УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

СТУДИЈСКИ ПРОГРАМ ИСТОРИЈЕ

Национална историја позног средњег вијека II

(Пад Херцеговине)

Студент: Ментор:

Желимир Илић Аранђел Смиљанић

 Увод

У прољеће 1462. године Босна је обновила везе са Угарском, која joj је обећала
пружит помоћ у случају напада Турака. Зато што се сазнало да је на Порти већ
одлучено освајање Босне. Краљ Стефан Томашевић и херцег Стефан су на све стране
тражили помоћ. Били су у вези са папом Пијем II, од којег су тражили одреде крсташа,
од Венеција је издејствована дозвола да се преко њених територија може слободно
прећи, а помоћ је тражена и од Фердинанда Арагонског иако се од њега мало
очекивало, јер је ријешавао сукобе у јужноиталијанским покрајинама. У прилог
Турцима ишло је и то што је од њих тражио и помоћ син херцега, Владислав. Он није
био задовољан очевим одуговлачењем подјеле територије, те је молио султана да му да
половину очеве територије. На срећу по Турске и становништво је напуштало краља
Стефана, јер се створио мит о непобједивости турске војске. Султан Мехмед II послао
је три војске, једна је имала задатак да спријечи на Сави Матију Корвина да стигне у
помоћ, друга да опсједа Бобовац, а трећа је била усмјерена на Јајце гдје се налазила
краљевска резиденција. Међутим, краљ Стефан се повукао у Кључ гдје је сачекао
Турке. Султанова војска је поразила краљеве трупе под Кључем, заробила краља који је
предан султану, и по његовом наређењу одрубљена је глава краљу Стефану. Полако
један за другим градови у Босни су предани султану, неки су скроз напуштени, а
понеки из страха добровољно су отварали своје капије.
 Пад Херцеговине

Херцегову земљу, султанов поход није захватио оном силином као краљеву
Босну и ту је добар дио кастелана, по херцеговим ријечима, издајом предао градове. У
турском походу на Босну нису сви дијелови државне територије подједнако прошли.
Док је краљева земља сва освојена, а исто тако и земља Павловића, територије херцега
Стефана су остале поштеђене у оном дијелу који је лежао од линије Гацко, Невесиње,
Љубушку према Приморју. Херцег је исто тако сачувао не само своју главу укрцавши
се у млетачку галију, већ и знатан дио војске која се вјероватно склонила у Приморје. У
сваком случају, он је показао изузетну способност и одлучност у спровођењу
противофанзиве чим се турска главнина повукла из Босне. У најтежим данима у току
јуна дошло је до приближавања између Владислава и херцега Стефана и споразума, по
којем је херцег уступио сину једну четвртину својих земаља. Почетком јула је већ
херцегово ратовање против турака било у току. Средином мјесеца Влатко је заузео
Кључ код Гацка, а одмах затим је Владислав јавио о заузимању Љубушког, затим је
постепено враћен град за градом, тако да је средином октобра херцег могао потврдити
да је вратио сву своју земљу осим три града, а и за њих је био увјерен да ће их
подчинити, уколико турци не би дошли са великом војском. Његов млађи син Влатко је
чак прешао у област Павловића и тамо освојио шест градова, међу њима вјероватно и
Борач. Затим је Турцима отргнуо три града у земљи Ковачевића, од којих је један био
близу Сребренице. Уз то је сасвим на западу дјеловао и Иваниш Влатковићи, и
несумњиво, такође постизао успјехе.

У међувремену ствара се велико расположење за једну велику акцију против

Турака, јер се хришћанство осјећало угроженим, прије свега Венеција. Са Млетачком
републиком Матија Корвин је потписао споразум, према коме ће Венеција нападати
Турке са мора а Угарска са копна. иако је краљ Стефан мртав, Босна није била
неповратна. Матија Корвин се појавио као насљедник краља Стефана. Његов долазак у
Босну, дао је нови полет борби херцега и његових синова. Они су током септембра
пребродили још једну кризу изазвану новим захтјевима Владислава за ревизију раније
подјеле херцегових земаља. Не признавајући право најмађем брату Стефану, рођеном
из једног од доцнијих бракова херцегових, Владислав је за себе тражио трећину очевих
земаља, пошто остала браћа нису издвајала дијелове. Страхујући да се не понови опет
раздор и да Владислав опет не пређе Турцима, Венецијанци су послали једног свог
властелина да посредује. Херцег је унапријед пристајао на одлуку млетачког посланика,
а овај је заузео став у корист Владислава, па је и херцег, мада против воље и страхујући
од реаговања млађег сина Влатка, попустио тако да је направљена нова повеља о
подјели земље на три дијела. Од тога времена се у дубровачким изворима јављају
подаци о мјестима под посебном Владислављевом јурисдикцијом. Херцег и Владислав
су се у новембру придружили краљу Матији Корвину, док је Влатко наставио да ратује
у источним областима. Тамо је почетком децембра потукао једног турског пашу и
побио му или заробио око три хиљаде људи. Владислав се окренуо западу и после
једног доста незгодно периода ратовања под млетачком заставом, које је претило да
помути односе међу савезницима, пришао потпуно угарском краљу. Почетком
децембра, краљ Матија га је примио у ред угарских великашаи потврдивши му посједе
обрадио га још Рамом, Ускопљем, Ливном и тврђавама Прозором и Веселом стражом.
Све су то били некада градови и жупе босанког краља ослобођени од Турака. Код Јајца
је дошло до састанка између херцега, Владислава и Краља Матије. Тад је било
договорено да ће краљ Матија помоћи херцега и да ће послати своје посаде у највише
угрожене херцегове градове на истоку. Херцег је пружио помоћ краљу код освајања
Јајца и говорио да је чуо да султан љутито изјављује да је због херцега изгубио овај
град, а не због угарског краља. У јулу 1464. године један турски одред упао је у Босни и
том приликом су страдале херцегове земље у области Дрине. У јесен у херцеговој
породици поново је дошло до раздора, Владислав је био у везама са Портом и упутио је
своје посланство румелијском беглербегу. Почетком следеће године су и херцегу
стигла нека писма од Порте, а убзо је плануло ново непријатељство између оца и
најстаријег сина. Већ првог марта 1465. херцег се тужио да су у „неслози већој но
икад“. Опет су се Венецијанци и Дубровчани заузели да поврате слогу у херцегову
породицу, али без успјеха. И овога пута свађу је започео Владислав, није познато
каквим новим захтјевима, а живо је у расправи учествовао и Влатко, пошто су сви били
на окупу у области Неретве. Херцег је тажио да се остане при условима ранијег
помирења, Владислав се противио и раздор више није био смирен. Херцег Стефан се
највише осјетио угроженим на источним границама своје земље и упорно тражио од
краља Матије помоћ за своје градове на тој страни. Угарски краљ се те године носио
фантастичном мишљу да са војском од 100.000 људи дође у херцегову земљу и одатле
почне ратовање са Турцима. Током љета и почетком јесени говорило се о његовом
доласку на Приморје. Проносили су се гласови, пре свега у Венецији, да Матија
уствари хоће да добије у руке херцега због његовог огромног новца. Вјеровало се,
сасвим без разлога, да херцег има милион златника. Говорило се и да је између краља и
херцега постигнут споразум, по коме ће читава херцегова земља бити предана Угрима,
док би херцег у замјену добио Загреб и посједе у Угарској. Тешко је рећи шта јеод тога
било истинито.

Почетком љета 1465. Иса-бег Исаковић започео са освајањем херцегове земље.

Није познато шта је дало повода да се отпочне ова акција. Видише да је бијес Порте био
усмјерен на Владислава, али приликом освајања Турци нису гледали шта је чије. У
августу су дошли надомак Дубровника, а у септембру околно земљиште било у
њиховим рукама. Турско земљиште се додиривало са дубровачком границом. Херцегу
је после тога, по свједочанствима савременика, остало још само нешто земље у
Приморју. Дијелом су ти остаци били око доње Неретве, а другим дијелом су их
сачињавали град Нови са Рисном и непосредном околином. Владислав се са својом
сестром, бившом краљицом Катарином , склонио на дубровачко острво Мљет. Херцег
је тих критичних дана недосљедним тржањем сијао неповјерење између Венеције и
Угарске. Још раније је овластио сплитског кнеза да у случају опасности посједне
Крајину да не би случајно пала у турске руке. Кад је овај то учинио у вријеме турског
освајања, херцег је био незадовољан и тек крајем године дао пристанак. Страховао је да
ће га заробити угарска војска коју је сам био измолио од угарског краља Матије и која
је децембра 1465. стигла у област доње Нетерве. Био је то одред од 5.000 коњаника под
командом Јана Витовца, бана Славоније и угарског великаша Јаноша Разгонија. Турски
султан је на мјесту босанског владара поставио Матију, сина некадашњег претендента
Радивоја Остојића, што је било необично.

Херцег је у то вријеме проживљавао последње дане. Он се сколнио у Нови и

одатле одржавао везу са заповједницима угарске војске која је дошла у помоћ.
Средином фебруара је чак дошао у Дубровник да се лично састане с њима. Тражио је да
се из Угарске доведе 3.000 војника на његов трошак и од Дубровчана да га помогну
издржавању ових ратника, покушавао је још једном да ступи у везу са Турцима и
упућивао истовремено своје посланике напуљском краљу Фердинанду. Поред свих
преговора са Угрима показивао се неповјерљив и на другој страни од Венеције тражио
склониште ако га опсједну у Новоме. Даље је нудио Нови и Рисан Венецијанцима и
тражио у замјену посједе на другом мјесту. Венеција је прихватила преговоре и
понудила читаво оствро Брач и кућу у Сплиту. У марту се херцег разболио, убрзо затим
тражио од Дубровчана да приме његову имовину, издиктирао тестамент у којем је
скоро заобишао Владислава кога је до последњег дана осуђивао што је довео Турке у
Босну. Убрзо је умро.

Херцега је наслиједио млађи син Влатко, коме је пало да још једну децениј учува
биједне остатке велике земље свога оца која се у ово доба почела називати
Херцеговина. Влатко није дуго могао помишљати ни на какав покушај обнављања
власти у очевим земљама. Морао се задовољити тиме што је ослоњен на Венецију,
бранио оно што је остало изван турске власти. Тешкоћа је имао са братом Владиславом,
с којим је од раније био у завади, и са породицом Влатковића, која се враћала у своје
некадашње земље и отргле се испод власти другог херцега. Владислав је у прво после
очеве смрти био плаћени млетачки заповједник у Босни, али се у својој превртљивости
убрзо окренуо јужноиталијанском краљу Фердинанду Арагонском. Уступио је његовим
посланицима два некадашња херцегова града, један је вјероватно био Висући у којем се
уочи смрти херцега држао Радич Бановић, некадашњи властелин Павловића. У
западном дијелу слободне Херцеговине је ситуација била сасвим конфузна. Око
Почитеља су се држали Угри, у непосредном сусједству се држао сплитски кнез, а око
Крајине, коју је Венеција само привремено посјела, и градова Имотског, Врговца и
Бисућег отимали су се Влатковићи и херцег Влатко. На крају су се Влатковићи
учврстили у Крајини, док је херцег имао још 1467. Имотски и доцније, поново у своје
руке добио Висући. Непосредно после смрти херцега Стефана пао је и Благај, омиљена
резиденција Косача, који се упорно држао одсјечен од преосталог дијела херцегове
земље. Влатко Херцеговић је ту водио акције мањих размјера и у један мах чак заробио
турског војводу Ахмеда и одвео га у Нови. Убрзо се показало да је ту била најслабија
тачк ацијелог појаса којим су били окружени турски посједи. Херцег Влатко није
добијао никакву стварну помоћ, иако су се његови савезници и даље налазили у рату са
Турцима. Венецијанци су му једва, и то врло неуредно, исплаћивали дохотке на које је
имао право у Венецији и Котору и повремено му дотурали извјесну количину жита и
соли. С угарским краљем није имао скоро никакве везе, док су му Дубровчани
непрекидно правили сметње одбијајући или одлажући да му предају новца из
заоставштине херцега Стефана. У таквим условима, Блатко је налазио да је за њега
најподосније да преорјентише своју политику и он се почетком 1470. измирио с
Турцима. Султанови посланици су за Влатка и његовог млађег брата изнудили исплату
очевог новца, а он је учествовао у турским репресалијама против Дубровачких трговаца
и покушавао да заокрет у политици искористи против браће Влатковића с којима се
непрекидно гложио. У јесен 1471. Турци су освојили тврђаву Почитељ на Неретви, а
годину дана раније су издвојили херцегову земљу из дотадашњег босанског санџака и
основали посебни санџак са сједиштем у Фочи.

Последњи самостални остатак некадашње босанске државе представљала је

област херцега Влатка Косаче. Он се убрзо одвојио од Турака, нарочито од када му је
млађи брат Стехфан прешао Турцима и постао Ахмед Херцеговић. Потиснуо је
Влатковиће из Неретве и Крајине, измирио се са Дубровчанима и спремао се за
офанзивније дјеловање. Повратио је наклоност Венеције и везао се за напуљски двор
женидбом с Маргаретом Марцало, унуком краља Алфонса. Озбиљне помоћи није добио
ни када је саопштио своју намјеру да зарати против Турака и обнови своју државу.
Ускоро се помирио и са братом Владиславом. Када је за намјеру Матије Корвина да
постави свога сина за краља Босне сазнао Влатко, у савезништву са Иваном
Црнојевићем, предузео је поход 1476. Убрзо га је Иван напустио, а ослобођена мјеста
су се вратила под турску власт. Још једну офанзиву је предузео после смрти Мехмеда
II, провалио је у прољеће 1481 у Босну, помоћ није добио тако да је потучен, повукао се
у Нови. Након што је дошао на власт султан Бајазит, задатак да освоји Нови је добио
санџак-бег Ајаз. Он је опсјео Нови у новембар 1481. град је туго одољевао нападима,
док Влатко неимавши више снаге предао град, и пошао у Турску. Тиме је сам својом
вољом прекратио живот последње слободне и самосталне тачке која је остала од
босанске државе.
 Закључак

Самом паду Херцеговине предходио је сукоб између херцега и његовог сина

Владислава. То се може навести као један од главних разлога пада Херцеговине, зато
што се зна да је Владислав позвао Турке у Босну. Али без његовог позива пад
Херцеговине био би неминован јер би се одложио само за пар година зато што су
околне земље биле под влашћу Турака. Херцеговина би била само једна мала област на
путу Османлијског освајања Европе.
ЛИТЕРАТУРА:

1. С. Ћирковић, Историја средњовјековне босанске државе, Београд 1964

2. Историја народа Југославије I, Београд 1953
3. С. Ћирковић, Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба, Београд 1964
4. В. Атанасовски,Пад Херцеговине, Београд 1979