УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

СТУДИЈСКИ ПРОГРАМ ИСТОРИЈА

ЛЕГИТИМНИ САВЛАДАР ИЛИ УЗУРПАТОР- САВРЕМЕНИ ПОГЛЕД НА

УЛОГУ КРАЉА ВУКАШИНА У СРПСКОМ ЦАРСТВУ

Семинарски рад из предмета Српска и јужнословенска историја позног средњег вијека

Ментор: Аранђел Смиљанић Студент: Јована Пудић

Бања Лука, 2018.

 Областима Српског царства након смрти цара Душана, владао је његов син Урош, а
као најмоћнији обласни господари на тој територији издвајају се Вукашин Мрњавчевић и
његов брат Угљеша.1 Браћа су имала истовремени успон, а и погинули су на исти дан, 26.
септембра 1371. године, у сукобу са Турцима на ријеци Марици. Најмоћнији великаши у
Српском царству постали су тек након смрти великог војводе Војислава Војиновића 1363.
године.2 Као Мрњавчевићи први пут се спомињу у XVI вијеку, у дјелу „Il Regno de gli
Slavi“ дубровачког бенедиктинца Мавра Орбнија (1563-1610). 3 Нема много поузданих
података о поријеклу породице Мрњавчевић. Према Орбинију родоначелник династије
Мрњавчевић је ситни племић Мрњава из околине Ливна. Око 1280. године помиње се
извјесни властелин Мрњан у служби српске краљице Јелене Анжујске.4

Вукашин се први пут помиње 1350. године као жупан у прилепском крају, а већ
почетком седме деценије XIV вијека познат је и ван граница српске државе. Свој углед и
утицај највише је ширио родбинским везама. Његов син Марко је оженио ћерку Радослава
Хлапена, а ћерка Оливера је била удата за Ђурађа Балшића. Вукашинов брат Угљеша је
био ожењен Јеленом, ћерком кесара Војихне. 5 Посљедњих година владавине цара Душана
и првих година владавине цара Уроша Вукашин је носио титулу челника. 6 Дакле, у
вријеме Душанових освајања и ширења српске државе Вукашин и његов брат Угљеша
нису носили звучне титуле, још увијек нису припадали крупној властели, али су били
значајни учесници у војним походима. Међутим, баш у то вријеме они стичу повјерење
истакнутијих људи на двору и постепено почињу свој успон, прије свега већ поменутим
брачним везама.7

Временом је Вукашин толико ојачао да у вријеме мировних преговора са

Дубровником након рата који је трајао 1358. до 1362. године Дубровчани пишу, осим цару
Урошу, још само царици Јелени, српском патријарху и Вукашину. Као најмоћнији
великаш Вукашин је 1365. године добио титулу краља и постао савладар цару Урошу, а

1
Историја српског народа I, Београд 1981, 578. (даље: ИСН I)
2
Р. Михаљчић, Крај српског царства, Београд 1975, 79. (даље: Михаљчић, Крај Српског царства)
3
ИСН I, 584.
4
М. Алексић, Марко Краљевић – човек који је постао легенда, Београд 2015, 25. (даље: М. Алексић, Марко
Краљевић)
5
ИСН I, 586.
6
Михаљчић, Крај Српског царства 82.
7
М. Алексић, Марко Краљевић, 28-29.
његов брат Угљеша је добио титулу деспота.8 Ово савладарство Уроша и Вукашина је
успостављено у августу или септембру. 9 Такође, Вукашинов син Марко је добио титулу
младог краља, чиме је постао престолонасљедник, јер цар Урош није имао дјеце. 10 Ово
Марково проглашење за младог краља и јесте главни повод приче да је краљ Вукашин био
узурпатор. Наиме, краљ је титула савладара, а млади краљ титула престолонасљедника. 11
Проглашењем Марка за младог краља и самим тим и за престолонасљедника угрожена је
светородна лоза Немањића. Душанов брат Симеон је био узурпатор, али је он био
Немањић, а породични сукоби су били чести међу Немањићима. Такође, области на
којима је Симеон основао своје царство биле су кратко под српском влашћу, па су брзо и
заборављене. Марковим проглашењем за младог краља први пут је неко ко не припада
светородној лози претендовао на српски престо. Зато је Вукашин означен као узурпатор
од стране остале властеле.12

Уствари, једини узурпатор је био Симеон, јер се само титула цара могла узурпирати,
не и титула краља, али он ипак није остао упамћен у том свијетлу. 13 У Србији је краљ био
царев савладар, а по византијским државноправним схватањима, нико не може да се
прогласи са савладара нити да сам себи да титулу деспота коју је носио Вукашинов брат
Угљеша. То може да уради искључиво цар.14

Вукашина као узурпатора први пут спомиње Данилов настављач, а некон њега то
ради и неки други писци. Најопширнији у опису Вукашинове наводне узурпације је
патријарх српски Пајсије (1614-1647) у Житију цара Уроша, спису којим је и створен култ
трагичног цара. Легенда о Вукашину као узурпатору и убици цара Уроша започета је у
народној епској традицији а достигла врхунац у српској романтичарској историографији у
XIX вијеку, када је ушла у историјске уџбенике као неспорна историјска чињеница.
Мишљење народа о лози Мрњавчевић најбоље нам приказује народна епска пјесма
„Урош и Мрњавчевићи“. У овој пјесми су приказани Мрњавчевићи, конкретније краљ
Вукашин, деспот Угљеша и војвода Гојко који се сукобљавају „на коме је царство“. На
8
ИСН I, 587.
9
Михаљчић, Крај Српског царства, 89.
10
ИСН I, 589.
11
Михаљчић, Крај Српског царства, 93.
12
Михаљчић, Крај Српског царства, 96-97.
13
ИСН I, 588.
14
Михаљчић, Крај Српског царства 91.
крају Марко Краљевић долази и говори да туђе одузимају царство, то јесте, одузимају га
правом цару Урошу. У овом дјелу Мрњавчевићи су оличење силништва, невитештва,
лажи и похлепе.15 У њима је народ видио кривце за распад државе и губљења слободе.
Међутим, разлог лошег приказа Мрњавчевића, како у епским пјесмама тако и каснијих
романтичарских „историја“ навели би и наклоност маса „правој“, „светородној“,
династији Немањића у овом случају Уроша. Дуго је трајала дискусија о томе између
Панте Срећковића и В. Качановског, представника романтичарског правца са једне, и
Илариона Руварца и Љубомираа Ковачевића, представника критичког правца са друге
стране. На крају је побједила критичка историја Константина Јиречека који је доказао да
је цар умро након битке на Марици, што значи да га краљ Вукашин није могао убити.16

Мрњавчевићу су уживали подршку и царице-мајке Јелене. Она је подржала

Вукашиново уздизање за савладара и Угљешино преузимање власти у Серу. 17 Да краљ
Вукашин није био узурпатор и да је, бар првих година савладарства, био у добрим
односима са царем доказује и новац цара Уроша. Њих двојица су заједно ковали новац, на
коме је са једне стране био натпис краља, а са друге натпис цара на латинском језику,
URUSIUS IMPERATOR. Такође, 1966. године су слали заједничко посланство
Дубровнику. Поред свега тога, њих двојица су осликани заједно на портрету који се
налази у манастиру Псача, задужбини севастократора Влатка.18

Вукашин се потписивао као краљ Срба и Грка. Формално-правно, он је имао власт

на цијелој територији српске државе, али стварну власт је имао само у Македонији, на
сјеверу до Нововг Брда и Приштине.19 Иако се никада није називао аутократором или
самодршцем као остали српски краљеви нити је имао титулу цара као савладари у
Византији, он је био несумњиво најмоћнији савладар у средњовијековној српској
држави.20 Имао је много већа овлашћења него Урош за вријеме владавине свог оца, цара
Душана. Али, како је у очима других он био узурпатор, за права своје круне је морао да се
бори са остатком српске властеле у Рашкој. Иако је са првих година савладарства био у

15
Народна пјесма „ Урош и Мрњавчевићи“
16
Михаљчић, Крај Српског царства 86-87.
17
Исто, 86.
18
Исто, 91.
19
: ИСН I, 590.
20
Михаљчић, Крај Српског царства, 100.
добрим односима са царем Урошем, као што је већ речено, ипак су се ти односи касније
искварили. Око 1370. године краљ самостално кује новац и издаје повеље Дубровнику. То
је уништило и посљедње трагове ионако слабе централне власти.21

Браћа Мрњавчевићу су изгубили живот у Маричкој бици, 26. септембра 1371.

године. Није познато да ли је Вукашин у Маричкој бици учествовао као обични обласни
господар или као краљ и царев савладар. Због лоших односа нису могли да рачунају на
помоћ рашке властеле. Краљ Вукашин је једини великаш који се успротивио Турцима, а
да његова територија још увијек није била угрожена.22

Маричка битка, најзначајнија турска побједа прије освајања Цариграда 1453,

прекинула је покушај обнове српске државе под династијом Мрњавчевића. Они су
подузели многе мјере за учвршћивање власти своје династије. Држали су највећи дио
Српског царства, придобили или покорили истакнуту властелу, осим Николе
Алтомановића, учврстили своје везе браковима са другим властеоским кућама. Њихове
претензије се најјасније виде у томе што је Вукашинов син Марко проглашен за младог
краља, а познато је да цар Урош није имао насљедника. 23 Формално, Маричка битка није
прекинула постојање ни династије Мрњавчевића ни српског краљевства. Вукашина је на
краљевском престолу наслиједио син Марко, који је тако постао законити савладар цара
Уроша, који је раније признао Вукашина за краља и савладара, а самог Марка за младог
краља.Убрзо је и цар Урош умро. Ипак, власт краља Марка је била само формална.
Властела није хтјела да призна власт некога ко није из светородне лозе Немањића. Не зна
се тачно када, али краљ Марко је признао врховну власт Турака. Немоћно је гледао диобу
земаља свога оца и свога стрица.24

21
ИСН I, 590-592.
22
ИСН I, 598-599.
23
Исто, 601.
24
Исто, 602.
 ЗАКЉУЧАК:

Краљ Вукашин је био легитимни савладар цара Уроша. За супротно мишљење

највише заслуге припадају народној традицији и романтичарима-историчарима који су
историју преузели из народне традиције без критичког осврта. Као што смо навели, лоша
слика лозе Мрњавчевића огледа се у томе што су сматрани претњом легитимне,
светородне лозе Немањића. Такође, они су представници великаша којих народ сматра
кривцима за слабљење централне власт која је довела до распада царства, што је даље
довело до подпадања под власт Турака, то јесте губитак слободе. Као што смо раније
навели, критичка историја оповргава овакве закључке, чињеницама да је краљ Вукашин
био легитимни савладар цара Уроша, да краљ Вукашин није могао убити цара Уроша јер
је он раније погинуо на Марици. Умјесто што се браћа Мрњавчевић сматрају за кривце
пропасти царства, требало би им преписати заслуге што су први увидјели опасност од
Турака, и своје животе дали у покушају да заштите слободу српског народа.

Литература:

1. Историја српског народа I, Београд 1981.

2. М. Алексић, Марко Краљевић – човек који је постао легенда, Београд 2015.

3. Р. Михаљчић, Крај српског царства, Београд 1975.

4.Народна пјесма, Урош и Мрњавчевићи