Југославија 1 - скрипта

1. ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА ДО 1914.
Димић
Димић у свом делу наглашава да уједињење (1.12.1918) нијe било планирано већ да је
временом постало егзистенцијална нужност, јер је процењено да мале државе нису у стању
самостално да се боре и да њихова пропаст може бити избегнута груписањем сродних племена у
једну јаку државу. Овим је јасно стављено до знања да будућност имају искључиво велике, моћне
државе. Суштина идеологије српске државе 1914. била је одбрана државне независности и тежња за
формиерањем шире заједнице, али овоме морамо додати и жељу да се избегне рат са моћним
северним суседом – Аустроугарском.
Јавна и тајна дипломатија доводиле су до великх размирица и несугласица што је уз бројне
друге факторе касније довело до рата. Државна идеологија почивала је на чврстим убеђењима о
потреби одбране отаџбине, очувању државне независности, ослободилачкој мисији међу Србима,
Хрватима и Словенцима, уклањању германске опсности и стварању велике државе, чији центар ће
бити Србија. Државни програм имао је више фаза у свом сазревању. Првих месеци инстистирано је
на одбрани отаџбине што је био темељ државног програма. Већ током лета 1914. говорило се о
уједињењу, а у септембру се дошло до идеје о стварању јаке југозападне словенске државе.
„Скица” нове државе, формирана је 21. септембра 1914. и у њој су биле видљиве национлне
аспирације Србије. У писму које је Никола Пашић упутио Мирославу Спалајковићу јасно су дате
границе које би нова држава требала да обухвати (Банат са Темишваром, Бачку са Суботицом,
Барању, Славонију, Међумурје, Словенију са делом Корушке, без словеначког приморја и Хрватску
без Истре). Црна Гора и БиХ се не помињу, али их је Пашић сматрао српским земљама. Овакву
територију оправдао је етничким показатељима, стратешким разлозима и историјским аргументима.
Прогам о унутрашњем уређењу смишљен је октобра 1914. Држава је овде била замишљена
као „јединствена држава“ без посебних државно-правних аутономија, у којој је загарантована
верска, грађанска, као и равноправност писма.
 Уставна, централистичка монархија са заједничком владом и скупштином.
Уједињење Србије и ЦГ такође је било предвиђено програмом. Замишљано је у форми
реалне уније, којом би свака држава задржала своју посебност уз обједињавањеојних послова,
спољне политике, трговине и финансија. О уједињењу су одлучивале две независне државе.
Упутства од 27. 10. 1914. садржала су неколико битних елемената: будућа држава није
проширена Краљевина Србија, већ нова држава; Србија није спемна да се одрекне водеће улоге у
процесу уједињења. Одбачен је федерализам; „чување националних особина сваког племена“ – став
српске владе.
Нишка декларација (7.12.1914) представља прекретницу у српској државној политици.
Петрановић
Идеја југословенства јавила се с развитком економске моћи, распада феудализма,

слабљењем османског и хабзбушког царства и јачањем грађанства. Код Хрвата и Словенаца јавила
се у виду препорода, а у Србији у две варијанте – западна и источна. Западна – замисао у
Начертанију И. Гарашанина (1844) о стварању југословенске државе под вођством Срба и Источна
– визија уједињења Срба и Бугара у заједничку државу. Једна од главних препрека била је
конфесионалност, јер црква није подржавала мешање верника. Не смемо изоставити ни
национализам, присутан у свим крајевима.
Аустроугарска била је главни противник југословенске идеје и на Србију је гледала као на
препреку у сопственом ширењу. Након слома Аустроугарске у Балканским ратовима, нетрпељивост
је била још већа, као и жеља да се Србија уклони. Ратна странка на челу са Конраом Хецендорфом
утицала је на војску и повећавала жељу за уклањањем Србије.
Италија је била још један противник уједињења јер је желела јадранску обалу и надала се да
ће уништењем државе успети да се прошири. Ватикан је такође био противник и то искључиво из
верских разлога јер су се плашили да би православље победило до тада раширено католичанство.
2. РАТНИ ЦИЉЕВИ СРБИЈЕ И НИШКА ДЕКЛАРАЦИЈА1

Ратни пограм Владе Краљевине Србије, под председништвом Николе Пашића формулисан
је 7. децембра 1914. Идеја о уједињењу била је непосредни ратни програм. Народна скупштина у
Нишу усвојила је децембра 1914, већином гласова, прихватајући као циљ Србије ослобођење и
уједињиње све наше неослобођење браће. Рат више није био само борба за независност.
Декларација је дала званични печат српским ратним циљевима и отворила је нове видике
југословенском уједињењу. Такође, представља основ за сарадњу српске владе и политичке
емиграције из Аустроугарске (Трумбић, Стојановић, Васиљевић, Хинковић, Леонтић, Мештровић,
Поточњак) – њихов задатак био је да врше проапганду у зељама које су потенцијалне савезнице.
Димић
Нишка декларација представља прекретницу у српској политици. Влада је настојала да

ослободи своје сународнике, а након тога да се уједини с њима у једну државу. Српска политичка
елита, идеју о „три племена једног народа“ уградила је у темеље своје политичћке филозофије и
бууће државности с циљем да се савладају све разлике. Жртвован је српски идентитет и државност.
3. ЈУГОСЛОВЕНСКИ ОДБОР (1915-1917)2
1
Петрановић, Зечевић: Југославија 1918-1988. Тематска збирка докумената. (Користити)
2
Димић
Хрватски емигранти у ЈО нису задовољни политикком Владе К. Србије, и неповерење

1915/16. прелази у став да пред Европом треба ставити хрватско питање. Страх од српског
ортодоксног ексклузивизма утицао је да идеја о централистичкој федерацији буде нашуштена у
корист решења која су могла бити формулисана као „један идеалан дуализам“.
Супило је поднео меморандум енглеској Влади - уједињење је условљао унутрашњом
трансформацијом Србије; сматрао је да ако не дође до тога, Србија ће бити превише доминантна.
Српска влада од емиграције је тражила да се конституише одбор са седиштем у Лондону,

који би одржавао везе са српском владом, у иностранству бранио интересе југословенског народа и
јавно мњење Европе обавештавао оп југословенском питању.
Састанак југословенских политичара из Аустроугарске одржан је у Фиренци новембра 1914,
а већ следећег месеца, као и јануара 1915. у Риму. Након ових састанака могле су се наслутити
контуре новог одбора. Одбор је званично конституисан крајем априла и почетком маја 1915. у
Паризу, апредседник је био Анте Трумбић.
Српска влада била је први носилац борбе за уједињење југословенског народа и оснивање
државе, а југословенски одбор био је 2. носилац. (Нису равноправни)
Српска војска је 1914. изборила неколико важних победа које су донеле морал и престиж
код савезнићких влада, да би након тога наставила да ратује на солунском фронту. Србија је могла
да рачуна на војску након обрачуна регента и Николе Пашића са организацијом „Црна рука“ и
њеним вођом Д. Д. Аписом.
ЈО постао је заступник националних и политичкх интереса југословенског народа у саставу
АУ, али није могао непосредно да утиче на политички живот у њој. Српска влада је финансијски
помагала одбор и чланове, али Петрановић истиче да су независни остали Анте Трумбић, Франо
Супило и браћа Газари. Одбор није имао војску, покушао је да створи војску од добровољаца у САД.
Чести сукоби присталица српске владе и независних југословенских политичких
представника Словенаца и Хрвата, али и између Супила и осталог одбора. Супило је са Трумбићем
грао важну логу и био један од ајактивнијих емиграната, бораца против италијанског територијалног
ширења на рачун југословенског простора.
Велику подржку одбор је уживао од стране Вотсона и Артура Еванса.
Резолуција југословенског конгреа, која ј почивала на јединству три народа усвојена је маја
1915. у Нишу. ЈО је одбацио Лондонски пакт и означио Србију и Црну Гору за протагонисте
ослобођења свих југословенских народа, а Југославију третира као један народ, истоветан по језику
и националној свести.
Супило је у другој поливони 1915. покренуо питање југословенског програма с хватског
становишта, он је виодео један народ с три имена, истог језика и расе, али с различитим историјским,
државно-правним и културним традицијама. Желео је федерализам.
Маја 1917. на Крфу одржан је разговор представника српске владе и ЈО, на иницијативу
Николе Пашића. Дошла је у неповољним оконостима по снаге југословенског уједињења,
изражавајући тежину Н.Пашића да узме све у своје руке. ЈО био је уздрман због „судског убиства“
током солунског процеса Апису, опуженом да је припремао побуну у војсци и атентат на регента.
4. МАЈСКА ДЕКЛАРАЦИЈА (1917)

Заступници (33) Југословенског клуба у бечком парламенту донели су Мајску декларацију;

Подржавала је уједињење Словенаца, Хрвата и Срба у једну државу, под хабзбуршко-лоренском
династјом, дајући тој манифестацији југословенства католичко-хабзбуршки карактер. Мајска
декларација подигла је идеју југословенства на виши ниво. Утицала је да се у Словенији образује
национални покрет који је истицао захтеве за самосталношћу Југословена у АУ, без немачке
превласти. Власти АУ забраниле су маја 1918. сваку агитацију за Мајску декларацију.
Димић
У време конференције на Крфу, сазвана је седница парламента у Бечу (30. мај 1917), први
пут након три године (односно први пут од самог почетка рата), тада је Југословенски клуб изгласао
Мајску декларацију. Клуб је био састављен од хрватских и српских посланика у Царевинском већу.
Истакао је да на „темељу националних принципа и хрватских државних права захтева уједињење
свих земаља монархије, у којима живе Словенци, Хрвати и Срби, у једно самостално тело под
жезлом хабзбуршко-лоренске династије“.
Декларација је представљала рушење дуалистичког устројства АУ.
13. 7. 1917. Сабор на основу народног начела, историјског права да се самоодређења народа
све земље монархије у којој живе СХС, уједине у једно, самостално тело.
Потписници су се обавезали да ће учествовати у раду парламента.
5. КРФСКА ДЕКЛАРАЦИЈА (1917)3

Димић
Конференција на Крфу одржана је од 25. јуна до 27. јуна 1917. на Крфу. Први разговори о
унутрашњем уређењу будуће државе између представника српске владе и ЈО; супротни ставови.
Никола Пашић сматрао је да само јака, унитарна држава има будућност. Одбацио је федерализам,
али је прихватио хрватско име, писмо и амблеме.
Хрватски политичари сматрали су да је неопходно упоредно постојање централног
законодавства и управе и посебних аутономија, законодавних тела, извршних органа и сабора у
појединим покрајинама.
Најважније питање, око унутрашњег уређења остало је нерешено.
„Троимени народ један исти по крви, језику и писму“.
13 тачака – принципи унутрашњег уређења будуће државе: КСХС слободна, независна,
уставна, демократска и парламентарна монархија са династијом Карађорђевића на челу; државни
симболи: круна, затава и грб су јединствени. Устав је највиши државни закон. Равноправност
ћирилице и латинице, као и све три вере. Држављани имају равнопрван статус.
Декларацију је прихватила само Русија од савезника. Енглеска је то учинила новембра 1917,
а Фрнцуска званично није реаговала.
3
20. јула 1917. представници југословенског наода донели су Крфску декларацију. До
изражаја су дошли устушци српске владе и југословенског одбора. Српска влада није признала ЈО
за равноправног учесника у процесу уједињења. Никола Пашић је на декларацију гледао као на
„манифестациони акт“. Положај Црне Горе и Македоније није разматран.
Пашић је одржавао везе са црногорским присталицама уједињења са Србијом. Од фебруара
1917. преко средишњег црногорског одбора за уједињење на чијем челу је био Андрија Радовић,
бивши председник владе Краљевине Црне Горе, Црногорски одбор тражио је уједињење Црне Горе
са Србијом и подржао Крфску декларацију.
6. Србија, Црна Гора и Јужни Словени Аустроугарске у „програму светског мира у 14

тачака“ председника САД Вудро Вилсона (1918)4
Димић
У говору пред државницима Трејд Јуниона о британским циљевима рата 5. јануара 1918.
Лојд Џорџ је заузео благонаклон став према Аустроугарској, а југословенским народима у оквиру
малопре поменуте државе обећао је естаурацију и обештећење.
Вудро Вилсон обратио Конгресу у поруци програмом светског мира три дана након Џорџа,
8. јануара 1918. Решавање југословенског питања дефинисао је у 2 става: „Народима АУ даће се
најшира могућност за аутономни развитак. Србија и Црна Гора ће се евакуисати, окупиране
територије обновити, Србији признати прилаз мору, међусобни односи балканских држава средити
пријатељским договорима“.
Државе Антанте су до полоине 1918. пристајале само на реформе у АУ, никако на потпуно
уништење државе. ВВ је у 14 тачака истакао прво народа АУ на аутономан живот.
7. НАРОДНО ВИЈЕЋЕ СЛОВЕНАЦА, ХРВАТА И СРБА У ЗАГРЕБУ (1918)5

4
5
Народно вијеће представља трећи фактор у конституисању државе. Октобра 1918. у Загребу
је створено Народно вијеће као полиитичко представништво. Програм је предвиђао уједињење СХС
у независну државу, уређену на демократским начелима.
Председништво су сачињавали Антон Корошец – председник, Светозар Прибићевић и Анте
Павелић старији – потпредседници, Срђан Будисављевић, Мате Дринковић и Иван Ларковић –
секретари.
Народно вијеће је 19. октобра 1918. одбацило понуду цара и краља Хабзбуршког о
организацији Аустрије као савезне државе. Десет дана касније хрватски сабор је раскинуо државно-
правне односе и везе између Каљевине Хрватске, Славоније и Далмације Краљевине Угарске и
царевине Аустрије. Укинута је хрватско-угарска нагодба.
Пашић је свестан да је Народно вијеће много јаче него ЈО.
Римокатолички епископат прилагођавао се новоствореној ситуацији, загребачки бискуп
Антун Бауер позвао је 30. октобра 1918. загребачког митрополита да подржи вијеће, надајући се да
ће нова држава прихватити римокатоличку веру.
Димић
Народно вијеће створено је 8.10.1918. Темељни политички програм „уједињење свих

Словенаца, Хрвата, Срба у народну, слободну и независну државу, уређену на демократским
начелима”. Вијеће је организовано као представничко тело свих СХС који живе на територији
Хрватске, Славоније с Ријеком, у Далмацији, БиХ, Истри, Трсту, Крањској, Штајерској, Горичкој,
Бачкој, Банату, Барањи, Међумурју.
19. октобра 1918. преузело је вођење народне политике, а десет дана касније је поништило
Хрватско-угарску нагодбу, након распада Аустроугарске. Убрзо су успостављена покрајинска већа,
тј народни одбори за Хрватску, Славонију, БиХ, Далмацију, Војводину. Држава је организована на
федералном принципу. Ове идеје афирмисао је југословенски одбор у АУ.
Хрватско – српска коалиција, поредвођена Светозаром Прибићевићем залагала се за
унитарну и централистички уређену државу. Представништво НВ, 3. новењмбра 1918. обавестило
је владе сила Антанте, ЈО, српску Владу, „да држава Словенаца, Хрвата, Срба ступа у једну државу
са Србијом и Црном Гором”.
Две недеље након неуспешне женевске декларације, односи Влада Краљевине Србије и
Владе КСХС неодређени, неповерљиви, владало је велико непријатељство. 16. новембра 1918.
покрајиснка Влада за Далмацију је ултиматумом тражила од вијећа СХС да у року од 5 дана
прогласи уједињење са Србијом, на челу са регентом Александром.
Резултат одлучнијег рада био је предлог одбора седморице Народног вијећа СХС који је у
виду „Напутка” требао бити достављен Београду. Одлуком од 24. новембра 1918. НВ СХС одредило
је одбор од 28 чланова.
Желели су уједињење у КСХС, а то је било супротно од Женевске декларације, која је
предвиђала самосталност држава (К. Србије и Држава СХС) док се не донесе Устав. Рок за
организовање уставотворне скупштине – 6 месеци.
8. ЖЕНЕВСКА КОНФЕРЕНЦИЈА И ДЕКЛАРАЦИЈА (1918)6
6
Димић
Сусрет представника српске владе, ЈО, НВ СХС и српске опозиције одржан је у Женеви од
6. до 9. новембра 1918. Декларација, донета 9. 11. 1918. прокламовала је уједињење у државу СХС.
Црна Гора је сама тербала да одлучћи о уједињењу.
Нову државу требало је да представља министарство СХС, али делокруг рада, методи и
циљеви нисиу дефнисани. Министарство је било састављено од 6 чланова, који су били задужени за
спољну политику и образовање Конституанте (Уставотворне скупштине). Влада К. Србије и
Народно вијеће тербали су да управљају државом док се не донесе Устав. У Женеви су преовладала
гледишта ЈО и НВ СХС.
У државно-правном смислу нова држава била је сложена заједница, конфедералног,
дуалистичког облика. Довођен је у питање монархистички облик владавинеи положај династије
Карађорђевић.
Женески договор одбацили су министри Пашићеве Владе, дефинишући га као
конфедерализам, идеолошки остатак хабзбурпких времена. Краљ Александар такође је уложио вето.
23. новембра 1918. против декларације изјаснило се и Представништво НВ СХС.
Влада К. Србије и НВ поверили су заједничком министарству спољне и војне послове, ратну

морнарицу, поморску трговину, као и припреме сазива скупштине. Пашић није признао државу
СХС, али јесте њено представништво. Одступаањем од српског програма за уједињење, он је
угрозио интересе српске буржоазије и династије.
9. Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена из Барање, Бачке,

Баната и Збор изасланика народних већа Срема (1918)
Димић
Уочи уједињења Војводине постојале су две супротстављене групе. Група предвођена
Тихомиром Остојићем, сачињена претежно од демокрта, изразила је октобра 1918. солидарност с
Народним вијећем и захтевала да у њему буду српски и хрватски представници из Ј. Угарске.
Новембра 1918. желе да уједињење Војводине са Србијом иде преко Загреба, тј путем уједињења
које оствари држава СХС.
Другу групу чинили су војвођански радикали на челу са Јашом Томиће, који су октобра
1918. сматрали да уједињење Војводиме мора бити непосредно и безусловно.
25. 11. 1918. одржана је скупштинау Новом Саду, на којој је требало длучити да ли ће се
директно припојити Србији или ће се преко својих представника у НВ следити концепт
југословенске политике и делити неизвесну судбину. Сазивање је припремио Српски народни
одбор у НС окушивши представнике различитих политичких група.
Кључна одлука ове скуптштине је присаједињење Војводине Србији.
Скупштина је на располагање ставила по 2 члана Народном вијећу и српској влади.
Несрпским и несловенским народима била су гарантована сва мањинска права, а исто је тражено и
за југословенске мањњњине које остану ван граница нове државе. Тражено је од владе Србије да на
конгресу мира заступа интересе Војводине.
Срем је југословенску државу ушао као део Хрватске. Збор изасланика народних већа Срема
одржан је 24. 11. 1918. у Руми. Желели су јединствену и демократски уређену државу СХС на челу
са династијом Карађорђевића на челу. Збор је условио НВ у Загребу да оствари „јединствену
заједничку владу нове југословенске државе“.
10. ПОДГОРИЧКА СКУПШТИНА (1918)

Димић
Велика народна скупштина у Подгорици одржана је 26. новембра 1918.. Присуствовало је

160 посланика и једногласно су решили питање уједињења Србије и Црне Горе. Српски народ у ЦГ
једне је вере, језика, крви и обичаја. Заједничка им је славна прошлост. Економски интереси ЦГ су
били везани за Србију. краљ Никола Петровић да се уклони и да се уједине са династијом
Карађорђеића. Извршни народни одбор од 5 лица руководиће пословима док се не заврши
уједињење.
11. Прводецембарски акт – Адреса делегације ДржавеСХС у Београду и Прокламација

Александра о проглашењу Краљевства СХС 1918. 7
7
Димић
Делегација народног вијећа СХС и Влада К. Србије отпочели су преговоре око уједињења у
Београду, новембра 1918. Договор није могао бити постигнут на основу „напутка“. Чин уједињења
требао је бити спроведен путем саопштавања Адресе НВ СХС и прокламације регента Александра
на тај акт.
Адреса је садржала основне елементе конституисања државе: победа у рату – „предуслов
уједињења“, привремено конституисање независне народне државе, јединство, демократија – народ
одлучује о својој судбини, владарска власт на читавој територији – династија Карађорђевић,
парламентарна влада, привремено народно представништво, уставност, противљење Лондонском
уговору, заштита етнографских граница.
Одговор регента Александра: прогласио је уједињење, Србија са земљама независне државе
Словенаца, Хрвата и Срба. Прихватио је све назначено у адреси. Руководиће се братском љубављу,
планира да буде краљ „само слободним грађанима државе СХС“ и веран уставним парламентарним
и демократским начелима.
„Конституциони акт“ представљао је основу државноправног провизоријума у
новоствореној држави. Акти од 1. децембра 1918. нису поднети на ратификацију НВ СХС. Његово
представништво је два дана касније упознало народ са њиховим садржајем и објавила да је престала
функција НВ као суверене власти државе.
НС К Србије, 29. децембра изгласала је уједињење СХС у једну државу. 20. 12. 1918.
формирана је заједничка влада нове државе, а два дана касније утврђено је име државе, застава и
грб. Акт уједињења није виђен као одрицање државности Србије, већ прерастање у нову државу.
12. Делегација КСХС на мировној конференцији у Паризу, мировни уговори,

међународно признање и границе нове државе (1918-1919)8
8
Димић
У тренутку оснивања држава није била међународно призната. Борба за признање почела је
писмом у коме је 21. 12. 1918. наложено свим српским посланствима и конзулима у
представништвима да користе нови назив државе.
Влада Стојана Протића донела је одлуку 22. 12. 1918. да сва поланства и конзулати К. Србије
преузимају назив државе КСХС. Три дана касније савезничке и неутрачне државе обавештене су о
прводецембарском акту и проблему нових граница.
Ј. Ј. Пижон из Лондона: „признање“ нове државе ствар Париске конференције.
1. 3. 1918. Никола Пашић из Париза поручио је председнику Владе Стојану Протићу да би
било добро да Државно веће, привремени парламент пошаље поздраве свим парламентима наших
савезника и Амеике.
Прва признања стигла су од Норвешке, Грчке, Швајцарске; САД су признале државу 7. 2.
1918, а Енглеска и Француска јуна 1919, а Италија је то учинила новембра 1920.
Мировна конференција у Паризу 1919-1920. било је место на коме је југословенка држава
отпочела свој међународни политички живот, истакла политичке ставове и националне аспирације,
уградила је себе у међународне токове; истовремено је окончано државно-правно постојање
Краљевине Србије.
Делегација КСХС била је прихваћена као представник Србије. Позив за Конференцију
упућен је делегацији Србије, уручен југословенском посланику у Паризу као представнику Србије.
До маја 1920. представницима КСХС се нису тако обраћали. 29. и 30. маја 1919. име К.
Србије замењено је називом Држава СХС на конференцији, а потписивањем версајског уговора 26.
6. 1919. са Немачком, прихваћен је назив КСХС.
Делегација КСХС на конференцији настојала је да у складу са манифестом регента
Александра 6.1.1919. избори државне границе које се подударају са етнографијом.Након
формирања државе, уочљиве су биле 2 врсте граница: граница међународних признатих држава К.
Србије и К. Црне Горе, признате су и неспорне границе према Грчкој 16. 8. 1913, границе према
Румунији из 19. века. Међународно признате, али спорне: према Албанији није дефинитивно
повучена; граница ка Бугарској из 1913. Граница ка Румуниј у Банату, Мађарској, Италији, Аустрији
имале су карактер привремених демаркационих линија.
На предлог ВБ дошло је до дефинисања државних граница између КСХС и Албаније, на
основу привремених из 1913. Априла 1925. разграничење је потврдила комисија амбасадора у
Женеви. Граница са Грчком иста као из 1913. До измена у односу на 1913. дошло је у вези границе
са Бугарском – КСХС припала је Струмичка котлина, источно од Босиљграда, Цариброда и Зајечара
померена граница – споразум 27.11.1919. у Неију.
Граница са Румунијом била је спорна због Букурешког тајног уговора од 17. 8. 1916. којим
је Р. тербала да добије Банат од Мориша, Тисе и Дунава – април 1919. утврђена је граница –
Жомбољ, Велика Кикинда, Вршац, Бела Црква – КСХС, а Румунији Темишвар.Неколлико годна
касније, Жомбољ је уступљен Румунији.
Граница са Мађарском поклопила се са војно демаркационом линијом успостављеном
потписиваљем примирја 13.11.1918. На Конференцији у учињене одређене преправке – у Барањи,
Бајском тракуту и Прекомурју 4. 6. 1920. у Тријанону.
Мировни уговор са Аустријом склопљен је 10. 9. 1919. у Сен Жермену без клаузуле о
границама. У Корушкој је комисија за разграничење предложила плебисцит н коме је 10. 10. 1920.
53% становништва Корушке одбацило да живот настави у Аустрији.
Највећи поблем са Италијом због Лондонског уговора из 1915. Међународна заједница
нудила је решења: „Вилсонова линија“, „План територијалне комисије“, али заузмимањем Ријеке од
стране италијанских фашистана челу са песником Д` Анунцијем, ултиматума Француској, Енглеској
и КСХС да се помири са одредбама Лондонског уговора или прихвати понуђена компромисна
решења. У Сен Моргарету ко Рапала 8. 11. 1920. потписан је споразум који је регулисао питање
граница.
Римским уговором из 1924. КСХС приморана је да призна италијанску анексију Ријеке.
Делегација је била предвођена Пашићем, а у њој су били још Анте Трумбић, Миленко
Веснић, Иван Жолгер, Матеја Бошковић, Јосип Смодлака и Отокар Рибарж.
13. Међународни положај Краљевине СХС (1919 – 1929)
Димић
- Конференција мира у Паризу
Борба за међународно призање Краљвине СХС почела је 21. демебра 1918, када је
циркуларним писмом наложено свим српским полсанствима и конзуларним представништвима да
употребљавају у кореспонденцији са земљама и представницкма земаља у којима се налазе назив
нове државе. Овај став оснажен је 22. децембра 1918, када је влада Стојана Протића донијела одлуку
да сва посланства и представништа Краљевине Србије постану од Краљевине СХС.
Прва признања нове државе стигла су Норвешке, Грчке и Швајцарске. САД су признале
СХС 7. фебруара 1919, Еглеска и Француска су чекале до завршетка мировног конгреса (на љето),
док је Италија то урадила тек 1920. Мировна конференција у Паризу 1919 – 1920. је била мјесто на
коме је Краљевина СХС отпочела свој међународни политички живот, док је истовремено на тој
конференцији окончано међународно – правно постојање Краљевине Србије ( ). Делегација која је
представљала Краљевину Србију на конференцији је добила јасан став – конференција има
разумијевање за свог савезника Србију, али никако за СХС. Такав став задржан је све до маја 1919,
а представници савезничких земаља су им се обраћали као представницима из Србије. Први пут је
конференција у пленуму од 29. до 31. маја 1919. употријебила назив нове државе и то као Држава
Срба, Хрвата и Словенаца. Потписивањем мира са Њемачком 28. јуна 1919, Држава СХС је добила
колективно међународно признање.
- Границе
Делегација у Паризу је настојала да избори границе које се вјерно подударају са

етнографским, како је то у манифесту од 6. 1. 1919. поручио краљ Александар. Саме границе
краљевина Србије и Црне Горе прије Великог рата према Албанији и Бугарској биле су спорне, док
су границе са Италијом, Мађарском, Румунијом и Аустијом остале спорне након рата и
представљале су привремене демаркационе линије. Граница са Албанијом је коначно утврђена тек
1925. и то је потврдила Конференција амбасадора у Женеви. Са Грчком је остала иста као она из
1913. Са Бугарском је остала слична оној из 1913, с тим што је Краљевини СХС припала струмичка
котлина и помјерена је граница источно од Босиљграда, Цариброда и Зајечара, а коначно је ријешена
уговором у Неију 27. новембра 1919. Са Румунијом је био проблем у тајном уговору великих сила
и Румуније из 1916. у оквиру кога су јој силе обећале Банат до Мориша, Тисе и Дунава у замјену за
улазак у рат на страни савезника. Граница је утврђена априла 1919, тако што су Жомбољ, Велика
Кикинда, Бела Црква и Вршац припали Краљевини СХС, а Темишвар Румунији. Неколико година
касније, договором је СХС предала Жомбољ у замјену за неколико села на граничном појасу са
Румунијом у којима су Срби били већинско становништво. Са Мађарском је граница ријешена
уговором у Тријанону 4. јуна 1920. Краљевина СХС је задржала скоро исту границу као и
демаркациона линија што је била, с тим што је добила дијелове у Барањи (без значајних градова),
Бајском трокуту и Прекомурју. Граница са Аустријом рјешавана је постепено. Мировни уговор у
Сен Жермену 10. септембра 1919. није садржао клаузулу о границама. У Корушкој је комисија за
разграничење предложила плебисцит на коме је 10. 10. 1920. 53% становништва одлучило да
настави живот у Аустрији. Највише спорова било је са Италијом, због тајног уговора у Лондону
1915. између Италије и савезница. По њему, Италији је обећано у замјену уласка у рат на њиховој
страни да ће добити Приморску, цијелу Истру и Далмацију до Трогира, као и далматинска острва
од Пага до Мљета. У оптицају је било више рјешења (Вилсонова линија, план Тардије, план
Територијалне комисије), а усуптно су и фашисти са Д'Анунцијем заузели и Ријеку, док су
Француска и Еглеска су тражили ултуимативно од Краљевине СХС да прихвати одредбе уговора у
Лондону или се помири да компромисним рјешењима. Коначни уговор потписан је у Сан Маргарети
код Рапала 8. новембра 1920, који је ријешио границе. Уговором је Италији предана Горица,
Градишка, дио Крањске, Истра, Задар, и отоци Лошињ, Црес, Ластово, Палагружа и Сушац; укупно
око 10.000 km2 територија. Ријека је као Слободна Држава Ријека постала независна држава,[2]
услед чега је ријечки дуче, Габријеле Д’Анунцио, објавио рат Италији и убрзо био смењен са власти,
а Краљевина СХС приморана да Римским уговором из 1924. призна анексију Ријеке. Више од пола
милиона Хрвата и Словенаца нашло се изван граница Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
- Мала Антанта
Због несигурности граница нове државе и страха од потенцијалног спољног напада,

Краљевина СХС .је оформила војни савез са Чехословачком и Румунијом, познатији као Мала
Антанта. Аранжман о колективној одбрани између Чехословачке и К СХС потписан је 14. августа
1920. у Београду (Е. Бенеш – Б. Јевтић) Садржао је клаузулу о заједничкој рекцији на евентуални
напад од стране Мађарске. Чехословачка и Румунија потписале су потписале су сличан уговор 23.
априла 1921. у Букурешту и допуниле га 1923, 1926. и 1929. Уговор између К СХС и Румуније
потписан је 7. јуна 1921. у Београду и допуњен је и продужен 1929. Уговор између Чехословачке и
К СХС је потписан 31. августа 1922. у Београду и допунањав је и продужаван 1928. и 1929. Земље
потписнице су се обавезале да ће сарађивати у спољној политици са Мађарском.
Све ове конвенције замијењене су свеобухватним споразумом о савезу влада Румуније,
Југославије и Чехословачке, потписаном у Штрбенском Плесоу (сада Словачка) 27. јуна 1930, а
ступио је на снагу "одмах". У складу са чланом 6. споразум је створио редовну консултативну
структуру за Малу Антенту и захтијевао од министара вањских послова странака да се састају
најмање једном годишње.
Први тест Мала Антанта је имала већ 1921. Прво, Карл I од Аустрије вратио се у Мађарску
из Швајцарске 26. марта 1921. Поновно се вратио на мађарски престо, али његова акција није добила
подршку Миклоша Хортхија као ни пристанак Мале Антанте. Тако је Карл био присиљен да напусти
земљу 1. априла 1921. Међутим, 20. октобра 1921. вратио се опет у Мађарску и обновио своје
претензије. Ситуацију је закомпликовала чињеница да је Карл успио да добије подршку одређеног
дијела војске.
Мала Антанта реаговала је брзо, под вођством Бенеша. Државе чланице почеле су
мобилизовати своје војске, а пријетња директном акцијом, као и противљења других европских
држава за повратак Карла на престо навеле су мађарску владу да порази сљедбенике Карла и ухапси
га 24. октобра 1921, а 10. новембра му укине сва права.
Са овим војним савезом вјерно је сарађивала Француска, која је потписала међусобне
уговоре са сваком од чланица. Пакт o новој организацији Мале антанте потписан је на конференцији
у Женеви, одржаној 14-16. фебруара 1933. године. Три државе су образовале „вишу међународну
заједницу, којој могу приступити и друге државе“. У организационом погледу, у ову заједницу
уграђено је нешто што до тада није постојало ни у једном билатералном или регионалном савезу.
Kao управни орган заједничке политике држава Антанте установљен је Стални савјет, састављен од
министара иностраних послова, који одлуке доноси консензусом. Састаје се обавезно најмање три
пута годишње, у пријестоници сваке државе чији министар те године предсједава Савјетом. Савез
је остао све до 1938, када се распао усљед дијељења Чехословачке Минхенским уговором.
14. Прва влада Краљевине СХС (1918-1919)

Димић
Регент Александар 20. 12. 1918. донео је указ о именовању министара – образован је
Министарски савет КСХС. Влада је имала обавезу да сазове Привремео народно представништво,
управља земљом, решава питања унутрашње и спољне политике, предлаже изборни закон за
Уставотворну скупштину, зајамчи слободе вероисповести. Прву владу оформио је 20.12.1918.
Стојан Протић. Министарске функције: потпредседник Корошец, унутрашњи послови –
Прибићевић, спољна политика – Трумбић, просвета – Давидовић, социјална политика В. Кораћ,
трговина и индустрија Ст. Рибарац, финансије – М.Нинчић, војска и морнарица М. Рашић, шуме и
рудници – М. Спахо.
Покрајинске владе су опстајале – Хрватска, Славонија, Срем, БиХ, Словенија, Далмација
задржале су своју самосталност у пословима локалне управе, али су важна питања решавана у
влади. У Хрватској – бански систем управе, а у Словенији као колегијално тело, У Босни слично
банском систему.
Државни савет КСХС током трајања државног провизоријума и доношења Устава јуна 1921.
радио по закону државног савета К. Србије од 21. 12. 1901. Бавили су се управно судиским –
пословима, споровима заснованим на жалбама потив указа и министарско решење, надзорна власт
над самоуправним јединицама, сукоби око надлежности између државно – управних власти.
Главна контрола која је свој рад отпочела по уредби Владе из децембр 1919, имала је
упориште у закону о Главној контроли Краљевине Србје од 30. 5. 1892. Министарски савет КСХС
до устава 1921. обављао је послове из своје надлежности у складу са Законом о устројтву централне
државне управе Кнежевине Србије из 1862.
Прва Влада формирана је 20.12.1918, а Министарство спољних послова Краљевине Србије
наставило да ади под другим именом КСХС. Први акт који је регулисао деловање овог ресора била
је Уредба о оганизацији Министарства спољних послова и конзулата Краљевине СХС у
иностранству од 5. 5. 1919. која је своје упориште имала у Закону о устројству централне државне
управе Књажевства Србије.
До доношења уредбе 3.9.1919. све послове просветне струке обављало је министарство
просвет К. Србије. Прве одлуке владе Стојана Протића говориле су о политичком курсу који је
заузет. Јануара 1919. Стојан Протић је у писму Пашићу изражавао уверење да постоји могућност да
се утиле на преоријентацију Хрвата и на напуштање Трумбићвих заблуда.
У првој Влади централно место заузели су радикали (Стојан Протић), али су представници
демократске странке (11д:3р) имале већи утицај. Управо због овога, 1. августа 1919. Протићева
Влада поднела је оставку. Радикали су се супротстављали централизацији јер како каже Протић, он
води ка апсолутизму који тежи да све приграби себи и уништи индивидуализам.
15. Привремено народно представништво КСХС (1919-1920)

Димић
Сазивање је био задатак Владе, надлежност је почивала на политичкој одлуци

најодговорнијих животних фактора. Парламентарни систем обликован према утицају регента и
Владе. До успоставља Уставотворне скупштине требали су да опстану покрајински органи власти,
у Љубљани је дошло до противљења, а у Загребу до отвореног отпора.
У Србији инсистирају на централном парламенту и влади. ПНП је отроисано тело;
састављено владиним указом, а датум првог заседања одлуком Народне скупштине и Владе. Од 84
мандата – Радикална странка дала је 39, Самостална радикална 20, Напредна 6, Либеална
(национална) 11, Група независних радикала 6, социјалдемократска странка 1 и радикалски
дисиденти 1.
Од изгласабвања до новог пословника важи Закон о пословном реду Народне скупштине К.
Србије. Влада је одговорна парламенту. Рад ПНП подређен је централној влади. Овлашћења у
извршној и законодавној сфери – Министарски савет. Централна влада у време ПНП донела је 800
разлличитих уредби, прописа и слично. Одредба о аграрној реформи заснивала се на искуству К:
Ср. која је у 19. веку укинула феудализам.
Радничко законодавство имало је основу у законодавству К.Србије из 1910. Проширивање
Казненог закона Србије на целу земљу (фебуара 1919), проширивање важности војних закона
(септембар 1919), просветних закона. Изградња југословенске државности у рукама Владе.
ПНП законодавну улогу исказало је путем доношења Закона о држављанству, уједначеном
календару, универзитету у Љубљани, школама, избору посланика за Уставотворну скупштину и
ратификовању уговора о миру са Немачком и Бугарском.
Хрватске политичке странке у ПНП иступале су против централизма који су у Влади
наметали демократи. Заговарали су концепт у коме ће интереси свих делова народа бити
задовољени.
16. Политичке странке, политичари и државници у КСХС (1919-1920)
Димић
Политичке странке које су чиниле ПНП прихватиле су идеју националног уједињења, с тим
да су имале различите друштвене програме за државно и друштвено уређење.
Демократска странка сматрала је да су СХС једна национална целина, заговарали су „једну
југословенску народну и државну мисао” и негирали историју, племенске и верске разлике.
Прихватање начела централистичког државног уређења, праћено развијањем свести о јединству
народа и државе. Решавање економских, социјлних и културно-просветних питања.
Погледи Народне радикалне странке поклапали су се са садржајем декумената какав је
Крфска декларација или прводецембарски акт 1918. Стојан Протић заговарао је очување постојећих
«племенских» посебности, за разлику од демократа које су тржиле брисање свега. Ово је смсатрао
основом страбилне државне заједнице. Лазар Марковић сматрао је да уједињење не носи никакав
дуализам, који би парализовао целину као такву.
Сматрали су да подела и разлике не би довеле до сепаратизма. На проблем су гледали као
на питање које може бити административно решено. Марковић (1920) «провинцијске историјске
поделе данас су такве да се не могу игнорисати». Уколико се укину, неопходно је време да се
организација укине и потчини центру. Ако остане, неопхоно је време да се организује и модернизује.
О посебности Србијеунутар КСХС, радикали се нису изјашњавали.
Југосовенска демократска лига – нису се бавили питањем посебности. Сматрали су да би
унутрашње уређење требало да буде решено на основу начела народног самоопредељења јер би тако
дошло до стапања СХС. Не могу опстати све историјске провинције, јер је неопходно да се људи
изјасне да ли ће живети у њој или се спојити с неком другом. Искључивали су две кајности:
централизам и федерализам. Централизам неће произвести стапање, већ незадовољтво «озбиљне
мањине» становништва нове државе. Одбацивали су федерализам, сматрајући да везе између делова
који су у федерацији неће бити довољне за напредак народа који у њима живи. Залагали су се за
нови систем који би представио средину између федерализма и централизма. Постојање аутономија
са законодавном влашћу у којој се народ «васпитава да сам брине о својим потребама» - начин на
који су они видели поделу улога у држави.
Државно јединство по њима је захтебало да се у један парламент и једну Владу централизују
послови спољне и унутрашње политике. У надлежностима појединих крајева спадали би аутономни
посови унутрашње управе (општина, срез, округ, полиција, судство, казнени заводи, пољопривреда,
школство, црквени послови, финансије). О аутономним пословима, бигу би водили покрајински
сабор са својим владама.
Хрватска заједница (Странка права, Напредна демократска странка, група «Хрватско
коло») – инсистирала је на очувању аутономног положаја Хрватске, супротстављале су се
централизму владе, протестовале против сужавања компетенција аутономних органа управе.
Инстистирала је на децентрализацији управе. На акт од 1. 12. гледала је као на државно – правни
акт који гарантује неповредивост постојеће државне организације.
Словенска људска странка – делатност је ускладила наћчелима римокатоличке цркве,
словеначком уједињењу и регулисању граничних питања према Аустрији, Италији, Мађарској.
Жели да Словенија задржи аутономн положај у новој држави. Антицентралистички став.
Југословенска муслиманска организација – организвана је на верској основи. Залагала се
за широку децентрализацију у виду аутономија или административних јединица и тражила је да
подела буде извршена према економским, саобраћајним и другим мерилима, а не према
историјским. Заштита исламске вере и успостављање «верско-просветне аутономије». Борила се за
равноправност три племена, истичући да су муслимани задржали у себи све «биљеге чистог
национализма», али нису свесни свог племенског имена.
Хрватска републиканска странка – супротстављала се централизму. Стјепан Радић је у
«југословенском јединству» тражио своју «хрватску државу». Залагала се за неутралну Хрватску
републику, дуално уређену КСХС, нагодбу Срба и Хрвата, која би искључила националне
индивидуалитете, извдојену улогу «хрватског државног парламента», власт сељачког народа,
«пучку политику». Плурализам различитих интереса укидао је могућност да се она у југословенској
драви појави као политичка снага која доминантно намеће своју вољу.
Димић у свом делу истиче да Србија није нпустила свој устав када је постала део друге
државе, јер већ у том тренутку устав није био поштован. Противречност и контроверзе обележја су
државноправног провизоријума. 6. 1. 1919. у манифесту регента Александра истакнута је дужвност
Владе да примени на цело КСХС сва права и слободе, које до сада по Уставу К: Србије уживају
грађани Србије. Утвђена је једнакост грађана. Јун 1919. Закон о проширењу глава 9. и 10.
«Казбненог/Криминалног законика за Краљевину Србију» на цело подручје КСХС.
На подручју државе било је 6 различитих законодавстава. Августа 1919. непостојећи устав
Краљевине Србије поширен је на Јужну Србију (Стара Србија и Македонија). 21.2.1921. регент је
потписом на посебан закон укинуо праксу привременог стања и учинио корак ка интеграцији тих
области за просторе бивше Кр. Србије. Члан 1: Сви закони К. Ср. ступају на снагу и важе за округе...
(Скоро цела територија нове државе). Двојност је опстајала од Видовданског устава.
Темељ новом парламентарном груписању, у оквиру «Парламентарне заједнице» зближио је
НРС и представнике Народног клуба – споразум по коме је нова држава замишљена као уставна,
парламентана, и наследна монархија са дин. К. на челу, 1 влада и један парлмент за целу земљу,
загарантована самоуправа општина, округа и већих јединица.
Владајући блок ДС и Социјалдемократска странка сматрао да треба елиминисати
покрајинске аутономије, супротстављати се сваком покушају поништавања ефеката централстичкој
политици и водити бескомпромисну политику унификације. Регент се определио за центрлистичку
опцију. Влада Љ. Давидовића имала је «сувише уску основу за решење питања која су задирала у
саму егзистенцију државе».
17. Закон о избору посланика за Уставотвону скупштину КСХС (1920)
Димић
Регенту је упућен указ о распуштању ПНП и расписивању избора за Уставотворну

скупштину. Није прихватио и због овога је влада Љ. Давидовића фебруара 1920. поднела оставку.
Регент је мандат за формирање слењдеће владе предао Стојану Протићу и „Парламентарној
заједници“ (странке). Влада је инсистирала на отклањањњњњњу националних супротности
Коалиционим партнерима (ХЗ – 4 мандата; Слов. људска странка – 3 мандата) учињени су одређени
усупци; убрзо је расформирана.
Нва коалициона влада, кратког века, обухватала је радикале, демократе, представнике ХЗ,
СЉС, мањих парламентарних група – образовао ју је у 2 мандата – Миленко Веснић.
18. мај – 20. јун 1920. Први мандат
Кратког века због подељености политичких партија по питању изборнг закона, аграрног питања,
извођења аграрне реформе, састава покрајинцких лада, државног уређења. Радикали и демократи
желе централистичко уређење државе. Стојан Протић - децентрализован предлог устава. ХЗ –
федералистичке позиције. СЉС – аутономистичке позиције. Странке су прихватиле Протокол
споразума који је предвиђао рад на дефинисњу јединственог уставног гледишта.
18. август 1920. Друга Веснићева влада од истих странака
Циљ је био спровођење избораза УСтавотворну скупштину до краја новембра 1920. Распадају се
постојећи блокови и долази до зближавања радикала и демократа.
Опште право гласања, превиђено Крфском декларацијом и актом од 1. 12, уведено је 1920. на
општинским изборима. Оппте право гласања обухватало је око 25% становништва КСХС (много
боље него на изборима К. Србије 1912- 22% становништва). Жене су и даље биле без права глса, као
и припадници националних мањњина, али је дато словенским мањинама и онима који су се
декларисали као држављани КСХС (Чеси, Словаци, Пољаци, Румуни, Италијани, Јевреји). Пасивно
изборно право било је ускраћено државним чиновницима.
Закон о изборима за УС КСХС од 3. септембра 1926. рађен је по узору на изборни закон
Краљевине Србије.Одредбе о слободи избора, забрани вршења притиска на бираче, забрани
ометања изборне процедуре, забрани кулука, вршења војне службе у време избора... преузете с из
демократске праксе Краљевине Србије.
Административни окрузи задржани су као избрне јединица и на изборима уа УС. На оваквој
кандидатској листи – истакнут кандидат са посебним условима (факултетска спрема) – побољшало
квалификаиону структуу, али и спутавало партије са мање образованим члановима.
Изборни закон за УС КСХС прецизније је одредио оно монарха и УС.
Први члан Изборног закона – краљ може да распусти УС. 121. члан - привремени пословник
по коме УС ради, октроише суверен уредбом.
Скупштини је ускраћивано да она сама одлучује ооблику уређења државе, сама пропише устав
правила из делокруга свог рада. Септембра 1920. НРС изменила је и допунила свој програм из 1881.
и изгубила критику пол. опонената да нема изграђено гледиште о важнм проблемима организовања
нове државе.Ослањала се на принципе Крфеске декларације и заговарала „јединствену државу“ са
1 парламентом који ће са монархом имати законодавну власт. Сматрали су даје за државу мање
опасно федералистичко уређење од насилног брисања националних посебности.
Радикали з Влади су против национално – унитаристичке идеологије демократа. У Босни, они
су били против федералистичких идеја Хрвата и аутономистих претнзија муслиана. У Црној Гори
величаи су прошлост.
Изборни програм југословенско оријентисане демократске сранке формиран је 1920. био је
наглашено централистички и унитаристички.
Светозар Прибићевић одбацио је сваку могућност опстанка великих историјских области,
сматрајући да се тиме може развити „подебна покрајинска свест“. Сматрао је да опасност прети и
од идеје о „великој Србији“.
М. Драшковић истицао је у пропагандним наступима по Хрватској,истицао је могућност
увођења „илирских обласних управа“ заснованих на историјској основи.
А. Крамер „принцип аутономије“ и „децентрализоване државе“ . Свака област уређује своје
послове.
Хрватска зајендица залагала се у предизборној кампањи за федералистичко уређење, против
централизма, тражи повратак на стање пре 1. 12. 1918. да историјске покрајине (6) имају самосталне
управе и законодавство, захтевала је пуну равноправност „племена“ у државним посовима.
СЉС против централистичке државне управе. Аутономија и смаосталност били би формирани
стварањем законодавног тела „Дежелног збора“ и посебне покрајинске владе. Хрватска
републиканска сељачка странка није признавала легитимитет државно-правних аката од децембра
1918. и сматрала је да њихов садржај не обавезује хрватски народ. Тражи формирање самосталне,
независне хрватске миротвоне републике у оквиру КСХС засноване на „сељачком праву“ и
антимилитаизму и пацифизму.
ЈМО пивржена идеји јединства државе. Републиканска странка била је привжена идеји
„народног јединства“, сматрала је да може бити оставрено у републикаснком облику и држави која
би била децентрлизовано уређена. Савез земљорадника инсистирао је на стварању „сељачке државе
на задужној основи“, против федерализма, заговарајући унитарну државу. Комунистичка партија
Југославије – држава да буде уређена као „совјетска република“.
Бирачко тело на изборима за УС одржаним 28. новембра 1920. бројало је око 2480623 бирача.
У Србији је од тог броја регистрован 577530 (32%), на Ким и у Санџаку 123211 (5%), у Македонији
177689 (7,2%), у Црној Гори 43370 (1,7%), у Војводини 145267 (5,9%).
Простор који је спрко грађанство сматрао српским, бирао је укупно 212 посланика. Од тога
Србија – 103 посланика; подељена у 18 округа, КиМ и Санџак имал су право на 22 посланика, а
подељени су на 5 изборних округа. Македонија је имала 33 мандата у скупштини, а посланици су
бирани у 7 округа, Црна Гора 10 посланикау јендом округу, а Војводина 44 места у парламенту,
избриу у 5 округа.
На изборима за УС гласало је 63,8% уписаних бирача (1607265). У Србији – 56,33%, КиМ и
Санџак 58,9%, Македонији 61,7%. Владало је велико незадовољство у овим областима, а то видимо
по томе да је 1912. на изборе изашло 73%.
ДС – 319448 гласова (20,2%); 92 мандата (22%). У Србији за ДС гласало 102705 бирача (31,6%
и 32 мандата). Ким и Санџак 44139 (60,8% и 13 мандата), Македонија 32716 (29,9%, 11 мандата), ЦГ
7955 (27,8% и 3 мандата), Војводина (19,5%, 10 мандата).
Радикали – 284575 гласова (18% и 91 мандат). У Србији 109741 (33,7% и 41 мандат), КиМ
10088 (13,9% и 3 мандата), Македонија (11,5% и 2 мандата), ЦГ 3813 (13,4% и 1 мандат) и Војводина
43832 (47% и 21 мандат).
КПЈ – 198736 бирача (12,6%) и 58 мандата у УС. Србија 50448 (15,5 % и 14 мандата), КиМ и
Санџак 9248 (12,7% и 3 мандата), Македонија 40491 (37% и 15 мандата), ЦГ 10869 (38% и 4
мандата), Војводина 13955 (15% и 5 мандата).
Савез земљорадника - 151603 (9,6% и 39 мандата). Србија (14% и 14 мандата).
У Србији је владала страначка поцепаност.
18. Уставотворна скупштина КСХС (Конституанта) 1920.
Димић
УС почела је с рдом 12. 12. 1920. по Привременом полсовнику, који је наметнула Влада.
Члан 8. након оверавања посланичког пуномоћја, мора се положити заклетва краљу. Привемени
пословник поништавао је сувереност УС и прејудицирао коначни облик државног уређења.
Октроисани изборни закон и наметнути привремени посовник, институцију краљевске власти
посредно дефинишу као установу која постоји пре доношења устава земље и да с њим УС мора да
дели усатвотворну надлежност.
Доведено је у питање суверено право УС да као највиша власт одлучује о уставотворном
поступку. Краљевска власт у новој држави представља продужење српске краљевске власти по
Уставу КС. Установљена је када ју је УС признала полагањем заклетве. У време државног
провизоијума носиоци власти били су политички чиниоци чијаје моћ проистицала из реалне
политичке и војне снаге које поседују. Резултат борбе краља у којој су краљ и УС мерили снаге је
Видовдански устав 28. 6. 1921.
Радикали и демократе бранили су привремени пословник, истичући да УС није суверена.
Централна влада уставом монархије бранила је успостављени политички систем. Влада је истицала
да је дужност УС само да донесе уставе, а не да одлучује о форми државе. Посланици УС имали су
обавезу да поштују постојећи правни поредак.
Радикали и демократи инсистирали су на полагању заклетве и онемогућили су улазак ХРСС
у УС и спремили „претварање Конституанте једног јединственог народа у троплеменску
конституанту“.
Чланови КПЈ полагање заклетве дефинисали су као „насиље“, а пословник одбацили јер
потенцира власт краља. ЈМО и Савез земљорадника положили су заклетву, али су истакли да УС
мора да изради свој пословник. Представници ХРСС нсу учествовали у раду Скупштине.
На Крфу је било речи о уставу, али није одређено да ће устав бити донет „квалификованом
већином“. Н.Пашић и М. Драшковић сматрали су да нови Устав постаје пуноважан када за њега
гласа 3/5 посаника. С. Протћ смата да „квалификовану већину“ треба утврдити између 2/3 и
апсолутне већине посланичких гласова. Изасланици Народног вијећа, који су донели Напутак У БГ,
имали су упуттво да уређење државе може утврдити само УС „већином од 2/3 гласова“.
Централна Влада заступала је став да је за пуноважне одлуке УС и изгласавање Устава
потербна већинаод 50% + 1 глас. Представници Владе су сматрали да унитаристчка фома уређења
државе спречава модернизацију било које врсте. Од 9 скупштинских гупа, 7 је било против
посовника, говорећи да немају гаранцију да ће устав бити донет поо братском договору.
31. 1. 1921. без представника КПЈ, народног и југословенског клуба, донет је нови
пословник. Садржао је спорне одредбе. Све партије осим ХРСС положиле су заклетву.
19. Дебате о уставним нацртима (1920-1921)

Димић
Никола Пашић формирао је Владу 1. 1. 1921, а томе је претходило зближавање радикала

и деморката, који су желели да санкционишу државно и друштвено уређење, за разлику од Народног
и Југословенског клуба који су били против централистичког уређења државе. НП је поднело
уставном одбору нацрт устава који је маја 1920. израдила влада С.Протића, прерађен из основа од
стране М. Веснића, у Пашићевој Влади доживео је нове измене.
Од 2. до 16. фебруара 1921. уставни одбор је расправљао о нацрту. Прихватио је 1/5
текста. Две основне одредбе Владе су прихватили о врховној власти и односу краља према Народној
скупштини, и одредбе о централистичком уређењу државе.
Устав Краљевине Србије из 1903. био је основа Пашићевог, Веснићевог и Пашићевог
нацрта устава.
Нацрт Стојана Протића под утицајем белгијског, холандског и енглеског уставног права,
знатније проширио локалну самоуправу. Предвиђао је формирање 9 покрајина (Србија, Стра Србија
са Македонијом, Хрватска и Славонија са Ријеком, Истром, Међумурјем, Босна, ЦГ с
Херцеговином, Боком и Приморјем, Далмација, Срем с Бачком, Банат, Словенија с Прекомурје).
Унутрашња управа овим би била поверена покрајинским органима, који су имали локалну и
законодавну власт. Државни савет би одлучивао о законитости аката покрајинских скупштина.
Једнодомни скупштински систем из Устава 1903. заменио је дводомни, који је предвидео
установу Сената са ветом, парламент би био надлежан у питањима државног буџета, скупштински
кворум од 1/3 посланика, немогућност грађанске власти у односу на војну и првостепене државне
судове. Компромис између федералистичког и централистичког уређења државе.
Пашић је био спреман да прихвати федеративну основу под условом да словенска,
хрватска и српска група оснују ту федерацију. 8.6.1920. писмо Веснићу (председник владе), Н. П.
рекао је да не терба стварати историјске покрајине јер оне само ојачавају Хрвате и Словенце.
Федерацију је доживљавао као државну поделу. Плашио се за егзистенцију Србије уколико би се
нашла у другој групи или држави. Доношење Устава за њега најважнији чин за државу.
Пашићев и Веснићев нацрт – 2 основне српске политичке партије повезале су своја
политичка убеђења о државном јединству са начином уређења односа централне власти и покрајина.
Пашић је уместо Протићевих 9, видео 35 области, формирнаих према природним, социјалним и
економским приликама. Попут устава КС из 1903. унутрашња управа подељенаје између држава и
самоуправних органа. Нацрт је предвиђао указно продужење, проирење кривице путем штампе.
Уставни нацрт владе Н. П. косио се с одредбама Крфске декларације и Програма Народне рдикалне
странке изгласаним 28. септембра 1920.
Уставни нацрт Николе Пашића промењен је у уставном одбору. Додат је одељак о
социјалним и економским одредбама по угледу на Устав Вајмарске републике. Приликом претреса
одборског нацрта устава у начелу (14. 4-12. 5. 1921) и у појединостима учињене су измене око броја
становништва, радног времена, кворе за избор посланика... Насупрот радикалима и демократама,
који су заговарали централистичко и унитаристичко уређење, било је и нацрта са федералистичким
уређењем.
Нацрт устава народног клуба – признао је ауторитет УС под условом да нови устам
изгласа 2/3 посалника. Држава да буде састављена из покрајина. Законодавна власт подељена
између државе и покрајина, а свака промена устава била би условљена пристанком свих
покрајинских сабора. Покрајинским управама поверено је извршење свих закона. Јединство
краљевске влсти, јединство војске, дипломатије, монетарног система. Покрајине би задржале свој
сабор, парламент, владе, покрајинског заменика и министра.
Југословенски клуб – сличан нацрт као Народни клуб, предложио је успостављање
аутономне и парламентарне монархије, дводоми скупштински систем, поделу државе на 6 покрајина
- у 3 би православље, а у 3 католичанство било домнантно.
Земљорадничка странка – држава која би била политичка, привредна и културна
заједница. Монархија заснована на начелима народне суверености са краљем који је имао право
надзора над органима који врше закон и извршну власт. Прихватила је начела владиног предлога
устава. Области је требало разграничити према привредним и географским критеријумима.
Нацрти устава Социјалистичке и Републиканске странке – заговарали су републиканско
уређење и децентрализацију. Републиканска странка била је за постојање парламента и владе за
целу државу и обланих скупштина и влада у чијој би се надлежнсти нашли послови самоуправе.
Нацрт ЈМО – обласна самоуправа.
Нацрт устава Јосипа Смодлаке – 25. 3. 1920. Југословенска држава као јединствена и
нераздељива народна држава, где ладају закони. Законодавну власт врше владар и дводомна
Народна скупштина. Извршну врши владар преко Владе одговорне народном представништву.
12 самоуправних покрајина са сопственим изворима прихода – Подунавска Србија,
Војводина, Славонија, Хрватска, Далмација, Крајина, Босна, Поморје, Рашка, Моравска Србија,
Македонија, да би се усталиле административне границе које с остале од Аустрије и да би се избегла
подела на 3 племена. Знао је да нацрт устава неће задовољити централитет, а подлогу овом уставу
нашао је у српском уставу из 1903.
Пашић је априла 1926. изјавио да је приликом састављања устава тражено да се Хрватској
да одређена самосталност, али да је Србија уложила превише напора за уједињење и ослобођење да
би ово дозволила.
20. ВИДОВДАНСКИ УСТАВ (1921) 9
Димић
Устав је формулисао опште принципе на којима почивала парламентарна монархија.

Након великог броја нацрта будућег устава, 28. 6. 1921. проглашен је Устав. Подржало га је 223
посланика, док је против било 35. Гласање је бојкотовао 161 посланик. За Устав су гласали:
радикали, демократе, словеначки кметијци, посланици ЈМО и Џемијета. Принцип јединствености
државе победио је федеративно уређење.
Уставом је потврђено име нове државе – Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, што су
подржали радикали и демократе, за разлику од њих странке са децентралистичким програмом су га
оспоравале. Називом је исказана и тежња да се очува племенска индивидуалност. У случају језика
била је слична ситуација, име службеног језика носило је назив српско – хрватско – словеначки.
Држава је дефинисана као уставна, парламентарна и наследна монархија. Власт је подељена
на законодавну, извршну и судску. Законодавну власт требали су да врше монарх и Народна
скупштина, извршну краљ преко министара које поставља, а који одговарају суверену и Народној
скупштини. Монарх је имао много већа овлашћења у односу на Народну скупштину. Судску би
вршили судови који „суде у име краља и на основу закона”.
За разлику од српског устава из 1903. који није помињао парламентаризам, нови устав је у
првом члану истицао парламентаризам као једно од основних начела. Владар није имао право
бирања министара по својој вољи, већ их је узимао из скупштинске већине. Јединство државе главна
мисао Видовданског устава. Одбачена је теза да је држава настала уговором , а не вољом народа.
Устав је прокламовао теорију о једном народу, парламентаризму, самоуправи. Творци нису
подржавали племенско одвајање народа. Услед великог броја закона који су постојали још од
средине 19. века и који су потицали из различитих делова територија које су сада ушле у нову
државу, било је неопходно оформити тело које ће се бавити и анализирати постојеће законе. Због
овога је 14. 12. 1919. уз Министартсво правде формиран Стални законодавни савет.
Уставом су усвојена начела правне државе и по њима управна власт може судити само по
законима. Велики број проблема омео је поступак унификације. Централизам који је прокламован
уставом није имао никакву адекватну реализацију преко системских законских решења. Главне
уставне одредбе остале су без преко потребне законске регултиве.
Услед свих ових проблема, КСХС је у периоду 1921 – 1929. задржала партикуларистичко
државноправно обележје.
Иако је по уставу парламент требао да представља суверени орган власти, који произилази
из слободне воље бирача, он то никада није био. Сувереност је припадала монарху!
Састав народне скупштине требало је да чине посланици које је народ бирао на општим
изборима, тајним гласањем. Бирачко право имали су мушкарци од 21. г, али су из ових оквира
искључени официри, подофицири, војници „под заставом”, жене, осуђеници, и део државних
чиновника који су имали само пасивно бирачко право.
ПОСЛАНИЦИ – ПРЕДСТАВЉАЈУ ЦЕО НАРОД!
Услед тога што је састављена од образованих, али и дела народа који је припадао
необразованом, сељачком становништву, НС није на адекватан начин обављала свој посао.
9
Рад народног представништва је био онемогуђен услед бројних свађа, расправа,
нетрпељивости и бројних криза, као и честих промена влада, које су допринеле неодржавању
континуитета. Страначко ривалство није било ништа мање него пре доношења устава.
Народна скупштина имала је право контроле извршне власти, али ограничено јер је
министре именовао монарх, па су самим тим одговорни њему, а не скупштини. У случају
распуштања парламента, монарх је имао право да продужи стари буџет за још 4 месеца.
Видовдански устав је 95. чланом предвидео нову административну поделу КСХС, по којој
је целокупна територија била подељена на области заокружене по „природним, социјалним и
економским приликама” и које би имале највише 800000 становника.
21. СТЈЕПАН РАДИЋ, КОНЦЕПТ „НЕУТРАЛНЕ СЕЉАЧКЕ РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ“ И

ОТВАРАЊЕ „ХРВАТСКОГ ПИТАЊА“ У ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ КРАЉЕВИНИ (1920-1928)
10
Димић
Хрватски покрет је поред захтева за ревизију устава, тражио формирање хрватске неутралне
сељачке републике и хрватског уставног сабора, негирао је легитимност Уставотворне скупштине,
Устав су сматрали безвредним. Истицали су хрватско право на самоопредељење и потребу да
Хрвати бране своју народну индивидуалност.
Формирање „хрватског блока“ (ХРСС, ХЗ, ХСП – франковци, Хрватски раднички савез)
било је директна реакција на доношење устава. Основни политички циљ био је „уједињење свих
сила хрватског народа у борби против централистичког устава и режима са врхом да се тај режим
присили такво уређење државе у којем би дошла до изражаја хрватска народна снага“. Желели су
самосталну државу која би путем споразума регулисала односе са Србијом и другим суседима.
22. ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ, КОАЛИЦИЈЕ, ПОЛИТИЧАРИ И ДРЖАВНИЦИ У

КРАЉЕВИНИ СХС (1921-1928) – Петрановић
У периоду од 1921. до 1929. владе су састављане на двору, а не у Народној скупштини.

Мемоари Светозара Прибићевића сведоче о томе да је за 8 година, Народна скупштина изазвала 2
од 23 министарске кризе. Прва се догодила 1920. када је оборила владу Миленка Веснића и друга
1926. када је оборена пета влада Николе Узуновића.
Краљ је задржао право сазивања и распуштања Народне скупштине, што је искористио
након верификације мандата посланика ХРСС. Након избора 1923, којим су били угрожени
радикали, краљ је распустио ово тело.
Регент Александар био је противник јаких странака и политичких вођа. То је један од разлога
због којих је одбио кандидатуру Николе Пашића за председника прве владе. Мешао се у рад
странака, посебно радикала и демократа. Савезници међу радикалима били су Божа Максимовић и
Никола Узуновић, а међу демократима Коста Кумануди и Војислав Маринковић.
Попут савезника међу политичарима, у војсци се ослањао на организацију „Бела рука“, под
командом генерала Петра Живковића. Међу значајим генералима нашли су се Јосиф Костић,
Драгутин Окановић, Ђура Докић и Петар Мишић. Поред њих, Момчило Нинчић био је највиши
краљев чиновник, док је Анте Трумбић неколико пута биран за шефа дипломатије.
10
Светозар Прибићевић био је још један човек који се покоравао краљевим жељама, он је
управо на његов захтев, спречио уједињење демократа и радикала јер је то могло да доведе до већег
отпора краљу. Веома често Александар је користио метод принуде.
Радикали су били главно краљево упориште. Овај период карактерише чињеница да ниједна
влада није испунила четворогодишњи мандат. Прва влада Николе Узуновића трајала је веома
кратко, од 8. до 15. априла 1926, пад је био изазван изласком Стјепана Радића из њеног састава.
Народна скупштина није била способна за разматрање привредних и социјалних питања.
Представљала је трибину за политичка надметања, установу за доношење закона и утврђивање
буџета. Словенска људска странка и странка земљорадника тражиле су формирање доњег дома који
би се бавио социјално – економским питањима.
Странке су постајале све већи ривали, а томе је доприносио нико други него краљ. ХРСС је
1925. дошла до споразума са радикалима. Мноштво странака главна је карактеристика овог периода,
које су сходно томе стварале различите блокове и савезе. На општим изборима 1925. појавило се 45
странака. У ПНП-у и Уставотворној скупштини, стваране су разне „парламентарне заједнице“,
привремене политичке савезе, и опозиционе или владајуће блокове.
Хрватски блок 1922. чинили су – ХРСС, Хрватска заједница, Хрватска странка права,
Хрватски раднички савез, ова коалиција била је повезана у борби против централистичког режима.
Априла 1923. Марков протокол – федералистички блок (ХРСС, СЛС, ЈМО) и радикали
склопили су споразум, назван по Марку Ђуричићу, представнику радикала, о питању државног
уређења који је раскинут чим су радикали саставили хомогену владу.
Опозициони блок“ 1924. представљали су ХРСС, СЛС, ЈМО и демократска странка.
„Национални блок“ чинили су радикали и СДС (пашић - Прибићевић) – избори 1925. Након избора
створен је блок народног споразума и сељачке демократије, ради заједничког иступања у Народној
скупштини.
Срспки грађански фронт, носиле су Народна радикална и Југословенска демократска
странка. Народну радикалну странку чинило је ситно грађанство, чиновници, војска и део сељаштва.
Након Пашићеве смрти 10. 12. 1926. странка почиње да се распада. Изузетно подложна утицајима
двора.
Југословенска демократска странка створена је споразумом врхова разних група
југословенске оријентације као заточник народног јединства.
СДС на челу са Светозаром Прибићевићем се извдојио, овим се он разишао са Давидовићем
око споразумевања са Хрватима (децентрализација државе).
Политичким животом доминирала је стара генерација политичара, која је у пол. живот ушла
много пре уједињења. Насупрот њима налазили су се аривисти – млади политичари. Из странке би
били искључивани сви који се не слажу са мишљењем вође одређене странке. Странке су се
процењивале на основу особе која стоји на челу, а не на основу програма.
ХРСС временом постаје хрватски национални покрет, који се борио за ревизију Устава.
Временом долази под вођство грађанства које је било незадовољно. На изборима за Уставотворну
скупштину 1923. ХРСС је добила 473733 гласа и 70 псланичких места, а 1925. број је повећан на
545466. Од 1. 7. 1924. прикључила се Сељачкој интернационали, и тиме је јасно ставила до знања
да жели промени уређење државе.
Проширивала је свој утицај на селу, путем бројних организација.На челу се налазио Стјепан
Радић, импулсиван и не увек доследан политичар, склон променама. Тражена је преуређена
Краљевина. Франковци и бивши чиновници Аустро – Угарске били су чланови странке.
Павле Радић је 27. марта 1925, по налогу Стјепана Радића (у затвору), рекао да Странка
прихвата Устав и династију Карађорђевића, чиме се одрекла свог програма о репшублици. ХРСС
променила је име у Хрватска сељачка странка. Странка је ушла у владу, али на кратко од 1925. до
1927.
Да би постигли споразум са ХСС 1925, радикали су морали да се одрекну сарадње са
Прибићевићем. Међутим споразум је од самог почетка деловао лабаво, Радић није одустајао од
неких својих начела.
У Словенији су странке на унутрашњем плану биле разједињене, бориле су се за власт, али
су јединствене биле у вези борбе против Италијана и Немаца. Странке које су доминантне:
Словеначка људска странка, либерали, социјалдемократе. СЛС успела је да нађе компромис са
краљем и напушта своје републиканско уређење.
Друга групација, либерална, окупљена је била око Алберта Крамера и Грегора Зерјава;
припадала је централистичко-унитаристичком фронту. Почела је да подржава Прибићевижа, а
касније и шестојануарски режим.
Словеначки политичари представљали су равнотежу између српских и хрватских
сукобљених страна. Српски политичари искористили су максимално СЛС и ЈМО у погледу
изоловања Хрвата, притом су биле изразито конфесионално обојене и регионалне.
Корошец, вођа СЛС, сматран је незаменљивим чланом влада КСХС. Но, и он је имао фазе у
којима није учествовао у раду владе, за време апстиненције своје странке у време доношења Устава,
затим од 1924. до 1927, током сарадње Пашић – Прибићевић и Пашић – Радић, али и од 1931. до
1935.
Савез земљорадника прихватио је унитаризам, желели су решење аграрног питања, као и
здржену државу. Предводио их је Јован Јовановић; велики број гласова добијали су у Србији и
селима Босне.
Хрватска сељачка странка освајала је све више простора на хрватском селу; у нерешеномн
ационалном питању увидела је извор свих невоља. КПЈ је у овом периоду била слаба, без моћи да
призна постојање националног питања, што је ХСС искористила и узела народ под своје.
Словенска људска странка ослањала се на свештенство, грађанске клерикалне слојеве, и
економску мож чији су носиоци били пољопривредници, штедионице и кредитни заводи. «Орел»
фискултурно удружење, које је окупљало клерикалну омладину, насупрот удружењеу «Соко», које
су водили либерали.
Југословенска муслиманска заједница била је спремна да приступи свакој влади уколикко
има неку корист од ње, али се такође залагала за аутономију БиХ.
Џемијет деловао је на подручју Македоније, Косова и Метохије и Санџака; окупљао је
припаднике из редова албанског и турског становништва, али на верској основи; политички и
социјално конзервативан, верски обојен; под утицајем хоџа; до 1925. Подржавао је режимске
странке, за узврат је добијао одређене уступке.
Радничка класа у КСХС нејединствена; гласове је давала социјалдемократама и грађанским
странкама. 1921. у БГ су се социјалдемократске странке Словеније – ЈССС, ССЈ и СРПЈ – ујединиле
у Социјалистичку партију Југославије (СПЈ) под вођством Етбина Кристана, Вилма Букшега,
Драгише Лапчевића, Витомира Кораћа и Живка Топаловића, социјалдемократски фронт остао је
само формално да постоји. Тражили су превагу сељаштва над грађанством што није одговарало
постојећој структури. Определили су се за централистичко – унитаристичко уређење.
Југословенска репбликанска странка, с Јашом Продановићем на челу остала је без утицаја у
политичком животу јер је бранила републиканизам. Део црногорских федералиста изјашњавало се
за аутономну Црну Гору у саставу КСХС, а други део за обнову црногорске државиости.
Једна од одлика политичког живота КСХС била је делатност националистичких и
антикомунистичких организација попут Орјуне (Организација југословенских националиста),
СРНАО (Српска национална омладина), ХАНАО (Хрватска национална омладина). Организација
народна одбрана наставила је да делује и након уједињења.
Четничка удружења јављају се после уједињења, тежила су акционом јединству с Орјуном.
Организације су биле без страначког обележја. Расцепом Удружења четника за слободу и и част
отаџбине, створеног 1921, настала су 1924. Удружења српских четника за краља и отаџбину и
Удружење четника и друге националистичке организације „Петар Мркоњић“. Ове организације су
биле помоћна војна снага, за борбу против комита, радника. Били су носиоци солунаштва, везујући
се за владавину великосрпске буржоазије и њено одржање, а изражавајући се у глорификацији
бивших ратника.
Македонија је сматрана за део Србије, али су Бугари присвајали македоснки народ,
убацивали комитске чете ВМРО у Македонију, а с њима су се борили четници Косте Миловановића
Пећанца.
Мађарска мањина била је дискриминисана на националној основи; затим се у још горем
положају налази албанска мањина, која није имала своје школе, право на свој језик, као ни употребу
националних амблема...
За разлику од претходно наведених мањиских група, Немци су имали релативно добар
положај. Живели су у Војводини, Срему, Славонији, Словенији. Економски веома снажна, на челу
са својом организацијом Културбунд, основаном 1920. У НС.
Мањинске странке појавиле су се тек 1923, али су биле под притиском националистичких
организација, пре свега Орјуне.
Парламентарни систем је тражио више ставки како би било могуже одржати га, међу тим
ставкама били су вишепартијски систем, демократија, национална и верска равноправност.
Све већи јаз доводио је до тога да парламент постане поприште борби. 24. 2. 1927. опозиција
је довела у Народну скуптштину полуголог радника злостављаног у полицијском комесаријату у
Топчидеру настојећи да прикаже самовољу органа власти, а тај потез су радикали протумачили као
увреду највишег представничког тела.
Посебно узврела атмосфера владала је између радикала и Сељачко-демократске коалиције.
Половином 1928. Пуниша Рачић, Тома Поповић, радикали, сукобили су се са посланицима СДК
Стјепаном Радићем, Светозаом Прибићевићем, Павлом Радићем, Јурајем Крњевићем. 20. 6. 1920.
Пуниша Рачић убио је Павла Радића и Ђуру Басаричека, ранио Стјепана Радића који је од
задобијених рана преминуо 8. 8, Ивана Пернара и Ивана Гранђу. Ово је водило ка укидању
парламентаризма и увођења апсолутизма.
ДИМИЋ
Влада В. Вукићевића, која је била састављена од радикала и демократа , добила је мандат за

организовање избора од 11. 9. 1927. Скупштина је распуштена, а влада је то образложила потребом
да нови парламент ефикасно приступи законодавној делатности која би учинила да уставом
прописане одредбе добију своју законску регулативу. Избори су за циљ имали разбијање јаких
полиичких партија на мање.
На изборима 4 српске политичке партиије добиле су поверење1 480 939 гласача, тј 63,7%
свих гласова. За народну странку гласало је око 100000 људи мање него раније, слична ситуација
била је и са Хрватском сељачком странком, али су Савез земљорадника и Самостална демократска
странка добиле нешто више гласова.
Радикали су велику подршку дали Влади Веље Вукићевића. Демократска странка иступила
је из владе 1928. због тога што је Љуба Давидовића заговарала приближавање са опозицијом. Савез
земљорадника подржавао је идеју стварања парламентарног блока на демократској и сељачкој
основи.
Убрзо је напуштен једиснтвен српски национални интерес, када су се Срби из Хрватске,
Далмације, и Славоније успротивили Србима из Србије. Долази до сукоба „србијанских“ и
„пречанских“ странака.
Владине странке, ЈМО, СЉС, демократска и радикална имале су преко 200 посланичких
мандата у новој скупштини.
СДК заговарала је борбу за „ново државно уређење”, које би осигурало равноправност свих
државних индивидуалитета.
Јавља се питање персоналне уније Србије и Хрватске, које је повео Мачек, али и питање
аутономиоје Војводине.
Већина странака променила је своје првобитне ставове. Демократска је од класичног
унитаристичко-централистичког става дошла до признавања националне посебности и прихватања
сложеног облика државног уређења.
Народна радикална истрајавала је у одбрани Устава из 1921. Веровали су да би се држава
распала при неком ећем потресу који би се догодио на Балкану. У федерализму су видели клицу
распада државе, јер је била неопходна јединственост.
Након увођења диктатуре, бриотанско посланство је подржало краљев поступак јер су
см,атрали да само један аутократа може спасити државу од распада.
23. СПОРАЗУМ САМОСТАЛНЕ ДЕМОКРАТСКЕ СТРАНКЕ И ХРВАТСКЕ СЕЉАЧКЕ

СТРАНКЕ – ФОРМИРАЊЕ СЕЉАЧКО – ДЕМОКРАТСКЕ КОАЛИЦИЈЕ 1927.
СДК је претила да наруши дотадашњу српску хегемонију. Прибићевић који је раније био
централиста и представник југословенског јединства, окренуо се Радићу након што су га краљ и
радикали одбацили. Постао је један од председника ове коалиције и учврстио хрватско-српски
фронт у Лици, Кордуну и Банији, Далмацији, Горском Котару и БиХ.
ДИМИЋ
Радић се удаљио од представника ХЗ; почетком 1927. ХСС је иступила из владе; Радић се
приближио Светозару Прибићевићу, тиме је створена „сељачко – демократска коалиција“. Овим је
дошло до стицања политичке суверености Хрватске; у оквиру ове странке почео се профилисати
политички захтев Самосталне демократске странке о покрајинској самоуправи и аутономији.
24. АЛЕКСАНДАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ, ЈУГОСЛОВЕНСКИ РЕГЕНТ И КРАЉ (1918-1934)
Александар је рођен 17.12.1888. на Цетињу, а име је добио по куму, Александру Трећем,

руском цару.
Био је други син Петра I Карађорђевића и кнегиње Зорке (кћерке црногорског краља Николе
Петровића). Већи део свог времена проводио је у Тополи. Регент Александар прогласио је у
Београду 1. 12. 1918. нову државу – Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Након проглашеља
државе, Александар се верио румунском принцезом Маријом 1922, а венчање је обављено 8.6.1922.
С њом је добио три сина – Андреја, Томислава и Петра.
Након Пашићеве оставке 3/16.12.1918. мандат за састављање владе дао је Стојану Протићу,
који је 20.12.1918. саставио прву владу КСХС. Владу је чинило 18 министарстава, потпредседник
био је Антон Корошец. Од самог почетка Александар није у потпуности подржавао
парламентаризам што су му многи замерали и приписивали то диктаторском режиму. Владе су се
састављале на Двору, а не у Народној скупштини, а је он био одговоран за обарање више влада.11
Регент престолонаследник Краљевине Србије (1914-1918), регент престолонаследник Краљевине
Срба, Хрвата и Словенаца (1918-1921), краљ Срба, Хрвата и Словенаца (1921-1929) и краљ
Југославије (1929-1934).
Владао је аутократски земљом у којој су били изражени социјални и национални контрасти.
После убистава у Народној скупштини, завео је Шестојануарску диктатуру 1929, а 1931. године је
донео Октроисани устав.
Народно веће у Загребу је 24. новембра 1918. године прогласило уједињење. Одлуци о
уједињењу претходио је ултиматум далматинске владе од 16. новембра 1918, по којем је
из Сплита имало да се прогласи непосредно уједињење са Србијом ако се у року од пет дана то не
учини из Загреба. Делагација Народног већа, од тридесет чланова, стигла је у Београд ујутро 28.
новембра 1918. За утврђивање начина како да се прогласи уједињење, образован је одбор од
шесторице. У њега су ушли Анте Павелић (Старији), Светозар Прибићевић и Јосип Смодлака као
представници народног већа, и Стојан Протић, Љубомир Јовановић и Момчило Нинчић, као
представници Владе Краљевине Србије. У одбору шесторице одлучено је да се уједињење изврши
тако што би делегација Народног већа упутила адресу регенту Александру Карађорђевићу, која би
садржала закључак и напутке „упутства“ од 24. новембра. Двочански акт уједињења извршен је у 8
сати увече, 1. децембра 1918. године, у салону куће Крсмановића на Теразијама у којој је регент
Александар привремено становао након ослобођења престонице.
Ослањао се на домаће и стране финансијске кругове, дворске политичаре и Белу руку, тајну
организацију у војци, на чијем је челу био генерал Петар Живковић. У спољној политици се ослањао
на Француску и Чехословачку.
Део посланика Хрватске странке права (Анте Павелић) одлази у иностранство и
ствара усташку организацију. У Македонији јачају пробугарски елементи. Краљ је 3.
октобра донео Закон о називу и подели Краљевине на управна подручја и тиме преименовао државу
у Краљевина Југославија, а уместо наслеђених историјских покрајина, реорганизује државну управу
стварајући девет бановина и град Београд. Уверен да ће се државна криза трајно решити тек
стварањем југословенске нације, краљ Александар I је покушао да тај циљ оствари спровођењем
политике интегралног југословенства, која се показала као неуспешна.
Неколико дана пред краљеву посету Француској, на двор је дошао стари радикал Алекса
Жујовић, велики пријатељ Краља Петра Ослободиоца, оца краља Александра и један од главних
11
Архив Југославије. ДОПУНИТИ!
заговарача за долазак Карађорђевића на престо Србије. Дошао је да убеди краља да не иде на пут
јер су прилике и у Србији и ван ње јако нестабилне. Покушао је да убеди краља својом мудрошћу,
искуством и пријатељством. Причао је са краљем цело пре подне у парку испред двора. У руци је
имао штап и од нервозе је ископао целу рупу али није успео да краља убеди да не иде.
Приликом посете Француској, у коју је отпутовао да би учврстио одбрамбени савез против

нацистичке Немачке, краљ Александар I убијен је у Марсељу, 9. октобра 1934. године од стране
хрватских усташа и македонске организације ВМРО. Заједно са њим тада је убијен и француски
министар спољних послова Луј Барту. Атентатор је био припадник ВМРО-а Владо Черноземски.
Краљева смрт дубоко је потресла читаву Југославију, а његово тело испраћено је од стотина
хиљада људи читавим путем до Опленца, где је сахрањен у Задужбини краља Петра I. Народна
скупштина и Сенат Краљевине Југославије дали су му назив Витешки краљ Александар I
Ујединитељ.
25. ИДЕОЛОШКЕ И ПРАВНЕ ОСНОВЕ ШЕСТОЈАНУАРСКЕ ДИКТАТУРЕ (1929-1931)

12
Димић
12
Краљ Александар је донео „Закон о краљевској власти и врховној управи” 6. 1. 1929, којим
је суспендован Видовдански устав, а краљ је проглашен за „носиоца све власти у земљи”. Циљ је
било очување државног и народног јединства, као и реда и дисциплине. „Закон о заштити јавне
безбедности и поретка у држави” суспендовао је јавни политчки живот и забрањивао рад удржења
и политичких странака које носе обележје верско или племенско.
„Закон о измени закона о општинама и обласним самоуправама“, од 8. јануара, разрешавао
је власти затечене општинске управе и постављао структуру локалне самоуправе. „Закон о
државном суду за заштиту државе“ институционално је подржао репресивно законодавство
диктатуре.
У Загребу се раширило уверење да ће монарх овим настојати да реши кризу и „хрватско
питање“. Александар је у „Прокламацији“ рекао да је парламентаризам почео да доводи до расула
и народног разједињавања. Желео је народно јединство и државну целину. Од министара је тражено
да се руководе интересима државе.
Влада генерала Петра Живковића донела је Декларацију 13. 1. 1929. којом је истакла да је
главни циљ завести ред и дисциплину државној администрацији, да се у што краће време изврши
изједначење законодоавства у целој држави и тиме осигура услове у пуној правној сигурности и
поретку. Странке су биле забрањене законом, нису могле да се супротставе режиму диктатуре.
Друштвену и политичку основу диктатуре чинили су војска, групе „дворских“ демократа и
радикала, државна управа, апарат власти и крупни капитал.
„Закон о називу и подели Краљевине на управна подручја“ (3. 10. 1929). Овим је назив
државе промењен у Краљевина Југославија, тиме су одбацили Пашићев концепт да се очува српско
име у називу државе, а територија је подељена на 9 управно – територијалних целина – бановина.
Стварањем бановина брисали су историјске границе, уступак је учињен Хрватима. Бановине
су имале већи степен аутономности и тиме централизам и краљевска власт нису биле могуће у свим
деловима.
Дравска бановина – седиште у Љубљани
Савска банновина – седиште у Загребу
Врбаска бановина – седиште Бања Лука
Зетска бановина – седиште Цетиње
Дунавска бановина – седиште Нови Сад
Моравска бановина – седиште Ниш
Вардарска бановина – седиште Скопље
Подручје града Београда са Земуном и Панчевом, посебна управна целина
*Македонија, Косово у саставу Вардарске бановине, Војводина са северном Србијом у саставу
Дунавске бановине, Црна Гора, Метохија, Херцеговина, источна Босна, Санџак и Далмација у
саставу Зетске бановине, западни делови Србије у саставу Дринске бановине, док је Моравска
окупљала источне делове Србије.
4. 7. 1930. декларација је наметнула идеологију „југословенства“ као „опште народну
идеологију“, овим је долазило до потпуног раскида са прошлошћу и пројектовања „југословенске
будућности“.
Период диктатуре поклопио се са економском кризом, која је онемогућила да се материјално
помогне југословенска идеологија. Криза је погодила село, индустрију највише.
Услед свих ових догађаја долази до потпуног замирања срспких партија, насупрот јачању
хрватског покрета. Надгледали су опозиционе партије, као и њихову делатсност, пратили су
активност Љубомира Давидовића. Поред њега, посматрана је групација радикалских политичара –
М. Трифуновић, А. Станојеић, М. Стојадинович, Д. Цветковић.
Комунисти и грађански политичари на удару система – Светозар Прибићевић, Д. Јовановић,
А. Корошец, В. Мачек).
У пролеће 1929. српска опозиција и Сељачко-демократска коалиција договориле су се да
држава буде подељена на 7 бановина, од тога да 3 буду српске, 2 хрватске, једна словенска и једна
југословенска.
Априла 1929. министар без портфеља Никола Узуновић истакао потребу да рад министара
и чиновника буде инспирисан жељом и тежњом да се уништи сваки траг политичких странака у
надлештвима. Нико од чланова владе није требао да покаже да гледа лево или десно!
Шестојануарском диктатуром, Александар је завео апсолутистичку власт суспеновањем

Устава и забранио странке у удружења. Распусто је Народну скуптштину, а председник владе постао
је Петар Живковић. Државни удар оправдао је „највишим народним и државнима интересима“.
Након атентата у скупштини , није било више поверења у ову институцију.
Закон о краљевској власти и врховној државној управи донет је истог дана када и
прокламација, утврдио је да је КСХС наследна монархија, а краљ је носилац целокупне власти у
земљи, заповедник војске, носилац законодавне власти и проглашивач закона. Краљева личност није
била подложна одговорности.
Како Петрановић каже, прелаз на диктатуру није изведен нагло, већ након дужих припрема.
Центри ових потеза били су у Битољу и Загребу, где су постављна војна лица на цивилне положаје.
Основу диктатуре нашао је у војсци и њеном командном кадру, групама дворских демократа
и радикала, послушној државној управи. жандармерији, правосуђу и сл.
Словенска људска странка, преко Антона Корошца била је заступљена у влаи Петра
Живковића. Не смемо заборавити да се монарх ослањао и на земље које су имале уложен капитал у
Краљевини, а то су Француска и Чехословачка. Историчари тврде да је иностранство било
навикнуто на овакве ударе у источној Европи.
Увођење диктатуре, Александар је сматрао одговором сепаратистичким снагама и њиховим
покровитељима у ревизионистичким земљама, који су сматрали да се држава налази пред распадом.
Краљ се више плашио одговора српских кругова на диктатуру него хрватских. Хрвати нису
уопште пружали отпор. Српска грађанска опозиција се повукла након увођења диктатуре јер није
била спремна да јој се супротстави.
Под удар режима дошли су поједини представници гражанског друштва. Светозар
Прибићевић је отишао у емиграцију и умро у Прагу 1936, али је пре смрти написао књигу
„Диктатура краља Александра“. Мачек је осуђен од Суда за заштиту државе, као и Драгуљуб
Јовановић, вођа земљорадничке левице у Савезу земљорадника, а крајем 1933. Корошец је
конфиниран с више првака СЛС на неодређено време. Прваци ХСС Аугуст Кошутић и Јурај
Крњевић напустили су земљу и отишли у емиграцију са задатком да се боре против диктатуре. У
Женевском меморандуму,поднетом друштву народа, оптужили су режим српског краља да је
хрватском народу ускратио право на грб, заставу и историсјки назив, као и то да је истиснуо
хрватски језик и запоставио католичку веру.
У исто време долази до оживљавања сепаратистиких снага у Хрватској и Македонији. Након
проглашења диктатуре, државу су напустили А. Павелић (адвокат, народни посланик ХСП, родом
из Брадине; у емиграцији организовао терористичку делатност усташа), пре њега отишли су у
Аустрију Густав Перчец, главни секретар ХСП и Бранимир Јелић, водио је правашку омладину.
У Бугарској је Павелић имао састанак са Иваном Ванчом Михајловом, вођом реакционарног
дела ВМРО-а. У Македонији долази до јачања пробугарских елемената за борбу за аутономност.
*Илегална комунистичка штампа назвала је режим „фашистичком диктатуром“ и „војно-
фашистичким режимом“. КПЈ је 1929. била мала, бројала је око 3500 чланова. Желели су оружани
устанак, али нису били довољно спремни.
26. Октроисани устав и избори посланика Народне скупштине Краљевине

Југославије 1931.
Димић
Период диктатуре завршен је доношењем устава 3. 9. 1931, који је тербао да буде излаз из
економске кризе и бројних политичких потешкоћа. Држава је дефинисана као уставна монархија,
постојање народног представништва,али не и парламентаног система, рад партија онемогућен
одредбом „не може бити удруживања на верској, или племенској или религиозној основи у
партијско-политичке сврхе“.
Овим уставом законодавну власт вршили би краљ и народно предстаништво. Н. п.
пројектовано је као дводомо тело – Сенат и Н. скупштина. Законске предлогеоба чиниоца морају да
прихвате како би постало пуноважно. Предлози које не прихвате оба дома не би били стављани на
дневни ред. Део сената бирао је краљ, а део народ на 6 година. „Краљ је заточник народног јединства
и државне целине“.
Потвђује и проглашава законе, поставља чиновнике, има право амнестије. Представља
државу у односима са иностранством, проглашава рат и закључује мир, сазива и распушта Н. п.
Члан 116. „у случају рата, мобилизације, нереда и побуне, који би довели у питање јавни
поредак и сигурност државе, краљ може указом наредити д се привремено предузму изванредне,
неопходне мере“.
24. 9. 1931. краљ ј указом расписао изборе за народну скупштну, а за дан избора одређен је
8.11.1931.
Политичке партије (Народна радикална, Демократска, СЉС, ЈМО; ХСС) позивале су бираче
да бојкотују изборе на којима је постојала само једна изборна листа (Југословенска радикално-
сељачка демократија) – гласало се јавно и усмено. Изашло је 65% бирача.
Рестаурација уставног и парламентарног живота значило је за режим проширење друштвено
– политичког ослонца владајућег врха и стварање уступка да се политички живот враћа у своје
нормалне токове. Покушај да се југословенство оствари у свим деловима живота. Није учествовала
опозиција.
Инсистирано је на расном, језичком и психичком јединству Југословена. Устав је
санкционисао југословенство као општедржавно начело и државни покрет, дајући му пресудну
улогу у изграђивању југословенске државе и нације. Но, ипак, признавао је постојање племенских
традиција, имена, али су тежили да од њих узму оно најбоље и изграде нову државу. Током овог
периода тежили су зближавању.
Уставом је створена заблуда да се режим враћа на онај пре 1929. Члан 116. правници су
називлаи „малим уставом“. Устав је садржао административну поделу на бановине која је уведена
1929. Управа града Београда, са Београдоми Земуном чинила је посебну јеидницу. Краљ брани
национални унитаризам и југосовенску идеологију. Октобра/новембра 1931. студентске
демонстрације у БГ организоване су на подстрек комуниста и СКОЈ-а, а биле су први јавни протест
против диктатуре.
27. МЕЂУНАРОДНИ ПОЛОЖАЈ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ЗА ВРЕМЕ

ШЕСТОЈАНУАРСКЕ ДИКТАТУРЕ (1929-1931)*13
- Мала Антанта
Због несигурности граница нове државе и страха од потенцијалног спољног напада,

Краљевина СХС .је оформила војни савез са Чехословачком и Румунијом, познатији као Мала
Антанта. Аранжман о колективној одбрани између Чехословачке и К СХС потписан је 14. августа
1920. у Београду (Е. Бенеш – Б. Јевтић) Садржао је клаузулу о заједничкој рекцији на евентуални
напад од стране Мађарске. Чехословачка и Румунија потписале су потписале су сличан уговор 23.
априла 1921. у Букурешту и допуниле га 1923, 1926. и 1929. Уговор између К СХС и Румуније
потписан је 7. јуна 1921. у Београду и допуњен је и продужен 1929. Уговор између Чехословачке и
К СХС је потписан 31. августа 1922. у Београду и допунањав је и продужаван 1928. и 1929. Земље
потписнице су се обавезале да ће сарађивати у спољној политици са Мађарском.
Све ове конвенције замијењене су свеобухватним споразумом о савезу влада Румуније,
Југославије и Чехословачке, потписаном у Штрбенском Плесоу (сада Словачка) 27. јуна 1930, а
ступио је на снагу "одмах". У складу са чланом 6. споразум је створио редовну консултативну
структуру за Малу Антенту и захтијевао од министара вањских послова странака да се састају
најмање једном годишње.
Први тест Мала Антанта је имала већ 1921. Прво, Карл I од Аустрије вратио се у Мађарску
из Швајцарске 26. марта 1921. Поновно се вратио на мађарски престо, али његова акција није добила
подршку Миклоша Хортхија као ни пристанак Мале Антанте. Тако је Карл био присиљен да напусти
земљу 1. априла 1921. Међутим, 20. октобра 1921. вратио се опет у Мађарску и обновио своје
претензије. Ситуацију је закомпликовала чињеница да је Карл успио да добије подршку одређеног
дијела војске.
Мала Антанта реаговала је брзо, под вођством Бенеша. Државе чланице почеле су
мобилизовати своје војске, а пријетња директном акцијом, као и противљења других европских
држава за повратак Карла на престо навеле су мађарску владу да порази сљедбенике Карла и ухапси
га 24. октобра 1921, а 10. новембра му укине сва права.
Са овим војним савезом вјерно је сарађивала Француска, која је потписала међусобне
уговоре са сваком од чланица. Пакт o новој организацији Мале антанте потписан је на конференцији
у Женеви, одржаној 14-16. фебруара 1933. године. Три државе су образовале „вишу међународну
заједницу, којој могу приступити и друге државе“. У организационом погледу, у ову заједницу
уграђено је нешто што до тада није постојало ни у једном билатералном или регионалном савезу.
Kao управни орган заједничке политике држава Антанте установљен је Стални савјет, састављен од
министара иностраних послова, који одлуке доноси консензусом. Састаје се обавезно најмање три
пута годишње, у пријестоници сваке државе чији министар те године предсједава Савјетом.
Успешан наступ Мале Антенте резултирао је њеном институционализацијом. Вођени том сврхом,
Пакт о организацији, који се такође назива Мали систем антанте или Пакт о реорганизацији,
потписан је у Женеви 16. фебруара 1933. Ратификације су размијењене у Прагу 30. маја 1933, а
споразум је ступио на снагу истог дана. Уговор су доставили министри иностраних послова држава
13
Документ из збирке Петрановић – Зечевић. Не треба куцати.
чланица: Богољуб Јевтић за Југославију, Николае Титулеску за Румунију и Едвард Бенеш за
Чехословачку. Циљ Пакта о организацији је био да пружи правни оквир за сталну сарадњу међу
државама чланицама. Циљ је требао бити постигнут оснивањем нових институција које ће дјеловати
у име земаља чланица у Малој Антанти. Главни инструменти сарадње били су:
Стални савјет - је требало да чине министри спољних послова трију одговарајућих земаља
или посебни делегати који су именовани у ту сврху. Одлуке савјета требало је да буду донесене
једногласно. Савјет је замишљен да се састаје најмање три пута годишње. Поменути састанци
требали су се одржати у свакој од држава чланица и у Женеви током засједања Лиге нација.
Секретаријат Сталног савета - требао је свакодневно обављати рутинске операције Мале
Антенте. Поред тога, одређени дио секретаријата је имао за циљ да трајно функционише у сједишту
Лиге Нација.
Спроведено је Економско вијеће којим су државе чланице изразиле вољу да координирају и
своје економске интересе.
Савез је остао све до 1938, када се распао усљед дијељења Чехословачке Минхенским
уговором.
- Балкански пакт
Балкански пакт (Балканска Антанта), био је уговор који су 9. фебруара 1934. у Атини
потписале Грчка, Турска, Румунија и Краљевина Југославија, чији је циљ био одржавање
геополитичког статуса кво у региону након Првог свјетског рата. Представљајући уједињени фронт
против бугарског утицаја и претензија на својим територијама, потписници су се сложили да
обуставе све спорне територијалне захтјеве једни против других и својих непосредних сусједа које
су услиједиле послије рата и пораста различитих тензија везано за регионалне мањине. Друге
државе у региону одбиле су да потпишу документ, укључујући Италију, Албанију, Бугарску,
Мађарску и Совјетски Савез. Пакт је ступио на снагу даном потписивања. Регистрован је у серији
Уговора о лиги нација 1. октобра 1934.
Формиран је c тенденцијом да прерасте у политичку и економску заједницу, отворену и за
друге земље. Kao руководећи орган образован је Савјет министара спољних послова, Стални
секретаријат, као помоћно тијело, и Економски савјет, као консултативни орган. Балкански пакт
представљао је најозбиљнији ударац политици Краљевине Италије. Умјесто да се распада, како је
Бенито Мусолини прижељкивао, Југославија је јачала, ширећи свој утицај и на друге земље.
Балкански пакт помогао је да се осигура мир између земаља потписница, али није успио да заустави
регионалне сплетке. Иако су земље пакта окруживале Бугарску, 31. јула 1938. године потписале су
са Бугарском Салонички споразум. Укинуо је клаузуле споразума Неуилли-сур-Сеине и Лозанског
споразума који су предвиђали демилитаризоване зоне на границама Бугарске са Грчком и Турском,
што је омогућило Бугарској да се поново наоружа. Избијањем Другог свјетског рата савез ослабио
због различитих ставова земаља-чланица према Њемачкој и Италији, а приступањем Румуније и
Југославије Тројном пакту сасвим се распао.
28. Активност опозиционих странака и вођа за време Шестојануарске диктатуре и

формирање „Удружене опозиције“ (1929-1935) – Димић
Интегрални Југословени сматрали су да југословенство може бити достигнуто радикалним

мерама. Реализацију идеологије југословенства делили су у две фазе: законодавну и идеолошку.
Југословенски нациоалисти утицали су већим бројем парола на свест грађана. Формирана је група
наципналиста образована од омладине која је била спремна и физички да се супротстави свему што
руши југословенство. Трећа група учесника у политичком животу, југословенство видела као
средство да се буде уз власт. Све три групе су запостављале националне идентитете и игнорисале
српство.14
Септембарским уставом ништа битно није промењено и странке су то увиделе. Опозиционе
странке радиле су против овог режима како у Србији, тако и у иностранству. Хрватски
покрет – развијао је односе у иностранству, агитујући за „хрватску ствар“, надајући и се и
преговорима с круном. В.Мачек се надао да ће доћи до успостављања пуног парламентарног
поретка. Писао је Ситону Вотсону и рекао да је 1918. Србија окупирала читаву територију
југословенске државе и тражио да Србија призна насилно отет суверенитет Хрватској и Црној Гори,
док би становништво БиХ и Војводине требалои да гласа да ли жели уједињење са Србијом или
Хрватском. Веровао је да будућа заједница треба да настане „уговором“ којим би свакој земљи била
гарантована слобода.
Српска грађанска опозиција заступала је демократију. Радикали су били против укидања
грађанских политичких слобода и заговарали су либерализацију режима. Демократе су осуђивале
режим, одбацивале „југословенство под морање“, желеле су сарадњу свих опозиционих странака.
Политичари окупљњени око левог крила Савеза земљорадника заговарали су преуређење државне
организације. Критиковали су диктатуру и заговарали федералистичко државно-правно уређење.
Драгољуб Јовановић 1931/2. израдио је програмка документа „Шеснаест тачака“ и „Задаци нове
власти“. Сматрао је да сваки народ има право на самостално уређење. Босну, Срем и Војводину
сматрали су делом српског националног простора.
До повлачења режима диктатуре довели су удари римокатоличке цркве на државу
(„Меморандум римокатоличког епископата“ и „Посланица Соколу“) и политички захтеви Сељачко-
демократске коалиције (Загребачке пунктације). Извршни одбор Сељачко-демократске коалиције
истакао је на састанку од 5. до 7. новембра 1932. потребу успостављања демократског режима.
„Пунктације“ су сматрали да је сељаштво темељ државног и друштвеног живота.
Анте Трумбић саставио је резолуцију 5. 11. 1932. која је садржала основне политичке
концепције ХСС. Река Дрина означена је као историјска граница.Чину уједињења (1.1.1918) одузет
је карактер ржавноправног акта. Мачек је тражио ново државно уређење без уједињења, већ би
унутар граница постојале посебне јединице : Хрватска, Војводина, Босна, Црна Гора и Србија.
Чланови СДС-а (Кецмановић, Бошковић, Косановић, Вилдерм, Кризман) који су били на
састанку у Загребу прихватили су већину предложеног.Српска политичка јавност, појаву пунктација
тумачила је као корак ка ревизионизму.
Прва реакција на загребачке пунктације – „Новосадска резолуција“ (11.12.1932) настала је у
кругу групе радикала и самосталних демократа. Мишљења су се веома разликовала. Демократа
Матић сматрао је да терба бити уређена у федеативном систему како би се онемогућио србијански
империјализам. Радикал Ивић одбацио је З. резолуцију. Радикал Рацић захтевао је сазивање
конституанте и тражио је најшиту аутономију. Демократа Јакшић заговарао је формирање
војвођанске странке и потпуну аутономију Војводине. Демократе су сматрале да Војводина са
Сремом треба да добије исти статус као и Хрватска. Новосадска резолуција указала је на крах
централистичког уређења и одбацила могућност да стање врати на оно из 1918.
14
Прва група – односи се на оно као је Александар видео југословенство, настојање да се од три племена створи
југословенско јединство.Узети најбоље од сва три племена.
Љубомир Давидовић је у „Писму партијским пријатељима“ осудио насиље и неспособност
режима диктатуре, указао је на лажни парламнтаризам који је „донет“ Октроисаним уставом.
Демократе су предлагале преуређење државе увођењем самоуправних области око БЕограда,
Загреба, Љубљане.
Декларација СЛС била је захтев за уједињењем у јединствену политичку целину. Резолуција
ЈМО захтевала је уређење државе по равноправним политичко-историјским јединицама са
најширим компетенцијама.БИХ је по њима тербала да постане самостална јединица.
Љуба Јовановић и Земљорадничка странка подржавали су поделу државе на 4 области –
Србију, БИХ, Хрватску и Словенију, а залагали су се и за демократију.
Део опозиционих радикала критички је судило о „Загребачким пунктацијама“ истичући да
је осудом србијанске хегемоније хрватски покрет истакао „тежњу да сви Хрвати буду на окупу, а да
се Срби поцепају на више области“.
Србија је настојала да очува јединство и успостави демократски поредак, а Мачек је радио
на „хрватском питању“ – отцепљењу. Трумбић је такође кривио Србију за овакво стање.
29. Активности терористичких организација против краљевине Југославије, Марсељски

атентат и формирање Најмесништва 1934.
Димић, интернет
Формирањем Краљевине СХС, против ње су почели да дјелују и унутрашњи опоненти. Треба

нагласити да су Хрвати једноставно били навикли да немају своју држави и да се упорно боре против
сваке државе која је била њихов суверен.
Окупљени у Хрватској странци права, за коју је Милорад Екмечић написао да је имала идеолоију
фашизма, Хрвати су радили против државе за коју су сматрали да је српска творевина. Дио
посланика управо те странке (Анте Павелић) одлази у иностранство и ствара усташку организацију.
Заправо, као одговор на краљев поступак (диктатура), Анте Павелић је основао тајну организацију
„Усташе” која је заговарала хрватску независност и служила се тероризмом у постизању свога циља.
Основну програма усташа чинило је мишљење да нема ни слоге ни помирења између Хрвата и
Срба.Та организација настала је јануара 1929. у Италији и њен пуни назив је Хрватски
револуционарн покрет – познатији као Усташе.15 То је била клерикална, ултрарадикална и крајње
десничарска организација, а прије свега фашистичка и одлоњена на политику Италије и Њемачке.
Њихов идеолог и вођа био је др Анте Павелић, који је касније био предсједник Независне Државе
Хрватске и представљао је архитекту геноцида над Србима у тој творевини и у Другом свјетском
рату.
Први атентат је извршен дана 22. марта 1929. када су Мијо Бабић (убијен на селу Трусина у
Невесињу 1941) и Матија Солдина убили у Загребу главног уредника Новости и предсједника
„Југословенске штампе” Тонија Шлегела. Павелић и Перчец су априла 1929. године посјетили
Софију гдје су 20. априла представницима ВМРО (Унутрашња македонска револуционарна
организација) потписали Софијску декларацију, којом наглашавају да ће координирати „своју
легалну дјелатност за извојштење човјечјих и националних права, политичке слободе, те потпуне
независности и Хрватске и Мацедоније”. Због ове декларације Павелића и Перчеца Суд за заштиту
државе у Београду осудио је 17. јула 1929. на смрт. У првој половини 1932. године основан је Главни
15
Појам усташа представља онога који устаје, диже устанак против некога. То су најприје били српски јунаци
из устанка из 1875. Чак је и историографија тај појам користила као ријеч устаник.
усташки стан и почело је издавање новина Усташа. У Италији је успостављена мрежа логора, гдје
су усташе вршиле војну и политичку обуку. Суштински, у редове усташа су ступали Хрвати који су
радили у иностранству, родом из Херцеговине, југозападне Босне и Далматинског загорја. Они су
регрутовани у Белгији, Уругвају, Аргентини, Бразилу, Боливији и Сједињеним Америчким
Државама.
Јанка Пуста у Мађарској (љето 1931), Бовењо у Италији (почетак 1931) и Липари у Италији
(1934). Такође су оснивани и логори у Данској, Аустрији и Њемачкој. У Југославији су се налазиле
терористичке групе у Копривници (која је имала везу с Јанка Пустом) и подручју Далмације (гдје је
било девет усташких група), а преко Задра, Ријеке и Јанка Пусте пребацују се људи и оружје. Већа
усташка акција је била изведена почетком септембра 1932. у области Велебита/Лике, када се десетак
усташа пребацило из италијанског Задра, повезало са тамошњим симпатизерима (Артуковићем,
Рукавином и Дошеном) и напало жандармеријску станицу у селу Брушане. Ова акција, названа
Велебитски устанак, брзо је пропала; већину усташа је ухватила жандармерија, а остали су побјегли
у иностранство. Ипак, због мјера жандармерије према цивилном становништву, акција је привукла
међународну пажњу и подигла усташама углед у хрватском народу.
Петар Ореб и Иван Херенчић су 17. децембра 1933. године покушали да убију краља Александра
приликом његове посјете Загребу, што је успјешно спријечила југословенска полиција, ухапсивши
атентаторе. Еуген Дидо Кватерник је организовао атентат на краља Александра I у Марсељу,
приликом његове званичне посјете Француској. Крајем августа 1934. године, на позив Анта
Павелића, вођа ВМРО-а Ванчо Михајлов је допутовао у Рим како би се договорили детаље око
извршења атентата на краља Александра. Састанак су одржали у хотелу Континентал, разговору
између Павелића и Михајлова присуствовао је и генерални инспектор тајне службе Италије Ериколе
Конти. Одлучено је да се атентат изврши у Француској јер се већ знао програм Александрове
предстојеће посјете. Павелић, Кватерник и Михајлов су се договорили да припреме више група ради
извођења атентата. Прва група требало је да изврши атентат по краљевом доласку у Марсељ, а друга
група требало је да изврши атентат у Паризу или Версају у случају да прва група не успе. Највеће
припреме вршене су у логору Јанка Пуста и Нађ Кањижа, где усташе за извршење атентата обучава
професионални атентатор ВМРО-а, Владиимир Димитров Керин, звани Черноземски. Након обуке
између 15 најуспјешнијих терориста, коцком су изабрана тројица атентатора: Мијо Краљ, Иван
Рајић и Звонимир Поспишил. Четвртог атентатора Черноземског, Павелић је одабрао на приједлог
Михајлова. Убиство је извршио Владо Черноземски, члан ВМРО-а. Неколико дана пред краљеву
посјету Француској, на двор је дошао стари радикал Алекса Жујовић, велики пријатељ Краља Петра
Ослободиоца, оца краља Александра и један од главних заговарача за долазак Карађорђевића на
престо Србије. Дошао је да убједи краља да не иде на пут јер су прилике и у Србији и ван ње јако
нестабилне. Покушао је да убједи краља својом мудрошћу, искуством и пријатељством. Причао је
са краљем цијело прије подне у парку испред двора. У руци је имао штап и од нервозе је ископао
цијелу рупу али није успио да краља убједи да не иде.
Приликом посјете Француској, у коју је отпутовао да би учврстио одбрамбени савез против
нацистичке Немачке, краљ Александар I убијен је у Марсељу, 9. октобра 1934. од стране хрватских
усташа и македонске организације ВМРО. Заједно са њим тада је убијен и француски министар
спољних послова Луј Барту. Атентатор је био припадник ВМРО-а Владо Черноземски. Краљева
смрт дубоко је потресла читаву Југославију, а његово тијело испраћено је од стотина хиљада људи
читавим путем до Опленца, гдје је сахрањен у Задужбини краља Петра I. Народна скупштина и
Сенат Краљевине Југославије дали су му назив Витешки краљ Александар I Ујединитељ. Краљевина
Југославија је покренула поступак пред Друштвом народа поводом атентата, износећи доказе о
италијанској и мађарској завјери против њеног суверенитета. О италијанској одговорности се није
расправљало у Друштву народа, а Италија је одбила да изручи Кватерника и Павелића Југославији
или Француској. Главни терет одговорности је поднијела Мађарска, а Италија — иако није била
оптужена за саучесништво — ипак је доживјела непријатности. Послије атентата у Марсељу је
онемогућен рад усташа у потпуности, а већи дио усташа у Италији, Њемачкој и Мађарској је био
похватан и похапшен. У Италији су усташе биле интерниране на Липарска острва. Павелић и
Кватерник су ухапшени средином октобра и држани су у затвору годину и по дана, а касније су били
у полузаточеништву у Фиренци, па у Сијени. Јанка Пусту је запосјела мађарска полиција и извршила
претрес и хапшења. Из Њемачке су усташе побјегле у Швајцарску, Белгију, Француску и Енглеску
Македонији јачају пробугарски елементи. Унутрашња македонска револуционарна
организацијабила је револуционарна, касније и терористичка, организација. Основана 1893. године
у Солуну, почетни циљ био је стицање аутономије за Македонију и Једрене у Османском царству,
али је касније организација постала агент у служби бугарским интересима у балканској политици.
Незадовољна распарчавањем македонских области, ВМРО је наставила оружану борбу за
независност и уједињење читаве Македоније. У Вардарској Македонији су вођење праве оружане
борбе жандармерије са комитима, а хиљаде људи је малтретирано од стране југословенских власти
под сумњом сарадње са ВМРО. У 1923. и 1924. је у региону Вардарске Македоније дјеловало 53
чете, од чега 36 из Бугарске, 12 локалних и 5 из Албаније.
ВМРО је у периоду послије Првог свјетског рата активно спроводио убиства представника
државне власти. Једна од жртава је био и Велимир Прелић, некада четник а у моменту убиства
правни референт скопске жупаније. На њега је извршила атентат припадница ВМРО, Мара Бунева
13. јануара 1928. Атентат је изведен на скопској улици Радомира Путника, где му је пуцано у леђа.
Умро је 3 дана након рањивања у Војној болници у Скопљу. Непосредно по завођењу
шестојануарске диктатуре у Југославији 1929. године, у Софији долази до састанка вође Усташа
Анте Павелића и ВМРО Ванча Михајлова. Том приликом се договарају о заједничком будућем
дјеловању и потписују “Софијску декларацију” која предвиђа стварање независних држава
Хрватске и Македоније.
Приликом реформи административне подјеле Краљевине Југославије највећи дио Вардарске
Македоније се нашао обједињен у оквиру Вардарске бановине која је обухватала цијелу данашњу
Сјеверну Македонију, јужне дијелове централне Србије и јужне дијелове Косова и Метохије. Ту се
исплела велика и жива мрежа припадника ВМРО –а.
Они су своје везе са Бугарима прекинули због државног удара маја 1934. Државни удар војно-
политичке организације Звено, маја 1934. године довео је до раскида бугарске државе са ВМРО.
Окрећући се сарадњи са Француском и Југославијом, звенари су разоружали комитске чете и
похапсили политичке вође. Тада су интензивирани полсови са Усташама и њихова сарадња довела
је до 9. октобра 1934. када је један од припадника ВМРО, Владо Черноземски, извршио атентат у
Марсељу на југословенског краља Александра Карађорђевића.
Након атентата било је потребно средити власт у земљи. Пошто је најстарији Александров
син Петар био малољетан, трочлано намјесништво је преузело улогу краља. Намјесништвом је
доминирао краљев рођак кнез Павле Карађорђевић, док су друга двојица намјесника били Раденко
Станковић и Иво Перовић. Оно је своју улогу играло до Другог свјетског рата.
30. Петомајски избори и формирање владе Милана Стојадиновића

Димић
Влада Богољуба Јевтића је настојала да одржи народно и државно јединство, односно аманет
свога краља. Атентат је иницирао успостављање контаката српске грађанске опозиције са СЛС и
ЈМО и изњедрио захтјев за сарадњом са СДК. А. Станојевић и А. Корошец су 16. новембра 1934.
потписали споразум по коме су њихове партије образовале једну политичку заједницу, која ће
иступати као јединствена цјелина према свим другим странкама.
Радикали су одбијали сарадњу са В. Мачеком (ХСС) и сматрали је преурањеном, док су
демократе гледале благонаклоно на сарадњу са СДК, сматрајући да су изјаве Мачека о рјешењу
хрватског питања унутар граница Југославије довољне за заједнички наступ савеза – «Удружене
опозиције». Српске опозиционе партије и сарадња са СДК означени су као покрет народа за одбрану
слободе, правде и истине. Дуда Бошковић (Самостална демократска странка - Војводина) је тражио
самосталност за ову регију. Мачек је настојао да приволи на сарадњу М. Трифуновића и његове
радикале, а у Хрватској је створена патолошка мржња према свему што је српско и југословенско.
На дјелу је било уоквирење хрватства.
Све ове сарадње, као и све већа ауторитарност режима владе Б. Јевтића довели су до
петомајских избора 1935. Народна радикална странка је бојкотовала једнако као и СЛС. На
изборима су биле четири листе – владина, Удружене опозиције, Д. Љотића и Б. Масимовића. Од
уписаних 3.908.313 бирача изашло је 73, 2% односно 2.880.964. Владина листа је добила повјерење
60, 65% и освојила је 303 мандата. Удружена опозиција је добила 37, 32% и 67 мандата, листе Б.
Максимовића 1,14% и Д. Љотића 0,89% и остале су без мандата. Настала је провала политичких
страсти, националних емоција, племенских симбола и критика режима. Заједничка изјава В. Мачека,
Ј. Јовановића, В. Вилдера (у име Св. Прибићевића) и Љ. Давидовића огледала се у критици
диктатуре и влада Б. Јевтића је означена као наставак досадашњег диктаторског режима.
Након избора ЈМО је напустила коалицију и придружила се радикалима и СЛС. Удружена
опозиција опредијелила се за скупштински бојкот. В. Мачек је ове изборе сматрао плебисцитом
против диктатуре, а српске партије Демократска странка и Савез земљорадника су успостављање
дуне парламентарне демократије видили као услов за рјешавање хрватског питања.
Озбиљност ситуације и политичка атмосфера наметали су потребу промјене владе. То се и
десило 23. 6. 1935. У декларацији владе Милана Стојадиновића 4. јула 1935, истакнуто је да у
унутрашњој политици влада задржава политички правац дат основним законом земаљских уставом
од 1931. Истакнут је принцип државног и народног јединства. Обећао је да ће се посветити сарадњи
народа у општинама, бановинама и држави и да ће се посветити свима другим питањима –
социјална, духовна и привредна.
31. Кнез Павле, Милан Стојадиновић и идеологија Југословенске радикалне

заједнице (ЈРЗ) у Краљевини Југославији (1935 – 1938)16
Димић
У декларацији владе Милана Стојадиновића 4. јула 1935, истакнуто је да у унутрашњој

политици влада задржава политички правац дат основним законом земаљских уставом од 1931.
Истакнут је принцип државног и народног јединства. Обећао је да ће се посветити сарадњи народа
у општинама, бановинама и држави и да ће се посветити свима другим питањима – социјална,
духовна и привредна. Влада М. Стојадиновића заговарала је реално југословенство – настојање да
се надрасту националне посебности, али да се оне е негирају. ЈРЗ је остала вијерна народном и
државном јединству, док је Стојадиновић на српско – хрватске односе гледао принципом један
народ, једна држава, један краљ. Опредјељивао се за централистичко – унитаристичку Југославију.
16
Ово питање преклапа се у великој мјери са наредним питањем – Споразум Удружене опозиције и
Сељачко – демократске коалиције 1937, па га с тога треба посматрати као цјелину, и оба учити заједно.
Његовим ослонцем на кнеза, дио српске буржоазије, СЛС, ЈМО настојао је да политичким
заокруживањем хрватских области сузбије хрватске националне захтјеве и натјера Мачека и ХСС
да прихате «мало рјешење» хрватског питања – улазак неколико чланова ХСС у владу. Развијао је
добре односе са Њемачком и Италијом, у циљу сузбијања усташког покрета у њима, спречавања
интернационализације хрватског питања и успостављања чвршћих економских односа. Јачао је
државну интервенцију, јавне радове, градњу комуникација и развијање саобраћаја, постављања
основа тешке индустрије, хемијске и машинске индусктрије и тако је српску индустрију први пут
уводио у економску димензију. Вјерска политика склапања Конкордата била је у функцији одвајаа
католичке цркве од хрватског покрета. Српска опозиција се груписала, а декларативно напуштање
интегралног југословенства супротставило је новој влади и преживјеле снаге шестојануарског
режима.
Подршку кнеза Павла, Стојадиновић је имао и у оснивању режимске и дворске партије
Југословенске радикалне раједнице – ЈРЗ. Никада није прерасла у једниствену политичку
организацију. Настала на идеологији устава из 1931. и политичког законодавства насталог на
његовим начелима, ЈРЗ је својим ставом (здруживање,а не негирање старих странака) указивала на
нови курс у унутрашњој политици и на крај шетојануарске диктатуре.
Влада М. Стојадиновића посматрана је као прелазно рјешење, а главни одбор радикала му
није пружио пуну подршку, јер је ту било доста чланова жељних министарских фотеља. Главни
одбор Народне радикалне странке је интензивирао сарадњу са Демократском странком и Савезом
земљорадика и придружио се Уједињеној опозицији. Тако су двије најјаче групације које су
окупљале српске партије ЈРЗ и УО ушле у дубок сукоб и подјелу.
Избори за локалне органе власти били су први тест. Општински избори одржани су у
размаку од два мјесеца (крај септембра и почетак децембра 1936). Циљ Стојадиновића је био да
добије што више гласова и тако ЈРЗ промовише као поартију која заступа интересе српског народа.
Од 3.391.526 гласача, изашло је 66% (2.239.756). ЈРЗ је добила 61, 4% и власт у 2.626 оптина, листа
ХСС – а 15, 5% и власт у 507 општина,а УО 11, 1% и власт у 318 општина.
Рђаве посљедице полумјера и сталног експериментисања видјеле су се у свим сферама
друштвеног и државног живота. Дошло је до нових погледа. Народни покрет «Југословенски
препород» (српско – хрватска коалиција) залагали су се за промјену устава, али не за ревизију која
ће нарушити или прекинути континуитет државног и националног живота. Залагали су се за подјелу
земље на шест дијелова: Словенија (границе Дравске бановине), Хрватска (Савска, дио Врбаске до
ријеке Врбас и Приморске до Цетине), Босна (дио Врбаске, дио Приморске до Неретве са обалом
мора и Дринске до Дрине), Јужна Србија (Зетска и Вардарска), Србија (преткумановске границе),
Војводина (дио сјеверно од Дунава и Срем). Све покрајине имале би аутономију какву су имале
Хрватска и Славонија у ХМ. Краљ остаје Карађорђевић, влада је централна државна управа и плус
Народно предстваништво и Сенат.
Средином 1936. почела је обнова Југословенске националне странке – одступање од строгог
централистичког уређења државе и трајно обезбјеђење достојног положаја и праведног утицаја
Хрвата у држави. Одбијали су централизам и федерацију и заговарали су радикалну
деконцентрацију власти – уређење у ком би централна власт задржала оне послове без којих
државна цјелина не може живјети. Банска самоуправа и бански сабори су били њихова идеја.
Слабљењем стега диктатуре, национални покрет Хрвата све је више јачао. ХСС је
фанатизовала села са неистинама и полуистинама. Створена је психоза да су Хрвати у потлаченом
положају. Заговарала се обнова хрватске културе, а сељаци су гледани као носиоци тога. Србијаснка
хегемонија била је узорк свега. Активно су радили на промицији у иностранству и сарадњи са
покретима из Црне Горе и Македоније. У Лондону и Паризу су се престављали као предстража
запасних интереса на балкану. Додворавали су се Њемачкој и Италији. Заговарали идеју независне
Хрватске или нове федрације у Подунављу, или пак персоналне уније са Италијом. Тражена је
аутономија за Хрватску, а у држави извршење подјеле на три сфере (земље и бановине), са три владе
и скупштине (сабора) и апсолутном контролом полиције, просвјете, судства привреде итд. Имали
су благонаклоност Ватикана и сарадњу са КПЈ. Стремили су ка опкољавању Србије и освајању
Војводине. В. Мачек је предлагао да Српској земљи припадну дијелови са већинским српским
становништвом (Србија, Македонија, ЦГ, Јужна Далмација), о судбини Војводине одлучила би
Уставотворна скупштина, БиХ или подјела са Хрватском, или посебна јединица или да буде под
управом централне владе а да има свој сабор и самоуправу. Новембра исте 1936. Мачек је предлагао
седам јединица (Словенија, Хрватска, БиХ, ЦГ, Македонија, Србија и Војводина – Срем и Барања у
Хрватској). Крајем године залагао се за пет – Црна Гора и Македонија да имају аутономију у оквиру
Србије, Војводина такође. По овоме би Дрина, Сава и Дунав дијелиле Србе у својој држави.
Интелектуалци су у фебруару 1936. и априлу 1937 нудили своја рјешења: Словенија,
Хрватска, Србија, Босна и Војводина као јединице. Београдски круг интелектуалаца на челу са С.
Јовановићем и Б. Марковићем видио је државу као федерацију четири јединице: Словенија,
Хрватска са Далмацијом, БиХ, а све остало Србија.
Српска опозиција (НРС, ДС и СЗ) није имала једниствени политички програм. УО није била
јединствени политички организам. За њих је држава била преча од свега. Сарадња са хрватским
покретом била је нужност очувања државе. Кључни захтјеви УО су били слобода штампе, збора,
говора, избора, формирање слободне народне скупштине итд. У Меморандуму упућеном кнезу
Павлу децембра 1936. УО је затражила реформе - успостављање парламентарне владавине и
унутрашње рјешење које одговара и Србима и Хрватима. Демократска странка престаје да се позива
на јединствени и недјељиви народ, заложила се за сложени тип државе, а прихватање федерализма
видили су као једину опцију да се прекине сукоб са Хрватима. Четири јединице су тражене, од којих
би БиХ била равнотежа. Демократи су се залагали за хомогенизацију српког простора и недјељивост
територија Срба. Нацрт устава који су предлагали радиклаи 1937. није ишао даље од истицаеа
потребе за успостављањем демократског, уставног и парламентарног поретка. Преуређење државе
је за њих допустиво само одлукама већине Срба, Хрвата и Словенаца. Били су мишљења да хрватско
питање треба да ријеши будућа уставотворна скупштина. Нови устав је требао да буде средње
рјешење. Савез земљорадника се залаго за чврсте границе државе које би биле сигурне унутра и
споља. Српско – хрватску државну заједницу сматрали су идеалом прошлости и темељом
будућности. И КПЈ се залагала за феративни облик државе. Четврта земаљска конференција 1934. и
Сплитсски пленум ЦК КПЈ 1935. били су прелом када је напуштена идеја разбијања Југославије и
прихваћено мишљење да је треба преуредити као федерацију. Они су се залагали за седам јединица,
са Војовидином као једном од њих, а ЦГ и Македонију су видили као јединице са посебним
нациоланостима.
Војвођаснки фрот и његова хетерогена група настојали су да у наредном преуређењу
Војводина добије своју јединицу и аутономију. Тражен је исти положај као и Хрватска. У складу са
захтјевима Загребачких пунктација, аутономашки покрет је народ означавао јединим извором
власти, захтијевао федерацију, залагао се за Војводину као једну јединицу и да у њој управу врше
домороци. Српске партије нису биле спремне на то. И земљорадничка љевица Д. Јованвића видила
је Војводину као српску област.
И Британци су примјетили јачање Хрвата, а слабљење српске политике као никада до тада.
Мачек је сматрао хрватским све од Словеније до линије Дунав – Дубровник, укључујући дио
Херцеговине, Босне и Војводине. Енглези су савјетовали пет јединица: Словенију, Хрватску са
Далмацијом и Дубровником, БиХ, Војводину и Србију са аутономијама за јужну Србију и ЦГ. Више
су имали разумијевања за Мачека него за српску политику.
32. Споразум Удружене опозиције и Сељачко – демократксе коалиције 1937.

Димић
Тежина државне кризе предусно је утицала да се у Фаркашићу 8. октобра 1937. закључи

споразум између УО и СДК. Предсатвници ових коалиција су сматрали народни суверенитет
стожером сваке државне организације и народ извором сваке државне врриједности. Сложили су се
да устави из 1921. и 1931. немају никакве моралне вриједности. Залагања су се одлосила да се
Србима, Хрватима и Словенцима омогући да споразумно организују своју државну заједницу.
Формиран је захтјев да на државну управу дође једна влада народна, састављена из представника
свих странака које имају коријена у народу. Та влада би заједно са круном потписала и објавила
привремени основни закон Југославије, којим би био укинут устав из 1931. и осигурани принципи
државе: да је Југославија насљедна, уставна и парламентарна монархија, да у Југославији влада краљ
Петар II, а до пунољетства намјесништво, да су грађанске и политичке слободе заштићене,
гарантовн парламентарни систем владавине, и да ће Уставотворна ск донијети устав одлуком већине
Срба, већине Хрвата и већине Словенаца, који би заједно чинили већину која доноси устав.
У режимској штампи потписници споразума су названи издајницима, а споразум
капитулацијом према Аустријанцима. Под паролом „Југославија једна и недјељива“, влада је
настојала да поврати повјерење грађана. Лидери УО су били мишљења да је потписаним споразумом
отклоњена опасност од потенцијалног сепаратизма Хрвата. Наглашавано је посебно залагање
Хрвата за опште државне интересе, прије задовољења било којих потреба Хрвата. Потписани
споразум није сматран партијском нагодбом, већ документом који омогућава међусобно повјерење,
солидарност, економску сарадњу, културну размјену и доноси Југославији снагу и зрадве темеље.
Српска опозиција је учинила компромис прихватајући компромис о српском и хрватском народу,
народном суверенитету, поступку за измјену постојећег устава, док је хрватска страна признала
монархију и династију Карађорђевић и сагласила се да приступи концентрационој страначкој влади.
Ипак, Мачек је настављао да ради на формирању независне хрватске републике. Све ово приморало
је Стојадиновића да након трогодишње владе распише пријевремене изборе.
33. Избори посланика за Народну скупштину 1938.

Димић
Ситуација која је доминирала политичком сценом натјерала је Стојадиновића да распише

изборе. Његова странка је још увијек била страначки неиграђена. У њеном страначком бићу
наставиле су да живе и јачају своје позиције као посебне цјелине ЈМО и СЛС. Под паролом „Један
народ, једна држава, један краљ“, Стојадиновић је био носилац листе ЈРЗ и њених партнера –
Југословенска народна странка Светислава Хођере, дио чланства Југословенске националне странке
и присталице Радикално – социјалне странке. На парламентарним изборима од 11. септембра 1938.
опозиција је иступила у саставу СДК и УО које су имале споразум међусобно. УО је тежила
демократизовању друштва, а ХСС хравтском питању, али су опет опстајале у коалицији. Војни врх
се супротстављао спољној политици Стојадиновића и имао пуно замјерки на процес
демократизације политичког живота, стварање унутрашњег фронта против државе, формирање
паравојних организација, сепаратизам у Хрватској, Македонији, ЦГ, КиМ.
Од уписаних 4.080.286 на изборе је изашло 74, 48% или 3.039.041. Стојадиновић је добио
54, 09%, за листу В. Мачека 44, 9%, а Д. Љотић је добио 1,1%. Према изборном кључу побједник је
добио 301 мандат у Народној скупштини, Мачек 64, а Љотић ништа.
Наглашавање националног индивидуалитета хрватског народа и његове политичке,
културне, просвјетне и економске обесправљености у Југославији основни су елементи
пропагандног наступа ХСС – а. Њихова листа је у Савској бановини добила 82,57% гласова, а
цинично су се ругали да ће Мачеку на поклоњење долазити и Јевтић и генерал Петар Живковић.
Стојадиновић је овдје добио 19,1%. У Приморској бановини добили су 78,92%, а Стојадиновић
19,95%. У Врбаској 48,74% за Мачека, а за Стојадиновића 50, 69%. У Дринској је Мачек добио
41,27%, а Стојадиновић 57,6%. Зетска – Мачек 25,19%, а Стојадиновић 76, 02%. Дунавска – Мачек
24, 96%, а Стојадиновић 71, 67%. Моравска – Мачек 24, 09%, а Стојадиновић 75, 66%. Вардарска –
Мачек 24, 83%, а Стојадиновић 75, 16%.
Резултати су показали потпуну поларизацију српских гласача. Побједи Стојадиновића
допринијели су гласови СЛС – 170.000, ЈМО – 135.000, око 400.000 дале су национално и политички
хомогенизоване националне мањине. У око 940.000 гласова за самог Стојадиновића било је највише
гласова чиновника, запослених у државним фабрикама и институцијама који су морали да гласају.
ХСС су добили 733.523 хиљаде гласова. Српске опозиционе странке донијеле су око 600.000 гласова
заједничкој листи. УО је добила преко 280.000 гласова више него прије три године.
Како Стојадиновић није добио апсолутну подршку српског народа значили су његов одлазак
са власти. Морална побједа опозиције више је била резултанта одлуке становништва да гласа против
власти, него пристајање уз страначке програме.
34. Међународни положај Краљевине Југославије за вријеме владе Милана

Стојадиновића (1935 – 1938)
35. Влада Драгише Цветковића и преговори са Влатком Мачеком, као представником

„хрватског народног заступства“ 1939.
Димић
Након свих турбуленција и избора, било је сасвим јасно да Милан Стојадиновић одлази са
чела владе. Његова влада пала је фебруара 1939. Нови мандатар постао је Драгиша Цветковић, чиме
је јасно дато дознања да ће се ступити у преговоре са Хрватима око државно – правног преуређења
земље. У свом говору од 16. фебруара, Цветковић је преговоре са Хрватима означио као специјалну
мисију. Краљевска влада је овом питању поклонила нарочиту пажњу. Ово је био проблем који се
није могао ријешити потезом пера, нити једностраним актом, већ је једино договор имао могућност
рјешења. За владу је ово рјешење представљало смиривање унутрашњих немира и јачање за
спољнополитички наступ.
Гоинама се овоме приступало површно, тако да се сада приступило одлучно, озбиљно и са
жељом да се што прије ријеши, а све пок кровом Народне скупштине. То је задовољавало и ХСС.
Почетком априла 1939. Цветковић је почео са тражењем правног оквира којим би се
интереси Хрвата задовољили, а држава остала очувана у цјелини. Процјењено је да по члану 116.
устава из 1931. то може да се уради, а да не представља ревизију устава. Правни стручњаци су
сматрали да то једино може да буде привременог карактера, и да се та „потенцијала ревизија“ ставља
само на пробу. Цветковић је сматрао да је најбоље да постоје три области – Словенија у границама
Дравске бановине, Хрватска у границама Савске и Приморске, уз могућност уступања Дубровника
и корекције понегдје и остало да буде српска област. Сумњао је да је Мачеку стало да поред спајања
хрватских, ради на разбијању српских области.
Први сусрет 2 – 4. 4. 1939. протекао је у увјерењу Цветковића да је Мачек незаинтересован
за триализам, већ да хоће само посебни положај за Хрватску. Премијер је био спреман да разговара
о одређеној територији, посебном положају и знатним аутономним властима за Хрватску.
Нови сусрет био је 15. априла 1939. Цветковић је иступио са ставом да треба одмах спојити
Савску и Приморску бановину, дати им аутономију, али тако да општа надлежност остане у рукама
Југославиј, формирање заједничке владе која би требала да припреми програм унутрашњег уређења
државе. Мачек је поред ових територија захтијвао срез Дубровник, као и да у преосталим дијеловима
БиХ, Војводине, Срема и Далмације буде одржан плебисцит о опредјељењу становништва.
На трећем сусрету Цветковић је пристао на територије Савске и Приморске б, са срезом
Дубровник и да се одржи плебисцит у мјестима Врбаске бановине: Двор, Босански Нови, Приједор,
Цазин, Босанска Крупа, Бихаћ, Сански мост, Босански петровац, Кључ, Босанско Грахово, Гламоч,
Јајце, у Дринској: Травник, Фојница, Високо, Жепче, Брчко, Дервента, Градачац, у Приморској:
Бугојно, Коњиц, Столац и источни дио мостарског среза, у Дунавској: Шид и Илок. Спор је ријешен
22. априла када су обје стране пристале да се све ријеши у наведеним условима и плебисцитима. У
питању је био компромис у коме су објес стране 27. априла 1939. одустале од својих
максималистичких захтијева и одлучили се на сарадњу. Намјесништво га није прихватало. Било је
спремно да плебисцит буде одржан у Босни, Херцеговини и Срему, али не и у Боки Которској и
Војводини. Затјев да граница иде од Суботице, преко Б. Тополе, Б. Паланке, дијела Срема, Савом
узима Двор, па од Босанског Новог иде у правцу Приморске, Врбаске и Дринске бановине и пролази
испод Мркоњић Града, захвата срезове Травник, Жепче, Зеницу и Фојницу, одакле иде границом
Приморске бановине, захвата срез дубровачки и завршава се код Херцег Новог био је неприхватљив
за правне стручњаке коју су учествовали у припреми споразума.
Мехмед Спахо и Антон Корошец ошто су били против уступака Хрватској у дијелу БиХ и
Словеније. Против су били и војни кругови, тако да је споразум остао мртво слово на папиру. Ови
разговори су иницирали питања на шта би личила српска бановина од Суботице до Охрида, као и
мишљење да би требало формирати четврту област од остатака Врбаске, Дринске и дијелова Зетске
бановине западно од некадашње границе Краљевине Црне Горе, дакле Херцеговина. Њој би били
припојени Бугојно, Коњиц, Столац и Мостар (источни дио), а размишљало се и о Дубровнику и
његовој обали. Та област би имала преко милион православник и око 450.000 католика.
Хрватска страна је временом одустала од плебисцита и настојала да добије хрватске
општине у срезовима Шид, Илок, Брчко, Дервента, Фојница и Травник. Иако би држава остала
суверена, увиђано је од стране српских правника, али и политичара да у новој творевини српски и
словеначки народ не би могли утицати на дешавања у пословима из хрватскох аутономног
дјелокруга, док би се Хрвати питали за оно што се тиче само Срба и Словенаца.
Мачек се противио да из састава нове хрватске јединице буде издвојен дио мостарског среза,
као и томе да из већ наведених срезова Хрвати добију хрватске општине, већ је тражио комплетне
срезове. Своје претензије усмјерио на комплетну Врбаску бановину, као и ширење утицаја Хрвата
тамо. Спор је био око срезова Градачац и Жепче, али и око имена да ли да буде Хрватска бановина,
како је називала влада или да буде Бановина Хрватска како је то Мачек са Хрватима желио. Ускладу
са наведеним, Мачекови приједлози од 4. августа 1939. за владу су били неприхватљиви. Спор је
био и око надлежности. Валда је настојала да задржи све оне надлежности које одржавају снагу и
јединство државе. Правници су упозоравали да је приједлог Мачека од 4.8.1939. бановини давао
већа права него је то имала нека федерална јединица. Погубним је сматрано давање права у сфери
личне, имовинске и јавне безбједности новој бановини. Хрвати су с друге стране тражили да над
актима бана нема државне контроле, успостављање подређености државних чиновника бану,
изједанчавање државе и аминистративне области и тако чинили Хрватску бановину сасвим
независном од државе.
Кнез Павле је приватио сугестије Велике Британије и одлучио се да постојеће неспоразуме
ријеши у оквирима Устава из 1931.
36. Споразум Цветковић – Мачек и стварање Бановине Хрватске 1939.

Димић
Већ од јануара 1939. Хрвати су наглашавали своју двадесет година дугу борбу за државу у
Југославији, као и могућност да се одцијепе и формирају републику хрватску. Изборе су
проглашавали ништавним, режим осуђивали, оспоравали легитимитет Скупштине и тражили помоћ
иностранства у својој државотворној политици.
Након избора везе српске опозције са сељачко – демократском коалицијом готово су сасвим
прекинуте. Само су поједине чланице УО имале контакте са Самосталном демократском странком.
Српска опозиција била је готово сва искључена у потпуности из преговора Цветковић – Мачек.
Излоацијом српске опозиције, споразум из Фаркашића је за Мачека изгубио сваку важност и није га
се више придржавао. Српска опзиција је дакле са маргина посматрала рјешавање судбинског питања
за земљу. Врло су се разочарали Мачековим одступањем од споразума из Фаркашића. УО није
прихатила приједлог Мачека за границе Бановине Хрватске које би ишле линијом Илок – Јамена
(шидски срез), дио котара Брчко, Градачац, Дервента – уз Саву до Уне, Уном до ушћа Сане, Саном
до извора. Даље преко Угара на Јајце, католички дијелови котара Жепче, Зеница, Високо, на границу
приморске Бановине, плус котар Дубровник до Херцег Новог. У случају да неће Босанске јединице,
има граница бити на Врбасу. Приједлог је био да Војводина са остатком Срема чини засебну
јединицу или да се дијели између Србије и Хрватске линијом Илок – Суботица.
Ни покушају да кнез да преговоре опозицији није уродио плодом. Српска опозиција имала
је неколико примједби: искључење Срба и нашег народа из преговора у већини као и издавајање
дијела Хрватима, прије него је договорена укупна подјела земље. Насупрот власти цијела процедура
склапања споразума са хрватским покретом замишљена је у три етапе: утврђивање основних начела
државне заједнице; договор око заједничких послова (круна, парламент, војска, спољни послови,
државна безбједност, саобраћај, царине, законодавство у правосуђу, новац и финансије у зај.
пословима) и надлежности административних јединица (културна, техничка, привредна и социјална
питања, јавна безбједност), територијално разграничење.
Хрватски покрет који су чинили ХСС и Хрватско народно заступништво (организовано од
изабраних посланика на изборима од 11. децембра 1938), током преговора био је у доминантном
положају у односу на владу. Правна основа за споразум нађена је у члану 116. Устава из 1931. који
је круни пружао могућност да у ванредним околностима, мимо закона и уредби, уз накнадно
одобрење НС, разријеши постојећи проблем. Коначни споразум постигнут је 26. августа 1939. Истог
дана је распуштена НС, а како нови избори нису били реализовани, споразум Цветковић – Мачек
остао је непотврђен.
Територија Бановине Хрватске била је састављена од Савске и Приморске бановине, као и
срезови Дервента и Градачац из Врбаске бановине, Травник, Фојница и Брћко из Дринске,
Дубровник из Зетске и Шид и Илок из Дунавске бановине.Споразумом нису биле одређене коначне
границе, већ су остављене могућности да уз потовање економских, географских и политичких
околности из њеног опсеба буду издвојене општине и села који немају хрватску већину. У
надлоежности Бановине Хрватске ушли су послови из области пољопривреде, трговине и
индустрије, шума и рудника, грађевина, социјалне политике, народног здравља, физичког
васпитања, правде, просвјете и унутрашње политике. Споразумом није било ријешено питање
финансијске политике Бановине. Законодавну власт по споразуму врше краљ и Хрватски сабор.
Управну власт на простору Бановине вршио је краљ преко бана кога је сам именовао и скидао. Бан
је за своје поступке одговарао краљу и Сабору. Суд је судио у краљево име.
Састав нове владе био је измијењен. Мјесто подпредсједника добио је В. Мачек, а мјесто
министара још четворица чланова ХСС – а.
Овим је створено језгро будуће федералне јединице, а новонастала териотријална јединица
представља само фрагмент будућег државног уређења Југославије.

Југославија 1 - скрипта

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Југославија 1 - скрипта

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

1. ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА ДО 1914.

Идеја југословенства јавила се с развитком економске моћи, распада феудализма,

2. РАТНИ ЦИЉЕВИ СРБИЈЕ И НИШКА ДЕКЛАРАЦИЈА1

Нишка декларација представља прекретницу у српској политици. Влада је настојала да

3. ЈУГОСЛОВЕНСКИ ОДБОР (1915-1917)2

Хрватски емигранти у ЈО нису задовољни политикком Владе К. Србије, и неповерење

Српска влада од емиграције је тражила да се конституише одбор са седиштем у Лондону,

4. МАЈСКА ДЕКЛАРАЦИЈА (1917)

Заступници (33) Југословенског клуба у бечком парламенту донели су Мајску декларацију;

5. КРФСКА ДЕКЛАРАЦИЈА (1917)3

6. Србија, Црна Гора и Јужни Словени Аустроугарске у „програму светског мира у 14

7. НАРОДНО ВИЈЕЋЕ СЛОВЕНАЦА, ХРВАТА И СРБА У ЗАГРЕБУ (1918)5

Народно вијеће створено је 8.10.1918. Темељни политички програм „уједињење свих

8. ЖЕНЕВСКА КОНФЕРЕНЦИЈА И ДЕКЛАРАЦИЈА (1918)6

Влада К. Србије и НВ поверили су заједничком министарству спољне и војне послове, ратну

9. Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена из Барање, Бачке,

10. ПОДГОРИЧКА СКУПШТИНА (1918)

Велика народна скупштина у Подгорици одржана је 26. новембра 1918.. Присуствовало је

11. Прводецембарски акт – Адреса делегације ДржавеСХС у Београду и Прокламација

12. Делегација КСХС на мировној конференцији у Паризу, мировни уговори,

13. Међународни положај Краљевине СХС (1919 – 1929)

- Конференција мира у Паризу

Делегација у Паризу је настојала да избори границе које се вјерно подударају са

Због несигурности граница нове државе и страха од потенцијалног спољног напада,

14. Прва влада Краљевине СХС (1918-1919)

15. Привремено народно представништво КСХС (1919-1920)

Сазивање је био задатак Владе, надлежност је почивала на политичкој одлуци

Регенту је упућен указ о распуштању ПНП и расписивању избора за Уставотворну

19. Дебате о уставним нацртима (1920-1921)

Никола Пашић формирао је Владу 1. 1. 1921, а томе је претходило зближавање радикала

Устав је формулисао опште принципе на којима почивала парламентарна монархија.

ПОСЛАНИЦИ – ПРЕДСТАВЉАЈУ ЦЕО НАРОД!

21. СТЈЕПАН РАДИЋ, КОНЦЕПТ „НЕУТРАЛНЕ СЕЉАЧКЕ РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ“ И

22. ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ, КОАЛИЦИЈЕ, ПОЛИТИЧАРИ И ДРЖАВНИЦИ У

У периоду од 1921. до 1929. владе су састављане на двору, а не у Народној скупштини.

Влада В. Вукићевића, која је била састављена од радикала и демократа , добила је мандат за

23. СПОРАЗУМ САМОСТАЛНЕ ДЕМОКРАТСКЕ СТРАНКЕ И ХРВАТСКЕ СЕЉАЧКЕ

Александар је рођен 17.12.1888. на Цетињу, а име је добио по куму, Александру Трећем,

Приликом посете Француској, у коју је отпутовао да би учврстио одбрамбени савез против

25. ИДЕОЛОШКЕ И ПРАВНЕ ОСНОВЕ ШЕСТОЈАНУАРСКЕ ДИКТАТУРЕ (1929-1931)

Шестојануарском диктатуром, Александар је завео апсолутистичку власт суспеновањем

26. Октроисани устав и избори посланика Народне скупштине Краљевине

27. МЕЂУНАРОДНИ ПОЛОЖАЈ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ЗА ВРЕМЕ

Због несигурности граница нове државе и страха од потенцијалног спољног напада,

28. Активност опозиционих странака и вођа за време Шестојануарске диктатуре и

Интегрални Југословени сматрали су да југословенство може бити достигнуто радикалним

29. Активности терористичких организација против краљевине Југославије, Марсељски

Формирањем Краљевине СХС, против ње су почели да дјелују и унутрашњи опоненти. Треба

30. Петомајски избори и формирање владе Милана Стојадиновића

31. Кнез Павле, Милан Стојадиновић и идеологија Југословенске радикалне

У декларацији владе Милана Стојадиновића 4. јула 1935, истакнуто је да у унутрашњој

32. Споразум Удружене опозиције и Сељачко – демократксе коалиције 1937.

Тежина државне кризе предусно је утицала да се у Фаркашићу 8. октобра 1937. закључи

33. Избори посланика за Народну скупштину 1938.

Ситуација која је доминирала политичком сценом натјерала је Стојадиновића да распише

34. Међународни положај Краљевине Југославије за вријеме владе Милана

35. Влада Драгише Цветковића и преговори са Влатком Мачеком, као представником

36. Споразум Цветковић – Мачек и стварање Бановине Хрватске 1939.

You might also like