ПАД СРПСКЕ ДЕСПОТОВИНЕ:

- Смрт Ђурђа Бранковића створила је расцјеп у његовој породици, нарочито послије

смрти деспотове удовице Ирине (1547). Ђурђа је наслиједио син Лазар Бранковић. Он и
његов брат Стефан потајно су били склони савезу са Угарском. Међутим, туркофилску
струју предводио је Михаило Анђеловић (великодостојник на српском двору), а истог
опредјељења били су и Гргур Бранковић, султанија Мара и Тома Кантакузин. Био је у
вези са братом Махмудом Анђеловићем, румелијским беглербегом и послије великим
везиром. Анђеловићи су били потомци угледне тесалијске породице, по мајци српског
поријекла. Управо на залагање Михаила Анђеловића, деспот Стефан је октобра 1457.
склопио уговор о миру са Мехмедом II и обавезао се на уобичајени данак.

- Послије смрти деспота Лазара Бранковића у јануару 1458. босански краљ Стефан
Томаш узео је Сребреницу и још 11 околних утврђења. У Србији је власт преузело
намјесништво: деспотова удовица Јелена Палеологи и Стефан Бранковић очекивали су
помоћ Угарске, док је трећи члан намјесништва Михаило Анђеловић остао на турској
страни. Мехмед Освајач је у прољеће 1458. освојио Ресаву, Жрнов, Белу Стену код
Ваљева, касније и Голубац.

- У политичке обрачуне, који су се водили око насљеђа српске деспотовине, уплели су

се Угарска и босански краљ Стефан Томаш. Стефан Томашевић, син босанског краља,
уз сагласност угарског двора, ожењен је ћерком деспота Лазара Бранковића. Крајем
марта 1459. Стефан Томашевић је, као нови деспот преузео власт у Смедереву. Слијепи
Стефан Бранковић био је протјеран. Послије нове опсаде, султан је одобрио мирну
предају града, допустивши да се Стефан Томашевић с породицом повуче. Мехмед
освајач је 20. јуна 1459. тријумфално ушао у српску пријестоницу. Падом Смедерева
нестало је српске деспотовине.

ПАД БОСНЕ:

- Смрт краља Томаша није имала неповољне посљедице на стање Босне, напротив.
Насљедник Стефан Томашевић је покушао да у што краћем року исправи многе од
очевих потеза. На првом мјесту је постигао помирење са херцегом Стефаном и тиме
омогућио уједињавање босанских снага. Обратио се и папи Пију II тражећи да му се
пошаљу круна и бискупи, оружје спремљено за крсташки рат и молећи да га папа
препоручи угарском краљу. Папски легат је новембра 1461. крунисао новог краља.
Матија Корвин је протествовао и тражио да папа опозове своје поступке, али ће се
послије задовољити новчаном надокнадом.

- Већ у прољеће 1462. се знало да је на Порти донијета одлука о освајању Босне. Краљ и
херцег су тражили на све стране помоћ. Непрекидно су били у везама са папом који је
имао и своје легате на босанском двору. Позивали су и Скендербега да дође лично у
помоћ са војском. Ипак, хришћански владари су учествовали сасвим површно и
тражили да прво регулишу своје разне размирице па да се тек онда окрену против
Турака.

- У самој Босни Турци су из својих тврђава мамили босанске сељаке обећавајући им

слободу. Створило се и вјеровање да су у рату надмоћни и непобједиви. Страх је људе
присиљавао да се предају Турцима. Највеће ударце јединству Босне задао је херцегов
син Владислав. Почео је захтјевати половину очеве земље, сматрајући да херцег није
испунио обећање да ће за живота подјелити земљу синовима а које је дао још послије
рата 1452-1453. Да би ово испунио лично је отишао султану и обећао 100.000 дуката,
тврдећи да ће тај новац позајмити од Дубровника и Венеције. Мехмед II је дао трупе с
којима би Владислав заузео свој дио очевине, али ће их повући због појаве угарске
војске на Дунаву. Послије тога почео је да уцјењује херцега - тражио је 100.000 дуката
или три града, која су изабрана тако да омогућују прилаз Дубровнику и Далмацији. Уз
то је још забранио херцегу сваку везу са папом и Венецијом.

- Херцег је све то одбио рачунајући на обећану помоћ краља Матије. Али прије него се
овај спремио за поход, освајачка војска је ступила у дејство (прољеће 1463). Први
напади су били уперени против херцегове земље. У њима је учествовао само дио
султанове војске дат у помоћ Владиславу. Та војска је потукла херцега на ријеци
Брезници и довела на власт Владислава. На то се надовезао велики султанов поход у
мају 1463.

- Султан је своју војску подијелио. Један дио је послао на Саву да спријечи краља
Матију Корвина да дође у помоћ Босни, с једним дијелом је сам пошао да опсједа
Бобовац, док је беглербега Махмуд-пашу Анђеловића послао под Јајце. Махмуд-паша,
обавјештен о краљевом кретању, пошао је на Кључ и под градом разбио војску коју је
Стефан имао уз себе. Краљ се затворио у тврђаву, али није дуго пружао отпор.
Споразумио се са Махмуд-пашом да преда тврђаву под условом да буде пуштен.
Међутим, овај га је предао султану који је наредио да му се одруби глава, 25. маја 1463.
И остала утврђења пала су углавном на сличан начин, без борбе. Султанова војска,
страдала од оскудице хране, напустила је Босну јуна 1463, оставивши посаде у
освојеним градовима.

ПАД ХЕРЦЕГОВИНЕ:

- Средином јуна 1463, Мехмед II се преко Србије вратио у Турску, оставивши посаде у
освојеним градовима. У овом турском походу нису сви дијелови босанске територије
подједнако прошли. Територије херцега Стефана остале су поштеђене јужно од линије
Гацко, Невесиње, Љубушки. Херцег је сачувао и знатан дио војске. Дошло је и до
привлижавања између Владислава и херцега Стефана и споразума по којем је херцег
уступио сину једну четвртину својих земаља. Од јула до октобра 1463. херцег је
повратио сву своју земљу осим три града.
- Матија Корвин се убрзо појавио као насљедник краља Стефана, свога вазала, и
почетком октобра 1463. започео поход против Турака у Босни. Такође, склопљен је
савез по којем је требало да Угарска ратује на копну, а Република на мору и са својих
посједа у Далмацији и Мореји. Папа Пије II је у октобру објавио крсташки рат. Матија
Корвин је након неочекивано дуге опсаде заузео Јајце. Херцег и Владислав су се у
новембру придружили краљу Матији, док је Влатко наставио да ратује у источним
областима. Крајем 1463. већи дио босанске територије био је слободан. У турским
рукама остале су средишња и источна Босна. Матија Корвин је у новоосвојеним
областима организовао двије бановине, јајачку и сребреничку.

- Следеће, 1464. године, са смрћу папе Пија II, пропао је покушај организовања
крсташког похода. У међувремену су Турци поново преузели иницијативу. Страдале су
области херцега и његових синова, а Јајце је стављено под опсаду. Кад су се пронијели
гласови да се приближава угарски краљ са војском, Мехмед II је напустио опсаду.
Матија Корвин је заузео Сребрник и неке друге градове у Усори, а безуспјешно је
опсједао Зворник.

- Нови сукоби у херцеговој породици навели су Владислава да ступи у везе с Портом.

План да краљ Матија прими херцегове градове на турској граници је пропао, јер је
почетком љета 1465. Иса-бег Исаковић започео са освајањем херцегове земље. Турци
су дошли на домак Дубровника. Херцегу је послије тога остало још само нешто земље
око доње Неретве и град Нови с Рисном.

- Пред крај 1465, Мехмед II је поставио вазалног краља у Босни. Избор је пао на једног
Котроманића, Матију, сина некадашњег претендента Радивоја Остојића. Мала
територија вазалног краља простирала се у области Лашве. Одржао се на власти
неколико година. Последњи пут је поменут 1471.

- 22. маја 1466. умро је херцег Стефан Вукчић Косача. До последњег дана осуђивао је
Владислава што је довео Турке у Босну. Херцега је наслиједио млађи син Влатко, који
је још деценију и по чувао остатке очеве земље која се у ово доба почела називати
Херцеговина. Ослоњен на Венецију бранио је оно што је остало изван турске власти.
Херцег Влатко није добијао никакву стварну помоћ од савезника. Матија Корвин од
1466. пуних неколико година није водио офанзивнију политику према Турцима.
Венеција му није редовно исплаћивала дохотке на које је имао право, а Дубровник је
одбија да му преда новаз из заоставштине херцега Стефана. У таквим условима, херцег
Влатко се 1470. измирио с Турцима. Херцегова земља је издвојена из дотадашњег
босанског санџака и основан је посебан санџак са сједиштем у Фочи.

- Године 1471. краљ Матија Корвин обновио је босанско краљевство, у оним оквирима
који су били под његовом влашћу. За краља је постављен Никола Илочки. Он се у јесен
1471. крунисао у Јајцу и шест година вршио краљевску власт. Као турски
противкандидат постављен је Матија Војсалић, један од потомака Хрвојевих. Како је
тежио да добије признање и од Угарске, Турци су га опсјели у његовим градовима.
Избављен је од стране Угара, али његова даља судбина није позната.
- Последњи самостални остатак некадашње босанске државе представљала је област
херцега Влатка Косаче. Млађи брат Стефан прешао је Турцима и постао Ахмед
Херцеговић. Повратио је наклоност Венеције и везао се уз напуљски двор женидбом с
Маргаретом Марцано, унуком краља Алфонса, озбиљну помоћ није добијао ни кад је
саопштио своју намјеру да ратује са Турцима.

- Заједно са Иваном Црнојевићем предузео је поход, у првој половини 1476, да

ослободи Херцеговину. Тад је Турке у Босни напао и Вук Гргуревић. Пропао је јер је
дошло до сукоба херцега Влатка и Ивана Црнојевића. Још једну акцију предузео је
послије смрти султана Мехмеда II (1481), али се потучен повукао у Нови.

- Нови султан Бајазит ријешио је да потпуно ликвидира остатке Херцеговине.

Херцеговачки санџак-бег Ајаз опсјео је Нови, новембра 1481. У граду су биле двије
куле - горњу су држали Угри, а доњу херцег Влатко. Прије него му је пристигло
појачање, он је пристао по споразуму с Ајаз-бегом да преда своју кулу и пође с
породицом у Турску.

ИВАН ЦРНОЈЕВИЋ:

- Почетком 1465. године, након смрти оца Стефанице, узео је Иван Црнојевић власт у
већем дијелу Горње Зете, са средиштем у Жабљаку. Претходно је као дијете дуго
времена био талац код херцега Стефана Вукчића Косаче. Подржан од Грбљана и
Паштровића иступао је против Млечана, првенствено због сукоба са Котором. Висока
уцјена коју је Република расписала за Иванову главу остала је без одјека (10.000
дуката). Убрзо Иван Црнојевић уочава погрешност политике отвореног сукоба са
Млечанима и 1466. склапа мир. Тиме он поново постаје Млетачки вазал, али и поред
тога је морао да призна и султанову врховну власт и да му плаћа годишњи харач од
1.000 дуката. Млечани су морали да Ивану Црнојевићу предају на управу Грбаљ,
Паштровиће и Црмницу са тим да им обезбједи убирање прихода.

- Са прољећа 1474. узео је учешћа у догађајима око опсаде Скадра. Румелијски

беглербег Сулејман почео је опсаду са око 8.000 људи. Млечани су одбили први напад
и почели су да шаљу појачања. Током читавог љета Иван Црнојевић је под млетачком
заставом учествовао у ратним дејствима. Господарио је и Скадарским језером уз помоћ
мањег бродовља. На послијетку су Турци растурили топове и дигли опсаду. Млетачка
побједа је имала великог одјека, а Скадар је представљен као штит хришћанства.

- Сукоб између Ивана Црнојевића и херцега Влатка, након заједничког војевања у

Херцеговини, у првој половини 1476. године.

- Турци утврђују Подгорицу. Из овог града нападали су 1477. године Ивана

Црнојевића, а у склопу султановог похода против Кроје и Скадра. Опсада Скадра у
току 1478. године, да би следеће, 1479, по закљученом миру био предат Турцима.
Послије мира Турци нападају на Ивана Црнојевића. Потиснут из Зете склонио се негдје
у Италију. Вратио се након смрти Мехмеда II (1481) и успио да потисне османлијску
власт. Међутим, када је Бајазит II обезбједио пријесто, Иван Црнојевић му се потчинио
и обавезао на годишњи харач од 700 дуката.

- Иван Црнојевић је морао да пошаље султану свог сина Станишу, који је одведен 1485.
године. Примио је ислам и добио име Скендер. Најстаријег сина Ђурђа оженио је у
другом браку Јелисаветом, из познате млетачке племићке породице. Послије губитка
Жабљака, Иван Црнојевић се постепено повлачио у брда. Након Обода, за своје
средиште изабрао је село Цетиње. У њему је подигао двор, манастир и цркву посвећену
рођењу Богородице. Манастир је постао средиште зетске православне митрополије.

- Ивана је наслиједио син Ђурађ, владао је као вазал султана Бајазита II, коме је плаћао
1.000 дуката годишњег харача. Стекао је славу и као љубитељ књиге. Основао је прву
ћириличку штампарију Јужних Словена. Штампаријом је руководио монах Макарије
који је имао седам помоћника. Прва књига коју су одштампали био је Октоих
првогласник, јануара 1494. године. Штампарија је била смјештена на Цетињу и радила
је свега око три године. Њен рад је прекинут послије одласка Ђурђа Црнојевића у
Италију.

- Присуство властеле, пронијара, манастирских властелинстава и зависних

земљорадника (кметова) увјерљив је доказ да су се основна обиљежја немањићке
државе сачувала у области Црнојевића све до коначног пада под турску власт.

СРПСКА ВЛАСТЕЛА У БОРБИ ЗА ОБНОВУ ДЕСПОТОВИНЕ:

- Послије пада деспотовине Стефан Бранковић је отишао у Угарску, Гргур се

замонашио у Хиландару као монах Герман, а Мара Бранковић (бивша султанија)
добила је посједе у серском крају (Јежево). Лазарева удовица Јелена живјела је неко
вријеме са Маром.

- Упадљиво је да нема вијести о бјежању великаша у Угарску 1459. године, али се зна
да су прије Вука Гргуревића, који је прешао у Угарску у другој половини 1464, у
службу угарског краља ступили Стефан и Дмитар Јакшићи, вјероватно синови војводе
Јакше који је у своје вријеме служио деспота Ђурђа Бранковића. Јакшићи су у другој
половини 1464. добили од краља Матије властелинство у чанадској жупанији. Имали су
свој војни одред, као и деспот Вук Гргуревић, и с њим су учествовали у многим
биткама и војним подухватима.

- Приближно у исто вријеме у Угарску је прешао и Милош Белмужевић. Он је

својевремено био последњи војвода Србије у Зети, све до предаје тврђаве Медун 1456.
године. Владислав, најстарији син херцега Стефана, дошао је такође под окриље
угарског краља и добио је посједе у Славонији. Његов син Балша Херцеговић играо је
видну улогу међу угарским племством.

- Само најистакнутије породице оставиле су трага у документима из онога времена, али

је сигурно да је краљу Матији прешао и извјестан број властеле која се није уздигла на
високе положаје. Насељавање српске властеле у граничним подручјима према
Османском Царству било је у интересу угарског двора.

- Српски великаши се наводе међу најистакнутијима у ратовима против Пољске и

Чешке (против краљева Казимира и Владимира), па су даровани новим посједима. У
јануару 1471. Вук Гргуревић је спалио Сребреницу и опустошио околне крајеве. Исте
године Турци подижу велико утврђење код Заслона на Сави.

- Године 1475/76 краљ Матија интензивније ратује против Турака, заузима Шабац, а
војска под заповједништвом Вука Гргуревића и Влада Дракула пустоши све до
Сребренице и Зворника.

- Године 1480. српски одреди су учествовали у ратовању у Босни, заузевши и Сарајево.

Исте године је Павле Кињижи након свог похода у турској Србији превео око 60.000
Срба у Угарску.

- Године 1481. војска краља Матије, а са њом и српске трупе, продрла је до Крушевца.
Земља је опустошена а одведено је више од 50.000 становника.

- Године 1482. Вук Гргуревић је био посредник у преговорима између Бајазита II и

краља Матије, а султан му је једно вријеме стављао у изглед и обнову деспотовине.
Након што је 1483. потписан мир, краљ Матија је ратовао у Аустрији против Фридриха
III гдје су учествовали и српски одреди. Вук Гргуревић је умро 1485. године.

УТВРЂЕЊА ПОСЛИЈЕ ПАДА ДЕСПОТОВИНЕ / ШАЈКАШИ:

- Одбрана граница према Османском Царству била је знатним дијелом ослоњена на

велики број мањих или већих утврђења и добро утврђених градских насеља у којима су
непрекидно боравиле војне посаде. Оне су се састојале из редова плаћених ратника и
углавном су регрутоване од досељених Срба. О улози српског и словенског елемента
свједоче и називи ''војници'', ''јунаци'', ''стражи'', који се употревљавају у латинским
документима тога времена. Може се сматрати да се крајем XV вијека десет до дванаест
хиљада Срба налазило у разним облицима трајне плаћене војне службе.

- Флота ''насада'' и ''шајки'' водила је поријекло из српских оружаних снага и била је

прилагођена за борбу против Турака на граничним ријекама. Ови бродови су имали по
један топ и 18 бораца наоружаних пушкама, а покретани су помоћу 18 весала. Осим у
Београду имали су своје базе у Шапцу, а касније и у Сланкамену, Тителу и
Петроварадину. Насадисти и шајкаши су највећим дијелом били регрутовани из
српских редова. Срби су били и ''војводе'', ниже старјешине, док су капетани у прво
вријеме били Угри, а касније су тај положај добијали и Срби. Насадисти су имали
аутономију у међусобним споровима, а у споровима са другим лицима имали су статус
попут угарских племића. Имали су право да учествују у подјели плијена који би у
борби задобили. Били су обавезни да плаћају редовне дажбине, али ослобођени
ванредних и путних дажбина, као и црквене десетине. Радич Божић је за вријеме
калочког надбискупа Павла Томорија (1523-1526) био један од истакнутијих капетана
насадиста. Истакао се препадима на турске територије. Петар Овчаревић је такође био
командант шајкаша - послије ће прећи на страну Турака. Овим формацијама
командовао је и Павле Бакић у своје вријеме.

ПОСЛЕДЊИ БРАНКОВИЋИ:

- Удовица слијепог Стефана Бранковића, Ангелина, и њени синови, Ђорђе и Јован,

били су под заштитом цара Фридриха III, непријатеља Матије Корвина. Угарски краљ
је, послије смрти Вука Гргуревића, одлучио да попуни упражњено мјесто деспота који
ће бити ауторитет за Србе и осигуравати њихову вјерност угарском краљевству.

- Бранковићи су у Срем стигли 1486. године носећи мошти свога оца као највећу
драгоцјеност. Са титулом деспота краљ Матија је Ђорђу Бранковићу препустио и дио
посједа које је имао Вук Гргуревић. На Ђорђа је прешла обавеза да предводи и
издржава бандериј од 1.000 ратника. Посредством краља Матије склопљен је и брак са
рођаком краљице Беатриче, Изабелом (јужноиталијанско племство), али који је био
кратког вијека.

- У прољеће 1490. краљ Матија Корвин изненада је умро. Из своја два брака није имао
законитог потомства, па је зато последњих неколико година настојао да осигура
пријесто своме ванбрачном сину Иванишу (1473). Настојао је на томе нарочито због
изнуђеног уговора са Хабзбурзима из 1462, који је цару Фридриху III или његовом сину
Максимилијану давао право на угарску круну ако краљ умре без законитог насљедника.
Против Иваниша Корвина била је и краљица Беатрича, која је претендовала да буде
насљедник. Синови пољског краља Казимира (јагелонска династија), Владислав, који је
већ био чешки краљ, и Јан Олбрахт, били су родбински повезани са претходном
угарском владарском династијом. Сабор је за краља изабрао чешкога краља, који је у
Угарској носио име Владислав II.

- Бранковићи су у овим догађајима узели учешће на страни Иваниша Корвина. Када је

против Владислава II кренуо Максимилијан Хабзбург, на његову страну је прешла
већина оних који су подржавали Иваниша Корвина, укључујући деспота Ђорђа и брата
му Јована, да би се послије поново приклонили Владиславу II. Српски ратници под
командом Јакшића и Белмужевића учествовали су у борбама против Максимилијана и
против Јана Олбрахта.

- У једном тренутку, између 1497. и 1499, деспот Ђорђе се тајно замонашио у

манастиру који је сам основао, вјероватно у Купинику, узевши монашко име Максим.
Пред крај живота управљао је београдском митрополијом. Послије братовљевог
повлачења Јован је остао сам са титулом деспота. Отприлике у то вријеме оженио се
Јеленом Јакшић. У Поморишју су Јакшићи играли међу Србима улогу сличну оној коју
су Бранковићи имали у Срему. Јакшићима су припали и посједи Белмужевића, пошто
су 1501. изумрли мушки чланови ове породице.
- Деспот Јован Бранковић учествовао је у угарско-турском рату 1501. и 1502. године.
Краљ Владислав II ушао је у рат тек пошто су му финансијску помоћ обећали Венеција
и папа. Деспот Јован није одобравао краљеву млаку политику према Турцима и у два
маха се понудио Венецији да ступи у њену службу. У току рата Турци су покушали да
користе деспота Јована као посредника за мир са угарским краљем. Султан је преко
посредника обећао да ће му вратити све што му припада у Србији и Босни уколико се
заузме и постигне код угарског краља да се склопи мир. Са деспотом Јованом
преговарао је и Ахмед-паша Херцеговић, потурчени син херцега Стефана. Ипак, иако је
вршио улогу посредника, деспот Јован није био присталица помирења са Турцима.
Крајем 1502. деспот Јован се разболио од грознице и умро.

- Краљ Владислав II је деспотску титулу и посједе додијелио Иванишу Бериславићу,

који је потицао из старе и угледне хрватске породице. Први пут се десило да се титула
деспота Србије одвојила од српске владарске породице. Деспот Иваниш се 1504.
оженио Јеленом, удовицом деспота Јована. Након што је 1514. умро, деспотска титула
прешла је на сина му Стефана (10), а о посједима се бринула деспотица Јелена.

- Максим и Ангелина, обоје у монашким ризама и са моштима Стефана и Јована,

отишли су у Влашку. Влашки војвода Радул Велики је Максима поставио за
митрополита. Тада у Влашку долази и први српски штампар Макарије. Послије смрти
Радула Великог (1508) Максим и Ангелина се враћају у Срем, гдје су 1512. подигли
манастир Крушедол.

- Покрет крсташа који се 1514. окренуо против угарског племства захтавио је готово
све области насељене Србима, тако да је извјесно и да се један број Срба нашао међу
крсташима. Једино су великаши Јакшићи били међу истакнутијим борцима против
крсташког покрета. Ердељски војвода Јован Запоља се истакао приликом сузбијања
устанка.

- Краљ Владислав II умро је 1516. оставивши на пријестолу десетогодишњег сина

Лудовика II. Тако су великаши и формално добили кормило у руке посредством
регенства које је одређено малољетном краљу.

СРБИ У ОДБРАНИ УГАРСКИХ ГРАНИЦА:

- Доласком на власт, Сулејман I (1520-1566) имао је намјеру да обнови мировни уговор

са Угарском. Међутим, на угарском двору гдје су главну ријеч имали савјетници
младог краља Лудовика II (14 година), његов поклисар није добијао одговор.

- Сулејман је средином маја 1521. покренуо поход на Угарску. Султанова замисао је

била да продре у Угарску и да се на бојном пољу судари са угарским краљем. Први на
удару су били Шабац и Београд. У Шапцу је било свега 400 бранилаца и нису успјели
да пруже дуготрајнији отпор. Помоћу покретног моста пребачена је војска на
територију Угарске и Срем је опустошен и разорен. Страдали су, између осталих,
градови Митровица, Сланкамен и Земун, као и посједи деспота Стефана Бериславића и
деспотице Јелене (побјегла дубље у Угарску).

- У Београду су браниоци града били без заповједника и без помоћи са стране. Лудовик
II је затражио помоћ хришћанских владара, али се мало њих одазвало (пољски краљ
Жигмунд и аустријски надвојвода Фердинанд). Београду се није приближила ни војска
ердељског војводе Јована Запоље ни палатина Стефана Баторија. Након пада Доњег
града, браниоци у Горњем граду су издржали до 29. августа 1521. када су пристали да
предају град под условом да им се дозволи слободан излазак. Становништво града, које
су највећим дијелом чинили Срби, пресељено је у околину Цариграда. За Цариград се
вратио и Сулејман I.

- За капетана Доњих крајева и калочког надбискупа постављен је Павле Томори, тада

фрањевачки монах, а претходно ратник. Томори је од 1523. па до погибије у Мохачкој
бици организова одбрану граничног подручја. Из српских редова је регрутовао знатан
број својих ратника, посаде на бродовима тј. насадиста и ухода. У то вријеме
смедеревски заповједник је био Бали-бег, могуће и у сродству са Томоријем.

- Војвода Павле Бакић је био повјерљиви човјек Ферхат-паше, везира и султановог зета,
а у исто вријеме је био повезан са калочким надбискупом. Бакићи су под турском
влашћу имали посједе у ужичком крају и Шумадији. Као секретар Ферхат-паше Павле
Бакић је сакупљао намете за султана. Када је у јесен 1524. Ферхат-паша био погубљен,
Павле Бакић је изгубио потпору, тако да се припремио да напусти турску територију.
Затражио је да му се у Угарској додијеле посједи који одговарају ономе што је имао под
султановом влашћу (50 села). Крајем 1525. напустио је турску територију.

- У мају 1526. Сулејман I покренуо је нови поход на Угарску. На угарској страни нису
подузете никакве озбиљније припреме. Павле Томори није добио појачања, а племићи
су одбијали да крену у поход ако краљ лично не учествује у њему. Султан Сулејман је
након опсаде заузео Петроварадин, да би нешто касније избио на Драву и заузео
Осијек. Краљ Лудовик II је напустио Будим и чекао је да му се придруже додатне трупе
великаша и најамника. За врховне заповједнике именовани су Павле Томори и Ђорђе
Запоља, брат ердељског војводе Јована Запоље који није ни стигао на бојиште са својим
снагама. Главнине обе војске судариле су се јужно од Мохача, 29. августа 1526. године.
Угарска војска достизала је једва трећину османског људства у коме су бар половину
чиниле регуларне трупе. Предност оклопљених коњаника Мађари нису могли
искористити, јер су ометани у маневрисању и нападани артиљеријом. Са бојног поља се
спасила само лака коњица и дио племићке војске. У бици су учествовали Радич Божић
и Павле Бакић као заповједници насадиста.

- Сулејман I је ушао у Будим и Пешту који су опљачкани, а затим се преко Београда

вратио за Цариград.
 ПОСЛЕДЊИ ДЕСПОТИ:

- Након пораза код Мохача и погибије краља Лудовика II угарско друштво се

подијелило око избора новог владара. Ситно племство подржало је Јована Запољу и он
је изабран и крунисан на сабору крајем године. Добио је признање папе, француског и
енглеског краља и Венецијанаца, сви противници Хабзбурговаца.

- Други табор чинила је краљица Марија и њен брат надвојвода Фердинанд. Фердинанд
је прво задобио чешко краљевство, а крајем 1526, подржан од малобројних али
истакнутих великаша, изабран је за угарског краља.

- Подјелом су били захваћени и Срби у Угарској. Српски деспот и истакнуте личности

међу Србима нашли су се на страни Јована Запоље. Једино је Павле Бакић прешао на
страну Фердинанда и под њим био деспот Срба у хабзбуршком дијелу Угарске. На
територији Јована Запоље деспот је био Радич Божић.

- Августа 1527. Фердинанд је ушао у Угарску и заузео Будим. На његовој страни нашли
су се Стефан Бериславић и Павле Бакић. Јован Запоља је затражио сарадњу са Турцима
да би могао да се врати на пријесто. Из настојања да се помогне Запољи покренут је
1529. велики поход који је султана довео до Беча. Беч није заузет, али је Запоља поново
устоличен у Будиму. За вријеме султановог похода ослободио се деспот Стефан
Бериславић (Фердинанд га затворио јер је предао пограничне градове Турцима) и
потчинио Сулејману I. Добио је своје градове у Срему и Славонији и дјеловао као
турски вазал. Изгубио је живот 1535. у борби против Хусреф-бега. Краљ Фердинанд је
септембра 1537. именовао Павла Бакића за српског деспота, али овај је већ следећи
мјесец погинуо у окршају са Турцима.

- Године 1541. Сулејман I заузео је Будим и од Угарске образовао пашалук.

ЦАР ЈОВАН НЕНАД:

- Послије мохачког пораза дошло је до незадовољства у сељачким масама, највише

погођеним недавним збивањима. У Славонији и жупанијама западно од Дунава покрет
је зауставио гроф Крсто Франкопан. Источно од Дунава незадовољство је много дуже
трајало и било је ограничено на Србе. На чело српских маса ставио се, како се сам
називао, ''Јован од Бога послани цар''. Савременици су га ословљавали именом Јован
Ненад, а спомињан је и као ''Црни Човјек''. О његовом раду и поријеклу није се ништа
знало. Издавао се за византијског цара и у његовом дјеловању нема ослањања на српске
државне и политичке традиције. То је због тога јер је његова мисија била, како ју је
схватао, васељенског карактера. Наступао је као пророк и извршилац божанске воље.
Главно пророчанство било је да ће Турци бити искоријењени, а управо њему је
повјерено извршење тог задатка.

- У првој половини новембра 1526. Јован Ненад се пребацио у Срем и тамо заузео
тврђаву Черевић, а затим Баноштор, сједиште сремског бискупа. Располагао је војском
која се цијенила на 10-25 хиљада људи, од тога 1.300-1.500 коњаника, а издржавао је
трупе обрадом напуштене земље, разноврсним наметима и насилним отимањем.
Нашавши се у улози господара, Јован Ненад се сукобио са угарским великашима,
нарочито онима чија су властелинства доспјела под његову власт. Међу таквима је био
и Валентин Терек од кога је преотео данашњу Суботицу (Сабатка). Краљ Јован Запоља,
коме су се угарска господа обраћала са жалбама, остао је дуго пасиван, а можда је и
сматрао Јована Ненада за свога вазала.

- У прољеће 1527. Јован Ненад је однио побједу над угарским племством ширећи власт
према Ердељу. У исто вријеме позивао је Влахе, Бугаре и Србе на заједништво. То ће
довести до реакције Јована Запоље и ердељског војводе Петра Перењија који су почели
да опремају војску за обрачун. У међувремену, посредством краљице Марије, Јован
Ненад је признао Фердинанда као законитог краља, а заузврат је добио неку врсту
легализације свог покрета.

- Маја 1527. дошло је до битке између Петра Перењија и устаника које је предводио
Радослав Челник. Перењи је претрпио тежак пораз и неколико хиљада његових људи је
погинуло. Јован Ненад се постепено у потпуности ставио у службу Фердинанда, тако да
је на Запољиној страни непријатељство постало још огорченије. Против Јована Ненада
су у јуну припремљене двије војске. Једну је у арадском крају сакупио бискуп Емерик
Цибак, а другу је из Ердеља повео Петар Перењи. Намјера Јована Ненада да се
појединачно супротстави прво једној, а затим и другој војсци, није успјела. Поражен је
крајем јуна 1527. изгубивши притом осам хиљада ратника. Послије овог пораза Јован
Ненад се са групом ратника нашао у Сегедину. Ту је рањен приликом заузимања града,
а затим је и пао као жртва Валентина Терека.

- Уз Фердинанда је остао један дио снага који је пратио Радослава Челника, један дио се
вратио у Срем и посветио земљорадњи, а неки су пришли Запољи.

ПРОДОР ИСЛАМА У ЈУГОИСТОЧНУ ЕВРОПУ:

- Као процес дугог трајања, исламизација је пуштала коријен у оним срединама у

којима одраније није постојала црква као моћна организација и гдје народ није био
значајније везан за хришћанство. Нову вјеру примали су појединци који су хтјели да
сачувају свој положај или су били жељни успјеха, као и сиротиња остављена на ивици
опстанка.

- Србија, осим градова, у којима су се домаћи људи налазили у осјетној мањини, није
била захваћена великим таласима исламизације. Додуше, у Старој Србији је повећан
број муслиманског живља, дијелом досељавањем муслимана, дијелом великим
повластицама што су их Османлије давале, а дијелом и ширењем арбанашког
становништва. Такође, и један број влаха (сточара), након што је изгубио повлашћени
положај средином XVI вијека (ширење државе на сјевер), да не би потпао под рају
прешао је на ислам. Међутим, језгро Срба окупило се око православља, патријархалног
уређења, косовског завјета, око духа светосавља и епохе Немањића. Српска црква је
наставила борбу за своју паству, иако је на подручју Пећке патријаршије јурисдикцију
преузела Охридска архиепископија. Неколико десетина епархија наставило је своје
дјеловање, подигнут је знатан број нових манастира, а они стари су обнављани.
Основане су и манастирске штампарије.

- У западним крајевима, у Босни, Херцеговини, Лики и Славонији, пораст

муслиманског становништва може се довести у везу са близином границе, образовањем
крајине, стварањем војних упоришта, доласком представника управне и судске власти,
трговаца и сл. Црквене организације на овом подручју биле су исувише слабе. То је
било периферно подручје српског православља и католичанства и подручје манихејске
цркве босанске. Захваљујући томе није било снажнијег отпора продору ислама.

ОСНОВЕ УРЕЂЕЊА ТУРСКЕ:

- фетва - правно мишљење, да ли су одлуке царског дивана усаглашене са словом

шеријатског права.

- наиб - представник кадије у појединим мјестима.

- мула - кадије највишег ранга. У европским провинцијама тај ранг су имале кадије
Једрена, Софије, Београда и Сарајева.

- Установа дивана потиче са Блиског истока, из времена персијских Сасанида (III до VI

вијек). Царско диванско вијеће или Велика Порта, чијим је радом до друге половине
XV вијека управљао сам владар, а послије велики везир, било је највише судско и
управно мјесто. У вијеће су, поред великог везира улазили кубе-везири (број се
увећавао са три на осам), румелијски беглербег, двојица казаскера (представници
правосуђа), велики дефтердар (финансије и ризница) и нишанџија (руководио је
царском канцеларијом). Од половине XVI вијека засједањима је присуствовао и
капудан-паша (велики адмирал).

- сераскер - велики везир наименован за врховног команданта у рату. Имао је право да

доноси одлуке не савјетујући се са султаном.

- косем-султанија - царева мајка.

- Босански санџак је образован 1463. године. Први босански санџакбег био је Мехмед-
бег Минетовић, са сједиштем у Сарајеву.
- Почетком 1470. основан је Херцеговачки санџак. Први санџакбег био је Хамза-бег, са
сједиштем у Фочи.

- Босански и Херцеговачки санџак од почетка су били у саставу Румелијског ејалета.

Босански ејалет основан је 1580. издвајањем Босанског, Херцеговачког, Клишког,
Пакрачког и Крчког санџака из Румелијског ејалета, као и Зворничког и Пожешког
санџака из Будимског ејалета. Касније је ејалету Босна придодат санџак Бихаћ, који је
установљен између 1592. и 1620. године. Први беглербег босанског пашалука био је
Ферхад-бег Соколовић са сједиштем у Бањој Луци.

- У европском дијелу Турске најприје је образован Румелијски ејалет (око 1362), затим
Будимски (1541), Темишварски (1552), Босански (1580), Јегарски (1596) и напослијетку
ејалет Кањижа (1600).

- Хришћанска раја плаћала је свом спахији лични порез испенџу. Тим порезом били су
обухваћени сви за рад способни мушкарци. Износио је 25 акчи по глави и обично се
плаћао почетком марта. Муслиманска раја давала је порез на свој читлук, али он није
био јединствен (22, 12 или 6 акчи). Због тога што је користила миријску или државну
земљу раја је, без обзира на вјерску припадност, давала и ушур или десетину од
годишње производње жита, воћа, поврћа итд. Главни намет који су хришћани плаћали
држави био је џизја - сви одрасли и за рад способни мушкарци. Постојале су и редовне
новчане дажбине и таксе које су у називу имале заједничку основу ресум и другу ријеч
која је означавала оно на шта се то давање односило.

- Хришћани и Јевреји били су зимије, што дословно значи штићеник. Уколико се на то

нису посебно обавезали, нису морали да врше војну службу.

СРБИ И РЕЖИМ ТУРСКОГ ЦАРСТВА:

- У историји српског народа под турском влашћу, упоредо са земљорадничком рајом,

нарочит значај имао је онај друштвени слој који је носио заједнички назив влах.
Првотно је тај термин означавао остатке романизованог старобалканског
становништва. У Османском царству власима су називали посебну категорију
становништва, махом сточара по занимању, која је добила засебно мјесто у управном,
фискалном и војном устројству царства. Статус влаха добили су претежно Срби.
Влашко и српско име постали су синоними. Турска управа је одлучивала да ли ће
становништво извјесног краја добити или изгубити влашки статус. Становништво
Србије имало је тај статус до 40-их година XVI вијека и даљих турских освајања према
сјеверу. У западним крајевима то име се на разне начине укоријенило и добило погрдан
призвук.

- Становништво у залеђу млетачких посједа у Далмацији и Боки Которској названо је

Морлацима - ''Црним Власима''.
- Најстарији турски закон о власима у сјеверној Србији потиче из 1467/1468 године.
Становништво је довођено у ове крајеве из Херцеговине, црногорских Брда и са Дрине,
како би попунило опустјела мјеста. Двадесет влашких кућа чинило је један катун
(послије се број попео на 50).

- Влашки статус Срба сељака на првом мјесту је утицао на демографске промјене.

Турски закон је омогућавао такав правни статус који је подстицао бројчано јачање
становништва. Нпр. харачом је оптерећен не сваки одрасли мушкарац него само
породица. И остала давања прописивана су по свакој кући или сваком катуну.
Многочлана породица лакше се одржавала.

- Власи су своје основне дажбине плаћали царској ризници. На 50 кућа давали су

санџакбегу једног слугу, а на 5 кућа једног човјека за војну службу, тј. за чување
границе и опасних мјеста у унутрашњости. Власи су, у случају војног похода, ишли на
војну на коњу, а свака кућа морала је дати једног војника. Власи су били ослобођени
рајинских дажбина и радних обавеза. Кнезови су били старјешине вишег реда, а
поједине мање групе предводили су примићури.

- Установа кнежине постала је једно од најизразитијих обиљежја српске историје под

турском влашћу. На њеним основама развили су се патријархални односи, створило
посебно самоуправно друштво и очувала самосвијест. Временом је дошло до класног
раслојавања и уздизања вишег слоја кнезова у Србији. Кнезови и примићури имали су
слободне баштине, а били су ослобођени пореза и дажбина.

- Војне службе образоване од хришћанског становништва:

− спахије хришћани и њихове џебелије;

− мартолоси - посаде по тврђавама; као трупе у саставу ријечне флоте;
− дервенџије - чували друмове, пролазе, мостове и скеле;
− војници - служили су као коњушари, коморџије или су поткопавали градове;
− азапи - првотно су служили у ријечној флоти, а послије као лака пјешадија;
− акинџије - лака коњица;
− тобџије, кумбарџије и кундакчије - старали се о ватреном оружју;
− џерахори и пандури - повремено под оружјем у пограничним крајевима;
− делије - припадници лаке коњице окупљени као тјелохранитељи појединих
крајишника;

- филурија - порез од кућа насељених влаха.

СЕОБЕ У СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ:

- Неисцрпно извориште сеоба вијековима је била пространа планинска област Старе

Рашке, Брда, Црне Горе и, нарочито, источне Херцеговине. Из овог изворишта прве
струје су кренуле у сјеверну Србију, а затим према западу и сјеверозападу, у приморско
залеђе, западну Босну, Лику и Крбаву. Српско становништво с влашким статусом
населило се и у западни дио турске Славоније послије освајања 1536/37, тзв. ''Мала
Влашка''. Наглашена појава влаха у Славонији временски се подудара с укидањем
влашких повластица становништву сјеверне Србије и претварањем тог становништва у
обичну рају.

- Под заштиту Аустрије или Млетачке Републике у највећој мјери је прелазио народ из
Босне и Херцеговине. За њих, као и за оне остале у турском залеђу Далмације, усталио
се назив морлаци (црни власи). За вријеме Кандијског рата (1645-1649) дошло је до
великог помјерања народа у правцу Јадранског мора. У првој половини рата народ се
већином исељавао у правцу Задра, Шибеника и на далматинска острва, а неке групе су
пребациване и у Истру. У другој половини рата дошло је до знатнијег пресељавања
Херцеговаца у Боку Которску. Њихове постојбине у Турској, међутим, ускоро су
населиле нове скупине влаха, којима су Турци попунили празнине у непосредној
близини својих граница.

- Крајем XV вијека име Крајина подразумијевало је слабо повезани систем племићких

посједа, са утврђеним градовима, који се протезао уз турске земље и старао се за
одбрану. Средином XVI вијека, повезивањем капетанија, склопљене су Хрватска
крајина (између Купе и мора) и Славонска крајина (између Драве и Купе). За
утемељитеља Војне крајине узима се надвојвода, а затим краљ Фердинанд I
Хабзбуршки, а коначном уређењу приступио је надвојвода Карло 1577. године.
Карловац је постао сједиште генерала Хрватске крајине, док је сједиште Славонске
крајине био Вараждин. Хрватско племство дошло је у подређен положај према
носиоцима највише војне власти, прије свега према карловачком генералу. Хрватски
великаши тражили су у сабору да досељени Срби буду кметови, јер су се настанили на
њиховим посједима. Због тога је дошло до спора између хрватског племства и
централне владе, који је завршен тиме што је Фердинанд II дао досељеницима диплому
(1630), по којој су они имали да буду само крајишки војници, а уједно им је било
допуштено да бирају сеоске кнезове и судије. Од тада је крајина у ствари посебна
територија. На образовање Војне крајине у Аустрији Турска је одговорила 1580.
стварањем Босанског пашалука.

СРБИ И ТУРСКИ ПРОДОР 1459-1537:

- Поход на Беч 1529:

− Радич Божић је био у служби Јована Запоље, умро је 1528;

− деспот Стеван Бериславић првотно је био одан Фердинанду Хабзбуршком.
Стајао је на одбрани источне Славоније, Срема и неколико градова у Бачкој.
Почетком 1529. препустио је Турцима градове у Бачкој. Фердинанд је њега и
његову мајку Јелену (удовица Иваниша Бериславића и Јована Бранковића)
затворио у Будиму;
− Павле Бакић, као врховни капетан српских шајкаша, служио је Фердинанда
Хабзбуршког;
 − војвода Челник Радосав био је у служби Фердинанда, претходно се одметнувши
од Турака;

- Поход на Будим и Беч, као сераскер, предводио је велики везир Ибрахим-паша.

Главни турски продор био је управљен према средњој Угарској. Турцима је пришао
Јован Запоља са 6.000 коњаника. Сулејман I га је поставио за угарског краља. Пред
Будимом прешао је Турцима и деспот Стеван Бериславић. Град се предао без борбе.
Турском претходницом у походу на Беч заповједао је Мехмед-бег Јахјапашић,
смедеревски санџакбег. Опсада је трајала од краја септембра до половине октобра 1529.
године. Павле Бакић се налазио међу браниоцима.

- Након што је дигнута опсада Беча краљ Фердинанд је запосјео западну и сјеверну
Угарску, а потом и опсјео Запољу у Будиму. Опсада је дигнута крајем 1530. због
хладноће.

- Године 1532. Сулејман I је повео нови поход на Беч, али који овај пут није опсједао.
Тражио је битку са Карлом V, али му овај није излазио у сусрет. Османлије су се
најдуже задржале опсједајући Кисег, који је бранио Никола Јуришић. Овај пут највише
су страдале Штајерска и Славонија. Прва личност у Срба поново је био Павле Бакић.
Године 1533. Сулејман I и краљ Фердинанд потписали су мир. Био је то први мировни
уговор Турске и Аустрије.

- Првих дана 1535. босански санџакбег Хусрев, вјероватно дознавши за његове

преговоре с краљем Фердинандом, напао је деспота Стевана Бериславића, поразио га и
погубио.

- Код Горјана у Славонији, 9. октобра 1537, у покушају да заустави турско напредовање

погинуо је Павле Бакић. Његову главу понио је Мехмед-бег Јахјапашић султану у
Цариград. Тек нешто раније, 20. септембра, поставио је краљ Фердинанд Павла Бакића
за српског деспота.

ИЗМЕЂУ БУДИМА И АЛЖИРА: ТУРСКА - СВЈЕТСКО ЦАРСТВО:

- Угарска је под покровитељством Турске постала таква утврда калвинизма да је у

Европи створен израз калвинотурцизам.

- Године 1534. султан Сулејман I је освојио Багдад, престоницу халифа.

- Године 1537. Мурат-бег Тардић, ћехаја босанског намјесника Хусрев бега, освојио је
тврђаву Клис. Уједно је постао први клишки санџакбег. Столовао је у Ливну.

- Година 1538: стварање Свете лиге, мир између Фердинанда Хабзбуршког и Јаноша
Запоље, турски поход на Молдавију Петра Рареша.

- Поход на Угарску 1541. године. Угарска између Дунава и Тисе постала је турска
земља - формиран је будимски пашалук, а Угарска источно од Тисе заједно са Ердељом
остаће у посједу Јована Сигисмунда као султановог клетвеника уз годишњи данак од
десет хиљада дуката. Угарска је тако остала подијељена на три дијела: хабзбуршки,
турски и ердељски.

- Приликом опсада Алжира, усљед олује, пропала је шпанска армада предвођена

Карлом V и Андреом Доријом (октобар 1541).

ТУРСКО ОСВАЈАЊЕ БАНАТА (1551-1552):

- У току 1550. у Ердељу и Банату дошло је до унутрашњих нереда изазваних

преговорима о уступању Запољиног наслијеђа Хабзбурговцима. Фратар Ђорђе
Утјешеновић, сива еминенција у Запољиној држави, највише је радио на уступању ових
области Фердинанду I. Краљива Изабела, подржана од Петра Петровића и осталих
Срба, настојала је да избјегне овакав развој догађаја. Међутим, средином 1551.
потписала је уговор којим је Фердинанду уступила круну св. Стефана, а њен син је, као
накнаду, добио војводство у Шлеској и обећање да ће га оженити краљевом кћерком.

- Поход на Банат предводио је, као сераскер, Мехмед-паша Соколовић. Он је највећу

подршку нашао у Србима, насељеним између Тисе и Мориша. Освојивши Бечеј,
Бечкерек, Чанад, Липову, и друге мање градове, Мехмед-паша је стигао пред
Темишвар. Међутим, опсаду је морао да дигне због јаке зиме и повуче се у Београд.
Крајем године у угарским редовима дошло је до неслагања и настрадао је кардинал
Ђорђе Утјешеновић. Претходно је на своју руку водио преписку са Мехмед-пашом
Соколовићем о условима склапања мира.

- Јануара 1552. за новог сераскера ратног похода одређен је Ахмед-паша, други везир
Порте. Претходно је опсаду Сегедина разбио Хадум Али-паша, будимски беглербег, (у
опсади Сегедина учествовао је и Петар Бакић), да би крајем јула 1552, након мјесец
дана опсаде, Ахмед-паша заузео Темишвар.

- Овим ратом Турци су освојили Банат и основали нов беглербеглук са сједиштем у

Темишвару. У Ердељ се вратила краљица Изабела са сином Јованом Сигисмундом, који
је са титулом кнеза постао султанов вазал. Петар Петропић је именован за врховног
намјесника.

ПОСЛЕДЊИ РАТНИ ПОХОД СУЛЕЈМАНА I:

- Према ратном плану султан је с главнином војске требало да крене према сјеверу, на
град Јегар, који је сматран највећом препреком на путу за Беч. Овај ратни план,
међутим, неочекивано је измјењен, па је царска ордија кренула на град Сигет, који је
бранио Никола Зрински. Код Осијека је подигнут мост преко Драве. Док је војска
наступала ка Сигету задављен је Арслан-паша Јахјапашић, будимски беглербег, који је
нешто раније претрпио пораз од аустријских трупа. На његово мјесто постављен је
Мустафа Соколовић, стричевић Мехмед-паше, претходно босански санџакбег.
Истовремено, положај намјесника у Босни додијељен је Мустафином млађем брату
Мехмеду Соколовићу.

- Опсада Сигета почела је 5. августа 1566. године, за вријеме које су Турци сваког
браниоца града платили с десет својих људи. Султан Сулејман I је умро у ноћи између
5. и 6. септембра. Мехмед-паша Соколовић је прикрио његову смрт све до 24. октобра,
када се војска већ повлачила према Београду. Сама опсада Сигета трајала је нешто
више од мјесец дана. Страдали су готово сви браниоци, са Николом Зринским, и око 25
хиљада Турака. Освајање Сигета омогућило је проширење турског посједа у области
Блатног језера. На сјеверу је након два мјесеца опсаде задобијена тврђава Ђула.

- Преузимање власти од стране Селима II прошло је уз већ очекивану побуну јаничара,

пригушену уз доста муке. Преговори о миру вођени су између Антуна Вранчића,
јегарског бискупа и дворског савјетника, и Мехмед-паше Соколовића. Послије тринаест
састанака мир је коначно склопљен у Једрену фебруара 1568. године, на осам година.

КИПАРСКИ РАТ (1570-1573):

- Запосједање Кипра, најбогатијег острва на Средоземљу, прогласио је Селим II за свој

владарски циљ још док је, као принц, очекивао пријесто. На Порти је владала ратоборна
странка, сачињена од противника Мехмед-паше Соколовића, која га је оптуживала за
наклоност према хришћанима. У таквим приликама Соколовићево избјегавање рата
није могло дуго трајати.

- За сераскера ратног похода одређен је везир Лала Мустафа-паша. Августа 1570. на

острво је искрцано око сто хиљада људи. Узимање острва завршено је августа 1571.
предајом Фамагусте. Посебном султановом одлуком приходи Кипра додијељени су
великом везиру.

- Залагањем папе Пија V, за вријеме борби на Кипру, створен је савез хришћанских

држава, у који су, пошто је назван Светим, ушли Млеци, Шпанија, Малта и неколико
италијанских градова и држава. Врховно заповједништво преузео је Дон Хуан од
Аустрије, ванбрачни син Карла V и полубрат Филипа II. Флоте су неко вријеме трагале
једна за другом по Јадранском и Јонском мору (турска морнарица је успут освојила
Улцињ и Бар). До највеће поморске битке, послије битке код Акцијума 31. г. п. н. е,
дошло је у Лепантском заливу, 7. октобра 1571. године. Османлије су имале незнатну
предност у бродовљу (260:211), морнарима и војницима, али су снаге Свете лиге ималу
знатно снажније ватрено оружје и оруђе. Битка је одлучена погибијом турског
адмирала Али-паше. Његова армада изгубила је преко 200 бродова и имала око 25
хиљада погинулих морнара и војника. Хришћанке снаге изгубиле су 15 галија и осам
хиљада људи.

- Кроз мање од годину дана Османлије су у потпуности обновили своју морнарицу.

Армада Свете лиге разишла се у току 1572. године, а Млетачка република, гледајући да
поврати раније трговачке повластице, склопила је 1573. мир са Турском. У Кипарском
рату Турска је претрпила први велики ратни пораз, почело је њено унутрашње осипање,
и материјално и морално, мада сасвим споро и у почетку недовољно примјетно.

ДУГИ РАТ ИЗМЕЂУ АУСТРИЈЕ И ТУРСКЕ (1593-1606):

- Утемељење града Карловца (1579).

- Године 1580. образован је Босански пашалук, а његова управа повјерена је Ферхат-

паши Соколовићу. Хасан-паша Предојевић долази за босанског беглербега 1591.
године. Исте године почео је проваљивати преко границе, да би 1592. освојио Бихаћ.
Хасан-паша Предојевић опсјео је Сисак, на Видовдан 1593. године. Хришћанска војска
која је кренула у помоћ опсједнутима до ногу је потукла турске одреде. Страдао је
Хасан-паша, још четири санџакбега и око 8.000 турских војника. Са овим догађајем је и
отпочео Дуги рат између Аустрије и Турске. Рудолф II је добио подршку аустријских
покрајина, њемачких држава, угарског сабора и чешких сталежа, италијанских
кнежевина, римског папе и шпанског краља. Млетачка република и Дубровник остали
су уздржани, првенствено како би сачували дотадашње трговачке привилегије.

Устанак Срба у Банату 1594:

- Банатски устанак из 1594. године је, по неким оцјенама, био највећи српски устанак
прије Првог српског устанка. Срби у области Баната, тада у саставу темишварског
пашалука, су 1594. подигли устанак против турске власти. Центар устанка је био око
Вршца, а његове вође су биле Теодор Тиводоровић, епископ Вршца, и бан Сава
Темишварац. Запажену улогу у устанку, а послије у служби ердељског кнеза
Сигисмунда Баторија, имали су Ђорђе Рашанин Сланкаменац и војвода Дели-Марко. За
овај период веже се и хајдучија Старине Новака.

- Ситнији успјеси аустријске војске у прољеће 1594, изгледи на шири хришћански

покрет против Турака, и одметање турских вазалних кнезова, Србима у Банату су
дјеловали подстицајно да отпочну устанак. Устанак је почео упадима српских хајдука
из Ердеља, који су протјерали турску војску из Вршца и околине. Главне турске снаге
су биле заузете на сјеверу бранећи Острогон, па су устаници освојили Бечкерек, Бечеј,
Тител и Липову и разбили неколико мањих турских војски. Српски устаници су
наводно носили заставе са ликом Светог Саве, па је велики везир Синан-паша, уједно и
сераскер првих година Дугог рата, наредио да се донесе зелена застава Мухамеда из
Дамаска да би је супротставио застави Срба. Синан-паша је такође, највјероватније
1594. за вријеме зимовања у Београду, наредио да се као чин одмазде спале мошти
Светог Саве, претходно донијете из Милешеве.

- Ердељски кнез Сигисмунд Батори је устаницима тајно дотурао помоћ, али како није
успио да наговори своју скупштину сталежа да се окрене против Турака, одбио је да
реагује на проглашење за српског краља. Пошто је попустио притисак на главном
бојишту, спојиле су се војске будимског и темишварског паше и разбиле Србе код
Бечкерека. До краја јула 1594. цијели Банат је поново покорен. Много српских
избјеглица је побјегло у Ердељ, гдје су створили нову епископију. Међутим, пошто је
област Баната након пропасти устанка постала пуста, што није одговарало турским
властима, обећана је милост свакоме ко се врати. Срби су се вратили, али се милост
није односила на вођу устанка, епископа Теодора Тиводоровића, који је жив одран.

Сењски ускоци:

- Ускоци су настали као посљедица турских освајања и хабзбуршког устројавања Војне

крајине. Иако су били уско повезани са великим силама видљиво је да су задржали
један ниво самосталности. Без обзира на сва млетачка упозорења и хабзбуршке
покушаје смиривања ускока они су се и даље бавили својим активностима, одбраном
границе и пљачком околних подручја, како млетачких тако и турских.

- Прича о ускоцима почиње падом Клиса 1537. године. Након турског заузимања
грађанима је допуштено да се иселе. Становништво бјежи у Сењ и тамо ствара језгру
ускочке организације.

- Ускоци су били плаћени само кад су мобилизирани. Додатни извор зараде био им је
трговина, сточарство и наравно пљачка. Походи у Лику углавном су доносили плијен у
стоци. Уколико би узели заробљенике за откуп би тражили новац или исплату у натури,
зависи шта им је више одговарало. Извор зараде био им је и пресретање трговачких
каравана. До једног дијела плијена ускоци су долазили суздржавањем од пљачке.
Наиме, села су им плаћала данак како их не би нападали.

- Почетак великих борби Млечана, Хабзбурговаца и ускока узрокован је ускочким

убиством капетана Јосипа Рабата. Како је млетачки притисак на хабзбуршку монархију
био велик да зауставе ускочке нападе, а Хабзбурговци нису могли на то више утицати
дошло је до отвореног сукоба ових двају сила у тзв ''Ускочком рату'' од 1615. до 1618.
године. Посредовањем Шпаније дошло је до мира у Мадриду, а ускоци су морали бити
расељени из Сења. Након мадридског мира ускочки препади слабе и до краја XVII
вијека нестаје и њихов начин живота. Ослабила је опасност од Турака и Сењ је изгубио
своје значење ''бедема хришћанства''.

Херцеговачки устанак 1597. године:

- Вијести о устанку у источној Херцеговини 1597. доста су оскудне. Оно што се зна
јесте да се никшићки војвода Грдан побунио предводећи брдска и херцеговачка
племена. До сукоба са Турцима дошло је на Гацку и по свему судећи устаници су се
повукли. То је уједно период дјеловања патријарха Јована Кантула и претпоставља се
да је био упознат са покретом никшићког војводе. Иако тражена, помоћ од папе и
западних католичких земаља није остварена.

- Године 1647/48, под генералним провидуром Леонардом Фосколом, отпочео је процес

освајања и разарања турских мјеста у приморском појасу и насељавања великог броја
морлака - султанових поданика.

- Ускочке и хајдучке вође: Вук Мандушић, Стеван Суботић, Петар Смиљанић

(погинули у току 1648).

- март 1648 - пад Клиса.

- Нови босански намјесник Дервиш-паша промијенио је ситуацију у корист Турака.

- Млечани су 1649. покушали да ратно поприште пренесу у Боку Которску и Албанију.

Заузели су Рисан, а неуспјешно напали Бар и Подгорицу.

- Макарски хајдуци плијене дубровачку територију - Бока Которска постаје хајдучко

гнијездо.

- Морлачки статут из 1654. године - писан у Задру, ћирилицом и српским језиком. То је

први ускочки правни акт донесен независно од државних власти.

- Турски напад на Пераст (1654) - у одбрани учествују и хајдуци Баја Пивљанина.

- У Босну за намјесника долази Сејди Ахмед-паша, одметник од централне власти и

противник великог везира Ћуприлића. Године 1659. постављен је за будимског
беглербега.

- Сеча кнезова у Херцеговини 1662. године.

- Велики земљотрес од 6. априла 1667. године - хајдучки напади на Дубровник.

- Закључен мир (1669) - прогон хајдука.

СРБИ У ХРВАТСКОЈ У XVI И XVII ВИЈЕКУ:

Војна крајина у Хрватској и Горњој Славонији:

- Цар Рудолф II је управу и одбрану повјерио надвојводи Карлу II. Новооснованом

Дворском ратном савјету биће у војним стварима потчињени и Славонски и Хрватски
сабор, односно сталежи и хрватски бан.

- Од 1579. до 1583. изграђена је снажна тврђава, недалеко од ушћа Коране у Купу, која
је названа Карловац. Карловац је постао главно сједиште Војне крајине у Хрватској, а
територија од Сења до ријеке Купе сачињавала је Карловачки генералат. Предио од
Карловца до Иванића назван је Банска крајина, а од Иванића до ријеке Драве формиран
је Вараждински генералат.

- Година 1597. се сматра годином рођења српског народа у Вараждинском генералату,

чији је зачетник био пуковник Хербертштајн.

Борба за слободу вјероисповјести:

- У Горњој Славонији подигнут је манастир Марча. Калуђери из манастира Крке у

Далмацији основали су манастир Гомирје између Сења и Огулина. Двојица монаха из
манастира Моштанице подигли су манастир Комоговину између Петриње и
Костајнице. Обновљен је манастир Лепавина.

- 28. јуна 1609. пећки патријарх Јован (1592-1614) поставио је Симеона Вретању за
првог епископа нове ускочке или марчанске епархије. Епископ Симеон је 1611. признао
и старјешинство римског папе. Задржао је словенски језик у богослужењу, православне
обреде, стари јулијански календар и везе с Пећком патријаршијом.

- Краљ Фердинанд II 1630. године одобрио је привилегије и статуте Срба крајишких

војника у Славонској крајини. Српским статутима су прописане уредбе о магистратима,
о правосуђу, о посједу добара, о приватним и јавним преступима, о војсци. Српској
заједници у Славонској крајини призната је кнежинска самоуправа. Цијела Војна
крајина између Драве и Саве подијељена је на три дистрикта. На њиховом челу био је
кнез. Српским статутима није био уређен вјерски положај православних крајишника.
Иако донесени за Вараждински генералат (Славонску крајину) примјењивани су и у
Карловачком генералату (Хрватска крајина).

- Почетком 1631. за марчанског епископа изабран је Максим Предојевић. Иако

постављани од угарског краља, марчански (вретанијски) епископи ишли су на
рукоположење у Пећку патријаршију.

- Године 1663. за епископа је изабран, тј. постављен Гаврило Мијакић.

- Буна Срба крајишника у Славонској крајини 1665-66. под вођством Стефана

Осмокруховића, којој је претходила жалба цару због злоупотреба и повреда српских
повластица. Стефан је себе сматрао за команданта свих Срба између Драве и Саве.
Гроф Хербертштајн је, уз царев налог, побуну силом угушио, погубио коловође и
сравнио са земљом побуњеничка села.

- Због наводног учествовања у зринско-франкопанској завјери збачен је марчански

епископ Гаврило. Цар Леополд I је декретом из 1671. поставио Павла Зорчића за
Гавриловог насљедника, првог унијата у српској православној марчанској епархији.
Калуђери манастира Марче, Лепавине и Гомирја побунили су се против епископа
Зорчића по његовом доласку у Марчу. Придружили су им се и Срби крајишници.
Побуну је угушио гроф Хербертштајн. Незадовољство је достигло врхунац кад су Срби
1678. покушали да спале манастир Марчу, али без успјеха.

- Године 1678. у Загребу је основан завод за школовање српских младића у

римокатоличком духу.

СРБИ У ВЕЛИКОМ РАТУ 1683-1699:

- Бечки рат: 1683-1699 - султан Мехмед IV - велики везир Кара-Мустафа.

- Свети савез: Аустрија, Пољска и Млетачка република.

- Дубровник примљен под заштиту Аустрије.

- Скадарски санџак-бег Сулејман Бушатлија потукао је код Цетиња (1685) удружене

хајдуке Баја Пивљанина, Црногорце и нешто млетачких војника. У боју је погинуо и
Пивљанин, а Сулејман-паша је запалио Цетиње.

- Године 1686. освојен је Будим, а 1687. Петроварадин.

- Побуна јаничара - збачен је Мехмед IV и наслиједио га је брат Сулејман II (1687-

1691).

- На Пожунском сабору (1687) угарски сталежи су се одрекли свог дотадашњег

изборног права и признали насљедно право Хабзбурговаца у Угарској.

- Године 1687. Русија приступа Светом савезу. Патријарх Арсеније III је молио руске
цареве за помоћ ради ослобођења од турске власти.

- 6. септембра 1688 - освојен је Београд.

- На западном фронту у рат против Аустрије ушао је француски краљ Луј XIV.

- Године 1689. за команданта војске у Србији долази маркгроф Баденски.

- Септембра 1689. освојен је Ниш - продор до Драгомана (107 километара удаљености

од Ниша према Софији) био је крајња тачка планираног освајања до Цариграда.

- Устројство Српске милиције у једну регименту састављену од 10 чета са по 300

пјешака и двије чете коњаника (хусара) са по 200 коњаника. За команданта је одређен
Павле Несторовић Дејак са чином пуковника.

- Генерал Енеја Силвије Пиколомини освоји је, уз помоћ српских устаника, Приштину
и Скопље.
- Савјетовање у Призрену, новембар 1689: генерал Пиколомини (преминуо 9. новембра
од куге) и патријарх Арсеније III. Патријарх је пришао Аустрији и напустио дотадашњу
сарадњу са Млетачком републиком.

Гроф Ђорђе Бранковић:

- Према породичном предању Бранковићи воде поријекло од истоимене српске

средњовјековне владарске династије. Породица Бранковић се доселила у Ердељ из
западне Херцеговине, из Корјенића. Старији брат Ђорђа Бранковића био је ердељски
митрополит Сава II.

- Ђорђе Бранковић је био заокупљен идејом о стварању државе Илирије, на чијем би

челу био он као легитимни насљедник српских деспота. Приликом једне дипломатске
мисије у Бечу за рачун кнеза Шербана Кантакузина, Бранковић је искористио прилику
да цару Леополду поднесе меморијал о успостављању илирске краљевине умјесто
Турске. С обзиром на тадашње политичке прилике и предстојећа ратна офанзивна
дејства, цар је септембра 1688, издао диплому преко Угарске дворске канцеларије којом
Бранковића ставља у ред угарских грофова, признаје га за потомка владарске лозе
Бранковића, за господара Илирије и великог војводу Горње и Доње Мезије и других
земаља. Давање диплома требало је да послужи одређеним интересима аустријског
двора, а не стварној обнови независне српске државе онако како је схватио Бранковић.

- Крајем маја 1689, Бранковић је окупио око 800 наоружаних устаника, али не са циљем
да помогне даље продирање аустријских трупа кроз Србију, него с намјером да створи
независну и самосталну државу. Реагујући на такав развој ситуације гроф Баденски
домамио је Ђорђа Бранковића у Кладово, тамо га ухапсио и спровео у Беч. Остатак
живота Бранковић је провео у заточеништву. Одржавао је везе са српским главарима
Исаијом Ђаковићем, патријархом Арсенијем III, Јованом Монастерлијом и другима.
Помагао им је у састављању захтјева аустријским властима и имао важну улогу у
српско-хабзбуршким преговорима у вријеме сеобе Срба 1690. године. За вријеме
боравка у заточеништву Ђорђе Бранковић је писао Славеносрпске хронике у пет књига
(2681 страница). Преминуо је децембра 1711. године.

- Промјене у турској војсци почетком новембра 1689. године - за великог везира долази
Мустафа Ћуприлић - одлучено је да се освоји Скопље и да се нападну Карпошеви
устаници.

- Послије побједе код Качаника (јануара 1690) Турци су надирали према сјеверу.

- Цар Леополд I саставио је позив на устанак којим је апеловао на народе Србије,

Албаније, Бугарске, Македоније, Расије и других предјела јужно од Саве и Дунава да се
дигну на устанак против Турака.
- У Београду је јуна 1690. патријарх Арсеније сазвао народно-црквени сабор како би се
донијела одлука о позиву цара Леополда I на нови устанак. Сабор је одлучио да призна
цара Леополда I за српског краља и да српски народ настави борбу против заједничког
непријатеља, али са територије Угарске. Сабор је у шест тачака разрадио захтјеве да се
потврде сва права СПЦ која је она уживала под турском влашћу.

- Пунктације Београдског сабора однио је у Беч Исаија Ђаковић. Тадашњи војно-

политички положај Аустрије био је веома тежак усљед сталног напредовања турске
војске, па је цар усвојио Ђаковићеву молбу и издао прву привилегију. Њоме је српски
народ признат као посебна политичка, односно аутономна цјелина, на територији под
влашћу аустријског цара. Носилац и чувар тог јединства постала је СПЦ.

- Септембра 1690. Мустафа Ђуприлић освојио је Ниш. Побијено је преко 4.000 српских
војника и чланова породица.

Велика сеоба Срба 1690:

- У Београду је јуна 1690. патријарх Арсеније сазвао народно-црквени сабор како би се

донијела одлука о позиву цара Леополда I на нови устанак. Сабор је одлучио да призна
цара Леополда I за српског краља и да српски народ настави борбу против заједничког
непријатеља, али са територије Угарске. Сабор је у шест тачака разрадио захтјеве да се
потврде сва права СПЦ која је она уживала под турском влашћу.

- Пунктације Београдског сабора однио је у Беч Исаија Ђаковић. Тадашњи војно-

политички положај Аустрије био је веома тежак усљед сталног напредовања турске
војске, па је цар усвојио Ђаковићеву молбу и издао прву привилегију. Њоме је српски
народ признат као посебна политичка, односно аутономна цјелина, на територији под
влашћу аустријског цара. Носилац и чувар тог јединства постала је СПЦ. Такође,
Србима је дозвољено да се населе све до Будима и Коморана.

- У сеоби је учествовао народ са свих страна. За матичну струју узимају се избјеглице

из Старе Србије и Македоније. Тешко је утврдити њихов број. Према расположивим
изворима он се процјењује од 40 до преко 60 хиљада људи. Велика сеоба крајем XVII
вијека била је корисна у погледу учвршћивања националног живота српског народа у
Угарској, Хрватској и Славонији. Она је појачала отпорну снагу против германизације
јачањем српског етничког корпуса.

- Раванички калуђери су пренијели тијело кнеза Лазара у Сентандреју, гдје су близу

обале Дунава саградили дрвену црквицу и положили га у њу. Патријарх Арсеније III
Црнојевић населио се у Коморану.
Борба за аутономна права и духовну самосталност 1690-1699:

- Другом привилегијом цар Леополд I (децембар 1690) наредио је свим властима у

Угарској, Хрватској и Славонији да поштују раније додијељене привилегије српском
народу, које је иначе проширио тиме што је одредбу о ослобођењу свештенства од
давања десетине, плаћања данка и давања станова војницима - протегао на цјелокупан
српски народ.

- Против таквог положаја српског народа дигли су се угарско-хрватски феудални

сталежи и римокатоличко свештенство, сматрајући да то представља унутрашње
политичко питање Угарске. Међутим, укидање угарских сталешких слобода и
проглашење насљедног права Хабзбурга на угарску круну (Сабор у Пожуну 1687) није
им давао за право.

- Након пада Београда у октобру 1690, Аустрија је настојала да регрутује већи број
Срба у Српску милицију. На својој скупштини у Будиму (1691), српске старјешине су
пристале да и даље ратују против Турака, изабрале Ђорђа Бранковића за српског
деспота, захтјевале да он буде пуштен из заточеништва, да се над српским народом
поставе српске власти и да се српским војницима направе посебни барјаци. Пошто
Бранковићева кривица није била испитана, цар Леополд I потврдио је избор Јована
Монастерлије за подвојводу. Подвојвода Монастерлија се веома истакао са 10.000
припадника Српске милиције у чувеној бици августа 1691. код Сланкамена, кад су
Турци претрпјели велики пораз: погинуло је око 20.000 турских војника, као и велики
везир Мустафа Ћуприлић. Цар Леополд I је послије битке објавио нову привилегију
којом је проширио претходне тиме што је патријарху Арсенију III, поред осталог,
признао право да наслиједи имања оних који умру без тестамента и потврдио да сви
Срби у духовним и свјетовним стварима зависе од патријарха као свог духовног
поглавара. Ова привилегија је значила неку врсту противудара аустријског двора на
избор подвојводе.

Унијаћење и отпор према њему:

- Римокатоличка црква у Хабзбуршкој Монархији је уз помоћ државних власти

спроводила унијаћење српског народа из политичких, материјалних и вјерских побуда.
То је чинила и прије и послије привилегија којима је иначе била зајамчена слобода
вјероисповјести. Унијаћење је представљало метод у борби против националне
отпорности и духовне самосталности српског народа, од кога је требало створити
најприје унијатску нацију, а потом аустријску. Унијаћење је тада служило и као
средство у борби против јачања руског политичког утицаја међу Србима.

- Унијатска пропаганда је имала успјеха у Хрватској, сјеверној и средњој Далмацији,

доњој Славонији, Барањи и Срему. Канонска посјета патријарха Арсенија III и
епископа Исаије Ђаковића овим крајевима донекле је успорила, ако не и сасвим
зауставила успјешан процес унијаћења.
Установљење Крушедолске митрополије:

- Патријарх Арсеније III Црнојевић је већ послије добијања привилегија 1690. и 1691.
започео да преуређује српску православну цркву у Хабзбуршкој Монархији. Он је
искористио свој боравак у Бечу у прољеће 1694. да добије од цара Леополда I потврду
за административно преуређење цркве у духу привилегија. У молби коју је поднио
тражио је да Леополд I потврди седам епископа на преуређене и заокружене
епископије, те да он и његови епископи не буду спречавани у обављању канонских
посјета вјерницима по Угарској и Хрватској.

- Ступањем на пријесто новог султана Мустафе II (1695-1703) Порта је започела

припреме за нови поход против Ердеља и Угарске. У таквим околностима је цар
Леополд I патентом од марта 1695. потврдио патријарху потпуну слободу у вези са
духовном управом и постављањем епископа, а цјелокупном народу слободу
вјероисповјести. Патентом је највиша државна власт признала српску православну
цркву у Хабзбуршкој Монархији. Што се тиче свјетовних ствари потврђено је
ослобођење од свих терета и дажбина.

- На народно-црквеном сабору у јануару 1708. у манастиру Крушедолу одлучено је да

Крушедол буде митрополитска катедра, па се она у почетку називала Крушедолска
(касније Карловачка) митрополија. Пећка патријаршија признала јој је аутономију 1710.
године.

- Султан Мустафа II је три године у низу (1695, 1696. и 1697) ишао у поход против
Ердеља и Угарске. Септембра 1697. у бици код Сенте одлучена је судбина
дугогодишњег бечког рата. Еуген Савојски је страховито поразио турску војску:
изгинуло је 25.000 војника, неколико санџак-бегова, паша, па и сам велики везир
Мехмед Елмас-паша. Послије побједе код Сенте, принц Еуген Савојски је кренуо на
Сарајево. У аустријске руке пали су Добој, Маглај, Жепче и град Врандук. Аустријска и
српска војска су 23. октобра 1697. опљачкале и запалиле Сарајево, а затим се вратиле из
Босне с мноштвом православних и римокатоличких породица које су се настаниле по
Славонији.

- Карловачки мировни уговор је склопљен 26. јануара 1699, у трајању од десет година.
Хабзбуршкој Монархији је припала цијела Угарска, без Баната, а границе Хрватске
помјерене су са Купе на Уну и до планине Велебита. Од турске власти је ослобођена
Славонија, као и југоисточни Срем.
 СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У XVI И XVII ВИЈЕКУ:

- Историја СПЦ под туђинском влашћу, од 1459. до 1804. године, може се подијелити
на три периода:

1. од пада Деспотовине 1459. до обнове рада Пећке патријаршије 1557;

2. од обнове Пећке патријаршије 1557. до њеног укидања 1766;
3. период послије 1766, кад је српска црква у Турској била под управом
Цариградске патријаршије, а српска црква у Аустрији од раније организована
као Карловачка митрополија.

СРПСКА ЦРКВА У ВРИЈЕМЕ ЗАПУСТЈЕЛОСТИ ПАТРИЈАРШИЈЕ:

- Обично се узима да је патријарх Арсеније II умро око 1463. и да је послије њега

запустио пећки пријесто. Нема доказа да је Турска званично укинула Пећку
патријаршију, јер то није било у складу с природом њених освајачких подухвата.
Охридска архиепископија је, повлачењем српског патријарха и епископа, заузела јужне
крајеве Пећке патријаршије, али је готово сигурно да је на сјеверу СПЦ задржала
извјесну дозу самосталности. Грчка доминација, Охридске архиепископије и, преко ње,
Цариградске патријаршије, била је претежно номинална, а мање духовна.

- Употреба назива архиепископ за поглавара цетињске епархије није значила њену

аутокефалност. Цетињско владичанство ушло је 1557. у састав обновљене Пећке
патријаршије.

- Сједиште дабробосанског митрополита, пошто је његова област проширена даљим

турским освајањима, била је у Дабру, при манастиру Св. Николе у Бањи, до 1575.
године, кад је дабробосански митрополит постао патријархов егзарх за Далмацију, те је
његова столица премјештена у манастир Рмањ.

- Охридски архиепископ Прохор (1523-1550) започео је борбу за припајање српске

цркве Охридској архиепископији. Подршку архиепископу Прохору дао је и васељенски
патријарх Јеремија I. Улазак српске цркве, као цјелине, под јурисдикцију грчких
архиепископа свакако је потпомогнут заузимањем великог везира Ибрахим-паше (1523-
1536).

- Побуна Павла Смедеревца почела је 1527, и то послије акта којим се Пећка

патријаршија ставља под Охридску архиепископију. Митрополит Павле се прогласио
архиепископом и обновио у Пећи српску патријаршију. Већи дио српских црквених
првака остао је одан Охридској архиепископији, која је у међувремену успоставила
своју превласт, па је Павле почео да их свргава и умјесто њих посвећује своје људе.
Охридски архиепископ Прохор сазвао је сабор (1552) који је Павла проклео и искључио
из хришћанске цркве заједно са епископима које је хиротонисао. Архиепископ Павле
дошао је сабор и признао грешку. Иако је наставио да дјелује као самопроглашени
архиепископ, постоје вијести да је својим покајањем изазвао незадовољство српског
свештенства које се супротстављало превласти охридске цркве. Заправо, догодило се да
је Павле задобио подршку не само угледних Срба него и утицајних Турака и да је, не
зна се како, збацио Прохора са пријестола и затворио га у тамницу заједно са неким
митрополитама. Павле је поставио себи одане епископе и прогласио се за српског
патријарха.

- Охридски архиепископ Прохор успио је да се ослободи тамнице и у Цариграду од

султана Сулејмана добије повељу о васпостављању пређашног стања у Охридској
архиепископији и о њеном сједињавању са српском црквом. У Охриду је 1541. године,
у присуству антиохијског и јерусалимског патријарха, поново одржан сабор, на коме је
Павле још једном проклет, као и епископи које је он поставио. Послије искључења из
цркве 1541. Павле Смедеревски је напустио Србију, па је, тражећи помоћ, путовао по
Русији, Пољској и Влашкој, гдје је приман као српски архиепископ.

ОБНОВА ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ (1557):

- Велики број повољних околности утицао је да се покрене и ријеши питање српске

цркве у виду обнове Пећке патријаршије. Два најважнија елемента која су томе
допринијела су манастир Милешева и Мехмед-паша Соколовић.

- Милешева је могла одиграти најважнију улогу у обнављању Пећке патријаршије

несумњиво и због тога што је у XVI вијеку била најмоћнији српски манастир. Ту је
било сједиште херцеговске митрополије, из које се послије 1557. право прелазило на
патријаршијски пријесто у Пећи. Такође, Милешева је у XVI вијеку била најјаче
упориште српских историјских традиција и побожности. У њој је неко вријеме
дјеловала (1544-1557) једна од важнијих српских штампарија.

- Са друге стране, везири српског поријекла на Порти, и то највише Мехмед-паша

Соколовић, одиграли су пресудну улогу у обнављању пећке цркве и због тога што су
успјели да се изборе са утицајним Грцима у Турској и Цариградском патријаршијом.
Исто тако, пријатељски однос који је Мехмед-паша Соколовић имао са шејх-ул-
исламом Ебусууд-ел-Амадијем, утицао је да велики муфтија да повољно мишљење о
приједлогу да се дозволи рад Пећкој патријаршији.

- Немогуће је поуздано одговорити ко је био Макарије, да ли брат или најближи рођак

Мехмед-пашин. Пред обнављање рада патријаршије о Макарију се говори као о
архимандриту манастира Хиландара. Био је повезан с Турцима и налазио је заштиту на
Порти. Наводно је имао одобрење од султана да може носити топуз. Због тога су га и
прозвали Топузли Макарије.

- Патријарх Макарије, који је умро 1574, уступио је свој пријесто (1571) своме синовцу
Антонију, херцеговском митрополиту. Антонијев насљедник Герасим, који се помиње
као патријарх између 1575. и 1586. године, био је, такође, рођак Макаријев и, до
преузимања патријаршије, вјероватно охридски архиепископ. Династију Соколовића на
пријестолу српске цркве закључио је Саватије, херцеговски митрополит, који је умро
непосредно по устоличењу (1586).

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА 1557-1592:

- Обновљена српска црква постала је сасвим независна на подручју своје јурисдикције

и у својим обавезама према султану (и даље је признавала старјешинство Цариградске
патријаршије). Имала је своје међе, своју унутрашњу организацију, право на
самостално политичко и, у великој мјери, канонско одлучивање.

- Духовни поглавари Срба, са изузетком Макарија, су бирани на саборима као широком

народном представничком тијелу. Учешће на саборима узимало је и ниже свештенство
и народни представници. У прво вријеме, изабрани патријарх је за берат који је, у знак
потврђивања, добијао од султана, плаћао 100.000 акчи. Редовни годишњи данак
износио је, тада, 2.000 дуката. Велики терет за цркву била је такса која се плаћала за
обнављање берата приликом сваке промјене на османском пријестолу.

- Макарије је био први од пећких патријараха који се називао и патријархом Бугара. Од

тада се тај назив стално налази у титулатури пећких патријараха све до укидања
патријаршије. Унутрашњом организацијом српске цркве, цијела територија под њеном
јурисдикцијом подијељена је на око 40 епархија (епископија и митрополија).

ПАТРИЈАРХ ЈОВАН II (1592-1614) И ИЗЛАЗАК СРБА НА ИСТОРИЈСКУ

ПОЗОРНИЦУ:

- Патријарх Јован II је изабран и султановим бератом потврђен 1592. године. Годину

дана касније, 1593, Турци су поражени код Сиска, након чега је започео Дуги рат
између Аустрије и Турске. Црква је преузела руковођење српским покретом послије
1593. као његова највиша установа која је имала не само духовне него и свјетовне
надлежности, а патријарх је имао водећу улогу у свему томе.

- Разлог сукоба цркве и народа с Турцима за вријеме патријарха Јована II је у

промјенама које су захватиле османски режим. Након смрти Мехмед-паше Соколовића
(1579) на највиша мјеста долазе везири арбанашког поријекла. У последњим
деценијама XVI вијека преовладао је вјерски фанатизам у Турској, који се огледау све
већој нетрпељивости према хришћанима. Број повлашћених хришћана у турској војсци
вишеструко је смањен. Уз све то, и Србе је захватило оно опште увјерење које се јавило
послије 1593. да је потребно само још мало да се Османско Царство уруши.

- Народни покрет против Турака водио је не само патријарх већ су у њему учествовали
и други српски црквени прваци. Вршачки владика Теодор Теодоровић био је један од
предводника устанка Срба у Банату 1594. године. Најближи сарадници патријарха
Јована били су никшићки кнез и војвода Грдан и херцеговачки митрополит Висарион.
Пећки калуђер Дамјан Љубибратић био је патријархов емисар на европским дворовима.

- Патријарх Јован сачувао је и проширио подручје под јурисдикцијом Пећке

патријаршије. Од 1609. постоји марчанска или ускочка епископија, са сједиштем у
манастиру Марчи, за Србе у западној Угарској.

- Патријарх Јован умро је у Цариграду, у сумњивим околностима, октобра 1614. године.

ПАТРИЈАРХ ПАЈСИЈЕ (1614-1647):

- Пајсије је рођен у Јањеву, на Косову, средином XVI вијека. Био је ученик патријарха
Јована II и монах негдје на Косову. За митрополита новобрдског или грачаничког
патријарх Јован га је посветио 1612. године. На сабору у Грачаници изабран је за
патријарха 1614. године.

- Патријарх Пајсије, поучен искуством свога претходника, водио је помирљиву

политику према Турској и тиме је заштитио цркву и народ од даљих страдања. И поред
тога ступио је у тјешње односе с руским двором и црквом, а упоредо с тим и с Римском
куријом. Био је књижевник, али и велики библиофил. Заслугом патријарха Пајсија
обновљен је и сачуван велики дио старе српске књижевне баштине. Написао је Житије
цара Уроша, и то је његово највеће и најзначајније дјело. Поред култа цара Уроша,
створио је и култ Стефана Првовјенчаног, а вјероватно је заслужан и за установљење
култа Стефана Штиљановића. За вријеме патријарха Пајсија знатан број цркава и
манастира је обновљен, а подигнуте су и нове грађевине.

- Све вријеме свога столовања у Пећи, а нарочито од установљења Конгрегације за

пропаганду вјере (1622), патријарх Пајсије и српска црква били су изложени
покушајима Рима да православно становништво преведе на унију. Непосредан
католички притисак дошао је из Котора и Црне Горе. Почевши од 1636. апостолски
викар Франческо де Леонардис радио је на унијаћењу, о чему је преговарао и са
патријархом Пајсијем. Леонардис је 1644. постављен за барског надбискупа и примаса
Србије. Цетињски владика Мардарије примио је унију 1639, али то није имало никаквог
практичног значаја за српску цркву у Црној Гори.

- Патријарх Пајсије преминуо је октобра 1647. године (смртно га је ранио један биво).

ПАТРИЈАРХ ГАВРИЛО (1648-1656):

- Митрополит рашки Гаврило изабран је за патријарха на сабору у Морачи 1648.

године. Мисионари Римске курије дочекали су долазак Гаврила Рајића на
патријаршијски пријесто с готовим планом уније. План је припремљен у Котору и
манастиру Морачи, а главни заштитник римских агената био је цетињски владика
Висарион (који је примио унију заједно са стрицем, владиком Мардаријем). Због тога је
у Котор упућен и отац Павлин Демски, мисионар руске унијатске цркве. Иако се у
појединим тренуцима чинило да је патријарх доспио на ивицу уније, он је, у ствари, био
даље од ње него његови претходници.

- Крајем 1653. патријарх Гаврило отпутовао је у Русију, задржавши се неко вријеме код
молдавског војводе. У Русији је боравио не само као поглавар српске цркве већ
вјероватно и са одређеном политичком мисијом, све до 1656. године. Тада је већ
изгубио подршку руског патријарха Максима и, под изговором да иде походити Свету
Земљу, вратио се у Србију. За вријеме његовог одсуства на пријесто патријарха изабран
је митрополит Максим (крајем 1655). Нови патријарх не само да је одбио да уступи
пријесто своме претходнику, него га је и оклеветао код Турака да је, као ухода, био у
споразуму са Москвом. Гаврило Рајић погубљен је у Бруси 1659. године. Српска црква
прогласила га је за свеца.

ПАТРИЈАРХ МАКСИМ (1656-1680):

- Максима Скопљака, названог тако по мјесту рођења, вијести да је патријарх Гаврило

напустио пећки пријесто затекле су на положају рашког митрополита. Као поглавар
српске цркве Максим се помиње 1656. године. Његов претходник Гаврило оставио је
цркву у дуговима зато што се превасходно старао око своје улоге у политичким
збивањима у источној и југоисточној Европи, а затим је дуго избивао склонивши се код
руског цара. Судећи према вијестима, управо у вријеме патријарха Максима извршено
је сређивање њене имовине и повезивање пастве у чвршћу заједницу. Поред осталог,
Максим је утврдио право Пећке патријаршије да под својом јурисдикцијом држи
босанске фрањевце и њихову провинцију. Концесије, добијене од Турака на штету
католика, показују да је Максим градио помирљив однос са Портом, а вјероватно и
ишао у Цариград да утврди свој положај. Посредних додира са Русијом ипак је било. У
посјету цару ишли су вршачки митрополит Теодосије и, пар година послије, ердељски
митрополит Сава Бранковић, брат Ђорђа Бранковића.

- Андрија Змајевић, поријеклом из Његуша у Црној Гори, повјереник Конгрегације за

пропаганду вјере и опат у Перасту - узимао у заштиту патријарха Максима.

СТАРЕ СРПСКЕ ШТАМПАРИЈЕ:

- По наређењу зетског војводе Ђурђа Црнојевића, 1493. је на Цетињу основана прва

српска штампарија. Радила је око три године, кад је усљед турске провале прекинут
њен рад. Први српски штампар, јеромонах Макарије, и још осам сарадника, цијелу
годину су радили на довршењу наше прве штампане књиге - Октоиха осмогласника
(црквена књига која садржи неке црквене пјесме које се пјевају у осам гласова). Након
што је напустио штампарију на Цетињу, јеромонах Макарије ће у Влашкој постати
оснивач румунске штампе.
- Послије цетињске штампарије, штампарство код Срба оживјело је у Горажду од 1519.
до 1523. године, за које вријеме су штампане свега три црквене књиге. Штампарија је
набављена из Венеције, највјероватније на иницијативу неког милешевског калуђера.

- Готово истовремено јавља се и дјелатност српских штампара и издавача у Венецији,

која је, с краћим прекидима, трајала седамдесет и седам година. Скоро цијело то
вријеме њоме су руководиле двије личности: Војвода Божидар Вуковић и син му
Вићенцо Вуковић. Ова штампарија је одштампала највећи број наших старих
штампаних књига, а у њој су се појавиле и наше прве књиге штампане на пергаменту.
Штампарија је у Венецији готово у цјелини стајала под утицајем српске рукописне
традиције.

- инкунабуле - штампане књиге из XV вијека;

- ксилографија - текстови урезани на дрвену плочу;

- У Грачаници је 1539. прорадила штампарија, а у њој је штампана само једна књига -

Октоих осмогласник.

- У току XVI вијека радиле су извјесно вријеме и штампарије у Београду, Милешеви и

Скадру. Старе српске штампане књиге утицале су и на умјетничку опрему страних
књига, прије свега на књиге Румуна, Руса и на неке грчке књиге XVII вијека.

- Године 1638. излази последња књига старих српских штампарија.