Oslabio je pritisak na Balkan zato što se na istočnim turskim granicama pojavio jedan moćan narod koji

je pretio da pokoti tursku carevinu – Mongoli. Ponovo su se uzdigli, nakon smrti Ddžingis - kana, za
vreme vladara koji se zvao Tamerlan. pošto je očekivao veliki sukob Bajazit je pozvao sve svoje vazale sa
evropsko kontinenta da mu se priključe u pohodu na istok. Do bitke je došlo 1402. kod Angore (današnja
Ankara). Bitka je završena potpunim porazom turske vojske. Bajazit je bio opkoljen u centru. Stefan
Lazarević je u tri navrata pokušavao da probije mongolske snage. U trećem naletu je uspeo (imao je
8000 ratnika) i on je ponudio bajazitu da ga izvuče. Bajazit je to odbio. Na kraju je Stefan Lazarević uz
velike gubitke napustio bojno polje. Tadašnji mongolski hroničari su zabeležili hrabrost srpskih konjanika
i cenili su srpske vitezove. bajazit se nije živ vratio iz pohoda, Bio je zarobljen i u zarobljeništvu je mučen i
ponižavan (držali su ga u kavezu). Tako je i umro. Iza sebe je ostavio 3 sina i ti sinovi su se posle borili za
vlast. Tursku je zahvatio talas građanskih ratova. U bici učestvovali i Lazarevići i Brankovići, ali su
Brankovići bili ljuti na Lazareviće. Vraćači su se u Srbiju preko Carigrada. Na tadašnjeg vizantijskog cara Jo
vanaVII Paleologa veći utisak je ostavio Stefan Lazarević nego Đurađ Branković Obojica su imala Braću.
Stefa je imao brata Vuka, a Đurađ brata Grgura. Stefan je izdejstvovao kod cara da se Đurađ i njegov
brat uhapse u Carigradu, a on je ugovorio brak sa rođakom Jovana VII Paleologa i tako , pošto će postati
član carske porodice, dobio je titulu po kojoj će se kasnije zvati srednjovekovna Srbija - despot (1402.).
On je do tada nosio titulu knez kao i njegov otac Lazar. Vuk Branković uopšte nije imao titulu (potpisivao
se kao gospodin Vuk Branković). Nije imao ko da dodeli titule posle smrti cara Uroša. Od tada se srpska
država zove despotovina. Posšto su bila nesigurna vremena, na Balkanu je preuzeo vlast jedan od sinova
Bajazita – Musa. Bilo je veoma opasno ići tuda. I Stefan Lazarević je odlučio da se zaobilaznim putem
vrati u Srbiju i to brodovima. Obišao je Peloponez i iskrcao se kod svog šuraka. Njegova rođena sestra je
bila udata za gospodara Zete – Đurađ II Stracimirović Balšić.I odatle je krenui.

Dok je on plovio, Đurađ Branković je uspeo da se oslobodi iz zatvora (verovatno je potkupio tamničare),
rizikovao je sve i prešao kroz teritoriju koju je držao Musa i došao do Kosova. Tu je dočekao Stefana
Lazarevića. Do bitke između Lazarevića i Brankovića došlo je 1402. kod manastira Gračanica. Bitku su
dobili Lazarevići, ali tako što je Stefan odigrao ključnu ulogu. Njegov brat, Vuk, nije baš dobro
komandovao svojim delom vojske i tada su se jako posvađali. Vuk je napustio Stefana i otišao kod Muse,
a Musa je onda primorao Stefana da više od polovine očevine prepusti mlađem bratu. Glavni grad kneza
Lazara je bio Kruševac. Dakle, Kruševac i njegova okolina je na upravu dobio Vuk, a Stefanu su ostali
severni delovi prema planini Rudnik. Tada je Stefan morao da traži zaštitnika i našao ga je u ličnosti koju
je u bici kod Nikopolja zarobio. To je bio Žigmund Luksemburški, a on je bio vladar Ugarske kralajevine.
Kad mu je Stefan ponudio vazalske usluge, Žigmund je prihvatio i kao nagradu za vazalne obaveze, on
Stefanu dodeljuje Mačvu i grad Beograd. Pošto Kruševac više nije pod Stefanom, on mora da ima novu
prestonicu i to će biti Beograd. I to je prvi put da Beograd postaje prestonica Srbije. 1410. Musa je ubio
Vuka, njegovog brat i Grgura brata Đurađa Brankovića i oni su se tada konačno pomirili. Zajedničkim
snagama, uz pomoć Ugara i Musino brata iz Azije, koji se zvao Sulejman, oni su savladali Musu i od tada
do kraja svog života despot Stefan vlada despotovinom Srbijom. Proširio se in a Zetu (iz prošle lekcije).
Prema tome, više se nije ratovalo jer je hteo da sačuva Srbiju od razaranja. 1427. u lovu je Stefanu
Lazareviću je pozlilo. On je još iz Angorske bitke imao ranu koja nije zacelila. I preminuo je mlad sa 50
godina. Pošto nije imao decu. Iako je ugovorio brak, ta supruga se zvala Jelena. Oni su se i venčali, ali joj
se ubrzo gubi svaki trag posle toga. pretpostavlja se da je preminula. On se nikada više nije ženio i nije
imao potomstvo. Godinu dana pred smrt on je sazvo sabor u Rudničkoj Srebrenici i tada je doneta
odluka da ga posle smrti nasledi Đurađ Branković. Zašto? Rođena sestra Stefana, Mara bila je Đurađova
majka. Da je njegov otac izdao, sigurno ne bi sin bio vladar. Novi despot Srbije postaje Đurađ Branković
od 1427. – 1456. Kada je postao despot i on je morao da svoju ćerku uputi na dvor turskog sultana,
Murata II. To je ćerka Mara. Po tom Ugovoru, morao je da vrati ugarskom kralju Mačvu i Beograd i još
jedno utvrđenje – Golubac. Od svega je vratio samo Beograd. Stanovništvo Mačve, pošto je bilo većinsko
Srpsko, odbilo je da se vrati u Ugarsku i ostalo u despotovini. Što se tiče Golupca, tadašnji uprvanik
tvrđave, Jeremija, bio je potplaćen od strane Turaka i pustio ih je da uđu u tvrđavu. Golubac je odskočna
dska Turcima za dalja osvajanja na severu. Vuk Branković je imao prestonicu u Prištinu. To je daleko. I
to je Smederevo. Od 1428 do 1430. u teškim okolnostima je građeno. I prvo mali deo utvrđenja. To je
bio veliki napor za srpsko stanovništvo. Za tu patnju je okrivljena njegova žena, Grkinja – Jerina
Kantakuzin, - prokleta Jerina. U Smederevu nema kamenja, pa su Dunavom dopremali kamenje iz
Viminacijuma. I ovako utvrđeno mesto, ni dobri odnosu sa Turskom nisu pomogli. Sulejman je odlučio da
pokori Srbiju i to je prvi pad despotovine 1439. Đurađ je sa suprugom napustio Sederevo pre nego što su
ga Turci osvojili. U gradu je ostavio svoja dva najstarija sina Grgura i Stefana. Jedini grad koji je pružao
otpor Turcima i to cele dve godine sve do 1441. bilo je Novo Brdo. Đurađ Branković je u međuvremenu
otuđao u Budim.Tamo je imao svoju palatu. Želeo je da isfinnansira jedan krstaški pohod i oslobodi
smederevo. On se dopisivao sa svojim sinovima i Turci su došli u posed ovih pisama i Murat je naredio da
se oni oslepe (tako nikada više nisu mogli da naslede svog oca). Đurađove molbe za pohod rimskom
papi su urodile plodom i došlo je do pokretanja jednog velikog krstaškog rata protiv Turaka 1443. Ovaj
rat je u istoriji poznat kao Duga vojna (dugi rat). Tako se zove ne zato što je dugo trajao, nego zato što je
kasno počeo. Duo su se hrišćani okupljali.Tek septembra, oktobra su napali Tursku. Vože pohoda su bili:
Đurađ Branković, ugarski kralj- Vladislav Jagelović i ugarski velikaš – Janko Hunjadi (u našem narodu ga
zovu Sibinjanin Janko). Krstaši su napravili dubog prodor u Tursku i stigli sve do Sofije. Mogli su i dalje da
napreduju, alii h je sprešila veoma oštra zima.(pucalo je drveće). Krstaši su se vratili u Budi mi tokom
zime su vođeni preovori. Đurađ je odvojeno pregovarao sa Turcima, a odvojeno enleski kralj. On je
dobro procenio da krstaši dođu, a posle se ne pojave. Procenio je da neće biti od pohoda sledeće godine.
U pregovorima je uspeo da dobije od Turaka obnovu despotovine. To je bilo 1444. I ugraski kralj,
Vladislav je mislio da treba da se potpiše mir sa Turcima jer je i on procenio da se sledeće godine neće
pojaviti krstaši. Ali, rimski papa, koji je bio osokoljen uspehom krstaša i zapretio je ugarskom kralju da će
ga isključiti iz crkve ako potpiše mir sa Turcima. To nije mogao da naredi Đurađu, jer je bio pravoslavac.
Vladislav je morao da odbije ponuđeni mir i sa vojskom koju je te godine, 1444. okupio, krenuo na Turke.
Plan je bio da krstaška vojska krene dolinom Dunava do ušća i da obalom Crnog mora spusti do
Carigrada. Kod grada Varne čekala ih je turska vojska i tu je bila velika bitka. Krstaši su doživeli strašan
poraz. Vladislav je poginuo, a Janko Hunjadi je jedva pobegao. Tako da je ispalo dobro što je Đurađ
pregovarao posebno sa Turcima i što nije učestvovao u ovom pohodu. Zbog ovoga je u očima Ugara
Đurađ smatran izdajnikom. I ta ideja o Vuku Brankoviću kao izdajnuku je verovatno od Đurađa
Brankovića. Za Srbiju Đurađ nije bio izdajnik jer je obnovio Srbiju. Murat II stvarno nije napadao Srbije,
poštovao je dogovor. Nažalost, kad je umro, njega nasleđuje Mehmed II Osvajač. On je rešio da prekine
sa sistemom vazalnih država na Balkanu i da sve osvoji i stavi pod Tursku vlast. 1453. godine je napao
Vizantiju i opsedao Carigrad i iako mu je Đurađ Branković poslao svoje vojnike kao vazal, znao je da je
on sledeći na redu.1452. pada Vizantija i tada Carigrad menja ime u Istanbul i postaje prestonica Turske
imperije. Sledeća na redu bila je Srbija. Jedna velika vojska krenula je sa ciljem da se onemogući srpskim
vladarima izvor bogatstvo, tj. da osvoje Novo Brdo. 1455. definitivno je palo Novo Brdo i čitaj jug
despotovine. Đurađu je ostao samo deo od Zapadne Morave do Dunava. I 1456. je usledio veliki napad.
Prvo na Smederevo. A onda se Mehmed II predomislio i posle tri nedelje opsade krenuo je na drugi grad.
Istoričari misle da je taj grad tada pao, Turke niko ne bi zaustavio sve do Pariza. Toliko su bili moćni. Ali
pod zidinamo tog grada Turci su doživeli jedan od najvećih poraza u istoriji. Od tada, od 1456. pa sve do
danas zvone zvona u podne širom Evrope u katoličkim crkvama u čast odbrane tog grada. To je Beograd.
Mehmed paša Sokolović je bio u bici. Postoji njeva česma na Kalemegdanu. Mehmed paša je došao sa
velikom vojskom Dunavom koji nije bio plovan u Đerdapskoj klisuri pa su morali da prevlače brodove
volovima i onda su se i sa vode i sa kopna pojavili kod beogradske tvrđave. Sa Zemunske strane je Janko
Hunjadi išao u pomoć Beogradu. Uspeo je da preko Ratnog ostrva probije Tursku blokada na Dunavu i
uđe u grad. Tako je podigao moral onih koji su branili grad.A onda je u pomoć došla gomila ljudi. Jedan
Franjevac, Jovan Kapistran koji je krenuo je iz Budima i obilazio sva sela, držao govore da je Beograd
poslednja linija odbrane od nevernika i seljaci su se odazvali pozivu. Bili su naoružani motikama,
ašovima... Oni nisu bili profeslionalna vojska , ali su bili odlučni da se bore i kada su se pojavili tada je
došlo do velike bitke i čak je i Mehmed jašući ušao u bitku jer je video da se bitka lomi. Tada ga je neki
seljak ranio srpom. On se povukao iz bitke da bi previo ranu i nastavio da komanduje, ali kad su njegovi
vojnici videli da on odlazi iz bitke, pomislili su da se on povlači pa su i oni pošli za njim i do Niša nije
uspeo da ih organizuje i smiri. mehmed je bio jako ljut i u Nišu je pobio sve zapovednike vojske. Više
Turci nikada nisu bili toliko moćni. Tada su imali 200000 vojnika. Nikada više nije Turska imala toliku silu.
Bitka se vodila u leto, bilo je mnogo mrtvih koje nije imao ko da sahrani i tada se razvija kuga. I Jovan
Kapistran i Janko Hunjadi umrli su od kuge.