Dr Ljubivoje Cerovi

Srbi u Belorusiji

Vladimir Pieta - pisac Istorije Belorusije Izdava:

Ana Jaki Glinska na Ruskom dvoru Ministarstvo
Republike
Srbije za veze
sa Srbima
Jurko Kriani Srbljanin - pretea panslavizma izvan Srbije
General Simeon Zori - gospodar klova
Glavni i
odgovorni
urednik:
Dositej Obradovi na posedima generala Zoria Slavko
Boravak arhimandrita Gerasima Zelia Vejinovi
Sava Tekelija na strievim posedima u Belorusiji
Pustolovi Zanovii u klovu Beograd,
1997.

Simeon Pievi u Mogiljevskoj guberniji

Teodor Jankovi Mirijevski - reformator ruskog kolstva
Srbi u Prvom svetskom ratu i Oktobarskoj revoluciji

Danilo Srdi - nosilac najviih vojnih priznanja u SSSR-u

Srbi iz Bake i Baranje u beloruskim partizanskim jedinicama

Belorusi pripadaju zajednici istonoslovenskih naroda; posebno su bliski Rusima i Ukrajincima. Prolost
ovog naroda odvijala se u znaku vekovne borbe za ouvanje etnikog identiteta i za nacionalnu
emancipaciju. Od 1991. godine Belorusija je nezavisna i suverena evropska drava.

Tokom poslednje polovine milenijuma Srbi su u Belorusiju dolazili raznim povodima i u raznim
vremenima. Bili su to pripadnici plemikih rodova, propagatori sveslovenskih ideja, kulturni pregaoci,
prosvetni reformatori, naunici raznih struka, crkveni dostojanstvenici, vojne stareine. Ratne oluje u 20.
veku donosile su i u beloruska prostranstva srpske borce, koji su se, daleko od zaviaja, rame uz rame sa
Belorusima borili protiv zajednikog neprijatelja.

Vladimir Pieta - pisac Istorije Belorusije

Istoriju Belorusije u vremenu kada je ova zemlja postala jedna od sovjetskih socijalistikih republika,
sainio je Vladimir Ivanovi Pieta (1878-1947), rektor i profesor Univerziteta u Minsku, beloruski i ruski
akademik. Potie iz porodice Ivana Hristiforovia Piete, Srbina iz Mostara, koji je po dolasku u Rusiju
1858. godine zavrio univerzitetske studije, a potom predavao kao profesor i bio rektor duhovnih seminarija
u Vitebsku i Poltavi. U Poltavi mu se rodio sin Vladimir. U rodnom gradu Vladimir Pieta je zavrio
gimnaziju, a zatim i Istorijsko-filoloki fakultet na Moskovskom univerzitetu. Odbranio je doktorsku tezu
"Agrarne reforme Sigismunda Avgusta u Litvansko-ruskoj dravi". Kao profesor istorije radio je u vie
gradova. Profesorsku karijeru otpoeo je kao srednjokolski nastavnik, a okonao kao akademik i ef
Katedre za istoriju Zapadnih i Junih Slovena na Moskovskom univerzitetu. Bio je profesor i rektor
Univerziteta u Minsku (1921-1930). U vreme staljinistikih progona, bio je od 1930. do 1935. u Sibiru.
Predavao je u mnogim prosvetnim ustanovama u Rusiji, Ukrajini i Belorusiji. lan Beloruske akademije
postao je 1928. a Ruske akademije 1946. godine.

Nauna preokupacija Vladimira Piete bila je usmerena u pravcu istraivanja istorije slovenskih naroda.
Na poetku karijere zanimao se za prolost Junih Slovena. Kao rezultat ovih interesovanja pojavio se rad
o Jurju Krianiu. Napisao je nekoliko zapaenih monografija: "Istorija litavske drave do Lublinske unije
(1569)", "tampa u Belorusiji u 16. i 17. veku", "Agrarna reforma i reim u Belorusiji u 16. i 17. veku".

Istorija Belorusije iji je autor Vladimir Pieta predstavlja sveobuhvatnu monografiju, koja govori o
prolosti beloruskog naroda na teritoriji dananje Belorusije.

U ranom srednjem veku na teritoriji dananje Belorusije ivelo je vie slovenskih plemena: Severani i
Drevljani, Radimii i Vjatii, Krivii i Dragovii. Neki od njih, kao to su bili Dragovii i Severani, odselila
su se najpre u Panonsku niziju, a potom i na Balkansko poluostrvo.

Deo Belorusije nalazio se u sastavu Kijevske Rusije. Krajem 10. veka Belorusi su primili hrianstvo od
vizantijskih propovednika. U tom vremenu isticali su se gradovi Polock na Zapadnoj Dvini i Turov na
Pripjatu. U njima su upravljali kneevi, koji su se nalazili u vazalnom odnosu prema kijevskom velikom
knezu. Tokom 11. i 12. veka na podruju Belorusije postojali su gradovi: Minsk, Grodno, Vitebsk, Druck
i Pinsk.

U 11. veku osnaeno belorusko plemstvo pokuavalo je da se osamostali od Kijevske Rusije, u emu se
isticao polocki knez Vseslav (1044-1101). Uspeo je da oko sebe okupi vie beloruskih kneevstava kao to
su bila: Minsko, Vitebsko, Drucko. Posle smrti Vseslava, kneevina se raspala. U vreme tatarske najezde
istoni deo Belorusije je potpao pod njihovu vlast, dok se jedan deo naao u sastavu Litvanije.

Naziv Belorusija pominje se od 13. veka. U to vreme su poeli da se razvijaju i beloruski jezik i nacionalna
kultura.

U neprestanoj borbi za nacionalnu slobodu, beloruski narod je 1440. godine protiv Litvanaca digao ustanak
pod vostvom mtsilvskoga kneza Jurija Lungvenjevia, koji je osvojio i Polock i Vitebsk. Stvorio je savez
sa smolenskim knezom za rat protiv Litvanije. Meutim, ovaj pokuaj je osujetio litvanski knez Kazimir.
Tada je nastao period litvanske vladavine nad Belorusijom.

Livonski rat, koji je ruski car Ivan IV Grozni 1563. godine otpoeo protiv Litvanije, pokrenuo je beloruski
narod u oslobodilaku borbu. Deo Belorusije osvojio je i pripojio Rusiji Ivan IV Grozni.

Veliki deo Belorusije u 16. veku se naao u sastavu Poljske, koja je pokuala da pokatolii belorusko
pravoslavno stanovnitvo.

Beloruski narod vodio je dugu borbu protiv poljske vladavine. Dizao je vie buna, da bi 1590. godine digao
ustanak u oblastima Mogiljeva i Bihova. Posle vie godina ustanak je bio uguen. Veliki ustaniki talas
zahvatio je Belorusiju u vremenu od 1602. do 1603. godine. Ustankom su bile obuhvaene oblasti Ora,
Mstislava, Krieva, Mogiljeva, Gomelja i dr.

itava Belorusija bila je zahvaena ustanikim plamenom 1648. godine. Oslobodilaka borba beloruskog
naroda protiv poljske vladavine trajala je itavu deceniju i uvrstila uverenje naroda da se moe spasiti
ropstva.

Nova prilika za osloboenje od poljske vlasti ukazala se u vreme Severnog rata (1701-1721), kada su
meusobno ratovale Rusija i vedska. Veliku pomo ruskoj vojsci pruili su beloruski ustanici. Posle vie
ratova u periodu od 1772. do 1795. godine izmeu Rusije i Poljske, Belorusija je u celini ula u sastav
Ruskog carstva.
Belorusija je 1812. godine ponovo postala poprite ratnih sukoba, kada je na Rusiju krenula vojska
Napoleona Bonaparte. Prodor Francuza izazvao je estok otpor Belorusa. Uspeno okonan rat uvrstio je
zajednitvo dva bratska istonoslovenska naroda - Rusa i Belorusa.

U sastavu Ruske imperije, narod Belorusije se zajedno sa ruskim narodom borio protiv feudalizma, diui
ustanke. Zajedno sa ruskim proleterijatom, vodio je klasnu borbu.

Veliku prekretnicu u istoriji Belorusije predstavljala je Oktobarska socijalistika revolucija 1917. godine.
Ve 25. oktobra 1917. godine bio je u Minsku formiran Savet radnikih i vojnikih deputata, koji je preuzeo
vlast u glavnom gradu Belorusije. Kontrarevolucionarne snage su formirale Komitet za spas domovine. Bio
je to poetak graanskog rata. Decembra 1917. godine kontrarevolucionarne snage su uzele vlast u
Belorusiji. Ubrzo su nemake, intervencionistike snage zauzele vei deo Belorusije. Van okupacione zone
ostale su Mogiljevska i Vitbeska gubernija. Jedinice Crvene amrije su potisnule nemake osvajae, kada je
osloboen i Minsk. U Belorusiji je januara 1919. godine uspostavljena sovjetska vlast. Februara 1919.
konstituisana je Beloruska Sovjetska Socijalistika Republika. Godine 1922. u SSSR su se ujedinile Rusija,
Belorusija, Ukrajina i Zakavkaska Federacija. Oktobra 1939. godine zapadni delovi Belorusije izdvojeni us
iz sastava Poljske i prikljueni SSSR-u. Dve godine kasnije poela je agresija Nemake na SSSR. Prva na
udaru se nala Belorusija, kada je 22. juna 1941. godine napadnut Brest. Za vreme Drugog svetskog rata,
sve do isterivanja nacistikih snaga, beloruski narod se hrabro borio protiv faista u okviru partizanskih
jedinica. Godine 1944. osloboena je Belorusija, kada su joj priznate granice uspostavljene 1939. godine.

Minsk, glavni grad Republike Belorusije, sa preko 1,5 milion stanovnika, prostire se na obalama Svisloa,
pritoke Beresine, u slivu Dnjepra. Grad se prvi put pod nazivom Menesk pominje 1067. godine. Poetkom
12. veka postao je sredite Meneske kneevine, koja je u 14. veku dola u vazalni poloaj prema Litvaniji.
Od 15. veka postao je centar sredinjeg dela Belorusije. Od 16. veka u Insku se organizuju sajmovi, to jaa
ekonomske veze sa Rusijom, Poljskom i Litvanijom i dovodi do privrednog uspona grada. Do kraja 18.
veka nalazio se u sastavu Poljske. Vie puta je razaran i iz temelja podizan. Posebno teka razaranja doiveo
je u vreme Severnog rata, kad su ga 1708. veani do temelja razorili. Sledee razaranje grad je doiveo
1812. godine u vreme Napoleonovog pohoda na Rusiju. Minsk je u vreme Drugog svetskog rata ponovo
bio do temelja uniten.

Minsk se u sastavu Rusije naao posle druge podele Poljske, 1793. godine, da bi 1796. postao sreditem
gubernije. Posle Oktobarske revolucije, kada je stvoren SSSR 1919. odine, Minsk je postao glavni grad
Beloruske Sovjetske Socijalistike Republike.

Danas je Minsk glavni grad nezavisne i suverene Republike Belorusije i njeno politiko, privredno, nauno,
prosvetno i kulturno sredite.

Ana Jaki Glinska na Ruskom dvoru

Kerka srpskog vojvode Stefana Jakia - Ana, bila je udata za kneza Vasilija Ljvovia Gliniskog, iji su
se posedi nalazili u Belorusiji. Njihova kerka Jelena udala se 1526. godine za moskovskog kneza
VasilijaIII Ivanovia, koji je ovom zemljom vladao od 1505. do 1533. godine. Njihov sin IvanIV Vasiljevi
Grozni vladao je Rusijom najpre kao veliki knez (1533-1547), potom kao car (1547-1584).

Znamenita srpska vojvodska porodica Jakia, koja potie iz doba srpskih despota, vladala je itavo stolee
Pomorijem. Ovde su, na obe obale Moria, 1465. godine od ugarskog kralja Matije Korvina dobili
osamdesetak naselja sa seditem u Nadlaku. Zahvaljujui vitekim podvizima, podizanju i darivanjima
manastira, sauvani su u narodnoj tradiciji i opevani u narodnim pesmama. Porodica vojvode Stefana
Jakia je udajama kerki stekla razgranate rodbinske veze sa ruskim carskim, srpskim despotskim,
modavskim vojvodskim, hrvatskim bosanskim i italijanskim vlastelinskim porodicama.

Kneevi Glinski, Mihailo i Vasilije, su krajem 15. i poetkom 16. veka vladali podrujem Polesja i Berestja
u Belorusiji i severnim delom Ukrajine. Sedite kneevine, koja je priznavala vrhovnu vlast litvanskog
velikog vojvode Sitismunda, nalazilo se u Turovu na reci Pripjatu, u Belorusiji.
Krajem 15. i poetkom 16. veka veliki moskovski knez Ivan III Vasiljevi (1462-1505) poveo je akciju za
okupljanje ruskih zemalja. Na taj nain su se pod njegovom vrhovnom vladavinom kao "gospodari cele
Rusije", nale kneevine: vladimirska, moskovska, novgorodska, pskovska, tverska, jugorska i permska.
Legitimitet svojoj vlasti ostvario je enidbom sa Sofijom Paleolog, neakinjom poslednjeg vizantijskog
cara Konstantina DI Dragaa, iz uvene dinastije Paleologa, koji su Istonim Rimskim Carstvom vladali
gotovo dva veka (1261-1453). Inae, Konstantin je bio unuk srpskog desptoa Konstantina Dragaa
Dejanovia.

Poetkom 16. veka Mihailo i Vasilije Glinski pripremali su se na obraun sa litvanskim velikim knezom,
sa namerom da se izdvoje iz sastava Litvanije. Saveznika u tim nastojanjima videli su u velikom
moskovskom knezu Vasiliju III, koji je na prestolu "gospodara sve Rusije" nasledio oca Ivana III.
Zajednika akcija protiv Litvanije bila je u skladu sa krajnjim ciljem da Rusija postane naslednikom
Vizantijskog carstva. Kao protivmeru, litvanski knez je sklopio savez sa krimskim i kazanjskim kanom.
Vojne snage ruskog velikog kneza Vasilija IIIi Glinskhi napale su 1507. godine Litvaniju, krenuvi prema
glavnom gradu Vilnu. Poto je napad odbijen, Glinsi su 1508. godine morali da izbegnu u Moskvu. Ovde
su dobili posede i vii poloaj meu ruskim bojarima. Vasilije je umro 1515. godine. Mihailo je posle smrti
Vasilija III1533. godine pokuao da se domogne ruskog prestola, u emu je bio osujeen. Poto je baen u
tamnicu, umro je 1534. godine.

Kerka Vasilija Glinskog i Ane Jaki - Jelena udala se 1526. godine za ruskog velikog kneza VasilijaIII
Ianovia, s kojim je 1530. godine rodila sina Ivana Vasiljevia, potonjeg ruskog cara Ivana IV Groznog.
Poto je Vasilije III umro 1533. godine, prema njegovoj oporuci, u ime maloletnog sina Ivana vladala je
majka Jelena do svoje smrti 1538. odine. Brigu o unuku i staranje o upravljanju dravom preuzela je njegova
baka kneginja Ana Jaki Glinska do svoje smrti 1547. godine. Iste, 1547. godine Ivan IV Grozni krunisan
je za cara cele Rusije kojom je vladao do 1584. godine.

Negujui tradicije slavne srpske prolosti, Ana Jaki Glinska unela je u Ruski dvor, a preko njega i u itavo
Carstvo, kult srpskog svetitelja Save Nemanjia. Od izuzetnog znaaja bila je injenica da je ruski car Ivan
IV Grozni, meu ijim precima su se nalazili pripadnici srpskih vlastelinskih porodica Dejanovia i Jakia,
prihvatio kult svetog Save, uzimajui ga za lini uzor. U njegovo vreme nastao je "Letopisni licevoj svod",
najvei knjievni poduhvat u Rusiji 16. veka. U ovoj sveoptoj istoriji, na 61 listu sa 122 minijature i sa
oko 250 malih slika, prati se pria o velikom srpskom svetitelju. U Letopisu su sadrana itija i drugih
srpskih svetitelja. Koliko je bio razvijen kult srpskih svetitelja na Ruskom dvoru svedoi i podatak da su
po nalogu cara Ivana IV Groznog u Arhangelskom saboru moskovskog Kremlja ivopisana etiri lika koji
ne pripadaju krugu ruskih vladara. Pored vizantijskog cara Mihaila VIII Paleologa, prikazani su i likovi
Simeona - Stefana Nemanje, Svetog Save i kneza Lazara.

Jurko Kriani Srbljanin - pretea panslavizma

Jurij Kriani (1618-1683), u Rusiji poznat kao Jurko Kriani Srbljanin koji je delovao i u Belorusiji, bio
je prvi nosilac ideje sveslovenstva kao jezike i etnike celine i crkvene unije, kao i njegovog duhovnog i
kulturnog jedinstva. Sredite svoga delovanja usmerio je na Rusiju, koju je smatrao jedinom slovenskom
dravom koja je uspela da ouva svoju slobodu i da ima vladara slovenskog porekla.

Roen u Prokuplju kraj Karlova, u plemikoj porodici, zavrio je jezuitsku gimnaziju u Zagrebu, filozofiju
u Gracu, a teologiju u Bolonji i Rimu. Doktorirao je na Kolegijujumu grekumu, namenjenom
osposobljavanju prelata za misionarski rad na istoku Evrope. To je bilo u skladu sa Krianievim
sveslovenskim opredeljenjima za misionarsku delatnost u Rusiji.

U skladu sa ovim njegovim opredeljenjem, katolika crkva ga alje u Smolensk sa zadatkom da deluje
meu pravoslavnima u zapadnoj Rusiji i Belorusiji. Kratko vreme, 1647. godine, proveo je u Moskvi, da bi
se ponovo vratio meu Beloruse. Neko vreme proveo je na studijskom putovanju po zapadnoj Evropi,
prouavajui literaturu o slovenskim narodima. U Rim se vratio 1656. godine, gde je iveo i radio u Zavodu
svetog Jeronima. Ovde je nastavio da prouava prolost Slovena, to je bilo neophodno za misionarski rad
u Rusiji.
Zbog naglaenih sveslovenskih ideja, za put nije dobio odobrenje od papske kurije, pa se preko Bea
samovoljno i samoinicijativno uputio u Rusiju. U Moskvu je stigao 1659. godine. Ovde se "Srpskim
pismom" obratio caru Alekseju Romanovu. Predstavio se kao sin srpskog trgovca, kao "Serbljin Jurija
Ivanova Bilia". U slubu je primljen kao "istoriar - letopisac". U Moskvi se odmah prihvatio pisanja
rasprava o potrebi reforme ruske irilice, posle ega je planirao da pree i na izradu gramatike.
Koncipirajui ovaj zamaan projekat, formulisao je svoje filoloke nazore.

Zbog svoje naglosti i nepromiljenosti, pogotovu kada je u pitanju bilo propagiranje unije to je nailazilo
na podozrenje careve okoline posebno grkih savetnika, Kriani je prognan u Tobolsk u Sibiru, gde je
proveo punih petnaest godina (od 1661. do 1676). Ovde je, kako istie istoriar Nikola Radoji, iveo "u
vrlo humanoj formi i sa naroitom potedom, kako su, uostalom, Rusi uvek postupali sa propagatorima
unije". U progonstvu je primao i platu koja mu je omoguavala pristojan ivot i plodan stvaralaki rad.

U progonstvu je napisao svoje ivotno delo "Politika ili Razgovori o vladateljstvu". Razmiljajui o Rusiji
i smiljajui kako bi je trebalo urediti, izneo je svoje originalne, a esto i duboke, nazore o najteim
politikim i ekonomskim pitanjima Rusije i celog Slovenstva. Iz najdubljeg uverenja zalagao se za
neogranieno samoodranje, kao jedini, teorijski i praktino opravdani sistem vladavine.

U socijalistikom pogledu u "Politici" je podravan postojei drutveni poredak. U skladu sa "bojim

zakonom", prema kojemu "ko ne radi taj neka ne jede", osudio je "optu nepravdu koja se ini svima dobrim
ljudima, odnosno da jedni zarauju svoj hleb svojim znojem i svojom krvlju, a drugi deru krv ivei u
dokolici i puni prkosa", konstatujui da "ima gotovo isto toliko tirana i drutvenih otimaa, koliko ima
plemia". Kriani je ipak podrao staleku podelu drutva, sa povlasticama za plemstvo, to je smatrao
prirodnim i neprikosnovenim.

U spisu "Tumaenja istorijskih proroanstava" razradio je sveslovenske ideje, okrenute prema Rusiji.

Posle progonstva vratio se u Moskvu, da bi otiao u Vilno, gde je preao u dominikance. Nesmiren, "jer je
opet sa svojim nemirom, nepokornou i tuakanjem dodijao brzo celoj dominikanskoj provinciji u
Poljskoj", otiao je u Varavu. Odatle je zajedno sa vojskom poljskog kralja Jana Sobjeskog otiao na
opsednuti Be. Pod zidinama Bea, kada je poljska vojska razbila turski obru, zavrio se ivot Jurja
Kriania.

Ocenjujui delo Jurka Kriania Srbljanina, istoriar Nikola Radoji je zakljuio: "Bio je tipian
predstavnik slovenskih plemena, kao jedan od prvih slovenskih mislilaca, predlagao je reavanje zamrenih
politikih, ekonomskih i prosvetnih problema, koje je on jo onda imao jasno pred oima, kada o njima
veina njegovih slovenskih savremenika nije ni slutila".

General Simeon Zori - gospodar klova

General Simeon Zori (1743-1799), vlasnik velikih zemljinih kompleksa sa desetinama hiljada "muika",
sa seditem u klovu, na Dnjepru, u Mogiljevskoj guberniji, okupljao je mnoge znamenite Srbe. Zato je
meu Srbima bio cenjen kao mecena i "dobrodjetelj", "slavni i plemeniti" pokrovitelj kulturnih pregalaca.

Otac Simeonov Gavrilo Nerandi, poreklom iz Dalmacije, doao je u Rusiju u vreme seoba Srba sredinom
18. veka. Mladog Simeona Nerandia usvojio je general ruske vojske Maksim Zori poto nije imao
mukih potomaka. Od tada je Simeon Nerandi primio prezime svoga pooima Maksima Zoria.

Inae, Maksim Zori se doselio u Rusiju 1752. godine, u vreme seobe Srba u Slavjanoserbiju pod vostvom
Jovana evia. Zbog uspene vojnike karijere carica Katarina II mu je dodelila posed u okolini Pskova.

Simeon Zori je rano stupio u vojniku slubu, pa je ve 1760. godine uestvovao u Sedmogodinjem ratu
protiv Pruske. Tada je dobio oficirski in. Uestvovao je i u guenju poljskog ustanka.
Simeon Zori je uestvovao u ratu koji je vodila Rusija protiv Turske (1768-1774). U inu premijera-
majora, punih sedam meseci je sa svojom posadom odolevao turskoj opsadi, da bi se zatim predao brojnijem
neprijatelju. U turskom zarobljenitvu proveo je vie od etiri godine, a po okonanju rata bio je osloboen.

Posle zakljuivanja mira izmeu Rusije i Turske, Simeon Zori se vratio u Petrograd. Ubrzo je poslat u
diplomatsku misiju u tokholm, posle ega je bio primljen kod carice Katarine II, koja ga je odlikovala
Ordenom Svetog Georgija.

Na preporuku kancelara Gligorija Aleksandrovia Potemkina doao je u milost carice Katarine II, pa je
1777. godine proizveden u in general-majora. Tada je otpoeo njegov vrtoglav uspon. Dobio je palatu u
Petrogradu i imanje u Sesvegenu u Litvaniji. Neto kasnije dobio je imanje klov u Mogiljevskoj guberniji,
u Belorusiji. Bilo je to imanje kneeva artoriskih sa brojnim selima i zaseocima, sa 16.000 dua,
grupisanih u 12 optina. Neposredno iza toga, carica Katarina II poklonila je Zoriu imanja u Polockoj
guberniji u Belorusi, koje je imalo 7.000 dua.

U klovu Zori je izgradio dvorac, koji je postao sredite oko kojeg su se okupljali pripadnici raznih nacija,
religija, stalea i profesija. U dvorcu je imao stalnu pozorinu trupu i muziki orkestar. Vaio je za
velikodunog oveka, koji je "bio dobar ak i prema Jevrejima, koji su tada iz reda gonili i prezirali. Nikog
od svojih poznanika nije zaboravljao, davao je penzije i slube s dobrim prihodima, cela imanja na
uivanje".

Svoje bogatstvo ulagao je u fabrike koe, uarije, proizvodnju alkohola, graenje laa, kao i za preradu
metala.

Svake godine, na cariin imendan, kada je bio vaar u klovu, organizovao je viednevna slavlja.
Prireivani su raskoni balovi, maskarade, pozorine predstave, vatrometi, vonje amcima Dnjeprom id.
Dolazili su mu gosti iz Petrograda i Moskve.

Kada je carica Katarina II pola da obie Belorusiju 1780. godine posle prikljuenja pet zapadnih gubernija
i da se u Mogiljevu sastane sa austrijskim carem Josifom II, zadrala se i u klovu. Ovde joj je Simeon
Zori priredio sveani doek. Cariin boravak u klovu opisao je knez Bezborodko, njen lini sekretar.
Navodi da je u klov carica dola posle Polocka. Zapisao je da je Zori na opravku inae raskonog dvorca
potroio 4.000 dukata; iz Saksonije je nabavio raznog porculanskog posua za 6.000 rubalja, a na ulasku u
klov podigao je velianstvenu trijumfalnu kapiju. U cariinu ast doveo je operu iz Nemake, da bi na
kraju priredio i bal.

Kada su iz Mogiljeva u klov svratili carica Katarina II i car Josif II, stanovnici naselja "gromko su
pozdravili uzviene goste". U centru grada vrteli su se peeni volovi, napravljeni su vodoskoci od vina,
postavljeni su ogromni stolovi puni hleba i raznih jestiva. Prireena je pozorina predstava i maskarada. Iz
parka je ispaljeno 50.000 raketa, a itavu iluminaciju pripremio je italijanski strunjak Melisino.

O raskonom ivotu na dvoru Zoria u klovu ostavio nam je svedoanstvo i Aleksandar, sin generala
Simeona Pievia, autora "Memoara" u kojima je ovekoveio srpske seobe u Rusiju sredinom 18. veka. U
svojoj "Autobiografiji", Aleksandar Pievi je zapisao utiske posle boravka u dvorcu Zoria u klovu kada
se nalazio na proputovanju u svoj novi garnizon. On kae: "Siavi sa svog visokog poloaja, general Zori
je i dalje hteo da igra vanu ulogu. Zato su se oko njega skupljali svakojaki ljudi: poljski plemii da bi se
koristili njegovom protekcijom, Rusi da mu diu novac na kartama, jer je bio strastan igra, a nije umeo da
igra, Srbi iz Rusije i Austrije, zato to se on pred njima umeo da pravi vanim i velikodunim. Uopte on
je hteo da u klovu produi raskoni ivot u minijaturi. Jednom reju uvek je tu bilo mnogo ljudi raznog
zvanja, tako da se svi nisu mogli smestiti u Zorievom dvorcu, ve u varoi na njegov raun, zbog ega su
ogromni rashodi uvek - premaivali prihode. Meu gostima je uvek bilo i svetskih protuva kojima su na
kraju krajeva za poinjena nevaljalstva "eali lea knutom".

Posle svih ovih trokova bez pokria, "Zorievo imovno stanje naglo je posrnulo". Od propasti ga je spasila
carica Katarina II. Posle njene smrti 1796. godine naslednik na carskom tronu Pavle I znatno je pomogao
Zariu, sve do njegove smrti 1799. godine.
Najznaajnije delo koje je stvorio general Simeon Zori predstavljala je klovska plemika kola, koju je
otvorio 1778. godine. Za kolu je podigao posebnu zgradu, sa bolnicom i otvorenim manjeom za uenje u
jahanju, angaovao nadzornike i nastavnike, osnovao biblioteku, fiziki kabinet, zooloki muzej i galeriju
slika. Na osnivanje kole potroeno je 80.000 rubalja. Kapacitet kole iznosio je stotinak uenika. Polovinu
je izdravao Zori, dok su za polovinu roditelji obezbeivali odeu i obuu. Godinji trokovi za izdravanje
kole iznosili su oko 50.000 rubalja.

O poetku rada Zorieve kole, utiske je zabeleio Aleksandar Pievi u ve pomenutoj "Autobiografiji".
tim povodom zapisao je: "Ua kadetskom korpusu uilo se do stotinu mladih plemia. Uspeh je bio gotovo
nikakav, a glavna briga izgleda da je bila nainiti ih dobrim tancmajstorima i glumcima; skakati umeju
odlino i dosta dobro govore na bini, igraju balete sa dvadeset devojaka, odabranih iz Zorievog sela, zbog
kojih se i uitelji rado gube sa kulisama". Ovako nepovoljnu ocenu Pievi je dopunio opaskom: "Ali
docnije se ova kola popravila".

Poetnike greke u radu kole su bile ispravljene i kolvska plemika kola postala je prva moderna vojna
kola u Rusiji. Zori je kao prvog uenika primio svog roaka Vasilija Rajkovia. Nastojao je da za
nastavnike angauje i uene Srbe. Nameravao je da dovede Dositeja Obradovia i Emanuela Jankovia.

Tokom gotovo dve decenije postojanja (1778-1797), Vojnu Plemiku kolu u klovu je zavrilo 268
polaznika. Iako prvenstveno vojna, kola je pruala sluaocima opte obrazovanje, posebno iz matematike,
knjievnosti, muzike, slikarstva, pozorita, plesa.

Car Pavle I je reskriptom iz 1797. godine Simeona Zoria proizveo u in general-lajtanta. S obzirom da se
sa slubom nalazio u puku u Moskvi, Zorieva Vojna kola je pretvorena u dravnu, pod njegovom
vrhovnom upravom.

Veliki poar koji je 1797. godine unitio zgradu Vojne kole u klovu i deo dvorca duboko je potresao
Simeona Zoria. Dve godine kasnije je umro, ne mogavi da preali svoje ivotno delo. Car Pavle I je 1800.
klovsku kolu preimenovao u Kadetski korpus i izmestio ga u Grodno u Belorusiji. Ubrzo je Zorieva
vojna kola premetena u Moskvu, kada je preimenovana u Vojnu gimnaziju.

Imanje Simeona Zoria nasledio je njegov brat David. Kada je umro, vlasnik je postao Zoriev sestri
Simeon Pavlovi arnojevi. Kada je i ovaj umro 1821. godine, ostavivi za sobom velike dugove,
Komisija za pregled i isplatu dugova je rasprodala itav klovski spahiluk.

U stvari, posle velikog poara i smrti generala Zoria, spahiluk je naglo poeo da propada. O tome je
svedoanstvo ostavio mitropolit moskovski Platon u svome "Puteestviju u Kijev", 1804. godine. "Proli
smo kroz slavno mesto klov, ali ga nismo mogli razgledati, samo smo uli da bi se gledanjem takvih
stanovnika uvredili i pogled i dua naa".

Zakljuujui kazivanje o ivotnom putu generala Simeona Zoria, knjievnik Milo Moskovljevi je
zabeleio: "Danas u klovu nema nieg to bi opominjalo na Zoria i njegovo vreme".

Dositej Obradovi na posedima generala Zoria

Od kraja 1787. do polovine 1788. u klovu, kao i na posedima generala Simeona Zoria u Sesvegenu u
Litvaniji, boravio je Dositej Obradovi (1739-1811).

Najznamenitiji predstavnik srpskog prosvetiteljstva i racionalizma, svojim ivotom i celokupnim

knjievnim radom u potpunosti je izrazio protivrenosti izmeu starih i novih shvatanja, nastalih sredinom
18. veka; preao je mukotrpan put od kelije pravoslavnog manastira do sluaonica modernih evropskih
univerziteta. Veiti putnik, entuzijasta po prirodi, Dositej je svojom pojavom ilustrovao vreme u kojem je
iveo i ciljeve kojima je nesebino teio. Pripadnik graanke klase koja se tek raala, rano ostavi bez
roditelja, svoj ivotni put otpoeo je odlaskom u manastir. Uoivi sopstvenu suvinost u sholastikoj
sredini, Dositej naputa manastir. Tada poinju njegova "stranstvovanja".
eljan saznanja, boravei po evropskim kulturnim metropolama osamdesetih godina 19. veka, svodi
steeno bogato saznanje u okvirne granice stvaralake erudicije, kao plodotvorne baze za dalje ostvarenje
ciljeva svog ivotnog opredeljenja. U zrelom dobu, oseajui neodoljivu potrebu da se vrati u otadbinu
svojih predaka, Dositej odlazi u ustaniku Srbiju. Ovde je pruio maksimum vlastitih sposobnosti u
konstituisanju i organizovanju mlade drave. Linim primerom je uticao na jaanje slobodarskih ideala.
Ovde se 1811. godine zavrio njegov ivotni put.

Kada je doavi iz Moldavije, Dositej u Lajpcigu, 1783. godine tampao "ivot i prikljuenija" etiri
primerka je poslao Simeonu Zoriu u klov. Ovo je oduevilo Zoria, koji mu je 30. novembra 1783. godine
odgovorio pismom u kojem je naglasio da je primio "etiri egzemplara knjige poslate rez itelje mora
grada". Zahvaljujui na poiljci, Zori dalje kae: "Nahodei u njoj takov ist stilus jezika nae mile nacije,
tako jasno i polezno naravouenije, ja sam je itao s tolikim zadovoljstvijem, to vam ne mogu zadosta
izrei koliko mi je drago to ste mi je poslali". U pismu Zori je u klov pozvao Dositeja reima: "Onda bi
ja imao radost pokazati vam koliko ja umem potovati ljude vaega razuma". Zamolio ga je da mu to pre
odgovori.

Dositej mu je odgovorio 17. januara 1784. godine. U kitnjastom zahvaljivanju istie: "Da sam slobodan, na
mesto ovoga mojega pisanija samoga bi sebe na potu dao i krila bi elio, da koliko pre pred nogam
slavnoga Mecena mojega za tako milostivo i carskoduno pismo ne samo da blagodarim, nego, ako bi se
ikako moglo, sav u blagodarnost da se preobrazim i pretvorim.

Prvu knjigu koju je posle toga tampao - "Sovjete zdravago razuma" 1784. godine, Dositej je je posvetio
svom "milostivjeelju i blagodatnjejelju patronu". To je izrazio "Stihima", u kojima velia generala, a koje
zavrava reima: "O Zoriu, diko i obrano moja!"

Kada je Dositej obilazio evropske metropole dolo je do prekida prepiske. Poto se iz Londona vrato u
Lajpcig, zatekao je novo pismo generala Zoria, koji ga poziva u klov za nastavnika vojne kole. To je
uinio u isto vreme kada je za nastavnika fizike i matematike pozvao Emanuila Jankovia (1758-1792),
jednog od istaknutih propovednika racionalistikih ideja u Srba.

U poetku Dositej nije prihvatio poziv, jer je bio vezan za Lajpcig, gde je mogao da tampa svoje radove.
Kada je Zori obeao da e nabaviti tampariju, Dositej je prihvatio poziv da doe u klov.

Krajem 1787. godine Dositej se pojavio u klovu. ekao je punih est meseci da Zori obezbedi tampariju.

U leto 1788. godine Dositej je napustio klov. Tim povodom je zapisao: "Ovo je esti mesec kako se eka
ovde tipografik; po svoj prilici nee odrati re. Zato nameravam poi u Liflandiju, gde u se na dobram
gospodina generala Zoria mesec dana baviti".

Juna 1788. godine Dositej se naao u Liflandiji (Litvaniji) u Sesvegenu, na jednom od poseda Simeona
Zoria. Ovde je proveo mesec dana, to se vidi iz pisma u kojem govori o svojem "puteestviju" po grkim
zemljama. Iz Rige u Letoniji je pismo datirao sa 3. avgustom 1788. i govori o svom boravku meu
Albancima u Epiru. Iz klasena u Kurlandiji, gde je opisao putovanje preko Venecije i Zadra u Dalmaciju,
javio se 28. avgusta 1788. godine. Boravkom u Kenigsbergu odakle se javio 14. septembra 1788. godine,
okonao je putovanje po baltikim zemljama. Ovde je opisao svoj boravak u Beu, kao i u rodnom Banatu.
U Berlin je dospeo krajem septembra 1788. godine gde je opisao svoje puteestvije po zapadnoj Evropi, do
odlaska u Englesku.

Kada se vratio u Lajpcig januara 1789. godine zabeleio je: "U klovu ekao sam ravno est meseci
tipografa, i kako sam sasvim poznao da on ne misli svoju re odrati, pohitao sam u Lajpsik doi. Moj
blagodetelj general Zori mi je dao za ovo est meseci koliko je obetao bio za celu godinu, to jest etiri
stotine rublji. Darovao mi je i jednu lisiinu, to vredi sto rublji. Tu sam rasprodao, za ne potezati breme sa
sobom, ove moje knjige nemecke i francuske, latinske i talijanske, kromje onih ingleskih, koje sam na dar
u Londonu poluio. Nemecke uzeo je general za svoju bilioteku."

Boravak arhimandrita Gerasima Zelia

U klovu je boravio i arhimandrit Gerasim Zeli (1752-1838), rodom iz egara u Dalmaciji. Rano se
zamonaio u manastiru Krupi, da bi se 1782. uputio u svet, na Krf, gde je uio da ivopie ikone. Potom se
uputio u Mirgorod u Novu Serbiju, gde je naao mnoge Srbe koji su se ovamo doselili pre tri decenije.
Uenje ivopisanja je nastavio u Kijevu, da bi doao u Carigrad, gde ga je 1785. godine jerusalimski
patrijarh proizveo u arhimandrita. Poto je neko vreme proveo ponovo u Krupi, krajem 1786. je krenuo u
Rusiju, preko Poljske.

Rusku granicu preao je na podruju Belorusije. Stigao je u grad Bjelini, nedaleko od Mogilejva i klova.
U autobiografskom tekstu "itije" Zeli navodi da je nameravao da najpre dospe u klov, kod generala
Zoria. Ruski graniari nisu pustili Zelia da pree granicu, jer je bio zabranjen ulazak u zemlju licima koja
su nosila sveteniku odedu. Sa sobom je vodio neaka kojega je eleo da ostavi u klovu da ui vojnu
kolu generala Zoria. Lukavstvom je ipak preao granicu. Svoj boravak u klovu Zori opisuje u "itiju".
"U klovu potraim nekoga Dimitrija Ponjavicu, Srbina iz Sarajeva koji stajae u Zoria i koga sam saznao
u Zadru, jer je bio ujak Zorza i Matea iria i naem ga. Ovaj ovde Zoriu, kae da sam doao sa djetetom
i predtavi me u jednoj strani dvora njemu, jer je onda imao mlogo gostiju od gospode ruske". Kada ga je
ugledao u svetenikoj odedi, upozorio ga je da ako za to saznaju graniari i uhvate ga "da me mogu jot u
Sibiriju poslati". Poto je Zoriu poverio roaka i dobio 15 holandeza u zlatu, Zeli se vratio u Poljsku.

To se dogaalo u vreme kada su se irile vesti "da imperatorica rosijska Ekaterina Vtora ide kroz Sklov u
Kijev i u Krimeju, da se krunie (ljeta 1787) i da e joj imperator Josif Drugi i Stanislav kralj poljski u
Kijevo u susret doi", navodi u svome "itiju".

Put je Zelia vodio u Kijev, potom u Petrograd. Do kraja ivota, kao episkopski vikar, branio je pravoslavlje
u Dalmaciji i Boki Kotorskoj. Srpska knjievna zadruga objavila je: "itije mene Gerasima Zelia,
arhimandrita, bivega generala-vikarija vostonog blagoestija u Dalmaciji i po tom vikarija u Boki
Kotorskoj, svega od lj. 1796. do konca lj. 1811".

Sava Tekelija na strievim posedima u Belorusiji

Neto posle Zelia, kod generala Zoria u klovu je boravio Sava Tekelija (1761-1842), najvei dobrotvor
u istoriji srpske kulture, prvi doktor pravnih nauka u Srba, pripadnik aristokratske aradske porodice,
doivotni predsednik Matice Srpske.

Tekelija je tri puta putovao u Rusiju. Prvi put je iao 1787. godine kod strica Petra u Mirgorod, o emu je
ostavio zapis u "Opisaniju ivota". Drugi put je iao 1811. godine, u vezi sa nasleem Petra Tekelije.
Putovao je preko Erdelja, Bukovine i Moldavije. Idue godine se vratio preko Jaa, Batoana, Suave i
Klua. Godine 1816. putovao je jo jednom u Rusiju istim povodom.

Prilikom prvog putovanja u Rusiju, kada je u Ukrajini 1787. godine posetio strica Petra, boravio je u
Petrogradu i proao i kroz Belorusiju.

U "Opisaniju ivota" navodi da je, poto je proveo etiri meseca u Petrogradu, krenuo za klov sa namerom
da se tamo nae sa generalom Zoriem, "ne bi li sela strica moga vidio u Vitebskoj Guberniji". Krenuo je
po cii - zimi. Opisao je ovo dramatino putovanje: "Kada iz Peterburga izido, to putem sve koje, i dole,
mislei najpre, da je tako neravna zemlja, posle da je vetar naveo tako te je bregove nainio, kad koji s puta
mi svrnuo to su mu konji skoro do uiju upali u sneg, ja mislim da je tu anac pokraj puta, i u tim mneniju
putova nekoliko dana dok mi se nije preglodala rokunica, to bi u jelovoj umi, ja poslo strametera koji,
kako se siao s puta upade do grudi u sneg, ja se nasmeja mislei da je u ancu upao i rekao mu da ide
dalje." Tek uz pomo stanovnika okolnih sela uspeli su da krenu dalje i dou klov.

Bio je lepo primljen kod Zoria. Nasuprot dvorca, veli Tekelija, "dao je on nainiti kadetski tift za 30
kadeta, koji je on svojim trokom snabdio i sodravao. Uprkos ljubaznosti Zoria, Tekelija veli: "Sela moga
strica vidio nisam, jeli koga sam pitao nije mi znao kazati, a zimi traiti teko bi, i tako proavi Mohilov
doido jednu potu pred ernigov". Nastavio je putovanje Ukrajinom.

Pustolovi Zanovii u klovu

U Zorievom dvoru boravili su i mnogi pustolovi, meu kojima posebno mesto pripada brai Zanoviima.
Poetkom 1781. godine u klov su stigli sa Zorievim bratom Davidom - Marko i Anibal Zanovi, iz
plemena Patrovia. Bili su to uveni avanturisti o kojima su itave knjige napisane. Poticali su iz bogate
plemike kue, dobili solidno obrazovanje, putovali po svetu i stekli mnoge poznanike. Vodili su rasipniki
ivot i straili svu imoviu, pa su putujui po svetu iveli od avantura i kocke. Starii brat Marko prevario je
jednog holandskog bankara za 300.000 franaka, u ime mletakog poslanika, zbog ega je dolo do krize u
diplomatskim odnosima izmeu Holandije i Mletaka.

U nastojanjima da se domognu novca, uz pomo Davida, brata Zorieva, dospeli su u klov. Doli su u
trenutku kada i posed 100.000 rubalja prihoda, Zori nije mogao da se oslobodi dugova, menica i zaloga.
Zato su Zanovii predloili Zoriu da im preda na upravu imanje, a oni su se obavezali da isplate sve
njegove dugove i da mu godinje daju po 100.000 rubalja.

Pod izgovorom da proda neko svoje imanje, Anibal je otiao u inostranstvo, da bi se februara 1783. godine
vratio sa lanim novanicama u apoenima od po 100 rubalja. Ubrzo se saznalo da se u klovu rasturaju
lane rublje, pa je Anibal uhapen. Ovo je kompromitovalo i Zoria.

Simeon Pievi u Mogiljevskoj guberniji

Ruski general srpskog porekla Simeon Pievi (173-1797) doao je u Rusiju prilikom seobe Srba, na
podruje Slavjanoserbije, 1753. godine, kao austrijski graniarski kapetan.

U slubi Ruskog dvora, ostvario je blistavu vojniku i diplomatsku karijeru. Ostao je poznat u knjievnosti
i istoriografiji po "Istoriji Srba" i "Memoarima".

Posle dve decenije predanog rada, 1795. godine Simeon Pievi je okonao "Istoriju Srba". Puni naslov
ovog dela glasi: "Knjiga o naciji srpskoj, o vladaocima, carevima, kraljevima, kneevima i despotima, kao
i o svim dogaajima u narodu srpskom". Nil Popov, ruski istoriar i poznavalac srpske istorije, o ovom delu
je rekao da "predstavlja ne uvek potpuni svod svesti iza istorije srpske od poetka srednjeg veka do 18.
veka, uzetih iz raznih knjiga - sadravalo je i podatke o poloaju Srba u Ugarskoj do reforama Marije
Terezije, koje su uticale na ivot srpskog naroda - kao i o nemirima do kojih je dolo posle tih reforama, i
seobama nezadovoljnika u Rusiju. Ti podaci imali su karakter porodinih predanja i linih opaanja".

Motive koji su ga pokrenuli da napie "Istoriju Srba" Pievi je obrazloio reima: "Uvek sam eleo da
svom narodu uinim neko dobro i da mu budem od neke koristi. Uvek sam o tome mislio i koliko mije bilo
mogue to i u delo privodio." Ovo vredno delo ostalo je samo u rukopisu. Nalazi se u Arhivu Srpske
akademije nauka i umetnosti u Beogradu.

"Memoare", odnosno "Izvetaj o doivljajima Simeona Stepanova Pievia, general-majora i kavaljera

Ordena sv. ora", pisao je pune etiri decenije, od 1744. do 1784. godine.

Povodom "Memoara", obraajui se "blagonaklonom itaocu", Pievi istie: "U ovoj knjizi govoriu o
samom sebi, i to ne krasnoreivo, nego kratko i prosto, onako kako su se sreni i nesreni doivljaji u mom
ivotu reali, jedan za drugim." U obraanju itaocu, dalje kae: "Ova moja knjiga imae tri dela. Prvi e
govoriti o doivljajima moje rane mladosti, o mome kolovanju, i mojoj slubi u austrijskoj vojsci - od
poetka pa do mog dolaska u Rusiju. Drugi e govoriti o mom ivotu u Rusiji, i o svemu to mi se tamo
deavalo do polaska u rat sa Poljskom 1767. godine. Trei e govoriti o konfederaciji u Poljskoj i o ratu sa
Poljskom, posle kog je doao strani i dugogodinji rusko-turski rat. Zavriu sa poslednjim godinama moga
ivota u penziji, za koje sam vreme prebrao i pregledao sve svoje ranije beleke, iz kojih je postalo ovo
delo."

Simeon Pievi je "Memoare" namenio prevashodno svojim sunarodnicima koji su iveli u Rusiji, a manje
ruskoj italakoj publici.

Ocenjujui vrednost "Memoara" Simeona Pievia, kojima se sluio prilikom pisanja "Seoba", Milo
Crnjanski je naglasio: "Meu onim Srbima, avanturistima i oficirima, koji su za doba carice Jelisavete i
Katarine postali enerali i vojskovoe u Rusiji, ima jedan od nas jo nepoznat. to je Simeon Pievi, autor
Zapisa (Memoara), koji ne sme da ostane zaboravljen i da nam linost i ivot ovog enerala i stvaraoca
ostanu neznani."

U treem delu "Memoara" Pievi pominje Belorusiju. Govori najpre o Grodnom, kroz koji je 1767.
prolazio u toku rata sa Poljskom. Za Grodno kae da se nalazi "na maloj uzvisini, pored same reke. Grad je
velik i naroda je u njemu mnogo". Opisujui putovanje prema jugu Belorusije kae: "Posle Grodna put je
bio vie umovit, movaran i vrlo rav. Teke i glomazne karuce nisu mogle ii sporednim seoskim
putevima, i zato sam bio primoran da se drim druma. Uz put sam nailazio na varoice, ali sam uvek prolazio
kroz njih i zadravao se na noitu redovno u selima."

Za slavu Rusije i Carskog dvora, Pievi se borio godinama. Slavu je stekao u rusko-turskom ratu (1768-
1774). O tome u "Memoarima" kae: "Komandovao sam husarskim pukom, a esto sam pod svojom
komandom imao i deo konjikih i peadijskih pukova. I muke sam podneo velike." Meutim, njegovi
vojniki kvaliteti nisu ostali nezapaeni, pa zato kae: "Moju slubu su priznavali komandanti i odavali mi
veliku ast i hvalu".

O njegovim ratnim uspesima saznao je i ruski Carski dvor. To je bio razlog, istie Pievi, "da sam se
udostojio da primim svojeruno pismo carice Katarine Druge za moj rad. U znak carske blagonaklonosti,
udostojen sam vojnim Ordenom velikomuenika i pobednosca Georgija."

Godine 1777. stigla su nova priznanja iz Carskog dvora. Carica Katarina II dodelila mu je in general-
majora. Sem toga, veli Pievi, "udostojio sam se da dobijem sela kao nagradu za svoj rad, a linim
potpisom njenog imperatorskog velianstva". Tom prilikom dobio je posed od hiljadu dua u Mogiljevskoj
guberniji. To se dogodilo priblino u vreme kada je i general Simeon Zori od carice dobio posede u istoj
guberniji.

Posle toga, Pievi je "ve kao star ovek, posle mnogih tekoa otiao, sve pod najviom milosti njenog
velianstva, u penziju". U tiini svog imanja, okonao je pisanje "Memoara". Umro je 1797. godine.

Teodor Jankovi Mirijevski - reformator ruskog kolstva

Teodor Jankovi Mirijevski (1741-1814), prvi reformator srpskog i rumunskog kolstva u Habzburkom
carstvu, izveo je slian poduhvat i u Rusiji, kada je na poziv carice Katarine II 1782. godine doao u
Petrograd. Neposredno poto je doao u
Rusiju, Mirijevski je od carice dobio nasledno plemstvo i spahiluk Nork u Mogiljevskoj guberniji, u
Belorusiji.

Teodor Jankovi Mirijevski, pedagog i filozof racionalista svestranog obrazovanja i visoke kulture, poticao
je iz imune srpske porodice, koja se poetkom 18. veka doselila u Sremsku Kamenicu iz okoline Beograda,
iz Mirijeva. kolovao se u Karlovcima, a filozofiju je zavrio u Beu. Po zavretku kolovanja doao je u
Temivar, gde je postao sekretar episkopa Vikentija Jovanovia Vidaka. Reenjem Ilirske dvorske
deputacije, 1773. godine potavljen je za prvog direktora srpskih i rumunskih osnovnih kola Temivarskog
Banata. U tom svojstvu postao je lanom Komisije, koju su po odluci Bekog dvora, pored njega,
sainjavali karlovaki mitropolit Vikentije Joanovi Vidak i carski komesar Metenzen. Po nalogu Bekog
dvora, na temelju kolskog ustava, Komisija je izradila plan za reorganizaciju kolstva u Temivarskom
Banatu.

Reformom je Mirijevski obezbedio da rad osnovnih kola u Temivarskom Banatu bude zasnovan na
tekovinama tadanje savremene nauno-pedagoke teorije.

Posle uspeno sprovedene kolske reforme u Temivarskom Banatu, Ilirska dvorska deputacija je u
dogovoru sa Ugarskom dvorskom kancelarijom donela Zakon o kolama, na osnovu kojeg su pravoslavne
kole reformisane i u drugim krajevima gde su iveli Srbi - u Ugarskoj i Hrvatskoj i Slavoniji. Mirijevski
je obezbedio i izradu udbenika i prirunika neophodnih za reformu kolstva. Za kratko vreme, od 1776.
do 1781. godine, broj srpskih i rumunskih kola, kao i uenika se upetostruio.
Doavi u Petrograd polovinom 1782. godine na poziv ruske carice Katarine II Mirijevski se ukljuio u
osmiljavanje i realizaciju reforme osnovnih kola u Ruskom carstvu. Postavljen je za lana Komisije za
ureenje osnovnih kola sa zadatkom da se prvenstveno stara o unapreivanju nastave.

Na inicijativu Mirijevskog donet je nastavni plan za osnovne kole i otpoelo se sa organizovanjem

"normi", pedagokih teajeva za uitelje osnovnih kola, to je presudno uticalo da se za osnovne kole
izrade najosnovnija nastavna sredstva i udbenici. Dekretom carice Katarine II postavljen je 1783. godine
za direktora osnovnih kola u Petrogradskoj guberniji. Njegovom zaslugom ovde je osnovan Zavod za
spremanje uitelja, iji je postao upravnik. Nekoliko godina kasnije Zavod je prerastao u Uiteljsku
seminariju, 1786. godine. Iz nje je 1804. godine izrastao u Pedagoki institut. Zaslugom Mirijevskog
Uiteljska seminarija postala je uzorno ureena kola opremljena nastavnim uilima, aparatima i modelima
za matematiku i fiziku, atlasima i kartama za geografiju, sa zoolokom i mineralokom zbirkom, dobro
snabdevenom bibliotekom itd.

Teodor Jankovi Mirijevski je doprineo i radu na pripremi i zavrnoj redakciji Ustava narodnih kola 1786.
godine, kojim su predviene dve vrste narodnih kola i to glavne - u svim gradovima gubernije po jedna sa
etiri razreda i kursom nastave od pet godina, i male - u manjim gradovima, koje su bile dvorazredne, o
kojima su se starale gradske uprave. I glavne i male kole bile su opteobrazovnog karaktera sa istim
nastavnim predmetima za prve dve godine (itanje, pisanje, raun, svetena istorija, kratki katihizis, ruska
gramatika, crtanje i kurs pod nazivom Dunosti oveka i graanina). U treem i etvrtom razredu predavali
su se ruska i opta istorija, prirodopis, matematika i geometrija, fizika, mehanika, geografija, graanska
arhitektura, crtanje, latinski jezik i jedna od ivih jezika (francuski ili nemaki).

U nastojanjima da osavremeni kolstvo, Mirijevski je insistirao na veem korienju nastavnih sredstava,

odstranjivanju mehanikog uenja, voenju brige o individualnosti uenika itd.

Najveu panju Mirijevski je posveivao strunom osposobljavanju buduih uitelja, pre svega preko
uiteljskih teajeva i uiteljske seminarije, putem sticanja teorijskih i praktinih pedagokih didaktiko-
metodikih znanja. Mirijevski je bio autor didaktiko-metodikog spisa "Uputstvo za uitelje I i II razreda
narodnih kola".

Publikovao je vei broj udbenika, kao to su bili: "O dunostima oveka i graanina", "Ruski bukvar za
obuavanje mladih u itanju", "Kratka ruska gramatika", "Kratki zemljopis ruske drave", "Kratko uputstvo
za matematiku geografiju", "Opta istorija za narodne kole", "Kratko uputstvo za geometriju", "Uputstvo
za mehaniku" i dr.

Srbi u Prvom svetskom ratu i Oktobarskoj revoluciji

Veliku prekretnicu u istoriji oveanstva predstavljao je Prvi svetski rat (1914-1918). Protiv svoje volje, na
Istonom frontu prema Rusiji, u sastavu vojske Austrougarske, nalo se vie od 100.000 Srba.

Ratne strahote koje su na Istonom frontu preivljavali nasilno mobilisani Srbi u austrougarsku vojsku,
ovekoveio je u "Dnevniku o arnojeviu", na veliki knjievnik Milo Crnjanski, koji je i sam uestvovao
u njima: "Bataljon se vukao celu no kroz neka mokra polja i strnjike... Prolazilo se kroz neke bele, prazne
kue, izgaene bate. Po nekim breuljcima leali smo u gomilama; znali smo da se skupljamo sa svih
strana. Padale su prve magle zornjae; u praskozorje hladno dovukli smo se pod neki breuljak i poeli se
ukopavati... Polako je zemlja poela, da biva sve rumenija. Tada sinu, sevnu kao divlje lajanje iza nas.
Pucali su nekoliko hvati nad glavama naim. Neko opsova i pade u jarak. Onda tresnu zemlja visoko gore,
a neki konji poee da tre sa brega. Gore su oblaci i dalje igrali mure i samo se ulo: kao da teki,
natovareni vozovi puze po zraku... Sav zrak oko mene drhta kao da je bio pun tanadi. Pado u neku ra.
Zemlja se kovitlala i prskala preda mnom u vis. Ja trim kao lud. Sjurismo se u neke bare... Moji ljudi, koji
su jo pre dva-tri dana pevali, leali su pred tim rovovima sa razlupanim elima. Ljudi valjivi, neumiveni,
slabani, uti, smradni; neki jo ivi sa blesavim pogledom, izdiui."
Veliki broj Srba koji su se nali na Istonom frontu predavao se Rusima, zahtevajui da se ukljue u redove
dobrovoljaca koji su se pripremali da odu u Srbiju i bore se u sastavu srpske vojske za nacionalno
osloboenje.

Najvei deo dobrovoljaca okupljao se u Ukrajini, u Odesi. U Belorusiji se nalazilo nekoliko punktova - u
Minsku, Gomelju, Bobrujsku i drugim mestima. U uslovima rastueg revolucionarnog raspoloenja, meu
srpskim dobrovoljcima poele su da e ire revolucionarne ideje. One su dobile jo vie pristalica posle
Februarske revolucije 1917. godine. Tada je meu vojnicima i podoficirima, kao i mlaim oficirima,
potekla inicijativa za stvaranje vojnikih sovjeta. Ovu inicijativu podravali su i podsticali okolni sovjeti
po beloruskim naseljima. Ova akcija dobila je nov podsticaj kada je u leto 1917. godine formiran
Jugoslovenski revolucionarni savez. Po izbijanju Oktobarske socijalistike revolucije u redovima Crvene
armije borili su se i srpski dobrovoljci. Oni su se borili najpre u sastavu srpskih sovjetskih jedinica, koje su
u kasnijoj fazi dobile naziv jugoslovenske.

Srpski borci u sastavu Crvene armije herojski su se borili. O njihovom herojstvu rei pohvale izrazio je
pred Krimskom armijom legendarni maral Semjon Mihajlovi Buoni: "Evo, vidite ove ljude - Srbe! To
su pravi revolucionari. Jer mi, Rusi, borimo se u svojoj zemlji; ovde bijemo svoju buroaziju i oficirstvo.
A ti ljudi idu zajedno s nama. Oni nemaju u Rusiji ni rodbine, ni svoje domove, ni sela, a kako se hrabro
bore! To su pravi internacionalni borci!"

Danilo Srdi - nosilac najviih vojnih priznanja u SSSR-u

Najvia ratna priznanja i najvii vojni poloaj u SSSR-u kao general-pukovnik Crvene armije, stekao je
Srbin iz Like Danilo Srdi. ON je na poetku i na kraju vojnike karijere bio vezan za Belorusiju. Njegov
borbeni put ujedno odraava uee Srba u Prvom svetskom ratu na teritoriji Ruskog carstva i u Oktobarskoj
revoluciji.

Danilo Srdi je roen u srpskoj porodici 1896, u Vrhovinama. Rano je sa roditeljima preao u Beograd, gde
je zavrio osnovnu kolu i dva razreda gimnazije. kolovanje nije mogao da nastavi zbog siromanog stanja
roditelja, pa se zaposlio najpre kao fiziki radnik, a potom kao kancelarijski slubenik. U svojoj biografiji
napisanoj u Sovjetskom Savezu naveo je da je kao esnaestogodinji mladi, oduevljen ratnim podvizima
Srbije u Prvom balkanskom ratu, 1912. godine krenuo za Rusiju, elei da stupi u Vojnu kolu. To mu je
marta 1914. godine i uspelo kada je stupio u Vojnu kolu u beloruskom gradu Grodnu.

Iz Vojne kole je izaao sa inom vieg podoficira, kada je poeo vojnu karijeru u garnizonu u Grodnom,
u sastavu konjikog puka. odatle je po izbijanju Prvog svetskog rata otiao u Odesu i ukljuio se u sastav
Prve srpske dobrovoljake divizije. U njenom sastavu se borio u Dobrudi protiv vojske Centralnih sila. Za
ratne zasluge dobio je Orden viteza Georgijevskog reda.

U vreme Februarske revolucije 1917. godine ukljuio se u revolucionarni pokret. Zbog uea u
demonstracijama u Petrogradu, u leto 1917. godine bio je zatvoren. Osloboen je po izbijanju Oktobarske
revolucije, 25. oktobra 1917. godine, kada je uestvovao u osvajanju Zimskog dvorca u Petrogradu. Postao
je komandir u Petrogradskom odredu. Zatim je otiao u Ukrajinu i ukljuio se u redove srpskih
dobrovoljaca. Hrabar i neustraiv, sa smislom za komandovanje, ubrzo je postao komandant Prvog srpskog
revolucionarnog odreda u Jekaterinoslavsku, krajem novembra 1917. godine, a kada je formiran Prvi srpski
sovjetski revolucionarni bataljon, postaje njegov komandant. Potom se bataljon ukljuio u Caricinski front.
Komandant Caricinskog fronta bio je Kliment Jefimovi Voroilov. U danima odbrane Caricina od
belogardejskih napada "borci pod komandom Danila Srdia uili su kako da ratuju protiv neprijatelja".
Srpski dobrovoljci sa Srdiem na elu borili su se na najsloenijim odsecima caricinske odbrane: "Stupili
su u estoku borbu protiv nadmonijih protivnikih snaga podravanih artiljerijom i konjicom. Srbi su preli
u napad u rejonu stanice Log. Borili su se junaki, do poslednje kapi krvi, do poslednjeg daha. Taj podvig
uao je u slavne stranice istorije odbrane Caricina". Zajedno sa sovjetskim crvenoarmejcima, oistio je put
ka istoku.

Krajem avgusta 1918. godine, kada je formiran Prvi jugoslovenski revolucionarni puk, Srdi je postao
njegov komandant. Novembra 1918. godine, kada je rasformiran Jugoslovenski puk, postao je komandant
Treeg krimskog konjikog puka. Na tom mestu nasledio je legendarnog Semjona Konstantinovia
Timoenka. Divizijom je komandovao Semjon Mihajlovi Buoni.

U sastavu Prve konjike armije kojom je komandovao Mihail Vasiljevi Frunze, uestvovao je u razbijanju
belogardejske vojske generala Krasnova i Donjikina, kura i Mamontova. U oslobaanju Voronjea i
Donbasa, Rostova i Severnog Kavkaza, borio se protiv stranih intervencionista i generala Vrangela. istio
je Don i Ukrajinu od kontrarevolucionarnih snaga. Puk Danila Srdia posao je uzor heroizma u bitkama na
Junom frontu. Njegovi vojnici su ga zbog smelosti, hrabrosti i odvanosti prozvali "neustraivi".

Herojstvo Danila Srdia do punog izraaja je dolo u vreme napada na Aksaj. Tada "ni neprijateljsko
opkoljavanje, ni druge sloene vojne situacije nisu obeshrabrile Srdia. Uvek je nalazio izlaz, delovao je
smelo, odvano i uvek pobeivao". Za uspena dejstva u bici za ongarsko poluostrvo, za Krim, Danilo
Srdi, komandant crvene konjike divizije, bio je odlikovan Ordenom crvene zastave.

Obraajui se tokom 9. kongresa Ruske komunistike partije (boljevika) dvojici srpskih revolucionara
Danilu Srdiu i Aleksi Dundiu, Vladimir Ili Lenjin im je rekao: "Svojim ueem u borbi Crvene armije
vi ostvarujete internacionalizam na delu".

U periodu posle Graanskog rata Danilo Srdi je ostao u redovima Crvenearmije. Godine 1930. po drugi
put dobio je Orden crvene zastave kao komandant 12. konjike divizije. Potom je studirao na Vojnoj
akademiji "Frunze". Slubovao je posle studija u Vitebsku, Krasnodaru, Novgorodu, da bi 1936. godine
doao u Minsk. Ovde je kao general-pukovnik postao komandant Treeg konjikog korpusa i naelnik
garnizona u glavnom gradu Belorusije. Bio je jedan od esnaest komandanata korpusa u SSSR-u. Iste
godine postao je lan Centralnog komiteta KP Belorusije. "Talentovani visoki vojni rukovodilac davao je
svoj veliki doprinos izgradnji i jaanju oruanih snaga Sovjetskog Saveza. I ovde je Srdi uivao kod
potinjenih ogroman autoritet. Njega su iskreno voleli, potovali, ponosili se s njim - aktivni uesnici
graanskog rata, pripadnici Konjike armije", rekao je o velikanu Oktobarske revolucije Danilu Srdiu
maral Semjon Mihajlovi Buoni.

U vremenu priprema Nemake za osvajake pohode, general-pukovnik Srdi se naao na isturenom

poloaju Sovjetskog Saveza na mestu mogue agresije u Belorusiji. U tom smislu, pod rukovodstvom
marala Mihaila Nikolajevia Tuhaevskog, naelnika Generaltaba SSSR-a, pripremio je vojnu vebu o
moguem napadu hitlerovskih snaga na Sovjetski Savez na podruju Belorusije. Tada su Tuhaevski i Srdi
izneli procenu da e neprijatelj na ovom sektoru izvesti iznenadni napad u jaini 200 divizija. Predlog nije
prihvaen, jer se smatralo da na ovom sektoru moe da se u proboju nae 130 divizija, a da je iznenadni
napad iskljuen. Dogaaji posle pet godina dali su za pravo Tuhaevskom i Srdiu. Tada njih dvojica ve
nisu bili meu ivima. Postali su rtve Staljinovih istki u vojnom rukovodstvu Crvene amrije.

Dve i po decenije posle, govorei o liku Danila Srdia, njegov saborac maral Buoni je rekao: "Tragina
smrt crvenog komandanta Danila Srdia u godinama kulta linosti Staljina, bolno je odjeknula u srcima
svih koji su ga poznavali. Postavi rtva podle klevete, samovolje i bezakonja, na drug ostao je u seanju
boraca Prve konjike armije, ostalih ratnika Sovjetske armije, kao kristalno ist ovek, kao pravi komunist".

Srbi iz Bake i Baranje u beloruskim partizanskim jedinicama

Kada su posle aprilskog rta 1941. godine maarske hortijevske snage okupirale Baku i Baranju, otpoeo
je organizovani otpor srpskog stanovnitva. Veina srpskog naroda predstavljala je potencijalnu opasnost
za okupatorsku vlast. Zbog toga je najistaknutije meu njima trebalo neutralisati, odnosno izolovati od
sredine i tako ih onemoguiti da se ukljue u Narodnooslobodilaki pokret, koji je plamteo itavom
Jugoslavijom. Zato je uvedena prinudna mobilizacija u radne ete. U sutini, odluka o odvoenju Bavana
i Baranjaca na prinudni rad bila je sastavni deo opte politike maarske faistike vlasti da neutraliu
njihovo borbeno raspoloenje i razbiju Narodnooslobodilaki pokret.

Najvei broj prisilno mobilisanih Bavana i Baranjaca radio je na teritoriji Maarske, i to je okarakterisano
kao vid graanske obaveze. Radilo se najee na onome to je doprinosilo odravanju ratnog potencijala
Maarske i ispunjavanju obaveza koje je ona imala prema Nemakoj kao njen ratni saveznik. Sem toga,
ova radna snaga nije bila plaena, a moral se upotrebiti svuda, pa i na frontu. Takva radna snaga bili su i
logorai. Naime, neposredno po okupaciji Bake, maarske vlasti otpoele su sa logorisanjem Srba i
Jevreja. Hapeni su i internirani u sabirne logore svi oni koji su mogli biti opasni po okupatora. Oko ovoga
se angaovala vojna, ali i civilna vlast.

Logor u aropataku u Maarskoj, formiran 1942. godine, razlikovao se od vih drugih logora. Ovde su
logorisani oni graani, preteno srpske nacionalnosti, koje je okupator hapsio, ali nije im se moglo suditi,
jer nisu mogli da se prikupe dokazi o njihovoj krivici. Zato su, posle izvesnog vremena putani kuama, ali
su i dalje ostali pod stalnim nadzorom. Postojala je i kategorija onih koji nisu bili hapeni, ali su se nalazili
na spiskovima nepouzdanih.

U okolnostima koje su nastale 1942. godine kada je Maarska u prolee morala da se vojno angauje na
Istonom frontu protiv SSSR-a, trebalo je pokupiti sve sumnjive i uputiti ih na front. Logor u aropataku
bilo je mesto odakle su logorisani Srbi iz Bake i Baranje upuivani na Istoni front. Treba napomenuti da
se meu njima nalazio manji broj antifaista iz redova Maara, Bunjevaca, Slovaka i Rusina.

U vezi sa odlukom da se Druga armija poalje na ratno podruje, Hortijeva vlada izdala je nareenje da se
sa tom armadom poalju sve kanjenike jedinice, odnosno svi oni koji ispoljavaju bilo kakvu opasnu
delatnost po javni poredak, ili na bilo koji nain ometaju ratne napore u privredi. Tako bi se onemoguila
njihova tetna delatnost, "a oni primorali da rtvuju svoje ivote za domovinu kao i ostali graani".

Na osnovu ove odluke, logorai su iz aropataka januara 1943. godine prebaeni na okupiranu teritoriju u
Belorusiju, a delimino i u Ukrajinu. Odande su prebaeni u pozadinu maarske Druge armije. Meutim,
ofanziva Crvene armije onemoguila je maarske vojne vlasti da logorae prebace na front.
Dezorganizovana maarska Druga armija nije bila u stanju da prihvati logorae, pa su oni predati Nemcima,
koji su ih bacili na najtee radove. Tek poetkom maja 1943. godine, ostaci maarske Druge armije uspeli
su da se konsoliduju i preuzmu logorae.

Drugom polovinom 1942. godine maarska Druga armija je drala front u duini od 200 km juno od
Voronjea do naselja Sagunja, juno od velike okuke Dona, tzv. Okuke smrti, kako su je nazvali Maari.
Na ovom mestu dolo je do proboja Crvene armije. ovde je neposredno iza linije fronta bilo upueno 120
zanatlija iz June Bake, zajedno sa devet stotina politikih osuenika, pokupljenih iz svih maarskih
zatvora, svrstanih u pet specijalnih kanjenikih eta.

Prve su stigle zanatlije. Okupili su se na zbornom mestu u Somboru. Posle nekoliko dana su upueni u
okolinu Budimpete. Potom su krenuli u pravcu Belorusije, da bi se zadrali dve nedelje kod Gomelja.
Nastavili su put prema Kursku i Voronjekoj oblasti, stigavi u Ostrogosk na Donu. Bilo je to avgusta
1942. godine. Ovde su ili na najopasnija mesta, kao to je bilo kopanje rovova i postavljanje prepreka. Jo
im je tee padala surova zima. Kada je januara 1943. crvena armija izvrila proboj, u vrtlogu povlaenja
gotovo svi su izginuli. Samo je nekolicina uspelo da se predaju crvenoarmejcima.

Nov talas mobilisanih na Istoni front usledio je novembra i decembra 1942. godine, kada dolaze politiki
zatvorenici koje su maarski sudovi u Bakoj osudili na robiju.

Septembra 1942. godine od 900 politikih zatvorenika formirane su kanjenike ete u Budimpeti, Vacu,
Kikereu i Segedinu. Krenuli su sa dva transporta, u oktobru i novembru 1942. godine. Idui Ukrajinom
dospeli su do Sonceva i Belgoroda, a odatle, peice, praeni straom, na istok. Na poloajima u blizini
fronta bili su smeteni u zemunice, a neki u tale oblinjeg kolhoza. Kopali su pod najteim uslovima, po
vejavici i ledu.

Uprkos svoj predostronosti, desetak politikih zatvorenika je uspelo da pobegne na sovjetsku stranu, dok
su ostali bili podvrgnuti estokim represalijama.

Kanjenike ete stizale su na odredita u Donu sve do kraja 1943. godine. Ubrzo, 12. januara 1944. godine
Crvena armija je probila front na Donu, to je dovelo do rasula maarske Druge armije. Mnogi politiki
zatvorenici su nali smrt prilikom povlaenja Hortijeve vojske. Oni koji su preiveli saekali su povoljan
trenutak i predali se Crvenoj armiji. To se dogodilo kod sela Radohoa u blizini grada Korostenja. Ovde
su se ukljuili u Zdrueni odred generala Malikova u sastavu itomirske partizanske jedinice "Nikolaj
ore". Jedinica je imala zadatak da prikuplja nove borce, da ih proverava i alje u ete i odrede. Uestvovali
su u vie diverzantskih akcija. Dejstvovali su i na podruju Lavova.

Sve kategorije prinudno mobilisanih radnika nosili su zajedniki naziv "munkai", odnosno na maarskom
- radnici.

Marta 1943. godine po bakim selima deljeni su pozivi kojima su Srbe vojne vlasti pozivale na prinudni
rad. U ovoj akciji podeljeno je preko 600 poziva. Za rad su odabrani najsposobniji mukarci izmeu 20 i
32 godine starosti. Imali su da se jave vojnim komandama u Nakereu, Solnoku i Cegledu. Na odreditima
"munkai" su dobijali uniforme, kao i njihove stareine. Formiranje bataljona i eta okonano je do 20.
aprila 1943. godine, kada je nareen pokret. Preko Ukrajine, kompozicija je stigla do Ovrua, a posle toga
prela je u Belorusiju, u Polesje. Kod Mozira, kompoozicija je prela reku Pripjat. Neto dalje, kod
Kalinkovia, krenulo se na severoistok do Vasiljevia. Odatle je krenula sporednim kolosekom na jug,
prema gradiu Hojniku, najveem naselju izmeu reka Pripjata i Dnjepra.

Veina logoraa iskrcana je na stanici Avramovka, dok je manji broj produio u Hojnike. Bilo je to jula
1943. godine.

itavo vreme boravka "munkai" su bili maltretirani u kraju u kojem su dejstvovali beloruski partizani.
Zato su stanine i ostale zgrade, peroni i dvorita, bili obezbeeni kao odbrambeni vorovi, sa
pukarnicama, visokim osmatranicama i mitraljeskim gnezdima. Posle kratkog vremena "munkai" su
doli u dodir sa mesnim stanovnitvom, interesujui se za partizane. Nou 30. jula 1943. godine, posle
nekoliko pojedinanih, organizovano je kolektivno prebegavanje "munkaa" meu beloruske partizane.
Odmah su poloili zakletvu, koja je glasila: "Zaklinjem se da u se, zbog spaljenih gradova i sela, krvi i
smrti naih ena i dece, oeva i majki, nasilja i muenja nad mojim narodom estoko svetiti neprijatelju, i
stalno, ne zaustavljajui se ni pred ime, uvek i svuda, smelo, odluno i bez milosti unitavati nemake
okupatore".

Prebegli Srbi ukljueni su u sastav partizanskog odreda "Suvorov" kao Srpska eta. Ubrzo su, meutim,
srpski partizani bili rasporeeni u okolne partizanske beloruske jedinice. Kao srpska jedinica ostao je samo
vod tekih mitraljeza. U odredu "Suvorov" borilo se preko stotinu srpskih partizana.

U odnosu na itav SSSR, Belorusija je bila primer partizanske borbe protiv okupatora, pa nije bilo teko
dospeti do partizana.

Ne postoji precizna dokumentacija o tome u kojim je sve borbenim jedinicama u Belorusiji i Ukrajini bilo
srpskih partizana, koji su ovamo dovoeni kao "munkai". Najpotpunije podatke daje istoriar i novinar
Stevan Vrgovi u knjizi "Rame uz rame" (Uee Jugoslovena u partizanskom pokretu u SSSR). Srpski
partizani iz Bake i Baranje su se borili u sledeim vojnim formacijama: brigadama "Za roinu",
"Boenko", "Frunze" i Mozirskoj "Aleksandar Nevski", itomirskoj partizanskoj diviziji "Nikolaj ors";
odredima "Staljin", "Molotov", "Mstitelj", "erinski", "Buoni", "Suvorov", "apajev" i Tarnopoljskom
"Staljin".

Partizani iz Bake i Baranje su u sastavu Mozirske brigade decembra 1943. godine izveli napad na prugu
Ovru-Mozir. Bila je to zamana akcija, jer je bila napadnuta pruga u duini od 30 km. Posle nekoliko
diverzantskih akcija pripadnika Mozirske brigade "Aleksandar Nevski", poetkom 1944. godine, Crvena
armija je oslobodila itav region Mozirja. Do aprila 1944. godine nastaljene su borbe zajedno sa Crvenom
armijom, ali samo do zapadnih granica Mozirskog rejona.

U brigadi "Boenko" borili su se Srbi iz Bake i Baranje. Ovu jedinicu karakterisalo je stalno menjanje
formacije, to je zavisilo od odreene borbene situacije. Na taj nain ova brigada je bila operativna jedinica,
veoma pokretljiva. U odreenim prilikama delovala je i u okviru operativnih planova regularnih formacija.
U sastav ove brigade jula 1943. godine ukljuilo se pedesetak Bavana i Baranjaca. Delovala je na podruju
od itomira, na jugu, preko Pinska do Bresta, na severu. Januara 1944. dospela je do Volinske oblasti, da
bi februara 1944. godine, posle susreta sa Crvenom armijom, bila podeljena na dva samostalna partizanska
odreda "Podpudrenko" i "Poljski".

Brigada "Za roinu" dejstvovala je na podruju jugoistone Belorusije izmeu Lojeva, Hojnika, Reice i
Kalinkovia. Njeni odvani mineri esto su prelazili Dnjepar i minirali elezniku prugu ernigov-Gomelj.

Mnogi Srbi iz Bake i Baranje mobilisani su i kao vojnici; ukljueni su u sastav Hortijeve armije, koja se
borila na Istonom frontu. Najpre su jula 19412. godine regrutovani svi mladii roeni izmeu 1920. i 1922.
godine. Septembra 1941. pozvani su na vojnu slubu. Maja 1942. godine pozvani su svi rezervni kao i neki
aktivni oficiri bive jugoslovenske vojske, a od aprila 1942. godine i ostali vojni obveznici. Regrutacija i
mobilizacija izvrena je od februara do oktobra 1943. kao i 1944. godine. Poto su prikupljani u gradovima
Maarske, odatle su upuivani u Belorusiju u posadne jedinice, da uvaju eleznike pruge Brest-Bereza i
Brest-Kobrin-Antipolj-Pinsk.

Neposredno po dolasku u Belorusiju, nasilno mobilisani Srbi u sastavu Hortijeve armije traili su
mogunost da se prikljue partizanima. Prva prebegavanja zabeleena su novembra 1943. godine u okolini
naselja Pjoski. Posle dvadesetak kilometara peaenja dospeli su u logor partizanskog odreda koji je nosio
naziv "Kalinjin". U prvoj polovini 1944. godine uestvovali su u diverzijama na podruju Bresta, u
zapadnoj Belorusiji.

Krajem 1943. godine, Beloruskim partizanima su prebegli nasilno mobilisani Srbi koji su bili rasporeeni
du pruge od Bresta do Pinska. Ovde su dejstvovali u okviru odreda "Kirov", koji se ukljuio u redove
Crvene armije. Uestvovali su u oslobaanju gradova: Janov, Brest, Pinsk, Horodec, Antipolj i Kobrin.

Tokom 1944. godine osloboeni su delovi Belorusije, Ukrajine i drugih podruja SSSR-a, a Crvena armija
je nastavljala prodor u Poljsku, Rumuniju, Maarsku i dospela do Jugoslavije. Uporedo sa ovim
aktivnostima, rasformirani su svi partizanski odredi koji su delovali u pozadini neprijatelja. Najvei broj
Jugoslovena - sovjetskih partizana - prebaen je prvo u antifaistiki logor u Krasnogorsku, a potom, po
slobodnom opredeljenju svakog pojedinca, u jugoslovenske vojne jedinice u SSSR-u, koje su tamo
formirane.

Polovinom decembra 1943. godine, u okolini grada Kolomne, 120 km jugoistono od Moskve, od
Jugoslovena koji su se nali na teritoriji SSSR-a formirana je Prva jugoslovenska brigada. Bila je sastavljena
od politikih emigranata i politikih osuenika iz maarskih zatvora, zatim prisilno mobilisanih, kao i
logoraa, zarobljenika i drugih.

Prva jugoslovenska brigada je krajem jula 1944. godine krenula za domovinu. Na putu za Jugoslaviju, ova
brigada se nala privremeno u sastavu Drugog ukrajinskog fronta. Posle uspeno izvedenih akcija na
podruju Moldavije, u oblasti Kiinjeva i Jaa i prodora Crvene armije u Rumuniju, put prema otadbini
bio je otvoren.

Na osnovu nareenja Vrhovne komande narodnooslobodilake vojske Jugoslavije, 6. oktobra 1944. godine
Prva jugoslovenska brigada je prela kod Kladova u Srbiju, gde je stavljena pod komandu 23. udarne
divizije, odnosno 14. korpusa NOV Jugoslavije.

Imajui u vidu dobru opremljenost i obuenost boraca, Vrhovna komanda je rasporedila Prvu
jugoslovensku brigadu prema podruju Ibra, odakle su se povlaile nemake jedinice iz Grke. Ovde je na
podruju oko aka dola u sukob sa nemakom divizijom "Princ Eugen". Brigada je ovde imala velike
gubitke. Posle Beogradske operacije borbeni put Prve brigade je nastavljen u sastavu Pete udarne krajike
divizije koja je upuena na Sremski front. Posle proboja Sremskog fronta aprila 1945. godine, brigada je
nastavila ratni pohod prema zapadnim granicama Jugoslavije. Do kraja rata u sastavu brigade ostala je
petina boraca koji su krenuli iz SSSR-a.

Druga jugoslovenska brigada, formirana u SSSR-u decembra 1944. godine, dospela je u Panevo. Njeni
borci su ukljueni u sastav este like divizije i ostali su u njenim redovima do konanog osloboenja
zemlje.
Druga jugoslovenska tenkovska brigada formirana je kod Tule u Rusiji, a sastavljena je od bivih partizana
koji su se borili u Belorusiji i Ukrajini. Brigada je formirana 5. marta 1945 godine. Poto je dobila nove
tenkove, krenula je u Jugoslaviju, uestvujui u proboju Sremskog fronta aprila 1945. godine.

Na teritoriji Belorusije, u sastavu pedesetak partizanskih jedinica borilo se blizu tri stotine Srba iz Bake i
Baranje, to se moe videti na osnovu spiskova iz nekadanjeg Partijskog muzeja u Minsku, iako ovim
spiskovima nisu bili obuhvaeni svi srpski partizani koji su se borili u sastavu beloruskih partizanskih
jedinica.

Borba protiv zajednikih faistikih neprijatelja uvrstila je prijateljstvo dva slovenska i pravoslavna naroda
- Srba i Belorusa.