JELENA SB©© Copie 2

ЈЕЛЕНА ШАУЛИЋ БОЈОВИЋ
(1896-1921)
ЈУНАШТВО ЈЕ ЦАР ЗЛА СВАКОЈЕГАКЋИ ПОПА ПЕТРА ШАУЛИЋА
“Сматрала сам да чиним једну свету и племениту дужност.

А вазда сам желела да умрем само као достојна Српкиња.
Па и под непријатељским бајонетима,
тој би се смрти насмејала и без успреге и страха на сусрет изашла”.
Из дневника Јелене Шаулић
Стара Херцеговина и Црна Гора
Широки погранични појас који се преко Херцеговине протезао између Црне Горе и
Турске империје био је до Берлинског конгреса 1878. својеврсна тампон-зона, која је
гравитирала Цетињу док се постепено ослобађала од остатака намета турског беговата 1.
На простору Дробњака, Ускока, Језера, Шаранаца и Пиве племенска аутономија на тој
територији без стварне државне власти своди се на патријархалну самоуправу и
ауторитет обичајних кнезова. Код сточарског становништва ова обичајна друштвена
организација наслеђена је од феудалних времена у брдско-планинским динарским
подручјима. Обичајно право, сточарска привреда, трансхумантска покретљивост
становништва за испашама2, погранични упади и отимање стоке, ратнички понос и
етноконфесионална припадност, основне су особине планинштака који насељавају ове
крајеве. Природни прираштај и наталитет, који у планинским подручјима по правилу
ствара демографске вишкове, доводи да ширења овог становништва ка висинским
стаништима, где се раније само лети издизало са стоком, као и према подручјима на
које номинално претендује турски беговат ослањајући се на своје малобројне чифлуке и
чифчије. Дробњачка и ускочка братства почињу тако да насељавају дурмиторску
висораван Језера од краја прве половине 19. века3. Шаранци се спуштају левом обалом
Таре од Колашина и Мојковца, па све до Расове, одакле у 18. веку најпре издижу на
висинске пашњаке и потом насељавају у првом реду североисточне делове простране
Сињајевине. Отпор наметима и борба против турских зулума и прелазак Таре ради
пљачке и одмазди у оба правца временом стварају спонтану пограничну зону, све до
успостављања државне границе на Тари између Црне Горе и Турске, која ће важити
између 1878. и Првог балканског рата 19124.
“До 1963. године, када су Турци истјерани из Дробњака, од Горње Буковице до Жабљака, а
то су сва равна Језера, кућа није било, осим једне у Ковчици Караџића, једне у Пашиној води
и једне у комарском крају. Биле су само стаје за стоку и колибе по крајевима њива и ливада.
Од тога доба настаје нагло напуштање села у Дробњаку и стално настањивање у Језерима” 5.
1
“Све до коначног прикључења Дробњака Црној Гори, 1856. г., старјешине овог племена био је кнез, а
командант племенске војске војвода. Њих је бирао народ на племенском збору”, Н. Томић, Племе
Дробњак, Темекула – Калифорнија, 1980, стр. 153.
“У то вријеме околна племена, како каже краљ Никола у својима мемоарима, “Бањани, Пивљани
Дробњаци, Шаранци и Језерци постали су самостални. Данак не плаћају никоме. А и сва Херцеговина
остала је у овом рату ојачана и мање подложна насиљу турском”, С. Караџић, В. Шибалић, Дробњак,
породице у Дробњаку и њихово поријекло (Дробњак, Језера, Ускоци и Шаранци), II измијењено и
допуњено издање, Београд 1997, стр. 292.
2
С. Томић, Дробњак, Пива, Бањани, Фототипско издање, ЦИД, Подгорица 2000, стр. 103-112; Н. Томић,
Племе Дробњак, Темекула – Калифорнија, 1980, стр. 49-51.
3
“Језерци су 1863. године по наговору књаза Николе попалили турске чардаке и из њих протјерали
посаде, које се више ниjесу враћале”, Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 91.
4
После Берлинског конгреса почиње масовно насељавање из Црне Горе у новоослобођене делове јужне
Србије, у Топлички и Врањански округ, “Из пасошке књиге види се да је од марта до средине децембра
1879. године у Србију прешло 1.578 људи, од којих 434 из Дробњака, Језера и Шарана. Дробњачка нахија
тада је имала 12.000 становника”, Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 575.
5
Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 417. Тврдњу Жарка Лековића, о насељавању
Језера тек од 1863. године, доводи у питање путопис Гиљфердингов из 1857, који говори о “Језерском
кнезу” који га је те године спровео од Алуге ка Пиви, А. Ф. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини,
Босни и Старој Србији, Београд 1996, стр. 214. Сам Лековић, на другом мјесту пише: Шаулићи су из
Јунча Дола, где су се доселили око 1870. из Придворице”, Ж. Лековић, “Шаулићи на Језерима”, На
2
Источно од Језера, дуж леве обале Таре, живе Шаранци који се налазе у непосредном
суседству с пљеваљским и колашинским “Турцима”. Тако 1863. кореспондент Вука
Караџића поп Вук Поповић лоцира Шаранце:
“И Шаранци допиру до Таре, наниже међу Жвала (село Мађужваље). И биће међу њима
добријех пушака преко 500. Свак каже да су Шаранци најпоузданији јунаци”6.
“Према простору који су заузимали, изгледа да су били велико племе”7.
На путу од Косова и Новог Пазара, преко Пљеваља и Пиве, даље по Херцеговини и
Босни, руски научник и путописац Гиљфердинг зауставио се 1857. на Алузи, где
почиње дурмиторска висораван после преласка кањона Таре код Расове. Забележио је
да на левој обали Таре и на Сињајевини живи српско племе Шаранци, које је у
непрекидном рату с колашинским Турцима, познатим као највећи злочинци у
Османлијској царевини.
“Колашин је гнездо фанатика пљачкаша. Колашински муслимани, пореклом Словени,
најжешћи су и најсуровији у целој Босни и Херцеговини. Код њих се у свој снази
распламсао фанатизам, којим се, како већ рекох, одликују муслимани у местима која се
граниче са Црном Гором. Можете само помислити како овде живе њихови кметови,
хришћани (...) Колашински муслимани немају другог имена сем ‘зликовци‘. Тај епитет
борбености и дивљаштва деле с њима њихови западни суседи, становници нахије Шаранци
(...) У Шаранцима нема ниједног муслимана – цела је ова нахија православна. Становници
Колашина и Шаранаца стално међусобно ратују (...) Ретко се овде успоставља примирје.
Много народних песама опева догађаје из ових сукоба. На граници Колашина и Шаранаца
престаје власт турске администрације. У овим двема нахијама и у крајевима јужно према
црногорској граници, у Дробњацима, Пиви, Никшићу, Бањанима и Корјенићима итд., готово
сам народ управља (...) а у местима где станују муслимани (Колашин, Никшић, Корјенићи)
султанова благајна ништа не добија и право јачега господари неограничено”8.
Спасоје Јакшић Шаула родоначелник Шаулића

Рођена 1896. у Јунче долу надомак Жабљака, Јелена је кћи свештеника Перка Шаулића,
најстаријег сина Спасоја Јакшића Шауле9, по коме братство Шаулића добија презиме.
Спасоје Шаула је био последњи племенски кнез Језераца јер су после њега били
капетани које је постављао кнез Црне Горе Никола Петровић10. Син кнеза Сима
извору Вукова језика, VI (2009), стр. 301.

6
Вук Поповић, Писма Вуку Караџићу, ЦИД, Подгорица 1999, стр. 431 .
7
С. Караџић, В. Шибалић, Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло (Дробњак, Језера, Ускоци
и Шаранци), II измијењено и допуњено издање, Београд 1997, стр. 743.
8
А. Ф. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Београд 1996, стр. 208-211.
9
A Šеvlе је турска реч арапског порекла која значи “ујед шкорпије”, Jаmеs W. Rеdhousе, A Turkish аnd
English Lеxicon, Nouvеllе imprеssion, Constаntinoplе, 1921. nouvеllе imprеssion, стр. 1142.
10
Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 91 ф.-н. 417.
3
Јакшића и Јованке или Јоване Кулић11, чукунунук попа Јакше Мандића12,
родоначелника Јакшића, рођен је 1821. године.
Јакша Мандић је потомак дробњачког капетана Милоша Милешевића (потомка
Милеша Мандића, дробњачког војводе у време кнеза Лазара13), који је 1542 био у
Цариграду:
”...из преписа једног владалачког рјешења од 16. августа 1542. године, види се да је капетан
Милош Милешевић, из Придворице, показао султану карту српског кнеза Лазара, из које се
види подаништво именованог свом господару. Принц Мурат Отмановић је потврдио карте
капетана Милешевића, и за његове услуге и вјерност даде му један декрет и постави свој грб.
Ослобађа га плаћања дације и поставља заповједником над 12 кнезова из Дробњака, и уз то
му дарује позлаћену сребрну сабљу”14.
Према непотврђеном предању, дробњачки војвода Дракуле распори мачем Хусреф-бега
када овај по други пут удари на Дробњак 1541 године, и када му на Мокром Дробњаци
уништише војску15.
Језерски кнез од 1838. са 18 година, Спасоје Јакшић се нарочито истакао у
Вукаловићем херцеговачком устанку (1857-1862). У Равном код Гацког у селу Забрђе,
погинуо је у бици на Муратовици, која се одиграла 9. и 10. октобра 1861, на челу
Језераца које је водио у помоћ браћи Пивљанима у борби против Турака16. У овој бици
тешко је поражена Омер-пашина војска. Спасоје Јакшић имао је 40 година.
“У највећем окршају гине кнез Спасоје Шаула са још неколико бораца. Мина Шамшал видје
кад је Шаула погинуо, залети се међу Турке и изнесе га између Турака да га не би посјекли и
главом му Травник или Мостар окитили. Шаулу мртвог доносе у Жабљак и сахране у
Лучевици, код села Јунче Дола у гробље Јакшића, где је остао до јула 1921. године кад су
његови син Митар-Бела и унуци Трифун, Новица, Станко и Владимир његове кости
пренијели и сахранили на врх брда Јаворовача на мјесту званом Велики шанац. Сахрањен је
на мјесту са највећим узвишењем одакле се виде читава Језера, бивша његова кнежевина, са
панорамским погледом на Дурмитор, Сињајевину, Шаранце, дио кањона Таре и планину
Љубишњу. Ово мјесто су унуци одабрали из разлога што је на њему Шаула окупљао своје
племенике и са њима чинио договоре и доносио одлуке у борби против Турака, који су често
долазили од Пљеваља, нападали Језера и присиљавали становнике на покорност и плаћање
данка. Те походе су Турци скупо плаћали, враћајући се побеђени без плијена и одвођена
робља”.
11
Која је била удовица Јована Шибалије, из Кулића од Пиве, С. Караџић, В. Шибалић, Дробњак,
допуњено издање, Београд 1997, стр. 487.
12
Симеун Мандић помиње се као оберкнез Дробњака 1608. године. Према ферманима султана Мурата III
(1574-1595), такође из 1671, издатог оберкнезу Јовану Мандићу, Мандићи потичу од Ивана Милешевића
званог Дробњак, из Придворице, потомка “капетана Милоша Милешевића из Дробњака, из мјеста званог
Придворица, и тај капетан показа своје повеље издате од српског кнеза Лазара (…) да буде старјешина
над дванаест дробњачких кнезова..”, Н. Томић, Племе Дробњак, Темекула – Калифорнија, 1980, стр. 52,
163-165. О тим ферманима и грешци у њиховој хронологији: С. Томић, Списак фермана и повеља
породице Дробњаковић из Рисна, Београд 1938.
13
Према А. Лубурићу, Дробњак, Београд 1930, стр. 22.
14
Ж. Лековић, Дробњак у првој половини XIX вијека, Графо Црна Гора, Подгорица 2007, стр. 29-30.
15
А. Лубурић, Дробњак, Београд 1930, стр. 23.
16
“Те године, пред четом на Забрђу (Пива), погинуо је и кнез Спасоје Јакшић – Шаула”, Н. Шаулић,
Српске народне тужбалице, Београд 1929, стр. 278. Такође, и Новица Церовић, “Учествовао је као један
од команданата у бици на Муратовици у Пиви 9. и 10. (22. и 23) окт. 1861. г., у којој је тешко поражена
Омер-пашина војска”, Н. Томић, Племе Дробњак, Темекула – Калифорнија, 1980, стр. 193.
4
Спасоје Шаула је праунук попа Јакше Мандића, унук Радоја Јакшића и син кнеза Сима
Јакшића, који је осим Спасоја имао синове Новака, Мићу и Сава, који је био свештеник.
Доселили су у Јунче До око 1789. из Придворице17.
Спасојеви посмртни остаци су тако пренети на годишњицу погибије 1921. и сахрањени
на највишој коти Жабљака 1.501м, на Јаворовачи повише Јунча Дола.
17
Ж. Лековић, “Шаулићи на Језерима”, На извору Вукова језика, VI (2009), стр. 301; С. Томић, Дробњак,
Пива, Бањани, Подгорица 2000, стр. 96; С. Караџић, В. Шибалић, Дробњак, 487.
5
6
7
8
Према етнологу Андрији Лубурићу:
“Јакшићи су огранак Мандића. Садашње презиме су добили по попу Јакши Мандићу, који се
према моме рачунању родио око 1710. г. Имао је синове: Данила, Максима и Радоја. Максим
је био кнез и као такав помиње се у једном документу око 1775. (…) Око 1770. преселе се
синови Јакшини у Језера и у Палежу начине једну велику кулу. У њој су становали у
заједници све док им је не запали нека војска, а тада им се синови растуре по Језерима. По
попу Јакши сада се презива само једна кућа и она је од Радоја, а остали њихови потомци
добију нова презимена, те се сада презивају: Дурковићима, Даниловићима и Шаулићима (...)
Шаулићи су од Радоја сина попа-Јакшина”18.
Тако и анонимни аутор преноси породично предање Шаулића:
“Постоји прича у породици, од оних који су га познавали и преносили (о) прецима податке о
првом претку Шаули – Спасоју Јакшићу, да је би ‘куга‘ за Турке и да је имао све особине
датог значења. Био је веома храбар, неустрашив, све је радио по свом убеђењу, никога није
слушао. По природи је био бистар и сналажљив и веома се вешто сналазио у свакој прилици.
Доста је пио и пркосио Турцима”.
Утицај племенских кнезова Новице и Грубана Церовића, Спасоја Јакшића Шауле,
Јоксима Кнежевића и Трипка Џаковића, Лазара Сочице и других, био је утолико већи
што су до формалног признања црногорско-турске границе на Тари они били
практично једини ауторитет у старохерцеговачким племенима шире дурмиторске
области и леве обале Таре19.
Стратешки значај неформалне границе на Тари, поред осталог, упадљив је у писму
владике Петра I Петровића Карађорђу од новембра 1811:
“...Jа отправих синовца мојега с неколико Црногораца, да ободре и поткријепе Жупљане и
Дробњаке све до ријеке Таре, а и иначе је потреба била да приђем Вашим границама, да не
би непријатељ заузео она мјеста преко којих можемо ми имати комуникације с вама”20.
Као и из Карађорђевог писма Гаврилу Шибалији од 28. јуна 1813. године, у којем га моли да
“заплаши Колашинце да не иду на Србију”; такође је потребно имати у виду да је исте
године Пљеваљски “Ибрахим-паша Селмановић позвао на вјеру попа Милутина Церовића у
Пљевља, где га је погубио”21. Док Дробњаци четују по турским областима, одговарајући на
тај начин на похару Дробњака од стране Зулфикар-паше Ченгића, марта 1812, 28. фебруара
1814. Георгије Војиновић извештава митрополита Петра I.: “Мостар живи у непокорности
седамнаест година, међу њима јест велико несогласие (...) и везир босански заповедио је
Ченгићу паши од Гацка (...) да најприје смире Мостар (...) пак да накажу Дробљане, Жупу
Никшићку и Граховљане”22.
18
“Овај огранак да је неколико знаменитих људи. У Вукаловићем устанку јако се истакао Спасоје Шаула.
У Невесињском устанку истакао се Ђока, а из доба уставне борбе у Црној Гори познат је његов син
Милош”, А. Лубурић, Дробњаци племе у Херцеговини, Београд 1930, стр. 98, 99. Упореди са: Н. Томић,
Племе Дробњак, Темекула – Калифорнија, 1980, стр. 167.
19
“Конференција за разграничење закључила је рад 8. новембра 1858. године, када је одредила
дефинитивне границе између Црне Горе и Турске. Послије овог разграничења, Језера и Шаранци остали
су формално под Турцима, али су фактички били под Црном Гором”, С. Караџић, В. Шибалић, Дробњак,
допуњено издање, Београд 1997, стр. 291-292.
20
Н. Томић, Племе Дробњак, Темекула – Калифорнија, 1980, стр. 91.
21
22
9
Спасоје Јакшић био је племенски кнез када је Дедага Ченгић логоровао на Јунча Долу
1840-тих година сталожено је једном приликом опоменуо Дедагу да више не би
поставио табор на Јунча Долу, опомињући га притом да му не злоставља сиротињу. На
Ченгићево питање зашто се заузима за сиротињу, Спасоје узвраћа како је тежак њен
живот, да уз то има и оружја, те да не би желео да се и њему нешто немило догоди.
“Познато је да су Турци послије смрти Смаил-аге Ченгића, као казнена експедиција дошли
на Зечицу ниже Јунча Дола на имање Шаулино и за инат подигли логор у коме су само
зимовали. О Ђурђеву дану им је логор спаљен од Шауле и његове браће Новака, Саве и
Мића. Тада је посада подигла чардаке више Ковачеве долине и ту остала једну зиму, а
одатле протерани преко Тепаца у Санџак, а чардак им спаљен”.
“Послије смрти Смаил-аге Ченгића у Дробњацима на Млетичку 1840. године, син му Дедага
је кренуо са великом војском на Језера, с намјером да ту остави добар дио војске и смири
побуну Дробњака и Језераца. Затражи од кнеза Језерског Шауле да му он одреди мјесто гдје
ће подићи логор и касарну. Шаула га није хтио да упути на ма чије имање но му рече: ‘Не
дирај сиротиње ага‘. Дедага се наљути на Шаулу и рече му: ‘Кад ти је жао раје ја тебе нећу
жалити’ и нареди војсци да подижу касарне на Шаулину имању, мјесту званом Зечица. Кажу
за то доба да је логор личио на градић опкољен са свих страна бедемима. Затражи покорност
Језераца и упита Шаулу са злом намјером, шта му се не допада, на што му Шаула одговори:
Остави се Дедага ћорава посла, остави рају на миру, није ти она крива за очину смрт, а
кривци су у шуми и планини са пушком у руци, па те саветујем да се вратиш дому свом
путем којим си дошао, а никако преко Дробњака, данак им никад не тражи, то је сиротиња,
раја ће ти бити захвална и остати покорна. Ако ли пођеш у Дробњак тамо ће ти остати глава
као што ти је остала бабова”.
Ово непотврђено записано предање није довољно поуздано иако у њему има свакако
дела веродостојности. Дедага није више дoлазио да се свети за очеву погибију у
Дробњак. Вратио се у Столац јер га је Спасоје Шаула разборито упозорио.
Спасоје Јакшић био је међу вођама бојева које су Дробњаци, Језерци и Шаранци водили
с Турцима:
“На челу ове дробњачке војске уз капетана Каљевића били су браћа Нинковићи – Лука, који
се утопио у Тари приликом тог преласка, и угледни барјактар Зелен, Милован Мимо
Караџић, који је јахао ђогата Дервиш-аге, кога је претходне године убио на мегдану, и поп
од Тепаца Гаврило Поповић и Спасоје Шаулић”23.
Кнез није био само ауторитет у свом племену него је бивао и трансмисија владара Црне
Горе, као и посредник или јемац у споровима и учесталим сукобима са Турцима24.
Приликом једног таквог сукоба у Шаранцима 1857. године, турски погранични
војници, низами, који су били Тоске из јужне Албаније, пођу да узму за таоце неке од
виђенијих људи25:
23
Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 53.
24
“У најстаријој племенској организацији, племенски су главари кнез и војвода. Кнез је у већини
случајева био насљедан, у истој породици, и његова је власт била војничка и одбранбена” (…) “Касније
су племенски главари замијењени државним чиновницима које је постављала државна власт”, С.
Караџић, В. Шибалић, Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло (Дробњак, Језера, Ускоци и
Шаранци), II измијењено и допуњено издање, Београд 1997, стр. 57, 76.
25
Шаранци су од раније умели да пруже одговарајући отпор у одговор на турско узимање таоца, В.
Кнежевић, Племе Шаранци, Подгорица 2010, стр. 58-61, 64-67. Шаранци или по старијем називу,
Плањани, помињу се по кнезу Стевану Властелиновићу по коме су главари ”племена Никшића, Бањана,
Дробњака, Плане, Мораче, Таре и Колашина”, новембра 1657 ”послали млетачком генералном провидуру
писмо, којим га позивају на заједнички акцију против Турака”, Н. Томић, Племе Дробњак, Темекула –
10
“Пошто их не нађу, почну пљачкати по кућама. Дођу у село Богомољу и почну пљачкати
кућу Чуна Бојовића. Том приликом Тривко и Мујо Бојовић убију двојицу Тоска, а остали
побјегну на Крш и затворе се у кући попа Вада Џаковића. Сљедећег дана дође Асан-бег са
200 људи на Крш и поведе са собом Спасоја Шаулу. Позове Шаранце на вјеру, ови им дадну
лешеве и Тоске Шаранце исти дан. Послије неколико дана ударе на чардак у Јунача Долу,
бој је био без губитака, а послије поноћи Турци побјегну из Јунача Дола”26.
Руски путописац и научник Гиљфердинг, који је 1857. пролазио преко равних Језера,
помиње племенског кнеза Језераца који га је дочекао на Алугама и преузео од заштите
турских граничара Низама, да би га спровео ка Пиви, на даљем путу кроз Херцеговину.
“Пратио ме је језерски кнез. Он је био наоружан, као и сви хришћани у овим пограничним
местима према Црној Гори”, опису Дурмитора и Црног Језера следи и народно предање које
је чуо од језерског кнеза: “Народ прича да је овде био манастир. Када је св. Сава ходао и
‘просвећивао земљу‘ (тако ми је причао језерски кнез), дође у овај манастир. Одморивши се,
хтеде кренути даље, али га игуман заустави обедивши га да му је украо петла. Св. Сава му
одговори да од рођења није ништа украо. Али му игуман узме бисаге и, стварно, у њима би
петао. Игуман га, мрзећи просветитеља, сам тамо метнуо. Видећи такву пакост, св. Сава
прокле манастир, те он пропаде у земљу, а на његовом месту се разли језеро. Из тога су
језера ноћу излазили крилати коњи, који су пасли по ливади. Међу њима се једном нађе
кобила из ергеле пирлиторског владара Момчила и она му ождреби крилатог коња, по имену
Ждрал...” (требало би Јабучило).
Попут његовог унука Новице Шаулића, заслужног за прикупљање збирки народних
умотворина, “језерски кнез” преноси руском филологу предање о настанку Црног
Језера и крилатих коња из њега, војводе Момчила и његовог сестрића “јунака над
јунацима” Краљевића Марка27, мотива “за које је везано најпоетскије предање српске
народне песаме”: Женидба краља Вукашина.
“Језерски кнез”, према опису Гиљфердинга, на пропутовању од Пљеваља преко Језера
ка манастиру Пива, 1857. године, био је по свој прилици Спасоје Јакшић Шаула.
Надимак Шаула Спасоје је кажу добио од Турака због његове самовоље и
непокорности, надимак је по прилици изведен од A Šеvlе – Шкорпија или ујед
Шкорпије на турском28.
“На молбу коју је депутација Требјешана у Петрограду 1794. г. предала грофу Безборотку,
тражећи одобрење за пресељење Требјешана и других у Русију, руски конзул у Дубровнику
поднио је руској влади, на њено тражење, извјештај, у коме каже: ‘Колико је мени познато, и
колико сам ја могао дознати, славено-српски народи који живе међу Црном Гором и
Херцеговином, и који слободу и независност своју храброшћу својом бране, дијеле се на 15
општина, а то су: Дрекаловићи, Васојевићи, Братоножићи, Пипери, Бјелопавлићи, Пјешивци,
Ровци, Доња Морача, Горња Морача, Дробци, Пива, Језера, Црквице, Бањани и Грахово. …
Свака од ових општина има од 1.5000 до 3.000 домова и имају по осам или девет старјешина,
тј. једнога војводу, а неки и сердара, и три или четири кнеза, или судије, и три барјактара. …
Калифорнија, 1980, стр. 55.

26
27
А. Ф, Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Београд 1996, стр. 211, 214.
28
A Šеvlе је турска реч арапског порекла која значи “ујед шкорпије”, означава и 19. у месечеву мену, која
је под знаком Шкорпије, Jаmеs W. Rеdhousе, A Turkish аnd English Lеxicon, Nouvеllе imprеssion,
Constаntinoplе, 1921. nouvеllе imprеssion, стр. 1142. Дугујемо захвалност колегиници проф. др Ирени
Белдићану-Штајнер, која је ишчитала турско-арапску транскрипцију ове речи.
11
Црногорски митрополит налази се код њих у великом поштовању, и то по томе што је он,
независни господар своје земље, и даје им војничке потребе…’”29.
Зао глас код Турака био је услов за поштовање Језераца које је штитио од самовоље
турског беговата. Не само Спасојеви, него и потомци његове браће Новака, Саве и
Мића, прозвани су тако Шаулићима, у спомен на Спасоја Јакшића Шаулу.
Дробњак с Језерима и Шаранцима, као и Пива, Ускоци и остала Херцеговина били су
подручје буна и устанака током читавог 19. века и раније, још пре Првог српског
устанка коме су се Дробњаци једва дочекали да придруже. Гласовит је мегдан који је
барјактар Јован Шибалија наводно мењајући Карађорђа поделио с турским јунаком
Туран бегом или, по другој верзији,у боју код Сјенице, оба су мегданџије погинули, да
би Срби потом добили битку, на Петровдан 180930. Спасојев отац кнез Симо Јакшић је
узео к себи Живкову удовицу31, која је била од Кулића из Пиве.
Рођен 1859, Спасојев син Петар-Перко школовао се на Цетињу, оженио Станом Илије
Кнежевића, брата Јоксима војводе Шаранског, да би био рукоположен за ђакона, потом
за свештеника 1882. Симона, мајка Станина, истакла се у чувеној битци на Шаранцима
188632. (на Рудинама) тако што је ‘посјекла‘ два, а заробила четири Турчина, за шта је
награђена од кнеза Николе ћемером од 60 златника33. Симона је пренела јуначки ген
Стани која је пркосила Бугарима у Топличком устанку 1917, као и Јелени која се
прославила чојством и јунаштвом као мало која Херцеговка и Црногорка.
Поп Перко је службовао од 1882. као свештеник у Језерима и Дробњаку, док је његов
братанац, Милош Ђока Шаулића34, 1903. постао вршилац дужности министра правде
Кнежевине Црне Горе.
“Мирко Шаулин је имао синове: попа Станка, Влајка, Сима и Јована. Влајко је био
дугогодишњи учитељ и угледни домаћин у породици Шаулић, аутор је познате пјесме
‘Дурмиторе, Дурмиторе, висока планино’, коју је испјевао у заробљеничком логору у
Мађарској, гдје се налазио као заробљеник (...) У Комитском покрету 1916-1918. активно су
29
30
Н. Томић, Племе Дробњак, Темекула – Калифорнија, 1980, стр. 85 ; ”Од тада је остала традиција да
приликом женидбе наслиједника престола из династије Карађорђевића, барјак српски, на свадби носе
потомци Јована Шибалије”, Д. Церовић, Братство Церовића кроз историју, Београд 2008, стр. 68.
31
С. Караџић, В. Шибалић, Дробњак, стр. 491.
32
”Код Таре љетос при свршетку боја турско-црногорског, ови Шаранци и Језерци нагрдили су једну
војску турску, што је била кренула овијема у помоћ. Загнали су били у једној тврђи стрменој више воде,
и бијући их из пушака и камењма, побили су их, које на мртво, које опет у воду што се потопило преко
2.000 људи”, Вук Поповић, Писма Вуку Караџићу, ЦИД, Подгорица 1999, стр. 125.
33
Отац Јеленине мајке Стане, Илија, син војводе Шаранског Јоксима Кнежевића, дао је прилог цркви: “за
душу своје мајке Симоне Кнежевић, која је не бојном пољу посјекла два Турчина, због чега ју је књаз
наградио ћемером од 60 фиорина”, Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 453. Према
Љубоју Ж. Рондовићу: “Истакнуте јунакиње су Марија, сестра Ивана Кнежевића, Симонида, жена Васа
Кнежевића, Вида, жена Гаврила Џаковића, и Јела, жена Петаша Никчева, које су посјекле по двије главе
турских војника”, С. Кнежевић, М. Нововић, В. Бојовић, Шаранци. Историјски фрагменти, Подгорица
2012, стр. 503.
34
“Ђоко Шаулић је још 1869. године од Сената одређен за судију у Језерима. Као један од језерских
главара 15. марта 1875. моли предсједника Сената да посредује код господара да им изда зајам од 2000
талијера из државне касе за куповину жита”, Ж. Лековић, “Шаулићи на Језерима”, На извору Вукова
језика, VI (2009), стр. 301-302.
12
учествовали поп Станко и Јелена, која се удала за истакнутог комитског четовођу Бошка
Бојовића”35.
“Новак Симов Јакшић, брат Шаулин, имао је синове Ђоку, Радоја, Неша и Илију. Ђока је
био официр и добар јунак. Истакао се у бици на Шаранцима 1862. и у Невесињском устанку
1875. године. Имао је три сина, Милана, Милоша и Уроша”36.
Трагичан крај министра Милоша Шаулића и судбина Шаулића

Рођен на Жабљаку 187337, после завршених студија на Великој школи у Београду 1898,
био је Милош један од првих правника и један од најшколованијих људи у тадашњој
кнежевини Николе Петровића, у коју се враћа 1899. Аутократа већи од кнеза Милоша,
Никола је настојао да се окружи школованим људима38, али није трпео слободарске
идеје, посебно ако су долазиле из обреновићевске Србије39.
“Да би остварио своје намјере и циљ, књаз Никола није, најчешће, бирао средства. Увијек је
‘пред очима имао себе, своје личне и династичке интересе‘. Кад је почетком 20 вијека талас
уставних слобода захватио Европу, чак и посљедње аутократске државе и силе Русију и
Турску, књаз се чврсто држао на ‘ногама свога самодржавља‘. Он није дозвољавао ни да се
помишља, а не да се говори о каквим уставним слободама и реформи државне управе.
Свакога ко би покушао да изнесе ма какве примједба на начин његове владавине стигла је
зла судбина, на различите начине, тако да се критика владавине црногорског господара
скупо плаћала.”
Крајем 19. века ту критику предводе први представници школоване омладине.
“На челу ових генерација био је Милош Шаулић (...) Шаулић и другови су први Црногорци
који су окушали идеолошку борбу са старим режимом”40.
Осим омладинаца, отпор владарској аутократији долази у првом реду од стране
новоприпојених херцеговачких племена, која су тежила заједничкој држави са Србијом.
35
С. Караџић, В. Шибалић, Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло (Дробњак, Језера, Ускоци
и Шаранци), II измијењено и допуњено издање, Београд 1997, стр. 491.
36
С. Караџић, В. Шибалић, Дробњак, стр. 491.
37
Постоје још два датума рођења Милоша Шаулића, 17. Октобра и 15 јуна 1872. После Цетнњске
гимназије, он је ”учио VIII разред у Првој београдској гимназији. Завршио правни факултет на Великој
Школи у Београду. Био је члан Великог суда и министар правде”, М. Д. Пејовић, Цетњска гимназија
1880.1920, Цетиње 2007, стр. 918.
38
“Тако кнез Никола позива из Москве правника Милована Џаковића, да би га због слободоумних идеја
ухапсио одмах по доласку на Цетиње. Милован је ослобођен (преживео и касније морао побећи из Црне
Горе), захваљујући руском држављанству и интервенцији руског конзула кога је опоменуо доктор права
Владимир Томић, коме се кнез касније сурово осветио. Претучен скоро до смрти од стране перјаника,
био је четири године затворен у самици без суђења, пуштен тек после шест година тамновања у
злогласној Јусовачи. Новинара Исаила Томића књаз је вероломно намамио на Цетиње, да би га потом
утамничио на 8 година, такође без суда и закона, приликом поновног хапшења 1909. извршио је
самоубиство. Народни посланик поп Милисав Томић, био је 1907. претучен до смрти у Подгоричком
затвору, на његовој сахрани био је готово читави Дробњак”, Т. Ћоровић, Шавник из заборава, друго
допуњено и измењено издање, Београд 2009, стр. 122-126.
39
“Са доласком Шаулића на Цетиње отпочиње груписање напреднијих људи и већ се даје иницијатива за
уставне слободе. И прије доласка Шаулића било је покушаја само су у зачетку били угушени. Својим
погледима на ново доба које мора да наступи задобио је опште симпатије, нарочито млађе генерације”,
Ж. Лековић, “Шаулићи на Језерима”, На извору Вукова језика, VI (2009), стр. 307.
40
Ј. Ђоновић, Уставне посланичке борбе у Црној Гори 1905-1910, Београд 1939, стр. 94.
13
14
“Један од најистакнутијих људи свог времена у племену дробњачком (...) Народни посланик
поп Милосав Томић затворен је и убрзо од батина умро у подгоричком затвору. Тада је 300
Дробњака пошло на коњима да преузме његово тијело”41.
Тако је један амбициозан, образован, млад и слободоуман човјек пред крај 19. вијека
дошао на Цетиње из Београда, да послије завршених студија стави себе и своје
способности на расположење својој ужој отаџбини – Црној Гори. Био је то правник
Милош Шаулић поријеклом из дурмиторског краја. Како пише Јован Ћетковић:
“То је био чувени Милош Шаулић, који се онда усудио да мисли и говори о потреби
увођења парламентарне владавине и демократском начину управљања у Црној Гори.
Шаулић је то своје слободоумље и своје идеје о реформама платио главом”42.
Радећи као вршилац дужности министра правосуђа, Милош Шаулић је настојао да
допринесе реформи правосуђа.
“На реформи правосуђа од домаћих људи највише је радио млади и даровити правник
Милош Шаулић. Он је после одласка Војиновићевог наставио његов посао, прво као
‘управитељ‘ Министарства правде, затим као вршилац дужности министра (...)
Неколико школованих људи који су се онда бавили на Цетињу, а на чијем је челу био
Милош Шаулић, били су уверени да су овим реформама ипак постигли знатне успехе”43.
Под утицајем либералних идеја Милош је настојао да придобије књаза да политички
затвореници не труну унедоглед без суда и закона на робији, него да им се суди44.
Наишавши на непоколебљив отпор књаза Николе, Милош је поднео оставку, коју
владар није прихватио већ му је наредио да и даље обавља своје послове.
Душманско поступање господара Црне Горе према Томићима с Превиша45 био је повод
за овај став Милоша Шаулића. Позван на кафу код господара, Милош је убрзо по
повратку кући напрасно умро 13. септембра 1904, у 32. години живота. “Шта то би
Олга”, упита господар када је дошао на саучешће у његов дом. “То што ти уради
господаре”, узврати Милошева удовица Олга, кћи војводе Сима Поповића. Налаз
аутопсије обављене у Бечу (7. нов. 1905) уз помоћ италијанске краљице Јелене,
Николине кћери, није децидирано демантовао, али ни потврдио сумње Милошеве
удовице46.
41
Т. Ћоровић, Шавник из заборава, друго допуњено и измењено издање, Београд 2009, стр. 46, 133.
42
Ј. Ћетковић, Уједињење Црне Горе и Србије, Дубровник 1940, стр. 54; В. Илинчић, “Загонетна смрт
Милоша Шаулића”, На извору Вукова језика, VI (2009), стр. 318.
43
Ј. Ђоновић, Уставне посланичке борбе у Црној Гори 1905-1910, Београд 1939, стр. 40, 42.
44
“У затвору су без пресуде лежали Исаило и Владимир Томић. Шаулић је захтијевао да се
затвореницима суди и да се тек по пресуди задрже у затвору. Књаз је тај захтјев одбио и Шаулић је дао
оставку. Књаз није уважио оставку, већ је наредио да он и даље обавља послове”, Ж. Лековић, “Шаулићи
на Језерима”, На извору Вукова језика, VI (2009), стр. 308; Т. Ћоровић, Шавник из заборава, друго
допуњено и измењено издање, Београд 2009, стр. 124-126.
45
Н. Томић, Племе Дробњак, Темекула – Калифорнија, 1980, стр. 180-183, 185-187; Id., Братство
Томићи у Дробњаку, Темекула 1980, стр. 27-40, рукопис.
46
“Шаулићки је било сумњиво и то што је, кад је требало вршити ‘секцију‘ (односно обдукцију, примј.
В.И.), Јанко Спасојевић намјерно спречава да и она томе присуствује у болници, те да је сазнања да су
узели ‘утробу‘ другог човјека и послали је у Беч на анализу, тако да су бечки љекари нашли само
минимални траг отрова бакра, али да званични љекарски ‘билтен’ издат на Цетињу говори о тровању
алкохолом” (...)”, В. Илинчић, “Загонетна смрт Милоша Шаулића”, На извору Вукова језика, VI (2009),
стр. 321, 322-323.
15
“Званично је утврђено да је Шаулић умро природном смрћу, у 32-ој години, али због сукоба
који је имао са књазом и људима блиским двору, као и због тога што је умро напрасно,
његова смрт је у Црној Гори доживљавана каo страшан злочин дворских кругова”47.
“Његова смрт оставила је мучан утисак у Црној Гори, јер је највећи дио народа упућеног у
политичке прилике у земљи сматрао да је Шаулић отрован. Највеће сумње и оптужбе
долазиле су од црногорских студената из Београда, а и оживјела су у народу сјећања на
многе раније сличне судбине појединаца, чак братстава и племена која су се супротставила
самовољи Петровића, као и многе случајеве прогонства из Црне Горе ‘највиђенијих и
најбољих појединаца’”48.
Сукоби конзервативне аутократије са слободоумним тежњама ка модерном уставном
поретку и правној сигурности били су без сумње шири оквир изненадне смрти без
болести младог министра правде. Тежња за стварање заједничке државе и уједињење са
Србијом била је ништа мање непремостива препрека за остарелог господара, чије је
време неминовно истицало.
“Рђаво скривано Николино расположење најзад је постало фатално за његове реформе, а
нарочито после Шаулићеве смрти, која се десила под врло чудним околностима. Милош
Шаулић се у оном добу сматрао вођом црногорске омладине и главним борцем за управне и
политичке реформе у Црној Гори. Отуда је његова прека и изненадна смрт изазвала револт
омладине и постала претеча једне борбе, која је завршена тек 1918. године”49.
Као унук Спасоја Јакшића Шауле, Милош је потицао из средине у којој је била жива
свест о ослобођењу сопственим средствима, као и снажна воља за националну
еманципацију, без обзира на режим који је владао у Србији или у Црној Гори.
“Дробњаци су од искона познати заточници српске националне свијести. Такав је био и
Милош Шаулић, крајем 19. вијека познат као првак свесрпске академске омладине у
Београду, коме су слобода и јединство наше нације били пречи од свега. Зато се може
сврстати у ред највећих националних идеалиста у читавом српству свога доба. Црногорци су
га сматрали узданицом и око њега се са поносом окупљали и слушали његову одважну,
објективну и поштену ријеч (...) Милош Шаулић био је крајњи социјалиста”50.
Милошева удовица Олга саопштила је Јовану Ђоновићу:
“неколико чињеница и извесна опажања, која нису без интереса за расветљавање смрти
њенога мужа: Шаулић је одржавао везе са људима из Србије, нарочито са Веснићем и
Драшковићем (...) код њега је најчешће бивао г. Јанко Спасојевић51. Кнез се старао да сазна
шта ради и са ким се дописује његов в.д. Министра правде (...) Онда када је требало вршити
секцију, гђа тврди да је намерно забавио г. Јанко Спасојевић тако да не оде до болнице.
Секција је извршена без његовог присуства, и тврди да су узели утробу другог једног човека,
а не Шаулићеву, и послали је на анализу у Беч. Бечки лекари су нашли у утроби која је њима
послана, минимални траг отрова бакра. Међутим, званични билтен издат на Цетињу говори
о тровању алкохолом”52.
47
48
В. Илинчић, “Загонетна смрт Милоша Шаулића”, На извору Вукова језика, VI (2009), стр. 320. “Опште
је увјерење било”, да је Милош Шаулић отрован “у најмању руку са знањем неког члана двора”,
Ј. Ђоновић, Уставне посланичке борбе у Црној Гори 1905-1910, Београд 1939, стр. 47-48.
49
50
51
Аутор брошуре : Ј. Спасојевић, Црна Гора и Србија (како је извршено њихово уједињење), Париз 1919. ;
ново штампање : Књижевна задруга српског народног вијећа, 2015.
52
16
Олгин отац је био војвода Симо Поповић. “У војводиним ‘Мемоарима‘ има мало
појединости о његовом зету, поготово нема ништа о томе под каквим је околностима
завршио живот”.
“Олгу сам исте године био удао за Милошем, сином командира Ђока Шаулића из Дробњака.
Милош је био секретар Министарства правде, свршио права у Београду, човјек вриједан,
способан, од лијепе будућности. Милоша у почетку његове службе није трпио Књаз, али му
је брзо упознао способности и поставио га чланом Великог суда, па вршиоцем дужности
министра правде. Кад сам дао Олгу Милошу, Нашљедник честитајући ми рече: ‘Да си ме
пита коме ћеш дати Олгу, рекао би ти, дај је Милошу. То је човјек. Кад дође вријеме, он ће
ми бити десна рука!’, уписа само толико војвода Симо”53.
Пренос посмртних остатака и откривање споменика Милоша Ђ. Шаулића на старом

гробљу на Цетињу, испред капелице, окупио је 21. септембра 1931. бројне званичнике,
народ, рођаке и племенике, како најављује и извештава Политика од 18. и 22. септембра
и 1. октобра 1931. Политика је најављивала такође и 8. октобра 1929. о откривању
споменика Милошу Ђ. Шаулићу на Цетињу, рад вајара Риста Стијовића54.
Милош и Олга имали су ћерку Босиљку. Њихови унуци и праунуци живе у Паризу,
Риму и Стразбуру.
Похара Шаулића
Ускоро после Милошевог трагичног краја, 18. фебруара 1906, убијен је Милошев брат
Урош Шаулић55, народни посланик и капетан Језерски. Имао је 30 година. Сва три сина
Ђока Шаулића56, Милош и оба му брата, Урош и Милан, убијени су приликом вршења
државне службе. Оставши самохран, ослепео и онемоћао од старости, бивши
поткомандир Језерски Ђока Шаулић († 22 јуна 1910) тражи јануара 1910. од Скупштине
Црне Горе да му се додели пензија. Удовица Урошева Љубица узалуд је тражила, све до
1914. године, од Народне Скупштине пензију за године службе њеног супруга57.
Још је било живо сећање на пре готово двадесет година: “Велико узбуђење у Дробњаку
1885. године изазвало је убиство Лазара Шаулића”58.
Како је 1887. убијен и Милан Шаулић, поп Перко, који врши дужност пароха у цркви
на Жабљаку59, био је поражен породичном трагедијом његовог брата од стрица Ђока.
Перко увиђа да ни њему с породицом нема више живота у држави Николиној. Поред
53
Т. Ћоровић, Шавник из заборава, друго допуњено и измењено издање, Београд 2009, стр. 127.
54
Некролози, Политика, октобра 1904 и Политика 8. 10. 1929.
55
Изабран за народног посланика уставотворне Скупштине на изборима 1905. године, капетана “Уроша
Шаулића ће убити неки малоумни младић, вјероватно по наговору истих оних који су раније отровали
његовог брата Милоша на Цетињу и убили Милана на Жабљаку”, Т. Ћоровић, Шавник из заборава, друго
допуњено и измењено издање, Београд 2009, стр. 129.
56
“...Несретни ми синови не учињеше ништа хрђаво са чиме би окаљали своје и себе, него све лијепо и
добро о чему је добро познато и Вашем Краљевском Височанству”, из писма Ђока Шаулића краљу
Николи од 6. септембра 1906., Ж. Лековић, “Шаулићи на Језерима”, На извору Вукова језика, VI (2009),
стр. 314.
57
58
Као “Атентат извршен над капетаном Шибалијом”, чији је писар био Милан Шаулић, кога је метак
наводно случајно погодио, “изазвао је узбуђење и дао повод свакојаким нагађањима о стварним
мотивима овога дјела. Говорило се чак и о порученом убиству и надовезивале су се на њега разне
политичке могућности”, Ж. Лековић, “Шаулићи на Језерима”, На извору Вукова језика, VI (2009), стр.
302, 304-305.
17
њега, из Црне Горе се у Србију склањају официри Нешо и Радоје, ранијих година и
Крсто Шаулић, док још неколико млађих Шаулића одлази за Америку. Од 1903. до
1911. у Србију се исељавају Млађен, Илија, Мирко, Тривун, Душан, Ненад и Бошко,
све Шаулићи60. На Језерима остају само стари командир “аџо Ђоко”, Тришо и Мирко
Шаулићи “да пркосе и чувају глас и част куће Шаулића. И сачували су га мушки и
достојанствено”61. Склања се и поп Перко у Србију, у коју ускоро долази и његова
породица62. На позив досељеника из Црне Горе Перко службује у Горњој Јабланици63, у
Гајтану, где отвара цркву саграђену 1907.64 или 1909. године65. Сина јединца школује у
Сремским Карловцима, где Новица завршава гимназију 1908, да би затим студирао
права у Београду и у Швајцарској. Новица се жени Аницом Ђукић, наставницом
српског језика и књижевности из Новог Сада, касније постаје народни посланик и бави
се највише скупљањем народних усмених предања и умотворина, прича, епских песама
и нарочито тужбалица, које годинама записује и прикупља од становништва Дробњака
и околних племена Старе Херцеговине66.
59
У цркви Светог Преображења, подигнутој 1875, први је свештеник био: “Гаврило Поповић из села
Тепаца, затим поп Сава Шаулић, поп Стеван Поповић из Тепаца који је ‘одигао‘ у краљевину Србију и
кога је заступао поп Петар Шаулић”. Писмо које су “у августу 1875” (...) “у име Дробњака између
осталих потписали и Мићо Шаула и Спасоје Шаула” (ф.-н. 6) представља анахронизам – грешку у датуму
или у имену – будући да је Спасоје Шаула погинуо 1861. (стр. 301), Ж. Лековић, “Шаулићи на Језерима”,
На извору Вукова језика, VI (2009), стр. 302, 303.
60
61
Поп Перко је могао бити један од оних рођака: “поручивали су Милошу још раније да се враћа у Црну
Гору, јер и они немају овдје опстанка и само чекају згодан тренутак да иду одавде” (...) “Између два рата
званично је било мишљење да је почетком 20. стољећа кућа Шаулића масакрирана и растјерана из Црне
Горе од ондашњег режима”, Ж. Лековић, “Шаулићи на Језерима”, На извору Вукова језика, VI (2009),
стр. 306, 311-312.
62
“Свештеник језерски Петар Шаулић напустио је своју званичну парохијску дужност и прешао у Србију
без знања и дозволе консисторије у марту 1907, са докторским увјерењем да се бања, а доцније прешла
му је и фамилија”, Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 588.
63
“Већ у позну јесен 1879. године прва група од 15 породица досељеника из Црне Горе регистрована је у
Јабланичком срезу, и то у селу Гајтан, на јужним падинама планине Радан”, Т. Ћоровић, Шавник из
заборава, друго допуњено и измењено издање, Београд 2009, стр. 102.
64
“Пошто су подигли 1907. године цркву у селу Гајтану, мештани су, без знања владике, довели са
Жабљака попа Петра Перка Шаулића. Једно време је у Гајтану и околини боравио и дотадашњи
архимандрит манастира Добриловине Михајло Дожић”, Д. Ж. Туровић, Горња Јабланица кроз историју,
Београд 2002, стр. 318. Ако је то исти игуман кога: “1866 г. Црногорска влада је послала у Добриловину
игумана Михаила Дожића са задатком да отвори овај манастир” (Н. Томић, Племе Дробњак, Темекула –
Калифорнија, 1980, стр. 155), морао је у том случају бити у дубокој старости.
65
66
О. Караџић, Стари Жабљак – да се не заборави, друго допуњено издање, Жабљак 2013, стр. 127-128.
18
Јелена, кћи попа Перка Шаулића
“Сматрала сам да чиним једну свету и племениту дужност.

А вазда сам желела да умрем само као достојна Српкиња.
Па и под непријатељским бајонетима,
тој би се смрти насмејала и без успреге и страха на сусрет изашла”.
Из дневника
“Јелена Шаулић је рођена на Жабљаку 1894. године. Кћер је свештеника Перка Шаулића и
Стане, унуке чувеног јунака и војводе шаранског Јоксима Кнежевића. Послије погрома
братства Шаулића, због опозиционог дјеловања против самовладе књаза Николе, поп Перко
се са породицом сели на југ Србије. У црногорској насеобини Гајтан добија парохију. Јелена
завршава учитељску школу и у ослобођеном Призрену ради као учитељица. Послије
повлачења српске војске преко Албаније и Црне Горе Бугари окупирају источну и јужну
Србију, укључујући Топлички крај. Бугарске окупационе власти спроводе терор, убијају
невино цивилно становништво, присилно се мобилишу младићи у бугарску војску. Настаје
спонтано комитски покрет, на чијем челу су се нашли Коста Војиновић и Коста
Миловановић Пећанац. Крајем 1916. године комитски покрет добија све више маха,
прикључује му се и група комита из Црне Горе на челу са Милинком и Тошком Влаховићем
и Јованом Радовићем. У рано прољеће 1917. избија велика народна буна на југу Србије
позната као Топлички устанак. Комитима се придружује и млада учитељица Јелена Шаулић
и даје примјер патриотизма и јунаштва у устаничким догађајима. Послије пропасти Устанка
Јелена се враћа у дурмиторски завичај крајем 1917. године. У данима комитовања између ње
и храброг харамбаше Бошка Бојовића развиће се љубав, која ће се послије рата завршити
браком. Али, убрзо послије рата млада хероина умире од посљедица четовања и добијене
болести плућа. Сахрањена је уз саучешће свег православног и муслиманског грађанства 22.
марта 1921. на варошком гробљу у Пљевљима. Постхумно је одликована Карађорђевом
звијездом са мачевима”67.
На овако језгровит начин сажео је Томаш Ћоровић кратки и интензивни животни пут
Јелене Шаулић Бојовић.
67
Т. Ћоровић, Шавник из заборава, друго допуњено и измењено издање, Београд 2009, стр. 156-157.
19
Јелена Шаулић у време школовања за учитељицу
20
О њој су писали многи други писци и песници, истраживачи, историчари, публицисти и
етнолози, међу којима се истиче и Ђорђије М. Остојић из Пљеваља:
“По казивањима Јелениних школских другова из учитељске школе била је необично
интелигентна, веома лијепа, бистрих очију и живахног погледа. Уливала је повјерење свима.
У друштву је била одмјерена и примјерног понашања. Познато је било да потиче из угледне
породице и куће свештеника из Језера. Успјешно је завршила учитељску школу и
промовисана у младу учитељицу. Носили су је идеали да се посвети учитељском позиву”68.
Док се њен старији брат Новица школовао у Сремским Карловцима, Јелена је наставила
да живи с родитељима у Гајтану. Школовала се у предратним и ратним годинама за
учитељицу, занимање све више потребно српском народу у доба ослободилачких
покрета и ратова на Балкану69. Постављена је за учитељицу у Призрену. Године
балканских ослободилачких ратова, 1912. и 1913, кратко затишје 1913-1914, Велики рат
од 1914, као и бугарско-аустроугарска окупација 1916-1918, били су време до тада
највећих искушења и драматичних догађаја, албанске голготе српске војске и цивила,
Топличког устанка 1917. и коначно ослобођења 1918. Јелена Перкова кћи похађа
учитељску школу, колико су то драматични догађаји допуштали, у Врању, где је
постојала учитељска школа, или неком другом граду Јужне Србије. Ратови и
непријатељска окупација захтевају ангажовање омладине и школараца, стварају се
спортска и патриотска удружења. Јелена се истиче као изврстан стрелац у стрељачкој
обуци и такмичењима70. Поп Перко креће за српском војском преко Црне Горе и
Албаније, одакле се враћа у Гајтан где су биле његова попадија и кћи Јелена.
Страховит терор током бугарске окупације и масовно убијање српског становништва,
посебно у Сурдулици, убиство 158 српских свештеника само из Нишке епархије, нису
оставили други избор народу под несносним условима окупације.
”Устанак је почео много рано. Како смо били чули, требало је да почне када се разбије
Солунски фронт. За овај превремени устанак криви су сами Бугари. Они су били послали
своје регрутне комисије да изврше регрутацију наших људи од 18-50 година старости.
Међутим, пред комисију у Куршумлији нико није дошао, сем њих неколико који су били
сакати и неспособни. Народ се одлучио на отпор (...) Све ово се догађало у јесен 1916.
године. Када се шума напунила избеглим народом, морало је доћи до сукоба и тако је дошло
до удара на Куршумлију”71.
Ван домашаја српске војне команде у Солуну и пре заповести водећих локалних
команданата на терену, Косте Пећанца и Косте Војиновића, народ је устанком спонтано
одговорио на све окрутнији терор окупатора, од Топличког до Јабланичког среза.
”Повод за избијање устанка била је објављена бугарска регрутација за српске мушкарце од
18 до 45 година старости. У првој половини фебруара 1917, по наредби бугарских војних
власти (почетком јануара) у јабланичком срезу израђени су регрутни спискови. Уместо под
бугарску ”наборну” комисију за регрутовање Јабланичани су отишли од својих кућа у
68
Ђ. М. Остојић, “Јелена Шаулић-Бојовић. Хероина устаничке Топлице”, Добровољачки гласник, стр.
120.
69
Поред Јелене Шаулић била је учитељица “Јелена Дробњак у Приштини и Врању”, Ж. Лековић,
Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 588.
70
“Било је и појединих жена и девојака које су биле чланови стрељачких дружина, као Јелена Шаулић из
Гајтана, Стануша Булатовић из Медевца, Анђелија Влаховић из Тулара, Косара Поповић...”,
Д. Ж. Туровић, Горња Јабланица кроз историју, Београд 2002, стр. 332.
71
Ж. Илић, ”Топлички устанак у мом сећању”, Добровољци у ратовима 1912-1918. Доживљаји и сећања
I, Удружење добровољца 1912-1918, Београд 1971, стр. 285.
21
оближње планине и шуме и придружили се формираним јабланичким четама. Устанак је
дигнут у селу Обилићу у Јабланици, 8 (21) фебруара 1917”72.
Бугарски окупатор је највише зазирао од српских свештеника, жена и девојака, који су
одржавали дух отпора и наду у ослобођење у потлаченом народу.
”Поручник Димитрије Беговић је јула 1916 у Горњој Јабланици формирао другу
добровољачку комитску – четничку организацију (...) у тој организацији биле су и три
девојке: Милица И. Кујовић (28), из Стубле, затим Милица Беговић, сестра Димитрија
Беговића и млада учитељица Јелена Шаулић из Гајтана”73.
Американац Вилијем Драјтон у свом писаном извештају међусавезничкој комисији
наводи:
“Сви Срби који су били образовани или виђенији међу својим суграђанима били су
похватани и спроведени у логоре у Бугарску. На путу за интернацију дотеривани су у
Сурдулицу ...Цела околина овог места представљала је пространо гробље, па је оправдано
названа ‘Кланица Срба’ јер су Бугари на путу за Бугарску од новембра 1915. па до краја
фебруара 1916. год. свакодневно спроводили између 300-400 Срба за интернацију, од којих
овде поубијали велики број…’”74.
Под вођством Косте Пећанца и Косте Војиновића, попа Мите Комите, Јована Радовића,
Милинка Влаховића и дугих, спрема се велики народни устанак, једини у окупираним
деловима Европе. Придружује им се и део Шиптара из Горње Јабланице. Међу
устаницима има и жена и девојака.
“Међу најпознатије комите спада свакако и млада учитељица Јелена Шаулић из Гајтана,
носилац Карађорђеве звезде. Она се прославила у Топличком устанку као и у комитским
борбама у Црној Гори. Одрасла у племенитој кући гајтанског пароха Петра Шаулића Перка
(родом из Шавника), у свом дому је стекла најлепше људске особине чојства и јунаштва. По
бугарској окупацији Србије 1915. и избијању устанка у Јабланици, учитељица Јелена је свој
живот и своју младалачку љубав подредила борби за слободу српског и црногорског народа.
Са својим оцем протом Петром, који је већ био у поодмаклим годинама, постала је 1917.
борац Гајтанског одреда. Отишла је на планину Радан (...) После пропасти Јабланичко-
Топличког устанка, Јелена Шаулић је са протом Перком и групом јабланичких комита
напустила Гајтан и отишла у Црну Гору (...) Хтела је да настави војевање, али није успела да
се придружи српској војсци на Солунском фронту”75.
Од септембра 1916, пре почетка Топличког устанка, придружује се с оцем Перком
комитском одреду попа Мите Комите76, који је бројао 65 бораца, као део ширег
72
Д. Ж. Туровић, ”Јабланички добровољци у Топличком устанку”, Добровољци у ослободилачким
ратовима Срба и Црногораца, Зборник радова са научног скупа одржаног у Кикинди 11. И 12. Априла
1996, Институт за савремену историју, Београд 1996, стр. 245.
73
Д. Ж. Туровић, ”Јабланички добровољци…”, стр. 238.
74
“Међународна комисија коју су предводили Швајцарац др Арчибалд Рајс и Американац Вилијам
Драјтон није дала потпун увид у број мртвих, а према истраживању др Јована Хаџи-Васиљевића, ‘...у
почетку су Бугари Србе одводили у Сурдулицу и убијали их пушкама на одређеним местима, а касније и
хладним оружјем и тупим предметима свуда’. Тачан број убијених није ни до данашњих дана утврђен,
мада праве податке крије Архив Бугарске, али бугарска страна досад није дозволила увид у документа
тог времена. Број убијених у Сурдулици се креће од 3.000 до 30.000 Срба, међу којима је био и велики
број жена и деце. Само у прва три месеца окупације у Сурдулици су бугарски окупатори убили преко
2.200 Срба разног пола и узраста”, mbаsic.fаcеbook.com.
75
Д. Туровић, Јабланички комитски покрет 1916-1918, Туристичка штампа, 2006, стр. 229.
76
”Крајем августа 1916, гајтански и сијаробањски учитељ и парох Димитрије Димитријевић познат под
надимком Мита Комита, или Козје Око, побегао је из бугарског затвора у Старој Загори и дошао у
Гајтан, где је наставио да живи као одметник и организатор четничке организације”, Д. Ж. Туровић,
”Јабланички добровољци…”, стр. 239.
22
комитског покрета Косте Војиновића и Косте Пећанца. Као и многе друге девојке и
младе жене у Топличком устанку77, млада учитељица облачи грубу комитску опрему,
опасује се реденицима и војничким појасом са бомбама, носи пушку и комитује по
јабланичким гудурама и беспућу Радана.
”Уовој организацији, поред попа Мите, били су Јевто Тодоровић (...) поп Петар Шаулић и
његова кћи Јелена, учитељица”78.
Пре почетка Топличко-Јабланичког устанка, комитском добровољачком покрету се у
Јабланици придружило више од 3.000 мушкараца, жена и девојака. До почетка лета
1916 ”500 Горњојабланичана – војних обвезника одметнуло се у планине (...) да би
избегли интернирање у бугарски затвор”79 и мобилизацију у бугарску војску.
Свештеник из Барбатовца, “Поп Мита је ступио у везу са поручником Димитријем
Беговићем и наредником Николом Балићем и Бојицом Ивовићем. У договору са њима,
Поп Мита је на Радану почетком септембра 1916. године формирао трећу комитску
организацију и Гајтанску комитску чету, која је бројала 65 људи. У овој организацији,
поред Попа Мите (Димитрије Димитријевић), били су Јевто Тодоровић, Никола Балић
Мињо, Јоко Кривокапић, Милика Кецојевић, Шћепан и Симо Кецојевић, браћа
близанци, Владимир Грбовић, поп Петар Шаулић и његова кћи Јелена”80.
”Највеће и најмасовније устаничке борбе са бугарским окупационим јединицама и
Шиптарима у саставу бугарске војске вођене су у јабланичком срезу. Борбе су отпочеле пре
званичног објављивања оружаног устанка. Од 11. (24) фебруара до 1. (14) марта 1917. У
јабланичком срезу вођено је преко 80 герилских борби и 35 мањих оружаних сукоба. Борбе
су вођене у 71 месту у насељу од тога : 27 у Горњој Јабланици...”81.
”Капетан Милинко Влаховић са једном четом Јабланичког комитског одреда и Гајтанскик
комитским одредом, 3. Јануара 1917, на прилазима Гајтана, водио је целог дана борбу са
бугарском војском у Шишинцу и Горњем Бучмету. У тој борби Бугари су претрпели губитке
и били присиљени на одступање ка Лебану. У јануару 1917. Јабланички комитски одред, под
командом капетана Влаховића и попа Димитријевића, и Медвеђски комитски одред четовође
Синадина Јанковића ослободили су Медвеђу без борбе”82.
Масовност Топличко-јабланичког устанка, који је почео да захвата шире подручје југа
и југоистока Србије, може се схватити у вези са ратничком природом83 становништва
насељаваног после Берлинског конгреса из динарских крајева, највише из Црне Горе,
односно из Старе Херцеговине84. Био је то једини масовни устанак на просторима
77
“Преко 3.000 жена и девојака, као и одраслијих дечака, активно је помагало јабланичке и топличке
устанике (...) Жене и девојке укључиле су се у четничке редове и пре избијања Топличког устанка (...)
Такође у ову организацију биле су и три девојке: Милица И. Кујовић (28) из Стубле, затим Милица
Беговић, сестра Димитрија Беговића и млада учитељица Јелена Шаулић из Гајтана”, Д. Ж. Туровић,
op. cit., стр. 332.
78
79
80
Д. Ж. Туровић, op. cit., стр. 318.
81
82
83
Од хиљада становника Црне Горе који су сваке године насељавани у Србију, нарочито у Топличком и
Јабланичком округу, највећи број је долазио из Дробњака, Ускока, Језера и Шаранаца. Само 1889. “било
је 7.235 душа” тих насељеника; према службеном извештају србијанских власти: “људи из те групе су
снажне ратничке појаве”, Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 580.
84
“Дробњачки батаљон, који је онда обухватао и Ускоке, ушао је у састав Херцеговачке бригаде”, Н.
Томић, Племе Дробњак, Темекула – Калифорнија, 1980, стр. 154.
23
окупираног дела Европе током Првог светског рата. Околност да је већина мушког
становништва Србије била мобилисана и одступила преко Албаније, док је велики део
био допао аустроугарских заробљеничких логора, утолико више изненађује
масовношћу овог устанка 1917. године. Ова околност бар унеколико може објаснити
учешће великог броја жена и девојака у Топличко-јабланичком устанку, као и у покрету
отпора против окупатора у овом делу Србије. Може ли се број жена заиста рачунати на
хиљаде могу показати будућа истраживања, као што је потребно утврдити у којој је
мери та масовност преседан или не у европским оквирима, чиме би се демантовали
стереотипи о неспојивости Балкана и Србије са еманципацијом и модернитетом којима
се размахују рецидиви идеологије квазинаучних комесаријата. Остаје неспорни
допринос не малог дела женског становништва југа Србије најтежим искушењима и
борби против окупатора.
“ Једна од активних жена међу топличким устаницима била је и Анђа Шћепановић, из
гајтанског засеока Петровца (…) Вучко Пантић, четовођа, а извесно време и командант
Јастребачког комитског одреда, ратовао је са својом женом Росом Пантић, а у родном селу
Лазаревцу имао је јатаке: Кату Танасковић, Марију Радовић, Петкану Арсић, Љубицу
Смиљковић, у Малој Драгуши: Мину Гочманац и Зорку Прибак, а у Великој Драгуши:
Љубицу Јоксимовић (…) У југоисточној Србији против бугарске окупације бориле су се:
Станка, Даница и Крстина Петровић-Димић из Белог Поља, Ната Огњеновић из
Куршумлије, Веселинка Лукић из Доње Коњуше, Ризна Радовић, Роса Пантић, Круна и
Негосава Цветковић, Јевросима Младеновић из Лабукова, Милица Михајловић и друге жене
из Топлице”85.
“У првим јабланичким комитским војним јединицама било је 34 девојака и жена, међу
којима: Анђелија и Госпава Влаховић из Тулара, Станица Булатовић и Стануша Булатовић
Влаховић из Меденца, Ружица Јовановић (Вујисић) Влаховић из Раткоцера, Јелена Шаулић,
Ружа Смоловић...”86.
Ослободилачки ратови, нарочито крајем 19. и почетком 20. века, имали су размере
какве су захтевале учешће и мотивацију готово целокупног становништва, које је
очекивало избављење од репресалија, терора и окрутности туђинских војски и
нерегуларних снага. Одбијајући да буду пасивни посматрачи и жртве непријатељског
варварства, удео жена које су узимале оружје или учествовале као помоћно и
санитетско особље у тим ратовима био је посебно значајан у временима најтежих
искушења. Те храбре и несебичне девојке и жене биле су испред свог времена, веснице
еманципације жена у 20. веку. У Србији су најпознатије од тих племенитих “српских
орлеанки” биле:
“Милунка Савић, Софија Јовановић, Јелена Шаулић, Наталија Беквалац, Марица Савић,
Милосава Перуновић, Ленка Рабасовић, Драгица Пурић, Љубица Кујунџић, Љубица
Чакаревић, Мара Кучкова, Јелена Лозанић...
За спас српског народа несебично су се бориле и жене из савезничких армија: Француске,
Енглеске, Шкотске, Грчке, Канаде... Остаће заувек запамћена имена жена-лекара и
медицинских сестара Елси Инглис, Евелин Ховерфилд, Флоре Сандз, Елиноре Сато...”87.
85
Н. Пешић, “Виле са Гајтана”, Новости, 23. новембар 2007.
86
Д. Ж. Туровић, op. cit., стр. 332. Божица Младеновић, Жена у Топличком устанку 1917, Београд 1996.
87
I. Lipovšćak,”Škotske žene i jugoslovenski dobrovoljci”, Добровољци у ратовима 1912-1918. Доживљаји и
сећања I, Удружење добровољца 1912-1918, Београд 1971, стр. 241-245; Н. Пешић, “Одважне кћери
Србије”, Добровољачки гласник 32/XVIII (2008), стр. 55.
24
Масовност Топличког устанка и жестоке борбе десетина хиљада устаника нису могли
одолети јаким бугарским и аустроугарским снагама доведеним са Солунског фронта,
које је окупатор концентрисао за угушење народног устанка готово две стотине
километара иза линије Солунског фронта, у дубини окупиране Србије на граници
Косова. Топлички устанак је угушен после дуготрајних и жестоких борби у крви
најокрутније одмазде окупатора према цивилном становништву. Учесник устанка као
дечак, Живојин Илић сведочи:
”Окупатор је поново заузео све изгубљене територије. Завладало је страшно насиље,
масовно уништавање народа, што историја овог краја није забележила (...) Стојадин
Стојковац из Кутловца и Аврам Тодоровић из Гргура скувани су у казану од стране
Бугара”88.
Крвожедни бугарски војници нису штедели ни жене ни децу.
“Бугарска окупациона војска 1915-1918. године у Горњој Јабланици убила је 1.276
становника (1.221 Србин и 55 Шиптара). (...) Бугарска војска побила је у Гајтану 539
стараца, жена и деце, од којих 249 Гајтанчана (...) О бугарском масакру у Гајтану Вилијам
Драјтон, амерички новинар, који је 1918. посетио устаничке крајеве, записао је: ‘Остала су
многа згаришта, села где ни петла више није било да запева, а у оним селима где је било
живе чељади није их било довољно да сахране мртве’”.
Јеленину мајку Стану мучили су готово до смрти, док их је храбра попадија клела и
срамотила, да би је на крају обесили за ноге и оставили тако као мртву. Снажна
Шаранка преживела је тешке ране и жестоке муке иако се никад није од њих опоравила.
Нарушеног здравља, умрла је десет година после ослобођења 1928. и сахрањена по
сопственој жељи на гробљу које се налази на два километра од цркве у Гајтану.
“Када је кренуо Топлички устанак и послије Мојковачке битке, група Ровчана са Милинком
Влаховићем, братом му Тошком студентом филозофије и професором Јованом Радовићем са
још 17 друга кренула је у Топлицу да помогну у борбама. Послије четрнаестодневног
путовања стигли су на Копаоник и придружили се Кости Војиновићу. Одмах су се укључили
у борбу, где је била и Јелена. Она је напоредом ратовала са најхрабријим борцима. Ова
храбра дјевојка из Медвеђе, досељена из Дробњака, кренула је на планину Радан где
организује добровољачку чету и ратује без узмака. Војвоткиња Јелена служила је за примјер
борца, неустрашива и непоколебљива”89.
Угушивање устанка у крви и масовна репресија над десетинама хиљада цивилног
становништва нису успели да у потпуности униште комитски покрет.
“Бугарски окупатор је у ‘Војно-инспекцијској области Морава‘ убрзано прикупљао
разбијене јединице и доводио борбене трупе с Румунског и Солунског фронта.
Аустроугарски окупатор је прикупио све расположиве снаге у ‘Генералном војном
гувернману Србија‘, али је тражио и помоћ од своје врховне команде, тако да су дошле у
помоћ трупе с фронта на ријеци Сочи. Чак су и Њемци одвојили један батаљон са Солунског
фронта и послали на устаничко подручје. Устаничке снаге бројале су око 15.000 бораца, али
су њихово језгро од око 4.000 ратника сачињавали боље наоружани и обучени комити. Уз
помоћ артиљерије и авијације непријатељ је постепено стезао обруч око устаника и повраћао
једну по једну варош, да би 24. и 25. марта 1917. аустроугарска и бугарска команда
прогласиле крај операција на гушењу устанка. То ипак није значило потпуно уништење
88
Ж. Илић, ”Топлички устанак у мом сећању”, Добровољци у ратовима 1912-1918. Доживљаји и сећања
I, Удружење добровољца 1912-1918, Београд 1971, стр. 287.
89
120.
25
устаничких јединица, а остало је активно око 2.600 бораца. Устаничке војводе, са својим
људством, измицале су потјерама окупатора, ступајући повремено у окршаје, нарочито
Коста Војиновић. Планине Копаоник, Радан, Соколовица, Пасјача, Видојевица, Јастребац и
друге постале су уточишта преосталим устаницима. У априлу, који је био веома хладан,
настало је затишје, а онда се изненада појавио из свог скровишта Коста Пећанац и заказао
окупљање устаника. Образовао је одред од 1.200 устаника и, процијенивши да је у изгледу
офанзива српске војске са Солунског фронта, предузео је у мају борбену експедицију на
Ристовац (у долини Јужне Мораве) и Босилеград (тада на територији Бугарске). Овај
Пећанчев противудар и Војиновићева издржљивост у честим окршајима показивали су да
окупатор није постигао потпун успјех у сламању устанка. Огласили су се и војводе Милинко
Влаховић, Тошко Влаховић и Јован Радовић с преосталим људством. Тошко Влаховић је
доспио и на бугарску границу и водио борбе у јуну и јулу, а Јован Радовић је дјеловао једно
вријеме у околини Пирота, да би се обојица вратили на подручје око планине Радан. Послије
повратка Тошко Влаховић је погинуо у новембру 1917”90.
Масовни злочини према цивилном становништву били су реприза страхота
аустроугарске војске из Мачве 1914.
“Бугарски окупатори вршили су невјероватне репресалије над голоруким становништвом и
примјењивали различите методе борбе и уцјене не би ли уништили остатке устаника и
комита. Довели су и своје ‘контра-чете‘ састављене од искусних комита из времена прије
Балканских ратова. Потјере за устаницима биле су непрестане, а приморавано је и цивилно
становништво да у њима учествује. Многи устаници били су приморани на предају и потом
су ликвидирани или сурово кажњавани. Војводе Пећанац, Влаховић и Радовић добро су се
прикрили, а војвода Војиновић пркосио је све док 17. децембра, када је опкољен са свих
страна, није извршио самоубиство у једној воденици код поткопаоничког села Гргуре, близу
Блаца. У устанку и репресалијама погинуло је и страдало 20.000–30.000 српског
становништва”91.
Смишљена и систематска репресија није поштеђивала нејач – жене и децу.
“Шестогодишњи Милош (Марка) Божовић преживео је стрељање са четири бајонетска
убода. Марици Божовић су секли прст по прст да би јој изнудили још злата, а онда су је
војници изболи, а затим јој пред њеним очима заклали дете од две године. Једна група
војника је одвела остале жене више куће, на место ‘Грабине‘ и ту их поређала у колону по
један, како би једним ‘дум-дум‘ метком устрелили више њих. У колони су стрељане: Стојка
Божовић, Марија Туровић, Петруша Туровић, Ида и Шуша Божовић. На пуцње, Марија
Туровић, која је стајала прва у тој колони смрти, пала је тешко рањена, друге две жене су
остале на месту мртве. Стани Шаулић, жени попа Перка, Бугари су свезали ноге и потом
је, главом окренутом надоле, обесили о један орах, а затим је тукли. Несрећна жена је,
све време мучења, псовала и клела Бугаре (...) Савета Туровић је пронашла малу
девојчицу Саву Перишић. На њој је било шест убода. Савета је рањену девојчицу изнела у
Вртом и лечила јој ране”.
Посебно су страдали првобитни устанички крајеви и жаришта комитских борби.
90
Савиндан 2013, бр. 1, стр. 80; о Топличком устанку, такође видети: EFG 1914. projеct, Југословенска
кинотека.
91
“Иако пасивни и прикривени Пећанац, Влаховић и Радовић су схватали да с преосталим људством
могу допринијети ослобађању мјеста у Србији и Црној Гори у моменту кад српска војска буде надирала
са Солунског фронта. Крај рата Пећанац је дочекао у Ибарском Колашину и био је у вези с Влаховићем и
Радовићем, који су прешли у Црну Гору, да тамо организују устанак и садејствују с јединицама српске
војске у наступању. Пећанац је успио да ослободи Пећ и обратио се дивизијару Лакићу Војводићу да
обједини све комитске и устаничке јединице на подручју Васојевића и наступа према Подгорици. Миљан
Дрљевић је руководио ослободилачким акцијама на Јастрепцу”, Савиндан 2013, бр. 1, стр. 80.
26
“Горња Јабланица је скупо платила неуспех Топличко-јабланичког устанка. Бугарска
окупациона војска, уз помоћ шиптарских помагача, марта 1917. године, у селима и
насељима, спровела је незапамћени терор и масакр. У марту 1917. Бугари су у селима Горње
Јабланице убили, обесили, стрељали и заклали 1.132 лица, од тога 701 мушкараца, 263 жене
и 168 деце. Од тога, под бугарским вешалима окончало је живот 18 људи и жена, спаљено 54
лица, од тога 2 жене и 4 деце. Бугари су ножем или војничким бајонетом усмртили 176 лица,
од тога 156 устаника, 12 жена и 8 деце. Под бугарским моткама, батинама и камџијама
нашло је смрт 55 грађана Горње Јабланице, два лица су задављена и утопљена, једно дете
коњима прегажено. Приликом рације, Бугари су спалили скоро сва горњојабланичка села и
том приликом попалили 6.748 зграда, од тога 1.584 кућа”92.
92
Д. Ж. Туровић, Горња Јабланица кроз историју, Београд 2002, стр. 349.
27
Слом преурањеног Топличког устанка нагнао је попа Перка да се с Јеленом склони у
њихову Дурмиторску постојбину.
“У другој половини 1917. поп Перко је са женом Станом и ћерком Јеленом напустио
устаничко подручје и доспио у завичајни Жабљак. Ту је Јелена наставила комитско
четовање, заједно са Бошком Бојовићем, комитским вођом из Шаранаца. Њих двоје су, са
својом комитском групом, страх и трепет за окупаторске војнике и њихове домаће
помагаче”93.
Тек стасала учитељица, Јелена није имала другог избора него да остави њеног
остарелог родитеља да сам спасава главу од Бугара у комитским редовима, или да
подели с протом Перком судбину принудних одметника од Јужне Србије до Црне Горе.
Комиткиња у Црној Гори

93
М. Луковић, “Свештеници из Црне Горе – пароси цркава у Јужној Србији”, Световиђе, стр. 27.
28
Несразмерна одмазда, бестијална репресија и масовни злочини према цивилном
становништву, свештенству и нејачи, нису остављали другог избора Јелени и њеном
остарелом оцу у комитама. Српски свештеници су масовно убијани, вршење
свештеничке дужности није било могуће. Стари прота Перко није могао остати дуже у
комитском герилском ратовању, где је био више на терету него на помоћи у борбама и
сталним покретима. Попадија Стана, полумртва после мучења од стране Бугарске
казнене експедиције фебруара 1917, морала је првобитно остати у Галтану иако је њен
опоравак био неизвестан. Суочена са дилемом између наставка герилског ратовања
после слома Топличко-јабланичког устанка и потребе да обезбеди опстанак свом оцу,
Јелена напушта јужну Србију и долази с Перком у северну Црну Гору. Аустроугарски
окупатор у Црној Гори није забрањивао српским свештеницима да врше своју службу,
као што је то био случај са бугарским завојевачем, Перко је могао бити бар једно време
безбедан у Језерима94, све док није био депортован од стране Аустроугарске војне
управе.
Јелена притом не одлаже пушку и реденике него се придружује комитском одреду
Шаранског четовође Бошка Бојовића, који је међу првима после Мојковачке битке и
окупације Црне Горе наставио борбу против аустроугарског окупатора95.
“Комити из дурмиторског краја – Бошко Бојовић, браћа Јакићи и Никола Велашевић – у
септембру 1917. тражили су Вешовића по Васојевићима, али са њим нијесу могли ухватити
везу. Он је био неповјерљив према свакоме”96.
Јован Ћетковић преноси речи по свој прилици најгласовитијег јунака и комите Вида
Ђуровића “о којем се у народу и у непријатељској војсци много причало”:
“Тешко је четовати са овијем људима, драги мој пријатељу. Они су више јунаци него што су
људи, али која фајда опет од њиховог голог јунаштва... У једној солидној организацији
једино лежи наш спас и наш успијех, а то не велим само ја већ виде и други честити и бољи
четници, као што су Јован Радовић, Спасоје Тадић, Бошко Бојовић, Тошко Влаховић и други
трезнији комити, али која вајда кад то не види и неће за то да чује један Радомир Вешовић,
који једнако лежи, од како се одметнио у некој својој пећини у Васојевићима. Ти знаш наше
Црногорце, сви смо ти ми за њих наки мали ауторитети да би могли на њих утицати, док је
један Радомир Вешовић нешто друго. Пуста навика: слушати главаре краљева, па какви
били! Он је могао до сада организовати четнике, па да се поведе једна озбиљна и солидна
акција. Три пута сам ишао код њега у његову пећину за ту ствар. Молио сам га да већ једном
изађе, да се појави међу четницима, да их организује и да се стави на чело покрета. Он је
увијек одбијао празним изговором и обећањима...”97.
94
“Од 21. фебруара 1916. године парохија жабљачка повјерена је свештенику Петру Шаулићу, који је
неколико мјесеци касније интерниран, да би послије доласка из заточеништва, почетком 1917. опет био
парох жабљачки. Поново је интерниран, о чему 8. маја 1918. Консисторија у Никшићу извјештава
окружно заповједништво Никшић”, Ж. Лековић, “Шаулићи на Језерима”, На извору Вукова језика, VI
(2009), стр. 313 ф.-н. 43; Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 540, 542.
95
“У мају и јуну запажена је појачана активност у Цетињском и Никшићком округу, где је дејствовало
више комитских чета. У извјештајима је као комитски четовођа означен Бошко Бојовић”, Ж. Лековић,
96
Н. Ракочевић, op. cit., стр. 424 ; Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 386.
97
“Радомир Вешовић се попут његовог господара малодушно предаје, заборављајући на крв објешеног
брата и стотине других невиних жртава, које због њега и његове политике падоше (…) Сам генерал
Вешовић прихватио је најсрамнију улогу која му је могла бити додијељена: ишао је од града до града, од
села до села и своје дојучерашње другове комите позивао на предају”, Ј. Ћетковић, Уједињење Црне Горе
и Србије, Дубровник 1940, стр. 118, 249-250; М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори
29
Јелена Шаулић у комитској опреми 1917. године
Захваљујемо Војном музеју у Београду и кустосу Наташи Томић на снимку из збирке музеја
Михајло Лалић такође помиње тај покушај комитских вођа да се превазиђе недостатак
заједничке команде и координације одметника и устаника:
1916-1918, Београд 1985, стр. 121, 174.
30
“Заподенусмо разговор о Србији и о нашој анархији, о поруци Влаховића и Радовића и
осталом. Сложише се да Бошко и ја пођемо код Вешовића – дако бисмо га извукли из
летаргије и пећине”98.
Таква настојања да се ђенерал отргне од меланхолије и летаргије остадоше без успеха.
Упркос навођењу најупечатљивијих примера, ђенерал се није дао осоколити:
“па и да му пробудим вољу да изађе испод земље. Ређао сам имена и борбе комитских вођа и
харамбаша од Пиве до Паштровића и од Куча до наврх Бањана; поменуо сам Лазара
Павићевића, Ђура Миковића, Радојицу и Жупљане, Бојовића, Кршикапу, десет група
Бјелопавлића и Пипера, Миловиће из Румије и Тодора Дуловића, но све ми то не поможе”99.
Како је нешто касније дошло до предаје Аустроугарима номиналног команданта
покрета отпора црногорског ђенерала Вешовића100, огорчене комите су му послали
поруку да је његова издаја надокнађена доласком комитске четовође Јелене Шаулић у
Црну Гору101.
“Скоро би се могло рећи да се његов губитак за покрет стварно свео на оно што му је рекао
Матија Јакић кад је чуо да се предао: ‘Радомире, брате, ми смо твој изгуб намирили: ти
отишао, а дошла нам Јелена Шаулић. Сад нијесмо ништа слабији но што смо били”102.
Аустријанци су били добро обавештени о антиаустроугарском расположењу
становништва Црне Горе, које је ескалација сурове репресије само појачала:
“Непогрјешиву оцјену о ставу црногорског народа према Аустро-Угарској дао је начелник
њене Врховне команде Конрад у једном писму упућеном министру спољњих послова
Буријану, непосредно послије спровођења мјера у вези са Вешовићевом афером (...) У писму
је Конрад даље истакао да сваком у Аустро-Угарској мора бити јасно да је неизбрисива
мржња црногорског народа према Монархији, која се може упоредити само са оном коју је
до прије неколико година гајио према Турцима – заклетим вјековним непријатељима. О
разлозима мржње црногорског народа према Аустро-Угарској, и мотивима који су га
руководили да нареди онакво интернирање у јуну 1916. године, Конрад у свом опширном
писму, између осталог, каже: ‘Турци су пролазили кроз Црну Гору жарећи, палећи и
убијајући, они су убили стотине људи, али земљи нијесу починили онаква понижења каква
су изазвале наше војничке мјере (...) те великаше и племиће преко ноћи иселили из земље и
одвели преко границе депортовани су сви официри и остали виђени људи, а читава област
расељена одвођењем људи способних за ношење оружја. Ови нам мученици, чији се број
сада попео на више хиљада, никада неће заборавити таква тлачења (...) и да тиме за сва
времена на себе навучемо неизбрисиву мржњу Црногораца, мржњу која ће код
интелигенције индивидуално још појачавати’”103.
98
M. Lаlić, Glеdаjući doljе nа drumovе, стр. 239.
99
M. Lаlić, Glеdаjući doljе nа drumovе, стр. 247-248.
100
Према спису комите Вуксана Минића, “У комитима је био мали број интелектуалаца (...) изузев
генерала Вешовића и министра Раичевића (...) У комитима се налазило и неколико жена, и то: Јелена
Шаулић, учитељица, Милосава Перуновић, Љубица Миловић, Милена Чегоровић, Ксенија Љумовић,
Смиља Радовић, Јока Радовић, Анђа Радовић, Новка Миковић, Була Булатовић, Видосава Вујисић,
Јелисавета Радовић, Мируша Ракочевић и Бранка Јокановић”, Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом
свјетском рату 1914-1918, Цетиње 1969, стр. 423.
101
“Матија Јакић, комита чије се врлине и данас препричавају, позвао је и рекао генералу: ‘Генерале,
надокнадили смо штету коју си нам нанео предајом Аустријанцима, доласком комиткиње Јелене Шаулић
у наше редове’”, Ђ. Остојић, Добровољачки гласник, стр. 109.
102
M. Lаlić, Glеdаjući doljе nа drumovе. Čеtvrtа svеskа mеmoаrа i dnеvnikа Pеjа Grujovićа, drugo izdаnjе,
Nolit, Bеogrаd, str. стр. 262.
103
Н. Ракочевић, op. cit., стр. 418-419.
31
Четовање по дурмиторским врлетима и тарским странама у сталном покрету и борбама
с надмоћним аустроугарским војним снагама и босанском жандармеријом (шуцкорима)
било је сурово и погибељно за прекаљене дробњачке комите, а некмоли за младу
учитељицу Јелену. “Комитовала је са братом од ујака Станком Кнежевићем”104.
Поред Јелениног брата од ујака, у Бошковом одреду је био и њен брат од стрица Станко
Шаулић105. Браћа Јакићи били су са Бошком од самог почетка одметања у комите
1916106. Они су такође били блиски рођаци Јеленини јер је мајка попа Перка била
Луција Јакић.
“У току 1916. било је неколико мањих сукоба између аустроугарских оружаних снага и
комита. У марту 1916. године, у околини Жабљака аустроугарске власти пронашле су
закопаних 90 пушака, нешто артиљерске муниције и црног барута (...) У комитама се
налазило и неколико жена, а најпознатија је била из Дробњака, Јелена Шаулић. Политичка
активност комита и лабаво јединство покрета одржавано је преко зборова које су они
организовали. У децембру 1916. године одржан је један састанак комита на планини
Сињајевини, коме су присуствовали комити из Мораче и чета Бошка Бојовића из
дурмиторског краја”107.
Доприносу жена комитском покрету није поклоњена довољна пажња, иако се помињу
неки од најпознатијих примера подвига женског јунаштва и правичности:
“Међу неустрашивим горским дивовима било је и жена које су раме уз раме са њима носиле
пушку и учествовале у крвавим окршајима. Неке од њих показивале су храброст која је
изазивала дивљење народа, непријатеља и самих комита. Једна од првих жена које су ушле у
легенду била је Мируша Ракочевић из Прекобрђа. Ова млада жена изазивала је дивљење не
само својом храброшћу него и оштроумношћу у извођењу акција. По злу чувеног
вакмајстора из Јабуке Мируша је сама ликвидирала и ослободила становништво великог
зулума. Прерушила се у просјакињу, сачекала вакмајстора у тренутку када је био без пратње,
извадила револвер и зликовца на мјесту убила. На сличан начин Мируша је ликвидирала и
вакмајстора у Горњој Морачи. Међутим, убиство аустроугарског официра је подвиг који је
надмашио све и о њему се и данас прича међу становништвом Црне Горе. Мируша је на путу
зауставила један аутомобил. У њему је био непријатељски официр и војник возач. Официр и
војник су схватили у каквој се опасности налазе, покушали да потегну оружје, али времена
није било. Храбра Црногорка била је бржа. Једва су њихове руке стигле до револвера, а већ
су обојица били изрешетани мецима”.
“У народну пјесму и легенду ушла је и учитељица Јелена Шаулић, кћерка попа Шаулића из
Жабљака. Јелена је комитовала до ослобођења са четовођом Бошком Бојовићем, а њих двоје
по ослобођењу се се вјенчали. Од храбре учитељице нијесу стријепили само непријатељски
104
121.
105
“Послије пропасти Топличког устанка крајем 1917. године у дурмиторски завичај се враћа млада
учитељица Јелена Шаулић и придружује се комитама. Била је велики присталица заједничке државе и
агитовала је за уједињење Црне Горе и Србије. Била је у групи Бошка Бојовића. По завршетку рата се и
удала за Бошка у чијој је чети био и њен брат Станко Шаулић (...) Између два рата свештеник у Језерима
био је Станко Шаулић (...) Шаулић Станко је стријељан као четник 1944. године”, Ж. Лековић, “Шаулићи
на Језерима”, На извору Вукова језика, VI (2009), стр. 313 ф.-н. 43.
106
Према извештају Вула Кнежевића, команданта Дурмиторске бригаде војске Црне Горе, били су Бошко
Бојовић и браћа Јакићи комите непосредно после капитулације Црне Горе, “...да је један лајтант са
цијелом четом погинуо у Шаранце од комита Бошка Бојовића, Матија и Јована Јакића и њихових
другова”, С. Кнежевић, М. Нововић, В. Бојовић, Шаранци. Историјски фрагменти, Подгорица 2012, стр.
449.
107
32
војници и жандарми, већ и комити којима борба за слободу није била једини циљ, већ су
комитовали и због пљачке. Јелена је комите пљачкаше немилосрдно кажњавала. Послије
ослобођења за подвиге у вријеме окупације одликована је Карађорђевом звијездом са
мачевима. Умрла је 1921. године, веома млада”:
Јелена је ушла и у народну пјесму:
“Шћер Јелена, попа Шаулића,
у јуначкој кући Бојовића,
зорна стаси лица јуначког, латила се пута дугачкога,
не плаши се горе ни планине,
мјесец јој се смије од милине.
Низ оружје дуге пале власи,
Зна шта хоће, идеал је краси.
Кроз пећине пјева о Новаку,
Кроз планине о вили и Марку.
А гдје чује швапских труба рику,
Ломи врсте своме реденику!
Свјетлос њену громови цијене,
С Дурмитора високе стијене.
Ал смрт неће ниским да се шали –
Хајдук Вили плаче голуб мали...”108.
Учешће девојака и жена у комитском покрету описује и Стојан Караџић:

“И оне саме су учествовале у рату, с тим што треба истаћи да учешће жена ратника с
пушком у руци није било тако бројно у ратним условима у Дробњаку у Црној Гори. Утолико
прије треба истаћи Јелену Шаулић, учесника Комитског покрета у Црној Гори, али и многе
храбре шаранске жене које су са шаранским и језерским ратницима учествовале у великој
Шаранској бици. Војвода Мирко Петровић у збирци пјесама Јуначки споменик пјева о
истакнутим и легендарним женама: Види Џаковић, Симониди Кнежевић и Маруши Робовић,
учесницама велике Шаранске битке, које је краљ Никола одликовао за јуначке подвиге”, као
и што истиче “четовође Матију Јакића, Мира Крстајића, Бошка Бојовића и Јелену Шаулић,
дјевојку која је комитовала са Бошком Бојовићем”, која је као: “Једна од ријеткијех жена,
активних учесника комитског покрета у Црној Гори, била је и Јелена Шаулић (Бојовић).
Јелена је комитовала до ослобођења земље, послије чега је за подвиге и храброст показану у
комитском покрету у вријеме окупације одликована Карађорђевом звијездом са
мачевима”109.
Почетком лета 1917. у извештајима аустроугарске војне службе све чешће: “је као
комитски четовођа означен Бошко Бојовић”110.
“У вријеме интензивних борби са комитама избила је побуна морнара у Боки Которској, па
се Врховна команда плашила да се морнари не искрцају на копно и повежу са црногорским
комитима (...) ‘јер би се могли спојити са црногорским групама, које су, особито око границе
Црне Горе и Херцеговине, четовале, нападајући аустроугарске посаде и жандармеријске
касарне‘. Чета о којој говори генерал Саркотић уништена је 28. јануара у борби са
комитским групама Николе Вучуровића из Херцеговине и Бошка Бојовића из Жабљака.
Комитима којих је било свега 10, помогли су и околни сељаци. Аустријска чета је имала 83
108
М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916-1918, Београд 1985, стр. 121-122.
109
С. Караџић, В. Шибалић, Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло (Дробњак, Језера,
Ускоци и Шаранци), II измијењено и допуњено издање, Београд 1997, стр. 87, 353.
110
Н. Ракочевић, op. cit., стр. 378.
33
војника. Успјело је да се спаси само 10 војника, 27 их је заробљено, а 56 је убијено или
рањено. Командир чете је погинуо (...) чете дурмиторских комита Ђорђија Кршикапе и
Бошка Бојовића, јачине око 80 бораца, прешле су преко Сињајевине на терен Мојковачке
општине (...) комити су успјели да разоружају жандармеријске станице у Пољима, Бистрици,
Гојаковићима и Добриловини (...) двије чете војника румунске народности, послије краће
борбе, положиле су оружје. Број комита стално се увећавао, тако да их је већ било око 150
(...) активност комита у овом крају је била заиста веома јака. У извјештају од 5. фебруара
говори се да је комитска чета од око 120 људи напала на Поља Колашинска и да се, због
недостатака трупа у Колашину, није могуће успјешно супротставити комитима. Истих дана
су јаке комитске чете напале на Левер Тару и село Тепца. Према једном другом извјештају,
комити су у близини Мојковца разоружали једно одељење од 120 људи и напали једну
жандармеријску станицу између Колашина и Мојковца (...) Жандармеријска станица у
Жабљаку под Дурмитором саопштава ‘да се читаво тамошње становништво налази у
устанку, да је опредељено бандама и добро наоружано‘. У фебруару су у дурмиторском
крају вођене сталне борбе”111.
“Крајем децембра (1917) комити су на 10 километара од Подгорице убили два официра, а на
путу између Даниловграда и Никшића разоружали једног санитетског поручника. Поручник
је изјавио да се међу комитима налази и једна жена, са пушком и у војничкој униформи, која
је по изгледу подсјећала на српске комите”112.
“Колико су се аустроугарске војне власти налазиле у тешкој ситуацији најбоље говори
извјештај генерала Саркотића, заповједника за Босну и Херцеговину, који је 31. јануара
1918. године упутио Врховној команди: (...) морам у допуни тога саопштити, да је покрет
захватио посебице црногорска подручја, која граниче непосредно са Херцеговином, а
особито округ Никшић, околину Шавника, а да је код Жабљака једно јаче одјељење
кажњеничког корпуса у борби са бандом претрпјело осјетљив пораз”113.
Према писању савременика Љуба Чечовића:
“Ко би јунак оде у комите. Оде Бошко Бојовић и његова вјереница Јелена Шаулић са
Жабљака. Одоше и други: Душан Бијелић, Гајо Јелић, Вукосав Микић с братом, Миго
Кршикапа, Радосав Жижић, половина од Ашана, браћа Петар и Ђорђије Алексић, Мимо
Сандић, Павле Косорић-Срдановић, Милутин Ракочевић, Грујица Чупић, Станићи, Саво
Оровић и други”114.
Одред који је предводио млади повратник из Америке и добровољац од 1912. од Првог
Балканског рата, Бошко Бојовић, био је уз комитску групу Спасоја Тадића у Пиви и
Саве Лазаревића Батаре у Горњем Затарју међу најактивнијим у североисточном делу
Црне Горе115.
111
Н. Ракочевић, op. cit., стр. 384, 385 ; Ђ. М. Остојић, “Самоодбрана народа на Врелима 20 јануара 20.
јануара 1918”, Добровољачки гласник 26 (2004), стр. 117-118.
112
113
М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916-1918, Београд 1985, стр. 188.
114
“Јован Ћетковић пише да су у то доба у народу најпознатији и најчувенији били четовође : Видо
Ђуровић, Спасоје Тадић, Јован Радовић, Бошко Бојовић, Тошко Влаховић…”, Ј. Ћетковић, Уједињење
Црне Горе и Србије, Дубровник 1940, стр. 248; М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори
1916-1918, Београд 1985, стр. 67, 120 ; Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 377.
115
“Као бескомпромисни борци за уједињење међу комитима дурмиторске области нарочито су се
истицали Бошко Бојовић, Спасоје Тадић, Матија Јакић, Никола Велашевић... (...) У септембру (1917) је на
Сињајевини одржан збор којем је присуствовала комитска чета мајора Саве Лазаревића и представници
комита из дурмиторског краја са четовођом Бошком Бојовићем”, Н. Ракочевић, op. cit., стр. 425, 433.
34
“Разгласило се, па нам стигоше из Језера и Шаранаца Бошко Бојовић, танак, тактичан и
одмјерен у покретима и говору као да је учио музику а не јеле обарао у канадским
планинама. Уз њега ћутљиви Јаков Остојић, синдикалиста, социјалист, с брошурама у
џеповима (...) Ту је и трећи Американац: ‘попоубица‘ Владо Змајевић (...) С њима су и два
Кнежевића и Млађен Џаковић – све их нисам запамтио, иако су заслужили. Нарочито су
‘Американци‘ заслужили, јер били су најзад избјегли из биједе црногорске и ‘рђе шаранске‘,
докопали се запошљења и зараде, и могли су да проживе ‘ка бубрег у лоју‘, а напустили су
‘срећну земљу‘ да се боре за ‘несрећну Црну Гору‘ која да даје није навикла, али умије да
узима и никад се на засити – ка бездања јама”116.
Према историчару Жарку Лековићу:

“На Жабљаку је био стациониран батаљон војске са 1.000 војника, чији су делови били на
Буковици и у Шавнику. Други батаљон био је на Трси, док се гонећи одред од 150 војника
налазио у Милошевићима (...) ...група комита Бошка Бојовића, коју су сачињавали Јован и
Матија Јакић, Радован Томић, Гајо Јелић и други, напали су аустроугарску посаду на
Пирлитору. Борба је трајала око осам часова, и у тој борби је од стране непријатеља било 32
мртвих и 36 рањених војника, док је од комита погинуо Јоко Ковачевић”117.
Према подацима до којих је дошао историчар др Новица Ракочевић, првог априла 1918.
године на територији Црне Горе налазила су се 25.283 војника, подофицира и официра:
“У борби против комита 1. априла 1918. непосредно је било ангажовано близу 15.000
војника. Аустријски генерал Хуно Керхаве записао је да је мала Црна Гора везивала више
посадних трупа на својој територији него Србија, која је по броју становника 3,5 пута већа.
У Црну Гору су (...) стално морала да се шаљу војна појачања, иако је Аустроугарској у то
доба сваки војник био драгоцјен на фронтовима. Већ у августу у Црној Гори се налазило
измећу 40 и 45 хиљада војника (...) Цивилни комесар за Црну Гору закључио је ‘да је
комитски покрет узео опасне размјере‘, а окружна команда из Колашина извјестила је
генерално гувернерство да се ‘борбе воде на све стране‘ (...) Комити из колашинског краја
први су као свој главни циљ, поред борбе за ослобођење, поставили себи и задатак да се
боре за уједињење. Идеја о уједињењу појавила се такође већ од првог дана и код комита из
Бјелопавлића и Дурмитора. Крупан утицај на овакво опредјељење комита у Бјелопавлићима
имао је комитски војвода Видо Ђуровић, а на опредјељење дурмиторских комита Бошко
Бојовић, Спасоје Тадић, Матија Јакић (...) Комитске чете Бошка Бојовића и Спасоја Тадића
заузеле су Горанско на херцеговачкој граници. Према аустријским извјештајима ове
комитске чете бројале су 250 људи. Такође према аустријским извјештајима на Дурмитору
су носили пушке сви способни мушкарци”118.
116
Nolit, Bеogrаd, стр. 285-286.
117
Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 385, 386.
118
М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916-1918, Београд 1985, стр. 216-217, 221.
35
Бошко И. Бојовић као комитски четовођа у Црној Гори (1916-1918)
Интензивне борбе воде се све више, посебно у Шаранцима и Дурмиторском крају,

нарочито од 1917. када се Јелена Шаулић придружује комитском одреду Бошка
Бојовића.
“Једног дана примијетисмо Швабу. Вата косе и чувике да нас опколи, али Грујица Чупић са
Шаранцима уграби прије Швабе ждријело Спиридуш, једини излаз према шаранским
планинама (...) Ту се сретосмо са Бошком Бојовићем и Јеленом Шаулић (...) Бијаше са њима
36
и Нико Велашевић и још друштва (...) На путу нам се однекуд придружи и Радован
Бећировић”119. Герилски начин ратовања, борбе с надмоћним непријатељем, његове сурове
одмазде и казнене експедиције, глад ратом исцрпљеног становништва и потере за комитама
које је окупатор свим средствима настојао да сузбије, само су јачали покрет отпора. Комите
нису задржавале заробљене непријатељске војнике, као што их по правилу нису ни убијали,
осим ако би заробили озлоглашене вишеструке зликовце одговорне за смрт и мучење
комита, њихових јатака и фамилија120. Један од таквих био је неки босански Шуцкор Осман
Јогуница, кога је Бошко заробио негде извише Тепаца, да би му том приликом опростио
живот и пустио га разоружаног на слободу, рекавши му притом да га ослобађа због истог
језика и порекла, што му неће бити од помоћи ако га поново буде заробио. Јогуница је
наставио да се истиче суровим поступцима и злочиначким делима према цивилном
становништву, све док није поново допао Бошкових шака у Крњој Јели. Комите су одлучиле
да непоправљивог зликовца казне најтежом казном. Остављена му је прилика да преживи
ако га не погоди први и једини метак који је са сто метара раздаљине имала да испали Јелена
Шаулић. Причало се да је био погођен међу очи и да се окренуо око себе пре него што је пао
на земљу.
Било је и лажних комита, пљачкаша и злочинаца који су злорабили народну несрећу и
окупацију ради материјалне користи. Њих су комите кажњавале пре него
непријатељске заробљенике јер су компромитовали ослободилачки покрет.
Један од последњих изданака епског наслеђа и јуначке етике, комитски покрет је имао
свој етички кодекс и правила понашања која су само у једном примеру била писмено
забележена и сачувана у оригиналу захваљујући бившем комити, потоњем правнику и
начелнику Шавничког среза Војиславу Пекићу121:
“Правилник кретања друштва Херцеговачког горског комитета:
1. Друштво има свога вођу чија је дужност, уколико му је могуће, старати се да своје
друштво снабдије са обућом и одјећом и уопште са свијем најнужнијем потребама које мора
имати четник, али разумије се вазда на поштен и оправдан начин, а никада против
друштвених начела.
2. Вођа према својим друговима мора бити искрен и никада не смије намерно и очигледно
са животом других свој да сачува.
3. Вођа мора и једини има право са свим званичним круговима, другим друштвима,
појединим особама преговарати и о друштвеним стварима третирати...
4. Вођа мора према својим друговима бити непристрасан при одређивању послуге.
5. Он одређује четнике на послугу, даљину путовања, вријеме почивања, и уопште све
покрете друштва.
6. Четници морају међу собом бити везани са љубављу и искреношћу, и морају пазити да
један другог не вријеђају.
7. Четници се морају покоравати наређењима и одредбама свог вође и без поговора вазда
извршавати наређења.
8. Дужност четника је да пази да што може тачније извршава наређења свог вође и то само
онако како му се нареди.
119
120
“Заробљенике су комити обично одмах пуштали, одузимајући им оружје и униформу. Комити су
стријељали само понеког жандарма, ако је био озлоглашен по својим поступцима према становништву”,
Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914-1918, Цетиње 1969, стр. 380.
121
37
9. О друштвеним стварима гдје нема вође четник не смије ништа говорити, већ то мора
вазда оставити свом старјешини,
10. Гдје се налази вођа, без дозволе четник не смије о друштвеним стварима никада да
говори већ вођа има право одмах да му одузме ријеч и да га казни казном којом се сходно
нађе.
11. Правац кретања и рад четник никада никоме не смије повјеравати нити о истом
говорити.
12. Четници морају бити вазда на очима свога вође, а без дозволе и знања старјешине се
никада удаљити више од 1.000 метара у околини мјеста гдје се логорује.
13. У путовању морају вазда ићи онамо куда иде вођа и онако како он нареди.
14. Чланови један другог не смију вријеђати, деси ли се да један другом нанесу увреду, не
смије бити свађа ни расправљање, већ се увијек морају јавити вођи који ствар мора
изравњати. Свађа нарочито не смије бити, а деси ли се кривац ће смјеста бити кажњен
најстрожије.
15. Казне су велике према величини грешке, а могу бити:
а) опомена
б) прекоредно одређивање на службу
ц) отпуштање из друштва.
16. Опоменом кажњавања старјешина, прекоредно службовање такође, отпустом из
друштва кад ријеши већа половина другова.
Да ће све дужности вође извршавати, све по овдје израђеном правилнику, ја тврдим мојим
лично ручним потписом.
Војислав Пекић
Да ће све дужности вође извршавати, све по овдје израђеном правилнику тврдимо нашим
личним потписима:
Новак Милићевић, Никола Вучуровић, Јован Брауновић, Милисав Благојевић, Милован
Даниловић, Јагош Крејовић, Тодор Мастиловић”122.
Мотивација за одметање у комите долазила је у првом реду као последица сурове

репресије, депортације и понижавања црногорског становништва од стране окупатора,
као што се може прочитати у писму стрицу Димитрију гимназијског матуранта
Војислава Пекића, поводом његовог одласка у комите:
“Видећи како се наш елемент у Аустрији потпуно уништава и то на такав фин и негативан
начин у мени се према њима развила мржња много већа него ми је била према Турчину, који
је свој рад на уништењу Срба није маскирао, на овако мизеран начин као што су
Аустријанци. Још већег маха узела је та мржња, када су почели интернирање Црногораца, а
нарочито када су ми интернирали мог јединог брата стара 16 година и то као ‘политичког
кривца‘ (...) Имајући у виду и предочавајући шта ме све може снаћи у овако тешком
предузећу а када није искључена и сама смрт – али опет боље неголи од глади у Варварском
ропству (...) престаћу бити лојални грађанин безобразне аустријске Управе у Црној Гори, а
ступићу за члана друштва које је израз мука и патњи народних одакле ћу се борити и
бранити народ до потоње капи крви”123.
Од поробљене Србије, па до окупиране Црне Горе, напаћени и понижени народ није се
дао сломити окрутним мерама репресије и застрашивања, реквизиција и одмазди над
недужним цивилима који су убијани као таоци.
122
123
Т. Ћоровић, Шавник из заборава, друго допуњено и измењено издање, Београд 2009, стр. 157, 161.
38
“...Непријатељске власти брже боље покупише од црногорских официра све хладно и
ватрено оружје, па их онда похваташе, а са њима и многе интелектуалце грађанског реда као
и велики број угледних и отреситијих људи из вароши и села, те све отјераше у интернацију,
у дубину монархије (...) Док су тамо, у логорима смрти, интернирани, у мукама издисали,
дотле у пустом завичају закукаше кукавице, јер сад отпочеше безобзирна убијања , гоњења,
страдања и мучења. Потпуно обезглављени народ био је изложен најстрашнијим
страдањима. Окупаторске власти заведоше грозни режим: паљевине, пљачке, вјешања и
убијања (...) А кад поред свих ових јада и невоља навалише на голи, гладни и намучени
народ свирепи вахтмајстори, да убијају, пљачкају, вежу, затварају, муче и силују, кад народу
дође душа у подгрлац, кад крвца ‘из земље проврије‘, кад поче да превире чаша стрпљења,
кад пропишта мајчино млијеко (...) Убише у Зети храброг официра Јова Шановића. Убише
на сред Цетиња народног посланика Јакшу Поповића, на очиглед његовог старог оца
чувеног попа Николе. Убише капетана Ђура Вујошевића. Убише једног дана у
Драговољићима, код Жупе Никшићке 86 сељака из Драговољића и Лукова (...) Тако звјерски
омастише крвљу и нечовјештвом свој траг у Црној Гори западно ‘културтрегери‘. На ове
зулуме и убиства одговорише брзометке у рукама наших четника, који се све више
множаху...”124.
Међу њима се латише оружја девојке и жене, непокорне Црногорке и Херцеговке:
“Комиткиња Јелена ступила је у чету војводе Бошка Бојовића са искуством из Топличког
устанка. Била је неустрашива и одважна. Примјером је показивала како се треба борити и
чувати народ од окупатора. Добро је издржавала све недаће: глад, тешке зиме, беспућа и
друго што је пратило комитски покрет по дурмиторским беспућима”125.
Упркос свим настојањима окупационих власти да сузбије комитски покрет војним
појачањима, терором и депортацијама цивилног становништва126, уценама и обећањима
амнестије, покрет је јачао и растао у готово свим деловима Црне Горе, претећи да
прерасте у општенародни устанак. Комитски одреди јачају понајвише у северној Црној
Гори, одакле је и почело њихово ширење још од почетка аустругарске окупације 1916.
Тако је у манастиру Добриловина, у кањону Таре и у подножју Шаранских испаша на
Сињајевини организован до тада највећи комитски састанак у организацији Млађена
Џаковића и под заштитом језеро-шаранских комита127. Том приликом донета је
Декларација којом се прокламују политички и ратни циљеви покрета. Иако без
централизоване команде и штаба, овај ослободилачки покрет непокорних црногорских
и старохерцеговачких горштака имао је националну кохезију и заједничке циљеве који
су изражени у овој Декларацији. Ослобођење и уједињење Црне Горе и Србије били су
124
Ј. Ћетковић, Уједињење Црне Горе и Србије, Дубровник 1940, стр. 246-247.
125
121.
126
“Може се закључити да су аустроугарске оружане снаге у Црној Гори, а нарочито жандарми, имале
осјетне губитке у 1917. години (...) У повјерљивом извјештају министру Чернину из октобра 1917. Ото се
жали на тешкоће са којима се сусреће војна управа. Војне снаге биле су недовољне и немоћне у борби
против комита (...) Активност комита приморала је аустроугарску Врховну команду да из Босне и
Херцеговине пошаље у Црну Гору специјални жандармериски батаљон (...) Гувернерство (...) донијело је
одлуку да се интернирају породице свих комита с територије округа колашинског”, Н. Ракочевић, ibid.
127
“Ко ће толико људство да исхрани ?”
“Немај бриге !... Млађен Џаковић и Шаранци гарантују да за три-четири дана нико гладан не буде.”
“Откуд људима толика храна”, чуди се Сајко.
“Закучили су турску стоку преко Таре, и ако су! Барем да се осветимо Туркешама што се вазда уортаче с
оним што дође с неке стране…”, M. Lаlić, Glеdаjući doljе nа drumovе. Čеtvrtа svеskа mеmoаrа i dnеvnikа
Pеjа Grujovićа, drugo izdаnjе, Nolit, Bеogrаd, стр. 312.
39
најважнији циљеви покрета, нарочито у североисточним деловима земље, који су из
историјских разлога и територијално гравитирали Србији колико и Црној Гори.
Свргавање династије Петровић било је стога један од прокламованих циљева велике
већина комита. Капитулација пред аустроугарским окупатором доживљена је као
срамотни чин за поносите и непокорне планинштаке, који су у њој видели пресудни
повод за силажење црногорске династије са историјске сцене и уједињење две српске
државе под династијом Карађорђевића са Александром, унуком краља Николе, на
њеном челу. Комите су те политичке циљеве испољавале у бројним приликама, као што
је био случај у Врелима 1918, када је погажен портрет краља Николе и тражена смена
династије по ослобођењу земље128.
“Међу интернираним официрима ова борба довела је била на крају дотле да су њих 260, са
ондашњим мајорима (а сада ђенералима) Блажом Ђукановићем и Љубом Новаковићем, са
мајорима Блажом Божовићем, Јованом Вуксановићем, Мујом Сочицом, Спасојем
Лазаревићем и капетанима Бошком Бошковићем и Васиљем Баћовићем на челу – написали и
потписали у лагеру једну своју резолуцију против краља Николе и његове политике”...129.
Комите на североистоку Црне Горе развијају живу политичку делатност.
“ Крајем јуна 1918. године на Дурмитору је одржан збор комита дурмиторске области. На
збору је усвојена резолуција коју је написао комита учитељ Радован Томић. У резолуцији је
истакнуто вођење безкомпромисне борбе са окупатором, као и спремност да се на
уједињењу Црне Горе и Србије под династијом Карађорђевића ‘ради на живот и смрт’. На
збору је формиран Херцеговачки комитски комитет, који је обухватио све комите
дурмиторске области. За његовог предсједника изабран је Радомир Томић. Назив
‘херцеговачки’ узет је зато што је дурмиторска област дуго била у саставу Херцеговине (тек
је у периоду од 1859. до 1878. ушла у састав Црне Горе)130“.
Према записима Вуксана Минића, овом приликом формиран је “Херцеговачки горски
комитет”, а за предсједника је изабран Радован Томић. Овај комитет је обухватао све
комите са дурмиторске територије. Назив “херцеговачки”, како пише др Новица
Ракочевић, “комити су узели због тога што је дурмиторска област некада била у саставу
Херцеговине и што се становништво са већег дијела ове територије више осјећало
Србима-Херцеговцима него Црногорцима”131.
Ова политичка активност најупадљивије се одвијала међу дурмиторским и морачким
комитама.
“Као бескомпромисни борци за уједињење међу комитима дурмиторске области нарочито су
се истицали Бошко Бојовић, Спасоје Тадић, Матија Јакић... (...) Професор Јован Радовић и
капетан Милинко Влаховић сазвали су у Морачи, у септембру 1916, збор комита са
територије Роваца и Мораче (...) говорено је о потреби уједињења Црне Горе са Србијом (...)
У децембру 1916. године одржан је један састанак комита на планини Сињајевини, коме су
присуствовали комити из Мораче и чета Бошка Бојовића из дурмиторског среза (...) У
септембру (1918.) је на Сињајевини одржан збор којем је присуствовала комитска чета
128
“Истог дана (27. јануара 1918) дванаест комита са Бошком Бојовићем и Николом Вучуревићем пошло
је у школу у Врела, недалеко од Жабљака. Ту је на школској свечаности Вушуровић одржао говор
посвећен уједињењу (...) Том приликом комити су скинули слику краља Николе , бацили је на под и
заједно са народом газили по њој”, Н. Ракочевић, op. cit., стр. 429.
129
Ј. Ћетковић, Уједињење Црне Горе и Србије, Дубровник 1940, стр. 257.
130
http://www.montеnеgrinа.nеt/pаgеs/pаgеs1/istorijа/cg_u_1_svj_rаtu/
kаko_sе_uticаlo_nа_oprеdjеljеnjе_crnogorаcа_1918.htm
131
40
мајора Саве Лазаревића и представници комита из дурмиторског краја са четовођом Бошком
Бојовићем. Том приликом донесена је резолуција коју су потписали Лазаревић и Бојовић. У
резолуцији је истакнуто: прво, да се ради на подизању општег устанка; друго, да се
непријатељ напада и пресијецају комуникације; треће, да се ради на уједињењу Српства;
четврто, да се пљачка најстрожије спречава и кажњава”132.
Аустроугарска војска и жандармерија настојале су да одрже контролу над окупираном
територијом организовањем рација и заробљавањем комита који су тражили предаха
код њихових јатака. Тако је дошло и до једне од већих борби у Врелима према
Међужваљама подно Пирлитора. Окупаторова посада са Жабљака изненадила је 20.
јануара 1918. групу комита на конаку, опколила кућу из које су се ови бранили док се
развила жестока борба између комитске чете и око 130 аустроугарских војника и
жандара. Борба се наставила око Црног врха, одакле су комите наставиле да се бране.
Један од опкољених комита, гласовити јунак Матија Јакић, чији се снажан глас могао
чути до првих удаљених кућа, дозивао је помоћ у безизлазној ситуацији. Глас о борби и
опкољеним комитама муњевито се преноси до десетак километара удаљене Зминице,
где затиче Бошка Бојовића с његовим одредом. Узјахујући добре коње, Бошко и Јелена
хитају у помоћ опкољенима. Њихов одред појачавају оближњи Шаранци и Језерци,
којима се придружују још неке комите и народ из околних села. Затечене аустроугарске
снаге нападнуте су са више страна, све до потпуног опкољавања и повлачења у нереду.
Комите и народ гонили су их све до места Кљештина према Жабљаку, где су заробљени
и последњи жандарми. Жестока борба завршава се смрћу и рањавањем 97 и
заробљавањем 23 нападача133. “Међу комитама била је дјевојка, учитељица Јелена
Шаулић, касније удата Бојовић. Красила ју је велика храброст и јунаштво запамћено
код дробњачког народа. Одликована је Карађорђевом звијездом за испољено јунаштво,
неустрашивост и одважност међу комитама”. Од комита је погинуо Јеленин брат од
ујака Станко Кнежевић, кога је народ достојно сахранио код цркве у Међужваљама, где
му је подигнут споменик134.
Тако је према извештају аустроугарског генерала Саркотића:
“...Код Жабљака једно јаче одељење казненог корпуса, у борби са ‘бандом‘ претрпјело
осјетљив пораз. Чета о којој говори генерал Саркотић уништена је 20. јануара, у борби са
комитским групама Николе Вучуровића из Херцеговине и Бошка Бојовића из Жабљака
(...) ...27 их је заробљено, а 56 је убијено или рањено. Командир чете је погинуо. Све
жандармеријске станице и посадне чете у дурмиторском крају су, изузев у Горанском, у
јануару 1918. разоружане или протјеране (...) Зато су из Никшића, последњих дана јануара,
на то подручје упућене као појачање три чете ‘штрајхцуга‘ за Жабљак, и према
извјештајима, вођене су тешке борбе”135.
“Тих дана жандармеријска станица у Жабљаку послала је извјештај ‘да се читаво тамошње
становништво налази у устанку, да је оприједијељено бандама и добро наоружано’ (...) У
132
Н. Ракочевић, op. cit., стр. 425, 426, 433.
133
“...Међу њима зликовац вакмајстор из Босне Осман Јогуница. Комите су га одмах осудиле на смрт
стријељањем, а остале пропустили до Таре и пустили. Стријељала га је Јелена Шаулић”, Ђ. М. Остојић,
“Јелена Шаулић-Бојовић. Хероина устаничке Топлице”, Добровољачки гласник 29 (2007), стр. 121; Id.,
“Комитски покрет и обрачун на Врелима са Швабама”, Добровољачки гласник (1981) ; Id., “Војвода
Бошко Бојовић”, Добровољачки гласник, 34/XIX (2009), стр. 108.
134
Ђ. М. Остојић, “Самоодбрана народа на Врелима 20. јануара 1918”, Добровољачки гласник 26 (2004),
стр. 119-120.
135
41
Никшић је у фебруару дошао и сам генерални гувернер Клам-Мартинц, јер је стање заиста
било критично за војне власти”136.
Комитски покрет развија и живу активност у припреми ослобођења и стварања
заједничке државе уједињењем са Србијом:
“Комити: Бошко Бојовић, Марко Бојовић, Гајо Јелић, Никола Велашевић, Станко Кнежевић,
Јован Брауновић, Новак Милићевић, Јован Јакић и Јелена Шаулић организовали су збор са
сељацима, на коме су говорили Бошко Бојовић и Никола Велашевић о потреби уједињења
Црне Горе и Србије (...) Ипак у народном сјећању најдуже се задржао догађај када је у мају
1918. године Јелена Шаулић корбачем, односно волујском жилом, јавно, пред народом тукла
кмета Милана Обрадова Даниловића. Она је била у групи Бошка Бојовића, који је мало кога
кажњавао смрћу137. По завршетку рата удала се за Бошка, у чијој групи је био и њен брат
Станко Шаулић (...) За то вријеме Бошко Бојовић измирио је двије завађене групе пивских
комита...”138.
На збору 380 комита 11. јула 1918. код Липова, поред осталих четовођа, учествовали су
од Дурмитораца:
од “Ускока Вукосава Микића, Шаранаца Бошка Бојовића, Жабљачана Млађена
Џаковића, Дробњака Радосава Жижића, Пивљана Јакова Трипковића, Дурмитораца
Мира Крстајића, Језераца Павла Средановића и других (...) изабрали су одбор који је
донио одлуке:
1. Да се продужи борба против окупатора до коначног истјеривања из земље и уједињења
Црне Горе и Србије под династијом Карађорђевића; 2. да се не дозволи повратак краљу
Николи и његовој породици у Црну Гору; 3. да се комитске групе појачају новим комитама и
у датом моменту дигну општи народни устанак у Црној Гори; 4. Да се спријечи свака даља
пропаганда повраћеним интернирцима за рачун краља Николе; 5. Да се настоји свим
средствима придобијање интернираца за свој покрет, а предочити им да се облик државе и
њеног уређења оставља по завршетку рата народу на опредјељење; 6. да се одмах приступи
ликвидацији шпијуна и непријатељских наоружаника, уколико их гдје има по селима, а за
које ће се одредити тројке из сваке групе у свом рејону; 7. Да се спријечи даља пљачка
народне имовине без пресуде, да се припреми кадар за преузимање власти по ослобођењу
земље (...) заказан је други велики комитски збор на Штитову139, и то за 20, јул (...) Зборови
комита и даље су одржавани, уз прилично учешће народа. Највише зборова одржано је у
Колашинском и Дурмиторском срезу. У септембру на Сињајевини одржан је збор којем је
присуствовала комитска чета мајора Саве Лазаревића и представници комита из
дурмиторског краја са четовођом Бошком Бојовићем. Том приликом донета је резолуција
коју су потписали Лазаревић и Бојовић”140.
Упркос прилично доброј обавештености о расположењу становништва Црне Горе,
аустроугарске војне власти су прецењивале улогу танког слоја интелигенције која је
136
М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916-1918, Београд 1985, стр. 188, 189.
137
“Комити су убили извјестан број људи који су се налазили у служби окупатора или су сматрали да су
шпијуни. Они су примјењивали и друге казне, најчешће конфискацију стоке, опомену па и батинање”
(…) Минић доноси имена 103 лица које су комити побили као шпијуне или сараднике окупатора, међу
којима и “17 предсједника општина и судија, 3 официра и 2 учитеља”, Н. Ракочевић, op. cit., стр. 435, ф.-
н. 31. “Јелена Шаулић корбачем јавно тукла шпијуна и кмета Милана Обрадова Дуловића из Крње Јеле
(...) Бошко му је живот опростио, али Јелена није преко тога хтјела да пређе (...) Бошко није кажњавао
смрћу мало кога”, Вуксан Минић, Комитске борбе, Историјски институт Црне Горе, бр. фасцикле 65.
138
Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 392, 394.
139
“Према податцима Савељића, збору је присуствовало 350, а Влаховић тврди да је било присутно 386
комита, јер је он водио дневник и тај број забиљежио”, Н. Ракочевић, op. cit., стр. 431.
140
42
преостала од депортација и осталих видова окрутне репресије, као што су потцењивали
политичку ангажованост и самосвест осталог народа окупиране земље141.
“Аустроугарски мјеродавни фактори дијелили су црногорско становништво на великосрпско
и оно које је било привржено сепаратној Црној Гори, тј. Династији Петровића. Они су и
даље наставили са већ одавно јасно одређеном политиком, чији је циљ био продубити што
више јаз између народа у Црној Гори и оног у Србији (...) По мишљењу војних кругова
Монархије, главна опасност по аустроугарске интересе у Црној Гори била је црногорска
интелигенција која је, по њиховом мишљењу, у огромној већини била просрпски
оријентисана”. Конрад у већ цитираном писму каже:
“Наде у успостављање великосрпске државе које су потхрањиване живом пропагандом које
су ширене од стране Југословенског комитета у иностранству, нашле су у Црној Гори и
поред војничке окупације земље – плодно тло, а нијесу ослабљене ни примјеном најновијих
мјера (интернирање и увођење пријеког војног суда)”142.
“Црногорска интелигенција била је водећа снага у црногорском друштву, али је с аустријске
стране сувише потцјењивана политичка свијест широких народних маса у Црној Гори (...)
Црногорско сељаштво је било и те како политички заинтересовано, што се показало и
приликом спровођења уједињења Црне Горе са Србијом”143.
Током ослобађања Жабљака устаници су заробили два официра и 70 аустроугарских
војника.
“Заплијењено оружје, муниција одјећа и обућа подијељена је сељацима. Комити су на
Жабљаку успоставили војну и грађанску власт. Одлуку да опсадирају Жабљак донијели су:
Бошко Бојовић, Лука Ковачевић, Петар Дакић, Стеван Дакић, Којо и Вукашин Дакић,
Милија Мумин, Илија и Вукашин Тончић, Јован и Матија Јакић, Радован Томић, Гајо Јелић,
Јаков и Филип Ковачевић, Мирко Обрадовић, Милинко Мацан, Милош Новосел, Милован
Чуновић, Васо Марић, Ђорђије Милићевић и други (...) За неколико дана цијело је
дурмиторско подручје ослобођено. Ојачане комитске чете са дурмиторске територије пошле
су једним дијелом преко Мојковца и Левер Таре у Санџак, другим дијелом у правцу
Никшића, а трећим дијелом у правцу Фоче, Автовца и Гацког. Комитске чете Бошка
Бојовића и Спасоја Тадића заузеле су Горанско”144. “Према аустријским извјештајима ове
комитске чете бројале су око 250 људи. Такође, према аустријским извјештајима на
Дурмитору су носили пушке сви способни мушкарци”145.
141
“Комити су у неким мјестима озбиљно угрожавали нормално функционисање појединих институција,
а понегдје су их и потпуно онемогућавали (...) Војна управа морала је 1918. године да призна да су
комити у више крајева били потпуно онемогућили функционисање општина и других служби…”, Н.
Ракочевић, op. cit., стр. 434.
142
“У извјештају за септембар 1918. године земаљски цивилни комесар констатује да је несумњиво јасно
да “у посљедње вријеме код комита леже политички мотиви”, да је покрет великосрпски оријентисан, као
и добар дио Црногораца који са “жељом на срцу очекују дан уједињења Црне Горе са Србијом под
једном династијом”, Н. Ракочевић, op. cit., стр. 436.
143
144
145
43
44
Како се ближио крај рата и окупације, вођене су све интензивније борбе у којима се
Јелена није одвајала од Бошка146, све док није дошло време за коначно протеривање
окупатора и за ослобађање Никшића.
“Војвода из Топличког устанка и главни организатор комитског покрета, Јован Радовић,
родом из Мораче, борац против окупационих снага, одржавао је сталне везе са Бошком.
Нападао је посаде, патроле и караване који су преносили ратни материјал током окупације.
Бошко је био неумољив, одлучан и оперативан. Ослободио је Жабљак и Шавник и цијели
дурмиторски крај. Одржавао сталне везе с Радовићем с којим је напао швапски гарнизон у
Никшићу који је бројао 3.505 солдата и 180 официра и подофицира. Брзо су га разбили, а све
заробљенике предали српској војсци.
Војвода Јован Радовић је унапредио Бошка Бојовића у чин војводе због његових
немерљивих заслуга у борбама противу мрског окупатора и успјешног обрачуна с
јединицама гарнизона у Никшићу. Претходно су Јован и Бошко позвали команданта
гарнизона да преда војску без борбе. Пошто он то није прихватио, напали су га и муњевито
освојили гарнизон”147.
Према усменом предању, ослобођење Никшића се догодило предајом оружја
никшићког гарнизона. Бошко Бојовић је, наиме, према овој верзији догађаја ујахао на
коњу на трг у Никшићу, где је био постројен гарнизон, усправио се на узенгијама и
одржао војницима кратак помирљив говор, позивајући их на предају јер је рат био
готово завршен, а окупатор у расулу. Један војник, Личанин, дигао је пушку обема
рукама изнад главе и рекао: “Ко хоће да се бори, нек се бори, ја више нећу”, бацивши
пушку на земљу. На то је, упркос команди аустроугарског заповедника да се пуца на
дрског комиту, гарнизон побацао оружје и предао град ослободиоцима. Различити
описи ослобођења се разликују, иако се помињу иста имена водећих личности међу
ослободиоцима и истичу по редоследу њихове заслуге148.
“Послије ослобођења Колашина Влаховић и Радовић наступали су према Шавнику,
Жабљаку и Никшићу и удружили се с локалним устаницима, међу којима су у
дурмиторском крају били и Бошко Бојовић и Јелена Шаулић са својим саборцима. Влаховић
је са својим људством учествовао у ослобађању Билеће, Требиња, Љубиња и Стоца, а
Радовић Гацка и Калиновика, све до Сарајева (у коме је убрзо умро под сумњивим
околностима). Борбено искуство које су ове војводе стицале у Топличком устанку 1917. и у
својим комитским акцијама против окупатора показало се у завршници рата вишеструко
корисним”149.
По наређењу команданта Јадранских трупа српске војске пуковника Милутиновића,
комитски војвода професор Јован Радовић преузео је команду над комитским одредима
146
“По завршетку рата Јелена се удала за Бошка Бојовића јер је била увијек са њим и са братом Станком
Шаулићем до краја рата заправо Бошко је није пуштао од себе”, Вуксан Минић, Комитске борбе,
Историјски институт Црне Горе, бр. фасцикле 65.
147
Ђ. Остојић, “Војвода Бошко Бојовић”, Добровољачки гласник, 34/XIX (2009), стр. 109.
148
“Комити Јована Радовића, заједно са устаницима из околине Никшића, приморали су непријатељски
гарнизон у Никшићу да положи оружје 2. XI 1918. Заробљено је 86 официра, 96 подофицира и 3.505
војника. Са комитама које је Радовић са собом довео из Србије, у ослобођењу Никшића учествовали су са
својим комитским четама и мајор Сава Лазаревић, Спасоје Тадић и Бошко Бојовић. Командант
Јадранских трупа похвалио је успјех (...) ‘Ово предузеће извршено је тако лијепо и тако смјело да му
нема равна у историји партизанског рата‘ (...) У извјештају Радовић између осталог каже: ‘Имао сам
свега 40 четника-комита (...) даље истиче да су се ‘сви четници показали као прави Обилићи а на првом
мјесту равних к себи нијесу имали четовође Бошко Бојовић и Спасоје Тадић...’”, Н. Ракочевић, op. cit.,
стр. 450 ф.-н. 42.
149
Савиндан 2013, бр. 1, стр. 80.
45
у Црној Гори. Гонећи непријатеља после борби на Вјетернику, Радовић је стигао до
Никшића са мањим одредом из комитске претходнице150.
“Ту су му се придружиле комитске чете мајора Саве Лазаревића, Спасоја Тадића и Бошка
Бојовића. Борба за ослобођење Никшића ушла је у историју ратовања. Комите Јована
Радовића уз помоћ устаника из околине приморале су на предају десетак пута бројније и
много боље наоружане аустроугарске војне снаге. Заробљено је 86 официра, 95 подофицира
и 3.505 војника” (...) У извештају пуковнику Милутиновићу Радовић поред осталог истиче:
“да су се сви четници показали као прави Обилићи, а на првом мјесту равних себи нијесу
имали четовођа Бошко Бојовић и Спасоје Тадић, који су извршили величанствену
организацију за уједињење ових крајева са српском државом и Југославијом и извршили
заклетву над укрштеним бајонетима”151.
“У извјештају комите Јована Радовића за четовође Бошка Бојовића и Спасоја Тадића, који су
такође учествовали у ослобођењу Никшића, између осталог каже се: ‘Ова два идеална
Великосрбина прогласио сам за херцеговачке војводе у моменту када сам предао Никшић г.
Поручнику Д. Стајићу као трофеј храбрих српских четника’152.
Вуксан Минић начинио је списак оних који су: ‘Бјелашком покрету првих дана пришли‘ у
Црној Гори, ‘из Шаранаца Бојовић Бошко и Јелена Шаулић’153, Јелена Шаулић није из
Шаранаца него из Језера”.
Јован Ћетковић објавио је такође сведочење савременика о ослобођењу Никшића:
“Никшић се још до јутрос држао и бранио, али га живи обруч опсадника све више стеже, те
сад мислим да је и он слободан. Комитске војводе: Јован Радовић, Спасоје Тадић, Радован
Томић, Бошко Бојовић, Милинко Влаховић, Сава Лазаревић и други дигли су цио онај крај
на оружје, и досад мислим, да је тврди Оногошт у њиним рукама. Они су га опасали са свију
страна и неће веле пустити да гласник умакне од цијелог швапског гарнизона”154.
“Вуксан Минић оставио је и спискове комита по областима. Из Шаранаца су комити: Бошко
Бојовић, Марко и Вуксан Бојовић, Јелена Шаулић, Станко Шаулић (стријељан као четник
1944. године), Млађен Џаковић (погинуо у свађи послије рата), Владо Змајевић, Машо,
Мидо, Ристо, Станко и Тома Кнежевић, Милета Шљиванчанин (погинуо као жандарм
послије рата), Аким Зуковић, Никола Анђелић, Тодор Павловић (погинуо од Арнаута 1941.
150
“Комитски војвода Јован Радовић је са својим четама и устаницима 2. новембра ослободио Никшић,
гдје је заробио 86 официра, 95 подофицира и 3.505 војника. У извјештају команданту Јадранских трупа
Радовић пише да су се у борби посебно истакли мајор Сава Лазаревић и четовође Бошко Бојовић и
Спасоје Тадић, ‘који су са српском државом и Југославијом, извршили заклетву на укрштеним
бајонетима и прогласили краља Петра за свог краља још прије неколико мјесеци’. Командант Јадранских
трупа је поздравио успјех војводе Радовића и изразио му пуну захвалност за ослобођење Никшића: ‘Ово
предузеће извршено је тако лепо и тако смело да му нема равне у историји партизанског рата’. У
Никшићу је Радовић поставио власт: окружног начелника, команданта мјеста, предсједника Општине,
цивилног савјетника и шефа градске полиције. Предсједник Општине био је цивил (правник), а остали из
редова комитске интелигенције. ‘Створили смо праву комитску државу’, пише Радовић, ‘али је
каваљерски уређена на правој демократској основи’”,
http://www.montеnеgrinа.nеt/pаgеs/pаgеs1/istorijа/cg_u_1_svj_rаtu/
kаko_sе_uticаlo_nа_oprеdjеljеnjе_crnogorаcа_1918.htm
151
152
Ж. Лековић, Дробњак од 1850 Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 399.
153
Вуксан Минић, Комитске борбе, Историјски институт Црне Горе, бр. фасцикле 65. Као један од
комита (1916-1918) Вуксан Минић је сачинио обиман извештај о комитском покрету за потребе нове
власти 1946. Сврха овога елабората била је више идеолошке и политичке природе јер је било потребно
побројати припаднике комитског покрета према њиховом држању у Другом светском рату. Овај спис
стога обилује тенденциозностима и произвољношћу. Тако Бошко Бојовић није: “убијен као четник 1944.
године” (Вуксан Минић, Комитске борбе, бр. Фасц. 65) него је умро природном смрћу у селу Околишту
код Фоче, октобра 1944, о чему ће више бити речи на другом месту.
154
Ј. Ћетковић, Уједињење Црне Горе и Србије, Дубровник 1940, стр. 268.
46
године), Милинко Ђуришић из Добриловине. За вријеме окупације против аустро-мађарских
угњетача истицао се и Урош Мирков Остојић. У рат је пошао са петорицом браће. Комити
из Шаранаца били су и Милосав и Божо Шљиванчанин, Мирко Раилић, Јован Даниловић”155.
Као један од најбољих црногорских и српских књижевника и приповедача историје,

Михаило Лалић је понајбоље разумео и осветлио комитски покрет, не само са
књижевно-историјске него и са социолошке тачке гледишта. Служећи се списима и
извештајима бивших комита, као што је Вуксан Минић, он је не само сублимирао
историјски наратив тог народног покрета него се упустио и у социолошки и
антрополошки приступ ове историјске појаве на прекретници између епске и савремене
димензије у прошлости Црне Горе, која указује на културолошке и психолошке
мотивације њеног опредељења за улазак у државну заједницу са Србијом, као и са
осталим Југословенским народима. У поглављу “Очи у очи са Европом”, Лалић даје
заиста жив и аутентичан пресек преласка из епских оквира балканске хајдучије и
динарских буна и устаничких четовања у време настајања савремене државности,
суочавања са европским модернитетом и свешћу о пролазности јуначког етоса на путу
ка стварању мултиетничке заједнице у сложеном европском окружењу.
“Нијесу ме охрабрили ни састанци и договори – вазда је из њих излазило да се народ
заморио и да му је доста рата с јачом силом а уз себичне савезнике... Преовладала је, у
ствари, сумња да смо у другој деценији двадесетог вијека најзад постали страшљив народ
који некако не примјећује да је гора зазелењела”.
Тако један од његових ликова изражава своје недоумице и закључује:
“Па си дошао да овдје код нас истресаш јунаштво, а рачун за то да плаћају Васојевићи, а не
Брзаци... Е, не може, но свако своје! Имамо ми залудњих јунака и џенабета ка што је
Новица, имамо их за извоз кад би ко хтио да их прими, али неће, ником то не треба.
Јунаштву је прошло вријеме, разумијеш! Сад је вријеме за друге мјере... (...) Такви усмени
споразуми склапани су и одржавани у мјестима гдје су вакмајстори били Чеси или
Пољаци”156.
Лалић живо и пластично описује познате комитске четовође, маркантне ликове
шаранских горских устаника, истичући Јелениног вереника:
“Спустили смо се преко Штулца (треба Штуоца) у Језера и Шаранце, сусрели се близу
Међужваља с комитском дружином промишљеног и разложног Бошка Бојовића, а у
Сињајевини са његовим антиподом, нарогушеним Владом Змајевићем. Иако се њих двојица
ни у чему другом не слагаху – не бјеше им ни накрај памети да напусте пусту и голу,
камениту Сињајевину”157.
“Бијаху се нашли у Сињајевини, као на неком договору, Бошко Бојовић, Гајо Јелић са
својима, Велашевић из Бјелопавлића и тројица из Пипера”158.
Као историчар који се понајвише бавио Црном Гором у Првом светском рату, Новица
Ракочевић је дао најпотпунију оцену политичке и друштвене улоге комитског покрета:
“Комитски покрет у Црној Гори за вријеме аустроугарске окупације није усмјерен из једног
центра. Њему је недостајала војно-политичка повезаност. Он је носио све елементе
155
156
Nolit, Bеogrаd, стр. 101, 133.
157
158
47
спонтаног и стихијског отпора окупаторској политици притисака. Комитски покрет је имао
подршку у народу. Јер, да ту подршку није имао, не би се могао одржати, нити би у октобру
1918. године на појединим подручјима Црне Горе прерастао у општенародни, иако
недовољно чврсто организован устанак (...) Но, и поред свих слабости, које су у датим
условима схватљиве, комитски покрет је имао велико историјско значење. Он је имао јасну
линију борбе против окупатора (...) За Аустро-Агарску, црногорски комити су били ратујућа
сила, што је признала и њена Врховна команда. У Црну Гору стално су упућиване војне
снаге, међу којима је било и првокласних јединица, које су иначе биле потребне
аустроугарској Врховној команди и на другим фронтовима. И поред тога што су окупационе
снаге биле многоструко бројније (у ефективним борцима од 15 до 20 пута) и технички
опремљеније, оне нијесу успјеле да разбију комитски покрет. Ни на једном другом подручју
окупираном од стране Централних сила није забиљежена таква густина окупационих снага
као у Црној Гори. Комитски покрет у Црној Гори био је независан у односу на комитски
покрет у Србији. Тек у вријеме ослобођења Црне Горе (октобар-новембар 1918) Коста
Пећанац наметнуће са за команданта црногорским комитским четама, што су, занесене
одушевљењем коначног ослобођења, примиле све комитске чете. (...) Треба имати у виду
чињеницу да у вријеме ослобођења Црне Горе, доласком српских тупа и расписивањем
избора за подгоричку скупштину, међу комитима није било разлике у гледиштима по
питањима уједињења. За уједињење су се опредијелили и они комити који су до тада били
пасивни, или су били против њега”159.
Војевање аустроугарских снага и комитске гериле није увек имало, дакако, драматичне
последице. Аустроугарски официри и команданти словенског порекла често су имали
помирљиво држање према окупираном становништву, неки од њих и према самим
комитама.
“Комити су имали своју обавјештајну службу и међу припадницима аустроугарских
оружаних снага. Са појединим војницима или нижим старјешинама, Југословенима или
Чесима, хватали су везу и склапали пријатељства, па су им ови били на услузи,
обавјештавали их о кретању потјерних одјељења и ситуација на фронтовима, давали им
санитетски материјал и сл. Чак су неке комитске чете и са појединим командирима
жандармеријских станица имале усмени споразум да једни друге не нападају”160.
Тако је аустроугарски одред под заповедништвом вакмајстора, Чеха Франца
Дивокија161, изненадио Бошка Бојовића у његовој кући у Зминици. Дивоки је наредио
војницима да претресају спрат да би сам ушао у приземље у коме је затекао Бошка са
његовом мајком Иконијом и сестром Даринком. Изашао је и наредио војницима покрет
јер тражени комита није затечен у кући. Сутрадан је Дивоки поново дошао у Бошкову
кућу да запроси његову сестру Даринку. Прича се да је Даринка прихватила просидбу
речима: “Узела би те и да си најружнији човек јер си спасао живот моме брату”. Крајем
рата су Франц и Даринка отишли за Праг, венчали се и остали да живе у
Чехословачкој162. Имали су сина Милорада, који је као дезертер Вермахта, у који су
многи Чеси били мобилисани, стрељан од Немаца у окупираној Југославији, где се био
склонио од нациста. Франц Дивоки је касније био генерал и министар у влади пре
совјетске окупације Чехословачке. Даринка је умрла у Прагу 1959, док је Франц
159
160
161
“Шеф станице у Шаранцима био је вакмајстор Фрањо Дивокије, који је, како смо већ навели, оженио
Даринку Бојовић”, Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 385.
162
Ђ. Остојић, “Војвода Бошко Бојовић”, Добровољачки гласник, 34/XIX (2009), стр. 107-108.
48
завршио живот као емигрант у Лондону, где га је сахранио Бошков рођак Никола
Бојовић. Иза њега је остала официрска бусола и мали нотес са личним дневником.
Судбине људи који су настојали да премосте амбисе светских ратова подсећају на зрна
која меље неумољиви жрвањ историје. Остаје сећање које временом бледи до заборава.
Епско сећање и породично предање сачували су и овај наратив трагичне прошлости. Да
ли се сећање задржало само на епско-романтичном делу приче из времена
аустроугарске окупације или је сарадња вакмајстора и комите имала преседане пре
сусрета у Зминици, тешко да ће се икад сазнати. Познато је ипак да се та сарадња
наставила, што није био тако усамљен случај. Дивоки је Бошкове комите упозоравао на
рације и критичне покрете аустроугарских снага, сумрак Хабзбурга преламао се, поред
осталог, и на словенској солидарности у односу на германо-угарску доминацију. Бошко
Бојовић, као и Спасоје Тадић и још неке комитске војводе, касније су оптуживани за ту
врсту сарадње са аустроугарским окупатором. Ова врста оптужби била је у служби
једне нове идеологије и политике која није бирала средства у рушењу југословенске
државе по цену савеза с њеним најнепомирљивијим унутрашњим и спољним
непријатељима. Према једном од бивших комита, Милошу Дрљевићу:
“Један од наших најбољих јатака и пријатеља био је предсједник општине у Доњој Морачи
Крсто Радојевић. Користио нам је много више него да је заједно са нама носио пушку. Од
Крста нам једном стиже писмо у којем нас моли да га примимо на разговор заједно са
Дивокијем. То је био швапски командант, а Крсто је молио да му не урадимо било шта
ружно. (...) Донијели су нам торбу пуну завоја и другог сантитетског материјала и муниције.
(...) Дивокије нам је објашњавао како да се најбоље чувамо од швапске војске и жандарма.
Рекао нам је куда ће сјутра његова војска кренути и које ће терене претраживати. (...)
Послије завршетка рата Дивокије се оженио сестром познатог комите Бошка Бојовића”163.
Као један од најбољих познавалаца комитског покрета и најбољи црногорски писац,
Михајло Лалић се није дао обманути идеолошко-полицијским доставама164.
“Страха нема и право је да га нема – доста смо га се натрпјели. Страх је, ако се право узме,
знак да све није изгубљено: постоје неке мрве наде, искушења да се тражи одлагање,
привидни излаз према будућности низ тијесне и ниске ходнике понижења... Али кад наде
више нема, страх се изгуби – то је тренутак изванредан, привилеговани...”.
(...)
“Но, свеједно могу рећи: насупрот гласу и у ствари пропаганди која нас је оцрњивала пуних
двадесет година између два рата – ми смо били, за двије године и нешто више Мрзановог
војевања, најслободнији и најпоноснији људи Европе: играли смо се ранама и боловима и
животима, не само својим већ и туђим. И то нас нико није навео, ни шићаром намамио, но
само слободна воља и жеља за слободом (...) Да није било прекршаја, па и злочина неких
група самовољних које су бациле љагу на све, ми бисмо били идеално чисти, а то није
допуштено на овој планети.
Стварност није прихватила наша надања, развитак није пошао правцем који смо
прижељкивали и пројектовали, вријеме нас је надмудрило и догађаји изиграли – али се то
није догодило због наше слабости, но се то, изгледа, редовно догађа сваком надобудном
покољењу у неким земљама...165“.
163
164
Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 384 ф.-н. 252.
165
Nolit, Bеogrаd, стр. 181, 333-334.
49
Јелена Шаулић - рад вајара Ђорђа Јовановића, 1945. године.
После Подгоричке Велике Народне Скупштине, која прокламује уједињење Црне Горе
са Србијом (13/26. новембра 1918), формира се народна гарда, “уз раме Извршном
народном одбору, као оружана народна сила”166. У тензијама и покушају дизања
устанка присталица краља Николе у деловима старе Црне Горе, комите су допринеле
смиривању напетости и буне коју је подржавала италијанска савезничка војска.
166
“Поред народне гарде стадоше на бранику народног и државног јединства четничке вође из доба
окупације (…) Бошко Бојовић и браћа Јакићи у Дробњаку и Шаранцима”, Ј. Ћетковић, Уједињење Црне
Горе и Србије, Дубровник 1940, стр. 332.
50
Рат и окупација су у српском народу увек били доба короте, када се избегавају венчања
и свадбене светковине. Комитски четовођа Јелена Шаулић и војвода комитски Бошко
Бојовић венчавају се по ослобођењу. Настањују се у Пљевљима, у кући купљеној
миразом Јелениним од Мехмед-паше Барјовића167. Познија верзија говори о томе како
је пљеваљски паша поклонио Бошку своју кућу коју наводно није пристајао да прода
“горем од себе”.
Јелена је постављена за учитељицу у оближњем селу Отиловићима, где је службовала
од јуна 1919. до 20. маја 1920168. Јелена и Бошко су 28. маја 1920. добили сина Илију169.
Из тог времена остала је прича како је из кочије младенаца младожења пришао Јелени
која се враћала из школе на коњу, у знак признања њеној лепоти и витештву. Увређена
оваквом слободом и галантношћу младожење које су могле само повредити његову
младу, Јелена љутито баца тај букет цвећа пред Бошка, да би прекаљени комита како
доликује узвратио на нечувено дрзак изазов.
Породични живот комитског пара и њиховог јединца као да није могао дуго трајати.
Две године четовања и сурових борби по Раданским, Дурмиторским и Тарским
странама и врлетима тешко су могли остати без последица по Јеленин организам.
Упркос стаситој грађи, живот у граду могао је ослабити горштачке имунитете. Јелена
тако изненада умире после кратке болести 21. марта 1921. Менингитис је био узрок
смрти двадесетседмогодишње мајке, која оставља сироче од непуне године.
Изненадна смрт Јеленина била је повод за општу короту у северној Црној Гори,
нарочито у дурмиторском крају, где се за годину дана нису могле чути ни гусле170.
“Њену прерану смрт дирљиво је оплакала цела варош Пљевље са околином (...) Читава
варош, и православни и муслимански свет, похитала је на глас смрти, да изјави саучешће
ожалошћеном мужу и уцвељеном брату. Погреб је извршен 22. марта на варошком гробљу,
уз учешће целог грађанства и корпорација. Међу непрегледном масом спровода нашао се
окружни начелник г. Д. Перуничић са целим цивилним чиновништвом; п. Пуковник С.
Лазаревић са официрским кором, те учитељство са свима ђацима (...) Архимандрит
манастира Свете Тројице г. С. Џарић...”171.
Јелена је посмртно одликована Карађорђевом звездом са мачевима172 и проглашена
народном јунакињом173. Две њене фотографије објављене су у Ратном војном албуму
167
Кога Јован Ћетковић не баш лепо описује као швапског измећара у условима окупације: “То је човјек
средњега доба, са већ прогрушаном косом и брадом, средњег раста, носи се европски, а има неки глуп и
шарлатански поглед. Далеко је од тога да, на први поглед, ма чим привуче пажњу. Код њега нема готово
ни трага од какве интелигенције”, Ј. Ћетковић, Уједињење Црне Горе и Србије, Дубровник 1940, стр. 203.
168
Р. И. Ћузовић, М. Р. Ћузовић, Ћузи из Отиловића, Ћузовићи, Пејатовићи, Марковићи, Пљевља – Ниш
2012.
169
Ђ. Остојић, “Војвода Бошко Бојовић”, Добровољачки гласник, 34/XIX (2009), стр. 109.
170
“Смрт јунакиње Јелене болно је одјекнула у граду Пљевљима и околини, родном Дробњаку и шире.
Посебно је ожалошћена њена родбина братство Јакшића и домовина братство Бојовића. Похрлиле су
масе братственика и других племеника Дробњака пут Пљеваља да ожале, испрате до вјечне куће
хајдучицу, поклоне се њеним сјенама и достојно је ожале. Лелек се разлијегао пљеваљском котлином,
мада у овим крајевима није уобичајено да се лелече за женским главама”, Ђ. М. Остојић, “Јелена
Шаулић-Бојовић. Хероина устаничке Топлице”, Добровољачки гласник 29 (2007), стр. 123.
171
Вардар, Календар, Београд 1923, стр. 109-111.
172
“Орденом Карађорђеве звезде са мачевима одликовани су и учесници Топличко-јабланичког устанка,
Јелена Шаулић, учитељица...”, Д. Ж. Туровић, Горња Јабланица кроз историју, Београд 2002, стр. 332.
173
“Носилац Споменице за рат 1912, Споменице за рат 1913. и Споменице за рат ослобођења и
уједињења 1914-1918. Умрла у Пљевљима 1921. године”, Р. Вујадиновић, Стари ратници. Пљеваљски
крај 1804-1918, устанци, буне, ратови, хајдуци, борци, логораши, Пљевља 2011.
51
1914-1915. Оне су биле у поставци Војног музеја у Београду, данас је остала у тој
поставци једна од те две фотографије. Заслугом Господина Ђорђија Остојића,
предсједника Друштва за неговање традиције 1912-1918. из Пљеваља, октобра 2005.
године Јелени је подигнут споменик на њеном гробу на Вароши у Пљевљима.
Прерана смрт младе учитељице и народне јунакиње била је повод за народно
предање174, песме и текстове, поштанске разгледнице и уметничка дела, новинске
чланке који се до данас периодично појављују у Београдској и Црногорској штампи и
публицистици175.
“Према описима Јелена је била витка раста, крупна и јака дјевојка продорног погледа,
крупних црних очију, оштрог и бритког језика (...) У Топлици је остало да се прича о љепоти
ове Дурмиторке. Томе није било краја. Уз то била је образована, храбра, стасита и одважна.
И сада се о њој прича, њеној љепоти и нестрашивости. Ако се у Топлици хоће да каже за
неку дјевојку да је лијепа, веле ‘лијепа као Јелена Шаулић’“176.
Рано прекинут животни пут оставио је дубок иако кратак траг његовог трајања. Цитат
из Јелениног дневника и три њене фотографије сведоче о њеном таленту и реткој
лепоти. Познато је да је осим дневника писала и песме. Ратна разарања и прогон њене
породице после Другог светског рата нису допустили очување материјалних трагова
њеног прекратког животног пута. Њени најближи живели су најмање два до три пута
дуже од ње, њихов животни пут даје својеврсни симболични оквир њеног рано
несталог лика. Почев од брата Новице, чије је дело оставило дубоку бразду у српској
култури.
174
“У народном предању оставило је траг име Јелене Шаулић. По причама, ова девојка, кћер свештеника
Перка Шаулића из Медвеђе, борила се под командом Милинка Влаховића (...) у четвртој свесци књиге
Видов-дан, која је објављена у Женеви 1918. године, налазе се подаци о Јелени Б. Бојовић, чије је
девојачко презиме Шаулић. Она је пре рата била учитељица, а за време ‘аустриске окупације Црне Горе
храбро водила комитску чету’, Сећање Василија Перовића и Новака Новаковића; Видов-дан,
Илустрована историја српских ратова 1912-1918, Женева 1918, св. 4, 101; Божица Младеновић, Жена у
Топличком устанку 1917, Београд 1996, стр. 60; Id., “Учешће жена у Топличком устанку”, Добровољачки
гласник 26 (2005).
175
Н. Пешић, “Виле са Гајтана”, Новости, 23. новембар 2007; П. Копривица, “Хероина устаничке
Топлице и непокорног Дурмитора”, Политика, 15. децембар 2008; В. Радусиновић, Побједа, 7. јануар
2009.
176
122.
52
Новица Шаулић (1882-1966)
Рођен 3. јуна 1882. у Јунче Долу (Жабљак), Новица Шаулић је био Јеленин старији
брат. После велике матуре у Сремским Карловцима, завршио је правне студије и
књижевност после школовања у Београду, Лиону и Женеви.
Поводом проглашења Црне Горе за краљевину и кнеза Николе за краља, међу
потписницима прогласа црногорске универзитетске омладине у Београду, који
проглашење још једне српске краљевине назива маскарадом, истиче се нова генерација
дробњачких интелектуалаца:
“Василије Жугић, Богдан Бојовић, Новица Шаулић, Радуле Јауковић и Трипко Жугић”177.
У периоду између два светска рата, као народни посланик178, у бројним политички и
културно ангажованим чланцима и другим текстовима, Новица Шаулић се заузима:
“за свој крај и побољшање економског положаја Црне Горе (...) говорио о положају народа и
села (...) о подизању моста на Тари (1928). Занимљиво је његово писање о дурмиторском
крају у тадашњој држави гдје се поштански саобраћај врши на коњима (...) о крвној освети у
19. вијеку у Црној Гори, о Јовану Шибалији, о ондашњој интелигенцији, о Његошу и
његовим посљедњим данима, о острву Виду, о Радовану Пиперу Мрчарици, о сентенцијама
Црногорског сената и о смрти књаза Данила, те о Стјепану Радићу, Црној Гори и
177
Ј. Ђоновић, Уставне посланичке борбе у Црној Гори 1905-1910, Београд 1939, стр. 308 ф.-н. 1;
Ж. Лековић, “Шаулићи на Језерима”, На извору Вукова језика, VI (2009), стр. 314; Т. Ћоровић, Шавник
из заборава, друго допуњено и измењено издање, Београд 2009, стр. 133.
178
Изабран је за народног посланика скупштине Краљевине СХС на изборима 1027, Н. Томић, Племе
Дробњак, Темекула – Калифорнија, 1980, стр. 152.
53
Црногорцима, о црногорско селу и просвјети, о Св. Сави, личности Новице Церовића,
Смаил-аги Ченгићу, природи и школи, о манастиру Св. Тројице код Пљеваља”179.
Према Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој: После знамените Велике
гимназије у Сремским Карловцима (1908) и завршених студија права на Великој школи
у Београду и у Швајцарској, Новица Шаулић постаје угледни правник, судија и
народни посланик у Скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
“После свршених наука био је прво судија у Никшићу, а после секретар Великог суда у
Подгорици. За народног посланика изабран је 1927. Сарађивао је на разним политичким
листовима, као и на књижевним и правним часописима. Бави се прикупљањем народних
умотворина. Издао је Српске Народне Пјесме и Српске Народне Приче (1926)”180.
Написао је и објавио такође књиге “Мисли” и “Црна Гора”181.
“Послије Вука Караџића, чије је почело у Дробњаку, у дурмиторском крају, нико се тако
замашно, озбиљно, одговорно и систематично није посветио сакупљању и обнављању,
назабиљежених и необјављених, народних прича и народних тужбалица. То што је урадио
Новица Шаулић, уз своје инокосне помагаче, толико је велико да би се, и онда и данас,
постидјеле и неке институције просвијете, науке и културе. Новица Шаулић је по ономе што
је учинио сам институција коју свако вријеме треба да респектује”182.
Међу најважније резултате његовог истраживачког рада од преко 30 књига, спадају:
“Пет књига народних пјесама, четири свеске народних приповедака и једну свеску
тужбалица”183. Академија Наука СССР-а објавила је 1968 збирку његових тужбалица.
“Из замашног корпуса народнихумотворина које је сакупљао, сређивао и за штампу
приређивао Новица Шаулић изашла су четири низа: епске народне пјесме, лирске народне
пјесме, народне приче и народне тужбалице (...) Прва књига народних умотворина (...) је
публикована под насловом Српске народне приче, књ. 1, св. 1, у Подгорици (...) 1922 (...) св.
2 је објављена (...) у Београду 1925 (...) књ. 1, св. III (…) 1931 (…) св. 4: Свети Саво у
народним причама, објављена је у Београду, без године издања, на 40 стр. Са предговором
Анице Шаулић”184.
Епске народне песме Новица Шаулић објављује први пут у Београду 1923, потом
двотомну збирку у Београду 1929, трећу свеску 1938, док је свеска 5 о Косову,
објављена 1938. Лирске народне песме објавио је у Београду 1926. и 1927, са укупно
218 песама. Намеру да објави у више томова прикупљене народне тужбалице Новица
Шаулић није стигао да оствари јер је објавио само један том 1929. у Београду, са 101
тужбалицом на 336 + XXX страна. Поред још неколико мањих издања народних
умотворина, после Другог светског рата Новица Шаулић није наставио објављивање
народних умотворина, док је лингвиста Милија Станић у том периоду објавио два
избора (народних прича 1954. и народних песама 1954) из његовог импресивног опуса
179
М. М. Миљић, “Новица Шаулић као скупљач народних умотворина”, Дјело Вука Караџића, Научни
скуп, Жабљак 30-31. јул 2015.
180
Ст. Станојевић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка IV, Загреб 1929.
181
182
183
Р. Радојевић, “Новица Шаулић је први дао етичку и естетичку оцену тужбалица”, Политика, 1966.
184
54
од око 500 прича, 750 лирских и око 200 епских песама и других народних
умотворина185.
“Новица Шаулић је настојао да не објављује већ објављене варијанте било код Вука
Караџића или код других сакупљача народних умотворина (...) настојећи да у своје књиге
народних прича, пјесама и тужбалица унесе оне које су оригиналније и умјетнички
успјешније. Све његове збирке су тематски врло богато разуђене, изузетно вриједне и по
квантитету и по квалитету, тако да је врло необично да им у књижевној јавности није
поклоњена пажња коју заслужују”.
“Нико тако умно и с познавањем прије, па ни послије, није проговорио тако ауторитативно,
умно а једноставно о гуслама као инструменту у гуслању као вјештини а пјевању као
умјетничком умјећу као што је то учинио Новица Шаулић у предговору за прву свеску прве
књиге епских народних пјесама објављене у Београду 1929. године (...) Овај предговор
Новице Шаулића је, у ствари, изузетна студија о народном стваралаштву, народним
умотворинама уопште и епском пјесништву посебно”186.
Новица Шаулић
Приликом трагичне седнице Скупштине 20 јуна1928. године седео је у близини

Пунише Рачића, када је овај усмртио посланике Хрватске сељачке странке Павла
Радића, Ђуру Басаричека, као и Стјепана Радића, који касније умире од последица
185
186
М. М. Миљић, аrt. cit., стр.
55
рањавања. Новица је покушао да спречи безумни чин који је означио почетак сумрака
Краљевине СХС. Према сведочењу Обрена Караџића о садржају скупштинског
дневника Новице Шаулића, који је једно време био у његовом поседу, Новица је у
општем метежу покушао да обузда Пунишу Рачића узвикујући “Не Пуниша, не
јадиша”, снажни бивши комита се отео и наставио да пуца на хрватске посланике.
Судар два менталитета и културна миљеа, балканско-епског ексцесног и
средњоевропске ироније и подсмеха доживљеног као увреда патриотизма и палих
жртава, није остављао место за дистанцу у вртлогу узбурканих политичких страсти.
Осим што је отворио широки пут радикализацији хрватског сепаратизма, повод за
суспензију демократских институција и лични режим краља Александра, злочиначко
безумље Пунише Рачића само је продубило амбис између балканских порива и
средњоевропских ресентимана и претензија које новостворена државна заједница није
успевала да превазиђе.
Као упорни и неуморни скупљач народних умотворина и предања, Новица Шаулић се
далеко више и успешније исказао у културној и научноистраживачкој делатности. Као
рођени Дурмиторац, одрастао у постојбини Вукових предака, задојен на изворишту
језика баштином живе народне традиције, постаје један од најзаслужнијих настављача
делатељста Вука Караџића. Највише је урадио на скупљању народних тужбалица које је
записивао по народним окупљањима на северу Црне Горе187. Издао је неколико збирки
народних песама и прича, пословица и других умотворина. Његова супруга Аница
Ђукић-Шаулић објавила је до сада најпознатију биографију Новице Церовића. Писана
већом делом на основу живог народног предања, ова биографија бана Церовића, као
најзнаменитијег првака старохерцеговачког дела Црне Горе, није могла настати без
одлучујућег удела Новице Шаулића. Велики део сакупљеног материјала, који је остао
иза смрти Новице Шаулића 1966, нестао је, нажалост, током дуге болести и после
смрти његове јединице Јелене. Добивши име рано преминуле Новичине сестре, његова
кћи Јелена Шаулић делимично наставља очево дело. Као кустос Музеја Вука Караџића
и Доситеја Обрадовића у Београду, она се бави нучноистраживачким радом и објављује
студију Вук и породица188.
“Новица Шаулић (1882-1966), његова супруга Аница (1899-1989) и ћерка Јелена (1931-2003)
дали су немјерљив допринос историји народне књижевности дурмиторског, црногорског и
југословенског простора, уводећи га у оквире европске и свјетске књижевности, како
сакупљањем народних умотворина, тако и њиховим стручним и научним тумачењем,
њиховим сређивањем, приређивањем и објављивањем”189.
187
“Између два рата сакупљач народних пјесама и тужбалица из дурмиторског краја Новица Шаулић
какво је велико духовно богатство у народу тога краја”, Ж. Лековић, “Шаулићи на Језерима”, На извору
Вукова језика, VI (2009), стр. 314.
188
О. Караџић, Стари Жабљак – да се не заборави, друго допуњено издање, Жабљак 2013, стр. 127-128.
189
56
Поп Петар – Перко и попадија Стана Шаулић
Јеленини родитељи нису задуго надживели смрт њихове кћери. Никад опорављена од
мучења и рана задобијених од бугарских војника, скрхана смрћу Јеленином, њена мајка
Стана, Илије Кнежевића, рођена у Шаранцима 1872, умире у Гајтану 7/20. децембра
1928. Сахрањена је на гајтанском гробљу, на око два километра од цркве Светог
Пророка Илије у Горњој Јабланици.
Кратки некролог у Политици наводи неке основне податке о покојници:
“У Гајтану пре кратког времена преминула је мати г. Новице Шаулића, адвоката, Стана
Петра Шаулића свештеника витешка и мати народне јунакиње Јелене. За време
непријатељске окупације ова племенита Српкиња кад су је Бугари мучили и на вешала
ударали рекла је мучитељима својим и српске сирочади, стараца и жена, да им царовање
неће бити дуга века. Доживела је слободу своје земље, али непријатељске муке сломиле су
слабо и измучено тело. Потоња јој је жеља била да је сахране у месту где су сахрањене
стотине мученичких жртава”190.
Упис њеног упокојења “због исцрпљености”, са “56 година” и њене сахране, 8/21.
децембра, “на Гајтанском гробљу”, последњи је траг његовог службовања у Гајтану.
Матичне књиге у Месној канцеларији Леце:
190
Политика, 17. јануар 1929.
57
“Подаци јасно показују да је поп Петар Шаулић (тако свугде пише) био парох цркве у
Гајтану од краја 1908. године (а тада је заправо освештана ова црква) све до бугарске
окупације у јесен 1915. године, када је забрањен рад српских свештеника”191.
Рођен 8. јула 1857. у Јунче Долу, од родитеља Спасоја Јакшића-Шауле и Луције, рођене
Јакић, Петар Шаулић је крштен 19. јула од стране свештеника Гаврила Поповића и уз
кумовање Максима Караџића. После школовања на Цетињу 1880-1881. у манастирској
школи, Петар је рукоположен за свештеника од стране епископа Висариона Љубише,
под Острогом 30. јуна 1881. године. Три године после смрти његовог стрица,
свештеника Саве Шаулића, 1881. читави народ инорије Језерске од 120 кућа молио је
митрополита Цетињскога да им за свештеника рукоположи Петра Шаулића, који је у
свему примеран.
“Према извјештају комисије консисторије Цетињске из 1905. године у парохији жабљачкој
свештеник Петар Шаулић обављао је своју дужност и био вољен од парохијана192. Петар
Шаулић је дао оставку на парохију жабљачку и тепачку, 16. фебруара 1907. године, јер није
могао да врши своју дужност код Стевовића и Ћосовића који су убили његовог синовца
Уроша Шаулића. Он је у марту 1907. са увјерењем докторским пошао у Краљевину Србију
(...) Шаулић је напустио своју званичну парохијску дужност без знања и дозволе
Консисторије (...) из среза Златиборског, округа Ужичког у Србији тражи отпуст из своје
епархије и 19. јула 1908. године (...) Молби је удовољено 25. септембра 1908. године. Двије
године касније Петар Шаулић се налазио у Гајтану у Србији”193.
“Поп Перко се, са својом супругом, почетком 1919. вратио у своју Гајтанску парохију194“.
Поп Перко је повремено одлазио на Жабљак, наставио је да службује на његовој
парохији у Гајтану до краја 1928, када је пензионисан. Пошто се вратио у постојбину,
умро је 9. априла 1930. и сахрањен је до јужне апсиде цркве Преображења Господњег
на Жабљаку195. Рођен у Јунче Долу 1859. (1857) године, свештеничком позиву је
посветио готово 50 година свог живота.
Некролози у Политици евоцирају тегобни и честити животни пут попа Перка:
“... Син је чувеног народног јунака кнеза Спасоја Јакшића-Шауле, чију је јуначку смрт на
Забрђу, у Пиви 1860. године прославила народна песма. Тада је Петру било годину дана. Већ
у 15. својој години, угледавши се на војсковођу оца, он почиње ратовати и узима учешћа у
свим ратовима Црне Горе и Херцеговине. За своју храброст одликован је крстом Даниловим,
191
Из писма др Милоша Луковића Бошку Бојовићу, 9. октобра 2013.
192
“Подигнута 1875. у спомен знамените Битке на Шаранцима (1862) када је 3-400 чобана, жена и остале
чељади потукло до ногу велику турску војску, црква на Жабљаку слави Свето Преображење, на који се
дан битка и догодила. Саграђена под надзором капетана Живка Шибалије, командира Митра Ћоровића и
подкомандира Ђока Шаулића, на трошак читавог племена Језерског, уз помоћ једино Мале Црне Горе,
села капетаније Пивске, црквена слава је окупљала око 4.000 људи. У време пароха Петра Шаулића 1905.
године, ‘парохијских домова је око 250 “у простору од шест ура’, Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918,
Никшић 2011, стр. 420, 68.
193
Ж. Лековић, “Шаулићи на Језерима”, На извору Вукова језика, VI (2009), стр. 313, 449.
194
М. Луковић, “Свештеници из Црне Горе – пароси цркава у Јужној Србији”, Световиђе, стр. 26-27.
195
“Саборна црква језерска саграђена је 1875. год. Иста грађена је по заповијести Његовог Височанства и
Њ. Високопреосвештенства блажено-почившег митрополита Илариона, да служи овдашњем племену као
племенска црква, пошто се у то вријеме налазило и мјесних богомоља. Овај храм је подигнут још и то,
као споменик погинулим борцима у бици на Шаранцима 1862. год. 6/VIII, те је стога и храм посвећен Св.
Преображењу”, Н. Драговић, “Љетопис саборне цркве језерске”, Жабљак, 10. јуна 1896, у: П. Вукић,
Љетописи основних школа у Књажевини Црној Гори. Зборник докумената, Државни архив Црне Горе,
Цетиње 2003, стр. 259.
58
руским орденом и другим одличјима. За ревносну свештеничку службу добио је црвени
појас и орден Св. Саве IV степена”.
Примивши слободоумне опзиционаре, који су за време владе Обреновића побегли у
Црну Гору и помажући их, фамилија Шаулића дочекала је страдање – прогонства и
трагичну смрт Милоша Шаулића, у тешким данима, радећи на уједињењу Црне Горе са
Србијом, када и Петар Шаулић прелази у Србију, вршећи свештенички позив најпре
кратко у Кремни, а затим у Гајтану.
Отступајући са српском војском кроз Албанију, већ у годинама није могао издржати
све напоре голготе српске војске те се уз много среће вратио изнемогао у Гајтан.
Суочен са масивним убијањем српских свештеника од стране Бугара, није му преостало
ништа друго него да се придружи комитском одреду попа Мите Димитријевића. По
пропасти јасеничко-топличког устанка, прелази у Црну Гору, где је интерниран од
стране Аустријанаца и извођен неколико пута на губилиште, док му је кћи Јелена
организовала покрет отпора и водила комитску борбу против окупатора.
”Служио је 48 година свештеничку службу, и у рату и у миру живећи само за свој народ,
пруживши пример чисте, узвишене несебичности”196.
Не мирећи се са ропством под окупацијом, током Великог рата Шаулићи подносе
највећа искушења и жртве. У Другом балканском рату гине у Мурићима, 3. марта 1913,
Стеван Тришов Шаулић, из чете јаворовачке, артиљерац, стар 21 годину. Други син
Тришов умире у заробљеничком логору у Мађарској за време окупације. За то време
синови брата му Мирка одмећу се у комите. Мирку Аустроугари пале кућу и остале
зграде, док њега са женом и децом интернирају. Мирко са женом и два сина умире у
интернацији, као и Милета Шаулић197. Са њима је био у лoгору и поп Перко, немоћан
да спречи њихову трагедију. Није био поштеђен народне, као ни личне, голготе и
подвига.
Слично као и у следећем некрологу писаном такође на Жабљаку:
“... Покојник је отац чувене народне јунакиње Јелене Шаулић и г. Новице Шаулића. Он је за
живота уживао најлепши глас и симпатије.
Као свештеник служио је пуних педесет година. Његов се рад није ограничавао само на
проповедању вере и науке Христове, није се ограничавао на служењу цркви и олтару него се
кретао и простирао и у другим правцима. Истовремено, он је био и просветни радник”.
Осим тога одликовао се и као храбар војник. Учествовао је у свим борбама и окршајима,
почев од херцеговачког устанка 1875, па и у светском рату. У битци на Вучјем Долу истакао
се и био је одликован198.
Рукоположен за свештеника у својој тридесетој години, добио је парохију у родном месту.
Ту је служио све до 1906. године. Но после загонетне смрти свога брата Милоша и погибије
Уроша Шаулића, није ни њему био загарантован живот. Због тога и због другог узрока
напустио је Црну Гору и прешао у Србију, да тамо настави свој рад.
У Србији је добио парохију у Гајтану, близу Лесковца. Својим радом, за најкраће време,
стекао је највеће симпатије и пријатељство код тамошњих становника.
196
Политика, 11. април 1930.
197
Ж. Лековић, “Шаулићи на Језерима”, На извору Вукова језика, VI (2009), стр. 313; Ж. Лековић,
198
“На Вучијем долу, 28. јула 1876, у једној од најсјајнијих црногорских побједа Дробњаке су
предводили Живко Шибалић, Мико Маловић, Раде Кнежевић и Ђоко Шаулић”, Ж. Лековић, “Шаулићи
на Језерима”, На извору Вукова језика, VI (2009), стр. 302.
59
Тамо је служио до почетка рата. Чим је рат букнуо он се, међу првим, нашао у борбеним
редовима. Војнике је благословом храбрио подстичући их на велике подвиге, а својим
личним примером показивао им је како се брани родна груда и света слобода.
У светском рату налазио се у србијанској војсци. Али кад се пред великом и надмоћном
силом морало повући и сам је ишао са осталима. Тако га је окупација затекла у родном
месту где је живео до 1918. године. Те године јуна месеца одведен је у Тузи заједно са
својим братом и његовом породицом. У Тузима је доживео трагичну смрт свога брата,
синовца и још пуно најближе родбине. Тек после тешких искушења избавио се заточења да
дочека слободу и уједињење199. И заиста дочекао је, у седамдесетим годинама.
Одмах после ослобођења отишао је поново у Србију да и у дубокој старости служи Богу.
Тамо је остао до прошле 1929. године. Када му је и жена умрла прошле године, вратио се у
Жабљак, код својих, да ту сачека, мирно, крај живота”200.
Поп Петар - Перко Шаулић парох Жабљака и Гајтана
199
“Интернирани су били свештеници Мирчета Головић и ђакон Јово Жугић – чиновници Консисторије
никшићке и попови Марко Требјешанин из Ускока, Станко Обрадовић из Тепаца и Перко Шаулић са
Жабљака”, Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 540, 542.
200
Иницијали: Р. О., Политика, 18. април 1930.
60
Народ Горње Јабланице памтио је по добру Перка и његово свештенство у њиховом
крају из првих деценија 20. века, његову одважност у време бугарске и аустроугарске
окупације, Перков хумор, његове досетке, сналажљивост и добру вољу према
Шиптарима када би га пут навео у неко од њихових оближњих села.
Јеленин муж и саборац Бошко Бојовић

“Један од најистакнутијих црногорских комита био је Бошко Илијин. Он је једно вријеме
провео на раду у Канади, одакле се вратио пред Балкански рат. Активно је учествовао у
балканским и Првом свјетском рату. Након капитулације црногорске војске јануара 1916.
године, Бошко се одмеће у комите као комитски четовођа. Био је ожењен Јеленом Шаулић,
такође истакнутом женом комитом”201.
Прераном смрћу Јелена оставља сироче сина Илију од непуних годину дана, о коме
бригу преузима Бошкова мајка Иконија, кћи Млађена Церовића и Руже рођене
Вуковић. После неколико година Бошко постаје срески начелник у Шавнику, потом и у
Бољанићима. Током личног режима краља Александра Карађорђевића повлачи се из
државне службе и наставља да живи у Пљевљима. Жени се Радојком Дамјановић из
Пљеваља, с којом има синове Петра и Павла, као и кћери Милицу и Видосаву. Летње
одморе проводе у Зминици, Бошковој постојбини, одакле је 1903.202 он отишао у
Америку, где је остао до 1912, када се враћа као добровољац у Први балкански рат.
Током тих 9 година Бошко је боравио у Вермонту и у Монтани. Имао је у то време
суђење као оптужени за убиство приликом партије покера. Био је осуђен на смрт, али је
ослобођен када је преводилац признао да је био плаћен да лажно преводи Бошкове
исказе.
201
С. Караџић, В. Шибалић, Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло (Дробњак, Језера,
Ускоци и Шаранци), II измијењено и допуњено издање, Београд 1997, стр. 761.
202
Пасош је добио 9. октобра 1903. (Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 616),
искрцао се 8. новембра 1903. у Њујорку са француског пароброда Lа Gаscognе.
61
Бошко Бојовић као срески начелник у Шавнику
Између два рата Бошко је био председник четничке организације у Црној Гори. Као
нека врста борачке установе ветерана из претходних ратова, ова се организација бавила
и обуком за герилско ратовање у случају нових ратних сукоба. Априлски рат и
капитулација Југославије 1941. затекли су Бошка као команданта утврђења код Билеће.
Убрзо после капитулације Бошко са педесетак коња натоварених санитетским
материјалом, оружјем и муницијом напушта Пљевља и долази у Шаранце и Зминицу
као у ратни збег. У његовој пространој новој кући подигнутој 1934. године борави
његов пријатељ генерал Љуба Новаковић, потом и британска војна мисија мајора
Атертона. На неколико километара од ратног аеродрома на Његовуђи, Бошкова кућа је
била веома подесна за ратну базу и склониште до кога је тешко могла залазити
италијанска војна посада са Жабљака. Бошко је учествовао у општем устанку против
окупатора, као и у неуспелом нападу на Пљевља, који се погубно завршио за устанике.
62
Када су партизани убили његовог побратима Момчила Ћоровића у Међужваљама203,
потом његовог сестрића Тодора Томића из Буковице и његову мајку, Бошкову сестру
Божану на Жабљаку204, касније и генерала Новаковића који се био прикључио
партизанима у Фочи почетком 1942. године205, Бошко се повукао и настојао да спречи
колико је могуће даље братоубилачко крвопролиће. Поред осталих, спасао је живот
судији и комунистичком руководиоцу Живану Јованову Кнежевићу, кога је била
заробила група четника под командом Милована Дедејића. Узалуд је покушао да се
супротстави мајору Николи Бојовићу, који је као члан покрета Драже Михајловића на
Његовуђи само симулирао стрељање комуниста које су оптуживали за смрт
партизанских жртава. Када су партизани поново дошли у Црну Гору с пролећа 1943,
командант прве армије Пеко Дапчевић позвао је Бошка на Жабљак. На Пеково
инсистирање да се реактивира као нека врста председника округа, Бошко је понуду
одлучно одбио под образложењем да не жели да буде Стаљинов комесар. Због
одбијања сарадње ускоро је од преког војног суда у одсуству био осуђен на смрт. Отада
се око годину дана морао крити у густим шумама шаранским, док су војни одреди
партизана више симулирали потрагу за њим него што су га стварно прогонили. Октобра
1944. Бошко умире током одступања у селу Околиште код Фоче206, где га поред цркве
Светих Константина и Јелене сахрањују синови Илија и Петар. Мештани Околишта
чували су и очували његов гроб, који су тражили УДБА и ДБ у време једнопартијске
Југославије.
Илија син Јеленин и Бошков

Бошко и Јелена добили су 18. маја 1920. сина Илију. Друге деце нису имали у њиховом
кратком браку, који је прекинула Јеленина смрт 1921. Оставши сироче без мајке с
непуних годину дана, Илију је подизала Бошкова мајка Иконија. Касније и његова
друга жена Радојка, која је свакако давала предност подизању четворо деце које је
родила с Бошком.
После завршене гимназије и велике матуре, Илија студира од 1939. на Медицинском
факултету у Београду, све до окупације априла 1941. Потом се склања од окупатора у
очевој кући у Зминици, где је 1942. била британска војна мисија мајора Атертона, као и
Бошков пријатељ Љуба Новаковић, једини генерал југословенске војске који је до тада
постојао у покрету отпора против окупатора. После одласка у Брозов главни штаб у
203
“Момчило је учествовао у Првом свјетском рату као гимназијалац добровољац, када је заробљен и као
логораш налазио се у логору Неђмеђер у Аустроугарској (…) Припадао је лијевом крилу Земљорадничке
странке и Омладинском покрету за уједињење Србије и Црне Горе. Тада је био напредан, па је због
својих напредних идеја затваран и стално премјештан са службом. Од првих устаничких дана био је на
страни НОП-а све до јуна 1942. године, до одступања партизанских јединица за Босну, када је приступио
четничком покрету у коме је имао значајну улогу. Убијен је на крајње непопуларан начин испред своје
куће”, С. Караџић, В. Шибалић, Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло (Дробњак, Језера,
Ускоци и Шаранци), II измијењено и допуњено издање, Београд 1997, стр. 771.
204
Која је била удата за Милутина Томића, Н. Томић, Братство Томићи у Дробњаку, Темекула 1980, стр.
27-40, рукопис;Ђ. Остојић, “Трагедија породице Милосава Томића”, Пљеваљске новине, бр. 1258, 1.
септембра 2009.
205
“Генерал без војске”, Р. Чолаковић, Записи 1, стр. 457. “ Судбина Новаковића је позната (...) Крајем
1943. године заробиле су га и стрељале јединице Пете црногорске бригаде”, W. Dеаkin, Thе Embаttlеd
Mountаin (Бојовна планина), Oxford Univеrsity Prеss, London 1971; Fаbеr & Fаbеr, 2011.
206
Ђ. М. Остојић, “Војвода Бошко Бојовић”, Добровољачки гласник, 34/XIX (2009), стр. 110.
63
Фочи, Атертон је без трага нестао, док су генерала Новаковића касније убили
партизани.
Илија је био мобилисан као студент медицине у санитет партизанског штаба на
Жабљаку. Радио је под заштитом начелника Момира Алексића у партизанској болници
у хотелу Дурмитор. Партизански политички комесар је покушао да га примора да
усмрти његову љубавницу која је остала у другом стању, што је Илију приморало да
дезертира тако што је симулирао пегави тифус, те су га партизани евакуисали у очеву
кућу у Зминици. Партизани су му се реванширали на тај начин што су код Бошкове
куће убили заробљеног италијанског официра. Илија је после тога био депортован у
италијански логор на око годину дана. Тешки услови у логору нарушили су му здравље
толико да је крајем рата добио туберкулозу. По повратку партизана у Црну Гору
поново је био мобилисан за санитет партизанског штаба на Жабљаку. Пошто је послат
у саставу казненог одреда који је био упућен да ухапси његовог оца, који је био осуђен
на смрт због одбијања сарадње с партизанима, Илија поново нема другог избора него да
се спасава од партизана. Придружује се оцу и млађем брату Петру, све до очеве смрти у
октобру 1944. у Околишту код Фоче. Потом браћа одступају са Ђуришићевим
четницима све до крвопролића на Левча Пољу у Босни, где су четници били опкољени
и десетковани од стране партизана, Немаца и усташа. Још неко време се склањају са
остацима четника у источној Херцеговини, да би се после амнестије предали
партизанима. Захваљујући познанству с неким комунистичким руководиоцима које је
познавао са студија, као што је био Светозар Вукмановић Темпо, Илија избегава теже
последице, док његов брат Петар, као гимназијалац у монтираном процесу 1946.
године, бива осуђен на 15 година робије.
Илији није било дозвољено да заврши престижне студије медицине, он се уписује 1948.
на Богословски и касније на Филолошки факултет. Жени се 1947. са Вером, ћерком
Николе Љубинковића, управника уметничког павиљона Цвијета Зузорић у Београду.
Пише књижевне и ликовне рецензије, постаје новинар, ради у Југословенској
Радиодифузији као уредник Међународне редакције, стиче и неке високе функције иако
никада није био члан КПЈ, као ни Социјалистичког савеза. Објављује интервјуе са
бројним истакнутим домаћим и страним књижевницима, научницима и
интелектуалцима, доводи пред микрофон Радио Београда Иву Андрића, упркос томе
што југословенски нобеловац није давао интервјуе. У Француској прави већи број
интервјуа, као гост француске владе 1968. присуствује студентској побуни и води
разговоре и преписку с најважнијим представницима интелектуалне опозиције.
”У вријеме кад се није путовало много, Илија Бојовић је био готово изузетак. Био је путник-
намјерник. Отмен, радознао, луцидан и динамичан, био је спреман да сваког тренутка
отпутује, да оствари драгоцјене интелектуалне сусрете. Чинило се да му то причињава
велику радост (....) Париз је увијек био незаобилазан, увијек присутан у његовим
интересовањима и његовим истраживањима. Тамо је најчешће водио разговоре са
француским интелектуалцима.
Његов повратак у Београд очекивао се са великим нестрпљењем. У неколико важних
редакција некадашње Југославије, у културној јавности, његови разговори са француским
интелектуалцима имали су посебан значај и изузетно значење. Увијек се знало да ће
разговарати са знаменитим личностима и да ће ”открити” духовно стање у коме су се они
налазили, да ће преко својих изабраника обзнанити идеје мислећих људи свјетске
64
метрополе. Заиста, доносио је изванредне разговоре, изузетно подстицајне за наше тадашње
покушаје да се отворимо према свијету. Биле су то освјежавајуће ињекције духа. За средину
која је увелико била притиснута идеолошким траумама још увјек монолитног једно-
партијског система била је то топла и љековита струја”207.
Ослабљеног здравља од последица туберкулозе, умире у 51. години живота у Београду,
10. децембра 1971. године. Постхумно су објављене две књиге његових разговора са
најистакнутијим француским интелектуалцима, на српском и на француском језику 208.
Илија, син Јелене и Бошка Бојовића, Београд 1950, године.
207
R. Božović, Moje simpatije, Čigoja, Beograd 2012, str. 102.
208
Илија Б. Бојовић, Разговори на француској левици – 1968, предговор Ратко Божовић, Институт за
политичке студије, Институт за новију историју, Београд – 2005, 348 стр. ; Id., 1968. – Archéologiе d’’unе
pеnséе, prеdgovor Michеl Wiеviorkа, Pаidеiа, Bеlgrаdе-Pаris, 2008 (245 стр.).
65
Споменик на старом градском гробљу у Пљевљима
66
Дужност сећања против самозаборава
Потомак Милешевића, верних витезова кнеза Лазара, како стоји у ферману Мурата III
(1574-1595), њиховог изданка кнезова дробњачких Мандића из Придворице, предака
попа Јакше и кнеза Сима Јакшића, Јелена кћер попа Перка Шаулића унука је последњег
кнеза Језерског Спасоја Јакшића Шауле, јуначки палог у победничком боју на
Муратовици 1861. По мајци Стани, унука је гласовитог војводе Шаранског Јоксима
Кнежевића и Симониде, жене његовог брата Илије, која у знаменитом боју на
Шаранцима, на Преображење 1862. ”посјече два и зароби четири Турчина”, за шта је
кнез Никола одликова скупоценим сребрним ћемером.
Племенити изданак племенитог рода и женског и мушког ненадмашног јунаштва у
пресудним ратовима за народно ослобођење и уједињење, младој учитељици Јелени
ратне прилике ускратиле су могућност да настави своју тек започету просветну мисију
и наметнуле избор Његошевог витешког завета: ”...Ал тирјанству ногом заврат стати, то
је људска дужност најсветија”.
Одлажући намах перо и просвету, она се лаћа пушке и бомби у одбрану нејачи којој
голи живот постаје све угроженији. Са оцем Перком, у младости учесником битке на
Вучјем долу, одмеће се на Радан планину из Гајтана, где он не може више да врши
свештеничку службу, да га бугарски окупатор не би придружио сто педесет осам
убијених српских свештеника само у Нишкој епархији Српске православне цркве.
Старом ратнику, тада протојереју, није било опстанка у Гајтану, а његова млада кћи
није га могла оставити сама с комитама у врлетима Радан планине. Отац и кћи
придружују се комитском Гајтанском одреду попа Мите Комите у септембру 1916, који
је бројао 65 устаника из Горње Јабланице.
После пропасти великог Топличко-Јабланичког устанка и гушења у крви хиљада
недужних цивила, деце, стараца и жена, уморених бестијалним терором бугарске војне
казнене експедиције, Јелена и поп Перко се склањају у њихову стару постојбину.
Поп Перко покушава да настави своју свештеничку дужност, али ускоро бива
депортован у аустроугарски заробљенички логор, док Јелена наставља свој изнуђени
ратнички позив од првих месеци 1917. Придружује се комитској чети једног од првих и
најгласовитијих комита, ”Американца” Бошка Бојовића, заједно са двојицом њене
браће – од стрица Станка Шаулића и од ујака Станка Кнежевића. Такође познати међу
првим комитама у чети Бошковој и Јелениној били су и браћа Јакшићи, њени блиски
рођаци.
Тарске стране и беспутна Сињајевина, равна Језера, Дурмиторске врлети и литице,
током готово читаве 1917. и 1918. биле су прибежиште и полигон непокорних горских
див-јунака, међу којима је нарочито Јелена утеривала страх у кости, не само швапским
вакмајсторима, војницима и шуцкорима (жандармима), него и лажним комитама којима
су пљачка и насиље над голоруким народом били пречи од његове заштите, борбе
против окупатора и ослобођења, као и окупаторским шпијунима и сарадницима.
Није се одвајала од одмереног и тактичног Бошка, под чијом је заштитом била, иако је
он некада с муком морао да обуздава њене смеле и опасне иницијативе у диверзијама и
кажњавању окупаторских злодела и непријатељских доушника и злочинаца.
67
У знаменитој борби у Врелима Бошко и Јелена, са њиховим одредом и околним
народом који им је притекао у помоћ, односе победу над преко 110 аустроугарских
војника и официра, од којих већина гине, задобија ране и са осталима бивају
заробљени.
Поред све жешћих борби и учесталијих победа како се распламсавао општенародни
устанак на североистоку Црне Горе, комите организују и живу политичку активност,
чији је најважнији циљ уједињење Црне Горе са Србијом и стварање заједничке српске
и југословенске државе. Борба против аутократске владавине кнеза и потом краља
Николе била је нарочито подржавана од стране старохерцеговачког становништва
Дробњака, Пиве, Мораче, Језера и Шаранаца. Виђене фамилије, међу којима нарочито
Шаулићи, дали су понајвећи данак у тој неравноправној борби. Јелена је стога била
нарочито мотивисана за остварење политичких и националних циљева највећег дела
комитског покрета.
Дубоко свесна да је стварање заједничке јаке и одрживе државне творевине најважнији
предуслов за опстанак њеног потлаченог народа, за његово избављење од даље голготе
и страдања, Јелена је све своје снаге ставила на вагу и све подредила идеалу његовог
ослобођења и уједињења. Није штедела у првом реду себе, као ни своје саборце и
најближе.
После удаје за свог верног саборца и заштитника Бошка Бојовића, Јелена се с њим
настањује у Пљевљима, где наставља свој невољно ратом прекинути учитељски позив у
оближњем селу Отиловићима. Почетком 1920. одлази са дужности на породиљско
одсуство и рађа сина Илију. Њен јединац још није напунио годину дана кад остаје без
мајке која му умире у марту 1921. године.
Испраћена на вечни покој као народна јунакиња, предана учитељица, мајка и супруга,
од стране највећег дела Пљеваљског народа обе вероисповести, званичника, грађана,
родбине и свештенства, великог броја народа из Дробњака, Језера и околних племена,
успомена на њу остаје још увек жива упркос вишеструкој смени генерација. О чему
сведочи и подизање споменика на њеном гробу на Пљеваљском старом градском
гробљу 2006. године од стране Удружења за поштовање традиције ратова 1912-1918,
заслугом новопочившег Ђорђија Остојића, који је понајвише писао о њој и најусрдније
се трудио да се одржи сећање на, како је написано на њеном споменику: ”Јелену
Шаулић Бојовић, учитељицу, комиту, војводу”.
Упркос званичном забораву209, њена успомена живи у народном сећању, песмама као
што је она великог народног епског песника Радована Бећировића, као и најчешће
анонимних аутора, повременим написима у штампи Србије и Црне Горе, а највише
усменим предањем.
За ову ”Српску Орлеанку”, како су је прозвали неки од публициста и новинара, остаје
недоречени дуг и дужност сећања, посебно у долазећој стогодишњици Топличко-
Јабланичког устанка. Дуг и дужност не само сећања већ и самопоштовања и поштовања
светлих ликова заједничке прошлости, посебно стога што је њено наслеђе, према
речима једног од његовог коментатора, ”Дело узвишене несебичности”.
209
И поред једине преостале њене фотографије, која још увек стоји у поставци Војног музеја у Београду,
лик ове народне јунакиње и носиоца Карађорђеве звезде са мачевима као да се неумитно предаје
забораву.
68
Париз-Зминица, лета 2016.
Бошко. И. Бојовић
69

JELENA SB©© Copie 2

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

JELENA SB©© Copie 2

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ЈЕЛЕНА ШАУЛИЋ БОЈОВИЋ

“Сматрала сам да чиним једну свету и племениту дужност.

Спасоје Јакшић Шаула родоначелник Шаулића

извору Вукова језика, VI (2009), стр. 301.

Калифорнија, 1980, стр. 55.

Трагичан крај министра Милоша Шаулића и судбина Шаулића

Пренос посмртних остатака и откривање споменика Милоша Ђ. Шаулића на старом

“Сматрала сам да чиним једну свету и племениту дужност.

Комиткиња у Црној Гори

1916-1918, Београд 1985, стр. 121, 174.

Учешће девојака и жена у комитском покрету описује и Стојан Караџић:

Према историчару Жарку Лековићу:

Интензивне борбе воде се све више, посебно у Шаранцима и Дурмиторском крају,

Мотивација за одметање у комите долазила је у првом реду као последица сурове

Као један од најбољих црногорских и српских књижевника и приповедача историје,

Приликом трагичне седнице Скупштине 20 јуна1928. године седео је у близини

Матичне књиге у Месној канцеларији Леце:

Поп Петар - Перко Шаулић парох Жабљака и Гајтана

Јеленин муж и саборац Бошко Бојовић

Илија син Јеленин и Бошков

Илија, син Јелене и Бошка Бојовића, Београд 1950, године.

You might also like