КО СУ ТВОРЦИ ЦРНОГОРСКЕ НАЦИЈЕ И КАДА ЈЕ

УОПШТЕ НАСТАЛА?

Сажетак:
Овај рад се бави тематиком о стварању црногорске нације, односно која
идеологија је произвела идеју о расрбљавању Црногораца и црногорске
државе. Пошто сви углавном говоре да су то радили зеленаши, то је
сасвим нетачно и те лажи су већ раскринкане у овом раду. Ако нађете
овај рад, проширите га даље да се зна повијест јер повијест увијек пишу
побједници. ЖИВЈЕЛА ИСТИНА!

Кључне ријечи:
Црна Гора, комунизам, Црногорци, комунисти, КПЈ, Комунистичка
партија Југославије, милогорци, Цетиње, црква, СПЦ, Митрополија
црногорско-приморска
Дакле, као што смо напоменули, створитељи црногорске нације нијесу
били зеленаши, за то имате масу доказа у наш телеграм канал, него сами
комунисти. Ако помену Дрљевића, треба да знају да смо објавили у наш
канал документ да је он био бјелаш па промијенио стране и због његовог
анти-српства, зеленаши и Италијани су га проћерали из Црне Горе док су
га Италијани интернирали у логор у Италију. Та њихова прича о
зеленашима уз то директно пада у воду. Дакле да почнемо, када и ко је
створио црногорску нацију? Један податак у вези стварање односно
расбрљавање српства Црногораца налазимо у анонимном
„приређивачком одбору” из Подгорице који се огласио крајем 1936.
године у србијанској штампи с позивом на сузбијање „екстремних
елемената” под чим подразумијевају илегалне носиоце националне
пропаганде црногорства. Најјача политичка групација, Комунистичка
партија Југославије — која је у то вријеме под утицајем истанкутих
чланова попут Петка Милетића, Риста Лекића, Гојка Самарџића, Ивана
Милутиновића, Блажа Јовановића, Радована Зоговића, Милована Ђиласа,
Николе Ковачевића и других — једним дијелом одбачила своје партијско
ујединитељско наслијеђе — нијесу могли нормално одржати нити један
јавни политички скуп. Када је, управо 1936. године, 26. јуна, такав скуп
одржан на Белведеру, окупивши 3.000-4.000 демонстраната из разних
крајева Црне Горе, југословенска војска и жандармерија отвориле су
пушчану и митраљеску ватру и убиле шест Црногораца, на лицу мјеста,
или су доцније издахнули од посљедица рањавања; рањена су најмање
33 Црногорца, од којих 13 теже. Ухапшено је до 125 Црногораца, а против
њих 61 су подигнуте оптужнице. Видимо и да праве пјесме против Срба,
ти комунисти попут књижевника Мирка Бањевића:
…Белведере, сињи мраморе,
ти пламсаш ватром на нашим устима!
– Ах, подмукли меци из твојих скутова,
пригушени јеци палих другова,
у њедру Црне Горе,

1
 рију по нашим грудима!..1
Треба напоменути да је белведерски протестни збор одржан 26. јуна
1936. године у близини Цетиња и имао је анти-српски карактер. Да
одвоје још Црногорце од српства, ово су рекли зашто су одржали
демонстрације: „Основни циљ протеста је било вршење притиска на
власти да пусте из затвора похапшене комунисте и отворе јавне
радове, како би народ могао да стекне било какву зараду у условима
неродне године и крајње оскудице. Према заплијењеним
документима, поред наведених, планирало се да се испоставе и
захтјеви за равноправношћу Црне Горе и право бирања Црногорске
народне скупштине на Цетињу која ће ријешавати питања везана
за судбину ЦРНОГОРСКОГ народа, враћање Црној Гори опљачканих
репарација и отварање јавних радова, савез са Француском и
Русијом, обустава одвођења Црногораца у Дубровник и Сарајево
(затвори у који су одвођени ухапшени комунисти), одговорност за
полицијске органе због звјерског мучења ухапшених, предаја
ухапшених Окружном суду на Цетињу ради суђења, ако су криви“.2 У
комунистичком прогласу се позива народ, све присталице демократије и
антифашистичке снаге, да дође на протесни збор на Цетиње у петак 26.
јуна 1936 да се изрази „велики и гњев народни против насиља и тираније“
и истичу сљедећи захтјеви“: „1) Прекидање са даљим хапшењима и
премлаћивањем и пуштањем на слободу Црногораца и Примораца, а
уколико су криви да им суде редовни судови у Црној Гори и Приморју;
2) Прекидање жандармеријских хајки и изазивања сукоба по
црногорским селима; 3) Укидање диктаторског режима и његових
фашистичких метода насиља; 4) враћање народу демократских
права и слобода“[11]. Проглас је завршава покличима: „Живио
црногорски фронт“, „живјела борба црногорског и приморског
народа“.3

1
Мирко Бањевић (1950), Земља на камену: пјесме, стр. 52
2
Историјски лексикон Црне Горе (2006), књига 1, стр. 109
3
Нико С. Мартиновић (1953), Масовна политичка хапшења у Црној Гори и Белведерски догађај 1936, стр.
145-147

2
Будући, дакле, да због тог разлога није постојала ни фундаментална
пракса слободе говора и јавних окупљања, 1. децембра 1936, на „јубилеј”
дана формирања Југославије (Краљевине СХС) — Подгорицу и околна
села, тј. подручје снажнога ослонца црногорских комуниста, преплавили
су леци с порукама: ,,Црногорци нијесу Срби, 1. децембар је дан
ропства. Екстремни елементи у Подгорици и околини почели су у
последње време да потурају неке летке”, пише лист „Време” из
Србије, преко којег најављују да ће неименовани „грађани Подгорице”
основати „Удружење за борбу против екстремних елемената”, те
одржати „велики збор Подгоричана на коме ће се осудити акција
оних који тврде да Црногорци нису Срби”.4 Из Београда позивају
грађане Подгорице „да се сакупе 27. децембра 1936. у 10 часова у сали
биоскопа ‘Луксор’ на заједничку конференцију ради договора што нам је
нужно уредити по изложеним питањима”. А „изложена питања”, наводе,
јесу да „протекоше 18 година од најсветлијег дана у нашој националној
историји, од дана уједињења” и да је „у темељима наше Југославије”,
између осталога, и „краљ-мученик [тако су прозвали Александра
Карађорђевића, прим] дајући за њу свој живот упутио њој и последњу
своју мисао са речима ‘Чувајте ми Југославију’”. „Међутим, и поред тога
што је наша држава достигла врхунац величине, снаге и моћи, опажа се
једна тежња која није са овим у складу”, жале се у апелу. Наиме, они који
шире летке „Црногорци нијесу Срби” и 1. децембар „дан ропства”,
настављају апеланти, „у вртлог борбе увлаче нашу још недораслу децу,
омладину, понос и узданицу нашу, као и раднике, не водећи рачуна о
последицама које на терет ових истих могу пасти”. У сали подгоричкога
биоскопа „Луксор” 27. децембра 1936. одржан је „оснивачки одбор
Удружења за заштиту од екстремних елемената”. Милош Шћепановић,
учитељ, одржао је говор, којим је указао на потребу овакве организације,
специјално у Подгорици. Још укупно три особе се помињу у извјештају са
скупа: бивши цариник, аматер-хоровођа Саво Чубрановић, који је одржао
уводни говор, те Никола Поповић и Шпиро Пејановић. Поповић и
Пејановић би добили значајне улоге у тој организацији.5

4
Лист Време, 27. децембар 1936. година, стр. 1
5
Комунистичка публикација Народна одбрана из 1937. године, стр. 1

3
4
5
Њих двојица су истовремено „претседник” и „потпретседник” онога што
су у сали подгоричкога биоскопа „Луксор” 27. децембра 1936. називали
„Удружење за заштиту од екстремних елемената”. Из свега, дакле,
можемо примјетити и да наратив о црногорским комунистима као
„екстремистима” није од јуче, те да су оснивачи и наручиоци изведби
домаћих хоровођа о таквој врсти „екстремизма” и онда и данас у Србији.
У Барама Жугића Тито је с црногорским комунистима конференисао три
дана, 7-9. августа 1940. године. Укупно присутних: - 35, од чега, лише
Тита, 21 изабраних делегата, 12 оних који су дошли по партијској
функцији, један посматрач. Изгледа да од тада утицајних црногорских
комуниста тамо нијесу били Ђилас и Светозар-Темпо Вукмановић.
Прибиљежено је да су поднијети ови реферати: Политички — Блажо
Јовановић; Организациони — Крсто Попивода; О синдикатима — Божо
Љумовић; О селу — Иван Милутиновић; О СКОЈ-у — Будо Томовић; О
раду међу женама — Бранко-Кађа Петричевић. Према званичној верзији,
„након реферата вођена је веома жива дискусија, у раду конференције
активно је учествовао и Тито, а његово присуство било је од великог
значаја, како за одлуке конференције тако и за објашњења неких питања
из рада КПЈ”. Донијета је Резолуција Осме партијске конференције.
Њемачка и СССР тада имају пакт о ненападању, заједно су 1939.
раскомадали Пољску. Њемци су окупирали низ земаља (Француску,
државе Бенелукса, Норвешку, Данску, Чехословачку, Аустрију), на другој
страни и Руси су окупирали Естонију, Литванију, Летнонију, дијелове
Финске и Румуније. На власти у Југославији била је једна од српско-
хрватско-словеначких коалиција, коју предводе Драгиша Цветковић,
Владко Мачек и поп Корошец. „Тежње њемачкога и италијанскога
империјализма постају све веће према балканским и подунавским
земљама”, стоји у Резолуцији и с тим у вези се осуђује „дволична
политика тзв. неутралности владе Цветковић-Мачек-Корошец, као
и њезина неискрена политика према СССР-у, којом се упорно одупире
народним жељама да склопи пакт о узајамној помоћи са
Совјетским Савезом.

6
Влада Цветковић-Мачек-Корошец јесте влада НАЦИОНАЛНОГА
УГЊЕТАВАЊА ЦРНОГОРСКОГА, арнаутскога, македонскога и других
народа Југославије”, наводи се у Резолуцији.6 Пред огранком
црногорских комуниста се, између осталих, поставља задатак „неуморне
борбе за слободу и равноправност свих угњетених народа”, а тај и друге
„задатке партијска организација може остварити: у борби против
империјалистичкога рата, против буржоаских ВЕЛИКОСРПСКИХ
АГЕНАТА”.7 Осуђују се, бруталним коминтерновским фразама Петко
Милетић, те браћа Ћуфке на Цетињу: Косто, 1913. један од утемељивача
ФК Ловћен, и Алекса — пекари — међу најстаријим су црногорским
комунистима. Они су 1945. рехабилитовани, али се 1948. изјаснили за
Резолуцију Информбироа, обојица заточени на Голом отоку; ту је Алекса
умро. У одјељку „техника и пропаганда”, црногорски комунисти
преузели су Резолуцијом обавезу да „популарно израде” и „БРОШУРУ О
НАЦИОНАЛНОМ ПИТАЊУ У ЦРНОЈ ГОРИ”. Додаје се, „потребно је
објаснити најширим масама буржоаски смисао партија које се
издају као ‘народне’, ‘демократске’ и ‘сељачке’, а нарочито
федералистичке странке [Црнгорске федералистичке странке,
прим]”.8 Потребно је обезбиједити брзу и свестрану помоћ
жртвама бијелога терора”, стоји у закључку Резолуције о
унутрашњој политици борбе против режима Југославије.
„Захтјеви: - за ослобођење и повратак наших шпанских добровољаца
из логора француских империјалиста; - за амнестију свих
политичких и војних осуђеника; - за укидање Суда за заштиту
државе и пријеког војног суда и распуштање концентрационих
логора. Ови се захтјеви морају поставити приликом свих акција. У
борби пртив бијелога терора треба ангажовати што шире
народне слојеве. – Борба против скупоће ратних лихвара. – Борба за
ослонац на Совјетски Савез. – Остварење пакта о узајамној
помоћи”.9

6
Peta zemaljska konferencija KPJ, (19-23. okt. 1940), стр. 320
7
Ибидем, стр. 321
8
Батрић Јовановић (1983), Колашински крај у социјалистичкој револуцији, стр. 47
9
Историјски Записи, 2. Том (1959), стр. 262-268

7
8
У Барама Жугића изабран је нови комитет КПЈ за Црну Гору, опет на челу
с Божом Љумовићем. Такође, одређено је да Љумовић, те Видо
Ускоковић, Душан Кораћ, Никола Лекић, Боро Вукмировић, Миладин
Поповић, Јован-Брђо Ковачевић, Љубо Клисић, Милан Куч, Будо Томовић
сачињавају партијску делегацију Црне Горе на Петој земаљској
конференцији КПЈ, која је у јесен 1940. одржана у Загребу. И ту је
поднијет реферат „Национално питање у Црној Гори“, са проћенама које
ће де фацто, убрзо, 1941-1945, постали ослонац за ратне циљеве
црногорских комуниста:
- да су најбројније масе у Црној Гори, а то је сељаштво, наводи се, под
„страховитим ЖАНДАРМЕРИЈСКИМ ТЕРОРОМ који у неким
областима Црне Горе влада већ 15 година”; а то је „плод ВЕЛИКО-
СРПСКОГ ИМПЕРИЈАЛИЗМА“, као и да „стина буржоазија” — трговци,
занатлије, угоститељи — „већи њезин дио као и велики дио сâме
интелигенције ОРЈЕНТИШЕ СЕ ЦРНОГОРСКИ НАЦИОНАЛНО или барем
федералистички.
- У тој борби, која ни до данас није и не може бити ликвидирана,
него само заоштрена, црногорско сељаштво врши оно што
буржоазија није могла, то јест да користи ЦРНОГОРСКУ НАЦИЈУ, да
постаје основним носиоцем њетина формирања” и „сељаштво је
главни носилац завршавања процеса конституисања ЦРНОГОРАЦА
КАО НАЦИЈЕ и њихове борбе за нац[ионално] ослобођење.
- Та нац[ионална] ослободилачка борба јесте у ствари израз његове
борбе за ослобођење испод јарма капиталистичке експлоатације и
за проширење могућности његовог економског развитка на бази
развитка продуктивних снага којима су данашњи
империјалистички односи силна запрека. У овој етапи она је израз
тежње црногорског сељаштва за сопственом црног[орском]
републиком”.10

10
Душан Бојковић, „Један непознат документ КПЈ о националном питању у Македонији, Црној Гори и на
Косову“, „Историја 20. века“, бр. 1, Београд, 2016, стр. 181

9
Борба за ,,обнављање“црногорске државности и за стварање црногорске
нације били су, уз антифашистичку борбу и социјалистичку револуцију,
главни циљеви Народноослободилачког (партизанског) покрета и
Комунистичке партије у Црној Гори током Другог свјетског рата. То је
исказано кроз критику Подгоричке скупштине на првом засиједању
Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Црне Горе и
Боке (ЗАВНО) у Колашину 15. новембра 1943. године. Тада је члан
Политбироа ЦК КПЈ, члан Врховног штаба Народноослободилачке војске
Југославије и члан Предсједништва Антифашистичког вијећа народног
ослобођења Југославије (АВНОЈ) Иван Милутиновић осудио поредак који
је створен 1918. године. Вијећницима ЗАВНО-а је саопштио: „У бившој
Југославији ви нијесте имали право да кажете шта сте хтјели, а
ваши најбољи синови држани су по логорима и тамницама. То је
дошло зато што Црногорци нијесу били сложни. И данас се
налазимо у таквој ситуацији да поново констатујемо да има
издајника у Црној Гори. Они ће учинити све што могу. Али ја мислим
да смо се довољно прочистили и да се добро знамо, те не смијемо
дозволити да нас преваре“.11 Милутиновић је потом истакао: „Не
дозволите да се понови 1918. година!“. ЗАВНО је усвојио резолуцију у којој
је наведено да је: „За 23 године бивше Југославије црногорски народ
живио у подређеном положају и бесправљу, зависећи од милости
ненародних београдских режима и њихових црногорских измећара.
Кундак и тамница, насиље и превара били су одговор на сваки
захтјев црногорског народа за демократским правима и
националном слободом“.12 Одлука ЗАВНО-а је потврђена у одлуци
Другог засиједања АВНОЈ-а 29. новембра 1943. године: „Југославија се
изграђује и изградиће се на федеративном принципу, који ће
обезбиједити пуну равноправност: Срба, Хрвата, Словенаца,
Македонаца и Црногораца, односно народа: Србије, Хрватске,
Словеније, Македоније, Црне Горе и Босне и Херцеговине“.13

11
Зоран Лакић (1963), Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Црне Горе и Боке: збирка
докумената, стр. 31
12
Ибидем, стр. 84
13
Божидар Раичевић (1977), Особености развоја фиксалног система у условима федеративног уређења
Југославије, стр. 71

10
11
Црногорски комунистички лист „Народна борба“ је у априлу 1944.
године објавио: „Црна Гора је била и биће црногорска и народна, и
биће једном за свагда слободна, јер то црногорски народ хоће и за то
се бори“.14 На Трећем засиједању ЗАВНО-а у Колашину 13.-15. јула 1944.
године, када је овај орган преименован у Црногорску антифашистичку
скупштину народног ослобођења (ЦАСНО), члан ПК КПЈ за Црну Гору
Вељко Зековић је у главном политичком реферату саопштио: „Нема
сумње да се ова скупштина битно разликује од свих које је
црногорски народ до сада имао. Она се разликује и од познате
скупштине у Подгорици 1918. године, јер је искуство показало да је
наш народ ушао тада у једну заједницу у којој је кроз читаво вријеме
био лишен слободе и равноправности.“У одлуци о оснивању ЦАСНО-а
наведено је да се: „На основу права самоопредјељења народа Црне
Горе са одлукама донесеним на Другом засиједању АВНОЈ-а, ЦАСНО
конституише у највише законодавно и извршно тијело Црне Горе
као равноправне федералне јединице у Демократској Федеративној
Југославији“.15 Одлуке ЗАВНО-а, АВНОЈ-а и ЦАСНО-а прихватили су
југословенска краљевска Влада, која је била у избјеглиштву у Лондону, и
савезници. То је урађено споразумом између предсједника Националног
комитета ослобођења Југославије (партизанске Владе) Јосипа Броза Тита
и предсједника краљевске Владе Ивана Шубашића. Они су уз, медијацију
савезника, на Вису 16. јуна 1944. године потписали споразум којим је
краљевска Влада признала федеративно уређење Југославије. Главни
анекс споразума Тито-Шубашић потписан је 1. новембра 1944. године, а
након тога је у заједничкој изјави двије Владе наведено: „Сувереност
народних индивидуалитета унутар државне заједнице биће у пуној
равноправности поштована и чувана како је то ријешено на Другом
засиједању АВНОЈ-а. Свака превласт једног народа над другим биће
искључена“. Тиме је краљевска влада фактички прихватила и одлуке
ЗАВНО-а и ЦАСНО-а о обнови црногорске државности, равноправности и
праву на самоопредјељење црногорске нације. Споразум Тито- Шубашић

14
Народна борба, саопштење, слобода, (1959), стр. 214
15
Зоран Лакић (1975), ЦАСНО - Црногорска антифашистичка скупштина народног ослобођења 1944-1945:
збирка докумената, стр. 536

12
је дјело савезничке антифашистичке коалиције и тако је авнојевска
Југославија добила домаће и међународно признање.16 Стварање
црногорске нације признала је и антифашистичка Србија. На Првом
засиједању Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије у
Београду 9.-12. новембра 1944. године Александар Ранковић је, пред 883
делегата, изјавио: „Што се тиче Црне Горе, Црногорци су на Другом
заседању АВНОЈ-а добили право да сами својом слободном вољом
уреде своје односе са осталим народима Југославије. То право им
нико до сада није оспорио нити им може оспорити. То право су
Црногорци извојевали с оружјем у руци у борби против окупатора.
Није, другови и другарице, наша ствар да решавамо питање Црне
Горе и наших односа са Црном Гором, него је то ствар и право самих
Црногораца и они ће то решити и одлучити онако како њиховим
интересима буде одговарало“.17 Но, средином 80-их у Србији се све
више оспоравао авнојевски поредак. Директан напад је почео
објављивањем Меморандума САНУ 1986. године. У њему је, између
осталог, наведено да српска нација није добила право на властиту
државу, да је Коминтерна утицала на КПЈ да заузме виђење о српској
угњетачкој и осталим угњетеним нацијама у Југославији и да Србија није
била равноправна када су усвојене одлуке АВНОЈ-а. Дио теза
Меморандума се односио и на Црну Гору. У Меморандуму је саопштено
да је српска књижевност идеолошким притиском растурена на
војвођанске, црногорске и босанско-херцеговачке писце, да су се тако
вјештачки успоставиле регионалне књижевности и да је доказ за то што
се у школама учило да Његош није српски писац. Главни закључак
Меморандума гласи: „Успостављање пуног националног и културног
интегритета српског народа, независно од тога у којој се републици
и покрајини налазио, његово је историјско и демократско право“.18
Тако су Меморандумом нападнути црногорски комунисти. Упркос
нестанку авнојевске Југославије, због црногорских комуниста су се
сачували и анти-српски елементи у Црној Гори. То су: антифашизам,
обновљена црногорска државност, равноправност црногорске нације и
16
Порука Југословенској емиграцији Србима, Хрватима и Словенцима (1950), стр. 9
17
Друго заседање Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије: 1941-1953, стр. 75
18
САНУ (1987), Нацрт Меморандума Српске академије наука у Београду, стр. 40

13
право на самоопредјељење. Ове вриједности су биле основа свих
постратних устава Црне Горе и на основу њих се обновила државна
независност 2006. године. Такође, и Велике силе су 1991. године
уважиле авнојевске републичке границе. ,,Поздрављам делегате нашег
херојског Централног комитета Комунистичке партије Југославије
(КПЈ), чланове Политбироа другове Бориса Кидрича и Благоја Нешковића”,
казао је ,,народни херој“ Саво Брковић испред радног предсједништва
Оснивачког конгреса Комунистичке партије Црне Горе 4. октобра 1948.
године у сали „Дома слободе" на Цетињу.19 „Поздрављам делегате
братских партија народних република, чланове централних
националних комитета, и то: друга Мому Марковића,
представника КП Србије [отац Мирјане-Мире Марковић супруге
Слободана Милошевића, прим]; друга Славка Комара, представника
КП Хрватске; друга Радована Папића, представника ПК КП за Босну
и Херцеговину и друга Николу Минчева, представника ЦК КП
Македоније. Поздрављам представника наше славне Армије, друга
Милинка Ђуровића, генерал-мајора. Исто тако поздрављам
присутне госте из Народне Републике Црне Горе и представнике
радних колектива”.20 Новински извјештаји биљеже да устајањем и
аплаузом делегати поздрављају госте скандирајући „Тито-Партија”,
„Тито-Централни комитет” и „Живио Политбиро Централног комитета
на челу са другом Титом". Поздравни говор у име гостију одржао Благоје
Нешковића, Србин, члан Политбироа ЦК КПЈ. Интересантно, на списку
гостију или тачно 270 делегата Оснивачког конгреса Комунистичке
партије нема Милована Ђиласа, најпознатијег ондашњег Црногорца,
блиског Титовог сарадника („Не вара се Тито борац, нити Ђилас
Црногорац”, опјевани стих из тог времена).21 У неком од наставака овога
серијала о томе ћемо се посебно осврнути. На приједлог друга Сава
Брковића једногласно је утврђен сљедећи дневни ред Конгреса: Прво —
Извјештај о политичком раду ПК КПЈ за Црну Гору, референт Блажо
Јовановић. Друго — Извјештај о организационом раду ПК КПЈ за Црну
Гору, референт Андро Мугоша. Треће — Избор Централног комитета КП
19
Prvi (osnivački) kongres Komunističke partije Crne Gore: dokumenti (1988), стр. 51
20
Ибидем
21
Драгиша Кашиковић (1975), Поручник Каваја, стр. 42

14
Црне Горе и Централне ревизионе комисије. Затим су на приједлог друга
Мила Страхиње изабрани у верификациону комисију другови: Тодор
Војводић, Лука Вујовић, Јово Самарџић, Божо Митровић, Миљан
Томичић. Два мјесеца касније, на Петој земаљској конференцији у
Загребу, Јовановић је изабран за члана Централног комитета КПЈ. Током
рата у Народноослободилачкој војсци (партизани) углавном на
политичким функцијама у Црној Гори. Члан Црногорске
антифашистичке скупштине народног ослобођења (ЦАСНО) и
Антифашистичке скупштине народног ослобођења Југославије (АВНОЈ).
Од 1945. црногорски премијер. Реферат Блажа Јовановића на
Оснивачком конгресу Комунистичке партије Црне Горе предочавам на
темељу аутентичног новинског извјештаја у „Борби” дневног листа из
Београда у чијој је егиди: „Орган Комунистичке партије Југославије“.
Овако гласи: „Другови делегати, Период од Осме конференције до
данас испуњен је најзначајнијим догађајима у животу Црне Горе и
Комунистичке партије Црне Горе. То је период упорне борбе против
издајничке владе Цветковић-Мачек, од априла 1941. године период
херојске борбе против фашистичког окупатора и њихових слугу у
Црној Гори све до побједоносног завршетка рата, који су наше радне
масе, на челу са Комунистичком партијом Југославије водиле за
ослобођење наших народа. Девета конференција Комунистичке
партије Црне Горе — која се на се основу Резолуције Петог конгреса
КПЈ претвара у Оснивачки конгрес Комунистичке партије Црне Горе
— представља крупан догађај. Ту се не ради само о промјени имена
или нечем сличном, овим се отвара нова етапа у даљем
успјешнијем развоју наше Партије и доприноси њезином даљем
јачању и организационом учвршћењу. Затим је друг Блажо
Јовановић говорио о коријенитим економским и друштвеним
политичким преображајима, који су настали у нашој земљи на
темељу тековина народноослободилачке борбе. Говорећи о
принципу федерације и принципу потпуне равноправности народа
Југославије, на којима је изграђена ФНРЈ (Федеративна Народна
Република Југославија), друг Блажо Јовановић је подвукао да је

15
лењинско-стаљински принцип ријешења националног питања однио
побједу у нашој земљи, захваљујући чињеници да је Партија била
руководећа снага у народноослободилачкој борби и да је она и данас
руководећа и усмјеравајућа снага у социјалистичкој изградњи наше
земље. Наш Оснивачки конгрес и нове форме у организационом
погледу”, рекао је даље друг Јовановић, „које ће он дати нашој
партијској организацији, значиће олакшање за нашу Партију: њезин
политички рад са широким народним масама биће корак напријед
за нашу Партију у извршавању постављених задатака у борби за
изградњу социјализма. Ти ће резултати појачати улогу наше
Партије као руководеће снаге ЦРНОГОРСКОГА НАРОДА“.22 Укратко,
овај Конгрес треба да формулише и да одреди њихов даљи пут: пут
комуниста црногорскога народа, који ће имати свој пуни удио у
изградњи ФНРЈ, свој удио у изградњи социјализма за стварање
црногорске нације. У даљем излагању Блажо Јовановић је истакао услове
под којима се одржава Оснивачки конгрес КП Црне Горе, а ти су услови:
прво, Конгрес се одржава послије завршеног ослободилачког рата;
друго, Конгрес се одржава у периоду када наши народи воде борбу за
изградњу социјализма и треће послије историјског Петог конгреса КПЈ.
Говорећи о Петом конгресу као великом датуму у историји наше Партије
друг Блажо Јовановић је истакао да је Пети конгрес одредио потпуно
правилан пут у изградњи социјализма и поставио линију Партије на том
путу. Говорећи о методама владавине Краљевине СХС и како су почели
да стварају црногорску нацију, Блажо Јовановић је рекао: „ЦРНОГОРСКИ
НАРОД није се осјећао српским онако како су мислили великосрпски
хегемонисти у Србији и њихови кортеши у Црној Гори. Он се тада
ОŚЕЋАО ПОСЕБНИМ У НАЦИОНАЛНОМ СМИСЛУ... Црногорски народ
вијековима је живио у посебним историјским условима,
различитим од оних под којима је живио српски народ у Србији. Ти
посебни историјски услови учинили су да он постане друкчији од
српскога народа у Србији, да се оśећа друкчијим, јер сви чиниоци који
чине нацију дјеловали су у том правцу да се он национално развије
22
Комунистички лист ,,Борба“, XIII, 243, стр. 1-2

16
посебно и да се оśећа посебно у односу на српску нацију. У периоду
такозваног уједињења ЦРНОГОРСКИ НАРОД СЕ ВЕЋ БИО, УГЛАВНОМ,
ФОРМИРАО У НАЦИЈУ. Он није могао и није хтио пристати да буде
АНЕКТИРАН, да ГА БЕЗ ЊЕГОВЕ ВОЉЕ ИНКОРПОРИШУ У ЈЕДНУ ДРУГУ
ДРЖАВУ, као обичан срез, па је давао отпор, истина неорганизован,
ОТПОР у облику спонтаних сељачких покрета, које су покушале да
искористе реакционарне про-италијанске присталице старог
режима краља Николе. Тада у Црној Гори није било организоване
силе — комунистичке партије, која би могла и знала да
организовано поведе народ у борбу, да га преведе на револуционарне
позиције. КПЈ није имала у то вријеме такво руководство, које би
било способно да узме руководећу улогу. Напротив, КОМУНИСТИ у
Црној Гори, 1918. године Комунистичка партија још није била
организавана, ИЗЈАСНИЛИ СУ СЕ ЗА ПРИСАЈЕДИЊЕЊЕ Црне Горе
Србији, гласали су у подгоричкој скупштини за онакво уједињење.
Они су сматрали да је потребно створити државу без обзира на
какав се начин она ствара, а да се сва питања, па и НАЦИОНАЛНО
ПИТАЊЕ, МОГУ РИЈЕШИТИ ПУТЕМ УСТАВА, дакле уставним путем. За
њих су се сва та питања, укључујући ту и национално, сводила на
чисто формална питања, која се могу расправити међу
буржоазијом југословенских народа, а да пролетаријат није много
заинтересован. Руководство Партије, када је она већ била
формирана и када је почела да ради као организована партија, на
национално питање није гледало на лењинско-стаљински начин, као
на саставни дио пролетерске револуције и да је пролетаријат и те
како заинтересован у његовом рјешавању, управо да га једино
пролетаријат може и мора правилно ријешити, онако како га
постављају његови велики учитељи Лењин и Стаљин. Оно, тј.
руководство Партије, сводило га је на чисто уставно питање, на
питање компромиса и реформи, што све може регулисати
буржоаски устав".23 Блажо Јовановић је затим говорио о условима под
којима је почео народ Црне Горе да живи послије 1918. године

23
Блажо Јовановић (1983), Изабрани радови: Организација и развој СК Црне Горе, стр. 56-57

17
18
КОМИНТЕРНА је од 1924. идеолошким конструкцијама хушкала против
српског народа. У складу с принципом националног самоопредељења и
права на отцепљење, Коминтерна је, када је реч о решавању хрватског
питања, стала на становиште хрватског праваштва. На Четвртом
конгресу Комунистичке партије Југославије у Дрездену (1928), заузет је
став да ,,крупна великосрпска буржоазија" угрожава друге народе, али и
српски народ ван Србије, па да из свих крајева треба избацити
,,србијанске окупаторе".24 Хрватски комуниста Ђуро Цвијић је 1932. у
овоме видео франковачке пароле. С тим у вези, Комунистичка партија
Југославије је, ради борбе против "великосрпског унитаризма и
угњетавања", од 1926. све жешће подупирала идеју о издвајању
Црногораца из српске нације. На Трећем конгресу већ се говорило о
Црној Гори као "нацији". На Четвртом конгресу Комунистичке партије
Југославије у Дрездену (октобар 1928) Црна Гора је сматрана
,,угњетеном нацијом".25 Половином тридесетих година унутар
Комунистичке партије Југославије није се више говорило о цијепању
Југославије, али је издвајање Црногораца из српске нације остало као
утврђен став. На Петој земаљској конференцији Комунистичке партије
Југославије у Загребу (октобар 1940) било је прихваћено да пет
југословенских нација треба да чине Срби, Хрвати, Словенци, Македонци
и Црногорци.26 Дакле можемо виђети да зеленаши нијесу представљали
никакву улогу о стварању тзв. ,,црногорске нације“, него су то читаво
вријеме радили комунисти ако узмемо фактографске чињенице с
примарним литературама и архивским грађама. Овај рад се само бави
истином и молимо вас да проширите да се зна ко је заиста створио
данашње милогорце. ЖИВЈЕЛА ИСТИНА!

24
Историја СКЈ, стр. 104-107
25
Историјски архив КПЈ – Конгреси и земаљске конференције КПЈ 1919-1937, Том 3
26
Peta zemaljska konferencija KPJ: Zbornik radova, стр. 101

19
20