Univerzitet u Novom Sadu

Filozofski fakultet
Odsek za srpsku književnost i jezik

Seminarski rad

Politička šizofrenija
Prikaz ličnosti u romanu Svetislava Basare „Mein Kampf“

Predmet:
Osnove akademskog pisanja

Mentor: Student:

Novi Sad

2013
 Sadržaj

Sažetak 3

O autoru 4

Uvod 5

Basara/Kramberger/Aprcović 7

Ostali likovi 10

Drempetić 10

Ženski likovi 11

Bibliografija 14

2
 Sažetak

Burlesku o političkim dešavanjima i raskrinkavanju nacionalističkog šovinizma i

fašizma u Srbiji posle dvehiljadite godine, pokušaćemo da prikažemo u ovom radu kao
nešto i više od toga. Intimna povezanost pisca sa tim dešavanjima ukazuje na
samokritičnost i introspektivnost dela, koja prevazilazi prosto ismevanje i
prenaglašavanje smešnih osobina junaka, političkih učesnika i duboko zadire u ličnost
samog pisca, koji time, ostavlja iza sebe, pokolenjima, ne samo prikaz političke i
društvene situacije u Srbiji 2010. godine, već i složeno, intimno delo, koje će čitaocima,
neupućenim u pomenuta dešavanja, predstavljati put u istraživanje sopstvene duše i
postavljanje pitanja o ličnoj poziciji našeg bića kao političke životinje (zoon politikon).
Aktuelno delo, o kojem se mnogo govorilo i pisalo po elektronskim i pisanim medijima,
ali isključivo kao o političkom delu. Ipak, to je površno, populističko posmatranje
pojedinca koji je, zapravo, glavni predmet kritike dela.

Ključne reči: Svetislav Basara, Mein Kampf, fašizam, nacionalizam, šizofrenija,

Kramberger, Veliki Sotona

3
 O autoru1

Svetislav Basara rođen je u Bajinoj Bašti 1953. godine. Autor je više od

dvadesetak knjiga – romana, zbirki pripovedaka, drama i eseja. Dobitnik je više srpskih i
međunarodnih nagrada za književnost, a njegov roman Fama o biciklistima smatra se
jednim od najboljih romana druge polovine dvadesetog veka u srpskoj književnosti.
Objavio je knjige: Napuklo ogledalo, Peking by Night, Kinesko pismo, Fama o
biciklistima, Bumerang, Džon B. Malkovič, Kratkodnevnica, Looney Tunes, Mongolski
bedeker (Nolitova nagrada), Na Gralovom tragu, Na ivici, Sveta mast, Ukleta zemlja,
Srce zemlje, Uspon i pad Parkinsonove bolesti, Izgubljen u samoposluzi, Dnevnik Marte
Koen, Stradija, Fundamentalizam debiliteta…

Za roman Uspon i pad Parkinsove bolesti dobio je NIN-ovu nagradu za najbolji roman
objavljen 2006. godine.

Prvi je dobitnik nagrade Fondacije Borislav Pekić.

Drame su mu izvođene na mnogim scenama a knjige prevođene na engleski, francuski,

nemački, mađarski, bugarski, italijanski i makedonski jezik.

1
Preuzeto sa http://www.laguna.rs/a550_autor_svetislav_basara_laguna.html

4
 Uvod

„U nekom smislu je „Mein Kampf“ nastavak „Početka bune protiv dahija“, bavi se
događajima u periodu od 2000. Na ovamo. Nasuprot mišljenju bajagi istoričara, mene
istinska tradicija veoma interesuje i mislim da su nevolje u kojima se davimo posledica
zamene istinske tradicije nekakvim sklepanim ideologemima, simulakrumima tradicije.“2

„Politika ne bi smela da se petlja u poslove književnosti.“

Svetislav Basara piše jednu „političku burlesku“3, kako sam kaže, što je ustvari
jedna kritika društveno političke situacije u Srbiji u postpetooktobarskom periodu. Samu
petooktobarsku revoluciju on naziva lažnom revolucijom i početak liberalno
demokratske tranzicije u Srbiji upoređuje sa dešavanjima u tzv Vajmarskoj republici.
Vajmarska republika je deo nemačke istorije u periodu između 1919, posle poraza u
Prvom svetskom ratu, do 1933, kada Hitlerova Nacionalsocijalistička partija preuzima
vlast. 41919. je Nemačka u gradu Vajmaru donela ustav kojim je ukinuta monarhija i
kada je ušla u dugotrajan period uspostavljanja liberalne demokratije. Nazivajući Srbiju
vajmarskom republikom, Basara ukazuje na procese u Srbiji koji su „kao preslikani“ iz
pomenute nemačke istorije i koji neumitno vode ka sličnom, ili čak, istom rezultatu.
Uspostavljanje autoritarne totalitarne ličnosti na vlasti i, zatim, nezadrživo srljanje u
krvavu i ratnu propast. Te fašističke ličnosti, koje vode Srbiju u propast, već su
uspostavile svoje pozicije. Basara ih zove drugim imenima, koristeći terminologiju
nemačkih nacista i svoju ličnu terminologiju, ali i napušta ovu svoju „umetničku slobodu“
kada eksplicitno otkriva koje su ličnosti u pitanju. Doduše, ne sve. Sa sigurnošću znamo
da je Veliki Sotona – Dobrica Ćosić, Reichskancelar – Vojislav Koštunica. Ostali junaci
političke scene u Srbiji o kojima glavni junak razgovara sa Aprcovićem, jedinim

2
Svetislav Basara, emisija „Hoću da znam“, TVB92, http://youtu.be/_wZQDbFFTWg
3
Ibid
4
Izvor, Wikipedia, http://sr.wikipedia.org/sr-ec/Вајмарска_република

5
normalnim i „najduhovnijim čovekom kojeg je upoznao u svom životu“5, spominju se pod
sličnim manje ili više poznatim „pseudonimima“, a i stranke takođe-
Nacionalsocijalistička stranka Srbije, Nacionaldemokratska stranka Srbije,
Nacionaldemokratska stranka i sl.

Kratak sadržaj romana u suštini, veoma je lako prepričati. Imamo glavnog

junaka, Krambergera, koji zbog povrede kičme, završava na neurologiji, gde u
razgovoru sa jednim od bolesnika, Aprcovićem, učestvuje u dešavanjima na neurologiji
sa nekolicinom likova i raspravlja o istorijsko-političkim, religijskim, filozofskim i ličnim
temama.

Roman je pisan u prvom licu, i to u prezentu, koji nam u srpskom jeziku,

nedostaje, smatra Basara.

5
Str. 7, Svetislav Basara, Mein Kampf, Laguna, 2011, Beograd

6
 Basara/Kramberger/Aprcović

Roman je pisan u prvom licu, tako da je glavni junak, ustvari Basara, koji, ovom
prilikom, sebe zove Kramberger. Međutim, bliskost glavnog junaka i Aprcovića i njihovo
slaganje stavova čine jedinstveni pogled na svet, stoga ćemo uzeti za pravo da njih
dvojicu, zapravo, razgovor između njih dvojice, a ponekad i Krambergerov unutrašnji
dijalog, koji je takođe dijalog sa Aprcovićem, uzmemo za jedinstvenog glavnog junaka.
U prilog ovome ide i činjenica da Basara govori o sebi u prvom licu i veoma je štur na
biografskim podacima. Jedino znamo o njemu da pati od discus herniae. Takođe, u
nekoliko navrata, Basara nas navodi na pomisao da je Aprcović možda samo njegov
unutrašnji izmišljeni sagovornik, koji je nastao kao projekcija usled velikog bola glavnog
junaka i, ujedno mogućeg psihičkog problema o kojem ništa ne govori. Takođe ništa ne
govori o Aprcovićevoj bolesti, ali zato naširoko objašnjava kako se obojica nalaze na
neurologiji, jer na drugim odeljenjima nije bilo mesta, što podseća na racionalizaciju
šizofreničara. Sestra Milica je jednom prilikom, umesto Aprcoviću dala velike količine
morfijuma glavnom junaku, što nisu, pritom prijavili. Vrlo verovatno jer je to bilo i
nemoguće. Glavni junak i Aprcović obuhvataju osobine i iskustva glavnog junaka i
zajednički predstavljaju autobiografske elemente pisca, što ćemo i pokazati.

Svetislav Basara sam kaže da je roman poluautobiografski. Njih dvojica

uspostavljaju odnos u bolnici koji grade dugačkim konverzacijama o prošlim, sadašnjim
i budućim društveno političkim zbivanjima u zemlji. Jedan od načina nakoji se iskazuje
Aprcovićeva pomenuta duhovnost je optimizam. Optimizam je nešto bez čega se ne
može dugo opstati u bolnici. Njegov, pak, optimizam zasnovan je na nadi da će zdrav
dočekati kraj sveta.

Aprcović je religiozan čovek, mada ostaje upitna njegova velika religioznost koju
naglašava i kada, prilikom samog upoznavanja glavnih junaka kaže: „Nadam se da ste

7
religiozni. Ako ste religiozni, znaćete o čemu govorim. Imaćemo o čemu da
razgovaramo“6, nejasno je koliko ironije ima u njegovim rečima, koja je, uostalom,
karakteristična za burlesku i satiru. Kontradiktornost Aprcovićeva se naslućuje u
činjenici da je uz, svoju religioznost, takođe i veliki poznavalac Ničea i njegovog dela,
čime Basara ismeva lažnu religioznost mnogih crkvenih velikodostojnika koji anatemišu
Ničea i njegovo „Đavolsko“ delo. Njegova percepcija i tumačenje fašizma u Srbiji usko
je vezano za proučavanje Ničea i povezanosti Ničeovog dela sa Rihardom Vagnerom,
za kojeg kaže da je rodonačelnik nacizma, mada je ovo tema kojim su se mnogi bavili i
ne možemo sa sigurnošću stati iza ove tvrdnje. Nacizam je nastao mnogo kasnije, a
Vagner i Niče su mogli, u najbolju ruku biti inspiratori nacizma. Aprcović je i autor
značajne studije „Novi slučaj Vagner“, koju je naučio napamet, a zatim spalio. Svoju
nevoljnost da se izrazi u drštvenopolitičkom javnom životu Srbije, uprkos svom
studioznom poznavanju tematike, Aprcović opravdava tezom da bi i sam Niče, da je
rođen u današnjoj Srbiji, verovatno, poludeo do dvadesetpete. „Mediokriteti i filistri mu
jednostavno ne bi dozvolili da bude Niče. Jedva mu je to i u Nemačkoj pošlo za
rukom.“7 Njihov razgovor, odnosno, Basarin unutrašnji dijalog, pored toga što
raskrinkava aktuelna politička dešavanja na političkoj sceni ima, istovremeno i potpuno
ličan karakter raskrinkavanja njegovih ličnih iluzija. Pored Ničea, Aprcović spominje još
jedno, za njega veliko filozofsko-religiozno delo, na temelju kojeg on vrši sopsteno
unutrašnje preispitivanje, a takođe i preispitivanje političkih dešavanja. To je „Tamna
noć duše“ Jovana od krsta, odnosno, Ivana od Križa, veliko delo katoličke mistike. On tu
govori o velikoj patnji kroz koju duša mora da prođe ne bi li stigla do duha, još jednom
navodeći nas da primetimo šizofreniju, koje je i sam nesvestan. Bolest je način na koji
dolazimo do sebe, otkrivajući greške u nama samima, kaže Aprcović, a Basara ubrzo
shvata da je i njegov problem sa diskus hernijom psihosomatske prirode. Naime, nalazi
da je godinama različite obaveze izbegavao laganjem o nekom nepostojećem bolu u
leđima ili ukočenošću. Ukočenost se, u vidu diskurs hernije zaista i pojavila, pre mnogo
godina, ali tada je usledilo daljnje bežanje od problema i ignorisanje bolesti uz pomoć
racionalizacije, npr, kupovinom električnog trotineta koji bi omogućio lakše prelaženje

6
Str. 8, Isto
7
Str. 38, Isto

8
određene razdaljine. „Kakvim sve poniženjima je čovek u stanju da se izloži da ne bi bio
na jedinom mestu na kome može biti: u sebi, u svojoj koži, sam sa sobom. Starkelja na
trotinetu! Baš lep prizor!“8

Očigledno je da se politika i politička istorija ne može baš potpuno izbeći, iako se

pretežno bavimo analizom šizofrenične ličnosti glavnog junaka. Detaljnije o samim
političkim stavovima Basare/Aprcovića možemo naći prateći ostale likove romana. Ipak,
jedan bitan momenat u biografiji glavnog junaka predstavlja blisku vezu između glavnog
junaka i toliko ličnog shvatanja politike, što ga je, potom, odvelo i u bolnicu. Naime,
glavni junak bio je ambasador Srbije, odn, tada, Jugoslavije, u Keniji. Svetislav Basara,
poznato je, bio je ambasador na Kipru. Ova, očigledno, čisto formalna razlika,
predstavlja tu minimalnu umetničku slobodu koju Basara u ovom romanu primenjuje.
Nije on želeo nešto posebno da bude ambasador, niti da se uopšte bavi politikom, kaže.
Mada, ne bi odbio da bude ministar kulture. Tada bi ukinuo Vukovu reformu i vratio
staru glagoljicu, za koju, pretpostavlja, da Vuk Karadžić nije umeo da pročita, pa je zato
i napravio reformu, odn. ukrao, iz čiste zavisti. Poznat je takođe, Basarin javni stav o
Vuku i njegovoj reformi kao istorijski momenat u Srbiji koji je sveo srpski jezik i kulturu
na nedovoljnih 30 slova azbuke i tužbalice slepih guslara.9 Imamo, ustvari, tri junaka u
glavnom junaku: Svetislava Basaru lično, kojeg znamo, ne samo kao pisca, već kao
političara, kao direktnog učesnika u događajima koje opisuje; naratora, fiktivnog junaka,
svesnog proizvoda Basarine imaginacije, sa nešto izmenjenom biografijom u odnosu na
realnog Basaru i, na kraju, Aprcovića, koji je proizvod naratorove šizofrenije. Ne
možemo da znamo od kada je glavni junak šizofreničar, niti, da li je uopšte. Čitava ova
teza je zaključak iz slutnji i nagoveštaja, kojih, ipak, ima previše da bi se mogli
ignorisati. Aprcovića je Narator upoznao po dolasku u bolnicu, a razišli su se kada su
svojevoljno, svako za sebe, ali istovremeno, odlučili da je napuste posle jednog
burlesknog pokušaja atentata na predsednika, koji je bio u bolnici, a koji to ustvari nije
bio. Da li je političko-istorijska okolnost glavni uzrok njegove šizofrenije ili je šizofrenija
glavni uzrok njegovih pogleda na političku situaciju? Više puta spominje šizofrenično

8
Str. 88, Ibid
9
Izvor, Utisak nedelje, gost Svetislav Basara, https://www.youtube.com/watch?v=FC8VT-RfcNA

9
stanje u politici, ali do kraja ne otkriva da je on, ustvari, šizofreničar. To ostavlja na
čitaocima da sami odluče da li žele ili ne žele da otkriju.

Ostali likovi

Drempetić

Drempetić je davno bio primljen u bolnicu zbog nekakvog bezazlenog hirurškog

zahvata i od tada više nije hteo da ode. Zahvaljujući svom prethodnom „zalaganju“ kao
potkazivač i špijun u konzulatima i ambasadama u SFRJ i angažovanju, posle, u
„nacionalsocijalističkoj stranci Srbije“, imao je veze, pomoću kojih je uspevao da već
godinama ostane na neurologiji, iako već odavno nije bolovao ni od čega. Ostajao je,
pak, tu iz više razloga. Bilo mu je jeftinije da leži besplatno na neurologiji, koristi
besplatan ležaj, hranu i kablovsku, a svoj stan, pri tom izdaje. Nisu ovo, ipak, glavni
razlozi. Glavni razlog je njegova bolesna ličnost koja predstavlja jedan tipičan primer
proizvoda srpske istorije, posebno, period SFRJ. Nagoveštava ovde Basara da nije ni
mesto jednom neurotskom potkazivaču iz doba moćne državne bezbednosti i ostalih
državnih javnih i tajnih organizacija u slobodnom, civilnom, građanskom društvu.
Međutim, većina ipak jeste na slobodi i svakodnevno ih srećemo. U samoj bolnici,
Drempetić poteže veze, lobira i zahvaljujući svojoj psihopatiji čak postiže veliki uticaj na
neurologiji, pa i šire. U jednom trenutku postaje toliko moćan da niko nije mogao da se
zaposli na neurologiji bez Drempetićevog odobrenja. Njegova neurotičnost prikazana je
krajnje komično. Na svaki pomen politike u razgovorima između glavnog junaka i
Aprcovića on hitro i konspirativno odlazi da to i, nekom, prijavi, neodoljivo podsećajući
na Batu Stojkovića u „Balkanskom špijunu“. Basarina namera je da prikaže koliku,
ustvari, moć u društvu poseduju brojne ličnosti sličnih Drempetiću koje figuriraju u
našem društvu. Ne samo da figuriraju, već imaju i značajnu moć nad ljudskim životima
običnih ljudi, koji teže da budu normalni. Kada je jedan od posetitelja bolnice pitao

10
Drempetića da li je primio injekciju, Drempetić se zbunio i odgovorio da mu ne treba
nikakva injekcija i da je potpuno zdrav. „Pa šta ćete onda ovde?“, zapitao je opet Kukić.
„Znate li vi, gospodine“, rekao je Kukić, „da ćete i vi jednog dana umreti?“ „To je
potpuno dotuklo Drempetića“10. „Tako to ide sa Drempetićima. Oni računaju na stečeno
pravo, na postojeće stanje stvari, na mirenje sa prisustvima onakvim kakva jesu i gde
jesu i na nepostavljanje neprijatnih pitanja.“11 Drempetićev poslednji dan u životu, bio je,
igrom slučaja, ujedno i isti dan u kojem su Narator i Aprcović odlučili da napuste
bolnicu. Možemo da se zapitamo da li je Drempetić takođe proizvod mašte glavnog
junaka ili realan proizvod društveno-političkih okolnosti. Predsednik države, odnosno
Gauleiter, još jedan termin preuzet iz nacističke hijerarhije, odn. tadašnji predsednik
Tadić, trebalo je da poseti bolnicu kada se začuo pucanj. Komešanje je nastalo u čitavoj
bolnici, sa sve predsednikovim obezbeđenjem, užurbanim, paničnim pogledom
načelnika Radakovića i Drempetićevim bežanjem pod krevet. Kada se sve raščistilo,
ispostavilo se da niko nije pokušao atentat na predsednika, već je ljubomorni muž
ljubavnice načelnika odeljenja Radakovića, pokušao da ubije Radakovića, ali ga je
preduhitrilo predsednikovo obezbeđenje i sve se završilo sa smrću ljubomornog muža i
njegove žene. Drempetić je bio toliko zdrav da uopšte nije mogao da shvati da mu je
pozlilo i kada su pokušali da ga spasu prisutni i lekari, bilo je već kasno.

Ženski likovi

Načelnik bolnice, tiranin apsolutista imao je ljubavnicu u bolnici, kojoj je

obezbedio jednu sobu i namenio je njihovom ljubavisanju. Da bi to postigao, izmislio je
bolest i držao tu ljubavnicu na dohvat ruke 24 sata dnevno. Za ovo je saznao ljubomorni
muž uz pomoć sestre Milice, kojoj je obećao ulogu u filmu. Na žalost, ženske likove
moramo takođe podvesti pod jedno poglavlje jer svi podsećaju jedni na druge. Kao što
se i Drempetić više puta ponavlja u toku romana, inkarniran u više likova, npr, komšiju
špijuna, predsednika kućnog saveta bivše devojke glavnog junaka, Cuce. Ženski likovi

10
Basara, Svetislav, Mein Kampf, Laguna, 2011, Beograd
11
Str 125, Isto

11
su, verovatno, najveće žrtve srpskog viševekovnog fašizma, smatra Basara. Sestra
Milica je devojka potpuno nezainteresovana za svoj posao ili za bilo šta drugo osim da
jednoga dana bude glumica. Ući će u bilo kakav odnos sa bilo kime, za koga se i
najmanje pokaže da ima veze sa svetom filma. Tako je nebrojeno puta bila nasamarena
u životu jer su joj obećavali različite uloge, ali ona, uprkos tome što više i nije mlada, i
dalje vreba priliku. Slično je i sa Tatjanom i Cucom. Tatjana je devojka koju je glavni
junak upoznao jednom davno, kao mlad, kada je takođe bio u bolnici i sa kojom je imao
tada ljubavni odnos. Bila je umobolna, čula je glasove, koji su, rekla mu je, dolazili iz
njene vagine. U stvari, to je bilo za vreme SFRJ, Tatjana je videla ili čula nešto što nije
smela i zatim je sklonjena na neurologiju, gde je dopala nekom poput, pomenutog
Radakovića ili Drempetića, uz čiju pomoć je zaista i poludela. Premda je eksplicitno ne
spominje, slična je i sudbina Cuce, koja je, slično Milici, imala bolesnu ambiciju da
postane pevačica, premda je niko nikad nije čuo da peva i podavala svakom ko bi imao
nekakve veze sa muzičkim biznisom. Njihova sudbina je nesrećna isključivo zbog
nametnutog sistema vrednosti tadašnje SFRJ i sadašnje, tzv Vajmarske republike, kao
naslednika.

12
 Zaključak

Iako često i mnogo spominjani, političke ličnosti i glavni vinovnici datih okolnosti,
ako se pažljivo čita, videće se da oni nisu glavni junaci, pa čak ni mnogo značajni za
razumevanje samog romana. Basara, ismeva, pre svega samog sebe (nekoliko je puta i
sam, zamalo, podlegao fašističkom zovu), a zatim i sve nas, koji dozvoljavamo da
nemoralno prikažemo uzvišenim, profano i zemaljsko nebeskim. Izvori fašizma ne
nalaze se u pojavno i okolnostima već u nama samima, u nesvesnom.

Roman je, pre svega, upućen pojedincima koji su uspeli nekako da izbegnu
moralnu i kulturnu degradaciju i koji neguju dostojanstvo individue. Forma burleske je
njegov metod da zaleči bolesno društvo velikom količinom humora, apsurda, satire i
ironije.

13
Bibliografija

Basara, Svetislav, Mein Kampf, Laguna, 2011, Beograd

http://sr.wikipedia.org/sr-ec/Вајмарска_република

www.youtube.com/watch?v=FC8VT-RfcNA

http://youtu.be/_wZQDbFFTWg

www.laguna.rs/a550_autor_svetislav_basara_laguna.html

http://youtu.be/_wZQDbFFTWg

14