Универзитет у Новом Саду

Филозофски факултет

Одсјек за историју

Национална историја XX века

Историографија о Југославији

Уједињење Србије и Црне Горе

Димитрије Димо Вујовић

Ментор: Студент:

проф. др Слободан Бјелица Милица Милосављевић, 030014/2016

mmilosavljevic97@gmail.com
Биографија

Димитрије Димо Вујовић је био црногорски историчар. Рођен је у Добрској Жупи

крај Цетиња, 7.11.1922. године, а умро у Подгорици 27.5.1995. године.

Школовао се на Цетињу, ту је завршио гимназију 1941. године, а онда је исто на

Цетињу похађао Вишу педагошку школу. Послије тога одлази у Београд, гдје на
Филозофском факултету студира историју, дипломирао је 1954. године. Године 1961.
докторирао је у Сарајеву.

Након тога руководи Народном књигом на Цетињу и предавач је на Вишој

педагошкој школи. Од 1959. до 1978. године директор је Историјског института Црне
Горе, а од 1973. је и члан ЦАНУ-а. Такође је и био професор Опште историје на
Филозофском факултету у Никшићу.

Његови најзначајнији радови се односе на политичку историју Црне Горе, посебно

на уједињење Црне Горе и Србије. Поред писања историјских дјела истакао се и као
покретач бројинх историјских часописа. Доста се бавио односима Црне Горе и Француске
током рата, па тако издаје „Црна Гора и Француска 1860-1914“, затим „Ратна сарадња
Црне Горе и Француске 1914-1916“, као и „Француски масони и југословенско питање
1914-1916“.

Организација и кратки приказ књиге

Књига се састоји из предговора, три дијела и додатка. Главни садржај књиге прате
сви они политички процеси (чак од 1804. године) који су водили ка уједињењеу Србије и
Црне Горе 1918. године, остављајући посебан акценат управо на тој години. По проблему
књига обухвата два дијела, то су потреба за уједињењем и критика начина на који је то
спроведено.

У предговору Вујовић објашњава потребу писања о уједињењу истичући тај чин

као најважније питање новије црногорске историје. Он каже да је до момента окупације
Србије и Црне Горе било јако мало литературе која садржи идеје уједињења и да се тек
онда војничким сломом ових држава почиње писати о уједињењу, али у чисто политичким
и пропагандним сврхама, па тиме ови радови немају научну вриједност. Супротно
недостатку литературе, Вујовић каже да постоји много архивске, али изузетно необрађење
грађе коју је управо и користио и у предговору набраја читав списак такве грађе. За односе
између Србије и Црне Горе важан је Дипломатски архив у Дубровнику, јер се ту чува
архива Министарства спољних послова Србије. За период до 1918. године Вујовић је
користио фонд Јоце Јовановића, који се чува у Државном архиву ФНРЈ. Главни подаци о
друштвено-економском развоју Црне Горе пронађени су у Државном архиву и Државном
музеју на Цетињу.

Први дио прати период до окупације Србије и Црне Горе, даје кратак преглед
црногорско-србијанских односа, износи главне друштвено-економске узроке кризе
владавине краља Николе. Овај дио такође обухвата основне идеје уједињења двије државе,
као и став великих сила на тај корак. Вујовић први дио започиње 1804. годином, даје
паралелу развоја двије државе и два друштва и указује на позитивно расположење народа
у обје српске државе. Супротно оваквом расположењу народа, Вујовић истиче став
србијанске буржоазије која тај корак посматра чисто политички. Главну препреку
уједињењу види у сукобу династија Петровић- Карађорђевић, истичући да главни кривац
за споро рјешавање питања уједињења не лежи у застарјелом Николином режиму.

У другом дијелу Вујовић пише о одласку краља Николе у Бордо (Француска) и о

активном раду његове владе на придобијању савезника на своју страну. И поред разних
понуђених му меморандума, посебно од стране Андрије Радовића, краљ Никола је све
отвореније одбацивао уједињење, јер би то значило пораз династије Петровић. Други
најбитнији циљ ове емигрантске владе је стварање једног мањег црногорског војног
одреда, што ће се показати као врло неуспјешан посао. Како емигрантска тако и србијанска
влада (Пашић) ради на придобијању савезника у чему имају великог успјеха. Пашићев
главни циљ је био приказати краља Николу као издајника и спријечити формирање
црногорског војног одреда. У ту сврху се ствара црногорски одбор, који предводи Андрија
Радовић, чији је циљ да упозна јавност са покретом уједињења и да прикаже краља Николу
у лошем свјетлу. Али овај одбор ће брзо почети да губи своје чланове, који сматрају да је
Радовић показивао превише самовоље, да је одбор клеветао не само Николу, већ и све
Црногорце. Вујовић каже да су многи отишли од одбора, јер су мислили да није
инспирисан интересима народа већ србијанског двора.

Трећи и последњи дио је најуже везан за тему. Он говори о остваривању Пашићеве

идеје, о уласку србијанских трупа у Црну Гору са генералом Драгутином Милутиновићем
и о власти Светозара Томића која је диригована из Београда. Природни редослијед
догађаја води ка формирању Народне скупштине, чији су се избори одржали 6. новембра и
на којима су од два табора „бјелаша“ и „зеленаша“ побиједили први. Након тога почиње
њихов терор, који ће довести до једне битне епизоде у процесу уједињења. То је тзв.
Божићна побуна. Аутор наводи да у том моменту Црна Гора није третирана као савезничка
земља која је дала многе животе, већ као непријатељска. Побуна је угушена, али не и
незадовољство. Вујовић даље даје став великих сила о овом догађају, као и даље
активности краља Николе на рјешавању црногорског питања и уласка Црне Горе у
Друштво народа. У оквирју трећег дијела обрађено је и стање од 1919. до 1925. године које
се углавном карактерише као један анархијски период у ком се наставило са спровођењем
терора, одметањем у шуме и на крају хапшењем одметника.

У неких двадесетак страница додатка дат је став КПЈ према уједињењу Црне Горе и
Србије, сажето је изнесен ток мијењања њиховог става према чину србијанске буржоазије,
уз врло негативну критику са њихове стране. Укратко је споменуто и залагање
црногорских комуниста за федералистичко уређење.

Критика и закључак

Димтрије Вујовић одаје утисак објективног аутора, хронологију прати изузетно

детаљно и презино, такође даје много статистичких података. Користи много дотад
необрађене архивске грађе и извора.

Док су неки историчари и политичари проблем уједињења везивали за личност

краља Николе и уједињење са Србијом посматрали као нужност, због Николине
антисрпске и „издајничке“ политике, као и његов застарјели режим, Димо је потребу за
уједињењем покушао анализирати кроз друштвено-економски и политички развој Црне
Горе. Он подржава неопходност Црне Горе да се уједини са Србијом, јер у супротном она
не би могла опстати као независна држава, па би јој једино рјешење било управо
уједињење.

Димитрије сматра да Никола није главни кривац за отежано рјешавање уједињења,

јер би овај корак српска буржоазија спровела и да је Никола био „светац“. Оно што кроз
сва три дијела наглашава јесте потреба да се Црна Гора и Србија уједине, али изричито
сматра да се то требало спровести на другачији начин.

Значај дјела је у томе што се прије Вујовића нико озбиљније није бавио питањем
уједињења, или бар не толико детаљно, па тиме ово дјело има велику научну вриједност.