Бошко

Бојовић

Шаулић
Бојовић
(–)
!" # $ % & # ' ( # p ( $ * # +
 Издавач
МЕДИЈА ЦЕНТАР „ОДБРАНА”

Библиотека „Војна књига”

Књига бр. 2228

Директор
Стевица С. Карапанџин, пуковник

Главни уредник
Драгана Марковић

Главни графички уредник

Горан Јањић, дипл. инж.

Дизајн и прелом
Оливера Синадиновић

Језичка редакција
Агенција ОН

Тираж
300

Штампа
Војна штампарија, Београд

ISBN 978-86-335-0614-4
 БОШКО БОЈОВИЋ

ЈЕЛЕНА
ШАУЛИЋ
БОЈОВИЋ

18961921

Учитељица и ратник

Београд, 2018.
 САДРЖАЈ

СРПСКА ХЕРОИНА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 07
ДУЖНОСТ СЕЋАЊА ПРОТИВ САМОЗАБОРАВА . . . . . . . . 9
СТАРА ХЕРЦЕГОВИНА И ЦРНА ГОРА . . . . . . . . . . . . . . 15
СПАСОЈЕ ЈАКШИЋ ШАУЛА, РОДОНАЧЕЛНИК ШАУЛИЋА . . 19
ТРАГИЧАН КРАЈ МИНИСТРА МИЛОША ШАУЛИЋА
И СУДБИНА ШАУЛИЋА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31
ПОХАРА ШАУЛИЋА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38
ЈЕЛЕНА, КЋИ ПОПА ПЕРКА ШАУЛИЋА . . . . . . . . . . . . . 41
КОМИТКИЊА У ЦРНОЈ ГОРИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57
НОВИЦА ШАУЛИЋ 18821966 . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97
ПОП ПЕТАР  ПЕРКО И ПОПАДИЈА СТАНА ШАУЛИЋ . . . . . 103
ЈЕЛЕНИН МУЖ И САБОРАЦ БОШКО БОЈОВИЋ. . . . . . . . . 109
ИЛИЈА, СИН ЈЕЛЕНИН И БОШКОВ . . . . . . . . . . . . . . . . 113

СПИСИ И СЕЋАЊА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117

РАТНИ ДНЕВНИК ОДЛОМАК, СКАСКА, ПЕСМЕ,
ПУБЛИЦИСТИКА, ШТАМПА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 119
ПРЕПИС ИЗ РАТНОГ ДНЕВНИКА . . . . . . . . . . . . . . . . . 121
ПРВИ И ПОТОЊИ ПУТ МОРАЧАНИН НА ПРИЧЕСТУ . . . . . 129
ПЈЕСМЕ И ТЕКСТОВИ О ЈЕЛЕНИ . . . . . . . . . . . . . . . . . 135

5
 СРПСКА
ХЕРОИНА
 ДУЖНОСТ СЕЋАЊА ПРОТИВ САМОЗАБОРАВА

Потомак Милешевића, верних витезова кнеза Лазара,

како се наводи у ферману Мурата III (1574–1595), њихо-
вог изданка кнезова дробњачких Мандића из Придворице,
предака попа Јакше и кнеза Сима Јакшића, Јелена кћер попа
Перка Шаулића, унука је последњег кнеза језерског Спасоја
Јакшића Шауле, који је јуначки пао у победничком боју на
Муратовици 1861. године. По мајци Стани, унука је гласови-
тог војводе шаранског Јоксима Кнежевића и Симониде, жене
његовог брата Илије, која у знаменитом Боју на Шаранцима,
на Преображење 1862. године „посјече два и зароби четири
Турчина”, за шта је кнез Никола одликова скупоценим сре-
брним ћемером.
Племенитом изданку племенитог рода и женског и му-
шког ненадмашног јунаштва у пресудним ратовима за народ-
но ослобођење и уједињење, младој учитељици Јелени ратне
прилике ускратиле су могућност да настави тек започету
просветну мисију и наметнуле избор Његошевог витешког
завета: „...Ал тирјанству ногом стати заврат, то је људска ду-
жност најсветија”.
Одлажући намах перо и просвету, она се лаћа пушке и
бомби у одбрану нејачи чији је голи живот био све угрожени-
ји. Са оцем Перком, у младости учесником Битке на Вучјем
долу, одмеће се на Радан планину из Гајтана. Отац и кћи при-
дружују се комитском Гајтанском одреду попа Мите Комите
у септембру 1916.
После пропасти великог Топличко-јабланичког устанка
и гушења у крви хиљада недужних цивила, деце, стараца и

9
жена, уморених бестијалним терором бугарске војне казнене
експедиције, Јелена и поп Перко се склањају у њихову стару
постојбину.
Поп Перко покушава да настави своју свештеничку ду-
жност, али ускоро бива депортован у аустроугарски заро-
бљенички логор, док Јелена наставља свој изнуђени ратнички
позив од првих месеци 1917. године. Придружује се комит-
ској чети једног од првих и најгласовитијих комита, „Амери-
канца” Бошка Бојовића, заједно са двојицом браће – братом
од стрица Станком Шаулићем и братом од ујака Станком
Кнежевићем. Међу првим комитама у чети Бошковој и Јеле-
ниној била су и позната браћа Јакшићи, њени блиски рођаци.
Тарске стране и беспутна Сињајевина, равна Језера, дур-
миторске врлети и литице, током готово читаве 1917. и 1918.
године биле су прибежиште и полигон непокорних горских
див-јунака, међу којима је нарочито Јелена утеривала страх
у кости не само швапским вакмајсторима, војницима и шуц-
корима (жандармима), него и окупаторским шпијунима и
сарадницима и лажним комитама којима су пљачка и насиље
над голоруким народом били пречи од његове заштите, борбе
против окупатора и ослобођења.
Није се одвајала од одмереног и тактичног Бошка, под
чијом је заштитом била, иако је он некада с муком морао да
обуздава њене смеле и опасне иницијативе у диверзијама и
кажњавању окупаторских злочинаца и непријатељских доу-
шника и злочинаца.
У знаменитој Борби у Врелима Бошко и Јелена, са својим
одредом и околним народом који им је притекао у помоћ, по-
бедили су преко 110 аустроугарских војника и официра, од ко-
јих је већина погинула и рањена, а остали су били заробљени.
Поред све жешћих борби и учесталијих победа, како се
распламсавао општенародни устанак на североистоку Црне
Горе, комите организују и живу политичку активност, чији је
најважнији циљ уједињење Црне Горе са Србијом и ствара-
ње заједничке српске и југословенске државе. Борбу против

10
аутократске владавине кнеза и потом краља Николе здушно
је подржавало старохерцеговачко становништво Дробњака,
Пиве, Мораче, Језера и Шаранаца. Виђене фамилије, посебно
Шаулићи, дали су понајвећи данак у тој неравноправној бор-
би. Јелена је стога била нарочито мотивисана за остварење
политичких и националних циљева највећег дела комитског
покрета.
Дубоко свесна да је стварање заједничке јаке и одрживе
државне творевине најважнији предуслов за опстанак њеног
потлаченог народа, за његово избављење од даље голготе и
страдања, Јелена је све своје снаге ставила на вагу и све по-
дредила идеалу његовог ослобођења и уједињења. Себе није
штедела, али ни своје саборце и најближе.
Успомена на Јелену остала је увек жива упркос вишестру-
кој смени генерација. Удружење за поштовање традиције
ратова 1912–1918. подигло јој је споменик на њеном гробу на
пљеваљском старом градском гробљу 2006. године, заслугом
новопочившег Ђорђија Остојића, који је понајвише писао
о њој и најусрдније се трудио да се одржи сећање на, како
је написано на њеном споменику: „Јелену Шаулић Бојовић,
учитељицу, комиту, војводу”.
Упркос званичном забораву, њена успомена живи у на-
родном сећању, песмама великог народног епског песника
Радована Бећировића и многих анонимних аутора, повре-
меним написима у штампи Србије и Црне Горе, а највише у
усменом предању.
За ову „Српску Орлеанку”, како су је прозвали неки публи-
цисти и новинари, остаје недоречени дуг и дужност сећања,
посебно у стогодишњици Топличко-јабланичког устанка. Дуг
и дужност не само сећања већ и самопоштовања и поштовања
светлих ликова заједничке прошлости, посебно што је њено
наслеђе, према речима једног од његовог коментатора, „дело
узвишене несебичности”.

Аутор

11
 Сматрала сам да чиним једну свету и племениту
дужност. А вазда сам желела да умрем само као достојна
Српкиња. Па и под непријатељским бајонетима,
тој би се смрти насмејала и без успреге и страха
на сусрет изашла.

Из Дневника

13
 СТАРА ХЕРЦЕГОВИНА И ЦРНА ГОРА

Широки погранични појас који се преко Херцеговине

протезао између Црне Горе и Турске империје био је до Бер-
линског конгреса 1878. године својеврсна тампон-зона, која
је гравитирала Цетињу док се постепено ослобађала остатака
намета турског беговата1. На простору Дробњака, Ускока,
Језера, Шаранаца и Пиве племенска аутономија се, без ствар-
не државне власти, сводила на патријархалну самоуправу и
ауторитет обичајних кнезова. У сточарском становништву
брдско-планинских динарских подручја та обичајна друштве-
на организација наслеђена је из феудалних времена. Обичајно
право, сточарска привреда, трансхумантска покретљивост
становништва за испашама2, погранични упади и отимање
стоке, ратнички понос и етноконфесионална припадност,
основне су особине планинштака који насељавају те крајеве.
Природни прираштај и наталитет, који у планинским подруч-

1 „Све до коначног прикључења Дробњака Црној Гори, 1856. г., старје-

шина овог племена био је кнез, а командант племенске војске војвода. Њих
је бирао народ на племенском збору.” Н. Томић, Племе Дробњак, Темекула
– Калифорнија 1980, 153. „У то вријеме околна племена”, како каже краљ
Никола у својима мемоарима, „Бањани, Пивљани Дробњаци, Шаранци и
Језерци постали су самостални. Данак не плаћају никоме. А и сва Херце-
говина остала је у овом рату ојачана и мање подложна насиљу турском.” С.
Караџић, В. Шибалић, Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло
(Дробњак, Језера, Ускоци и Шаранци), II измијењено и допуњено издање,
Београд 1997, 292.
2 С. Томић, Дробњак, Пива, Бањани, Фототипско издање, ЦИД, Подго-
рица 2000, 103–112; Н. Томић, Племе Дробњак, Темекула – Калифорнија,
1980, 49–51.

15
јима по правилу стварају демографске вишкове, доводи да
ширења тог становништва ка висинским стаништима, где се
раније само лети издизало са стоком, као и према подручјима
на која је номинално претендовао турски беговат ослањају-
ћи се на своје малобројне чифлуке и чифчије. Дробњачка и
ускочка братства почела су тако да насељавају дурмиторску
висораван Језера од краја прве половине 19. века3. Шаранци
се спуштају левом обалом Таре од Колашина и Мојковца, па
све до Расове, одакле се у 18. веку најпре издижу на висинске
пашњаке и потом насељавају у првом реду североисточне
делове простране Сињајевине. Због отпора наметима, борбе
против турских зулума и преласка Таре ради пљачке и одма-
зди у оба правца, временом се ствара спонтана погранична
зона, све до успостављања државне границе на Тари између
Црне Горе и Турске, која је важила између 1878. и Првог бал-
канског рата 1912. године4.
„До 1863. године, када су Турци истјерани из Дробњака,
од Горње Буковице до Жабљака, а то су сва равна Језера, кућа
није било, осим једне у Ковчици Караџића, једне у Пашиној
води и једне у комарском крају. Биле су само стаје за стоку
и колибе по крајевима њива и ливада. Од тога доба настаје
нагло напуштање села у Дробњаку и стално настањивање у
Језерима.”5

3 „Језерци су 1863. године по наговору књаза Николе попалили турске

чардаке и из њих протјерали посаде, које се више ниjесу враћале.” Ж. Ле-
ковић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић, 2011, 91.
4 После Берлинског конгреса почиње масовно насељавање из Црне Горе
у новоослобођене делове јужне Србије, у Топлички и Врањски округ. „Из
пасошке књиге види се да је од марта до средине децембра 1879. године
у Србију прешло 1.578 људи, од којих 434 из Дробњака, Језера и Шарана.
Дробњачка нахија тада је имала 12.000 становника.” Ж. Лековић, Дробњак
од 1850. до 1918, 575.
5 Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, 417. Тврдњу Жарка Лековића о
насељавању Језера тек од 1863. године, доводи у питање Гиљфердингов пу-
топис из 1857. године. А. Ф. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни
и Старој Србији, Београд, 1996, 214. Сам Лековић на другом месту пише:

16
 Источно од Језера, дуж леве обале Таре, живели су Ша-
ранци који су били у непосредном суседству с пљеваљским
и колашинским „Турцима”. Тако 1863. године кореспондент
Вука Караџића поп Вук Поповић лоцира Шаранце:
„И Шаранци допиру до Таре, наниже међу Жвала (село
Мађужваље). И биће међу њима добријех пушака преко 500.
Свак каже да су Шаранци најпоузданији јунаци.”6
„Према простору који су заузимали, изгледа да су били
велико племе.”7
На путу од Косова и Новог Пазара, преко Пљеваља и
Пиве, даље ка Херцеговини и Босни, руски научник и путо-
писац Гиљфердинг зауставио се 1857. године на Алузи, где
почиње дурмиторска висораван после изласка из кањона
Таре код Расове. Забележио је да на левој обали Таре и на
Сињајевини живи српско племе Шаранци, које је у непре-
кидном рату с колашинским Турцима, познатим као највећи
злочинци у Османлијској царевини.
„Колашин је гнездо фанатика пљачкаша. Колашински му-
слимани, пореклом Словени, најжешћи су и најсуровији у
целој Босни и Херцеговини. Код њих се у свој снази расплам-
сао фанатизам, којим се, како већ рекох, одликују муслимани
у местима која се граниче са Црном Гором. Можете само
помислити како овде живе њихови кметови, хришћани (...)
Колашински муслимани немају другог имена сем ‘зликовци’.
Тај епитет борбености и дивљаштва деле с њима њихови за-
падни суседи, становници нахије Шаранци (...). У Шаранцима
нема ниједног муслимана – цела је ова нахија православна.
Становници Колашина и Шаранаца стално међусобно ратују
(...). Ретко се овде успоставља примирје. Много народних

„Шаулићи су из Јунча Дола, где су се доселили око 1870. из Придворице.”

Ж. Лековић, „Шаулићи на Језерима”, На извору Вукова језика, VI, 2009, 301.
6 Вук Поповић, Писма Вуку Караџићу, ЦИД, Подгорица, 1999, 431.
7 С. Караџић, В. Шибалић, Дробњак, породице у Дробњаку и њихово
поријекло (Дробњак, Језера, Ускоци и Шаранци), 743.

17
песама опева догађаје из ових сукоба. На граници Колашина
и Шаранаца престаје власт турске администрације. У овим
двема нахијама и у крајевима јужно према црногорској грани-
ци, у Дробњацима, Пиви, Никшићу, Бањанима и Корјенићима
итд., готово сам народ управља (...) а у местима где станују
муслимани (Колашин, Никшић, Корјенићи) султанова благај-
на ништа не добија и право јачега господари неограничено.”8

8 А. Ф. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији,

208–211.

18
 СПАСОЈЕ ЈАКШИЋ ШАУЛА,
РОДОНАЧЕЛНИК ШАУЛИЋА

Јелена, кћи свештеника Перка Шаулића, најстаријег сина

Спасоја Јакшића Шауле9, по коме је братство Шаулића доби-
ло то презиме, рођена је 1896. године у Јунче Долу надомак
Жабљака. Спасоје Шаула је био последњи племенски кнез
Језераца јер су после њега били капетани које је постављао
кнез Црне Горе Никола Петровић10. Син кнеза Сима Јакшића
и Јованке или Јоване Кулић11, чукунунук попа Јакше Манди-
ћа12, родоначелника Јакшића, рођен је 1821. године.
Јакша Мандић је потомак дробњачког капетана Мило-
ша Милешевића (потомка Милеша Мандића, дробњачког

9 А Šеvlе је турска реч арапског порекла која значи „ујед шкорпије”; озна-
чава и 19. месечеву мену, која је у знаку Шкорпије. Jаmеs W. Rеdhousе, A
Turkish аnd English Lеxicon, Nouvеllе imprеssion, Constаntinoplе 1921, 1142.
Дугујемо захвалност колегиници проф. др Ирени Белдићану Штајнер, која
је ишчитала турско-арапску транскрипцију те речи.
10 Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, стр. 91, фн. 417.
11 Удовица Јована Шибалије из Кулића од Пиве. С. Караџић, В. Шибалић,
Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло (Дробњак, Језера, Ускоци
и Шаранци), 487.
12 Симеун Мандић помиње се као оберкнез Дробњака 1608. године. Према
ферманима султана Мурата III (1574–1595), из 1671. године, који су издати
оберкнезу Јовану Мандићу, Мандићи потичу од Ивана Милешевића зва-
ног Дробњак, из Придворице, потомка „капетана Милоша Милешевића
из Дробњака, из мјеста званог Придворица, и тај капетан показа своје
повеље издате од српског кнеза Лазара (…) да буде старјешина над двана-
ест дробњачких кнезова...”. Н. Томић, Племе Дробњак, 52, 163–165. О тим
ферманима и грешци у њиховој хронологији: С. Томић, Списак фермана
и повеља породице Дробњаковић из Рисна, Београд 1938.

19
војводе у време кнеза Лазара13), који је 1542. године био у
Цариграду:
„...из преписа једног владалачког рјешења од 16. августа
1542. године, види се да је капетан Милош Милешевић, из
Придворице, показао султану карту српског кнеза Лазара, из
које се види подаништво именованог свом господару. Принц
Мурат Отмановић је потврдио карте капетана Милешевића,
и за његове услуге и вјерност даде му један декрет и постави
свој грб. Ослобађа га плаћања дације и поставља заповједни-
ком над 12 кнезова из Дробњака, и уз то му дарује позлаћену
сребрну сабљу”.14
Према непотврђеном предању, дробњачки војвода Драку-
ле распори мачем Хусреф-бега када овај по други пут удари
на Дробњак 1541. године. Тада му на Мокром Дробњаци
уништише војску15.
Језерски кнез од 1838. са 18 година, Спасоје Јакшић се
нарочито истакао у Вукаловићевом херцеговачком устанку
(1857–1862). У Равном код Гацког, у селу Забрђе, погинуо је у
Бици на Муратовици, која се одиграла 9. и 10. октобра 1861,
борећи се на челу Језераца које је водио у помоћ браћи Пивља-
нима у борби против Турака16. У тој бици тешко је поражена
Омер-пашина војска. Спасоје Јакшић имао је 40 година.
„У највећем окршају гине кнез Спасоје Шаула са још не-
колико бораца. Мина Шамшал видје кад је Шаула погинуо,
залети се међу Турке и изнесе га између Турака да га не би
посјекли и главом му Травник или Мостар окитили. Шаулу
мртвог доносе у Жабљак и сахране у Лучевици, код села Јунче

13 Према А. Лубурићу, Дробњаци, племе у Херцеговини, Београд 1930, 22.

14 Ж. Лековић, Дробњак у првој половини XIX вијека, Графо Црна Гора,
Подгорица 2007, 29–30.
15 А. Лубурић, Дробњаци, племе у Херцеговини, 23.
16 „Те године, пред четом на Забрђу (Пива), погинуо је и кнез Спасоје
Јакшић – Шаула.” Н. Шаулић, Српске народне тужбалице, Београд 1929, 278.
„Учествовао је као један од команданата у бици на Муратовици у Пиви 9.
и 10. (22. и 23) окт. 1861. г., у којој је тешко поражена Омер-пашина војска.”
Н. Томић, Племе Дробњак, 193.

20
Дола у гробље Јакшића, где је остао до јула 1921. године кад
су његови син Митар-Бела и унуци Трифун, Новица, Станко
и Владимир његове кости пренијели и сахранили на врх брда
Јаворовача на мјесту званом Велики шанац. Сахрањен је на
мјесту са највећим узвишењем одакле се виде читава Језе-
ра, бивша његова кнежевина, са панорамским погледом на
Дурмитор, Сињајевину, Шаранце, дио кањона Таре и планину
Љубишњу. Ово мјесто су унуци одабрали из разлога што је
на њему Шаула окупљао своје племенике и са њима чинио
договоре и доносио одлуке у борби против Турака, који су
често долазили од Пљеваља, нападали Језера и присиљава-
ли становнике на покорност и плаћање данка. Те походе су
Турци скупо плаћали, враћајући се побеђени без плијена и
одвођена робља.”
Спасоје Шаула је праунук попа Јакше Мандића, унук Ра-
доја Јакшића и син кнеза Сима Јакшића, који је, осим Спасоја,
имао синове Новака, Мићу и Сава, који је био свештеник.
Доселили су се у Јунче До из Придворице око 1789. године 17.
Спасојеви посмртни остаци су тако пренети на годишњи-
цу погибије 1921. и сахрањени на највишој коти Жабљака од
1.501 метра, на Јаворовачи повише Јунча Дола.
Етнолог Андрија Лубурић је записао:
„Јакшићи су огранак Мандића. Садашње презиме су до-
били по попу Јакши Мандићу, који се према моме рачунању
родио око 1710. г. Имао је синове: Данила, Максима и Радоја.
Максим је био кнез и као такав помиње се у једном документу
око 1775. (…). Око 1770. преселе се синови Јакшини у Језера
и у Палежу начине једну велику кулу. У њој су становали у
заједници све док им је не запали нека војска, а тада им се
синови растуре по Језерима. По попу Јакши сада се презива
само једна кућа и она је од Радоја, а остали њихови потомци
добију нова презимена, те се сада презивају: Дурковићима,

17 Ж. Лековић, „Шаулићи на Језерима”, 301; С. Томић, Дробњак, Пива,

Бањани, Подгорица, 2000, 96; С. Караџић, В. Шибалић, Дробњак, породице
у Дробњаку и њихово поријекло (Дробњак, Језера, Ускоци и Шаранци), 487.

21
22
Списак (извод) повеља издатих угледној породици Дробњак,
из Рисна, за заслуге учињене у рати и миру
– састављен према аутентичним документима.
Котор 1798. године.
Штампао Фрањо Андреола, краљевски штампар,
с дозволом власти

23
Даниловићима и Шаулићима (...). Шаулићи су од Радоја сина
попа-Јакшина.”18
Тако и анонимни аутор преноси породично предање Ша-
улића:
„Постоји прича у породици, од оних који су га познавали
и преносили (о) прецима податке о првом претку Шаули
– Спасоју Јакшићу, да је би ‘куга’ за Турке и да је имао све
особине датог значења. Био је веома храбар, неустрашив, све
је радио по свом убеђењу, никога није слушао. По природи је
био бистар и сналажљив и веома се вешто сналазио у свакој
прилици. Доста је пио и пркосио Турцима.”
Утицај племенских кнезова Новице и Грубана Церовића,
Спасоја Јакшића Шауле, Јоксима Кнежевића и Трипка Џако-
вића, Лазара Сочице и других био је утолико већи што су до
формалног признања црногорско-турске границе на Тари
они били практично једини ауторитет у старохерцеговачким
племенима шире дурмиторске области и леве обале Таре19.
Стратешки значај неформалне границе на Тари, између
осталог, упадљив је у писму владике Петра I Петровића Ка-
рађорђу из новембра 1811. године:
„...Jа отправих синовца мојега с неколико Црногораца,
да ободре и поткријепе Жупљане и Дробњаке све до ријеке
Таре, а и иначе је потреба била да приђем Вашим границама,
да не би непријатељ заузео она мјеста преко којих можемо
ми имати комуникације с вама.”20

18 „Овај огранак да је неколико знаменитих људи. У Вукаловићевом устан-

ку јако се истакао Спасоје Шаула. У Невесињском устанку истакао се Ђока, а
из доба уставне борбе у Црној Гори познат је његов син Милош.” А. Лубурић,
Дробњаци, племе у Херцеговини, 98, 99. Упор. са: Н. Томић, Племе Дробњак,
167.
19 „Конференција за разграничење закључила је рад 8. новембра 1858.
године, када је одредила дефинитивне границе између Црне Горе и Турске.
Послије овог разграничења, Језера и Шаранци остали су формално под
Турцима, али су фактички били под Црном Гором.” С. Караџић, В. Шиба-
лић, Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло (Дробњак, Језера,
Ускоци и Шаранци), 291–292.
20 Н. Томић, Племе Дробњак, 91.

24
 Тако и у свом писму Гаврилу Шибалији од 28. јуна 1813.
године Карађорђе га моли да „заплаши Колашинце да не иду
на Србију”; треба имати у виду и да је исте године Пљеваљски
„Ибрахим-паша Селмановић позвао на вјеру попа Милутина
Церовића у Пљевља, где га је погубио”.21
Док Дробњаци четују по турским областима, одговара-
јући на тај начин на похару Дробњака коју је учинио Зулфи-
кар-паша Ченгић, у марту 1812, 28. фебруара 1814. године
Георгије Војиновић извештава митрополита Петра I:
„Мостар живи у непокорности седамнаест година, међу
њима јест велико несогласие (...) и везир босански заповедио
је Ченгићу паши од Гацка (...) да најприје смире Мостар (...)
пак да накажу Дробљане, Жупу Никшићку и Граховљане.”22
Спасоје Јакшић је био племенски кнез када је Дедага Чен-
гић логоровао на Јунча Долу четрдесетих година 19. века.
Сталожено је једном приликом опоменуо Дедагу да више не
поставља табор на Јунча Долу и да не злоставља сиротињу.
На Ченгићево питање зашто се заузима за сиротињу, Спа-
соје узвраћа како је тежак њен живот, али му скреће пажњу
на то да има и оружја, те да не би желео да се и њему нешто
немило догоди.
„Познато је да су Турци послије смрти Смаил-аге Чен-
гића, као казнена експедиција дошли на Зечицу ниже Јунча
Дола на имање Шаулино и за инат подигли логор у коме су
само зимовали. О Ђурђеву дану им је логор спаљен од Шауле
и његове браће Новака, Саве и Мића. Тада је посада подигла
чардаке више Ковачеве долине и ту остала једну зиму, а ода-
тле су протерани преко Тепаца у Санџак, а чардак им спаљен.
Послије смрти Смаил-аге Ченгића у Дробњацима на
Млетичку 1840. године, син му Дедага кренуо је са великом
војском на Језера, с намјером да ту остави добар дио војске
и смири побуну Дробњака и Језераца. Затражи од кнеза Је-

21 Ibid., 92.
22 Ibid., 93.

25
зерског Шауле да му он одреди мјесто гдје ће подићи логор
и касарну. Шаула га није хтио да упути на ма чије имање но
му рече: ‘Не дирај сиротиње ага.’ Дедага се наљути на Шаулу
и рече му: ‘Кад ти је жао раје, ја тебе нећу жалити’ и нареди
војсци да подижу касарне на Шаулину имању, мјесту званом
Зечица. Кажу за то доба да је логор личио на градић опко-
љен са свих страна бедемима. Затражи покорност Језераца и
упита Шаулу, са злом намјером, шта му се не допада, на што
му Шаула одговори: ‘Остави се Дедага ћорава посла, остави
рају на миру, није ти она крива за очину смрт, а кривци су
у шуми и планини са пушком у руци, па те саветујем да се
вратиш дому свом путем којим си дошао, а никако преко
Дробњака, данак им никад не тражи, то је сиротиња, раја ће
ти бити захвална и остати покорна. Ако ли пођеш у Дробњак
тамо ће ти остати глава као што ти је остала бабова’.”
Ово непотврђено записано предање није довољно поу-
здано иако у њему има свакако дела веродостојности. Дедага
није више дoлазио да се свети за очеву погибију у Дробњак.
Вратио се у Столац јер га је Спасоје Шаула разборито упо-
зорио.
Спасоје Јакшић био је међу вођама бојева које су Дроб-
њаци, Језерци и Шаранци водили с Турцима:
„На челу ове дробњачке војске уз капетана Каљевића били
су браћа Нинковићи – Лука, који се утопио у Тари прили-
ком тог преласка, и угледни барјактар Зелен, Милован Мимо
Караџић, који је јахао ђогата Дервиш-аге, кога је претходне
године убио на мегдану, и поп од Тепаца Гаврило Поповић
и Спасоје Шаулић.”23
Кнез није био само ауторитет у свом племену него је би-
вао и трансмисија владара Црне Горе, као и посредник или
јемац у споровима и учесталим сукобима са Турцима24.

23 Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, 53.

24 „У најстаријој племенској организацији, племенски су главари кнез
и војвода. Кнез је у већини случајева био насљедан, у истој породици, и

26
 Приликом једног таквог сукоба у Шаранцима 1857. го-
дине, турски погранични војници, низами, Тоске из јужне
Албаније, пођу да узму за таоце неке од виђенијих људи25:
„Пошто их не нађу, почну пљачкати по кућама. Дођу у
село Богомољу и почну пљачкати кућу Чуна Бојовића. Том
приликом Тривко и Мујо Бојовић убију двојицу Тоска, а оста-
ли побјегну на Крш и затворе се у кући попа Вада Џаковића.
Сљедећег дана дође Асан-бег са 200 људи на Крш и поведе
са собом Спасоја Шаулу. Позове Шаранце на вјеру, ови им
дадну лешеве и Тоске Шаранце исти дан. Послије неколико
дана ударе на чардак у Јунача Долу, бој је био без губитака, а
послије поноћи Турци побјегну из Јунача Дола.”26
Руски путописац и научник Гиљфердинг, који је 1857.
године пролазио преко равних Језера, помиње племенског
кнеза Језераца који га је дочекао на Алугама и преузео од
заштите турских граничара низама, да би га спровео ка Пиви,
на даљем путу кроз Херцеговину.
„Пратио ме је језерски кнез. Он је био наоружан, као и сви
хришћани у овим пограничним местима према Црној Гори.”
Опису Дурмитора и Црног језера следи и народно пре-
дање које је чуо од језерског кнеза:
„Народ прича да је овде био манастир. Када је св. Сава хо-
дао и ‘просвећивао земљу’ (тако ми је причао језерски кнез),
дође у овај манастир. Одморивши се, хтеде кренути даље,

његова је власт била војничка и одбранбена (…). Касније су племенски

главари замијењени државним чиновницима које је постављала државна
власт.” С. Караџић, В. Шибалић, Дробњак, породице у Дробњаку и њихово
поријекло (Дробњак, Језера, Ускоци и Шаранци), 57, 76.
25 Шаранци су одраније умели да пруже одговарајући отпор у одговор
на турско узимање таоца. В. Кнежевић, Племе Шаранци, Подгорица, 2010,
58–61, 64–67. Шаранци или, по старијем називу, Плањани помињу се по
кнезу Стевану Властелиновићу по коме су главари „племена Никшића,
Бањана, Дробњака, Плане, Мораче, Таре и Колашина”, у новембру 1657.
године, „послали млетачком генералном провидуру писмо којим га позивају
на заједнички акцију против Турака.” Н. Томић, Племе Дробњак, 55.
26 Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, 47.

27
али га игуман заустави обедивши га да му је украо петла.
Св. Сава му одговори да од рођења није ништа украо. Али
му игуман узме бисаге и, стварно, у њима би петао. Игуман
га, мрзећи просветитеља, сам тамо метнуо. Видећи такву
пакост, Св. Сава прокле манастир, те он пропаде у земљу,
а на његовом месту се разли језеро. Из тога су језера ноћу
излазили крилати коњи, који су пасли по ливади. Међу њима
се једном нађе кобила из ергеле пирлиторског владара Мом-
чила и она му ождреби крилатог коња, по имену Ждрал...”
(Јабучило, прим. аут.).
Попут његовог унука Новице Шаулића, заслужног за при-
купљање збирки народних умотворина, „језерски кнез” је
руском филологу пренео предање о настанку Црног језера
и његових крилатих коња, војводе Момчила и његовог се-
стрића „јунака над јунацима” Краљевића Марка27, мотива „за
које је везано најпоетскије предање српске народне песаме”:
Женидба краља Вукашина.
Према Гиљфердинговом опису, „језерски кнез” на пропу-
товању од Пљеваља преко Језера ка манастиру Пива, 1857.
године, био је по свој прилици Спасоје Јакшић Шаула.
Надимак Шаула Спасоје је кажу добио од Турака због
своје самовоље и непокорности.
„На молбу коју је депутација Требјешана у Петрограду
1794. г. предала грофу Безборотку, тражећи одобрење за пре-
сељење Требјешана и других у Русију, руски конзул у Дубров-
нику поднио је руској влади, на њено тражење, извјештај, у
коме каже: ‘Колико је мени познато, и колико сам ја могао до-
знати, славено-српски народи који живе међу Црном Гором и
Херцеговином, и који слободу и независност своју храброшћу
својом бране, дијеле се на 15 општина, а то су: Дрекаловићи,
Васојевићи, Братоножићи, Пипери, Бјелопавлићи, Пјешивци,
Ровци, Доња Морача, Горња Морача, Дробци, Пива, Језе-
ра, Црквице, Бањани и Грахово. (…) Свака од ових општина

27 А. Ф., Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији,

211, 214.

28
има од 15.000 до 3.000 домова и имају по осам или девет
старјешина, тј. једнога војводу, а неки и сердара, и три или
четири кнеза, или судије, и три барјактара. (…) Црногорски
митрополит налази се код њих у великом поштовању, и то
по томе што је он, независни господар своје земље, и даје им
војничке потребе…’.”28
Зао глас код Турака био је услов за поштовање Језераца
које је штитио од самовоље турског беговата. Не само Спасо-
јеви него и потомци његове браће Новака, Саве и Мића про-
звани су тако Шаулићима, у спомен на Спасоја Јакшића Шаулу.
Дробњак с Језерима и Шаранцима, као и Пива, Ускоци и
остала Херцеговина били су подручје буна и устанака током
читавог 19. века и раније, још пре Првог српског устанка,
коме су Дробњаци једва дочекали да се придруже. Гласовит
је мегдан који је барјактар Јован Шибалија, наводно мењајући
Карађорђа, поделио с турским јунаком Туран-бегом. Пре-
ма другој верзији, у Боју код Сјенице обојица су мегданџија
погинула, да би Срби потом добили битку, на Петровдан
1809. године29. Спасојев отац кнез Симо Јакшић узео је к себи
Живкову удовицу30, која је била од Кулића из Пиве.
Рођен 1859. године, Спасојев син Петар-Перко школовао
се на Цетињу, оженио Станом Илије Кнежевића, брата Јоксима
војводе Шаранског, да би био рукоположен за ђакона, потом
за свештеника 1882. године. Симона, мајка Станина, истакла
се у чувеној Бици на Шаранцима 1886. године31 (на Рудина-
ма) тако што је „посјекла” два, а заробила четири Турчина, за

28 Н. Томић, Племе Дробњак, 73.

29 Ibid., 85. „Од тада је остала традиција да приликом женидбе наслијед-
ника престола из династије Карађорђевића, барјак српски, на свадби носе
потомци Јована Шибалије.” Д. Церовић, Братство Церовића кроз историју,
Београд, 2008, 68.
30 С. Караџић, В. Шибалић, Дробњак, породице у Дробњаку и њихово
поријекло (Дробњак, Језера, Ускоци и Шаранци), 491.
31 „Код Таре љетос при свршетку боја турско-црногорског, ови Шаранци
и Језерци нагрдили су једну војску турску, што је била кренула овијема у
помоћ. Загнали су били у једној тврђи стрменој више воде, и бијући их из

29
шта је награђена од кнеза Николе ћемером од 60 златника32.
Тај јуначки ген пренела је Стани, која је пркосила Бугарима у
Топличком устанку 1917. године, и Јелени, која се прославила
чојством и јунаштвом као мало која Херцеговка и Црногорка.
Поп Перко је службовао од 1882. године као свештеник
у Језерима и Дробњаку, док је његов братанац Милош Ђока
Шаулића33 1903. године постао вршилац дужности министра
правде Кнежевине Црне Горе.
„Мирко Шаулин је имао синове: попа Станка, Влајка,
Сима и Јована. Влајко је био дугогодишњи учитељ и угледни
домаћин у породици Шаулић, аутор је познате пјесме ‘Дурми-
торе, Дурмиторе, висока планино’, коју је испјевао у заробље-
ничком логору у Мађарској, гдје се налазио као заробљеник.
(...) У Комитском покрету 1916–1918. активно су учествовали
поп Станко и Јелена, која се удала за истакнутог комитског
четовођу Бошка Бојовића.”34
„Новак Симов Јакшић, брат Шаулин, имао је синове Ђоку,
Радоја, Неша и Илију. Ђока је био официр и добар јунак. Ис-
такао се у бици на Шаранцима 1862. и у Невесињском устанку
1875. године. Имао је три сина, Милана, Милоша и Уроша.”35

пушака и камењма, побили су их, које на мртво, које опет у воду што се
потопило преко 2.000 људи.” Вук Поповић, Писма Вуку Караџићу, 125.
32 Отац Јеленине мајке Стане, Илија, син војводе Шаранског Јоксима Кне-
жевића, дао је прилог цркви „за душу своје мајке Симоне Кнежевић, која је
не бојном пољу посјекла два Турчина, због чега ју је књаз наградио ћемером
од 60 фиорина”. Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, 453. Према Љубоју
Ж. Рондовићу: „Истакнуте јунакиње су Марија, сестра Ивана Кнежевића,
Симонида, жена Васа Кнежевића, Вида, жена Гаврила Џаковића, и Јела,
жена Петаша Никчева, које су посјекле по двије главе турских војника.”
С. Кнежевић, М. Нововић, В. Бојовић, Шаранци. Историјски фрагменти,
Подгорица, 2012, 503.
33 „Ђоко Шаулић је још 1869. године од Сената одређен за судију у Је-
зерима. Као један од језерских главара 15. марта 1875. моли предсједника
Сената да посредује код господара да им изда зајам од 2000 талијера из
државне касе за куповину жита.” Ж. Лековић, „Шаулићи на Језерима”, На
извору Вукова језика, VI, 2009, 301–302.
34 С. Караџић, В. Шибалић, Дробњак, 491.
35 Исто.

30
 ТРАГИЧАН КРАЈ МИНИСТРА МИЛОША ШАУЛИЋА
И СУДБИНА ШАУЛИЋА

Рођен на Жабљаку 1873. године36, после завршених сту-

дија на Великој школи у Београду 1898. године, био је Милош
један од првих правника и један од најшколованијих људи у
тадашњој Кнежевини Николе Петровића, у коју се вратио
1899. године. Аутократа већи од кнеза Милоша, Никола је
настојао да се окружи школованим људима37, али није трпео
слободарске идеје, посебно ако су долазиле из обренови-
ћевске Србије38.

36 Помињу се још два датума рођења Милоша Шаулића, 17. октобар и

15. јун 1872. године. После Цетињске гимназије, он је „учио VIII разред у
Првој београдској гимназији. Завршио правни факултет на Великој Школи
у Београду. Био је члан Великог суда и министар правде”. М. Д. Пејовић,
Цетњска гимназија 1880–1920, Цетиње, 2007, 918.
37 „Тако кнез Никола позива из Москве правника Милована Џаковића,
да би га због слободоумних идеја ухапсио одмах по доласку на Цетиње.
Милован је ослобођен (преживео и касније морао побећи из Црне Горе),
захваљујући руском држављанству и интервенцији руског конзула кога је
опоменуо доктор права Владимир Томић, коме се кнез касније сурово осве-
тио. Претучен скоро до смрти од стране перјаника, био је четири године
затворен у самици без суђења, пуштен тек после шест година тамновања у
злогласној Јусовачи. Новинара Исаила Томића књаз је вероломно намамио
на Цетиње, да би га потом утамничио на 8 година, такође без суда и закона,
приликом поновног хапшења 1909. извршио је самоубиство. Народни по-
сланик поп Милосав Томић, био је 1907. претучен до смрти у Подгоричком
затвору, на његовој сахрани био је готово читави Дробњак.” Т. Ћоровић,
Шавник из заборава, друго допуњено и измењено издање, Београд, 2009,
122–126.
38 „Са доласком Шаулића на Цетиње отпочиње груписање напреднијих
људи и већ се даје иницијатива за уставне слободе. И прије доласка Шау-

31
 Милош и Милан Шаулић и Љубо Павић, Цетиње 1899.

лића било је покушаја само су у зачетку били угушени. Својим погледима

на ново доба које мора да наступи задобио је опште симпатије, нарочито
млађе генерације”, Ж. Лековић, „Шаулићи на Језерима”, 307.

32
 „Да би остварио своје намјере и циљ, књаз Никола није,
најчешће, бирао средства. Увијек је ‘пред очима имао себе,
своје личне и династичке интересе’. Кад је почетком 20. вијека
талас уставних слобода захватио Европу, чак и посљедње
аутократске државе и силе Русију и Турску, књаз се чврсто
држао на ‘ногама свога самодржавља’. Он није дозвољавао
ни да се помишља, а не да се говори о каквим уставним сло-
бодама и реформи државне управе. Свакога ко би покушао
да изнесе ма какве примједбе на начин његове владавине
стигла је зла судбина, на различите начине, тако да се критика
владавине црногорског господара скупо плаћала.”
Крајем 19. века ту критику предводе први представници
школоване омладине.
„На челу ових генерација био је Милош Шаулић. (...) Шау-
лић и другови су први Црногорци који су окушали идеолошку
борбу са старим режимом.”39
Осим омладинаца, отпор владарској аутократији долази у
првом реду од новоприпојених херцеговачких племена, која
су тежила заједничкој држави са Србијом.
„Један од најистакнутијих људи свог времена у племе-
ну дробњачком (...) народни посланик поп Милосав Томић
затворен је и убрзо од батина умро у подгоричком затвору.
Тада је 300 Дробњака пошло на коњима да преузме његово
тијело.”40
Тако је један амбициозан, образован, млад и слободоуман
човјек пред крај 19. вијека дошао на Цетиње из Београда да
послије завршених студија стави себе и своје способности
на располагање својој ужој отаџбини – Црној Гори. Био је то
правник Милош Шаулић пореклом из дурмиторског краја.
Јован Ћетковић пише:
„То је био чувени Милош Шаулић, који се онда усудио да
мисли и говори о потреби увођења парламентарне владавине

39 Ј. Ђоновић, Уставне посланичке борбе у Црној Гори 1905–1910, Београд,

1939, 94.
40 Т. Ћоровић, Шавник из заборава, 46, 133.

33
и демократском начину управљања у Црној Гори. Шаулић
је то своје слободоумље и своје идеје о реформама платио
главом.”41
Радећи као вршилац дужности министра правосуђа, Ми-
лош Шаулић је настојао да допринесе реформи правосуђа.
„На реформи правосуђа од домаћих људи највише је ра-
дио млади и даровити правник Милош Шаулић. Он је после
одласка Војиновићевог наставио његов посао, прво као ‘упра-
витељ‘ Министарства правде, затим као вршилац дужности
министра (...).
Неколико школованих људи који су се онда бавили на
Цетињу, а на чијем је челу био Милош Шаулић, били су уве-
рени да су овим реформама ипак постигли знатне успехе.”42
Под утицајем либералних идеја Милош је настојао да при-
добије књаза да политички затвореници не труну унедоглед
без суда и закона на робији него да им се суди43. Наишавши
на непоколебљив отпор књаза Николе, Милош је поднео
оставку, коју владар није прихватио већ му је наредио да и
даље обавља своје послове.
Taкав став Милоша Шаулића био је мотивисан душман-
ским поступањем господара Црне Горе према Томићима с
Превиша44. Био је позван на кафу код господара, а онда је,
убрзо по повратку кући, напрасно умро 13. септембра 1904,
у 32. години живота. „Шта то би Олга”, упита господар када
је дошао на саучешће у његов дом. „То што ти уради госпо-

41 Ј. Ћетковић, Уједињење Црне Горе и Србије, Дубровник, 1940, 54;

В. Илинчић, „Загонетна смрт Милоша Шаулића”, На извору Вукова језика,
VI, 2009, 318.
42 Ј. Ђоновић, Уставне посланичке борбе у Црној Гори 1905–1910, 40, 42.
43 „У затвору су без пресуде лежали Исаило и Владимир Томић. Шаулић
је захтијевао да се затвореницима суди и да се тек по пресуди задрже у за-
твору. Књаз је тај захтјев одбио и Шаулић је дао оставку. Књаз није уважио
оставку, већ је наредио да он и даље обавља послове.” Ж. Лековић, „Шаулићи
на Језерима”, 308; Т. Ћоровић, Шавник из заборава, 124–126.
44 Н. Томић, Племе Дробњак, 180–183, 185–187; Id., Братство Томићи у
Дробњаку, Темекула, 1980, 27–40, рукопис.

34
даре”, узврати Милошева удовица Олга, кћи војводе Сима
Поповића. Налаз аутопсије обављене у Бечу (7. новембра
1905), уз посредовање италијанске краљице Јелене, Николине
кћери, није децидирано демантовао, али ни потврдио сумње
Милошеве удовице.
„Званично је утврђено да је Шаулић умро природном смр-
ћу, у 32-ој години, али због сукоба који је имао са књазом и
људима блиским двору, као и због тога што је умро напрасно,
његова смрт је у Црној Гори доживљавана каo страшан злочин
дворских кругова.”
„Његова смрт оставила је мучан утисак у Црној Гори, јер
је највећи дио народа упућеног у политичке прилике у земљи
сматрао да је Шаулић отрован. Највеће сумње и оптужбе
долазиле су од црногорских студената из Београда, а и ожи-
вјела су у народу сјећања на многе раније сличне судбине
појединаца, чак братстава и племена која су се супротставила
самовољи Петровића, као и многе случајеве прогонства из
Црне Горе ‘највиђенијих и најбољих појединаца’.”45
Сукоби конзервативне аутократије са слободоумним те-
жњама ка модерном уставном поретку и правној сигурности
били су без сумње шири оквир изненадне смрти здравог,
младог министра правде. Тежња за стварање заједничке др-
жаве и уједињење са Србијом била је непремостива препрека
за остарелог господара, чије је време неминовно истицало.
„Рђаво скривано Николино расположење најзад је поста-
ло фатално за његове реформе, а нарочито после Шаулићеве
смрти, која се десила под врло чудним околностима. Милош
Шаулић се у оном добу сматрао вођом црногорске омладине
и главним борцем за управне и политичке реформе у Црној
Гори. Отуда је његова прека и изненадна смрт изазвала ре-

45 В. Илинчић, „Загонетна смрт Милоша Шаулића”, 320. „Опште је увје-

рење било” да је Милош Шаулић отрован „у најмању руку са знањем неког
члана двора.” Ј. Ђоновић, Уставне посланичке борбе у Црној Гори 1905–1910,
47–48.

35
волт омладине и постала претеча једне борбе, која је завр-
шена тек 1918. године.”46
Као унук Спасоја Јакшића Шауле, Милош је потицао из
средине у којој је била жива свест о ослобођењу сопственим
средствима, као и снажна воља за националну еманципацију,
без обзира на режим који је владао у Србији или у Црној Гори.
„Дробњаци су од искона познати заточници српске на-
ционалне свијести. Такав је био и Милош Шаулић, крајем
19. вијека познат као првак свесрпске академске омладине
у Београду, коме су слобода и јединство наше нације били
пречи од свега. Зато се може сврстати у ред највећих нацио-
налних идеалиста у читавом српству свога доба. Црногорци
су га сматрали узданицом и око њега се са поносом окупљали
и слушали његову одважну, објективну и поштену ријеч. (...)
Милош Шаулић био је крајњи социјалиста.”47
Милошева удовица Олга саопштила је Јовану Ђоновићу:
„Неколико чињеница и извесна опажања, која нису без
интереса за расветљавање смрти њенога мужа: Шаулић је
одржавао везе са људима из Србије, нарочито са Веснићем и
Драшковићем (...) код њега је најчешће бивао г. Јанко Спасо-
јевић48. Кнез се старао да сазна шта ради и са ким се дописује
његов в.д. Министра правде. (...) Онда када је требало вршити
секцију, гђа тврди да је намерно забавио г. Јанко Спасојевић
тако да не оде до болнице. Секција је извршена без његовог
присуства, и тврди да су узели утробу другог једног човека,
а не Шаулићеву, и послали је на анализу у Беч. Бечки лекари
су нашли у утроби која је њима послана, минимални траг

46 Ј. Ђоновић, Уставне посланичке борбе у Црној Гори 1905–1910, 46–47.

47 Ж. Лековић, „Шаулићи на Језерима”, На извору Вукова језика, VI (2009),
стр. 305.
48 Аутор брошуре: Ј. Спасојевић, Црна Гора и Србија (како је извршено
њихово уједињење), Париз, 1919; ново штампање: Књижевна задруга српског
народног вијећа, 2015.

36
отрова бакра. Међутим, званични билтен издат на Цетињу
говори о тровању алкохолом.”49
У „Мемоарима” Олгиног оца војводе Сима Поповића има
мало појединости о његовом зету, а поготово нема ништа о
томе под каквим је околностима завршио живот.
„Олгу сам исте године био удао за Милошем, сином ко-
мандира Ђока Шаулића из Дробњака. Милош је био секре-
тар Министарства правде, свршио права у Београду, човјек
вриједан, способан, од лијепе будућности. Милоша у почет-
ку његове службе није трпио Књаз, али му је брзо упознао
способности и поставио га чланом Великог суда, па вршио-
цем дужности министра правде. Кад сам дао Олгу Милошу,
Нашљедник честитајући ми рече: ‘Да си ме пита коме ћеш
дати Олгу, рекао би ти, дај је Милошу. То је човјек. Кад дође
вријеме, он ће ми бити десна рука!’, уписа само толико вој-
вода Симо.”50
Пренос посмртних остатака и откривање споменика
Милоша Ђ. Шаулића на старом гробљу на Цетињу, испред
капелице, окупио је 21. септембра 1931. године бројне званич-
нике, народ, рођаке и племенике, како најављује и извештава
Политика од 18. и 22. септембра и 1. октобра 1931. Тај лист
је и 8. октобра 1929. године најавио откривање споменика
Милошу Ђ. Шаулићу на Цетињу, рад вајара Риста Стијовића51.
Милош и Олга имали су ћерку Босиљку. Њихови унуци
и праунуци живе у Паризу, Риму и Стразбуру.

49 Ј. Ђоновић, Уставне посланичке борбе у Црној Гори 1905–1910, 47–48.

50 Т. Ћоровић, Шавник из заборава, 127.
51 Некролози, Политика, октобар 1904. и Политика 8. октобар 1929.

37
 ПОХАРА ШАУЛИЋА

Ускоро после Милошевог трагичног краја, 18. фебруара

1906. године, убијен је Милошев брат Урош Шаулић52, народ-
ни посланик и капетан Језерски. Имао је 30 година. Сва три
сина Ђока Шаулића53, Милош, Урош и Милан, убијена су при-
ликом вршења државне службе. Оставши самохран, ослепео
и онемоћао од старости, бивши поткомандир Језерски Ђока
Шаулић († 22. јуна 1910) тражи у јануару 1910. године од Скуп-
штине Црне Горе да му се додели пензија. Удовица Урошева
Љубица узалуд је тражила, све до 1914. године, од Народне
скупштине пензију за године службе њеног супруга54.
Још је било живо сећање на догађај од пре готово два-
десет година: „Велико узбуђење у Дробњаку 1885. године
изазвало је убиство Лазара Шаулића”55, кад је 1887. убијен и

52 Након што је изабран за народног посланика Уставотворне скупштине

на изборима 1905. године, капетана „Уроша Шаулића ће убити неки мало-
умни младић, вјероватно по наговору истих оних који су раније отровали
његовог брата Милоша на Цетињу и убили Милана на Жабљаку.” Т. Ћоро-
вић, Шавник из заборава, 129.
53 „...Несретни ми синови не учињеше ништа хрђаво са чиме би окаља-
ли своје и себе, него све лијепо и добро о чему је добро познато и Вашем
Краљевском Височанству.” Из писма Ђока Шаулића краљу Николи од 6.
септембра 1906. године, Ж. Лековић, „Шаулићи на Језерима”, 314.
54 Ж. Лековић, „Шаулићи на Језерима”, 311.
55 „Атентат извршен над капетаном Шибалијом”, чији је писар био Милан
Шаулић, кога је метак наводно случајно погодио, „изазвао је узбуђење и дао
повод свакојаким нагађањима о стварним мотивима овога дјела. Говорило
се чак и о порученом убиству и надовезивале су се на њега разне политичке
могућности.” Ж. Лековић, „Шаулићи на Језерима”, 302, 304–305.

38
Милан Шаулић. Поп Перко, парох у цркви на Жабљаку56, био
је поражен породичном трагедијом његовог брата од стрица
Ђока. Увидео је да ни њему с породицом нема више живота
у држави Николиној. Осим њега, из Црне Горе су се у Србију
склонили официри Нешо и Радоје, раније и Крсто Шаулић,
а неколико млађих Шаулића одлази за Америку. Од 1903. до
1911. године у Србију су се иселили Млађен, Илија, Мирко,
Тривун, Душан, Ненад и Бошко, све Шаулићи57. На Језерима
су остали само стари командир „аџо Ђоко”, Тришо и Мирко
Шаулићи „да пркосе и чувају глас и част куће Шаулића. И са-
чували су га мушки и достојанствено”58. У Србију се склонио
и поп Перко, а ускоро му се придружила и породица59. На
позив досељеника из Црне Горе, Перко је службовао у Горњој
Јабланици60, у Гајтану, где је отворио цркву саграђену 1907.61

56 У цркви Светог Преображења, подигнутој 1875, први је свештеник

био „Гаврило Поповић из села Тепаца, затим поп Сава Шаулић, поп Стеван
Поповић из Тепаца који је ‘одигао’ у краљевину Србију и кога је заступао
поп Петар Шаулић”. Писмо које су „у августу 1875. (...) у име Дробњака
између осталих потписали и Мићо Шаула и Спасоје Шаула” (страна фн.
6) представља анахронизам – грешку у датуму или у имену – будући да је
Спасоје Шаула погинуо 1861. Ж. Лековић, „Шаулићи на Језерима”, 301–303.
57 Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, 586.
58 Поп Перко је могао бити један од оних рођака: „поручивали су Ми-
лошу још раније да се враћа у Црну Гору, јер и они немају овдје опстанка и
само чекају згодан тренутак да иду одавде. (...) Између два рата званично
је било мишљење да је почетком 20. стољећа кућа Шаулића масакрирана и
растјерана из Црне Горе од ондашњег режима.” Ж. Лековић, „Шаулићи на
Језерима”, 306, 311–312.
59 „Свештеник језерски Петар Шаулић напустио је своју званичну па-
рохијску дужност и прешао у Србију без знања и дозволе консисторије у
марту 1907, са докторским увјерењем да се бања, а доцније прешла му је и
фамилија.” Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, 588.
60 „Већ у позну јесен 1879. године прва група од 15 породица досељеника
из Црне Горе регистрована је у Јабланичком срезу, и то у селу Гајтан, на
јужним падинама планине Радан.” Т. Ћоровић, Шавник из заборава, 102.
61 „Пошто су подигли 1907. године цркву у селу Гајтану, мештани су, без
знања владике, довели са Жабљака попа Петра Перка Шаулића. Једно вре-
ме је у Гајтану и околини боравио и дотадашњи архимандрит манастира

39
или 1909. године62. Сина јединца школује у Сремским Кар-
ловцима, где Новица завршава гимназију 1908, да би затим
студирао права у Београду и у Швајцарској. Новица се жени
Аницом Ђукић, наставницом српског језика и књижевности
из Новог Сада, касније постаје народни посланик и бави
се највише скупљањем народних усмених предања и умо-
творина, прича, епских песама и нарочито тужбалица, које
годинама записује и прикупља од становништва Дробњака
и околних племена Старе Херцеговине63.

Добриловине Михајло Дожић.” Д. Ж. Туровић, Горња Јабланица кроз исто-

рију, Београд, 2002, 318. Ако је то исти игуман кога је „1866 г. Црногорска
влада (је) послала у Добриловину игумана Михаила Дожића са задатком
да отвори овај манастир” (Н. Томић, Племе Дробњак, 155), морао је у том
случају бити у дубокој старости.
62 Т. Ћоровић, Шавник из заборава, 103.
63 О. Караџић, Стари Жабљак – да се не заборави, друго допуњено из-
дање, Жабљак, 2013, 127–128.

40
 ЈЕЛЕНА, КЋИ ПОПА ПЕРКА ШАУЛИЋА

„Јелена Шаулић је рођена на Жабљаку 1894. године. Кћер

је свештеника Перка Шаулића и Стане, унуке чувеног јунака
и војводе шаранског Јоксима Кнежевића. Послије погрома
братства Шаулића, због опозиционог дјеловања против са-
мовладе књаза Николе, поп Перко се са породицом сели на
југ Србије. У црногорској насеобини Гајтан добија парохију.
Јелена завршава учитељску школу и у ослобођеном Призрену
ради као учитељица. Послије повлачења српске војске пре-
ко Албаније и Црне Горе Бугари окупирају источну и јужну
Србију, укључујући Топлички крај. Бугарске окупационе вла-
сти спроводе терор, убијају невино цивилно становништво,
присилно се мобилишу младићи у бугарску војску. Настаје
спонтано комитски покрет, на чијем челу су се нашли Ко-
ста Војиновић и Коста Миловановић Пећанац. Крајем 1916.
године комитски покрет добија све више маха, прикључује
му се и група комита из Црне Горе на челу са Милинком и
Тошком Влаховићем и Јованом Радовићем. У рано прољеће
1917. избија велика народна буна на југу Србије позната као
Топлички устанак. Комитима се придружује и млада учите-
љица Јелена Шаулић и даје примјер патриотизма и јунаштва у
устаничким догађајима. Послије пропасти Устанка Јелена се
враћа у дурмиторски завичај крајем 1917. године. У данима
комитовања између ње и храброг харамбаше Бошка Бојовића
развиће се љубав, која ће се послије рата завршити браком.
Али, убрзо послије рата млада хероина умире од посљедица
четовања и добијене болести плућа. Сахрањена је уз саучешће
свег православног и муслиманског грађанства 22. марта 1921.

41
на варошком гробљу у Пљевљима. Постхумно је одликована
Карађорђевом звијездом са мачевима.”64
На овако језгровит начин сажео је Томаш Ћоровић кратак
и интензиван животни пут Јелене Шаулић Бојовић.
О њој су писали многи писци и песници, истраживачи,
историчари, публицисти и етнолози, међу којима се истиче
и Ђорђије М. Остојић из Пљеваља:
„По казивањима Јелениних школских другова из учи-
тељске школе била је необично интелигентна, веома лије-
па, бистрих очију и живахног погледа. Уливала је повјерење
свима. У друштву је била одмјерена и примјерног понашања.
Познато је било да потиче из угледне породице и куће све-
штеника из Језера. Успјешно је завршила учитељску школу и
промовисана у младу учитељицу. Носили су је идеали да се
посвети учитељском позиву.”65
Док се њен старији брат Новица школовао у Сремским
Карловцима, Јелена је наставила да живи с родитељима у
Гајтану. Године балканских ослободилачких ратова, 1912. и
1913, кратко затишје 1913–1914, Велики рат од 1914, као и
бугарско-аустроугарска окупација 1916–1918. године, пред-
стављале су до тада највећа искушења и драматичне догађа-
је, обележене албанском голготом српске војске и цивила,
Топличким устанком 1917. и коначно ослобођењем 1918.
године. Јелена Перкова кћи похађа учитељску школу, колико
су то драматични догађаји допуштали, у Врању, где је посто-
јала учитељска школа, или неком другом граду Јужне Србије.
Школовала се у предратним и ратним годинама за учитељицу,
занимање све више потребно српском народу у доба осло-
бодилачких покрета и ратова на Балкану66. У време ратова и
непријатељске окупације, стварају се спортска и патриотска

64 Т. Ћоровић, Шавник из заборава, 156–157.

65 Ђ. М. Остојић, „Јелена Шаулић-Бојовић. Хероина устаничке Топлице”,
Добровољачки гласник, стр. 120.
66 Осим Јелене Шаулић била је и учитељица Јелена Дробњак. „Јелена
Дробњак у Приштини и Врању”. Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, 588.

42
удружења. Јелена се истиче као изврстан стрелац у стрељачкој
обуци и такмичењима67.
Поп Перко креће за српском војском преко Црне Горе и
Албаније, одакле се враћа у Гајтан, где су биле његова попа-
дија и кћи Јелена, а потом бива интерниран од окупатора.
У писму у којем се Коста Војиновић представља свом
имењаку Кости Пећанцу, вероватно се помиње:
„Ја се зовем Коста Ј. Војиновић, резервни официр. Имам
своју чету којом крстарим Копаоником и Санџаком. Дознао
сам да је поп Мита Димитријевић побегао из ропства са не-
ким Петром”68, који би могао бити такође интернирани поп
Петар Шаулић, обојица свештеници из Гајтана.
Страховит терор Бугара током окупације и масовно убија-
ње српског становништва, посебно у Сурдулици, убиство 158
српских свештеника само из Нишке епархије, нису оставили
други избор народу под несносним условима окупације.
„Устанак је почео много рано. Како смо били чули, треба-
ло је да почне када се разбије Солунски фронт. За овај пре-
времени устанак криви су сами Бугари. Они су били послали
своје регрутне комисије да изврше регрутацију наших људи
од 18–50 година старости. Међутим, пред комисију у Кур-
шумлији нико није дошао, сем њих неколико који су били
сакати и неспособни. Народ се одлучио на отпор. (...) Све
ово се догађало у јесен 1916. године. Када се шума напунила
избеглим народом, морало је доћи до сукоба и тако је дошло
до удара на Куршумлију.”69

67 „Било је и појединих жена и девојака које су биле чланови стрељачких

дружина, као Јелена Шаулић из Гајтана, Стануша Булатовић из Медевца,
Анђелија Влаховић из Тулара, Косара Поповић...” Д. Ж. Туровић, Горња
Јабланица кроз историју, 332.
68 А. Митровић, Устаничке борбе у Србији 1916–1918, СКЗ, Београд,
1987, 171.
69 Ж. Илић, „Топлички устанак у мом сећању”, Добровољци у ратовима
1912–1918. Доживљаји и сећања I, Удружење добровољца 1912–1918, Бео-
град, 1971, 285.

43
Јелена Шаулић у време школовања

44
 Ван домашаја српске војне команде у Солуну и пре за-
повести водећих локалних команданата на терену, Косте
Пећанца и Косте Војиновића, народ је устанком спонтано
одговорио на све окрутнији терор окупатора, од Топличког
до Јабланичког среза70.
„Повод за избијање устанка била је објављена бугарска
регрутација за српске мушкарце од 18 до 45 година старо-
сти. У првој половини фебруара 1917, по наредби бугарских
војних власти (почетком јануара) у јабланичком срезу изра-
ђени су регрутни спискови. Уместо под бугарску ‘наборну’
комисију за регрутовање Јабланичани су отишли од својих
кућа у оближње планине и шуме и придружили се формира-
ним јабланичким четама. Устанак је дигнут у селу Обилићу
у Јабланици, 8. (21) фебруара 1917.”71
Американац Вилијем Драјтон у свом извештају међуса-
везничкој комисији наводи:
„Сви Срби који су били образовани или виђенији међу
својим суграђанима били су похватани и спроведени у логоре
у Бугарску. На путу за интернацију дотеривани су у Сурду-
лицу... Цела околина овог места представљала је пространо
гробље, па је оправдано названа ‘Кланица Срба’ јер су Бугари
на путу за Бугарску од новембра 1915. па до краја фебруара
1916. год. свакодневно спроводили између 300–400 Срба за
интернацију, од којих овде поубијали велики број…”72.

70 „Устанак у Топлици и Јабланици није био подигнут, он је настао (...).

Чини се да је борбом Јабланичког комитског одреда избрисана црта раз-
двајања између организованог покрета отпора и немирног становништва,
чиме је вођство борбе против окупатора (...) дошло у руке герилске орга-
низацији”, као „што се Јабланица нашла на почетку устанка”, тако се „одреди
распореде по немирној Топлици и Јабланици”. А. Митровић, Устаничке
борбе у Србији 1916–1918, 246, 147, 253, 262.
71 Д. Ж. Туровић, „Јабланички добровољци у Топличком устанку”, Добро-
вољци у ослободилачким ратовима Срба и Црногораца, Зборник радова
са научног скупа одржаног у Кикинди 11. и 12. априла 1996, Институт за
савремену историју, Београд, 1996, 245.
72 „Међународна комисија коју су предводили Швајцарац др Арчибалд
Рајс и Американац Вилијам Драјтон није дала потпун увид у број мртвих,

45
 Под вођством Косте Пећанца и Косте Војиновића, попа
Мите Комите, Јована Радовића, Милинка Влаховића и дугих,
спрема се велики народни устанак, једини у окупираним де-
ловима Европе. Придружује им се и део Шиптара из Горње
Јабланице.
Међутим, бугарски окупатор је највише зазирао од срп-
ских свештеника, жена и девојака, који су одржавали дух
отпора и наду потлаченог народа у ослобођење.
„Поручник Димитрије Беговић је јула 1916. у Горњој Ја-
бланици формирао другу добровољачку комитску – четничку
организацију (...) у тој организацији биле су и три девојке:
Милица И. Кујовић (28), из Стубле, затим Милица Беговић,
сестра Димитрија Беговића и млада учитељица Јелена Шау-
лић из Гајтана.”73
„Међу најпознатије комите спада свакако и млада учите-
љица Јелена Шаулић из Гајтана, носилац Карађорђеве звезде.
Она се прославила у Топличком устанку као и у комитским
борбама у Црној Гори. Одрасла у племенитој кући гајтанског
пароха Петра Шаулића Перка (родом из Шавника), у свом
дому је стекла најлепше људске особине чојства и јунаштва.
По бугарској окупацији Србије 1915. и избијању устанка у
Јабланици, учитељица Јелена је свој живот и своју младалачку
љубав подредила борби за слободу српског и црногорског
народа. Са својим оцем протом Петром, који је већ био у по-
одмаклим годинама, постала је 1917. борац Гајтанског одреда.
Отишла је на планину Радан (...) После пропасти Јабланич-

а према истраживању др Јована Хаџи-Васиљевића, ‘...у почетку су Бугари

Србе одводили у Сурдулицу и убијали их пушкама на одређеним местима,
а касније и хладним оружјем и тупим предметима свуда’. Тачан број уби-
јених није ни до данашњих дана утврђен, мада праве податке крије Архив
Бугарске, али бугарска страна досад није дозволила увид у документа тог
времена. Број убијених у Сурдулици се креће од 3.000 до 30.000 Срба, међу
којима је био и велики број жена и деце. Само у прва три месеца окупације
у Сурдулици су бугарски окупатори убили преко 2.200 Срба разног пола и
узраста.” mbаsic.fаcеbook.com.
73 Д. Ж. Туровић, „Јабланички добровољци…”, 238.

46
ко-Топличког устанка, Јелена Шаулић је са протом Перком
и групом јабланичких комита напустила Гајтан и отишла у
Црну Гору (...) Хтела је да настави војевање, али није успела
да се придружи српској војсци на Солунском фронту.”74
Као и многе друге девојке и младе жене у Топличком
устанку75, млада учитељица облачи грубу комитску опрему,
опасује се реденицима и војничким појасом са бомбама, носи
пушку и комитује по јабланичким гудурама и беспућу Радана.
„У овој организацији, поред попа Мите, били су Јевто
Тодоровић (...), поп Петар Шаулић и његова кћи Јелена, учи-
тељица.”76
Пре почетка Топличко-јабланичког устанка, комитском
добровољачком покрету се у Јабланици придружило више
од 3.000 мушкараца, жена и девојака. До почетка лета 1916.
године „500 Горњојабланичана – војних обвезника одметну-
ло се у планине (...) да би избегли интернирање у бугарски
затвор”77 и мобилизацију у бугарску војску.
„Некако убрзо након прикључења црногорске чете, у
Пећанчевој групи се појавио и Димитрије Димитријевић,
свештеник из Барбтоваца [Гајтан], иначе још пре рата много
познатији по надимку Поп Мита Комита. Била је то нео-
бична личност, мада истовремено и типичан представник
тадашњих радикалних националних бораца, ‘националних
револуционара’ који су носили тајну активност на неприја-
тељској територији.”78

74 Д. Туровић, Јабланички комитски покрет 1916–1918, Туристичка

штампа, 2006, 229.
75 „Преко 3.000 жена и девојака, као и одраслијих дечака, активно је по-
магало јабланичке и топличке устанике (...)- Жене и девојке укључиле су се
у четничке редове и пре избијања Топличког устанка (...)”. Д. Ж. Туровић,
„Јабланички добровољци…”, 332.
76 Д. Ж. Туровић, „Јабланички добровољци…”, 239.
77 Ibid., 241.
78 А. Митровић, Устаничке борбе у Србији 1916–1918, 168.

47
 „Поп Мита је ступио у везу са поручником Димитријем
Беговићем и наредником Николом Балићем и Бојицом Иво-
вићем. У договору са њима, Поп Мита је на Радану почетком
септембра 1916. године формирао трећу комитску организа-
цију и Гајтанску комитску чету, која је бројала 65 људи. У овој
организацији, поред Попа Мите (Димитрије Димитријевић),
били су Јевто Тодоровић, Никола Балић Мињо, Јоко Криво-
капић, Милика Кецојевић, Шћепан и Симо Кецојевић, браћа
близанци, Владимир Грбовић, поп Петар Шаулић и његова
кћи Јелена.”79
„Највеће и најмасовније устаничке борбе са бугарским
окупационим јединицама и Шиптарима у саставу бугарске
војске вођене су у јабланичком срезу. Борбе су отпочеле пре
званичног објављивања оружаног устанка. Од 11. (24) фебру-
ара до 1. (14) марта 1917. у јабланичком срезу вођено је преко
80 герилских борби и 35 мањих оружаних сукоба. Борбе су
вођене у 71 месту у насељу од тога: 27 у Горњој Јабланици...”80
Ужи круг оних који су руководили устанком сачињавали
су:
„Ово најуже вођство су уз Пећанца и Војиновића чинили
још Милинко Влаховић, Јован Радовић, Тошко Влаховић,
Миљан Дрљевић и Димитрије Димитријевић.” То су имена
чланова својеврсног „Централног комитета” устаничког по-
крета81.
Пре почетка устанка, средином и крајем новембра 1916.
године, поп Мита и капетан Влаховић били су водећи коман-
данти у Јабланичком округу:
„Њих двојица су се задржали у околини Лебана, где је
Мита Комита раније био дуго парох и где се сада појавио у
улози некаквог политичког комесара. На тај начин је почео
настајати Јабланички одред.”82

79 Д. Ж. Туровић, op. cit., 318.

80 Д. Ж. Туровић, „Јабланички добровољци…”, 245.
81 А. Митровић, Устаничке борбе у Србији 1916–1918, 173, 184–185.
82 Ibid., 187.

48
 „Капетан Милинко Влаховић са једном четом Јабланич-
ког комитског одреда и Гајтанским комитским одредом, 3.
јануара 1917, на прилазима Гајтана, водио је целог дана борбу
са бугарском војском у Шишинцу и Горњем Бучмету. У тој
борби Бугари су претрпели губитке и били присиљени на
одступање ка Лебану. У јануару 1917. Јабланички комитски
одред, под командом капетана Влаховића и попа Димитри-
јевића, и Медвеђски комитски одред четовође Синадина
Јанковића ослободили су Медвеђу без борбе.”83
Масовност Топличко-јабланичког устанка, који је почео
да захвата шире подручје југа и југоистока Србије, може се
довести у везу са ратничком природом84 становништва на-
сељаваног после Берлинског конгреса из динарских крајева,
највише из Црне Горе, односно из Старе Херцеговине. Био је
то једини масовни устанак на просторима окупираног дела
Европе током Првог светског рата. Масовност тог устан-
ка 1917. године изненађује имајући у виду околности да је
већина мушког становништва Србије била мобилисана и
да је одступила преко Албаније, док је велики део допао у
аустроугарске заробљеничке логоре. Тиме се бар унеколико
може објаснити учешће великог броја жена и девојака у То-
пличко-јабланичком устанку и у покрету отпора против оку-
патора у том делу Србије. Да ли се број жена као посредних
и непосредних учесника заиста може рачунати у хиљадама,
показаће будућа истраживања. Такође, треба утврдити у којој
је мери та масовност преседан у европским оквирима, чиме
би се демантовали стереотипи о неспојивости Балкана и
Србије са еманципацијом и модерношћу којима се размаху-
ју рецидиви идеологије квазинаучних комесаријата. Остаје

83 Д. Ж. Туровић, „Јабланички добровољци…”, 244.

84 Од хиљада становника Црне Горе који су сваке године насељавани у
Србију, нарочито у Топличком и Јабланичком округу, највећи број је дола-
зио из Дробњака, Ускока, Језера и Шаранаца. Само 1889. насељено је „7.235
душа”. Према службеном извештају србијанских власти, „људи из те групе
су снажне ратничке појаве”. Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, 580.

49
неспоран допринос немалог дела женског становништва југа
Србије најтежим искушењима и борби против окупатора.
„Једна од активних жена међу топличким устаницима
била је и Анђа Шћепановић, из гајтанског засеока Петровца.
(…) Вучко Пантић, четовођа, а извесно време и командант
Јастребачког комитског одреда, ратовао је са својом женом
Росом Пантић, а у родном селу Лазаревцу имао је јатаке:
Кату Танасковић, Марију Радовић, Петкану Арсић, Љуби-
цу Смиљковић, у Малој Драгуши: Мину Гочманац и Зорку
Прибак, а у Великој Драгуши: Љубицу Јоксимовић. (…) У
југоисточној Србији против бугарске окупације бориле су
се: Станка, Даница и Крстина Петровић-Димић из Белог
Поља, Ната Огњеновић из Куршумлије, Веселинка Лукић из
Доње Коњуше, Ризна Радовић, Роса Пантић, Круна и Негосава
Цветковић, Јевросима Младеновић из Лабукова, Милица
Михајловић и друге жене из Топлице.”85
„У првим јабланичким комитским војним јединицама
било је 34 девојака и жена, међу којима: Анђелија и Госпава
Влаховић из Тулара, Станица Булатовић и Стануша Була-
товић Влаховић из Меденца, Ружица Јовановић (Вујисић)
Влаховић из Раткоцера, Јелена Шаулић, Ружа Смоловић...”86
Ослободилачки ратови, нарочито крајем 19. и почетком
20. века, имали су размере какве су захтевале учешће и мо-
тивацију готово целокупног становништва, које је очекивало
избављење од репресалија, терора и окрутности туђинских
војски и нерегуларних снага. Одбијајући да буду пасивни по-
сматрачи и жртве непријатељског варварства, удео жена које
су узимале оружје или учествовале као помоћно и санитетско
особље у тим ратовима био је посебно значајан у временима
најтежих искушења. Те храбре и несебичне девојке и жене
биле су испред свог времена, веснице еманципације жена у

85 Н. Пешић, „Виле са Гајтана”, Новости, 23. новембар 2007.

86 Д. Ж. Туровић, op. cit., 332; Божица Младеновић, Жена у Топличком
устанку 1917, Београд, 1996.

50
20. веку. У Србији су најпознатије од тих племенитих „срп-
ских орлеанки” биле:
„Милунка Савић, Софија Јовановић, Јелена Шаулић, На-
талија Беквалац, Марица Савић, Милосава Перуновић, Ленка
Рабасовић, Драгица Пурић, Љубица Кујунџић, Љубица Чака-
ревић, Мара Кучкова, Јелена Лозанић...
За спас српског народа несебично су се бориле и жене из
савезничких армија: Француске, Енглеске, Шкотске, Грчке,
Канаде... Остаће заувек запамћена имена жена – лекара и
медицинских сестара Елси Инглис, Евелин Ховерфилд, Флоре
Сандз, Елиноре Сато...”87
Топличким устаницима помоћ је стизала са свих страна.
У масовном устанку жестоко су се бориле десетине хиљада
устаника.
„Када је кренуо Топлички устанак и послије Мојковачке
битке, група Ровчана са Милинком Влаховићем, братом му
Тошком студентом филозофије и професором Јованом Ра-
довићем са још 17 друга кренула је у Топлицу да помогну у
борбама. Послије четрнаестодневног путовања стигли су
на Копаоник и придружили се Кости Војиновићу. Одмах су
се укључили у борбу, где је била и Јелена. Она је напоредом
ратовала са најхрабријим борцима. Ова храбра дјевојка из
Медвеђе, досељена из Дробњака, кренула је на планину Ра-
дан где организује добровољачку чету и ратује без узмака.
Војвоткиња Јелена служила је за примјер борца, неустрашива
и непоколебљива.”88
Међутим, нису могли одолети јаким бугарским и аустро-
угарским снагама доведеним са Солунског фронта, које је
окупатор концентрисао за гушење народног устанка гото-

87 I. Lipovšćak, „Škotske žene i jugoslovenski dobrovoljci”, Добровољци у

ратовима 1912–1918. Доживљаји и сећања I, Удружење добровољца
1912–1918, Београд, 1971, 241–245; Н. Пешић, „Одважне кћери Србије”,
Добровољачки гласник XVIII, 32/2008, 55.
88 Ђ. М. Остојић, „Јелена Шаулић-Бојовић. Хероина устаничке Топлице”,
Добровољачки гласник, стр. 120.

51
во две стотине километара иза линије Солунског фронта,
у дубини окупиране Србије, на граници Косова. Топлички
устанак је угушен после дуготрајних и жестоких борби у
крви, уз најокрутније одмазде окупатора према цивилном
становништву. Живојин Илић, који је у устанку учествовао
као дечак, сведочи:
„Окупатор је поново заузео све изгубљене територије.
Завладало је страшно насиље, масовно уништавање народа,
што историја овог краја није забележила (...). Стојадин Стој-
ковац из Кутловца и Аврам Тодоровић из Гргура скувани су
у казану од стране Бугара.”89
Крвожедни бугарски војници нису штедели ни жене ни
децу.
„Бугарска окупациона војска 1915–1918. године у Горњој
Јабланици убила је 1.276 становника (1.221 Србин и 55 Шип-
тара). (...) Бугарска војска побила је у Гајтану 539 стараца, жена
и деце, од којих 249 Гајтанчана. (...) О бугарском масакру у
Гајтану Вилијам Драјтон, амерички новинар, који је 1918.
посетио устаничке крајеве, записао је: ‘Остала су многа зга-
ришта, села где ни петла више није било да запева, а у оним
селима где је било живе чељади није их било довољно да
сахране мртве’.”
Јеленину мајку Стану мучили су готово до смрти, док их је
храбра попадија клела и срамотила, да би је на крају обесили
за ноге и оставили тако, мртву. Снажна Шаранка преживе-
ла је тешке ране и жестоке муке, али се од њих никад није
опоравила. Нарушеног здравља, умрла је десет година после
ослобођења 1928. године. Сахрањена по сопственој жељи на
гробљу које се налази на два километра од цркве у Гајтану.
Угушивање устанка у крви и масовне репресије над де-
сетинама хиљада цивилног становништва нису успели да у
потпуности униште комитски покрет.

89 Ж. Илић, „Топлички устанак у мом сећању”, 287.

52
 „Бугарски окупатор је у ‘Војно-инспекцијској области Мо-
рава‘ убрзано прикупљао разбијене јединице и доводио бор-
бене трупе с Румунског и Солунског фронта. Аустроугарски
окупатор је прикупио све расположиве снаге у ‘Генералном
војном гувернману Србија‘, али је тражио и помоћ од своје
врховне команде, тако да су дошле у помоћ трупе с фронта
на ријеци Сочи. Чак су и Њемци одвојили један батаљон са
Солунског фронта и послали на устаничко подручје. Устанич-
ке снаге бројале су око 15.000 бораца, али су њихово језгро
од око 4.000 ратника сачињавали боље наоружани и обучени
комити. Уз помоћ артиљерије и авијације непријатељ је по-
степено стезао обруч око устаника и повраћао једну по једну
варош, да би 24. и 25. марта 1917. аустроугарска и бугарска
команда прогласиле крај операција на гушењу устанка. То
ипак није значило потпуно уништење устаничких јединица,
а остало је активно око 2.600 бораца. Устаничке војводе, са
својим људством, измицале су потјерама окупатора, ступају-
ћи повремено у окршаје, нарочито Коста Војиновић. Планине
Копаоник, Радан, Соколовица, Пасјача, Видојевица, Јастре-
бац и друге постале су уточишта преосталим устаницима. У
априлу, који је био веома хладан, настало је затишје, а онда се
изненада појавио из свог скровишта Коста Пећанац и заказао
окупљање устаника. Образовао је одред од 1.200 устаника
и, процијенивши да је у изгледу офанзива српске војске са
Солунског фронта, предузео је у мају борбену експедицију
на Ристовац (у долини Јужне Мораве) и Босилеград (тада на
територији Бугарске). Овај Пећанчев противудар и Војино-
вићева издржљивост у честим окршајима показивали су да
окупатор није постигао потпун успјех у сламању устанка.
Огласили су се и војводе Милинко Влаховић, Тошко Влахо-
вић и Јован Радовић с преосталим људством. Тошко Влаховић
је доспио и на бугарску границу и водио борбе у јуну и јулу,
а Јован Радовић је дјеловао једно вријеме у околини Пирота,

53
да би се обојица вратили на подручје око планине Радан. По-
слије повратка Тошко Влаховић је погинуо у новембру 1917.”90
Масовни злочини према цивилном становништву били
су реприза страхота које је аустроугарска војска починила у
Мачви 1914. године.
„Бугарски окупатори вршили су невјероватне репресалије
над голоруким становништвом и примјењивали различите
методе борбе и уцјене не би ли уништили остатке устаника
и комита. Довели су и своје ‘контра-чете‘ састављене од ис-
кусних комита из времена прије Балканских ратова. Потјере
за устаницима биле су непрестане, а приморавано је и ци-
вилно становништво да у њима учествује. Многи устаници
били су приморани на предају и потом су ликвидирани или
сурово кажњавани. Војводе Пећанац, Влаховић и Радовић
добро су се прикрили, а војвода Војиновић пркосио је све
док 17. децембра, када је опкољен са свих страна, није извр-
шио самоубиство у једној воденици код поткопаоничког села
Гргуре, близу Блаца. У устанку и репресалијама погинуло је
и страдало 20.000–30.000 српског становништва.”91
Смишљена и систематска репресија није поштедела ни
нејач – жене и децу.
„Шестогодишњи Милош (Марка) Божовић преживео је
стрељање са четири бајонетска убода. Марици Божовић су
секли прст по прст да би јој изнудили још злата, а онда су је

90 Савиндан 1/2013, 80. О Топличком устанку такође вид. EFG 1914. projе-
ct, Југословенска кинотека.
91 „Иако пасивни и прикривени Пећанац, Влаховић и Радовић су схватали
да с преосталим људством могу допринијети ослобађању мјеста у Србији и
Црној Гори у моменту кад српска војска буде надирала са Солунског фронта.
Крај рата Пећанац је дочекао у Ибарском Колашину и био је у вези с Влахо-
вићем и Радовићем, који су прешли у Црну Гору, да тамо организују устанак
и садејствују с јединицама српске војске у наступању. Пећанац је успио да
ослободи Пећ и обратио се дивизијару Лакићу Војводићу да обједини све
комитске и устаничке јединице на подручју Васојевића и наступа према
Подгорици. Миљан Дрљевић је руководио ослободилачким акцијама на
Јастрепцу.” Савиндан 1/2013, 80.

54
војници изболи, а затим јој пред њеним очима заклали дете
од две године. Једна група војника је одвела остале жене више
куће, на место ‘Грабине’ и ту их поређала у колону по један,
како би једним ‘дум-дум’ метком устрелили више њих. У ко-
лони су стрељане: Стојка Божовић, Марија Туровић, Петруша
Туровић, Ида и Шуша Божовић. На пуцње, Марија Туровић,
која је стајала прва у тој колони смрти, пала је тешко рањена,
друге две жене су остале на месту мртве. (...) Савета Туровић
је пронашла малу девојчицу Саву Перишић. На њој је било
шест убода. Савета је рањену девојчицу изнела у Вртом и
лечила јој ране.”
Посебно су страдали првобитни устанички крајеви и жа-
ришта комитских борби.
„Горња Јабланица је скупо платила неуспех Топличко-ја-
бланичког устанка. Бугарска окупациона војска, уз помоћ
шиптарских помагача, марта 1917. године, у селима и насе-
љима, спровела је незапамћени терор и масакр. У марту 1917.
Бугари су у селима Горње Јабланице убили, обесили, стрељали
и заклали 1.132 лица, од тога 701 мушкарца, 263 жене и 168
деце. Од тога, под бугарским вешалима окончало је живот
18 људи и жена, спаљено 54 лица, од тога 2 жене и 4 деце.
Бугари су ножем или војничким бајонетом усмртили 176
лица, од тога 156 устаника, 12 жена и 8 деце. Под бугарским
моткама, батинама и камџијама нашло је смрт 55 грађана
Горње Јабланице, два лица су задављена и утопљена, једно
дете коњима прегажено. Приликом рације, Бугари су спалили
скоро сва горњојабланичка села и том приликом попалили
6.748 зграда, од тога 1.584 кућа.”92
Због слома преурањеног Топличког устанка, поп Перко
се с Јеленом склонио у њихову дурмиторску постојбину.
„У другој половини 1917. поп Перко је са женом Станом
и ћерком Јеленом напустио устаничко подручје и доспио у

92 Д. Ж. Туровић, Горња Јабланица кроз историју, 349.

55
завичајни Жабљак. Ту је Јелена наставила комитско четовање,
заједно са Бошком Бојовићем, комитским вођом из Шарана-
ца. Њих двоје су, са својом комитском групом, страх и трепет
за окупаторске војнике и њихове домаће помагаче.”93

93 М. Луковић, „Свештеници из Црне Горе – пароси цркава у Јужној Ср-

бији”, Световиђе, 27.

56
 КОМИТКИЊА У ЦРНОЈ ГОРИ

Несразмерна одмазда, бестијална репресија и масовни

злочини према цивилном становништву, свештенству и неја-
чи, нису остављали другог избора Јелени и њеном остарелом
оцу у комитама. Српски свештеници су масовно убијани,
вршење свештеничке дужности није било могуће. Стари
прота Перко није могао остати дуже у комитском герил-
ском ратовању, где је био више на терету него на помоћи у
борбама и сталним покретима. Попадија Стана, полумртва
после мучења од бугарске казнене експедиције, морала је
првобитно остати у Гајтану иако је њен опоравак био неизве-
стан. Суочена са дилемом да ли да настави герилско ратовање
после слома Топличко-јабланичког устанка или да обезбеди
опстанак свом оцу, Јелена напушта јужну Србију и долази с
Перком у северну Црну Гору. Аустроугарски окупатор у Црној
Гори није забрањивао српским свештеницима да врше своју
службу, као што је то био случај са бугарским завојевачем, па
је Перко бар неко време могао бити безбедан у Језерима94, све
док није депортован од Аустроугарске војне управе.
Јелена није одложила пушку и реденике него се придру-
жила комитском одреду шаранског четовође Бошка Бојовића,

94 „Од 21. фебруара 1916. године парохија жабљачка повјерена је свеште-

нику Петру Шаулићу, који је неколико мјесеци касније интерниран, да би
послије доласка из заточеништва, почетком 1917. опет био парох жабљач-
ки. Поново је интерниран, о чему 8. маја 1918. Консисторија у Никшићу
извјештава окружно заповједништво Никшић.” Ж. Лековић, „Шаулићи на
Језерима”, стр. 313 фн. 43. Вид. и Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918,
540, 542.

57
који је међу првима после Мојковачке битке и окупације Црне
Горе наставио борбу против аустроугарског окупатора95.
„Комити из дурмиторског краја – Бошко Бојовић, браћа
Јакићи и Никола Велашевић – у септембру 1917. тражили су
Вешовића по Васојевићима, али са њим нијесу могли ухва-
тити везу. Он је био неповјерљив према свакоме.”96
Јован Ћетковић по свој прилици преноси речи најгласо-
витијег јунака и комите Вида Ђуровића „о којем се у народу
и у непријатељској војсци много причало”.
„Тешко је четовати са овијем људима, драги мој пријатељу.
Они су више јунаци него што су људи, али која фајда опет од
њиховог голог јунаштва... У једној солидној организацији
једино лежи наш спас и наш успијех, а то не велим само ја
већ виде и други честити и бољи четници, као што су Јован
Радовић, Спасоје Тадић, Бошко Бојовић, Тошко Влаховић и
други трезнији комити, али која вајда кад то не види и неће за
то да чује један Радомир Вешовић, који једнако лежи, од како
се одметнио у некој својој пећини у Васојевићима. Ти знаш
наше Црногорце, сви смо ти ми за њих наки мали ауторитети
да би могли на њих утицати, док је један Радомир Вешовић
нешто друго. Пуста навика: слушати главаре краљева, па ка-
кви били! Он је могао до сада организовати четнике, па да се
поведе једна озбиљна и солидна акција. Три пута сам ишао
код њега у његову пећину за ту ствар. Молио сам га да већ
једном изађе, да се појави међу четницима, да их организује
и да се стави на чело покрета. Он је увијек одбијао празним
изговором и обећањима...”97

95 „У мају и јуну запажена је појачана активност у Цетињском и Никшић-

ком округу, где је дејствовало више комитских чета. У извјештајима је као
комитски четовођа означен Бошко Бојовић.” Ж. Лековић, Дробњак од 1850.
до 1918, 386.
96 Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918, Цетиње,
1969, 424 ; Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, 386.
97 „Радомир Вешовић се попут његовог господара малодушно предаје,
заборављајући на крв објешеног брата и стотине других невиних жртава,
које због њега и његове политике падоше. (…) Сам генерал Вешовић при-

58
 Јелена Шаулић у комитској опреми 1917. године

хватио је најсрамнију улогу која му је могла бити додијељена: ишао је од

града до града, од села до села и своје дојучерашње другове комите позивао
на предају.” Ј. Ћетковић, Уједињење Црне Горе и Србије, 118, 249–250; М.
Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916–1918, Београд,
1985, 121, 174.

59
 Михајло Лалић такође помиње тај покушај комитских
вођа да се превазиђе недостатак заједничке команде и ко-
ординације одметника и устаника:
„Заподенусмо разговор о Србији и о нашој анархији, о
поруци Влаховића и Радовића и осталом. Сложише се да
Бошко и ја пођемо код Вешовића – дако бисмо га извукли
из летаргије и пећине.”98
Настојања да се ђенерал отргне од меланхолије и летар-
гије остадоше без успеха. Упркос навођењу најупечатљивијих
примера, ђенерал се није могао осоколити.
„...па и да му пробудим вољу да изађе испод земље. Ређао
сам имена и борбе комитских вођа и харамбаша од Пиве до
Паштровића и од Куча до наврх Бањана; поменуо сам Лазара
Павићевића, Ђура Миковића, Радојицу и Жупљане, Бојовића,
Кршикапу, десет група Бјелопавлића и Пипера, Миловиће из
Румије и Тодора Дуловића, но све ми то не поможе.”99
Како се нешто касније командант покрета отпора цр-
ногорски ђенерал Вешовић номинално предао Аустроуга-
рима100, огорчене комите су му послале поруку да је његова
издаја надокнађена доласком комитске четовође Јелене Ша-
улић у Црну Гору.
„Скоро би се могло рећи да се његов губитак за покрет
стварно свео на оно што му је рекао Матија Јакић кад је чуо
да се предао: ‘Радомире, брате, ми смо твој изгуб намирили:
ти отишао, а дошла нам Јелена Шаулић. Сад нијесмо ништа
слабији но што смо били’.”101

98 M. Lаlić, Glеdаjući doljе nа drumovе. Čеtvrtа svеskа mеmoаrа i dnеvnikа

Pеjа Grujovićа, drugo izdаnjе, Nolit, Bеogrаd, 1986, 239.
99 Ibid., 247–248.
100 Према спису комите Вуксана Минића, „У комитима је био мали број
интелектуалаца (...) изузев генерала Вешовића и министра Раичевића.” Н.
Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918, 423.
101 M. Lаlić, Glеdаjući doljе nа drumovе, 262.

60
 Аустријанци су били добро обавештени о антиаустроу-
гарском расположењу становништва Црне Горе, које је еска-
лација сурове репресије само појачала:
„Непогрјешиву оцјену о ставу црногорског народа пре-
ма Аустро-Угарској дао је начелник њене Врховне команде
Конрад у једном писму упућеном министру спољњих послова
Буријану, непосредно послије спровођења мјера у вези са
Вешовићевом афером. (...) У писму је Конрад даље истакао да
сваком у Аустро-Угарској мора бити јасно да је неизбрисива
мржња црногорског народа према Монархији, која се може
упоредити само са оном коју је до прије неколико година
гајио према Турцима – заклетим вјековним непријатељима.
О разлозима мржње црногорског народа према Аустро-Угар-
ској, и мотивима који су га руководили да нареди онакво
интернирање у јуну 1916. године, Конрад у свом опширном
писму, између осталог, каже: ‘Турци су пролазили кроз Црну
Гору жарећи, палећи и убијајући, они су убили стотине људи,
али земљи нијесу починили онаква понижења каква су иза-
звале наше војничке мјере (...) те великаше и племиће преко
ноћи иселили из земље и одвели преко границе, депортовани
су сви официри и остали виђени људи, а читава област расе-
љена одвођењем људи способних за ношење оружја. Ови нам
мученици, чији се број сада попео на више хиљада, никада
неће заборавити таква тлачења (...) и да тиме за сва времена
на себе навучемо неизбрисиву мржњу Црногораца, мржњу
која ће се код интелигенције индивидуално још појачавати’.”102
Четовање по дурмиторским врлетима и тарским страна-
ма у сталном покрету и борбама с надмоћним аустроугар-
ским војним снагама и босанском жандармеријом (шуцко-
рима) било је сурово и погибељно за прекаљене дробњачке
комите, а некмоли за младу учитељицу Јелену.

102 Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918, 418–419.

61
 „Комитовала је са братом од ујака Станком Кнежевиће-
м.” Осим њега, у Бошковом одреду је био и њен брат од
103

стрица Станко Шаулић104. Браћа Јакићи су са Бошком били

од самог почетка одметања у комите 1916. године105. Они су
такође били блиски рођаци Јеленини јер је мајка попа Перка
била Луција Јакић.
„У току 1916. било је неколико мањих сукоба између ау-
строугарских оружаних снага и комита. У марту 1916. годи-
не, у околини Жабљака аустроугарске власти пронашле су
закопаних 90 пушака, нешто артиљерске муниције и црног
барута. (...) У комитама се налазило и неколико жена, а нај-
познатија је била из Дробњака, Јелена Шаулић. Политичка
активност комита и лабаво јединство покрета одржавано је
преко зборова које су они организовали. У децембру 1916.
године одржан је један састанак комита на планини Сињаје-
вини, коме су присуствовали комити из Мораче и чета Бошка
Бојовића из дурмиторског краја.”106
Доприносу жена комитском покрету није поклоњена до-
вољна пажња, иако се помињу неки од најпознатијих примера
подвига женског јунаштва и правичности.
„Међу неустрашивим горским дивовима било је и жена
које су раме уз раме са њима носиле пушку и учествовале у
крвавим окршајима. Неке од њих показивале су храброст која

103 Ђ. М. Остојић, „Јелена Шаулић-Бојовић. Хероина устаничке Топлице”,

121.
104 „Између два рата свештеник у Језерима био је Станко Шаулић (...) Ша-
улић Станко је стријељан као четник 1944. године.” Ж. Лековић, „Шаулићи
на Језерима”, стр. 313 фн. 43.
105 Према извештају Вула Кнежевића, команданта Дурмиторске бригаде
војске Црне Горе, Бошко Бојовић и браћа Јакићи били су комите непосредно
после капитулације Црне Горе, „...један лајтнант са цијелом четом погинуо
(је) у Шаранце од комита Бошка Бојовића, Матија и Јована Јакића и њихо-
вих другова”. С. Кнежевић, М. Нововић, В. Бојовић, Шаранци. Историјски
фрагменти, 449.
106 Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, 376.

62
је изазивала дивљење народа, непријатеља и самих комита.
Једна од првих жена које су ушле у легенду била је Мируша Ра-
кочевић из Прекобрђа. Ова млада жена изазивала је дивљење
не само својом храброшћу него и оштроумношћу у извођењу
акција. По злу чувеног вакмајстора из Јабуке Мируша је сама
ликвидирала и ослободила становништво великог зулума.
Прерушила се у просјакињу, сачекала вакмајстора у тренут-
ку када је био без пратње, извадила револвер и зликовца на
мјесту убила. На сличан начин Мируша је ликвидирала и
вакмајстора у Горњој Морачи. Међутим, убиство аустроу-
гарског официра је подвиг који је надмашио све и о њему се
и данас прича међу становништвом Црне Горе. Мируша је
на путу зауставила један аутомобил. У њему је био неприја-
тељски официр и војник возач. Официр и војник су схватили
у каквој се опасности налазе, покушали да потегну оружје,
али времена није било. Храбра Црногорка била је бржа. Једва
су њихове руке стигле до револвера, а већ су обојица били
изрешетани мецима.”
Учешће девојака и жена у комитском покрету описује и
Стојан Караџић:
„И оне саме су учествовале у рату, с тим што треба иста-
ћи да учешће жена ратника с пушком у руци није било тако
бројно у ратним условима у Дробњаку у Црној Гори. Утолико
прије треба истаћи Јелену Шаулић, учесника Комитског по-
крета у Црној Гори, али и многе храбре шаранске жене које су
са шаранским и језерским ратницима учествовале у великој
Шаранској бици. Војвода Мирко Петровић у збирци пјесама
Јуначки споменик пјева о истакнутим и легендарним женама:
Види Џаковић, Симониди Кнежевић и Маруши Робовић,
учесницама велике Шаранске битке, које је краљ Никола од-
ликовао за јуначке подвиге.”107

107 С. Караџић, В. Шибалић, Дробњак, породице у Дробњаку и њихово

поријекло (Дробњак, Језера, Ускоци и Шаранци), 87, 353.

63
 А Јелена је опевана и у народној песми:
„Шћер Јелена, попа Шаулића,
у јуначкој кући Бојовића,
зорна стаси лица јуначког,
латила се пута дугачкога,
не плаши се горе ни планине,
мјесец јој се смије од милине.
Низ оружје дуге пале власи,
Зна шта хоће, идеал је краси.
Кроз пећине пјева о Новаку,
Кроз планине о вили и Марку.
А гдје чује швапских труба рику,
Ломи врсте своме реденику!
Свјетлос њену громови цијене,
С Дурмитора високе стијене.
Ал смрт неће ни с ким да се шали –
Хајдук Вили плаче голуб мали...”108

Почетком лета 1917. у извештајима аустроугарске војне

службе све чешће је „као комитски четовођа означен Бошко
Бојовић”.109
„У вријеме интензивних борби са комитама избила је
побуна морнара у Боки Которској, па се Врховна команда
плашила да се морнари не искрцају на копно и повежу са
црногорским комитима (...) ‘јер би се могли спојити са цр-
ногорским групама, које су, особито око границе Црне Горе
и Херцеговине, четовале, нападајући аустроугарске посаде
и жандармеријске касарне’. Чета о којој говори генерал Сар-
котић уништена је 28. јануара у борби са комитским група-
ма Николе Вучуровића из Херцеговине и Бошка Бојовића
из Жабљака. Комитима којих је било свега 10, помогли су и

108 М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916–1918,

121–122.
109 Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918, 378.

64
околни сељаци. Аустријска чета је имала 83 војника. Успје-
ло је да се спаси само 10 војника, 27 их је заробљено, а 56
је убијено или рањено. Командир чете је погинуо (...) чете
дурмиторских комита Ђорђија Кршикапе и Бошка Бојовића,
јачине око 80 бораца, прешле су преко Сињајевине на терен
Мојковачке општине (...) комити су успјели да разоружају
жандармеријске станице у Пољима, Бистрици, Гојаковићима
и Добриловини (...) двије чете војника румунске народности,
послије краће борбе, положиле су оружје. Број комита стал-
но се увећавао, тако да их је већ било око 150 (...) активност
комита у овом крају је била заиста веома јака. У извјештају
од 5. фебруара говори се да је комитска чета од око 120 људи
напала на Поља Колашинска и да се, због недостатака трупа
у Колашину, није могуће успјешно супротставити комитима.
Истих дана су јаке комитске чете напале на Левер Тару и село
Тепца. Према једном другом извјештају, комити су у близини
Мојковца разоружали једно одељење од 120 људи и напали
једну жандармеријску станицу између Колашина и Мојковца.
(...) Жандармеријска станица у Жабљаку под Дурмитором
саопштава ‘да се читаво тамошње становништво налази у
устанку, да је опредељено бандама и добро наоружано’. У
фебруару су у дурмиторском крају вођене сталне борбе.”110
„Колико су се аустроугарске војне власти налазиле у те-
шкој ситуацији најбоље говори извјештај генерала Саркоти-
ћа, заповједника за Босну и Херцеговину, који је 31. јануара
1918. године упутио Врховној команди: (...) морам у допуни
тога саопштити, да је покрет захватио посебице црногорска
подручја, која граниче непосредно са Херцеговином, а осо-
бито округ Никшић, околину Шавника, а да је код Жабљака
једно јаче одјељење кажњеничког корпуса у борби са бандом
претрпјело осјетљив пораз.”111

110 Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918, 384, 385;
Ђ. М. Остојић, „Самоодбрана народа на Врелима 20. јануара 1918”, Добро-
вољачки гласник 26/2004, 117–118.
111 М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916–1918, 188.

65
 Према писању савременика Љуба Чечовића:
„Ко би јунак оде у комите. Оде Бошко Бојовић и његова
вјереница Јелена Шаулић са Жабљака. Одоше и други: Душан
Бијелић, Гајо Јелић, Вукосав Микић с братом, Миго Крши-
капа, Радосав Жижић, половина од Ашана, браћа Петар и
Ђорђије Алексић, Мимо Сандић, Павле Косорић-Срдановић,
Милутин Ракочевић, Грујица Чупић, Станићи, Саво Оровић
и други.”112
Одред који је предводио млади повратник из Америке и
добровољац од 1912. од Првог балканског рата Бошко Бојо-
вић био је уз комитску групу Спасоја Тадића у Пиви и Саве
Лазаревића Батаре у Горњем Затарју међу најактивнијим у
североисточном делу Црне Горе113.
„Разгласило се, па нам стигоше из Језера и Шаранаца
Бошко Бојовић, танак, тактичан и одмјерен у покретима и
говору као да је учио музику а не јеле обарао у канадским
планинама. Уз њега ћутљиви Јаков Остојић, синдикалиста,
социјалист, с брошурама у џеповима. (...) Ту је и трећи Аме-
риканац: ‘попоубица‘ Владо Змајевић. (...) С њима су и два
Кнежевића и Млађен Џаковић – све их нисам запамтио, иако
су заслужили. Нарочито су ‘Американци’ заслужили, јер били
су најзад избјегли из биједе црногорске и ‘рђе шаранске’, до-
копали се запошљења и зараде, и могли су да проживе ‘ка
бубрег у лоју’, а напустили су ‘срећну земљу’ да се боре за

112 „Јован Ћетковић пише да су у то доба у народу најпознатији и најчуве-

нији били четовође: Видо Ђуровић, Спасоје Тадић, Јован Радовић, Бошко
Бојовић, Тошко Влаховић…” Ј. Ћетковић, Уједињење Црне Горе и Србије,
248; М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916–1918,
67, 120; Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, 377.
113 „Као бескомпромисни борци за уједињење међу комитима дурми-
торске области нарочито су се истицали Бошко Бојовић, Спасоје Тадић,
Матија Јакић, Никола Велашевић. (...) У септембру (1917) је на Сињајевини
одржан збор којем је присуствовала комитска чета мајора Саве Лазареви-
ћа и представници комита из дурмиторског краја са четовођом Бошком
Бојовићем.” Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918,
425, 433; Т. Ћоровић, Шавник из заборава, 162.

66
‘несрећну Црну Гору’ која да даје није навикла, али умије да
узима и никад се на засити – ка бездања јама.”114
Историчар Жарко Лековић пише:
„На Жабљаку је био стациониран батаљон војске са 1.000
војника, чији су делови били на Буковици и у Шавнику. Други
батаљон био је на Трси, док се гонећи одред од 150 војника
налазио у Милошевићима (...) група комита Бошка Бојовића,
коју су сачињавали Јован и Матија Јакић, Радован Томић, Гајо
Јелић и други, напали су аустроугарску посаду на Пирлитору.
Борба је трајала око осам часова, и у тој борби је од стране
непријатеља било 32 мртвих и 36 рањених војника, док је од
комита погинуо Јоко Ковачевић.”115
Према подацима до којих је дошао историчар Новица
Ракочевић, првог априла 1918. године на територији Црне
Горе налазила су се 25.283 војника, подофицира и официра:
„У борби против комита 1. априла 1918. непосредно је
било ангажовано близу 15.000 војника. Аустријски генерал
Хуно Керхаве записао је да је мала Црна Гора везивала више
посадних трупа на својој територији него Србија, која је по
броју становника 3,5 пута већа. У Црну Гору су (...) стално
морала да се шаљу војна појачања, иако је Аустроугарској у то
доба сваки војник био драгоцјен на фронтовима. Већ у авгу-
сту у Црној Гори се налазило измећу 40 и 45 хиљада војника.
(...) Цивилни комесар за Црну Гору закључио је ‘да је комитски
покрет узео опасне размјере’, а окружна команда из Колашина
извјестила је генерално гувернерство да се ‘борбе воде на све
стране’. (...) Комити из колашинског краја први су као свој
главни циљ, поред борбе за ослобођење, поставили себи и
задатак да се боре за уједињење. Идеја о уједињењу појавила
се такође већ од првог дана и код комита из Бјелопавлића и
Дурмитора. Крупан утицај на овакво опредјељење комита у
Бјелопавлићима имао је комитски војвода Видо Ђуровић, а на

114 M. Lаlić, Glеdаjući doljе nа drumovе, 285–286.

115 Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, 385, 386.

67
опредјељење дурмиторских комита Бошко Бојовић, Спасоје
Тадић, Матија Јакић. (...) Комитске чете Бошка Бојовића и
Спасоја Тадића заузеле су Горанско на херцеговачкој гра-
ници. Према аустријским извјештајима ове комитске чете
бројале су 250 људи. Такође према аустријским извјештајима
на Дурмитору су носили пушке сви способни мушкарци.”116
Борбе су биле све интензивније, посебно у Шаранцима и
дурмиторском крају, нарочито од 1917. када се Јелена Шаулић
придружила комитском одреду Бошка Бојовића.
„Једног дана примијетисмо Швабу. Вата косе и чувике да
нас опколи, али Грујица Чупић са Шаранцима уграби прије
Швабе ждријело Спиридуш, једини излаз према шаранским
планинама. (...) Ту се сретосмо са Бошком Бојовићем и Јеле-
ном Шаулић. (...) Бијаше са њима и Нико Велашевић и још
друштва. (...) На путу нам се однекуд придружи и Радован
Бећировић.”117
Герилски начин ратовања, борбе с надмоћним неприја-
тељем, његове сурове одмазде и казнене експедиције, глад
ратом исцрпљеног становништва и потере за комитама које
је окупатор свим средствима настојао да сузбије, само су
јачали покрет отпора. Комите нису задржавале заробљене
непријатељске војнике, као што их по правилу нису ни убија-
ли, осим ако би заробили озлоглашене вишеструке зликовце
одговорне за смрт и мучење комита, њихових јатака и фами-
лија118. Један од таквих био је неки босански Шуцкор Осман
Јогуница, кога је Бошко заробио негде извише Тепаца, а онда

116 М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916–1918,

216–217, 221.
117 М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916–1918,
208–209.
118 „Заробљенике су комити обично одмах пуштали, одузимајући им оружје
и униформу. Комити су стријељали само понеког жандарма, ако је био
озлоглашен по својим поступцима према становништву.” Н. Ракочевић,
Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918, 380.

68
му опростио живот и пустио га разоружаног на слободу, ре-
кавши му притом да га ослобађа због истог језика и порекла,
што му неће бити од помоћи ако га поново буде заробио.
Јогуница је наставио да се истиче суровим поступцима и
злочиначким делима према цивилном становништву, све
док није поново допао Бошкових шака у Крњој Јели. Тада су
комите одлучиле да непоправљивог зликовца казне најтежом
казном. Остављена му је прилика да преживи ако га не погоди
први и једини метак који је са сто метара раздаљине имала
да испали Јелена Шаулић. Причало се да је био погођен међу
очи и да се окренуо око себе пре него што је пао на земљу.
Чињеница је да је било и лажних комита, пљачкаша и
злочинаца који су злорабили народну несрећу и окупацију
ради материјалне користи. Њих су комите кажњавале пре
него непријатељске заробљенике јер су компромитовали
ослободилачки покрет.
Један од последњих изданака епског наслеђа и јуначке
етике, комитски покрет је имао свој етички кодекс и правила
понашања која су само у једном примеру била писмено забе-
лежена и сачувана у оригиналу захваљујући бившем комити,
потоњем правнику и начелнику Шавничког среза Војиславу
Пекићу119:
„Правилник кретања друштва Херцеговачког горског
комитета:
1. Друштво има свога вођу чија је дужност, уколико му
је могуће, старати се да своје друштво снабдије са обућом и
одјећом и уопште са свијем најнужнијем потребама које мора
имати четник, али разумије се вазда на поштен и оправдан
начин, а никада против друштвених начела.
2. Вођа према својим друговима мора бити искрен и
никада не смије намерно и очигледно са животом других
свој да сачува.

119 Т. Ћоровић, Шавник из заборава, 175.

69
Бошко И. Бојовић као комитски четовођа
у Црној Гори (1916–1918)

70
 3. Вођа мора и једини има право са свим званичним
круговима, другим друштвима, појединим особама прего-
варати и о друштвеним стварима третирати...
4. Вођа мора према својим друговима бити непристра-
сан при одређивању послуге.
5. Он одређује четнике на послугу, даљину путовања,
вријеме почивања, и уопште све покрете друштва.
6. Четници морају међу собом бити везани са љубављу
и искреношћу, и морају пазити да један другог не вријеђају.
7. Четници се морају покоравати наређењима и одред-
бама свог вође и без поговора вазда извршавати наређења.
8. Дужност четника је да пази да што може тачније извр-
шава наређења свог вође и то само онако како му се нареди.
9. О друштвеним стварима гдје нема вође четник не
смије ништа говорити, већ то мора вазда оставити свом ста-
рјешини,
10. Гдје се налази вођа, без дозволе четник не смије о
друштвеним стварима никада да говори већ вођа има право
одмах да му одузме ријеч и да га казни казном којом се сходно
нађе.
11. Правац кретања и рад четник никада никоме не смије
повјеравати нити о истом говорити.
12. Четници морају бити вазда на очима свога вође, а
без дозволе и знања старјешине се никада удаљити више од
1.000 метара у околини мјеста гдје се логорује.
13. У путовању морају вазда ићи онамо куда иде вођа и
онако како он нареди.
14. Чланови један другог не смију вријеђати, деси ли се
да један другом нанесу увреду, не смије бити свађа ни ра-
справљање, већ се увијек морају јавити вођи који ствар мора
изравњати. Свађа нарочито не смије бити, а деси ли се кривац
ће смјеста бити кажњен најстрожије.
15. Казне су велике према величини грешке, а могу бити:
а) опомена
б) прекоредно одређивање на службу

71
 ц) отпуштање из друштва.
16. Опоменом кажњавања старјешина, прекоредно слу-
жбовање такође, отпустом из друштва кад ријеши већа по-
ловина другова.
Да ће све дужности вође извршавати, све по овдје изра-
ђеном правилнику, ја тврдим мојим лично ручним потписом.
Војислав Пекић
Да ће све дужности вође извршавати, све по овдје изра-
ђеном правилнику тврдимо нашим личним потписима:
Новак Милићевић, Никола Вучуровић, Јован Брауновић,
Милисав Благојевић, Милован Даниловић, Јагош Крејовић,
Тодор Мастиловић.”120
Мотивација за одметање у комите долазила је у првом
реду као последица сурове репресије, депортације и понижа-
вања које је црногорско становништво трпело од окупатора.
То потврђује писмо гимназијског матуранта Војислава Пеки-
ћа стрицу Димитрију, поводом одласка у комите:
„Видећи како се наш елемент у Аустрији потпуно уништа-
ва и то на такав фин и негативан начин у мени се према њима
развила мржња много већа него ми је била према Турчину,
који је свој рад на уништењу Срба није маскирао, на овако
мизеран начин као што су Аустријанци. Још већег маха узе-
ла је та мржња, када су почели интернирање Црногораца, а
нарочито када су ми интернирали мог јединог брата стара 16
година и то као ‘политичког кривца’ (...). Имајући у виду и пре-
дочавајући шта ме све може снаћи у овако тешком предузећу
а када није искључена и сама смрт – али опет боље неголи
од глади у Варварском ропству (...) престаћу бити лојални
грађанин безобразне аустријске Управе у Црној Гори, а сту-
пићу за члана друштва које је израз мука и патњи народних
одакле ћу се борити и бранити народ до потоње капи крви.”121

120 М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916–1918,

229–230.
121 Т. Ћоровић, Шавник из заборава, 157, 161.

72
 Од поробљене Србије, па до окупиране Црне Горе, на-
паћени и понижени народ није се дао сломити окрутним
мерама репресије и застрашивања, реквизиција и одмазди
над недужним цивилима који су убијани као таоци.
„...Непријатељске власти брже боље покупише од црно-
горских официра све хладно и ватрено оружје, па их онда
похваташе, а са њима и многе интелектуалце грађанског реда
као и велики број угледних и отреситијих људи из вароши
и села, те све отјераше у интернацију, у дубину монархије.
(...) Док су тамо, у логорима смрти, интернирани, у мукама
издисали, дотле у пустом завичају закукаше кукавице, јер сад
отпочеше безобзирна убијања, гоњења, страдања и мучења.
Потпуно обезглављени народ био је изложен најстрашнијим
страдањима. Окупаторске власти заведоше грозни режим:
паљевине, пљачке, вјешања и убијања. (...) А кад поред свих
ових јада и невоља навалише на голи, гладни и намучени
народ свирепи вахтмајстори, да убијају, пљачкају, вежу, за-
тварају, муче и силују, кад народу дође душа у подгрлац, кад
крвца ‘из земље проврије’, кад поче да превире чаша стрпље-
ња, кад пропишта мајчино млијеко. (...) Убише у Зети храброг
официра Јова Шановића. Убише на сред Цетиња народног
посланика Јакшу Поповића, на очиглед његовог старог оца чу-
веног попа Николе. Убише капетана Ђура Вујошевића. Убише
једног дана у Драговољићима, код Жупе Никшићке 86 сељака
из Драговољића и Лукова. (...) Тако звјерски омастише крвљу
и нечовјештвом свој траг у Црној Гори западно ‘културтреге-
ри’. На ове зулуме и убиства одговорише брзометке у рукама
наших четника, који се све више множаху...”122
Међу њима се латише оружја девојке и жене, непокорне
Црногорке и Херцеговке:
Упркос свим настојањима окупационих власти да сузби-
је комитски покрет војним појачањима, терором и депор-

122 Ј. Ћетковић, Уједињење Црне Горе и Србије, 246–247.

73
тацијама цивилног становништва123, уценама и обећањима
амнестије, покрет је јачао и растао у готово свим деловима
Црне Горе, претећи да прерасте у општенародни устанак.
Комитски одреди су понајвише јачали у северној Црној Гори,
одакле је и почело њихово ширење још од почетка аустру-
гарске окупације 1916. године. Тако је у манастиру Добри-
ловина, у кањону Таре и у подножју Шаранских испаша на
Сињајевини организован до тада највећи комитски састанак
у организацији Млађена Џаковића и под заштитом језеро-
-шаранских комита124. Том приликом је донета Декларација
којом су прокламовани политички и ратни циљеви покрета.
Иако без централизоване команде и штаба, овај ослободи-
лачки покрет непокорних црногорских и старохерцеговачких
горштака имао је национално јединство и заједничке циље-
ве који су изражени управо у Декларацији. Ослобођење и
уједињење Црне Горе и Србије били су најважнији циљеви
покрета, нарочито у североисточним деловима земље, који су
из историјских разлога и територијално гравитирали Србији
колико и Црној Гори. Свргавање династије Петровић било је
стога један од прокламованих циљева велике већина комита.
Капитулација пред аустроугарским окупатором доживљена

123 „Може се закључити да су аустроугарске оружане снаге у Црној Гори, а

нарочито жандарми, имале осјетне губитке у 1917. години. (...) У повјерљи-
вом извјештају министру Чернину из октобра 1917. Ото се жали на тешкоће
са којима се сусреће војна управа. Војне снаге биле су недовољне и немоћне
у борби против комита. (...) Активност комита приморала је аустроугарску
Врховну команду да из Босне и Херцеговине пошаље у Црну Гору специ-
јални жандармериски батаљон. (...) Гувернерство (...) донијело је одлуку да
се интернирају породице свих комита с територије округа колашинског.”
Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918.
124 „Ко ће толико људство да исхрани?”
„Немај бриге !... Млађен Џаковић и Шаранци гарантују да за три-четири
дана нико гладан не буде.”
„Откуд људима толика храна”, чуди се Сајко.
„Закучили су турску стоку преко Таре, и ако су! Барем да се осветимо Тур-
кешама што се вазда уортаче с оним што дође с неке стране…” M. Lаlić,
Glеdаjući doljе nа drumovе, 312.

74
је као срамотни чин за поносите и непокорне планинштаке,
који су у њој видели пресудни повод за силажење црногорске
династије са историјске сцене и уједињење две српске државе
под династијом Карађорђевића са Александром, унуком кра-
ља Николе, на њеном челу. Комите су те политичке циљеве
испољавале у бројним приликама, као што је био случај у
Врелима 1918. године, када је погажен портрет краља Николе
и тражена смена династије по ослобођењу земље125.
„Међу интернираним официрима ова борба довела је
била на крају дотле да су њих 260, са ондашњим мајорима (а
сада ђенералима) Блажом Ђукановићем и Љубом Новакови-
ћем, са мајорима Блажом Божовићем, Јованом Вуксановићем,
Мујом Сочицом, Спасојем Лазаревићем и капетанима Бо-
шком Бошковићем и Васиљем Баћовићем на челу – написали
и потписали у лагеру једну своју резолуцију против краља
Николе и његове политике...”126
Комите на североистоку Црне Горе развијају живу поли-
тичку делатност.
„Крајем јуна 1918. године на Дурмитору је одржан збор
комита дурмиторске области. На збору је усвојена резолуција
коју је написао комита учитељ Радован Томић. У резолуцији је
истакнуто вођење безкомпромисне борбе са окупатором, као
и спремност да се на уједињењу Црне Горе и Србије под ди-
настијом Карађорђевића ‘ради на живот и смрт’. На збору је
формиран Херцеговачки комитски комитет, који је обухватио
све комите дурмиторске области. За његовог предсједника
изабран је Радомир Томић. Назив ‘херцеговачки’ узет је зато

125 „Истог дана (27. јануара 1918) дванаест комита са Бошком Бојовићем и
Николом Вучуревићем пошло је у школу у Врела, недалеко од Жабљака. Ту
је на школској свечаности Вушуровић одржао говор посвећен уједињењу.
(...) Том приликом комити су скинули слику краља Николе, бацили је на
под и заједно са народом газили по њој.” Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом
свјетском рату 1914–1918, 429.
126 Ј. Ћетковић, Уједињење Црне Горе и Србије, 257.

75
што је дурмиторска област дуго била у саставу Херцеговине
(тек је у периоду од 1859. до 1878. ушла у састав Црне Горе).”127
Та политичка активност најупадљивије се одвијала међу
дурмиторским и морачким комитама.
„Као бескомпромисни борци за уједињење међу коми-
тима дурмиторске области нарочито су се истицали Бошко
Бојовић, Спасоје Тадић, Матија Јакић... (...) Професор Јован
Радовић и капетан Милинко Влаховић сазвали су у Морачи, у
септембру 1916, збор комита са територије Роваца и Мораче
(...) говорено је о потреби уједињења Црне Горе са Србијом.
(...) У децембру 1916. године одржан је један састанак коми-
та на планини Сињајевини, коме су присуствовали комити
из Мораче и чета Бошка Бојовића из дурмиторског среза.
(...) У септембру (1918) је на Сињајевини одржан збор којем
је присуствовала комитска чета мајора Саве Лазаревића и
представници комита из дурмиторског краја са четовођом
Бошком Бојовићем. Том приликом донесена је резолуци-
ја коју су потписали Лазаревић и Бојовић. У резолуцији је
истакнуто: прво, да се ради на подизању општег устанка;
друго, да се непријатељ напада и пресијецају комуникације;
треће, да се ради на уједињењу Српства; четврто, да се пљачка
најстрожије спречава и кажњава.”128
Аустроугарска војска и жандармерија настојале су да одр-
же контролу над окупираном територијом организовањем
рација и заробљавањем комита који су тражили предаха код
својих јатака. Тако је дошло и до једне од већих борби у Вре-
лима према Међужваљама подно Пирлитора. Окупаторова
посада са Жабљака изненадила је 20. јануара 1918. групу ко-
мита на конаку, опколила кућу из које су се ови бранили док
се развила жестока борба између комитске чете и око 130

127 http://www.montеnеgrinа.nеt/pаgеs/pаgеs1/istorijа/cg_u_1_svj_rаtu/
kаko_sе_uticаlo_nа_oprеdjеljеnjе_crnogorаcа_1918.htm
128 Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918, 425, 426,
433.

76
аустроугарских војника и жандара. Борба се наставила око
Црног врха, одакле су комите наставиле да се бране. Један
од опкољених комита, гласовити јунак Матија Јакић, чији се
снажан глас могао чути до првих удаљених кућа, дозивао је
помоћ у безизлазној ситуацији. Глас о борби и опкољеним ко-
митама муњевито се пренео до десетак километара удаљене
Зминице, где је затекла Бошка Бојовића с његовим одредом.
Бошко и Јелена су узјахали добре коње и похитали у помоћ
опкољенима. Њихов одред су појачали оближњи Шаранци
и Језерци, којима су се придружиле још неке комите и народ
из околних села. Затечене аустроугарске снаге нападнуте су
са више страна, све до потпуног опкољавања и повлачења у
нереду. Комите и народ гонили су их све до места Кљештина
према Жабљаку, где су заробљени и последњи жандарми.
Жестока борба завршена је смрћу и рањавањем 97 и заро-
бљавањем 23 нападача129.
Коста Чакић је записао:
„Јелена Шаулић (...) учествовала је у свим већим борбама
у Пиви, Бјелопавлићима и другим црногорским крајевима.
Нарочито се истакла у бици код места Међужваља (Извори),
код Дурмитора априла 1918. Тада је убила четири, а заробила
два аустријска војника.”130
Од комита је погинуо Јеленин брат од ујака Станко Кне-
жевић, кога је народ достојно сахранио код цркве у Међу-
жваљама, где му је подигнут споменик131.
Тако је према извештају аустроугарског генерала Сар-
котића:

129 „...Међу њима зликовац вакмајстор из Босне Осман Јогуница. Комите

су га одмах осудиле на смрт стријељањем, а остале пропустили до Таре и
пустили. Стријељала га је Јелена Шаулић.” Ђ. М. Остојић, „Јелена Шаулић-
-Бојовић. Хероина устаничке Топлице”, 121; Id., „Комитски покрет и обрачун
на Врелима са Швабама”, Добровољачки гласник, 1981; Id., „Војвода Бошко
Бојовић”, Добровољачки гласник, XIX 34/2009, 108.
130 К. Чакић, „Пријатељице освете”, Спорт и свет, Београд 18. јул 1961.

131 Ђ. М. Остојић, „Самоодбрана народа на Врелима 20. јануара 1918”,

119–120.

77
 „...Код Жабљака једно јаче одељење казненог корпуса, у
борби са ‘бандом’ претрпјело осјетљив пораз. Чета о којој
говори генерал Саркотић уништена је 20. јануара, у борби
са комитским групама Николе Вучуровића из Херцеговине
и Бошка Бојовића из Жабљака (...) ...27 их је заробљено, а 56
је убијено или рањено. Командир чете је погинуо. Све жан-
дармеријске станице и посадне чете у дурмиторском крају
су, изузев у Горанском, у јануару 1918. разоружане или про-
тјеране. (...) Зато су из Никшића, последњих дана јануара,
на то подручје упућене као појачање три чете ‘штрајхцуга’
за Жабљак, и према извјештајима, вођене су тешке борбе.”132
„Тих дана жандармеријска станица у Жабљаку послала
је извјештај ‘да се читаво тамошње становништво налази у
устанку, да је оприједијељено бандама и добро наоружано’.
(...) У Никшић је у фебруару дошао и сам генерални гувернер
Клам-Мартинц, јер је стање заиста било критично за војне
власти.”133
Комитски покрет развија и живу активност у припреми
ослобођења и стварања заједничке државе уједињењем са
Србијом:
„Комити: Бошко Бојовић, Марко Бојовић, Гајо Јелић, Ни-
кола Велашевић, Станко Кнежевић, Јован Брауновић, Новак
Милићевић, Јован Јакић и Јелена Шаулић организовали су
збор са сељацима, на коме су говорили Бошко Бојовић и
Никола Велашевић о потреби уједињења Црне Горе и Срби-
је. (...) Ипак у народном сјећању најдуже се задржао догађај
када је у мају 1918. године Јелена Шаулић корбачем, односно
волујском жилом, јавно, пред народом тукла кмета Милана
Обрадова Даниловића. Она је била у групи Бошка Бојовића,
који је мало кога кажњавао смрћу134. По завршетку рата удала

132 Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, 389.

133 М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916-1918, 188,
189.
134 „Комити су убили извјестан број људи који су се налазили у служби
окупатора или су сматрали да су шпијуни. Они су примјењивали и друге

78
се за Бошка, у чијој групи је био и њен брат Станко Шаулић
(...) За то вријеме Бошко Бојовић измирио је двије завађене
групе пивских комита...”135
На збору 380 комита 11. јула 1918. код Липова, поред
осталих четовођа, учествовали су од Дурмитораца:
„(од) Ускока Вукосава Микића, Шаранаца Бошка Бојо-
вића, Жабљачана Млађена Џаковића, Дробњака Радосава
Жижића, Пивљана Јакова Трипковића, Дурмитораца Мира
Крстајића, Језераца Павла Средановића и других (...) изабрали
су одбор који је донио одлуке:
1. Да се продужи борба против окупатора до коначног
истјеривања из земље и уједињења Црне Горе и Србије под
династијом Карађорђевића; 2. да се не дозволи повратак
краљу Николи и његовој породици у Црну Гору; 3. да се ко-
митске групе појачају новим комитама и у датом моменту
дигну општи народни устанак у Црној Гори; 4. да се спријечи
свака даља пропаганда повраћеним интернирцима за рачун
краља Николе; 5. да се настоји свим средствима придобијање
интернираца за свој покрет, а предочити им да се облик др-
жаве и њеног уређења оставља по завршетку рата народу на
опредјељење; 6. да се одмах приступи ликвидацији шпијуна и
непријатељских наоружаника, уколико их гдје има по селима,
а за које ће се одредити тројке из сваке групе у свом рејону; 7.
да се спријечи даља пљачка народне имовине без пресуде, да
се припреми кадар за преузимање власти по ослобођењу зе-
мље (...) заказан је други велики комитски збор на Штитову136,
и то за 20. јул (...). Зборови комита и даље су одржавани,

казне, најчешће конфискацију стоке, опомену па и батинање.” Минић до-

носи имена 103 лица која су комити побили као шпијуне или сараднике
окупатора, међу којима и „17 предсједника општина и судија, 3 официра и
2 учитеља”. Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918,
стр. 435 фн 31.
135 Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, 392, 394.

136 „Према податцима Савељића, збору је присуствовало 350, а Влаховић

тврди да је било присутно 386 комита, јер је он водио дневник и тај број

79
уз прилично учешће народа. Највише зборова одржано је у
Колашинском и Дурмиторском срезу.”137
Упркос прилично доброј обавештености о расположењу
становништва Црне Горе, аустроугарске војне власти су пре-
цењивале улогу танког слоја интелигенције која је преостала
од депортација и осталих видова окрутне репресије, као што
су потцењивали политичку ангажованост и самосвест оста-
лог народа окупиране земље138.
„Аустроугарски мјеродавни фактори дијелили су црно-
горско становништво на великосрпско и оно које је било
привржено сепаратној Црној Гори, тј. Династији Петрови-
ћа. Они су и даље наставили са већ одавно јасно одређеном
политиком, чији је циљ био продубити што више јаз између
народа у Црној Гори и оног у Србији (...). По мишљењу војних
кругова Монархије, главна опасност по аустроугарске инте-
ресе у Црној Гори била је црногорска интелигенција која је,
по њиховом мишљењу, у огромној већини била просрпски
оријентисана.”
Конрад у већ цитираном писму каже:
„Наде у успостављање великосрпске државе које су пот-
храњиване живом пропагандом које су ширене од стране
Југословенског комитета у иностранству, нашле су у Црној
Гори и поред војничке окупације земље – плодно тло, а нијесу
ослабљене ни примјеном најновијих мјера (интернирање и
увођење пријеког војног суда).”139

забиљежио”, Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918,

431.
137 Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, 397.

138 „Комити су у неким мјестима озбиљно угрожавали нормално функци-

онисање појединих институција, а понегдје су их и потпуно онемогућавали
(...). Војна управа морала је 1918. године да призна да су комити у више
крајева били потпуно онемогућили функционисање општина и других
служби…” Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918,
434.
139 „У извјештају за септембар 1918. године земаљски цивилни комесар
констатује да је несумњиво јасно да ‘у посљедње вријеме код комита леже

80
 „Црногорска интелигенција била је водећа снага у црно-
горском друштву, али је с аустријске стране сувише потцје-
њивана политичка свијест широких народних маса у Црној
Гори (...). Црногорско сељаштво је било и те како политички
заинтересовано, што се показало и приликом спровођења
уједињења Црне Горе са Србијом.”140
Током ослобађања Жабљака устаници су заробили два
официра и 70 аустроугарских војника.
„Заплијењено оружје, муниција одјећа и обућа подијеље-
на је сељацима. Комити су на Жабљаку успоставили војну
и грађанску власт. Одлуку да опсадирају Жабљак донијели
су: Бошко Бојовић, Лука Ковачевић, Петар Дакић, Стеван
Дакић, Којо и Вукашин Дакић, Милија Мумин, Илија и Ву-
кашин Тончић, Јован и Матија Јакић, Радован Томић, Гајо
Јелић, Јаков и Филип Ковачевић, Мирко Обрадовић, Милин-
ко Мацан, Милош Новосел, Милован Чуновић, Васо Марић,
Ђорђије Милићевић и други (...). За неколико дана цијело је
дурмиторско подручје ослобођено. Ојачане комитске чете
са дурмиторске територије пошле су једним дијелом преко
Мојковца и Левер Таре у Санџак, другим дијелом у правцу
Никшића, а трећим дијелом у правцу Фоче, Автовца и Гацког.
Комитске чете Бошка Бојовића и Спасоја Тадића заузеле су
Горанско.”141
„Према аустријским извјештајима ове комитске чете бро-
јале су око 250 људи. Такође, према аустријским извјештајима
на Дурмитору су носили пушке сви способни мушкарци”142.

политички мотиви’, да је покрет великосрпски оријентисан, као и добар

дио Црногораца који са ‘жељом на срцу очекују дан уједињења Црне Горе са
Србијом под једном династијом’.” Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом свјет-
ском рату 1914–1918, 436.
140 Ibid., 419–420.

141 Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, 399.

142 М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916–1918,

247.

81
82
 Како се ближио крај рата и окупације, вођене су све ин-
тензивније борбе у којима се Јелена није одвајала од Бошка,
све док није дошло време за коначно протеривање окупатора
и ослобађање Никшића.
„Војвода из Топличког устанка и главни организатор ко-
митског покрета, Јован Радовић, родом из Мораче, борац
против окупационих снага, одржавао је сталне везе са Бо-
шком. Нападао је посаде, патроле и караване који су преноси-
ли ратни материјал током окупације. Бошко је био неумољив,
одлучан и оперативан. Ослободио је Жабљак и Шавник и
цијели дурмиторски крај. Одржавао сталне везе с Радовићем
с којим је напао швапски гарнизон у Никшићу који је бројао
3.505 солдата и 180 официра и подофицира. Брзо су га раз-
били, а све заробљенике предали српској војсци.
Војвода Јован Радовић је унапредио Бошка Бојовића у чин
војводе због његових немjерљивих заслуга у борбама противу
мрског окупатора и успјешног обрачуна с јединицама гарни-
зона у Никшићу. Претходно су Јован и Бошко позвали коман-
данта гарнизона да преда војску без борбе. Пошто он то није
прихватио, напали су га и муњевито освојили гарнизон.”143
Према усменом предању, ослобођење Никшића се дого-
дило предајом оружја никшићког гарнизона. Бошко Бојо-
вић је, наиме, према овој верзији догађаја ујахао на коњу на
трг у Никшићу, где је био постројен гарнизон, усправио се
на узенгијама и одржао војницима кратак помирљив говор,
позивајући их на предају јер је рат био готово завршен, а
окупатор у расулу. Један војник, Личанин, дигао је пушку
обема рукама изнад главе и рекао: „Ко хоће да се бори, нек се
бори, ја више нећу” и бацио пушку на земљу. На то је, упркос
команди аустроугарског заповедника да се пуца на дрског
комиту, гарнизон побацао оружје и предао град ослободио-
цима. Постоје различити описи ослобођења, иако се помињу

143 Ђ. Остојић, „Војвода Бошко Бојовић”, 109.

83
иста имена водећих личности међу ослободиоцима и истичу
по редоследу њихове заслуге144.
„Послије ослобођења Колашина Влаховић и Радовић на-
ступали су према Шавнику, Жабљаку и Никшићу и удружили
се с локалним устаницима, међу којима су у дурмиторском
крају били и Бошко Бојовић и Јелена Шаулић са својим са-
борцима. Влаховић је са својим људством учествовао у осло-
бађању Билеће, Требиња, Љубиња и Стоца, а Радовић Гацка и
Калиновика, све до Сарајева (у коме је убрзо умро под сум-
њивим околностима). Борбено искуство које су ове војводе
стицале у Топличком устанку 1917. и у својим комитским
акцијама против окупатора показало се у завршници рата
вишеструко корисним.”145
По наређењу команданта Јадранских трупа српске војске
пуковника Милутиновића, комитски војвода професор Јован
Радовић преузео је команду над комитским одредима у Црној
Гори. Гонећи непријатеља после борби на Вјетернику, Радо-
вић је стигао до Никшића са мањим одредом из комитске
претходнице146.

144 „Ово предузеће извршено је тако лијепо и тако смјело да му нема равна
у историји партизанског рата‘ (...). У извјештају Радовић између осталог
каже: ‘Имао сам свега 40 четника-комита’ (...) даље истиче да су се ‘сви
четници показали као прави Обилићи а на првом мјесту равних к себи
нијесу имали четовође Бошко Бојовић и Спасоје Тадић...’.” Н. Ракочевић,
Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918, стр. 450 фн 42.
145 Савиндан 1/2013, 80.

146 „Комитски војвода Јован Радовић је са својим четама и устаницима 2.

новембра ослободио Никшић, гдје је заробио 86 официра, 95 подофицира
и 3.505 војника. У извјештају команданту Јадранских трупа Радовић пише
да су се у борби посебно истакли мајор Сава Лазаревић и четовође Бошко
Бојовић и Спасоје Тадић, ‘који су са српском државом и Југославијом, из-
вршили заклетву на укрштеним бајонетима и прогласили краља Петра за
свог краља још прије неколико мјесеци’. Командант Јадранских трупа је
поздравио успјех војводе Радовића и изразио му пуну захвалност за осло-
бођење Никшића: ‘Ово предузеће извршено је тако лепо и тако смело да му
нема равне у историји партизанског рата’. У Никшићу је Радовић поставио
власт: окружног начелника, команданта мјеста, предсједника Општине,

84
 „Ту су му се придружиле комитске чете мајора Саве Ла-
заревића, Спасоја Тадића и Бошка Бојовића. Борба за осло-
бођење Никшића ушла је у историју ратовања. Комите Јована
Радовића уз помоћ устаника из околине приморале су на
предају десетак пута бројније и много боље наоружане ау-
строугарске војне снаге.”
„У извјештају комите Јована Радовића за четовође Бо-
шка Бојовића и Спасоја Тадића, који су такође учествовали у
ослобођењу Никшића, између осталог каже се: ‘Ова два иде-
ална Великосрбина прогласио сам за херцеговачке војводе у
моменту када сам предао Никшић г. Поручнику Д. Стајићу
као трофеј храбрих српских четника’.”147
Јован Ћетковић објавио је такође сведочење савременика
о ослобођењу Никшића:
„Никшић се још до јутрос држао и бранио, али га живи
обруч опсадника све више стеже, те сад мислим да је и он
слободан. Комитске војводе: Јован Радовић, Спасоје Тадић,
Радован Томић, Бошко Бојовић, Милинко Влаховић, Сава
Лазаревић и други дигли су цио онај крај на оружје, и досад
мислим, да је тврди Оногошт у њиним рукама. Они су га опа-
сали са свију страна и неће веле пустити да гласник умакне
од цијелог швапског гарнизона.”148
„Вуксан Минић оставио је и спискове комита по области-
ма. Из Шаранаца су комити: Бошко Бојовић, Марко и Вуксан
Бојовић, Јелена Шаулић, Станко Шаулић (стријељан као чет-
ник 1944. године), Млађен Џаковић (погинуо у свађи послије
рата), Владо Змајевић, Машо, Мидо, Ристо, Станко и Тома
Кнежевић, Милета Шљиванчанин (погинуо као жандарм по-

цивилног савјетника и шефа градске полиције. Предсједник Општине био је

цивил (правник), а остали из редова комитске интелигенције. ‘Створили смо
праву комитску државу’, пише Радовић, ‘али је каваљерски уређена на правој
демократској основи’.” http://www.montеnеgrinа.nеt/pаgеs/pаgеs1/istorijа/
cg_u_1_svj_rаtu/kаko_sе_uticаlo_nа_oprеdjеljеnjе_crnogorаcа_1918.htm
147 Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, 399.

148 Ј. Ћетковић, Уједињење Црне Горе и Србије, 268.

85
слије рата), Аким Зуковић, Никола Анђелић, Тодор Павловић
(погинуо од Арнаута 1941. године), Милинко Ђуришић из
Добриловине. За вријеме окупације против аустро-мађарских
угњетача истицао се и Урош Мирков Остојић. У рат је пошао
са петорицом браће. Комити из Шаранаца били су и Милосав
и Божо Шљиванчанин, Мирко Раилић, Јован Даниловић.”149
Као један од најбољих црногорских и српских књижевни-
ка и историјских приповедача, Михаило Лалић је понајбоље
разумео и осветлио комитски покрет, не само са књижевно-
историјске него и са социолошке тачке гледишта. Служећи
се списима и извештајима бивших комита, као што је Вуксан
Минић, он је не само сублимирао историјски наратив тог
народног покрета него се упустио и у социолошки и антро-
полошки приступ тој историјској појави на прекретници
између епске и савремене димензије у прошлости Црне Горе,
која указује на културолошке и психолошке мотивације њеног
опредељења за улазак у државну заједницу са Србијом, као
и са осталим југословенским народима. У поглављу „Очи у
очи са Европом”, Лалић даје врло жив и аутентичан пресек
преласка из епских оквира балканске хајдучије и динарских
буна и устаничких четовања у време настајања савремене
државности, суочавања са европском модерношћу и свешћу
о пролазности јуначког етоса на путу ка стварању мултиет-
ничке заједнице у сложеном европском окружењу.
„Нијесу ме охрабрили ни састанци и договори – вазда
је из њих излазило да се народ заморио и да му је доста
рата с јачом силом а уз себичне савезнике... Преовладала је,
у ствари, сумња да смо у другој деценији двадесетог вијека
најзад постали страшљив народ који некако не примјећује
да је гора зазелењела.”
Тако један од његових ликова изражава своје недоумице
и закључује:

149 Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, 401.

86
 „Па си дошао да овдје код нас истресаш јунаштво, а рачун
за то да плаћају Васојевићи, а не Брзаци... Е, не може, но свако
своје! Имамо ми залудњих јунака и џенабета ка што је Нови-
ца, имамо их за извоз кад би ко хтио да их прими, али неће,
ником то не треба. Јунаштву је прошло вријеме, разумијеш!
Сад је вријеме за друге мјере... (...). Такви усмени споразуми
склапани су и одржавани у мјестима гдје су вакмајстори били
Чеси или Пољаци.”150
Лалић живо и пластично описује познате комитске че-
товође, маркантне ликове шаранских горских устаника, ис-
тичући Јелениног вереника:
„Спустили смо се преко Штулца (Штуоца, прим. аут.) у
Језера и Шаранце, сусрели се близу Међужваља с комитском
дружином промишљеног и разложног Бошка Бојовића, а у
Сињајевини са његовим антиподом, нарогушеним Владом
Змајевићем. Иако се њих двојица ни у чему другом не слага-
ху – не бјеше им ни накрај памети да напусте пусту и голу,
камениту Сињајевину.”151
„Бијаху се нашли у Сињајевини, као на неком договору,
Бошко Бојовић, Гајо Јелић са својима, Велашевић из Бјело-
павлића и тројица из Пипера.”152
Као историчар који се понајвише бавио Црном Гором у
Првом светском рату, Новица Ракочевић је дао најпотпунију
оцену политичке и друштвене улоге комитског покрета:
„Комитски покрет у Црној Гори за вријеме аустроугарске
окупације није усмјерен из једног центра. Њему је недостајала
војно-политичка повезаност. Он је носио све елементе спон-
таног и стихијског отпора окупаторској политици притисака.
Комитски покрет је имао подршку у народу. Јер, да ту подр-
шку није имао, не би се могао одржати, нити би у октобру

150 M. Lаlić, Glеdаjući doljе nа drumovе, 101, 133.

151 Ibid., 199.
152 Ibid., 239.

87
1918. године на појединим подручјима Црне Горе прерастао
у општенародни, иако недовољно чврсто организован уста-
нак (...). Но, и поред свих слабости, које су у датим условима
схватљиве, комитски покрет је имао велико историјско зна-
чење. Он је имао јасну линију борбе против окупатора (...). За
Аустро-Угарску, црногорски комити су били ратујућа сила,
што је признала и њена Врховна команда. У Црну Гору стално
су упућиване војне снаге, међу којима је било и првокласних
јединица, које су иначе биле потребне аустроугарској Врхов-
ној команди и на другим фронтовима. И поред тога што су
окупационе снаге биле многоструко бројније (у ефективним
борцима од 15 до 20 пута) и технички опремљеније, оне нијесу
успјеле да разбију комитски покрет. Ни на једном другом
подручју окупираном од стране Централних сила није заби-
љежена таква густина окупационих снага као у Црној Гори.
Комитски покрет у Црној Гори био је независан у односу на
комитски покрет у Србији. Тек у вријеме ослобођења Црне
Горе (октобар–новембар 1918) Коста Пећанац наметнуће
са за команданта црногорским комитским четама, што су,
занесене одушевљењем коначног ослобођења, примиле све
комитске чете. (...) Треба имати у виду чињеницу да у врије-
ме ослобођења Црне Горе, доласком српских тупа и распи-
сивањем избора за подгоричку скупштину, међу комитима
није било разлике у гледиштима по питањима уједињења. За
уједињење су се опредијелили и они комити који су до тада
били пасивни, или су били против њега.”153
Војевање аустроугарских снага и комитске гериле није
увек имало драматичне последице. Аустроугарски официри и
команданти словенског порекла често су имали помирљиво
држање према окупираном становништву, неки од њих и
према самим комитама.

153 Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918, 437–438.

88
 „Комити су имали своју обавјештајну службу и међу при-
падницима аустроугарских оружаних снага. Са појединим
војницима или нижим старјешинама, Југословенима или
Чесима, хватали су везу и склапали пријатељства, па су им
ови били на услузи, обавјештавали их о кретању потјерних
одјељења и ситуација на фронтовима, давали им санитетски
материјал и сл. Чак су неке комитске чете и са појединим
командирима жандармеријских станица имале усмени спо-
разум да једни друге не нападају.”154
Тако је аустроугарски одред под заповедништвом вакмај-
стора Чеха Франца Дивокија155 изненадио Бошка Бојовића
у његовој кући у Зминици. Дивоки је наредио војницима да
претресају спрат да би сам ушао у приземље у коме је затекао
Бошка са његовом мајком Иконијом и сестром Даринком.
Изашао је и наредио војницима покрет јер тражени коми-
та није затечен у кући. Сутрадан је Дивоки поново дошао
у Бошкову кућу да запроси његову сестру Даринку. Прича
се да је Даринка прихватила просидбу речима: „Узела би те
и да си најружнији човек јер си спасао живот моме брату.”
Крајем рата Франц и Даринка су отишли за Праг, венчали
се и остали да живе у Чехословачкој156. Имали су сина Ми-
лорада, који је као дезертер Вермахта, у који су многи Чеси
били мобилисани, стрељан од Немаца у окупираној Југосла-
вији, где се био склонио од нациста. Франц Дивоки је касни-
је био генерал и министар у влади пре совјетске окупације
Чехословачке. Даринка је умрла у Прагу 1962. годинe, док
је Франц завршио живот као емигрант у Лондону, где га је
сахранио Бошков рођак Никола Бојовић. Иза њега су остали
официрска бусола и мали нотес са личним дневником који

154 Ibid., 422.

155 „Шеф станице у Шаранцима био је вакмајстор Фрањо Дивокије, који
је, како смо већ навели, оженио Даринку Бојовић.” Ж. Лековић, Дробњак
од 1850. до 1918, 385.
156 Ђ. Остојић, „Војвода Бошко Бојовић”, 107–108.

89
је водио у време Другог светског рата. Судбине људи који су
настојали да премосте амбисе светских ратова подсећају на
зрна која меље неумољиви жрвањ историје. Остаје сећање
које временом бледи до заборава.
Епско сећање и породично предање сачували су и овај
наратив трагичне прошлости. Да ли се сећање задржало само
на епско-романтичном делу приче из времена аустроугарске
окупације или је сарадња вакмајстора и комите имала пре-
седане пре сусрета у Зминици, тешко да ће се икад сазнати.
Познато је ипак да се та сарадња наставила, што није био
усамљен случај. Дивоки је Бошкове комите упозоравао на
рације и критичне покрете аустроугарских снага. Сумрак
Хабзбурга преламао се и на словенској солидарности као
отпору германо-угарској доминацији. Бошко Бојовић, као и
Спасоје Тадић и још неке комитске војводе, касније су опту-
живани за ту врсту сарадње са аустроугарским окупатором.
Та врста оптужби била је у служби једне нове идеологије и
политике која није бирала средства да сруши југословенску
државу, по цену савеза с њеним најнепомирљивијим уну-
трашњим и спољним непријатељима. Према речима бившег
комите Милоша Дрљевића:
„Један од наших најбољих јатака и пријатеља био је пред-
сједник општине у Доњој Морачи Крсто Радојевић. Користио
нам је много више него да је заједно са нама носио пушку. Од
Крста нам једном стиже писмо у којем нас моли да га прими-
мо на разговор заједно са Дивокијем. То је био швапски ко-
мандант, а Крсто је молио да му не урадимо било шта ружно.
(...) Донијели су нам торбу пуну завоја и другог сантитетског
материјала и муниције. (...) Дивокије нам је објашњавао како
да се најбоље чувамо од швапске војске и жандарма. Рекао
нам је куда ће сјутра његова војска кренути и које ће терене
претраживати. (...) Послије завршетка рата Дивокије се оже-
нио сестром познатог комите Бошка Бојовића.”157

157 М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916–1918,

119.

90
 Најбољи црногорски писац и један од најбољих познава-
лаца комитског покрета, Михајло Лалић се није дао обманути
идеолошко-полицијским доставама158.
„Страха нема и право је да га нема – доста смо га се натр-
пјели. Страх је, ако се право узме, знак да све није изгубљено:
постоје неке мрве наде, искушења да се тражи одлагање, при-
видни излаз према будућности низ тијесне и ниске ходнике
понижења... Али кад наде више нема, страх се изгуби – то је
тренутак изванредан, привилеговани...”
(...)
„Но, свеједно могу рећи: насупрот гласу и у ствари про-
паганди која нас је оцрњивала пуних двадесет година између
два рата – ми смо били, за двије године и нешто више Мр-
зановог војевања, најслободнији и најпоноснији људи Евро-
пе: играли смо се ранама и боловима и животима, не само
својим већ и туђим. И то нас нико није навео, ни шићаром
намамио, но само слободна воља и жеља за слободом. (...) Да
није било прекршаја, па и злочина неких група самовољних
које су бациле љагу на све, ми бисмо били идеално чисти, а
то није допуштено на овој планети.
Стварност није прихватила наша надања, развитак није
пошао правцем који смо прижељкивали и пројектовали,
вријеме нас је надмудрило и догађаји изиграли – али се то
није догодило због наше слабости, но се то, изгледа, редовно
догађа сваком надобудном покољењу у неким земљама...159”
После подгоричке Велике народне скупштине, на којој
је прокламовано уједињење Црне Горе са Србијом (13/26.
новембра 1918), формирана је народна гарда, „уз раме Извр-
шном народном одбору, као оружана народна сила”160.

158 Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, стр. 384 фн. 252.

159 M. Lаlić, Glеdаjući doljе nа drumovе, 181, 333–334.
160 „Поред народне гарде стадоше на бранику народног и државног једин-
ства четничке вође из доба окупације (…) Бошко Бојовић и браћа Јакићи у
Дробњаку и Шаранцима.” Ј. Ћетковић, Уједињење Црне Горе и Србије, 332.

91
Јелена Шаулић – рад вајара Ђорђа Јовановића, 1945. године

92
 У тензијама и покушају дизања устанка присталица краља
Николе у деловима старе Црне Горе, комите су допринеле
смиривању напетости и буне коју је подржавала италијанска
савезничка војска.
Рат и окупација су у српском народу увек били доба ко-
роте, када се избегавају венчања и свадбене светковине. Због
тога су се комитски четовођа Јелена Шаулић и војвода ко-
митски Бошко Бојовић венчали по ослобођењу. Настанили су
се у Пљевљима, у кући купљеној од Мехмед-паше Барјовића,
миразом Јелениним161. Према познијој верзији, пљеваљски
паша је поклонио Бошку своју кућу коју наводно није при-
стајао да прода „горем од себе”.

Јелена је постављена за учитељицу у оближњем селу Оти-

ловићима, где је службовала од јуна 1919. до 20. маја 1920. го-
дине162. Јелена и Бошко су 28. маја 1920. добили сина Илију163.
Из тог времена остала је прича како је из кочије младе-
наца младожења пришао Јелени која се враћала из школе на
коњу, у знак признања њеној лепоти и витештву. Увређена
таквом слободом и галантношћу младожење, Јелена љутито
баца тај букет цвећа пред Бошка, да би прекаљени комита
како доликује узвратио на нечувено дрзак изазов.
Породични живот комитског пара и њиховог јединца као
да није могао дуго трајати. Две године четовања и сурових
борби по раданским, дурмиторским и тарским странама и
врлетима тешко су могле остати без последица по Јелену.

161 Кога Јован Ћетковић описује, не баш лепо, као швапског измећара у
условима окупације: „То је човјек средњега доба, са већ прогрушаном косом
и брадом, средњег раста, носи се европски, а има неки глуп и шарлатански
поглед. Далеко је од тога да, на први поглед, ма чим привуче пажњу. Код
њега нема готово ни трага од какве интелигенције.” Ј. Ћетковић, Уједињење
Црне Горе и Србије, 203.
162 Р. И. Ћузовић, М. Р. Ћузовић, Ћузи из Отиловића, Ћузовићи, Пејато-
вићи, Марковићи, Пљевља–Ниш 2012.
163 Ђ. Остојић, „Војвода Бошко Бојовић”, 109.

93
Упркос стаситој грађи, живот у граду могао је ослабити гор-
штачки имунитет. Јелена је умрла изненада, после кратке
болести, 21. марта 1921. године. Менингитис је био узрок
смрти двадесетседмогодишње мајке, која остави сироче од
непуне године.
Изненадна смрт Јеленина изазвала је општу короту у се-
верној Црној Гори, нарочито у дурмиторском крају, где се
годину дана нису могле чути ни гусле164.
„Њену прерану смрт дирљиво је оплакала цела варош
Пљевље са околином. (...) Читава варош, и православни и му-
слимански свет, похитала је на глас смрти, да изјави саучешће
ожалошћеном мужу и уцвељеном брату. Погреб је извршен
22. марта на варошком гробљу, уз учешће целог грађанства
и корпорација. Међу непрегледном масом спровода нашао
се окружни начелник г. Д. Перуничић са целим цивилним
чиновништвом; п. Пуковник С. Лазаревић са официрским
кором, те учитељство са свима ђацима (...), Архимандрит
манастира Свете Тројице г. С. Џарић...”165
Јелена је посмртно одликована Карађорђевом звездом
са мачевима166 и проглашена народном јунакињом167. Две

164 „Смрт јунакиње Јелене болно је одјекнула у граду Пљевљима и околини,

родном Дробњаку и шире. Посебно је ожалошћена њена родбина братство
Јакшића и домовина братство Бојовића. Похрлиле су масе братственика
и других племеника Дробњака пут Пљеваља да ожале, испрате до вјечне
куће хајдучицу, поклоне се њеним сјенама и достојно је ожале. Лелек се
разлијегао пљеваљском котлином, мада у овим крајевима није уобичајено
да се лелече за женским главама.” Ђ. М. Остојић, „Јелена Шаулић-Бојовић.
Хероина устаничке Топлице”, 123.
165 Вардар, Календар, Београд, 1923, 109–111.

166 „Орденом Карађорђеве звезде са мачевима одликовани су и учесници

Топличко-јабланичког устанка, Јелена Шаулић, учитељица...” Д. Ж. Туровић,
Горња Јабланица кроз историју, 332.
167 „Носилац Споменице за рат 1912, Споменице за рат 1913. и Споменице
за рат ослобођења и уједињења 1914–1918. Умрла у Пљевљима 1921. године.”
Р. Вујадиновић, Стари ратници. Пљеваљски крај 1804–1918, устанци, буне,
ратови, хајдуци, борци, логораши, Пљевља, 2011.

94
њене фотографије објављене су у Ратном војном албуму
1914–1915. Оне су биле у поставци Војног музеја у Београду,
а данас је у тој поставци остала само једна. Заслугом госпо-
дина Ђорђија Остојића, предсједника Друштва за неговање
традиције 1912–1918. из Пљеваља, у октобру 2005. године
Јелени је подигнут споменик на њеном гробу на Вароши у
Пљевљима.
Прерана смрт младе учитељице и народне јунакиње била
је повод за народно предање168, песме и приче, поштанске раз-
гледнице и уметничка дела, новинске чланке који се до данас
периодично појављују у београдској и црногорској штампи
и публицистици169.
„Према описима Јелена је била витка раста, крупна и јака
дјевојка продорног погледа, крупних црних очију, оштрог и
бритког језика. (...) У Топлици је остало да се прича о љепоти
ове Дурмиторке. Томе није било краја. Уз то била је образо-
вана, храбра, стасита и одважна. И сада се о њој прича, њеној
љепоти и нестрашивости. Ако се у Топлици хоће да каже за
неку дјевојку да је лијепа, веле ‘лијепа као Јелена Шаулић’.”170
Рано прекинут животни пут оставио је дубок иако кратак
траг његовог трајања. Цитат из Јелениног дневника и три

168 „У народном предању оставило је траг име Јелене Шаулић. По причама,

ова девојка, кћер свештеника Перка Шаулића из Медвеђе, борила се под
командом Милинка Влаховића (...) у четвртој свесци књиге Видов-дан, која
је објављена у Женеви 1918. године, налазе се подаци о Јелени Б. Бојовић,
чије је девојачко презиме Шаулић. Она је пре рата била учитељица, а за
време ‘аустриске окупације Црне Горе храбро водила комитску чету’.” Се-
ћање Василија Перовића и Новака Новаковића; Видов-дан, Илустрована
историја српских ратова 1912–1918, Женева, 1918, св. 4, 101; Божица Мла-
деновић, Жена у Топличком устанку 1917, Београд, 1996, 60; Id., „Учешће
жена у Топличком устанку”, Добровољачки гласник 26/2005.
169 Н. Пешић, „Виле са Гајтана”, Новости, 23. новембар 2007; П. Коприви-
ца, „Хероина устаничке Топлице и непокорног Дурмитора”, Политика, 15.
децембар 2008; В. Радусиновић, Побједа, 7. јануар 2009.
170 Ђ. М. Остојић, „Јелена Шаулић-Бојовић. Хероина устаничке Топлице”,
122.

95
њене фотографије сведоче о њеном таленту и реткој лепоти.
Познато је да је, осим дневника, писала и песме. Ратна ра-
зарања и прогон њене породице после Другог светског рата
нису допустили да се очувају материјални трагови њеног пре-
кратког животног пута. Њени најближи живели су најмање
два до три пута дуже од ње, а њихов животни пут представља
својеврстан симболични оквир њеног рано несталог лика.
Почев од брата Новице, чије је дело оставило дубоку бразду
у српској култури.

96
 НОВИЦА ШАУЛИЋ 18821966

Рођен 3. јуна 1882. у Јунче Долу (Жабљак), Новица Шаулић

је био Јеленин старији брат. После велике матуре у Сремским
Карловцима, завршио је правне студије и књижевност шко-
лујући се у Београду, Лиону и Женеви.
Поводом проглашења Црне Горе за краљевину и кнеза
Николе за краља, био је један од потписника прогласа црно-
горске универзитетске омладине у Београду. Проглашење
још једне српске краљевине назвао је маскарадом. Био је је-
дан од припадника нове, истакнуте генерације дробњачких
интелектуалаца:
„Василије Жугић, Богдан Бојовић, Новица Шаулић, Радуле
Јауковић и Трипко Жугић”.171
У периоду између два светска рата, као народни посла-
ник172, у бројним политички и културно ангажованим члан-
цима и другим текстовима, Новица Шаулић се заузимао:
„За свој крај и побољшање економског положаја Црне
Горе (...), говорио о положају народа и села (...), о подизању
моста на Тари (1928). Занимљиво је његово писање о дурми-
торском крају у тадашњој држави гдје се поштански саобраћај
врши на коњима (...), о крвној освети у 19. вијеку у Црној Гори,
о Јовану Шибалији, о ондашњој интелигенцији, о Његошу
и његовим посљедњим данима, о острву Виду, о Радовану

171 Ј. Ђоновић, Уставне посланичке борбе у Црној Гори 1905–1910, стр.

308 фн. 1; Ж. Лековић, „Шаулићи на Језерима”, 314; Т. Ћоровић, Шавник из
заборава, 133.
172 Изабран је за народног посланика скупштине Краљевине Срба, Хрвата
и Словенаца на изборима 1927. Н. Томић, Племе Дробњак, 152.

97
Пиперу Мрчарици, о сентенцијама Црногорског сената и
о смрти књаза Данила, те о Стјепану Радићу, Црној Гори и
Црногорцима, о црногорско селу и просвјети, о Св. Сави,
личности Новице Церовића, Смаил-аги Ченгићу, природи
и школи, о манастиру Св. Тројице код Пљеваља”.173
У Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој
наводи се да је после знамените Велике гимназије у Сремским
Карловцима (1908) и завршених студија права на Великој
школи у Београду и у Швајцарској, Новица Шаулић постао
угледни правник, судија и народни посланик у Скупштини
Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
„После свршених наука био је прво судија у Никшићу, а
после секретар Великог суда у Подгорици. За народног по-
сланика изабран је 1927. Сарађивао је на разним политичким
листовима, као и на књижевним и правним часописима. Бави
се прикупљањем народних умотворина. Издао је Српске На-
родне Пјесме и Српске Народне Приче (1926).”174
Написао је и објавио такође књиге Мисли и Црна Гора175.
„Послије Вука Караџића, чије је почело у Дробњаку, у
дурмиторском крају, нико се тако замашно, озбиљно, одго-
ворно и систематично није посветио сакупљању и обнављању,
назабиљежених и необјављених, народних прича и народних
тужбалица. То што је урадио Новица Шаулић, уз своје ино-
косне помагаче, толико је велико да би се, и онда и данас,
постидјеле и неке институције просвијете, науке и културе.
Новица Шаулић је по ономе што је учинио сам институција
коју свако вријеме треба да респектује.”176
Међу најважније резултате његовог истраживачког рада
од преко 30 књига, спада пет књига народних песама, четири

173 М. М. Миљић, „Новица Шаулић као скупљач народних умотворина”,

Дјело Вука Караџића, Научни скуп, Жабљак, 30–31. јул 2015.
174 Ст. Станојевић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка,
IV, Загреб, 1929.
175 Н. Томић, Племе Дробњак, 167.

176 М. М. Миљић, „Новица Шаулић као скупљач народних умотворина”.

98
свеске народних приповедака и једна свеска тужбалица177.
Академија наука СССР-а објавила је 1968. године збирку
његових тужбалица.
„Из замашног корпуса народних умотворина које је са-
купљао, сређивао и за штампу приређивао Новица Шаулић
изашла су четири низа: епске народне пјесме, лирске народне
пјесме, народне приче и народне тужбалице. (...) Прва књи-
га народних умотворина (...) је публикована под насловом
Српске народне приче, књ. 1, св. 1, у Подгорици (...) 1922 (...),
св. 2 је објављена (...) у Београду 1925 (...), књ. 1, св. III (…)
1931 (…), св. 4: Свети Саво у народним причама, објављена
је у Београду, без године издања, на 40 стр. са предговором
Анице Шаулић.”178
Епске народне песме Новица Шаулић је објавио први пут
у Београду 1923, потом двотомну збирку у Београду 1929,
трећу свеску 1938, док је пета свеска о Косову објављена 1938.
године. Лирске народне песме објавио је у Београду 1926. и
1927. године, са укупно 218 песама. Намеру да објави у више
томова прикупљених народних тужбалица Новица Шаулић
није стигао да оствари јер је објавио само један том 1929. у
Београду, са 101 тужбалицом на 336 страна. Осим још не-
колико мањих издања народних умотворина, после Другог
светског рата није наставио да објављује народне умотворине,
док је лингвиста Милија Станић у том периоду објавио два
избора (народних прича 1954. и народних песама 1954) из
његовог импресивног опуса од око 500 прича, 750 лирских
и око 200 епских песама и других народних умотворина179.
„Новица Шаулић је настојао да не објављује већ објављене
варијанте било код Вука Караџића или код других сакупљача
народних умотворина (...) настојећи да у своје књиге народ-

177 Р. Радојевић, „Новица Шаулић је први дао етичку и естетичку оцену

тужбалица”, Политика, 1966.
178 М. М. Миљић, „Новица Шаулић као скупљач народних умотворина”.

179 Ibid.

99
них прича, пјесама и тужбалица унесе оне које су оригинал-
није и умјетнички успјешније. Све његове збирке су тематски
врло богато разуђене, изузетно вриједне и по квантитету и
по квалитету, тако да је врло необично да им у књижевној
јавности није поклоњена пажња коју заслужују...
Нико тако умно и с познавањем прије, па ни послије, није
проговорио тако ауторитативно, умно а једноставно о гусла-
ма као инструменту у гуслању као вјештини а пјевању као
умјетничком умјећу као што је то учинио Новица Шаулић у
предговору за прву свеску прве књиге епских народних пје-
сама објављене у Београду 1929. године. (...) Овај предговор
Новице Шаулића је, у ствари, изузетна студија о народном
стваралаштву, народним умотворинама уопште и епском
пјесништву посебно.”180
Приликом трагичне седнице Скупштине 20. јуна 1928.
године седео је у близини Пунише Рачића, када је овај усмр-
тио посланике Хрватске сељачке странке Павла Радића, Ђуру
Басаричека и ранио Стјепана Радића, који је касније умро од
последица рањавања. Новица је покушао да спречи безумни
чин који је означио почетак сумрака Краљевине СХС. Према
сведочењу Обрена Караџића о садржају скупштинског днев-
ника Новице Шаулића, који је једно време био у његовом по-
седу, Новица је у општем метежу покушао да обузда Пунишу
Рачића узвикујући: „Не Пуниша, не јадиша!”, али снажни бив-
ши комита се отео и наставио да пуца на хрватске посланике.
Судар два менталитета и културна миљеа, балканско-
-епског ексцесног и средњоевропске ироније и подсмеха
доживљеног као увреда патриотизма и палих жртава, није
остављао место за дистанцу у вртлогу узбурканих политич-
ких страсти. Осим што је отворио широк пут радикализацији
хрватског сепаратизма, повод за суспензију демократских
институција и лични режим краља Александра, злочиначко
безумље Пунише Рачића само је продубило амбис између

180 Ibid.

100
 балканских порива и сред-
њоевропских ресентимана
и претензија које новоство-
рена државна заједница није
успевала да превазиђе.
Као упорни и неуморни
скупљач народних умотво-
рина и предања, Новица Ша-
улић се далеко више и успе-
шније исказао у културној и
научноистраживачкој делат-
ности. Као рођени Дурмито-
рац, одрастао у постојбини
Вукових предака, задојен на
изворишту језика и башти-
Новица Шаулић не живе народне традиције,
постао је један од најзаслу-
жнијих настављача делатељства Вука Караџића. Највише је
урадио на скупљању народних тужбалица које је записивао
приликом народних окупљања на северу Црне Горе181. Издао
је неколико збирки народних песама и прича, пословица и
других умотворина.
Његова супруга Аница Ђукић Шаулић објавила је до сада
најпознатију биографију Новице Церовића. Писана већом
делом на основу живог народног предања, ова биографија
бана Церовића, као најзнаменитијег првака старохерцего-
вачког дела Црне Горе, није могла настати без одлучујућег
удела Новице Шаулића. Велики део сакупљеног материјала,
који је остао иза смрти Новице Шаулића 1966. године, не-
стао је, нажалост, током дуге болести и после смрти његове
јединице Јелене. Добивши име рано преминуле Новичине

181 „Између два рата сакупљач народних пјесама и тужбалица из дурми-

торског краја Новица Шаулић какво је велико духовно богатство у народу
тога краја.” Ж. Лековић, „Шаулићи на Језерима”, 314.

101
сестре, његова кћи Јелена Шаулић делимично је наставила
очево дело. Као кустос Музеја „Вука Караџића и Доситеја
Обрадовића” у Београду, она се бавила научноистраживачким
радом. Објавила је студију Вук и породица182.
„Новица Шаулић (1882–1966), његова супруга Аница
(1899–1989) и ћерка Јелена (1931–2003) дали су немјерљив
допринос историји народне књижевности дурмиторског,
црногорског и југословенског простора, уводећи га у окви-
ре европске и свјетске књижевности, како сакупљањем на-
родних умотворина, тако и њиховим стручним и научним
тумачењем, њиховим сређивањем, приређивањем и обја-
вљивањем.”183

182 О. Караџић, Стари Жабљак – да се не заборави, 127–128.

183 М. М. Миљић, „Новица Шаулић као скупљач народних умотворина”.

102
 ПОП ПЕТАР  ПЕРКО И ПОПАДИЈА
СТАНА ШАУЛИЋ

Јеленини родитељи нису задуго надживели смрт своје

кћери. Никад опорављена од мучења и рана задобијених од
бугарских војника, скрхана смрћу Јеленином, њена мајка
Стана, Илије Кнежевића, рођена у Шаранцима 1872, умире
у Гајтану 7/20. децембра 1928. Сахрањена је на гајтанском
гробљу, на око два километра од цркве Светог Пророка Илије
у Горњој Јабланици.
У кратком некрологу у Политици наводе се неки основни
подаци о покојници:
„У Гајтану пре кратког времена преминула је мати г. Но-
вице Шаулића, адвоката, Стана Петра Шаулића свештеника
витешка и мати народне јунакиње Јелене. За време неприја-
тељске окупације ова племенита Српкиња кад су је Бугари
мучили и на вешала ударали рекла је мучитељима својим и
српске сирочади, стараца и жена, да им царовање неће бити
дуга века. Доживела је слободу своје земље, али непријатељ-
ске муке сломиле су слабо и измучено тело. Потоња јој је
жеља била да је сахране у месту где су сахрањене стотине
мученичких жртава.”184
Упис њеног упокојења „због исцрпљености”, са „56 годи-
на” и њене сахране, 8/21. децембра, „на Гајтанском гробљу”,
последњи је траг његовог службовања у Гајтану.
У Матичној књизи Месне канцеларије Леце наводи се:

184 Политика, 17. јануар 1929.

103
 „Подаци јасно показују да је поп Петар Шаулић (тако
свугде пише) био парох цркве у Гајтану од краја 1908. годи-
не (а тада је заправо освештана ова црква) све до бугарске
окупације у јесен 1915. године, када је забрањен рад српских
свештеника.”185
Рођен 8. јула 1857. у Јунче Долу, од родитеља Спасоја Јак-
шића-Шауле и Луције, рођене Јакић, Петра Шаулића је 19.
јула крстио свештеник Гаврило Поповић, уз кумовање Мак-
сима Караџића. После школовања на Цетињу 1880–1881. у
манастирској школи, Петра је рукоположио за свештеника
епископ Висарион Љубиша, под Острогом 30. јуна 1881. го-
дине. Три године после смрти његовог стрица, свештеника
Саве Шаулића (1881), народ инорије језерске од 120 кућа
молио је митрополита цетињскога да им за свештеника ру-
коположи Петра Шаулића, који је у свему примеран.
„Према извјештају комисије консисторије Цетињске из
1905. године у парохији жабљачкој свештеник Петар Шаулић
обављао је своју дужност и био вољен од парохијана186. Петар
Шаулић је дао оставку на парохију жабљачку и тепачку, 16.
фебруара 1907. године, јер није могао да врши своју дужност
код Стевовића и Ћосовића који су убили његовог синовца
Уроша Шаулића. Он је у марту 1907. са увјерењем докторским
пошао у Краљевину Србију (...). Шаулић је напустио своју зва-
ничну парохијску дужност без знања и дозволе Консисторије
(...) из среза Златиборског, округа Ужичког у Србији тражи
отпуст из своје епархије и 19. јула 1908. године (...). Молби

185 Из писма др Милоша Луковића Бошку Бојовићу, 9. октобра 2013.

186 „Подигнута 1875. у спомен знамените Битке на Шаранцима (1862)
када је 3–400 чобана, жена и остале чељади потукло до ногу велику турску
војску, црква на Жабљаку слави Свето Преображење, на који се дан битка и
догодила. Саграђена под надзором капетана Живка Шибалије, командира
Митра Ћоровића и подкомандира Ђока Шаулића, на трошак читавог пле-
мена Језерског, уз помоћ једино Мале Црне Горе, села капетаније Пивске,
црквена слава је окупљала око 4.000 људи. У време пароха Петра Шаулића
1905. године, ‘парохијских домова је око 250 у простору од шест ура’.” Ж.
Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, 420.

104
 је удовољено 25. септембра
1908. године. Двије године
касније Петар Шаулић се
налазио у Гајтану у Србији.”187
„Поп Перко се, са својом
супругом, почетком 1919.
вратио у своју Гајтанску па-
рохију.“188
Поп Перко је повремено
одлазио на Жабљак. Наста-
вио је да службује на његовој
парохији у Гајтану до краја
1928. године, када је пензи-
онисан. Пошто се вратио у
постојбину, умро је 9. апри-
Стана Шаулић, рођена Кнежевић, ла 1930. године и сахрањен
мајка Јеленина је до јужне апсиде цркве
Преображења Господњег на
Жабљаку189. Рођен у Јунче Долу 1859. (1857) године, свеште-
ничком позиву је посветио готово 50 година свог живота.
Некролози у Политици евоцирају тегобни и честити жи-
вотни пут попа Перка:
„... Син је чувеног народног јунака кнеза Спасоја Јакши-
ћа-Шауле, чију је јуначку смрт на Забрђу, у Пиви 1860. године

187 Ж. Лековић, „Шаулићи на Језерима”, 313, 449.

188 М. Луковић, „Свештеници из Црне Горе – пароси цркава у Јужној Ср-
бији”, Световиђе, 26–27.
189 „Саборна црква језерска саграђена је 1875. год. Иста грађена је по
заповијести Његовог Височанства и Њ. Високопреосвештенства блаже-
но-почившег митрополита Илариона, да служи овдашњем племену као
племенска црква, пошто се у то вријеме налазило и мјесних богомоља. Овај
храм је подигнут још и то, као споменик погинулим борцима у бици на
Шаранцима 1862. год. 6/VIII, те је стога и храм посвећен Св. Преображењу.”
Н. Драговић, „Љетопис саборне цркве језерске”, Жабљак, 10. јуна 1896, у:
П. Вукић, Љетописи основних школа у Књажевини Црној Гори. Зборник
докумената, Државни архив Црне Горе, Цетиње, 2003, 259.

105
прославила народна песма. Тада је Петру било годину дана.
Већ у 15. својој години, угледавши се на војсковођу оца, он
почиње ратовати и узима учешћа у свим ратовима Црне Горе
и Херцеговине. За своју храброст одликован је крстом Да-
ниловим, руским орденом и другим одличјима. За ревносну
свештеничку службу добио је црвени појас и орден Св. Саве
IV степена.”
Примивши слободоумне опозиционаре, који су за време
владе Обреновића побегли у Црну Гору, и помажући им, фа-
милија Шаулића је дочекала страдање – прогонства и тра-
гичну смрт Милоша Шаулића, у тешким данима, док је радио
на уједињењу Црне Горе са Србијом. Тада и Петар Шаулић
прелази у Србију, вршећи свештенички позив најпре кратко
у Кремни, а затим у Гајтану.
Одступајући са српском војском кроз Албанију, већ у
годинама, није могао издржати све напоре голготе српске
војске те се уз много среће вратио изнемогао у Гајтан. Суочен
са масoвним убијањем српских свештеника од Бугара, није
му преостало ништа друго него да се придружи комитском
одреду попа Мите Димитријевића. После пропасти Топлич-
ко-јасеничког устанка прелази у Црну Гору, где су га Аустри-
јанци интернирали и неколико пута изводили на губилиште,
док му је кћи Јелена организовала покрет отпора и водила
комитску борбу против окупатора.
„Служио је 48 година свештеничку службу, и у рату и у
миру, живећи само за свој народ, пруживши пример чисте,
узвишене несебичности.”190
Не мирећи се са ропством под окупацијом, током Ве-
ликог рата Шаулићи подносе највећа искушења и жртве. У
Другом балканском рату гине у Мурићима, 3. марта 1913,
Стеван Тришов Шаулић, из чете јаворовачке, артиљерац,
стар 21 годину. Други син Тришов умире у заробљеничком
логору у Мађарској за време окупације. За то време синови

190 Политика, 11. април 1930.

106
 брата му Мирка одмећу се у
комите. Мирку Аустроугари
пале кућу и остале зграде, а
њега са женом и децом ин-
тернирају. Сви умиру у ин-
тернацији, као и Милета Ша-
улић191. Са њима је у лoгору
био и поп Перко, немоћан
да спречи њихову трагедију.
Није био поштеђен народне
ни личне голготе и подвига.
Слично се наводи и у још
једном некрологу писаном
на Жабљаку:
„... Покојник је отац чуве-
Поп Петар – Перко Шаулић, не народне јунакиње Јелене
парох Жабљака и Гајтана Шаулић и г. Новице Шаули-
ћа. Он је за живота уживао
најлепши глас и симпатије.
Као свештеник служио је пуних педесет година. Његов
се рад није ограничавао само на проповедању вере и науке
Христове, није се ограничавао на служењу цркви и олтару
него се кретао и простирао и у другим правцима. Истовре-
мено, он је био и просветни радник...
Осим тога одликовао се и као храбар војник. Учество-
вао је у свим борбама и окршајима, почев од херцеговачког
устанка 1875, па и у светском рату. У битци на Вучјем Долу
истакао се и био је одликован.”192
„Рукоположен за свештеника у својој тридесетој години,
добио је парохију у родном месту. Ту је служио све до 1906.

191 Ж. Лековић, „Шаулићи на Језерима”, 313; Ж. Лековић, Дробњак од 1850.

до 1918, 377.
192 „На Вучијем долу, 28. јула 1876, у једној од најсјајнијих црногорских
побједа Дробњаке су предводили Живко Шибалић, Мико Маловић, Раде
Кнежевић и Ђоко Шаулић.” Ж. Лековић, „Шаулићи на Језерима”, 302.

107
године. Но после загонетне смрти свога брата Милоша и
погибије Уроша Шаулића, није ни њему био загарантован
живот. Због тога и због другог узрока напустио је Црну Гору
и прешао у Србију, да тамо настави свој рад.
У Србији је добио парохију у Гајтану, близу Лесковца.
Својим радом, за најкраће време, стекао је највеће симпатије
и пријатељство код тамошњих становника.
Тамо је служио до почетка рата. Чим је рат букнуо, он се,
међу првим, нашао у борбеним редовима. Војнике је благо-
словом храбрио подстичући их на велике подвиге, а својим
личним примером показивао им је како се брани родна груда
и света слобода. У светском рату налазио се у србијанској
војсци. Али кад се пред великом и надмоћном силом мора-
ло повући и сам је ишао са осталима. Тако га је окупација
затекла у родном месту где је живео до 1918. године. Те го-
дине јуна месеца одведен је у Тузи заједно са својим братом
и његовом породицом. У Тузима је доживео трагичну смрт
свога брата, синовца и још пуно најближе родбине. Тек после
тешких искушења избавио се заточења да дочека слободу и
уједињење.”193 И заиста дочекао је, у седамдесетим годинама.
„Одмах после ослобођења отишао је поново у Србију да
и у дубокој старости служи Богу. Тамо је остао до прошле
1929. године. Када му је и жена умрла прошле године, вратио
се у Жабљак, код својих, да ту сачека, мирно, крај живота.”194
Народ Горње Јабланице памтио је по добру Перка и ње-
гово свештенство у њиховом крају из првих деценија 20.
века, његову одважност у време бугарске и аустроугарске
окупације, Перков хумор, његове досетке, сналажљивост и
добру вољу према Шиптарима када би га пут навео у неко од
њихових оближњих села.

193 „Интернирани су били свештеници Мирчета Головић и ђакон Јово

Жугић – чиновници Консисторије никшићке и попови Марко Требјешанин
из Ускока, Станко Обрадовић из Тепаца и Перко Шаулић са Жабљака.” Ж.
Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, 540, 542.
194 Политика, 18. април 1930, аутор потписан иницијалима Р. О.

108
 ЈЕЛЕНИН МУЖ И САБОРАЦ БОШКО БОЈОВИЋ

„Један од најистакнутијих црногорских комита био је

Бошко Илијин. Он је једно вријеме провео на раду у Канади,
одакле се вратио пред Балкански рат. Активно је учествовао
у балканским и Првом свјетском рату. Након капитулације
црногорске војске јануара 1916. године, Бошко се одмеће у
комите као комитски четовођа. Био је ожењен Јеленом Ша-
улић, такође истакнутом женом комитом.”195
Прерано умрла, Јелена оставља сироче сина Илију од не-
пуних годину дана, о коме бригу преузима Бошкова мајка
Иконија, кћи Млађена Церовића и Руже, рођене Вуковић.
После неколико година Бошко постаје срески начелник у
Шавнику, потом и у Бољанићима. Током личног режима
краља Александра Карађорђевића повлачи се из државне
службе и наставља да живи у Пљевљима. Жени се Радојком
Дамјановић из Пљеваља, с којом има синове Петра и Павла и
кћери Милицу и Видосаву. Летње одморе проводе у Зминици,
Бошковој постојбини, одакле је 1903.196 он отишао у Америку.
Тамо је остао до 1912. године, а затим се вратио да би као
добровољац учествовао у Првом балканском рату. Током тих
девет година Бошко је боравио у Вермонту и у Монтани. Као
оптужени за убиство приликом партије покера, био је осуђен

195 С. Караџић, В. Шибалић, Дробњак, породице у Дробњаку и њихово

поријекло (Дробњак, Језера, Ускоци и Шаранци), II измијењено и допуњено
издање, Београд, 1997, стр. 761.
196 Пасош је добио 9. октобра 1903. (Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до
1918, 616), искрцао се 8. новембра 1903. године у Њујорку са француског
пароброда „Lа Gаscognе”.

109
на смрт, али је ослобођен када је преводилац признао да је
био плаћен да лажно преводи Бошкове исказе.
Између два рата Бошко је био председник четничке ор-
ганизације у Црној Гори. Као нека врста борачке установе
ветерана из претходних ратова, та се организација бавила
и обуком за герилско ратовање у случају нових ратних су-
коба. Априлски рат и капитулација Југославије 1941. годи-
не затекли су Бошка као команданта утврђења код Билеће.
Убрзо после капитулације, са педесетак коња натоварених
санитетским материјалом, оружјем и муницијом, напустио
је Пљевља и отишао у Шаранце и Зминицу као у ратни збег.
У његовој пространој, новој кући подигнутој 1934. године
боравио је његов пријатељ генерал Љуба Новаковић, једини
генерал југословенске војске који је до тада био у покрету
отпора против окупатора, потом и британска војна мисија
мајора Атертона. После одласка у Брозов главни штаб у Фочи,
Атертон је без трага нестао, док су генерала Новаковића
касније убили партизани.
На неколико километара од ратног аеродрома на Ње-
говуђи, Бошкова кућа је била веома подесна за ратну базу и
склониште, до кога је тешко могла стићи италијанска војна
посада са Жабљака. Учествовао је у општем устанку против
окупатора, као и у неуспелом нападу на Пљевља, који се по-
губно завршио за устанике. Када су партизани убили његовог
побратима Момчила Ћоровића у Међужваљама197, потом

197 „Момчило је учествовао у Првом свјетском рату као гимназијалац

добровољац, када је заробљен и као логораш налазио се у логору Неђмеђер
у Аустроугарској. (…) Припадао је лијевом крилу Земљорадничке странке
и Омладинском покрету за уједињење Србије и Црне Горе. Тада је био
напредан, па је због својих напредних идеја затваран и стално премјештан
са службом. Од првих устаничких дана био је на страни НОП-а све до
јуна 1942. године, до одступања партизанских јединица за Босну, када је
приступио четничком покрету у коме је имао значајну улогу. Убијен је на
крајње непопуларан начин испред своје куће.” С. Караџић, В. Шибалић,
Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло (Дробњак, Језера, Ускоци
и Шаранци), 771.

110
Бошко Бојовић као срески начелник у Шавнику

111
његовог сестрића Тодора Томића из Буковице и његову мајку,
Бошкову сестру Божану на Жабљаку198, а касније и генерала
Новаковића, који се био прикључио партизанима у Фочи
почетком 1942. године199, Бошко се повукао, настојећи да
спречи колико је могуће даље братоубилачко крвопролиће.
Између осталих, спасао је живот судији и комунистичком
руководиоцу Живану Јованову Кнежевићу, кога је била заро-
била група четника под командом Милована Дедејића. Узалуд
је покушао да се супротстави мајору Николи Бојовићу, који
је као члан покрета Драже Михаиловића на Његовуђи само
симулирао стрељање комуниста које су оптуживали за смрт
партизанских жртава. Када су партизани поново дошли у
Црну Гору с пролећа 1943. године, командант Прве армије
Пеко Дапчевић позвао је Бошка на Жабљак. Пеко је инси-
стирао да се реактивира као нека врста председника округа,
али је Бошко сарадњу одлучно одбио са образложењем да не
жели да буде Стаљинов комесар. Због тога га је ускоро преки
војни суд у одсуству осудио на смрт. Отада се око годину
дана морао крити у густим шумама шаранским, док су војни
одреди партизана више симулирали потрагу за њим него што
су га стварно прогонили.
Бошко је умро у октобру 1944. године, током одступања,
у селу Околиште код Фоче200, где су га поред цркве Светих
Константина и Јелене сахранили синови Илија и Петар. Ме-
штани Околишта чували су и очували његов гроб, који су
тражили и УДБА и Државна безбедност у време једнопар-
тијске Југославије.

198 Која је била удата за Милутина Томића. Н. Томић, Братство Томићи

у Дробњаку, 27–40; Ђ. Остојић, „Трагедија породице Милосава Томића”,
Пљеваљске новине, бр. 1258, 1. септембар 2009.
199 Р. Чолаковић, „Генерал без војске”, Записи 1, 457. „Судбина Новаковића
је позната (...). Крајем 1943. године заробиле су га и стрељале јединице Пете
црногорске бригаде.” W. Dеаkin, Thе Embаttlеd Mountаin (Бојовна планина),
Oxford Univеrsity Prеss, London 1971; Fаbеr & Fаbеr, 2011.
200 Ђ. М. Остојић, „Војвода Бошко Бојовић”, 110.

112
 ИЛИЈА, СИН ЈЕЛЕНИН И БОШКОВ

Бошко и Јелена добили су 18. маја 1920. сина Илију. Друге

деце нису имали у свом кратком браку, који је прекинула Је-
ленина смрт 1921. године. Илију је подизала Бошкова мајка
Иконија. Касније и његова друга жена Радојка, која је свака-
ко давала предност подизању четворо деце које је родила с
Бошком.
После завршене гимназије и велике матуре, Илија је сту-
дирао на Медицинском факултету у Београду, од 1939. све до
окупације у априлу 1941. године. Од окупатора се склонио у
очеву кућу у Зминици.
Илија је био мобилисан као студент медицине у санитет
партизанског штаба на Жабљаку. Радио је под заштитом на-
челника Момира Алексића у партизанској болници у хотелу
„Дурмитор”. Партизански политички комесар је покушао да
га примора да усмрти његову љубавницу која је остала у дру-
гом стању, што је Илију приморало да дезертира тако што
је симулирао пегави тифус, те су га партизани евакуисали у
очеву кућу у Зминици. Партизани су му се реванширали на
тај начин што су код Бошкове куће убили заробљеног ита-
лијанског официра. Илија је после тога био депортован у
италијански логор на око годину дана. Због тешких усло-
ва у логору крајем рата је добио туберкулозу. По повратку
партизана у Црну Гору поново је био мобилисан за санитет
партизанског штаба на Жабљаку. Када је послат у саставу
казненог одреда да ухапси његовог оца, који је био осуђен
на смрт због одбијања сарадње с партизанима, Илија је по-
ново морао да се спасава од партизана. Придружио се оцу

113
и млађем брату Петру, са којима је био све до очеве смрти у
октобру 1944. године.
Браћа су затим одступала са Ђуришићевим четницима
све до крвопролића на Левча пољу у Босни, где су били оп-
кољени и десетковани од партизана, Немаца и усташа. Још
неко време су се склањали са остацима четника у источној
Херцеговини, да би се после амнестије предали партизанима.
Захваљујући неким комунистичким руководиоцима које је
познавао са студија, као што је био Светозар Вукмановић
Темпо, Илија је избегао теже последице, док је његов брат
Петар, као гимназијалац, у монтираном процесу 1946. годи-
не, осуђен на 15 година робије.
Илији није било дозвољено да заврши престижне студије
медицине, па се 1948. године уписао на Богословски, а касније
и на Филолошки факултет. Оженио се 1947. Вером, ћерком
Николе Љубинковића, управника Уметничког павиљона
„Цвијета Зузорић” у Београду. Писао је књижевне и ликовне
рецензије. Постао је новинар, који је радио у Југословенској
радио-дифузији као уредник Међународне редакције. Стекао
је и неке високе функције, иако никада није био члан КПЈ ни
Социјалистичког савеза. Објавио је интервјуе са бројним
истакнутим домаћим и страним књижевницима, научницима
и интелектуалцима. Пред микрофон Радио Београда довео
је и Иву Андрића, иако југословенски нобеловац није давао
интервјуе. Већи број интервјуа је урадио и у Француској. Као
гост француске владе, присуствовао је студентској побуни
1968. године и водио разговоре и преписку с најважнијим
представницима интелектуалне опозиције.
„У вријеме кад се није путовало много, Илија Бојовић је
био готово изузетак. Био је путник-намјерник. Отмен, радо-
знао, луцидан и динамичан, био је спреман да сваког тренут-
ка отпутује, да оствари драгоцјене интелектуалне сусрете.
Чинило се да му то причињава велику радост. (...) Париз је
увијек био незаобилазан, увијек присутан у његовим инте-
ресовањима и његовим истраживањима. Тамо је најчешће

114
 водио разговоре са францу-
ским интелектуалцима.
Његов повратак у Бео-
град очекивао се са великим
нестрпљењем. У неколико
важних редакција некада-
шње Југославије, у културној
јавности, његови разговори
са француским интелекту-
алцима имали су посебан
значај и изузетно значење.
Увијек се знало да ће разго-
варати са знаменитим лич-
ностима и да ће ‘открити’ ду-
ховно стање у коме су се они
Илија, син Јелене и Бошка налазили, да ће преко својих
Бојовића, Београд, 1950. изабраника обзнанити идеје
мислећих људи свјетске ме-
трополе. Заиста, доносио је изванредне разговоре, изузетно
подстицајне за наше тадашње покушаје да се отворимо према
свијету. Биле су то освјежавајуће инјекције духа. За средину
која је увелико била притиснута идеолошким траумама још
увјек монолитног једнопартијског система била је то топла
и љековита струја.”201
Ослабљеног здравља од последица туберкулозе, умро је
10. децембра 1971. године у Београду, у 51. години живота.
Постхумно су објављене две књиге његових разговора са
најистакнутијим француским интелектуалцима, на српском
и на француском језику202.

201 R. Božović, Moje simpatije, Čigoja, Beograd, 2012, 102.

202 Илија Б. Бојовић, Разговори на француској левици – 1968, предговор
Ратко Божовић, Институт за политичке студије – Институт за новију исто-
рију, Београд 2005, 348; Id., 1968. – Archéologiе d’’unе pеnséе, prеdgovor Michеl
Wiеviorkа, Pаidеiа, Bеlgrаdе – Pаris 2008.

115
 СПИСИ
И СЕЋАЊА
 РАТНИ ДНЕВНИК ОДЛОМАК, СКАСКА, ПЕСМЕ,
ПУБЛИЦИСТИКА, ШТАМПА

„Памћење је организовани заборав.”

Пол Рикер

Јелена Шаулић Бојовић, „храбра Црногорка пала после

дугих четничких борби”, како лаконски пише испод њених
фотографија у Великом војном и ратном албуму 1912–1918,
спада у ред оних небројених жртава које су подлегле по-
следицама натчовечанских напора читавог једног народа у
борби за независност и уједињење. Као млада учитељица у
Призрену и касније у Отиловићима код Пљеваља, сарађивала
је у књижевним часописима с не малим талентом, док је у
ратним условима писала дневник чије је делове објављивала
у Гласу народа, листу за политику, књижевност и привреду,
слободоумном органу отоманских Срба, који је објављиван у
Скопљу 1912, као и по ослобођењу 1920–1922. године.
После њене смрти у двадесет и шестој години живота,
остале су записане песме, тужбалице и други списи, прете-
жно народних ствараоца, који сведоче о живом сећању на
ову народну јунакињу и младу књижевницу, која је остала ван
видокруга званичног меморијалистиког и институционалног
обележавања прошлости. Фотографије у поменутом Великом
војном и ратном албуму и минорна поставка у Војном музеју
у Београду само донекле противурече том изостављању, као
и чланци у дневној и осталој штампи и публицистици.
Од јавних гласила о Јелени су писали Илустровани лист,
11. априла 1921, Београд, Српско Косово, 15. мај 1921, Време,

119
30 март 1940, Побједа (1961, 2009), Спорт и Свет (1961),
Политика (2008), Вечерње новости (1967, 2007, 2015), Дан
(2013, 2017), Недељник, Пљеваљске новине, Вести (2017). По
свему судећи, писали су и многи други, које за сада није било
могуће евидентирати, док су у овој свесци приказани само
неки од њих.
Понављање ових стереотипизираних натписа у дневној
и недељној штампи Југославије, Србије, Црне Горе и Босне
и Херцеговине, у распону од готово једног века, указује на
одређени континуитет, сврсхисходност и интерсовање шире
јавности за одржавање сећања на светли лик девојке узви-
шене несебичности и јединствене лепоте.
Равнотежа између колективног сећања и институцио-
налног обележја мерило је усклађености и резонанце између
друштвене заједнице и државне установе, као једно од обе-
лежја света савремености.

120
 ПРЕПИС ИЗ РАТНОГ ДНЕВНИКА

Први лист:
Ми још у колибици прикупљамо зас........ коматиће наше
сиромаштине. Станко и Марко виђели мањкотена-- па се
почемо спремати и предомишљати како би се домакнули до
кућа. Нешто м- је шаптало на ухо ...................... каће тврдогла-
вом и бујном ...................... нас двоје смо били на вечери М. М.
.......... месту лијепо нас је примио и при поласку

Други лист:
Како је мислио да су каки пљачкаши нама је донијела
мајка М. Чаб. ручак млијека слатко и кисјела. После смо на
дугу времену чинили преметачину у колиби. Кукавица нас је
тргла изасна обично је било чути и ако листа још не виђеше
ниђе наговјештаваше да је ту Св. Ђорђије. Станко и Марко
су се вратили донијели ми стотину немилих аброва. Мене
су каза- ли да су ми све моје ствари спалили најжалије ми је
било књига и школске дипломе али сам се и сутим помири-
ла као и кад ми каза на који ме начин мисле Чиф. уморити
ако ме ухвате. Сваки дан ће ми сјећи по један (нокат) прст и
тако док ме сву сасијеку на комадиће. 5 - 3. Остали смо на
истом мјесту још један дан, као и обично ново ништа 6 - 3.
Пошли смо рано без циља куд но у здраву гору, наврнусмо
се на крајеве код Н. Див. лијепо нас је дочекао

Трећи лист:
Исте ноћи дође један Босанац по физиономији је чет. но
заприћен и подрпан врло опрезан и озбиљан човјек, он је
пошао у своју пећину у којој је боравио више времена, а ми
смо остали код домаћина. Ноћ мрачна околина пуста ништа
се не чујаше само је велики зељов урлико кроз пусту тишину
7 - Киша, лапавица, вјетар. Дан ледан затворимо се па ни
стражу да држимо све у томе дође Босанац ручали смо код
истог домаћина, а после смо пошли да видимо Босанчеву
пећину, запећак на једној врлети с шаком сламе и два три
дрвета цело се покућанство састојало у једном качамашу
и прљавом губеру. Све што је имао да части састојало се и
био си задовољан са угарком ватре јер се наоколо не виђаше
ништа више Увече од дружине пошли су у бистрицу

Четврти лист:
8 - 3. Јопет смо се сви састали и пошли у Бортје код Јагоша
Дивинића није их изненадила само ................ видно велики
страх у катуну је било 2 младе девојке Јагош и још један чо-
бан, кад су знали космо могао си им виђети другу ружицу у
образу, цео смо дан остали у близини његове колибе, па смо и
ноћили у вече смо помоћу добра 2 пса мог- ли подуже остати
у у колиби. 9 - 3. Рано смо пошли код првог нам домаћина,
али нас је стално звао да не одмичемо од њега, виђе- ло се
из приговора да га је страх од неких пљачкаша што су га и
прије полазили, а нас је обустављо не само из патриотске
дужности но и ради себе - ручак нам је изнио и на вечеру смо
и сами изнијели. Босанац нам је чинио друштво напрестано,
у вече је звао да

Пети лист:
... преноћимо, но како је помрчина и киша, посласмо са
њим једног друга, а ми полијегасмо по разбацаној слами као
у очи Божића. Так нас је први сан разговарао, а два човека
се појавише на вратима, нисмо могли мислити да су наши
другови. Босанац покисо и уморан бјесмо га одљутили; Шта је
сва смо га питали, пошто смо виђели да га је незгода десила
са великим болом изјави, да му је ко однио губер. Питао се

122
у чуду зар и њега смије ко опљачкати! 10 - 3. Јутро је рекло
да сте са снијегон свуд је био опрлијо, магла стисла, магла
стисла као у лонцу. Ми пошто смо ручали, пођемо с Босанцом
у његову похарану пећину, једно да се склонимо друго да не
били ушли у траг његову омиљеном губеру, он је од некле

Шести лист:
... из друге пећине донио пуну торбу кртоле тесмо почели
сами да се старамо за вечеру, по кртолама неизгледаше до-
маћин пећине сиромашан као по спољашности, пуна ватра
кртоле, чекамо је на нас док смо друге гулили за у кош и
Мало нас узнемири један пријатељ нам донесе добар абер
да је патрола (од) нас далеко непуних 300. мет. нијесмо оста-
вили кртоле ни вечеру, но упркос поћери наложисмо ватру
до неба а приштависмо вечеру. Нико од дружине неодложи
да напустимо коначину и ако је била на путу изложена на
погледу. Босанац је добио најљепше место као домаћин и
најсиромашнији с кабаницом. Поспали смо како које некоје,
неко је уносило у ватру леђа а неко ноге, што је ујутру све
дочило на кабаницом с прозорима

Седми лист:
11 - 3. Скрајнули смо се јондак од пута ђе ћемо јопет могли
све виђети, тако смо провели цео дан, и навратили смо се
на Драгоша Дивинића. 12 - 3. Били смо на ручку код Милије
Рабрена, цио дан после у ладу тако да је цео дан бурио зној
с чела Тога дана успели смо у томе да пронађемо Босанчев
губер, чобанчад су признала под изговором: Ја сам га узео
да га не би ко украо па би се рекло на мене. 13 - 3. Осванули
смо на Цр. пода Један младић ко научен изненађен видећи
нас уледи се ......................... нудио нас је јелом, на чему смо му
само захвалили. Оружје Милинково и муницију узели а њега
одагнали с највећим грдњама. 14 - 3. Били смо у Добриловини
дан је мало ладан и киша ми смо били ------ на пољу. ------

123
 Осми лист:
Дошли су Ђорђе из Бистрице с Крстовима искићеним
цвећем, учитељ је корачао сигурно и сле--сетно дошао је да
посјети старог Викенћија код кога смо се налазили цело дру-
штво, ушао је с изненађењем и дубоким покретом Г. Бојовић
није му стио пружити руку док га је опоменуо за нечасан рад
шпијунаже на фини начин Г. Рмандић (?!) занијемио од страха,
узалуд се извињавао и бранио, мало доцније ушли смо у један
скуп народа Г. Б. је одржао један мали говор и одмах смо се
удаљили. 15 - 4. У истом мјесту донијели су нам ручак из М.
Филиповића, и дошла у поћеру, али ми се нијесмо помијерили
са коначишта, они су продужили пут натраг 16 - 4. Данили
смо у луки ручак нам је изнио Ђор. Стеровић млијека кисјела
и позва нас је кући на вечеру, данили смо у празној колиби
Мин. Миљића

Девети лист:
Марко је био на стражу, спазио је једног војника у Иван
добуи, ми смо сви били у кратком року на позицијама, се-
дам војника сљегло је низ један бријег и упутили се двема
женама које носише по нешто мало сјемена на леђима, чим
су опазили нас одмах су се вратили изгледаше као да им је
била намјера да им одузму мало брашна. 19 - 4. Данили смо
на Ковачевцу и пошли у Добриловину 10 - 5. Данили смо
у Добриловини они сви пошли за Бистрицу, а ја и Бошко
остали под једним запећком ноћили врлетно и страшно од
камена кои се обурва. 11 - 5. Чули смо да су чуда почињели
по Бистрици. 12-13 посла нам Владо боцу ракоје од пљачке
али је доливари. 14 - 5. Састали се сви опет заједно 15 - 5.
Данили у Добриловини прешли Тару

Десети лист:
... на једну матину као оно ђеца кад се играју на врљику
Тара нас је на мала дочекивала, као да је неке неразумљиве
речи кроз таласе пуштала. Као да нам говораше не овамо

124
16 - 5. У Црвеној локви киша нас је гонила у једну колибу
Тоша Станић донио нам је ручак на 21. друга а на вечеру се
распоредили на двоје 17 - 5. На истом месту донио ручак
одатле смо неколико друга шкортом (?) подвоили се на двије
кормпаније М. Џаковић са 7. на страну 18 - 5. Данили код
смола 19 - 5. У Вашкову ручали у једној гори понешени ручак
20 - 5. Данили у омару ручак изнио Војиновић вечерали код
ујака 21 - 5. На Црни врх близу Ката буна --------- . Данили
Швабе нас

Једанаести лист:
... виђеле ................... поручили да се уклонимо поћера је
ту ! ми јачи од њих па ни увом. Вечерали код В. Перуничи-
ћа. 22 - 5 - Данили у омару вечерали код Секула Копилице
23 - 5. Неко предлаже да се враћамо неко јопет да се остаје,
а ја свечано (?) кажем да се вратимо пошто-пото остак при
свом. Владо на силу друштва оста с 9. а нас 8. пође сретно смо
прешли и ноћили код добре ватре под једну пећину. 24 - 5.
Мимоишли се за мало с патролом око 10-11 саћи чули пуш-
ке и бомбе управо ђе нам је дружина остала, почели смо зло
слутити ноћили под стражом на пољани мокри као пијевци
дрктали смо сву ној 25. пог. М. Чичић од комита кои је убио
ком. Мика Раилића

Дванаести лист:
Николу Анђелића и Милов. Остојића 26. Састали се с
Млађеном и ручали у Шумарице 27. ручали у Забој 28 - 5.
Чули да нам је заостала дружина разбијена и изгинула Јован
Драговић рањен довуко се до Добриловине Мар. и Ст. одмах
су пошли даму потраже средтво да се лијечи. 29 - 5. Данили
смо у Забоју. 30 - 5. Јован умро и сахрањен 30 - 5. Данили смо
у Забој, чули да је Черовић рањен а остали су по доказима
његовим сви покојни 1 - 6. У Крајеве дошао нам је Тата и
Радивоје, како смо им се обрадовали као да су се тек родили,
љубили смо се и плакали

125
126
 Тринаести лист:
... с њима је био и М. Шљиванчанин Ми смо сви пошли у
Катун и скупили 10 брава и пошли. 2 - 6. Дошли смо код Ми-
лете, рана није била опасна, али он је био слаб 3 - 6. Данили
ту. 4 - 6. отишли за Черовића. 5 - 6. Донијели на (?) велика
промена преблиједно спао бор 10 кила (?) логор око једне
смрче и неколико букава које су у врху изгледале као везане,
могао се издалека чути мирис прашкова што би човек рекао
да је близу болница Но она је била лијепа природна постеља
од лишћа и четине апотека се сачинила од 2-3 завоја неколико
пута опрата и мало жутог прашка у једној артици Гл. Док. био
је Б. Б. а ја помоћник

Четрнаести лист:
10 - 6. Ових дана текло је све једнако, клали смо сваки
дан по једног брава по некад и двоје јагњади 11 - 6. Пала је
поноћи киша те смо морали промијенити логор а болницу у
једну колибицу нико не памти да је пада снег а ми смо гледали
као на Благовест. 12 - 6. Осванула је слана даје и гора смрзла
све поцрњело 13 - 6. После кише окренуло је љепота те нам
је онда више давало наде да ће и нама мука једном сванути
пренијесмо рањенике близу првог логора крај студене чесме
14 - 6. Дан је био лијеп и топао ми смо притањили с тајином.
15 - 6. Дошао Р. Жижић с 7. друга 16 - 6. Ја сам се преко дан
купала и пошла у Шумарице вечерали и ноћили

Петнаести лист:
17 - 6. Састали се с Р. Жижићем и 25 друга још ту је наш
друг Нико Велашевић што смо данили и ручали зајед. Увати-
ли Мола Чичића они хтели да га убију ми недали утрчига (?)
да убије М. Чичића кои је убио 2 четника. 18 - 6. Ноћили на
сијену у стаји Д. Дов. ручали код Јована Зековића раздвоили
се с друштвом и ноћили у Округлици у празној стаји Булића.
19 - 6. данили без ништа у Крагуљевцу још нас киша пратила
у друштво увече се случајно срели с Тодором Пав.* Анђелића

127
вечерали заједно код Саве* Пејовића 20 - 6. Данили заједно и
ручак нам изнио исти, а вечеру донео Н.* Звиздојевић

Шеснаести лист:
21 - 6. У Пијевчево брдо изнио ручак Стој. Павловић Код
Бујита Звиздојевића на вечеру. 22 - 6. Данили у Пешељевице
без ручка чекали док нам донесу

128
ПРВИ И ПОТОЊИ ПУТ МОРАЧАНИН НА ПРИЧЕСТУ

Све оживјело, једва чека да се довати слободе и чиста

ваздуха. Априлски дан, пријатан ваздух освежио је све и пот-
кријепио, те све с полетом кидисало, јагми се ко ће прије, ко
ће боље.
По њивама довикује ратарски усамљен глас на волове.
Хитају да се до Цвијети сврши, те да се постарају и за пра-
зник. Спремају се момци и ђевојке, па и старији људи, биће
код манастира причест, биће и скупа, па им се даје прилика
да се разоноде и одморе. Младеж моли Бога за лијеп дан,
а ни старијима није мрзно да буде лијепо, они јадног* могу
претурити и у шатрице поред повелике боце. По стазама
предвече и на бунарима, ђевојке кикоћу и разговарају задо-
вољне гледајући на ведро* небо, одакле предвиђаху љепоту
времена. Казују једна другој шта ће обући, или ако једна нема,
она ће јој друга позајмити, само да која не изостане...*
Морача је патно мјесто, са свијех страна опколио велики
вијенац брда, на којима се још снијег види и у Петровудне. И
ако зими неда ока отворити. Народ је здрав и вриједан, поред
свјега рвају се и јакају се у свима непогодама. Њима је добро,
задовољни су на томе, живе лијепо између себе, и зими по
читаве ноћи проведу по сијелима, играју се прстена, карете-
се, причају старинске приче и пјесме, шале, добацују један
другом, само да буде веселије друштво. А напосљетку би се
све весело разишло пратећи се великим грудвама снијега, не
љутећи се ни на што. Тако би они прекратили суморно ври-
јеме и ако су цијеле зиме изјутра врата од снијега очистити
дрвеним лопатама па тек на посао.

129
 За сједнице се мора нарочито начинити пртина, иде ту
младо и старо, па свак не може да гази једнако цијелац.
Све ту радо иде, само Стрико Дујо, он неће да се мијеша у
алашиње, но он само сам проведе ноћ пушећи на дугом чибу-
ку, присркујући из дубокога филџана. Снаје би му по сву ноћ
врчале на вретену без ријечи. И у селу га поштују и питају за
све; кршан је чојек и ако је давни још се добро држи. Његов
високи ко бор стас био је још непромијењен. Широке плећи и
грампаве руке личијаху на каквог давњег рвача. Велико чело
као литица, наднешено над крваве очи, које му се невиђаху
од густих обрва и трепавица, које му падаху на црвено лице.
Угрушали, дуги наниже расчешљани бркови, личијаху му на
бибер помјешан сољу; нарочито су му они подизали углед и
јунаштво старога борца.
Чува он и старо оружје, зарђала кубура вазда му виријаше
иза листастога силаја. На његову понашању и гордости види
се да је прави јунак; на јунаштву почео и ако мало трошаше
ријечи. Бивао је у сваком боју док се још и камењем бранило
од душмана. Још Смајлагине године пристајао је за војском
кремењачом у ваљастој руци. Није ни чудо, и кућа му дава!
Рекао му је Господар Данило, кад га је даривао храбром ме-
даљом. Са младим свијетом не воли ни да разговара, не воли
ти он ни попа, ни калуђера, па ни учитеља, увијек ће он од
њих чути нешто немило, па их се и сам клони.
Понекад би више за себе рекао, – никад ја неуљегох у
чколу, ни у цркву, па нијесам гори од њих; ништа ми не тре-
бају... колико до сад толико од сад! Криво би му било кад би
помислио да се и њима понизи те да им дође на врата. И ако
је још здрав ко дријен и јак, био је с ногама у гробу, требало
је отићи у Манастир, да се причести, може се омаћи брзијех
дана, па је гриота без закона! Помислио би стари Дујо. На
кући живи лијепо, све му је у реду. Снаје и синови слушају
га и питају, а да му ко шта препорекне то се није смјело ни
помислити. Од нарави је ршум да све од њега стријепи и кад
га не виђе.

130
 Скастио је да и он оде о Цвијетима код Манастира да се
причести, па куд сви Турци ту и мали Усо! Помисли стари
Дујо, и ако му није било баш до тога. Израна, увече наредио
је снахама да подране, да му спреме врућу погачу и од онога
граха љепшега да скувају с уљем и залуче.
Ујутру је све било готово, прије изласка сунчаног. Дивна
природа пружила је околини, из дубине су допирали јасни
гласови јутарњег звона на манастирском торњу. Стрико Дујо
је спремио нарочити опет уз пуну сунију, само се гушио неком
пријесницом и топлим пасуљем.
Кад је био готов са обилатим доручком, пружи се руком
до узглавице малог кревета, одакле узе чибук и кресиво, лулу
за видана бурму, која висаше на једном дебелом концу. Нај-
млађа му сна пригрну дугачки ћурак, дрхтећи од стра погле-
дивала је на јетрве враголастим очима. Вратница од тараба
на вратима лупи, а оне преплашене прошапташе – бабо се
наједе, а вели да се причести! Ки – ли – ...... чуло се загушено
у собу. Он је безбрижно и гордо отишао до Манастира, не-
премишљајући дуго упути се на прва врата. Народа је било и у
авлији и у цркви, сви су бојажљиво превијених руку на прсију.
Но на Стрика Дуја није утицала ова богомоља, кад виђе
да на њега погледа небројено очију. Он се још више мирно*
рашири са пригрнутим ђурком постављеним јарећом кожом
и дугим трешњевим чибуком у крупним као кремење зуби-
ма, из кога се дим бијелио на густо прамење, не мање но
из попове кадионице. За силајем поцрниле масне мушеме,
поред кубуре трчила је стара ножина. Уз јеку великог звона
кога привлачаше и из даљине себе одјегали су гласови орних
пјевача.
Стрико Дујо поносит што уљезе у тишини коју испуњава-
ше млади калуђер звонким гласом. Он преко чибука довикну
још с прага – добро ви јутро, народе! Но ови усиљени глас
изненађени народ још више обрати пажњу. Млади калуђер
зачуђен, провири испод завесе на дверима и одмах се уклони.
За Стрика Дуја била је права посјеч, па се још једном продри-

131
је – добро јутро господине Каћо, што се кријеш ко ђевојка!?
Калуђер се зацијенуо смијати, а знајући добру нарав Стрика
Дуја одговори му без гласа – добра ти срећа, завршавајући
неким тропаром, окрете се ка пјевници. Сви се смију, погле-
дују, гуркају једно у друго. Незадовољан на њин дочек, одби
дебелу велу дима у правцу двери, за тренутак се покајао, ако
и не бива, нашта му иолико спремање. Намрштених веђа
упути се калуђеру који не престајаше читати.
Дујо му пружи руку и промрмља – здраво свануо Каћо!
Калуђер да избјегне дугу процедуру, додаде му шапатом –
потље ћемо се питати Стрико Дујо! Њему то би још горе,
него све досад па му привати, замећући језиком чибук кога
придржаваше лијевом руком а десном ману два пут преко
дугих бркова – шта болан потље? Деде ти мене дај причеста-
ло, па ваздан чати! Калуђер му поче равнодушно – причекај
Стрико Дујо, ти си стари чојек, па треба да скуташ причест,
(да све попије), остани до најпотље да се бар добро приче-
стиш! Неблагодаран одлазећи прогунђа – нијесам ја никад
био потоњи, па ето дође сад и тај вакат!
На њега упрти заједљиви погледи мучили су га, *** нашто
он изиђе и сједе на велики ћерт од звонаре. Заметнуо се као
бритва без бијочуга, пуши никога не види. Од дуга чекања
напунио и четврту мостарску лулу која га одавно не издаје.
Свијет је почео одлазити трком доватајући мале торбице
са звоника, из којих се могаше виђети по крајки жуте сак-
сијанице (леба). Стружније је доба, помисли Дујо, шта ли
ради та калуђер, ђе обданих вође! Из Манастира на порту
изађе момче гологлаво, приступајући Дуји са ријечима – ајде,
Стрико Дујо, ти сад! Он се диже без подупорња, држећи чибук
додаде – ајде де! – остави чибук неваља га носити тамо ! каза
му ђак и ако му он немило би прими ови савјет.
Пуна чаша на прелијет, црвењела се сирћета и ситне па-
прике у калуђеровој руци. – Деде Стрико Дујо, начекао си
се узми рече му калуђер приносећи му чашу. – Јесили шта
ио припита га благо свјештеник. Јесам – јесам – колико сам

132
мог’о, но дај, каже главачки, мрштећи се, па као да би при-
оставио радо још коме. Али калуђер прикидис’о још, – још
– све попи! Стрико Дујо попи с муком са мислима да неће
више навирати на црквена врата па макар и ванпирем постао.
Кад испи потоњу капку неукусног причешћа калуђер
викну – навору му! Из мађухнице изљећеше два три ваљана
момка, напунише нога да Бог прости.
Стрико Дујо се једино утјеши тиме што помисли и на они
весели народ како трпи сваке године, па и он једном, стога
ништа не рече; а да га је ко ударио и чврком, жалио би се и
до Господара, а вако ништа...
Оде и да се не поздрави са калуђером, не окрећући се, ле-
дећи усне уздасима. Уз непријатни причест тучи се са једном
женом носећи мало дијете у наручју. Задувана живкала је да
уграби на капију. Успори кораке видећи га снуждена, загледа
му се у очи из којих ваљаше сузе као град. Она му се дубоко
поклони, приступи руци, па доцкан прошапута – јесил жив,
бабо? – жив сам дијете још! процједи бабо и не осврћући се
на њу. – а за Бога бабо јесу ли изашли из манастира, могу ли
стићи да причестим дијете упита га стидљиво жена. Он је
погледа оштрије па застаде – шта? дијете да причестиш, јад
те дозв’о, како дијете, јеси ли при себе! једва се и ја приче-
стих, са сто мука, пристало некако и поднијех, а наворњак
никако, да Бог сачува; а не та макања, но одмах бијежи кући
док те нијесу виђели?
Продужи он причајући, повијајући се прољетним повје-
тарцом који му разлађиваше упаљена уста од паприке.
Више се није сјетио поћи Манастиру, први и потоњи пут
то му је било, а за самртни причест није дао проговорити.

133
134
ПЈЕСМЕ И ТЕКСТОВИ О ЈЕЛЕНИ

О ЈЕЛЕНИ

Зорна стаса лица јуначкога,

Латила се посла дугачкога,
Не плаши се горе ни планине,
Мјесец јој се смије са висине,
Низ оружје дуге пале власи,
Зна шта хоће, идеал је краси,
Кроз пећине пјева о Новаку,
Кроз планине о вили и Марку,
А ђе чује швапских труба рику,
Ломи врсте своме реденику,
Смјелост њену громови цијене,
С Дурмитора високе стијене.

Радован Бећировић

135
 ТУЖБАЛИЦЕ

СПАСОЈУ ШАУЛИ ЈАКШИЋУ

Што си ми се положио,
зор делио!
Мој високи Дурмиторе,
Род Спасоје!
Браћи крило обломио,
Сив соколе!
Крсташ орле, под облаком!
Змају брате!
И племену цијеломе,
Крило братско!
Господар ће тебе жалит’,
Господине!
(...)
Мој Спасоје јарко сунце,
Са истока!
Погибе нам јарко сунце,
Сунце брате!
Златни ступе чак до неба,
рате славо!
Куд си ми се опремио,
О делио!
Што си сабљу припасао,
О ратниче!
Ал’ с’ у војску пошетао,
Четовођа!
Ка и што си научио,
Дична главо!
Ја те јадна ожалити,
Не умијем!
Господар ће тебе жалит,
Има кога!

136
 Круна одива за кнезом Спасојем Јакшићем Шаулом, по-
гинуо пред четом на Забрђу (Пива), 1861.203

ЈЕЛЕНИ ШАУЛИЋ

С тобом сада зборит хоћу,

Моја Јелена,
Јер ме жарка жеља носи,
Јунакињо,
Ти си била сиви соко,
Женска главо,
Ко раније што су биле,
Осветнице,
Ти си ми се нарадила,
Зор невјесто,
Зор одијелом госпоцкијем
И оружјем јуначкијем,
Зорна главо.
На глави ти капа бјеше,
Ко отприје јунацима,
Мој Јелена.
Ја какве си тврде главе,
Ти дружине више нећеш,
Дични роде,
Но те ето висинама,
Висинама да полећеш.
Ти си слика ко отприје
Што старина Новак бјеше,
Ти си слика бјеле виле,
Прве српске јунакиње,
Кад те виђе непријатељ,

203 Н. Шаулић, Српске народне тужбалице. Из збирке Новице Шаулића,

Београд, 1929, 278–279.

137
 Ђе ј’ Јелена са оружјем,
По горама зеленијем,
Пећинама високијем,
Уплаши се непријатељ,
Како оно чудо бјеше,
Ил’ је неђе сиви соко,
Ил’ је неђе бјела вила,
Друго чудо бит не може,
А то није сиви соко,
Но дјевојка јунакиња,
А од рода великога
Још ти пјесму дат не могу,
Не дају ми тешке ране,
Јер каква си дика била,
Таки амо више није!
То да знаду главни Срби,
Ко што јадни ми то знамо, –
Пропало ти име не би,
Сви се тобом поносили,
Док је Српства цијелога!

Тужилица Мијољка Остојић Џаковић из Јунча Дола204

ВОЈВОТКИЊА ЈЕЛЕНА

Ево гусле ево разговора

Нека знаде мала Црна Гора
Ко је била Шаулић Јелена
Учитељка војвоткиња млада
Кад је некад попе Шаулићу
С фамилијом у Топлицу пош’о

204 Ibid., 280–281.

138
 Службовао ђецу школовао
Шта ће бити није размишљао
Јелена је школу завршила
То је млада учитељка била
Дневник није под руку носила
Већа сила није дозволила
Кад Бугари Топлицу узеше
Град Топлицу у пламен створише
И попову кућу уништише
И у кући и жену и ђецу
Јелена је из ватре побјегла
И са собом пушку понијела
И никад је није оставила
У устанку топличком је била
И са њима скупа се борила
И комитске невоље носила
Па Бугари када навалише
Комите се у Радан спасише
Јер је Радан комитска планина
У одред је Влаховића стигла
И са њима дане проводила
Борећи се по Радан планини
Седамнесте у рано прољеће
Кад је шума била излистала
Јелена је у Дробњаке стигла
У Шаранце кући Кнежевића
А то јој је ујчевина била
Кад је Станко Кнежевић познао
Од радости сав је сретан био
Јер је и он комитски живио
Њен долазак брзо се сазнао
У племену међу комитама
Па када се друштво искупило
И када се бесједит почело
Сви чекају да она прозбори

139
 Учитељка када проговори
Ко да звоно на цркви прозвони
Комите су војска из народа
Ђе се штити образ и слобода
Ђе не смије бити самовоље
Нарочито међу комитама
Код комита све се главом плаћа
Или грешка или самовоља
Не смије се туђе узимати
Ил на силу неђе вечерати
Таки ћемо поштовани бити
Народ ће нас вољет’ и пазити
И са нама у сарадњи бити
А ово ће наша чета бити
Колико нас има на окупу
Само сложно моја браћо мила
Морамо се и Бошку јавити
И са њиме у сарадњи бити
Бојовић је комитски војвода
Јер су исти шарански комити
Када Шваба злочин направише
Кад убише Џаковића Јова
Караула у кршу је била
Нико не зна колико је бројила
Под оружјем швапскије војника
Треће јутро патролу спремише
Ојачана са петином друга
Са оружјем и ратном опремом
Ал’ комите замку припремише
И засједу њима направише
На гомили све пет оставише
Оружје им дират’ не шћедоше
Па кад Швабе за то сазнадоше
Док би сунце прићи не смједоше
Ал’ Шаранци Јова осветише

140
 И на даље мирније живјеше
Па слобода кад се дочекала
Јелена се са Бошком вјенчала
И у Пљевља тад се доселише
Ал’ се срећа неђе загубила
Болес’ ју је младу савладала
И она се рано преставила
Друга Бошка свога оставила
А са њиме и комита била
Кад се своја слобода бранила
И потомство своје оставише
Своје ране су тим да замире
Син Илија са Бошком остаде
Прва радост војвоткиње младе
Да заједно помињу Јелену.

Милорад Вемић

ЈЕЛЕНА ШАУЛИЋ

Бјеше млада Шаулић Јелена

Љепотица онога времена
Љепота се њена огласила
Јел’ јој вила лице одгојила
Јесу ли је задојиле виле
Дурмитором кад су крстариле
Рођена је у Јунчевом Долу
Учитељски завршила школу,
А домаће васпитање има
Омиљена бјеше међу свима
Љепота је ђевојачка краси
А низ плећа пануле јој власи
Румено јој лице к’о јабука,
А лијепог госпоцкога струка

141
 Са чела јој када Мјесец грије
Није гора била од Киндије.
Да је Нарцис у животу био
Не би љепшу вилу запросио,
Кад Србија са Швабом зарати
Јелена се оружја прихвати
И са оцем у комите оде
Хоће да се боре рад слободе
Јер Јелена ропство не признаје
У највеће иде окршаје
Гдје се гине и крв гдје се лила
Увијек је међу прве била
Бије Швабе гдје којега срете
И на швапске лети бајонете
Ђевојачко танано тијело
У војничко стегла одијело
Орлеанка боља била није
Од Јелене виле таковије.
Четоваше с горским хајдуцима
И била је као сестра с њима,
Сви је воле и сви је цијене
Због храбрости и доброте њене.
Гдје се бију комите и Швабе
Њена пушка не пуцаше џабе
Кад год плане један швабо пане,
А шпијуне мрзи понајвише
Кога сазна са земље га сбрише
Да се многи упамете људи
Да се који други не усуди
Да се на смрт срамну не осуди.
Но кад Швабо једно вече приђе
У малено село Нинковиће
Гдје су били на конак комити
Јутрос ће се са Швабом побити.
Мислили су изненада Швабе

142
 Да комите похватају џабе
Али су им пропануле наде
Јер их Бошко Бојовић нападе
Силан јунак коме нема страха
Викни замном браћо без узамака
Немојте се препаднути који
Но напријед витезови моји
Но Јелена тог крвавог дана
Поздрављаше Швабе про нишана.
Ту великог зликовца погуби
Те Османа Јогуницу уби
Мучитеља Српскога народа
Нечовјека и тешког изрода
Некадашњег Босанскога бега
Скиде Јела оружје са њега
С њега скиде а себи припаса
Јунакиња јуначкога гласа
Из пушке јој сипа ватра жива
Но чувена језерска одива
Гони швабе до близу Жабљака
Касно ли ће такву родит мајка
К’о Јелена дурмиторска вила
И Милунка Савић што је била
Рат цијели док се ослободи
Рат крвави са Швабама води
И никада оступила није
Пред налетом жуте монархије.
После боја и крвопролића
Удаде се Јела Шаулића
За хајдука Бошка Бојовића.

Миломир П. Анђелић

143
 ПЕСМЕ ЗАСЛУЖНОЈ ЦРНОГОРКИ ИЗ
ЕВРОПСКОГ РАТА, ГОСПОЂИ ЈЕЛЕНИ Б. БОЈОВИЋ
РОЂЕНОЈ ШАУЛИЋ

Не, то није жена, танковита, лепа

Свом драгану која умиљато тепа!
Жена нежна, бледа, којој роса уди –
Која сваку храну одбија и куди...
То је красан младић, ватренога ока,
И делија права, змајевита скока!
Који вучки живје, незнајућ’ за муке...
Соко сиви, то је, на лагана крила!...
Ком не мога ништа клета швапска сила!...
Узор чезник прави, без поноса, хвале,
Који свети српске витезове пале!...
За јединство српско који пушку диже,
На све стране који као Оро стиже
Идеалан Србин, лепе чисте крви,
Који у бој беше: међ’ првима – први...
Ком’ су дани текли, кроз пустаре, горе,
Сневајући Српство, лепо српско море...
Пјевајући пјесме, милом српском роду,
Петоперком својом, тражећ’ му слободу!

Перо Г. Јововић
„Српско Косово” бр. 10, Никшић, 15. мај 1921.

ЈЕЛЕНА ШАУЛИЋ

Шћер Јелена попа Шаулића,

у јуначкој кући Бојовића,
зорна стаса, лица јуначкога,
латила се пута дугачкога,
не плаши се горе ни планине,

144
 мјесец јој се смије од милине,
Низ оружје дуге пале власи,
зна шта хоће, идеал је краси.
Кроз пећине пјева о Новаку,
кроз планине о вили и Марку.
А гдје чује швапских труба рику,
ломи врсте своме реденику.
Смјелост њену громови цијене,
с Дурмитора високе стијене.
Ал’ смрт неће ни с ким да се шали,
Хајдук Вили плаче голуб мали...
Своје бујне косе подрезала,
под делијски перчин зачешљала,
Мушкијем се пасом опасала,
сукњу свукла, чакшире обукла,
дојке стеже, опанке притеже,
потурила везак и плетиво,
опасала двије фишеклије,
о рамену пушку објесила,
кад би стао и њу погледао,
оба би те ока преварила,
да то није лијепа ђевојка,
него младо момче голобрче,
што га срце ка бојишту вуче,
да окуша мудрост и јунаштво,
мушко рухо и оружје бојно,
дивну младу цуру понијело,
као да је о себе мјерила,
и од раног детињства носила...

„Песму сам забележио од народног песника и гуслара

Мирка Мујовића, из Гајтана, 1963. године”205

205Д. Туровић, Јабланички комитски покрет 1916–1918, Туристичка

штампа, 1965.

145
 ЈУНАКИЊА КОЈА НЕ УМИРЕ

У српској историји и прошлости нашега народа има све-

тлих и великих имена, који не умиру смрћу на земљи. Они
живе животом вечности.
Једно од тих имена јесте име велике и прослављене ју-
накиње Јелене, која је преминула у Плевљима 21. марта о. г.
и са највећим свечаностима сахрањена. Само на гробу јуна-
кињину одржана су четири говора, којима се велича име ове
велике и прослављене јунак-жене.
Јелена је од породице Шаулића, чувене са своје љубави и
жртвовања за општу ствар и народне слободе. Њен отац је
угледни свештеник. Рођена је под Дурмитором, гдје је живио
војвода Момчило, гдје је прву младост провела и прво ва-
спитање добила, које је наставила у Београду, док су се њени
родитељи морали склонити у Србију, прогоњени у својој ужој
домовини. Љубављу за јуначку прошлост и Српство задојена
је на извору народне прошлости и мјесту својега рођења.
Под леденим брдом Дурмитором и градом војводе Момчила
Пирлитором.
Кад су Бугари улазили у дивне српске крајеве да сеју смрт
и пустош, Јелена се склонила са својим старим оцем и одсту-
пила са непобедивом Српском војском. Али дужности према
стару и болесну оцу обранили су јој срце, она је остала у месту
свога рођења, где јој је провиђење доделило улогу свету и
велику. Она је од првога дана непријатељскога доласка по-
чела спремати устанак и борце за Слободу и понос народа
свога. И само с пушком у руци, Јелена Шаулић постаје страх
за непријатеља, који у њој види подстрекача општега устан-
ка и васкрса народне слободе. Јунакиња Јелена организује
борбу против непријатеља за време трогодишњег ропства,
подиже дух и морал у народу, диже устанике, својом руком
убија непријатеље. Њено име постаје чувено и легендарно,
страх за непријатеље и поштовано, а славно и велико код
поробљеног народа.

146
 По ослобођењу оставила је прослављено оружје и велика
јунакиња постаје скромна учитељица, а удајом срећна мајка.
Овај светли и велики живот угашен је у пуној младости у 26.
години.
У песми и народном предању и историји живеће вечно
име ове прослављене јунакиње.

В.

КОМИТА

(Бошку Илијином Бојовићу)

Круна је припуштала марву на пасишта у Бошкове лива-
де, правећи се невјешта на опомене и не мрдајући широком
задњицом у коју бијаше скресала четрдесетак година. Бошку
то дојади па осијеће сиров љесковак, те поштено издевета
чобаницу Круну. Она му зададе тврду ријеч, да ће га проказа-
ти швапским властима, како он крије пушку и ливор. За који
дан Бошку пристиже глас, да му се спрема патрола у претрес.
– Одох у шуму. За то сам и дошао из Америке. Нећу до-
зволити да ме Шваба разоружа, мушкета и каштига, због
језика оне погануље – говорио је својим укућанима.
Сакупио је чету дробњака и ускока. Дићи на оружје Србе,
увијек је била најлакша ствар. Поготову у времену буђења на-
ционалне свијести. Јер, све су нам буне опјевале јетке струне.
А да се уђе у струне, ваља и гинути.
На цијелом простору дурмиторског платоа, од Крнова
и Колашина према Санџаку и преко Дрине, Бошко је дозло-
грдио швапским шуцкорима. Прочуо се и на Цетињу, па му
Господар, краљ Никола шаље благослов у својој посланици...
„комите, али и војско моја”... и потврђује звање војводе, које
је Бошку народ надјенуо.
Јелена, кћерка попа Шаулића и сестра Новице, књижев-
ника и настављача дјела Вука Караџића, била је учитељица

147
у Призрену. Политичка превирања ослободилачких ратова
затекла су је задојену идејом о националном уједињењу све-
коликог српства. Повратком на Жабљак, упознала је Бошка
и постала његов брачни сапутник, комита, узданица и рука
десница. Строгих моралних назора и правдољубивости, знала
је да се послужи оружјем и међу самим комитама, у завођењу
реда и дисциплине.
– Највећа немаштина је сиромаштво духа. Одатле почиње
свако зло и биједа – пријетећим гласом говорила је Јелена.
Не себе је и несвјесно преузела улогу „пријеког” судије,
уживајући подршку свога Бошка, али постепено плијенећи и
симпатије самих комита, који су почињали да зазиру од ње,
више него ли од војводе. У пљеваљском селу Локвице, под
Љубишњом, мјештани су њима за добродошлицу почели да
кољу јагњад. На Јеленин захтјев, Бошко је забранио ту гозбу,
уз образложење да тако нешто себи могу дозволити тек када
дочекају ослобођење. Искуство из Тимочке (sic! – Топличке)
буне, чији је учесник била, Јелена је примјењивала на тактичке
и смионе подухвате комита. Мада до крајности привржена
Бошку, раме уз раме у свакој прилици, из ње је потајно зра-
чила тежња за самосталним обављањем важних подухвата.
У било које доба дана или ноћи, по зловремену и карамлуку,
да би се гласнуло на јавку, знала је да скокне у Бјелопавлиће,
у Морачу, у Санџак, провлачећи се између засједа, често и
испред самог носа непријатеља. Бошка је то бринуло и нер-
вирало, ма колико се дивио њеној „својеглавости”. Швабе су
распитивале: „Ver ist das Еlena!”...
По ослобођењу, груди те витке и крхке жене-комите
красила је Карађорђева звијезда, а у пљеваљском варошком
гробљу, на њеном споменику, исписане су ријечи из ратног
дневника, којег је Јелена марљиво водила језгровитим мета-
форама: „Боље је часно погинути, него нечасно непријатеља
служити.”
Јесење сунце је навило зениту. Дан је кристално чист,
сем што Дурмитор облиују праменови измаглице. Зминица

148
је наизглед мирна, али природа шумори, њена тајанственост
никад не спава и као да је све на опрезу. У планини зец и
вук једнако стрижу ушима. Ни лисица увијек не замеће траг,
показујући да је има. Мрешкаста површина језера прелама
сјенке стољетних четинара: суновраћених у дубоки сјај. Мо-
рача дише свјежином и загонетком. Бошко се занио уз огањ,
који весело пуцкета. Мисли му плове даљином гора и мора
за млађим братом Павлом, који се отиснуо путем Голготе. По
кући послују мајка Иконија и сестра Даринка, али он смркнут,
као да их не примећује. Из разгорјеле ватре вади угарке и
ждије дуван: цигар на цигар. Јелене крај њега нема, па Бошко
слути, мрмљајући себи у браду: „вакат је био да се врати”...
Силовит удар у кутња врата трже га из размишљања. На
праг рупи швапски официр, за којим се гуркала булумента
солдата. Бошко се прену али схвати да је све доцкан. Јаду се
досјети његова сестра Даринка, која се испријечи кршном
странцу, на уласку у кућу. Тренутак изненађења био је обо-
стран. Пред силуетом мрка погледа и пријетеће одлучности
„шваба” застаде збуњен. Крајичком видокруга тек је назрео
крупну мушку прилику, која се повлачи у другу одају, из које
искаче кроз отворен прозор. Коинциденција властите не-
моћи двојице ратника у различитим условима, када су је-
дан другог ловили као звјерку. Војнички, муњевито, на први
поглед, официр је био свјестан свог удеса, али и положаја у
који је довео персону пред собом. Наредио је војницима да
се повуку и остану пред кућом. Онда је на слабом српском
почео да замуцкује нешто, налик на извињење. Млатарајући
рукама, упорно је покушавао да објасни да је он Чех, узвику-
јући именицу „Дивоки”... Даринка, која се пред њим укипила
као нимфа, најзад поче да развлачи усне у једва примјетан
смијешак. Поглед јој омекша, а пламен се разли низ обра-
зе. Због осјећања којег је постала свјесна: „па он је пуштио
Бошка да побјегне”... изусти тихо: Даринка... Дивоки зграби
њену руку и надланицу шаке, уз благи наклон, принесе својим
уснама. Тих неколико тренутака, довољних за цијели живот,

149
због околности у којима су се стекли, обома је остао вјечити
незаборав. На изласку из куће и даље кретао се натрашке,
непрестано изговарајући њено име, све док није с војском
ухватио правац којим је и дошао. Зминицу је заогртао ведар
и прохладан сутон.
Када су на Церу, Колубари, Сувобору и Мачковом камену
попуцале гвоздене карике Аустроугарске монархије, а про-
бојем фронта на Кајмакчалану српски опанак стао на гркљан
ћесарском ропцу, у ослобођеном Никшићу, војвода Бошко
је народу и заробљеницима држао говор: „...Чеси, затечени у
непријатељској војсци су наша браћа, јер припадају великом
стаблу племена славјанског. Од сада се могу сматрати сло-
бодним и у слободи нама равним”...
Уз овације и опште расположење, кроз метеж се проту-
рао и до њега доприје, али без официрских ознака: Дивоки...
Пошто пред Бошком стаде „на хаптак” и прописно салутира,
бојажљиво пита за Даринку. Војвода се присјети оног, по
њега непријатног сусрета, па му одобри одлазак у Зминицу
да је види.
Ослобођењем Пљеваља, свргнуто је двовлашће: турска
цивилна управа и аустријска војна команда. Потоњем пље-
ваљском паши Мехмеду Бајровићу, вјероватно не без разлога,
одговарало је пријатељство Бошка и Јелене. На свом чаиру у
селу Готовуши, паша је приређивао тефериџе. На једном од
тих излета у његовом љетњиковцу, уз остале угледне званице,
били су и Бошко и Јелена.
– Част ми је упознати ту српску „Јованку Орлеанку” –
ословио је Јелену Мехмед-паша.
На том скупу расположења, Јелена се изненадила колико
је паша био обавијештен о њој. Чуо је и за њен ратни дневник,
преко листа „Глас народа” који је излазио у Скопљу 1912.
године. Интересовао се да ли још пише и изразио жељу да
њен дневник прочита. Јелена је одговорила да оружје и перо и
даље не напушта и обећала му увид у дневник. Касније, паша
је цитате из Јелениног дневника јавно упоређивао са причама

150
Шехерзаде из „Хиљаду и једне ноћи”. Тако се у њему зачела
необична идеја, коју је успио и да оствари. У некој другој
згодној прилици, Мехмед-паша се обратио Бошку:
– Војводо, у средишту Пљеваља, на бистрој Брезници,
имам двије нове и простране куће. Само их сокак дијели.
Горња је сунчанија, погодна за све чешћи кашаљ твоје Јелене.
Волио бих да ти је поклоним...
Бошко је био изненађен овом пашином добром вољом,
а Јелена још и сумњичава. Тражила је повод за такву изјаву,
пресабирала се у себи, али никакав траг неке своје несмотре-
ности није могла да нађе. Ипак је успјела да бираним ријечима
одложи прихватање пашине милости, водећи рачуна да га не
повриједи у његовој сујети.
– Зазор је примити на дар толико богатство, без икакве
надокнаде – говорила је Бошку, насамо.
– А кад дођеш у Пљевља богата, љепшу ћу ти кућу по-
клонити – уз грохотан смијех, присети се Бошко незнаног
гуслара, па ће Јелени:
– На сву прилику, то ће се нама и обистинити.
Ипак, у недоумици приупиташе и мајку Иконију, завијену
у црно, сем бијеле кошуље са ошвицама, због млађаног Павла,
чије кости осташе у Плавој гробници Јонскога мора, која им
разборито савјетова:
– Одбити поклон немојте, не би било уљудно, па још па-
шин. Понудите уздарје, слично његовом поклону. Од своје
шуме начините му љетњиковац у Зминици, да паша може из
касабе на јеку арију, на ајловину...
Мехмед-паша се вјешто оградио од овог предлога, али је
остао при својој одлуци, Бошку говорећи:
– Болан војводо, не чиним ја поклон само ради тебе.
Џаба слава и твоја и моја, него хоћу да дарујем твог лијепог
и паметног инсана: Јелену. Она ти је највећа грађевина. Још
је господе у моје дворе долазило, мушких и женских глава,
али ко твоја мудрица, валахи, не би ни једна. Свака јој ријеч,
дуката вриједи...

151
 Сјутрадан је Бошко наредио свом сеизу Шаћиру: да оти-
мари, поткује и у ужичку орму утегне виловитог вранца. Не
узјахавши, лично га је одвео паши у ахаре. Мехмед-паша се
поносио Бошковим вранцем, под чијим је чифтима варни-
чила пљеваљска калдрма.
Бошко је удао Даринку за Дивокија. Живјели су срећни,
једно вријеме у Прагу, а остатак у Лондону.
Јелену на пречац однесе јектика. Остаде јој нејаки Илија,
у крилу бабе Иконије. Домазлуку у помоћ прискочи Рада,
ћерка Иконијине пријатељице Јеке, која не бијаше још „на
полицу скочила”. За неку годину, Радино вижљасто тијело
поприми облине, а високи стас изглед наочите удаваче. Но,
Бошко се на то није обазирао, гледајући је као своје дијете.
Али за ручком би се гласнула Иконија:
– Ајде, Бошко, ожени се, није нам боље туговати. Јелену
не можемо наћи, знам ја то... Има и другијех, побогу, само
нека је поштена и од соја.
– Не могу се ја, мајко, на то ријешити. А и да прегнем,
теби за вољу, не знам коју бих – бранио се Бошко.
– Никуда даље из куће. Поред Раде ћеш остати честит!
– Обрни се на мог Бошка, Радо сине...

Без потписа

ХЕРОИНА УСТАНИЧКЕ ТОПЛИЦЕ

И НЕПОКОРНОГ ДУРМИТОРА

Иако је завршила учитељску школу, Јелена Шаулић Бо-

јовић се, уместо подучавања ђака, прихватила пушке и као
комита војевала у Србији и Црној Гори против бугарских и
аусторугарских окупатора.
Пљевља – У плејади српских хероина које су учествова-
ле у ослободилачким ратовима у првој половини прошлог
века једно од најсветлијих места припада, свакако, Јелени

152
Шаулић Бојовић – учитељици, неустрашивој комиткињи и
војвоткињи, учесници Топличког устанка 1917. године, која
се потом истакла у пружању отпора аустроугарском окупа-
тору у дурмиторском крају. Успомена на храброст ове жене
у њеном завичају живи до данашњих дана.
Рођена је 1896. године, у селу Јунча До, подно Дурмитора,
као најмлађа од петоро деце свештеника Перка Шаулића, а
одрасла у Медвеђи, где се њен отац преселио с породицом,
због – како је остало забележено – несугласица са црногор-
ским књажевским двором.
Према казивању публицисте Ђорђија Остојића из Пљева-
ља, који се годинама посебно бави истраживањем доброво-
љачког покрета, Јелена се одликовала необичном бистрином
ума и најлепшим врлинама, па је у рекордно кратком року
завршила учитељску школу. Међутим, уместо подучавања
ђака, прихватила се пушке и са оцем Перком придружила
устаничким четама Косте Војиновића на Радан планини, да
брани српску нејач Топлице и Јабланице од терора бугарског
окупатора.
– Као борац Гајтанског одреда била је неустрашива и на-
дасве вешта у руковању оружјем, а посебно је као бомбаш
била страх и трепет за непријатеље. Њено јунаштво и подвизи
соколили су добровољце да издрже, а народу тог дела Ср-
бије уливали су веру да је могућ отпор бугарском окупатору
– каже за Политику Ђорђије Остојић.
Када је крајем марта 1917. године, ипак, угушен Топлички
устанак, Јелена је са оцем Перком и групом четника отишла
у Црну Гору, да би се у дурмиторским врлетима придружи-
ла комитској чети војводе Бошка Бојовића, која је војевала
против аустроугарске солдатеске.
– Бројни примери њених подвига остали су у сећању на-
рода тог дела Црне Горе, а забележени су и у историјским спи-
сима. Ова одважна Дурмиторка посебно се истакла у сукобу
комита и жандарма на Врелима, у јануару 1918. године. У том
обрачуну погинуло је и рањено 97 непријатељских војника,

153
23 су заробљена, а међу њима и злогласни Осман Јогуница,
аустроугарски вакмајстор из Босне, који је осуђен на смрт, а
стрељала га је лично Јелена Шаулић – истиче Ђорђије Осто-
јић, наводећи да је, према описима њених савременика, Јелена
била крупна црнокоса девојка продорног погледа, оштрог и
бритког језика. У Топлици се и данас прича о лепоти ове Дур-
миторке, па је остала и узречица – лепа као Јелена Шаулић.
По завршетку Првог светског рата, удала се за војводу Бо-
шка Бојовића, засновала с њим породицу у Пљевљима и као
учитељица радила у оближњем селу Отиловићи. Међутим,
убрзо се, услед последица војевања и исцрпљујућег комит-
ског живота, тешко разболела и преминула је 21. марта 1921.
године. Тек је била закорачила у 26. годину живота. Остала
је прича да више од годину дана после њене смрти, у знак
жалости, у племену Дробњака, из којег потиче, није било ве-
сеља нити су се чуле гусле и песма. Посмртно је одликована
Карађорђевом звездом са мачевима.
– Сматрам да је завичај могао да успомену на њу сачува
и на примеренији начин него што су то народна предања.
Нема данас ниједне јавне установе која носи име ове „српске
Јованке Орлеанке”. Тек 2005. Удружење ратника и поштовала-
ца ратова 1912–1918. године из Пљеваља подигло је достојно
спомен-обележје Јелени Шаулић Бојовић, на старом градском
гробљу, где је и сахрањена – каже Ђорђије Остојић.

Петко Копривица
„Политика”, 15. децембар 2008.

154
Илустровани лист 16, Београд, 11. април 1921. године

Жабљак почеткoм 20. века

155
156
157
 Ратни дневник Јелене Шаулић објављиван је у наставцима, као и
њени књижевни радови, у листу који је излазио два пута седмично у
Скопљу. То је био опозициони лист: „Глас народа”, лист за политику,
књижевност и привреду, слободоуман орган отоманских Срба. Главни
уредници Глиша Елезовић и Милан Чемерикић. Излазио је од марта до
септембра 1912, као и 1920–1921. Видети: Боривоје Недић, „Културни
живот у Скопљу”, „Јужни преглед” (1927), 72–76.

158
Најдубљу захвалност изражавам: Државном архиву у Скопљу,
госпођи Емилији Роп, као и госпођи професорки Радојки
Тмушић Степанов из Новог Сада, Војном музеју у Београду,
кустосу госпођи Наташи Томић, Музеју Лесковца, кустосу
госпођи Мири Ниношевић, за фото-негатив из збирке музеја;
јеромонаху господину Игњатију Марковићу, господину
Милошу Луковићу, научном сараднику Балканолошког
института САНУ, † господину Бату Познановићу из Херцег
Новог, господину Слободану Шаулићу, господину Бранку
Кузмановићу, као и свима који су љубазношћу несебично
допринели у припреми ове књиге.

Бошко Бојовић
 МЕДИЈА ЦЕНТАР „ОДБРАНА”
Београд, Браће Југовића 19
e-mail:medijacentar@mod.gov.rs
www.odbrana.mod.gov.rs

Продаја
011/3201-810 и 011/3241-254
e-mail: komercijala@odbrana.mod.gov.rs

Књижара
Београд, Васе Чарапића 22
Тел. 011/2184-925

CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд
37:929 Шаулић Бојовић Ј.
94(497.16)"18/19"
БОЈОВИЋ, Бошко, 1948-
Јелена Шаулић Бојовић : (1896-1921) / Бошко Бојовић. – Београд :
Медија центар „Одбрана”, 2018 (Београд : Војна штампарија). – 158 стр.
: илустр. ; 21 cm. – (Библиотека Војна књига ; књ. бр. 2228)
Тираж 300. – Напомене и библиографске референце уз текст.
ISBN 978-86-335-0614-4
a) Шаулић Бојовић, Јелена (1896-1921) – Биографије
b) Црна Гора – Историја – 19в-20в
COBISS.SR-ID 267851532