Словенске земље у средњем

веку
Русија
Норманска и антинорманска теорија
Центар норманске теорије је улога Варјага у настанку Русије. По њима, назим имена Рус
долази од западнофинске речи ROUISI. Тако су Финци звали Швеђане. Корен ове речи је
глагол RODR - веслач. Затим се позивају на дело Константина Порфирогенита, De
Administrando Imperio, где је он објашњавао пут од Варјага до Грка и зна за Русе који
господаре овим путем. Каже да Руси иду из Скандинавије рекама до Црног Мора и одатле
у Цариград да тргују. Он у једном делу описује Дњепарске прагове. Друго дело на које се
норманисти позивају су Берински анали, франачки извор. Постоје и други извори.

Антинорманисти тврде да сами скандинавци немају представу о народу Рос. Они

потврђују да око Кијева постоји пуно топонима који имају корен Рус, нпр река Русина.
Они сматрају да је Русија настала око Кијева, а да Новгород није био руска земља. Не
поричу улогу Варјага у настанку руске државе.

Повест минулих лета

Повест минулих лета је најстарији руски летопис, настајао је крајем 11 и почетком 12.
века у Печерском манастиру код Кијева. Познат и као Примарна хроника или Несторова
хроника, по писцу летописа, монаху Нестору.

Прва редакција је Несторова из 1113. године. Поред ње постоје редакције из 1116. (која је
прерада прве, урађена по налогу кнезаВладимира Мономаха (1113—1125)), 1118, XIV и 15.
века. Централни мотив хронике је јединство Русије и глорификација Хришћанства, а само
дело је састављено на основу тринаест различитих извора. Хроника прати руску државу од
њеног настанка до почетка XII века односно 1110. године, а кроз цео летопис се провлачи
идеја о неопходности заједничког деловања рускихкнезова против заједничких
непријатеља и престанак међусобних сукоба међу њима.

2
Настанак Кијева и први руски кнежеви
Новгорођани су били под влашћу Варјага, којима су плаћали данак. Варјази су почели да
се понашају насилно, пљачкају и злостављају, па су их Новгорођани протерали. Убрзо
после тога почињу унутрашњи сукоби у граду, и грађани су позвали три брата Рјурика,
Синеуса и Трувора. Синеус и Трувор су брзо умрли и Рјурик је постао једини господар
Новгорода. Летописи пишу о устанку против Рјурика Вођа устанка је био Вадим, устанак
је угушен и грађани су побегли у Кијев.

Олег 882-912. - Рјурика је у Новгороду наследио Олег, његов син, који је кренуо у
агресивну експанзију. Окупио је војску састављену од Варјага, Чуда, Мера, Веса, Кривича
и новгородских Словена и овладао Смоленском и Љубечом, затим напао Кијев где су
владали Асколд и Дир. После освајања, Олег је сместио престоницу у Кијев, јер је био
ближи Византији, добрим пленом за пљачку и трговинском центру. Кијев је био ближи и
Хазарском каганату преко кога се трговало са Арабљанима. Окружио је Кијев утврђењима,
утврдио данак Кривичима и Мерима, као и 300 гривни Новгороду. У своју државу је
укључио Древљане, Северјане и Радимиче, са којима је дуго и тешко ратовао. После је
потукао и Хазаре, па је усмерио походе на предео између Дњестра и Дунава.

Напада Цариград 907. г. са војском у којој се спомињу Хрвати и Дуљеби. Византија је

после борби пристала на неповољан уговор, који је потписан 2.9.911. г. и Руси су њим
добили трговинске привилегије - могли су долазити у Цариград и трговати без царина, у
граду су 6 месеци добијали хлеб, вино, месо, рибу и поврће, а у повратку су им Грци били
дужни оправити бродове, дати сидра, једра и др. Грцима је гарантована безбедност тако да
су Руси који су долазили морали бити пописани, нису смели имати оружје итд.

Игор 912-945. - После Олегове смрти Древљани су се дигли на устанак, али их је Игор
покорио, наметнуо још већи данак и поставио свог рођака Свенаљда на власт. Свенаљд је
покорио Уличе и био је моћан. Игор је 913. г. ратовао у Каспијском мору, након што је
добио дозволу од Хазара и обећао им пола плена. Пљачкао је све до Бакуа и прикупио
огроман плен, али су изгубили своју половину када су их напали у заседи у повратку. Игор
942. г. напада Цариград, али је његова флота уништена грчком ватром. Следеће године
поново организује поход на Каспијском мору, заузима град Берду и враћа са огромним
пленом. 944. г. поново креће на Цариград, али није дошло до битке пошто су Грци
пристали да плате откуп. Тада је опет потписан уговор, овај пут неповољнији за Русе јер су
морали плаћати царину. После повратка, Игор се сукобио са Свенељдом који је одбио
плаћати данак. Подигао је војску, али је погинуо код Искороштења 945. г.

3
Олга 945-964.
Олга је на власт дошла као намесница свог сина Свјатослава. Она је жестоко казнила
Древљане и отежала им положај. По једној причи, кнез Мал јој је понудио брак, и она је
пристала под условом да он пошаље своје најоданије и најспособније људе да договоре
услове. Када је Мал то урадио, Олга их је похватала и покорила Древљане.

Започела је унутрашњу реформу. Подизала је тврђаве са посадом које су биле упоришта

власти и гарант мира., чиме је смањила аутономију Словена. Олга је 957. г. посетила
Цариград, где је свечано дочекана, вечерала је са царом Константином Порфирогенитом,
добила титулу патрикије и друге почасти. Покрстила се и узела име Јелена. Вероватно је
тада склопљен уговор о пријатељству и узајамној помоћи.

959. г. се погоршавају односи и Олга се обраћа немачком цару Отону и затражила бискупа
за организацију цркве у Русији. Отон је послао бискупа, али када су се односи са
Византијом побољшали и Олга је послала војну помоћ Роману II за поход на Крит 961. г. У
Кијеву је подигла цркву светог Николаја и започела христијанизацију. Умрла је 969. г. у
време опсаде Кијева од стране Печенега. Владимир Свети је ископао њене мошти,
прогласио је за светицу и положио њене мошти у цркву Пресвете Богородице.

4
Свјатослав 964-973.
Свјатослав је први руски кнез који је имао словенско име. Он је наставио политику својих
предходника много енергичније, али и несталније у испуњењу циљева. Води многе походе
од Волге и Кавказа, све до Цариграда. Неки историчари га виде као пустолова који нема
циљ, који лута и пљачка, али модерна историја је утврдила да Свјатослав има јасан план
претварања Кијевске Русије у велику силу која ће утицати на међународну политику.

Свјатослав је прво усмерио освајања севеоисточно од Кијева и допро до Волге, где се

сукобио са Хазарима. Поход је почео око 965. г, и Свјатослав је прво уништио Бугаре на
Волги и напао Хазаре, заузео и разорио Саркел, Итиљ и Семендер, и тиме се Хазарски
каганат угасио. Свјатослав је већи део Каганата припојио Русији.

Док је ратовао на истоку, стигао му је позив од Византије, која је била угрожена од

Бугарске, и обећана му је велика новчана надокнада за помоћ. Свјатослав је пристао јер је
од почетка имао интересе на Балкану. 968. г. је прешао Дунав, заузео неколико градова и
сместио се у Преславу. Тада су се Бугари договорили са њим о савезу против Византије.
Византинци су позвали Печенеге у помоћ, који су напали Кијев. Свјатослав се вратио да
одбрани град, па се вратио на Балкан, и са Мађарима и Бугарима отпочео рат. Руси су
заузели Пловдив и кренули дубље. Цар Јован Цимискије се безуспешно покушавао
договорити са њим. Свјатослав пљачка Тракију и стиже до Цариграда. Цимискије шаље
војску под Вардом Склиром, која је поражена. У Међувремену у Малој Азији је избио
устанак Варде Фоке, који је одвукао византијске снаге са Балкана и омогућио Свјатославу
освајање Македоније. Тек након гушења Фокиног устанка 971. г. Цимискије скупља веће
снаге и лично преузима вођство. Заузима велики Преслав и креће ка Силистрији, где је
Свјатослав био са већином војске. Тада део бугарског племства прилази Византији. Битка
код Силистрије је била тешка и дуга, Руси су показали огромну храброст, Свјатослав је
рањен, али су на крају изгладњени натерани на предају. Лав Ђакон пише да је од 60 000
руских војника Бугарску напустило 22 000.

После битке, Цимискије и Свјатослав су се састали и уговорили мир. Свјатослав се

обавезао да неће нападати Грке, Херсон и Бугарску, и да ће помоћи Византији ако буде
био потребан. Уговор је потписан 972. г, а Свјатослав се изгледа није мирио са тим.
Византинци су то знали, па су они вероватно послали Печенеге, који су код Дњепарских
прагова сачекали његову војску и потукли их и убили Свјатослава.

5
Владимир 978-1015.
Свјатослав је при одласку поделио земљу тројици синова. Јарополк је добио Кијев, Олег
земљу Древљана а Владимир Новгород. Непријатељства почињу 977. г, кад је Јарополк
напао и убио Олега. Владимир је побегао у Скандинавију и унајмио одред Варјага и
кренуо на брата. Освојио је Полотск где је владао Рогволд који је одбио да му да своју
ћерку Рогнеду, која се удала за Јарополка. Владимир је узео Кијев, убио брата и узео му
жену.

Владимир помаже племству да учврсти позиције, од њих скупља данак, брани територију и
шири границе. Владимир 984. г. води поход против Бугара на Волги у савезу са Турцима.
981. г. побеђује Пољаке, узима Перемишл, Червен и друге градове, исте године побеђује
Вјатиче и намеће им данак. 982. г. гуши устанак Вјатича и намеће им данак, а 983. је
покорио Јатвјаге. 992. г. успешно ратује са Хрватима и Пољацима, након чега пољски кнез
Болеслав удаје своју ћерку за Владимировог сина Свјатополка и уступио му червеншке
градове. Од 983. до 985. г. води рат са остацима Хазарског каганата и коначно га
уништава. Владимир је у све покрајине осим у Новгород доводио своје синове и рођаке на
власт.

У Византији, поред Самуиловог устанка, у Малој Азији избија устанак Варде Склира и
Варде Фоке. Фока је заробио Склира и кренуо сам, и 988. г. је узео Никеју и дошао пред
Цариград. Василију II је било јасно да се мора обратити спољној сили за помоћ. Владимир
је пристао помоћи под условом да се принцеза Ана уда за њега и да прими хришћанство. У
Византију је послао 6 000 људи који су поразили побуњенике код Хризопоља и Абидоса,
чиме је устанак угушен. Када је прошла опасност, Василије није хтео испоштовати
договор, након чега Владимир напада Херсон и Тмутаракан. Василије је тада послао Ану и
Владимир је покрстио.

После тога следи масовно крштење Руса у Дњепру и пагански тотеми су побацани у реку
такође. Исте године почиње изградња прве камене цркве у Кијевској Русији, цркве Свете
Богородице, где се налазила и кнежева ризница, и уведен је црквени данак. Уведено је
црквено уређење као јако оруђе у рукама кнеза. Први епископи су дошли из Византије и
Владимир је школовао децу истакнутих људи, почиње ширење књиге, јављају се преводи
књига на словенски језик итд.

Пред крај владавине, Владимир је планирао напад на Новгород, где је владао његов син
Јарослав. Из Новгорода, 2/3 пореза је ишло у Кијев, што је натерало народ на побуну, и
Јарослав је као намесник обуставио исплату и унајмио Варјаге. У припремама за поход,
Владимир умире 1015. г.

6
Јарослав 1015-1054.
Након Владимирове смрти, на престо долази Свјатополк, који је наставио политику свог
оца и борио се за јединство државе, тако да су остала браћа страховала од њега. Јарослав је
упозоравао своју браћу, али је Свјатополк успео убити Бориса, Гљеба и Свјатослава.
Јарослав је окупио око 4 000 људи и код Љубеча поразио брата, који је затим побегао у
Пољску свом тасту Болеславу, који је одлучио вратити земље које му је Владимир узео.
Јарослав на то склапа савез са немачким царем Хајнрихом II и заједно нападају Пољску.
Болеслав је успео закључити мир са Хајнрихом и 1018. г. напада Јарослава. Војске су се
сукобије код Западног Буга, Пољаци су победили и освојили Кијев, али се становништво
побунило и убрзо их избацило. Болеслав се вратио у Пољску али је успео вратити
червеншке градове. Јарослав је поново напао и збацио Свјатополка, који је побегао
Печенезима, али је коначно поражен на реци Алти.

Против Јарослава се 1021. г. први подигао његов рођак који је владао у Полотску, и напао
је Новгород. Јарослав се помирио са њим и уступио му неке градове. Други се подигао
његов брат Мстислав 1023. г, који је владао у Тмутаракану, и успео је поразити Јарослава
код Листвице близу Чернигова. Мстислав је после овога могао збацити брата и завладати
државом, али он је само проширио своју територију и задржаи независност.

Јарослав је дао Новгороду независност у знак захвалности за борбу против Свјатополка.

После Мстиславове смрти 1036. г, Јарослав је објединио руске земље. Исте, Печенези
нападају Кијев, али их је Јарослав поразио. Одржавао је добре односе са Новгородом и
тамо је за кнеза поставио свог сина Владимира. У Кијеву је подигао цркву Свете Софије, а
његов син је исто то учинио у Новгороду.

Јарослав је 1022. г. водио један поход на Пољски против Болеслава, а 1025. г. после
Болеславове смрти напао је његовог сина Мијешка. Након два похода на Пољску 1030. и
1031. г. вратио је червеншке градове. Он је 1040-41. г. поново напао Пољску и помогао
Мијешковом сину Казимиру да дође на власт, и оженио га својом сестром, док се
Казимирова сестра удала за Јарославовог сила Изјаслава. Јарослав је помогао Казимиру
1047. г. да савлада устанак у Мазовији.

Са немачким царем Хајнрихом III одржавао је добре односе и 1040. и 1043. г. руска
посланства су посетила Немачку, и две земље су закључиле савез. Јарославова ћерка Ана
је била удата за француског краља Анрија. Одржавао је добре везе са Скандинавијом,
одакле је унајмљивао одреде, и норвешки краљ Олаф је током изгнанства боравио у
Кијеву, а његов син је уз помоћ Руса вратио престо. Јарослав је био ожењен Ингигердом,
ћерком шведског краља Олафа, а код Јарослава је живео и чувени викинг Харалд
Хардрада.

7
Јарослав је умро 1054. г. поделивши земљу на 5 синова. Добио је надимак Мудри због
законика који је донео у Новгороду. Овај законик је значајан за руско законодавство јер се
са мањим модификацијама одржао до 15. века. Имао је 3 законодавна елемента, словенско
и скандинавско обичајно право, и византијско црквено право. Назива се "Руска правда" и
садржи око 50ак одредби, а настао је између 1016. и 1036. г. Бавио се пре свега кривичним
правом, али постоје и одредбе имовинског права. Легализује крвну освету, али уз
постојање компензације од 80 гривни. Разликују се права на селу и граду, међу трговцима
и властелом, сељацима и занатлијама итд.

8
Руска правда
Руска правда је основни извор за Кијевску Русију. Донешена је око 1016. г. за владавине
Јарослава Мудрог, за житеље Новгорода. Одатле се проширила на целу Русију и постала
основни законски акт. Позната је и под називом Правда Јарослава Мудрог, и у две
редакције - кратка и проширена Правда. Касније је проширивана и прерађивана, па постоје
прераде Правда Јарославича и Устав Јарослава Мудрог. Руска правда је преписивана са
црквеним закоником Номоканоном.

У оквиру Руске правде је регулисано кривично и грађанско право, и то је одраз потреба

градског становништва. Основно начело су правичне надокнаде за све врсте преступа.
Можемо препознати тру законска утицаја. Први је утицај црквеног права, други је утицај
византијског законодавства Еклоге и Прохирона, а највећи део је утицај словенског и
варјашког обичајног права.

Подразумевала је хришћански брак. Деца рођена од робиње су после очеве смрти заједно
да мајком добијала слободу и део наследства. Имовина би била конфискована за
разбојништво, подметање пожара и крађу коња. Ако осуђени није могао да плати казну,
био је вешан. За убиство се плаћала новчана казна: за убиство бољара 80 гривни,
слободног човека 45 гривни, убиство жене, роба, тешке повреде, криволов, уништавање
њива 20 гривни, а за одсецање прста и тучу без тежих повреда 2 гривне (јбт ајмо вратити
ово па да убијамо около и плаћамо одштету, маму им јебем)

Правда зна за три категорије људи: кнежеве људе, слободне људе и робове.

9
Владимир Мономах 1113-1125.
Први крупни политички чин Владимира Мономаха догодио се 1096. г. када је заједно са
Свјатополком Изјаславовичем позвао Олега Свјатославовича на саветовање у Кијев. Ова
два кнеза су била забринута Олеговим делањем, који је угрожавао друге кнежеве. Олег је
одбио да дође, па су га Свјатополк и Владимир истерали из његовог града Чернигова. Он је
затим присвојио ростовско-суздаљску област, али га је син Владимира Мономаха,
Мстислав, у два наврата поразио, па је овај пристао да дође на скуп у Љубечу који је био
заказан 1097. г. и на који су позвани сви руски кнежеви. Циљ је био осигурање мира међу
кнежевима, и одлучено је да сваки кнез држи своје поседе које је наследио од оца и не
дира туђе. Ту су се сви заклели да ће поштовати договор и сви заједно борити против
онога ко га прекрши.

Владимирско-волинијски кнез Давид Игоревич је убрзо после скупа у Љубечу у дослуху са

Свјатополком Изјаславовичем на превару заробио и ослепио Врсаљка, теребовљског кнеза.
Владимир Мономах је први напао Кијев, али је крвопролиће решено тако што је
Свјатополк пристао да он лично казни свог сарадника. Он је успешно присвајао Давидове
области, које је требао предати Врсаљковим рођацима, али је Давид успео на своју страну
придобити Полоцке и победи Свјатополка, и још више ојача свој положај.

Због свега овога је 1100. г. сазван скуп у Витичеву где су се кнежеви ујединили и натерали
Давида да се одрекне владимирско-волинијске области. На сабору код Долобског језера
1103. г. Владимир Мономах је убедио остале кнежеве да му помогну против Половаца, где
их је морао прво молити.

Свјатополк Изјаславович умире 1113. г. и у Кијеву почиње побуна становништва.

Имућнији слојеви, бојећи се анархије, зову Владимира Мономаха у помоћ. Владимир није
био одушевљен том идејом, али је на крају дошао у Кијев. Дочекан је са одушевљењем,
средио је прилике у граду и издао законик који регулише питање дугова и камата.
Владимир је имао добре везе - мајка му је била византијска принцеза, сестра му је била
удата за Хајнриха IV, а жена му је била енглеска принцеза, и сад је хтео да завлада осталим
кнежевима. Први се 1116. г. подихао кнез Минска, Гљеб Всевлавич, који је прешао на
територију Кијева, али га је Владимир натерао на покорност. Гљеб није поштовао заклетву
на верност, па је Владимир водио један поход против њега у коме је узео Минск и Гљеба
одвео у Кијев 1119. г. Затим је покорио владимирско-волинијску област и Велики
Новгород. Пошто се учврстио, водио је неколико похода на Полоцке, по неким изворима
око 80 похода.

За време Владимира Мономаха Кијев поново постаје центар руске државе. После његове
смрти, његов син Мстислав је држао кнежеве на окупу, али после његове смрти 1132. г.
руска држава се распала на неколико мањих феудалних кнежевина. У Владимирово време
настају најважнија дела ране руске књижевности, и он сам је написао "Поученије деци".

10
Друштво и култура Кијевске Русије
Друштво се у средњем веку делило на оне које раде, ратују и моле се. На врху је био кнез,
а Кијевски кнез је био велики кнез. Руски кнежеви су сматрали да је држава власништво
њихове породице. Кнез није могао да буде кажњен за убиство. Кнежев посед звао се
домен. Кнез је био војсковођа, као и врховни судија.

Основни приход у Русији почетком средњег века је трговина, која опада у 12. веку због
појаве номада који ометају трговину на југу. Тада је главни извор прихода данак, који је у
почетку кнез лично сакупљао. Данак се сакупљао на основу утврђеног износа - урока. Кнез
је касније убирање пореза препустио државној администрацији и бољарима. Тај данак се
сакупљао у натури, изузев у градовима, где се убирао у новцу.

Кнезу је од сваке новчане казне ишао део - вера, док је оштећена страна добијала
главарину. Кнежевска администрација се састојала од посадника (управник тврђаве),
тисућника и стотиника (управници кнежевским областима). На двору су постојали
столник, војвода дворски и печатник. Војска се звала дружина.

Бољари су били племићи, и делили су се на млађе и старије. Бољари имају поседе као
приватну својину, и на свом имању нису зависни од кнеза, и могли су да бирају ког ће
кнеза слушати. Њихов посед се звао очина. Имали су бољарску думу, тј кнежевски савет.
Она је у средњем веку била неформални орган.

Главна институција градова било је градско веће. Током 12. века, већа су имала велике
улоге, нарочито она у Кијеву, Новгороду и Пскову. Градовима је управљао градски
патрицијат. Градови су чинили 13-15 % становништва средњовековне Русије. До
монголске најезде постојало је 100 градова.

У Кијеву је било око 400 храмова, већином од дрвета. Прву камену цркву подигао је
Владимир Свети, а потом Јарослав Мудри. Руски градови су имали дрвене бедеме, високе
до 14м.

Градско становништво се бавило занатством и трговином. Руски трговци су се звали

купци(курци), а инострани гости. У Русији је у средњем веку било око 8 милиона
становника. Најбројнији су били земљорадници - смерди(јер су смрдили?). Они су у
почетку били слободни људи, живели су по сеоским општинама, плаћали су данак у
натури и десетину су давали цркви. У североисточној Русији слободни сељаци су се звали
крестјани. Током средњег века они ће постати зависно становништво и падати под власт
бољара.

Најнижи слој су били хлопи и чељади - робови, кућна послуга. Између робова и слободних
сељака постојали су закупи, они су били слободни сељаци који су пали у дужничко
ропство. Изгоји су били изван друштвеног поретка и припадали су цркви.

11
Андреј Богољубски 1157-1174.
Био је син Јурија Долгоруког и био је уз свог оца у Кијеву до 1154. г. када прелази у
ростовско-суздаљску област. После боравка у Владимиру на Кљазми, који је подигао као
своју престоницу, он у Богољубу гради себи замак по коме је и добио име.

Он је 1169. г. организовао поход на Кијев у ком су владали Мстиславичи из Волиније, и

заузео је и опустошио град. Многа уметничка дела, књиге, мајсторе и занатлије је
пребацио у своју земљу, а Кијев је оставио млађем брату Гљебу. Ово је био коначан ударац
Кијеву и он у средњем веку више не игра битну улогу. Андреј је чак покушао основати
митрополију у својој престоници, али није успео. Грчка и руска црква му нису били
наклоњени, тако да је Кијев остао седиште митрополита.

Андреј Богољубски је био аутократа, владао је чврстом руком, не обазирући се на права

својих поданика. Често је убијао своје слуге, чак и бољаре, који су га се бојали. Све ово је
довело до бољарске завере 1174. г. када су Андреја убили у Богољубову.

12
Данило Романович (1201-1264)
Владао је у Владимиру и није имао власт у Волинији, али услед хаотичног стања је успео
да шири своју власт потискивајући Пољаке. Склапа савез са литванским кнежевима 1219.
г, и ратују заједно против Пољака. После смрти војводе лешка 1227. г, Данило се меша у
унутрашње послове Пољске, и у тим борбама 1229. г. потпуно узима Волинију.

Бацио је око на Галицију, у којој је после Мстислава Смелог на власт дошао угарски
краљевић Андрија. Данило је 1229. г. окупио јаку војску, заузео главни град Галиције,
Галич, и заробио Андрију. Галички бољари су у савезу са Угарском покушали истерати
Данила, и када то није успело, повезали су се са черниговшким кнезом Михаилом
Всеволодовичем. Данило је склопио савез са кијевским кнезом Владимиром Рјуриковичем.
Михаило је уз помоћ галичких бољара и Угарске освојио Кијев, а затим и Галич. Михаило
је сад постао јако моћан, што је уплашило ростовско-суздаљског кнеза Јаросава
Всеволодовича који је на кратко време узео Кијев, али се Михаило вратио 1238. г. Ови
ратови су ослабили Михаила, и у Кијеву се становништво побунило и на Михаилово место
довело Данила. Данило је поново освојио Галич, који је постао његово седиште, а у Кијев
је послао војводу Димитрија. Галичко-волинијска кнежевина постала је једна од најјачих и
потенцијалан центар окупљања Руса, али ће Монголи спречити даље уједињавање.

Данило се одазвао Мстиславовом позиву и учествовао је у бици на реци Калки 1223. г.

када су Руси прегажени. После ове прве монголске инвазије, на Балтик су дошли Немци
који су почели ширење. Око 1236. г. они нападају Волинијску кнежевину, али је Данило
организовао отпор, поразио их и заробио великог мајстора Теутонског одреда, Бруна.

Бату и Бурундај су 1240. г. у својим продорима прошли Галицијом и Волинијом

пустошећи све пред собом, заузели су и Галич. Циљ Монгола није била Данилова земља,
већ продор на запад, тако да су се они после пустошења Пољске и Мађарске вратили у
црноморске степе. У Галицији је после овога завладало расуло, и уједињење Галиције и
Волиније морало је почети испочетка. Данило је у неколико напада савладао
најнепокорније бољаре и сузбио војску черниговског кнеза Растислава који им је помагао.

После пораза, Растислав је отишао у Угарску где се оженио ћерком Беле IV 1242. г, а 1245.
г. заједно са савезницима Угарском и краковским војводом Болеславом започње рат са
Данилом. Заузели су Перемишл и опсели Јарослав. Данило је за време опсаде окупљао
војску, и затим поразио Растислава у једој фантастичној бици.

Исте године, Бату је упутио позив руским кнежевима да дођу код њега у Сарај. Тада је
Данило препустио Монголима уступио Побужје, а Јарославу право на Кијев. После победе
над Мађарима 1245. г, Данило је свог сина Лава оженио Констанцом, а папа је признао
суверенитет галичко-волинске кнежевине и започео са Данилом преговоре о унији. Бела
IV је 1253. г. организовао коалицију против чешког краља Отакара II, у којој се нашао и

13
Данило, чији син Роман је у случају победе требао постати војвода Аустрије. Он је ратовао
у Моравији, али је изигран приликом потписивања мира, и добио је курчину. Папа,
разочаран тиме што су зајебали Данила, послао је 1254. г. своје легате и у Дорогичину
крунисао Данила за краља. Тада је Данило одбио плаћати данак Монголима, па је 1255. г.
одбио њихову казнену експедицију. Одлучни ударци који су срушили Данила били су
1258. и 1259. г, када је Бурундај у једном налету освојио све значајне градове галичко-
волинијске кнежевине, и Данило је признао врховну власт Монгола и обавезао се на
плаћање данка и слање помоћних чета. Данило је умро 1264. г.

14
Александар Невски (1220-1263.)
Био је син владимирксог кнеза Јарослава Всеволодовича који га је поставио за кнеза у
Новгороду и оженио га ћерком полоцког кнеза Брјачислава. Шведска флота је 1240. г.
упловила у Неву и искрцали су се код ушћа Ижоре. Александар је сакупио своју дружину
и одреде новгородских грађана и 15.7.1240. г. напао Швеђане. Нападнути изненада,
Швеђани се нису успели успешно одбранити и мало их је преживело.

Одмах после ове победе, Теутонци су упали на територију Новгорода заједно са одбеглим
бољарима из Новгорода и Пскова, и заузели су Изборск и Псков. Александар је због тога
подигао порезе, посебно богатима, који су се одупирали овим мерама, па је Александар
отишао у Перејаслав. Почетком 1241. г. Немци у савезу са Естонцима надиру на руске
обале финског залива. У Копорју су подигли тврђаву и кренули на Новгород. Заузели су
Тесово и Погост на 50км од Новгорода. Грађани су позвали Александра, који је протерао
нападаче у контранападу. Добио је помоћ 1242. г. из Владимир-Суздаља, па је ослободио
Псков и Изборск и продро у Естонију. До битке је дошло 5.4.1242. г. на Чудском језеру,
где је Александар пустио теутонску клинасту формацију кроз средину, где су биле лошије
трупе, па са најбољим људима ударио по боку и нанео им тежак пораз.

Бату је 1243. г. Јарослава Всеволодовича именовао за великог кнеза Русије и потврдио

Владимир као седиште, али Јарослав није имао стварну власт над кнежевима. Због тога је
Бату 1245. г. у Сарају организовао скуп, где је Данило Романович Јарославу дао право на
Кијев, а Монголима Побужје. Черниговски кнез који је одбио да дође на скуп је убијен
1246. г. и његова земља је опустошена. Овакав распоред снага се није свидео великом кану
у Каракоруму(Удејагова удовица Турагина, намесница Гујука). Бату, да би је удовољио,
послао јој је Јарослава са пратњом и даровима, али је он отрован и умро је 30.9.1246. г.
Сада је Бату за великог кнеза именовао Свјатослава Всеволодовича.

Јарославови синови Андреј и Александар отишли су у Каракорум, где је после Гујукове

смрти владала његова жена Огул Гајмиш. Она је за великог кнеза у Владимиру именовала
Андреја, а Александру је признала власт у Новгороду, Кијевској, Черниговској и
Перејаславској кнежевини. Александар је сматрао да је најбитније ујединити што више
руских земаља и одржавати што боље односе са Златном хордом са циљем да се обнови
снага руске државе и брани западна граница. Александар је папине планове о крсташком
рату сматрао бесмисленим, и 1247. и 1248. г. је одбијао папине предлоге, али су се други
руски кнежеви почели припремати за рат - Данило Романович, Андреј и тверски кнез
Јарослав.

У Каракоруму је Бату поставио свог кандидата Менгуа на положај великог кана. Бату је
1252. г. позвао Александра у Сарај, где му је доделио титулу великог кнеза, коју је одузео
његовом брату Андреју. Александрова браћа то нису прихватили, па је Бату послао војску
која их је поразила, те је Андреј побегао у Пољску, а Јарослав у Падогу. Андреј се убрзо

15
покорио брату, али је Јарослав 1253. г. постављен за кнеза у Пскову добивши помоћ од
новгородских бољара, а 1255. г. је позван у Новгород одакле је истеран Александров син
Василије.

Током 1249. и 1250. г. Шведска је знатно проширила своје поседе у Финској, а литвански
кнез Миндовг је дубоко продро у руске земље заузимајучи Полоцк, Вибетск, Смоленск и
Торопец. Новогород је поново позвао Александра у помоћ, па је он ослободио све градове
сем Полоцка. Теутонци су напали 1253. г, а 1256. г. велика шведско-данска војска
искрцала се у финском заливу. Александар је поново интервенисао и успео протерати их,
чак је наставио продор према Финској, али су Новгорођани, забринути његовим јачањем,
повукли своје трупе и поход је пропао.

1257. г. после Батуове смрти на власт долази његов млађи брат Берке који је од Менгеа
добио задатак да чвршће организује монголску власт у Русији. Требао је извршити попис
становништва и њиховог иметка, одреди висина данка, организује апарат за његово
убирање и да се утврде обавезе руских феудалаца и њихових поданика. На вест о доласку
монголских пописивача и Александра, у Новгороду је избила побуна коју је 1259. г.
Александар крваво угушио, и за кнеза поставио свог сина Димитрија.

После Менгуове смрти избијају сукоби у Монголском царству и долази до осамостаљења

неких области, на првом месту Златне Хорде, под Беркеом, затим Персије под Хулагидима,
и између ове две земље избија сукоб, па је Берке позвао Александра 1262. г. у Сарај и
обавезао га да му добави значајније контигенте војника. Александар је умро 14.11.1253. г.

16
Господин Велики Новгород
Новгород је рано показао тежње за самосталношћу. Основно занимање становништва је
била земљорадња, тако да власт у Новгороду држи земљопоседничка аристократија -
бољари. Они су од обичних произвођача убирали велике порезе у натури које касније
пласирају на балтичко тржиште. Повољан положај на важним речним путевима омогућио
је Новгороду да се претвори у средиште градске привреде. Становници су се веома рано
почели бавити занатима и трговином, тако да је главна класа у Новгороду била трговачка.
Преко Новгорода је ишла трговина Балтичко море-Црно море, везујући Скандинавију са
Византијом. Други пут је повезивао Балтик са Хорезмијом и Персијом. Производи
Новгорода су били жито, месо, мед, кожа и др, а били су и посредници трговине истока и
запада. Новгород је имао трговачке постаје и у Кијеву и на Готланду (оно острво у
Балтичком мору између Скандинавије и садашњих Балтичких земаља, љуби вас тата).

Што се тиче политике, главну реч су имали бољари и богати трговци, који су чинили
градски патрицијат. Најранији податак о жељи самосталности Новгорода је онај из 1015. г.
када су одбили плаћати данак Владимиру. У ово време се дешава интензивнија
колонизација околних области, у почетку према Двини, где већ крајем 12. века имају власт.
Даљи продор усмеравају до Урала.

Најзначајнији догађај за осамостаљење Новгорода је устанак против Всјеслава

Мстиславича који је избио 1136. г. Новгорођани су га ухапсили и протерали, затим
успоставил републиканско уређење, и тиме је Новгород постао феудално-трговачка
република. Кнежевска власт је постојала и даље, али ограничена. Кнеза је бирало веће из
других руских држава, а кнез је морао полагати заклетву Већу да ће поштовати законе
Новгорода. Кнез је био врховни војсковођа, и обавезао се да неће имати земљу на
територији републике. Веће је бирало и посредника који је у име Већа вршио
арминистративне и судске функције и надзирао кнеза. Ускоро су формиране и остале
изборне функције. Сваки од пет грађанских рејона имао је свог надзорника, а поједине
улице своје старешине.

Од 1156. г. Веће бира и новгородског епископа, који је од 1165. г. архиепископ.

Архиепископ је био и чувар градске ризнице, надзорник трговачких мера и заједно са
Већем је водио спољну политику.

Највећи противник Новгорода била је Суздаљско-ростовка кнежевина, кроз коју су

прочазили неки трговачки путеви Новгорода, што су суздаљско-ростовски кнежеви у
случају рата покушавали да искористе. Андреј Богољупски је двапут покушао да освоји
Новгород. Након неуспеха, блокирао је путеве и пресекао довоз жита у град, што је
натерало Веће да смени кнеза и постави Андрејеве људе.

17
Положај Новгорода се погоршао у време Всеволода Велико Гнездо (индијанци у Русији
хахахахаха), када се Новгород потчинио Суздаљу. Устанком из 1207. г. Новгород је збацио
Јарослава, сина Всеволода Великог Гнезда, и на његово место довели Мстислава Смелог.
Јарослав се вратио 1215. г. и поново настојао да учврсти свој положај. То је довело до
новог устанка и битке код Липице где су Новгорођани поразили Јарослава и његовор брата
Јурја. Јарослав се још једном 1223. г. вратио на положај кнеза, па су га 1228. г. опет
збацили. Тако су се кнежеви смењивали док Александар Невски није дошао на власт 1236.
г.

18
Монголска империја
Монголска племена су у 12. веку заузимала територију од језера Кулун-нор и Буир-нор, до
западних огранака Алтаја, и од Бајкалског језера до Кинеског зида. На северу су живели
шумски Монголи који су се бавили ловом и риболовом, а на југу степски Монголи који су
узгајали коње, говеда, козе, овце и камиле. Најпознатија монголска племена су Татари,
Кереити, Меркити и Монголи.

Монголско друштво се заснивало на клановима заснованим на крвном сродству. Постојала

је полигамија. На челу кланова су стајали багадури, који су представљали племство. Аили
су биле моћне породице из чијих се редова бирају прваци - нојани. Сваки нојан је око себе
окупљао дружину - нукере, који су били стална пратња нојана, а за узврат, нојан их је
хранио, одевао и снабдевао оружјем. Остатак племена се зове карачу, који су морали
давати део својих производа нојану.

У другој половини 12. века јача род Борџигина, чији је најугледнији нојан био Јесугеј. Он
је био вазал Кереита и погинуо је 1165. г. у борби. Његов син Темуџин је рођен око 1162. г.
Када је постао пунолетан, оженио се са Борте. Око 1185. г. постао вазал кереитског кана
Торгула. Племе Меркита је напало његов шатор, па је он побегао, а његова породица је
заробљена. Уз помоћ Торгула је потчинио Мерките, па му је помогао да порази Татаре.
Сукоб између Торгула и Темуџина је избио 1203. г, и у њему је победио Темуџин. Сада је
Темуџин одлучио напасти Најмане, најразвијеније племе. Он је 1204. г. код Кобда поразио
савез западних Монгола. Велика скупштина монголских поглавара се окупила 1206. г. на
горњем Орхону, и Темуџин је постао Џингис кан.

Монголи су 1207. г. покорили Киргизе, затим 1211. г. цео југозападни Сибир до реке
Тобол. Ускоро после тога је организован велики поход на Кину где је владала династија
Ђин. Кинески цареви су се мешали у унутрашње прилике Монгола и сматрали су их
својим вазалима. У неколико акција Монголи су освојили североисточне покрајине Кине,
проширивши власт до северне Кореје. Пекинг је пао 1215. г. Монголи су од Кинеза
научили да праве опсадне справе. Џингис кан је организовао чиновнички апарат, чије
језгро је чинило племе Ујгура, које је познавало писмо.

Око 1211. г. Монголи су дошли у додир са Хорезмијским царством којим је владао шах
Мухамед. Џингис кан је кренуо Путем свиле на запад. У периоду 1219-1221. г. покорили
су Хорезмијску државу, разорили Самарканд, дошли до Инда, и продрли у предкавкаске
степе, где су напали Алане и Кумане, и прогонили их до Крима. Тада је Котјан кан од
Половаца затражио помоћ од Мстислава Смелог који је тада био кнез у Галицији.
Мстислав је у Кијеву сазвао саветовање руских кнежева, и нису се појавили кнежеви са
севера, најмоћнији међу њима је био Јурај Всеволодович из Владимир-Суздаља. Руске
трупе су у нереду прешле Дњепар, и на ушћу Дњепра у Црно море Монголи су разбијени,
и почели су да беже. Руси и Кумани су их пратили 8 дана, и онда су наишли на велику

19
монголску војску, која је под Џабом и Субедајем заузела јаке положаје на реци Калки. До
битке је дошло 31.5.1223. г. Мстислав Галички је био за напад, а Мстислав Кијевски је
чекао исход битке. Војска Галичког је уништена, и након тога Монголи су Русе напали у
табору. После 3 дана је дошло до споразума, где су Монголи обећали да ће пустити Русе,
али када су Руси кренули да се повлаче, ови су их опет напали, и преживело је само 1/10
њих. Након тога Монголи се враћају кући-

Џингис кан умире 1227. г од последица ране, и поделио је земљу синовима: Џучи влада
Хорезмијом и степама од Аралског језера до Дњепра, Џагатај у Туркестану, Угедај у
западној, Тулуј у источној Монголији. Угедај је био велики кан. До 1234. г. подручје
северно од Жуте реке је било покорено, па су нојани у Каракоруму 1235. г. донели одлуку
о нападу у 4 правца - на Кореју, јужну Кину под династијом Сун, на Багдадски калифат, и
на Европу.

20
Монголска најезда на Европу
Врховно заповедништво је добио Бату, Џучијев син, али Субедај је у суштини био главни.
Кренуло је око 100 000 њих. После преласка Урала 1236. г. покорили су Поволшку
Бугарску, 21. 12. 1237. г. пао је Рјазањ, а убрзо и други градови. Идући даље, падали су
Москва, Владимир (7.2.1238), Суздаљ, Ростов, Јарослав, ... Јурај Всеволодович се
непрестано повлачио и скупљао војску, па им се најзад супротставио на реци Сити, где је
тотално сјебан. Једини поштеђени градови били су Новгород, Псков и Полоцк, јер је
стигло пролеће, а Монголи су волели ићи зими због залеђених река.

Монголи су кренули назад на Волгу, успут папали Смоленск и Чернигов. Покорили су

Кумане, чији један део под каном Котијаном је отишао у Молдавију, Влашку и Угарску. У
току 1239. г. поново пустоше Рјазањску и Владимир-Суздаљску кнежевину, а 1240. г.
почиње поход на југ. Прво је пао Перејаслав, заузет је и Чернигов. Кијевом је тада
управљао Данило Романович, а у град је послао војводу Димитрија да организује одбрану.
Опсада је трајала 3 месеца, и град је пао 6.12.1240. г. Бату кан је поштедео Димитрија, али
је Кијев уништен и становништво поробљено. Димитрије је постао главни саветодавац
Бату кана. Галиција и Волинија су похаране 1241. г.

У Волинији су се поделили у три колоне: прву колону су предводили Бајдар и Кајду, према
Пољској и Чешкој. Заузели су Краков, а у Шлезији их је сазекала хришћанска војска од 30
000 људи, коју је предводио Хајнрих II Побожни, велики мајстор Теутонског реда. До
битке је дошло код Лигнице 11.4.1241. г, где су хришћани уништени. Војска се спустила
преко Моравске и Чешке према Угарској. Бату кан је прешао преко Карпата и његове
претходнице су стигле до Пеште. Послао је посланство Бели IV захтевајући да се покори,
али овај је скупио војску. До одлучујуће битке дошло је на реци Шајо, где су Мађари
уништени, а Белу су спасли Јовановци. До краја 1241. г. заузета је Угарска до Дунава, а
Монголи су гањали Белу до Трогира. Трећи део војске се на челу са Баданом спустила
према Влашкој, и оданде према Угарској. Крајем 1242. г. у Каракоруму је умро велики кан
Угедај, и Бату је наредио повлачење. Опустошена је околина Котора, Србија, и заузета је
Бугарска.

21
Златна Хорда
Бату се повукао у јужне руске степе и ту основао своју државу Дашт и Кипчак хорда.
Престоница је била у Сарају. Златном Хордом је прозвана у 16. веку због кинеске
традиције по којој центар света означава златна боја. За време интерегнума, државом је
владала Угедајова жена Туракин, а за великог кана је 1246. г. изабран Гујук. Њега је
наследила жена Огул Гајниц 1248. г, а 1251. г. велики кан је постао Менгу.

Након оснивања државе, Бату је од преживелих руских кнежева затражио да дођу у Сарај и
постану његови вазали. Први је дошао Јарослав Всеволодович, Јуријев брат. Бату га је
прогласио за великог кнеза, и дао му на управу Владимир и Кијев. Исте године су дошли и
остали кнежеви. Кнежеви су постављани од Златне Хорде путем повеље јарлика. Након
1242. г. Монголи почињу систематски успостављати власт над Русијом. Пописано је
становништво и постављена је администрација у земљи. Средиште политичког живота је
било у Владимиру и Галичу.

У почетку, Бату кан није смео ићи на сабор за избор великог кана, јер се бојао да ће бити
отрован. У Каракорум је послао иконијског султана, султана Јерменије у Малој Азији и
Јарослава Всеволодовича. За великог кана је изабран Угедајов најстарији син Гујук, а
Јарослава је отровала Туракин. Бату је сад у Каракорум морао послати два Јарослављева
сина, Андреја и Александра, да би Гујук између њих одредио великог кнеза. У Каракоруку
је 1248. г. одлучено да Андреј постане велики кнез. Александар је добио Кијев на управу,
али се повукао у Новгород. ( у књизи пишу две различите ствари - понови још једном
питање Александар Невски, па ћеш знати о чему се ради. Ко га јебе, Гујук је црко 1248,
исправи се ако кажеш њега и не буде тачно, па реци његову кураву жену са зајебаним
именом, гад демит монгоРијанс)

Бату умире 1255. г. и наслеђује га Берке. Монголи су настојали да учврсте власт над
Русијом, па су 1252. г. пописивали становништво Кијевске, а 1257. г. Суздаљске и
Рјазањске кнежевине. Новгород је пописан 1259. г. На основу пописа одрежено је
разрезивање пореза и регрутација помоћних трупа. На руским територијама је
успостављена администрација, на чијем челу је баскаг(носилац печата). Баскази су под
собом имали чете које су надзирале кнежеве и прикупљали порез. Они су муслиманским
трговцима давали порез у закуп.

Крајем 13. в. Ногај је основао Новгајску хорду између Дњепра и Дунава. Златна хорда је
мало зависила од великог кана. Кан Менке је умро 1259. г, и наследио га је брат Кублај
кан, који је пренео престоницу у Пекинг и основао династију Јуан, која је владала до 1368.
г. Ногај је у Русији постављао своје кандидате, што је довело до пустошења Русије. Ногај
је постао господар Бугарске, а краљ Милутин му је био вазал. На чело Златне хорде 1291.
г. долази Токта, који је 1300. г. успео победити Ногаја и обновити јединство Хорде. Токтуа

22
је наследио Узбек, Монголи узимају ислам као званичну веру. У време Узбека, Хорда
препушта сакупљање пореза Русима, али их и даље контролишу баскаци.

Након смрти Узбека, од 1341. г. држава пропада. Вођени су сукоби око престола и дошло
је до отцепљења појединих делова и образовања самосталних каната. У другој половини
14. века у Златној хорди је поред кана владао још један кан Мамај. Он је био самостални
војсковођа који је владао областима западно од Дњепра и постављао штићенике на кански
престо. На истоку Златне хорде се уздигао Урус кан, а у Самарканду се уздигао Тамерлан.

23
Иван Калита 1325-1340.
Он је по доласку на власт наследио борбу са Твером око великокнежевског јарлика
(повеља којом су Монголи признавали неког кнеза за врховног у Русији). Када је у Тверу
1237. г. избио устанак против Монгола, Калита је у име Хорде протерао Александра
Михаиловича и опустошио Тверску кнежевину. Следеће године је постао велики кнез.

Александар Михаилович је у Пскову почео спремати акцију, уздајући се у Литву. Иван је

наговорио митрополита да изопшти Александра и на Псков баци анатему, затим је на
Псков повео војску у којој је било и тверских бољара. Сукоб је трајао до 1339. г. док Иван
није успео да наговори кана Узбека да убије Александра и његовог сина Фјодора. Сада је
Калита од Узбека затражио повластицу за себе и наследнике да они скупљају данак по
руским земљама. Овим се знатно обогатио и ојачао утицај, а и олакшао положај Руса, јер је
монголско скупљаче данка више била пљачка (не сери брате...).

Први отпор се јавио у Ростовској кнежевини, али је Иван убрзо сломио сваки отпор.
Новгород је био следећи 1332. г. Иван је утростручио московску територију куповином
околних територија и градова, а прилазили су му и бројни бољари. Откупљивао је
заробљене Русе од Монгола и насељавао их на својој територији. Митрополит Петар је од
1320. г. често посећивао Калиту. После његове смрти 1326. г, Грк Теогност је пренео своје
седиште у Москву из Владимира. Калита је освојио и Владимир пред крај своје владавине.
У његово време Руси јачају економски, културно и војно, спремајући се за збацивање
Монгола.

24
Димитрије Донски 1359-1389.
Иван II је умро 1359. г, остављајући деветогодишњег Димитрија и петогодишњег Ивана.
Димитријеви намесници били су митрополит Алексије и веће бољара, а велики кнез Русије
је био Димитрије Константинович од Суздаља.

Од 1361. г. у Хорди се води грађански рат између браће Мурата и Абдула, а московски
бољари користе то да Димитрију обезбеде великокнежевски јарлик. Они су испословали
јарлик од Мурата, а кад је Абдул признао Димитрија за владара целе Русије, Мурат је
променио своју одлуку. Димитрије је напао Владимир, поразио Константиновича, који је
морао да се одрекне титуле, уђе у савез са Димитријем и да му своју ћерку Еудоксију.

Твер је после сукоба са Иваном Калитом постао слаб, а сад у тоталном расулу, кнез
Василије је позвао Димитрија у помоћ против својих бољара, што је Димитрије искористио
да наметне своју врховну власт. Твер је спасио литвански кнез Олгерд, чија је војска
успела протерати Московљане, и која је надирала ка Москви 1368. и 1370. г, али
безуспешно, јер је Димитрије 1367. г. подигао камене зидове око града.

После неуспеха Литванаца, Василијев наследник Михаило је покушао да се ослони на

Хорду, која је тад опет ојачала под великим каном Мамајем, који је успео ојачати
централну власт. Мамај је Михаилу дао великокнежевски јарлик 1371. г, али није успео
заузети Владимир, па је опет позвао Олгерда, чији трећи напад 1372. г. је био катастрофа.
Михаило 1375. г. опет одлази у Сарај, али се Димитрије опет није покорио великом кану, и
кренуо на Твер. У Димитријевој војсци сад учествују скоро сви руски кнежеви, вазали и
савезници. Твер је освојен, а кнежевина опустошена. Михаило је постао вазал Москве и
морао је прекинути све везе са Литвом.

Монголи од 1370их година чешће угрожавају Русију, и најжешће су погођене Суздаљска и

Рјазањска кнежевина. Димитрије је тада напао Казањ, који је 1377. г. признао вазални
однос према Москви. Исте године Монголи су поразили Русе на реци Пјани, и опустошили
Нижњи Новгород, па су Руси током зиме опустошили Казањ. Мамај је 1378. г. послао јаку
војску под заповедништвом мирзе Бегича. До сукоба је дошло на реци Вожи, притоци Оке,
у близини Перејаслава. Руска војска је уништила прво монголску коњицу, затим и остатак
војске. Монголи су већ идуће године опљачкали рјазањску област. Мамај се спремио за
коначни обрачун, и по неким изворима је скупио 400 000 људи.

Почетком августа, Мамај је дошао до реке Вороњеж, где су му се придружили одреди

рјазањског кнеза Олега Ивановича и литванског кнеза Јагјела. Мамај је послао у Москву
преговарача који је тражио безусловну предају. Димитрије је одуговлачио са преговорима
и скупљао војску. Све руске земље су стале уз њега, осим Твера. Напредујући ка југу,
Димитрије је изабрао Куликово поље, брежуљкасто, пуно јаруга и испресецано потоцима.
Руси су бројчано били једнаки Монголима. Битка је почела 8.9.1380. г. рано ујутру, по

25
густој магли. Монголска коњица је успела потиснути руски центар и напала лево крило.
Руско десно крило је одбило напад, и Монголи су се нашли између две армије, па су се
повукли. Ова битка је показала Русима да Монголи нису непобедиви.

После пораза, Мамаја је напао и поразио Тохтамиш. Чим је дошао на власт, Тохтамиш је
затражио од Руса да му се покоре, што су ови одбили. Руси су на Куликовом пољу имали
велике губитке, па Тохтамишов поход 1382. г. није наишао на јачи отпор. Многи руски
кнежеви су се покорили и дали помоћне одреде, док је Димитрије са митрополитом
побегао из Москве, која је спаљена. Русија је опет ослабила и јачају сепаратисти.
Димитрије Донски је успео поново покорити Рјазањ 1385. г. и Тохтамиш га је признао за
великог кнеза. Димитрије је затим 1386/7. г. опседао Новгород, који га је морао признати и
платити му ратну одштету.

Димитрије је покушао да осамостали руску цркву. Када је митрополит Алексије 1378. г.

умро, Димитрије се успротивио цариградском кандидату Кипријану. Међутим. његов
кандидат је умро, па се Кипријан устоличио. Нови митрополит је водио политику
независно од великог кнеза, па је морао да бежи у Кијев, у ком је био до Димитријеве
смрти, настављајући политику под утицајем Цариграда и Литве.

Димитрије је покушао створити савез са Јагјелом, за кога је хтео удати своју ћерку, а он да
се прекрсти у православље и призна Димитрија за врховног господара. Јагјел се одлучио за
унију са Пољском и католичанство. Уочи своје смрти, Димитрије Донски је поделио земљу
између своја 4 сина, тако да је најстарији Василије добио половину територије и
великокнежевски наслов, а остала тројица по трећину од друге половине.

26
Тамерлан/Тимур ленк
Тамерлан је рођен у Трансоксијани, у данашњем Узбекистану. Своју рану владавину
засновао на тврдњи да је потомак Џингис кана. Оно што је заиста утврђено је да је он био
потомак монголских племена која су се преселила западно пошто је Монголска империја
била проширена.

Тамерланов отац Тергај је био вођа племена Барлас, монголског племена које је користило
један од турских језика. Тергај је први монголски племенски вођа који је примио ислам.
Под његовим надзором Тамерлан је проучавао Куран, и бавио физичким вежбама.

Тамерлан је током младости задобио рану од стреле због које је остао сакат у десну ногу и
са укоченом десном руком до краја живота. Због тога је и добио надимак Тимур Хроми.
Али Тимуру то није сметало у војничкој каријери и до 1369. г. је заузео све територије
некадашњег Шагатаја, прогласио се за владара у Балку, и именово Самарканд за своју
престоницу.

Савременици сведоче да је Тамерлан био човек високе интелигенције, не само интуитивне

снаге, него и интелектуалне. Говорио је три језика (међу којима и персијски), проучавао је
историју, волео је градитељство и баштованство. Савременици кажу да је толико
волео уметност да није могао да је не краде. Византијска врата палате са двора османске
престонице Бурсе је скинуо и однео у Самарканд. Измислио је тотално нову врсту шаха,
данас познату као "Тамерланов шах" са дупло више фигура и сто десет поља.

Тамерлан је своју снагу засновао и на знању народа које је покорио. Његова држава је била
комбинација номадских и насељених народа. Тамерланова војска је била састављена
од муслимана, хришћана, Турака, Таџака, Арабљана, Грузијаца и Индијаца, а не само
од Монгола. Била је позната не само по величини територије коју је заузела, него и по
суровости. Војска Тамерлана се састајала од тумена - војних јединица од 10.000 људи на
покореним територијама. Тамерланова армија је била стално у покрету. 18.6.1391. г. је
билабитка код Кандуче после које је Тамерлан продро у Индију. Са тог похода је донео
слоновачу коју је искористио у Самарканду за градњу џамија и некропола.

Тамерлан је 1401. напао Ирак. После освајања Багдада, око 20.000 његових становника је
било масакрирано. Тамерлан је такође спроводио масакре над
домаћим асирским хришћанским становништвом, тада већинским становништвом у
северној Месопотамији, и у то време древни асирски град Асур је коначно напуштен.

Тамерлан је код Ангоре 28. јула 1402. победио османског султана Бајазита Муњу, разбио
његову војску, а самог Бајазита заробио. У току или непосредно после битке заробио је и
његову супругу принцезу Оливеру. Бајазит је умро у заточеништву, а Оливеру је Тамерлан
ослободио без откупа захваљујући договору с њеним братом кнезом Стефаном

27
Лазаревићем кога је изузетно поштовао као великог и храброг ратника. Тамерлан је био
импресиониран тактиком српске тешке коњице под вођством деспота Стефана Лазаревића.

Тамерланова амбиција је била да поново отвори Пут свиле као централну трговачку руту
између Европе и Кине, и да држи монопол над њим. Монопол би био досегнут освајањима,
првенствено покоравањем Златне Хорде на северу, потом држава Персије, свих осталих
монголиских племена, и напокон Индије и Кине.

Први владар Минг династије у Кини, император Хунг Ву (1368 — 1398.) је послао
гласнике у све бивше монголске провинције са захтевом да буде признат за врховног
владара. Један од гласника је стигао у Самарканд 1395. и био је одмах затворен од стране
Тамерлана, који је већ имао развијене амбиције о контроли Пута Свиле, развоју империје и
„престизању Александра по величини освојених територија“.

Други владар Минга, Јинг Ло (1402 — 1424.) предвидео је могућност сукоба са

Тамерланом и послао је још једно посланство у Самарканд. И овај други гласник је био
затворен. 1405. Јинг Ло шаље велику поморску експедицију на запад са жељом да лиши
Кину изолације, али и да избегне коришћење Пута Свиле који држи Тамерлан.

Тамерлан није слушао савет својих генерала и није чекао пролеће 1405. Кренуо је одмах у
напад на Кину. Планирао је да се без заустављања запути до реке Јархант, тамо се улогори
и чека прве знаке пролећа да почне велики напад. Напустили су Самарканд рано у јануару.
Тамерлан је водио огромну војску за његов последњи и највећи напад - напад на Кину.
Иако је његова војска била јака, сам Тамерлан је био слаб. Имао је скоро седамдесет
година, био је преслаб да хода или јаше, морали су да га носе у носиљци. Крајем јануара
стигли су до Утрара. Због велике зиме и тешког пута Тамерланово здравље је било већ
озбиљно нарушено. 17. или 18. фебруара 1405. Тамерлан је умро док је предводио свој
поход на Кину. Његово тело је враћено у Самарканд и он је сахрањен
у џамији - маузолеју Гур-и-Мур.

После Тамерланове смрти његово царство, Тимуридска империја, је ослабила. Сузбијена је

на шири простор средње Азије, али је се одржала, са прекидима, још дуго времена.

28
Иван III Велики 1462-1505.
Иван је још као дете 1449. г. проглашен за великог кнеза и савладара свог оца Василија II
Слепог. Преузео је престо у својој 22. години живота. Иван је био кнез који је коначно
учврстио положај Москве међу руским кнежевима и упознао Европу са њеном снагом. У
Русији су још 4 кнеза имала одређену самосталност: кнежеви Јарослава, Ростова, Твера и
Рјазња. Постојало је и 5 апанажа које су држава Иванова браћа и Михаило Андрејевич.
Новгоро је био најозбиљнији противник. Иван је сву пажњу усмерио на уједињење руских
земаља. Прво је 1463. г. покорио Јарослав, а 1465. г. је укинуо самосталност Варејске
кнежевине.

После смрти његовог брата Јурија 1472. г, заузео је његове земље. Тада је дошло до побуне
против њега коју су водили његова браћа Борис и Андреј. Нова монголска најезда је
натерала Ивана да се измири са њима. Ростов је пао 1474. г. Иван је 1491. г. на превару
заробио Андреја и његове синове, док је Борис остављен на миру.

У Новгороду је Иван имао подршку, али Литванци су имали јачу, тако да је брат кијевског
кнеза постао кнез и заштитник Новгорода. Московска странка је ојачала када је Теофил
постао новгородски архиепископ. Када је Новгород потписао споразум са Пољском 1471.
г, Иван је поразио Новгорођане, принудио их да плате велику одштету, одрекну великог
дела територије и одрекну савеза са Пољском и Литвом. Када је избила побуна у
Новгороду 1477. г, Иван је угушио устанак и уклонио последње остатке новгородске
демократије и слободе, и симболично однео звоно са Већа, које је позивало грађане. Морао
је и да убије неколико угедних вођа побуне и протера око 100 племићких породица. Ни ово
није умирило Новгорођане, па је Иван иселио 7 000 новгородских занатлија и трговаца, и
на њихово место донео Московљане. Ово и затварање Ханзиних радионица 1494. г. су
коначно умирили Новгород.

Михаило Тверски је ту подржавао Ивана, а многи његови бољари су прелазили на Иванову

страну. Михаило је ступио у савез са Казимиром, али бољари су га масовно напуштали,
одбрана града је била запуштена, а помоћ од савезника није стигла, тако да је Твер покорен
1485. г. Рјазањ је Иван наследио, и тим је уједињење Русије завршено.

Када је Фјодор Курбски 1483. г. продро преко Урала у Сибир до Иртиша и Оба, руска
територија је повећана, и још додатно 1499. г. У то време Златна Хорда се распала на
Казањски и Кримски каганат, и Златну Хорду. Ово је довело многе монголске племиће код
Ивана, што му је ојачало војску. Казањски кан је признао сизеренство Москве, а Иван је
1474. г. склопио савез са Кримским каганатом. Кан Златне Хорде, Ахмед, је 1480. г. кренуо
на Русију, и његова и Иванова војска су се среле на граници Литваније и Москве, али није
дошло до битке. Упад Иванових татарских вазала натерао је Ахмеда на повлачење, тако да
сизеренство Златне Хорде над Русијом престаје 1480. г.

29
Када је Иван 1487. г. на место Казанског кана поставио свог кандидата, заједно са
кримским татарима је покренуо поход против Златне Хорде, која је раскомадана и престаје
да постоји 1502. г. Многи бољари из Литве прелазе на Иванову страну, што је довело до
Руско-Литванског сукоба. Литванија је била у кризи, јер се унија распала, и два брата су
владала одвојено. Кнез Александар је 1494. г. прихватио брак са Ивановом ћерком
Јеленом, и морао је да преда области бољара који су пришли Москви, и град Вјазм.
Александар је под притиском католичких фанатика почео прогон православаца, што
доводи до новог рата 1500. г. Александар је после пораза морао предати Черниговску и
Брјанску кнежевину, као и делове Смоленске и Витепске кнежевине. Сада се Иван називао
владарем читаве Русије.

Папа Павле II је хтео крсташки рат против Турака, па је хтео искористити ћерку Томе
Палеолога, Зоју, да приволи Ивана на савез. Иван је од 1467. г. био удовац и пристао је на
брак. Зоја је била васпитана у духу фирентинске уније и папа је очекивао да ће придобити
Ивана за унију, међутим, Зоја је променила име у Софија и отишла у Москву. Иван је сад
увео дворски церемонијал по узору на западну Европу и Византију, а преузео је и грб
Византије - двоглавог орла.

30
Москва - Трећи Рим

Током владавине Ивана III, на западу је ренесанса, и почев од 1470их година на Иванов
двор стижу мајстори Италијани који дају нови изглед Кремљу. Подиже се палата у
Кремљу, Успенски и Благовештенски храм.

Византијско царсто престаје да постоји 1453. г, и Москва има универзалне амбиције.

Кијевска држава и њени наследници су релативно дуго гајили приврженост према
Византијској цркви, а посредно и према цару Ромеја као универзалном владару хришћана.
Кијевски митрополити су до 1240. г. били Грци, а после су се смењивали са Русима.

Први сукоб Москве и Византије по питању универзалне власти избио је 1390их година, у
време Василија I. Василије је забранио да се у богослужењима помиње име византијског
цара. Василију је након тога стигао одговор патријарха Антонија IV, у ком је промовисана
универзална власт византијског цара над хришћанима. Василије се на крају сложио са
грчким аргументима. Митрополит Кипријан је скупљао средства која су слана Византији у
току тешких ситуација.

На кијевски митрополитски престо 1437. г. је дошао Исидор. Политички и црквени

кругови у Цариграду, окупљени око цара Јована VIII и патријарха Јосифа, били су спремни
на склапање уније са западом, у нади да ће добити војну помоћ. Исидор је кренуо у
Италију. Кипријан је стигао са делегацијом од 150 људи, што је појачало византијску
страну. Након склапања уније, Исидор је добио титулу кардинала. У Кијеву је 1440. г. био
добро дочекан од стране световних власти Литве, али у Москви није успео спровести
унију, зато што је Византија Русију вековима одгајала да мрзи запад. Руски епископи су му
отказали послушност, и Исидор је затворен у манастир док се не одрекне уније. Исидор се
склонио у Твер, где га је велики кнез утамничио, а после је побегао на запад.

Кијевска митрополитска столица је била празна 5 година, и тек 5.12.1448. г. сабор руских
епископа је изабрао старца Јону за митрополита. Руска црква је овим остварила
аутокефалност. Цариградски патријарх је изгубио углед у Русији, а тиме духовно и
канонско првенство у православном свету. Убрзо након пада Цариграда, пале су и
преостале православне земље на Балкану, као и Малој Азији. На Балкану су опстале још
Влашка и Молдавија као православне земље.

Иван је 1468. г. овластио свог саветника Ђана Батисту де ла Волпе-а да пошаље људе у
Италију да доведе мајсторе. Изасланици су стигли код папе Павла II да преговарају о браку
Ивана са Зојом Палеолог, ћерком последњег морејског деспота Томе, брата Константија XI
Драгаша. Зоја је са породицом побегла пред Турцима, и после смрти родитеља нашла
уточиште код папе. Признала је унију, а њен васпитач, никејски епископ Висарион,
одобрио је овај брак. Иванови изасланици су преувеличали његову моћ, што је привукло и
31
папину пажњу, који је желео навући Москву против Турака. У Риму су 24.5.1472. г.
Иванови изасланици формално склопили брак између њега и Зоје. Кренули су 21.7. са
ризницом од 6 000 дуката за путне трошкове. У Москву је стигла 12.11.1472. г, и венчање
је извршено по православном обреду, а Зоја је добила име Софија.

Софија је била образована жена, и имала је много противника на двору. Оптуживана је за

превелики утицај на свог мужа, била је странкиња, а ни престолонаследник Иван Млађи је
није волео. У Москви су знали за значај Софије, али Иван није преко ње сматрао себе за
наследника Византије. Та права је пре имао њен брат Андроник Палеолог, који је
доживотно био у изгнанству. Два пута је био и у Москви, 1480. и 1490. г, и покушавао је да
прода Ивану своја права на круну Ромеја.

Након склапања брака, Иван је на свој владарски печат ставио двоглавог орла, и то су
наставили његови наследници. Елементи византијског церемонијала уведени су у протокол
приликом крунисања Ивановог унука Димитрија Ивановича за великог кнеза 1497. г. Иван
у своје достојанство уводи Господар целе Русије, а понекад и Цар. Царска титула се
темељила на околности да је Москва постала независна од Монгола. Тек ће његов унук,
Иван IV Грозни 1547. г. званично преузети царску титулу, као освајач Кавказа и
Астрахана.

У црквеним круговима, Фирентинска унија и пропаст Цариграда су се сматрали божијом

казном. Монах Филотеј је 1510. г. формулисао идеју о Москви као о трећем Риму, са
реченицом: "Два Рима су пала, трећи стоји, четвртог неће бити". Филотеј је у московском
кнезу видео заштитника православља.

32
Пољска
Пољске династије
Прва Пољска династија је династија Пјастовића. По легенди, она је настала у Великој
Пољској када су тајанствени људи посетили честитог сељака Пјаста и благословили га.
Пјаст је постао племенски вожд Пољана, и одстранио је последњег владара из династије
Попела. Династија Пјастовића у Пољској влада до 1370. г. Најзначајнији су:

Мјешко I (960-992) - вазал Немаца, почиње Христијанизацију, узима Шлезију 990. г.

Болеслав I Храбри (992-1025) - добија краљевску круну од папе 1025. г, ратује са Немцима
1002-1018, меша се у унутрашње прилике у Чешкој 1002-1004, успостављена
архиепископија у Гњезну 999. г.

Казимир I Обновитељ (1039-1058) - Казимир је пренео престоницу у Краков, пошто су

Гњезно и Познањ разрушили Чеси у претходном периоду. Био је ожењен сестром
Јарослава Мудрог. Око 1050. г. напада и враћа Шлезију од Чеха. Уз посредовање Немачког
цара на скупу у Кведлинбургу, Пољаци су задржали права на Шлезију, и морали су
плаћати Чесима 500 гривни сребра и 30 гривни злата годишње за то. До Казимира, краљ је
издржавао целокупну војску. Казимир је почео делити своја огромна имања и тиме је
спровео феудализацију државе.

Болеслав III Кривоусти (1109-1138) - узима Померанију, меша се у унутрашње прилике

Угарске, поделио земљу

Владислав I Локјетек (1306-1333) - повећао је "Петров новчић" који се убирао у корист

цркве, те га је папа крунисао за краља 1320. г. у Кракову.

Казимир III Велики (1333-1370)

Анжујци су имали једног представника на трону Пољске - Лудовик Анжујски(1370-1382) -

Лудвиг није имао мушких наследника. По Кошицкој привилегији из 1374. г, пољско
племство се обавезало да ће прихватити једну од Лудвигових ћерки за краљицу, а заузврат
су добили нове привилегије - порез им је смањен на 1 грош по јединици земље.

Јагелонска династија влада Пољском у периоду 1386-1572. г. Представнци:

Владислав II Јагело (1386-1434) - Таненберг

Владислав III (1434-1444) - гине код Варне против Турака

Казимир IV (1447-1492)

33
Гал Анонимус
Гал Анонимус је први пољски историчар који је живео у 11 и 12. веку. Био је
највероватније бенедиктински монах, Француз или Валонац пореклом. Боравио је у
Пољској за време Болеслава III Кривоустог (1109-1138). Око 1115. г. саставио је Пољску
хронику. Као Гал Анонимус назван је тек у 16. веку од стране издавача, који су његово
дело назвали Хронике и дела пољских кнежева и владара. Он је једини извор за рану
пољску историју.

Излагање почиње од легендарних времена и настанку пољске дражве, тј државе племена

Пољана под Пјастом. Хроника прати до 1113. г. Пуна је легенди, писана у корист пољских
владара, поготово када приказује односе са Чесима и Немцима.

Винцент Кадлубек
Рођен око 1150. г, потицао је из високог племства из јужне Пољске. Студирао је у Паризу
и Шартру. По повратку у Пољску, ради као магистар у дворској канцеларији краковског
кнеза Казимира II и вероватно као предавач у катедралној школи. Од 1191. г. је приор у
манастирској задужбини посвећеној Блаженој Марији у Самдомиру. Од 1208. г. постаје
бискуп Кракова. Својевољно се повлачи 1218. г. у један манастир, где умире 1223. г.

Његово дело је састављено 1205. г. и носи назив "О делима светлих кнежева и краљева
Пољске". То је хроника писана у форми историјских дијалога. Прати догађаје до 1202. г, и
главни је извор за историју Пољске у 12. веку, али и за историју суседних земаља. Писано
је латинским језиком, и у делу се виде познавање античких писаца, римског и канонског
права. Кадлубек уноси легенде, понекад је пристрасан.

34
Јан Длугош (1415-1480)
Потицао је из племићке породице која је имала свој грб. Образовао се на Краковском
универзитету. Ступа у службу краковског бискупа и кардинала Збигњева Олесницког, који
је био једна од најутицајнијих фигура Пољског краљевства у првој половини 15. века.
Длугош је био његов секретар, дипломата, каноник. Након смрти Олесницког 1455. г,
Длугош ступа у службу Казимира IV, као васпитач принчева и дипломата. Један је од
најзаслужнијих за склапање мира после Тринаестогодишњег рата између Пољске и
Теутонског одреда 1466. г. Пред крај живота, 1480. г, изабран је за надбискупа Лавова, и
на том положају умире.

Збигњев Олесницки је Длугошу дао задатак да састави књигу о поседима, правима и

привилегијама Краковске бискупије. Ово дело представља прворазредни извор за
економску и социјалну историју Пољске у 15. веку, и Длугош га је писао 40 година, и
објављено је под именом Liber beneficiorum ecclesiae Cracoviensis. Ипак, његово
најпознатије дело је Историја Пољске у 12 књига. Прва редакција те књиге настаје 1458-
61. г, док је другу довршио 1480. г. Дело је настало под утицајем хуманизма, и по узору на
Ливијево дело Ab Urbe condita. Користио је и старе хронике и повеље из краљевских и
кнежевских канцеларија, и поред латинских, користио је руске и друге хронике. По
концепту, то је уједно и историја источне Европе. Длугош има своје настављаче и узор је
многима, као један од најбољих историчара Европе у 15. веку.

35
Мјешко I, око 960-992.
Средином 10. века пољска држава нагло ступа на историјску сцену. О претходном
периоду, о фази племенских савеза Пољана и Вислана нема писаних података, и о том
периоду се могу само изнети теорије. Уз помоћ археологије утврђено је да се средином 10.
века на територији коју је насељавало племе Пољана уздигли Познањ и Гњезно. Ти
градови су били средишта централних власти. Кнез ове земље чија је престоница била у
Гњезну звао се Мјешко. О њему је податке оставио јеврејски путник Ибрахим Ибн Јакуб.
Он пише да је Мјешко окружен стражом од 3 000 људи. Сматра се да се Мјешкова држава
простирала између Одре и Висле.

На западу, Немачка је у успону. Отон I се 962. г. крунисао за цара, и немачки феудалци су

предузимали погоде на Полапске Словене између Лабе и Одре. Упоришна тачка продора
према истоку била је Источна и Северна марка(грофовија колико сам сконтао) на
источним границама. У походу 963. г. Немци су покорили Лужице, а исте године,
маркгроф источне марке Геро продро је у Пољску, где је нанео тежак пораз Мјешку.
Историчар саксонске династије Видукинд први помиње Мјешково име.

Мјешко 964. г. постаје Отонов вазал, покушавајући да се заштити од упада немачких

феудалаца, који су обично на своју иницијативу упадали. Мјешко, иако сад приајтељ
Немаца, био је стално под оружјем, јер су походи сламања Полапских Словена увек
допрли до Пољске.

Полапски Словени су били пагани, па су немачки походи имали благослов католичке

цркве, а освајачке чете су често ишле под крсташким барјаком. Мјешко је после пораза
963. г. одлучио покрстити државу. Оженио се 965. г. Дубравком, ћерком чешког кнеза
Болеслава I, а следеће године прима хришћанство, и забранио је старе култове и идоле. Са
Дубравком, у Пољску је стигао и бискуп Јордан, који је у Гњезну основао бискупију и
почео са радом.

Хришћанство је у Пољску стигло из Чешке, која је била у склопу Баварске бискупије у

Регенсбургу, а ова у склопу Келнске надбискупије. Везујући се за овај центар, Мјешко је
настојао избећи утицај Магдебурга, чију бискупију је Отон 968. г. подигао на
архиепископију, са циљем да покрштава Словене. Сукоб Магдебурга и Келна омогућио је
Мјешку контакт са Римом, тако да у Пољској делује посебна мисионарска бискупија. Први
бискуп је био пореклом са Апенинског полуострва(Јордан), али већ други је био Немац
Унгер. Покрштавање није ослободило Мјешка од сукоба са немачким феудалцима. Повод
је био Мјешково освајање Помераније 967. г. Током 972. г. Пољску је напао маркгроф
Северне марке Ходон. Дошло је до битке код Цедиња, где су Пољаци навукли Немце у
заседу и победили, и Ходон је погинуо. Чувши за то, Отон је позвао Мјешка у
Кведлинбург, где му се Мјешко повиновао, и оставио свог сина Болеслава као таоца.

36
Након смрти Отона I, Мјешко је против његовог сина Отона II подржавао баварског
војводу Хајнриха Свађалицу, те је против њега организован поход. Односи су се
поправили, и то је потврђено браком Мјешка са Одом, ћерком маркгрофа Источне марке,
Дитриха. Када је и Отон II умро, Пољаци су опет подржали Хајнриха Свађалицу(сад
контам зашто су га тако звали), који опет није успео. Мјешко се покорио Отону III. Отон је
помогао Мјешку да узме Шлезију од Чеха 990. г.

На истоку, кијевски кнез Владимир је од Пољака 981. г. узео Червенске градове. Пред крај
живота, саставио је даровницу Dagome iudex 991. г, где је своју државу ставио под заштиту
свете столице св. Петра. Под Мјешковом влашћу биле су Мазовија, Велика Пољска,
Кујавија, Поморје, Шлезија. Краков и Малу Пољску су у то време држали Чеси. Мјешко
умире 992. г.

37
Болеслав Храбри 992-1025
Мјешко није одредио да га наследи најстарији син из брака са Дубравком, због
непријатељства са Чешком. Са Одом је имао синове Мјешка и Ламберта. Болеслав је након
очеве смрти прогнао Оду и њене синове, и ослепио је Прибивоја и Одилена из споредне
линије Пјаста. Првих десет година владавине настојао је уредити односе са Немачком и
Папством. Односи са Чешком и Кијевом су остали лоши, али није било ратовања.

Од великог значаја за самосталност Пољске била је изградња црквене организације. Ту је

битну улогу одиграо прашки бискуп Војцех, који се 996. г. након повратка из Рима
склонио у Пољску због немира у Чешкој. Болеслав га је лепо дочекао и подржао његов
план ширења хришћанства међу пруским племенима североисточно од Пољака. Војцех је
убијен на тој мисији 997. г. и Болеслав је његове остатке однео у Гњезно. Пошто је у Риму
проглашен за свеца, Пољска је добила свој свеца заштитника. Како се ближила 1000.
година, папа Силвестер II је 999. г. прогласио надбискупију св. Војцеха у Гњезну, а први
надискуп је био Војцехов брат Радзим Гауденти.

Отон III je 1000. г. предузео поход на Пољску у виду ходочашћа, где га је на граници
дочекао лично Болеслав и отпратио до Гњезна, где се Отон поклонио моштима св. Војцеха.
Почели су и преговори између Болеслава и Отона, где је Отон скинуо круну и ставио је
Болеславу на главу, што би значило да му је дао краљевско достојанство. Надбискупија у
Гњезну је добила подложне бискупије у Кракову, Колобрегу, Вроцлаву, а седиште
мисијине бискупије постао је Познањ. Цар је новопеченом краљу даровао ексер са
Исусовог крста и копље св. Мауриција, као и једну драгоцену сабљу, а заузврат је Отон
добио кључну кост св. Војцеха(какво скрнављење лешева јбт). Болеслав је Отону дао и 300
коњаника, и добио је достојанство краља Словена. Отон III умире од маларије 1002. г.

Након Отонове смрти, Болеслав је убрзо заборавио своје обавезе према немачким
царевима. Рат је трајао са прекидима од 1002-1018. г. Болеслав је искористио погибију
маркгрофа Екнегарда и узео Лужице и Милско, и удао своју ћерку за новог маркгрофа
Хермана. Нови немачки цар Хајнрих II је признао освајања Болеславу, обузет унутрашњим
приликама које су пратиле његово устоличење.

У Чешкој су поданици били незадовољни владавином Болеслава Риђег, па је Храбри

искористио да на престо доведе свог штићеника Владивоја. Владивој се сад покушао
ослободити пољског утицаја, па се повезао са царем Хајнрихом. Храбри је на то вратио
Риђег, збацио и ослепио Владивоја 1003. г. Храбри затим осваја Чешку и Моравску, и
данашњу Словачку.

Хајнрих је помогао брату Риђег, Јаромиру, да протера Пољаке 1004. г, али је Храбри
задржао Моравску и Словачку. Хајнрих је 1005. г. продро до Познања, и склопљен је мир.
Пољаци 1007. г. продиру до Магдебурга, узели Лужице и Милско, и тако су се походи

38
смењивали до мира 1013. г. Хајнрих је планирао поход на Италију, и по споразуму му је
Болеслав требао дати помоћне трупе, а овај њему помоћи у походу на Кијев. Пољаци нису
помогли, и Хајнрих је кренуо у нови поход, али није успео прећи Одру. Тек 1018. г.
склопљен је мир у Будишину, где су Пољској остале Лужица, Милско и Моравска.
Болеслав се оженио Одом, сестром маркгрофа Хермана.

Болеславова ћерка је била удата за Свјатополка Владимировича. Када је Владимир умро

1015. г, почела је борба за престо између Јарослава и Свјатополка. Болеслав је 1017. г.
подржао Свјатополка да заузме престо, и у повратку је узео Червенске градове. Свјатополк
је убрзо изгубио престо.

Болеслав је имао за циљ добијање краљевске круне од папе. Против тога је био Хајнрих II,
као и папа Бенедикт VIII. Цар и папа умиру 1024. г, а Болеслав се 1025. г. у Гњезну уз
папин благослов крунисао за краља. Након 2 месеца је умро.

Ратови, као и организација цркве су исцрпели државу, и ишли су на терет најнижим

слојевима. Након Болеслављеве смрти, недостатак државних институција као и
незадовољство нижих слојева довешће до пада Пољске.

39
Почетак христијанизације
Мјешко 964. г. постаје Отонов вазал, покушавајући да се заштити од упада немачких
феудалаца, који су обично на своју иницијативу упадали. Мјешко, иако сад приајтељ
Немаца, био је стално под оружјем, јер су походи сламања Полапских Словена увек
допрли до Пољске.

Полапски Словени су били пагани, па су немачки походи имали благослов католичке

цркве, а освајачке чете су често ишле под крсташким барјаком. Мјешко је после пораза
963. г. одлучио покрстити државу. Оженио се 965. г. Дубравком, ћерком чешког кнеза
Болеслава I, а следеће године прима хришћанство, и забранио је старе култове и идоле. Са
Дубравком, у Пољску је стигао и бискуп Јордан, који је у Гњезну основао бискупију и
почео са радом.

Хришћанство је у Пољску стигло из Чешке, која је била у склопу Баварске бискупије у

Регенсбургу, а ова у склопу Келнске надбискупије. Везујући се за овај центар, Мјешко је
настојао избећи утицај Магдебурга, чију бискупију је Отон 968. г. подигао на
архиепископију, са циљем да покрштава Словене. Сукоб Магдебурга и Келна омогућио је
Мјешку контакт са Римом, тако да у Пољској делује посебна мисионарска бискупија. Први
бискуп је био пореклом са Апенинског полуострва(Јордан), али већ други је био Немац
Унгер. Покрштавање није ослободило Мјешка од сукоба са немачким феудалцима. Повод
је био Мјешково освајање Помераније 967. г. Током 972. г. Пољску је напао маркгроф
Северне марке Ходон. Дошло је до битке код Цедиња, где су Пољаци навукли Немце у
заседу и победили, и Ходон је погинуо. Чувши за то, Отон је позвао Мјешка у
Кведлинбург, где му се Мјешко повиновао, и оставио свог сина Болеслава као таоца.

Од великог значаја за самосталност Пољске била је изградња црквене организације. Ту је

битну улогу одиграо прашки бискуп Војцех, који се 996. г. након повратка из Рима
склонио у Пољску због немира у Чешкој. Болеслав га је лепо дочекао и подржао његов
план ширења хришћанства међу пруским племенима североисточно од Пољака. Војцех је
убијен на тој мисији 997. г. и Болеслав је његове остатке однео у Гњезно. Пошто је у Риму
проглашен за свеца, Пољска је добила свој свеца заштитника. Како се ближила 1000.
година, папа Силвестер II је 999. г. прогласио надбискупију св. Војцеха у Гњезну, а први
надискуп је био Војцехов брат Радзим Гауденти.

Отон III je 1000. г. предузео поход на Пољску у виду ходочашћа, где га је на граници
дочекао лично Болеслав и отпратио до Гњезна, где се Отон поклонио моштима св. Војцеха.
Почели су и преговори између Болеслава и Отона, где је Отон скинуо круну и ставио је
Болеславу на главу, што би значило да му је дао краљевско достојанство. Надбискупија у
Гњезну је добила подложне бискупије у Кракову, Колобрегу, Вроцлаву, а седиште
мисијине бискупије постао је Познањ.

40
Болеслав III Кривоусти 1109-1138.
Северно од Велике Пољске простирала се Померанија, која је имала своје кнежеве. У њој
хришћанство није узело дубљег маха. На њу су претендовали Немци, Данци и Пољаци.
Пољски владари су крајем 11. века углавном пљачкали ту област, али Болеслав Кривоусти
је од 1103. г. почео освајање. Источна Померанија је 1109. г. признала Болеслављеву власт,
а западнопомерански кнез Варцислав је постао пољски вазал. Освајање је пратила
христијанизација, а Пољска је преко Штетина, Волина и Колобрега добила учешће у
балтичкој трговини. На црквеном пољу се водио спор између Гњезна и Магдебурга, и
решен је у корист Магдебурга.

Након смрти угарског краља Иштвана II 1131. г, Болеслав и кијевски кнежеви подржали су
Бориса Коломановича, унука Владимира Мономаха. Када су Пољаци упали, Чеси су
подржали Белу II Слепог и упали у Шлезију. На скупу у Магдебургу 1135. г. Болеслав је
признао Белу Слепог за угарског краља, и постао је вазал Немачке, заузврат је добио
Померанију. Магдебуршка надбискупија је тад издејствовала власт над Померанијом и
Пољском. Болеслав је 1137. г. од Рима добио потврду о самосталности пољске цркве, и
исте године је склопио мир са Чесима.

Пред крај живота, Болеслав је на скупу црквених и световних великаша одредио поделу
земље између синова. Најстарији, Владислав II добио је старешинство и великокнежевску
власт над млађом браћом. У поседу је држао Краков. Старешинство је подразумевало да
краковски сениор предводи државу у ратове и склапа уговоре. Он је једини имао право да
врши инвеституру црквених великодостојника и именује војне заповеднике.

Подела територија:

Владислав II добија Малу Пољску са Краковом, Гњезно са деловима Велике Пољске,

Лечицко-Сиерадзку земљу и Померанију. Шлезија је одређена као његов наследни део.

Болеслав Кудрави добија Мазовију са Плоцком и Кујавију.

Мијешко Стари добија Велику Пољску са средиштем у Познању.

Херник Сандомирски добија Сандомир

Казимир Праведни добија мали део са градом Вислицом

Између Пјастовића наступиле су дуготрајне борбе за Краков и великокнежевски престо, и

Пољска ће у наредних 200 година бити разбијена на мале државе. Након 1138. г. наступа
Удеоно доба.

41
Немачки продор и колонизација
Током 13. века пољска разједињеност ослабиће војну моћ Пољака. Тада ће уследити
напади Монгола, Пруса и Литванаца. Мазовија и Кујавија су често пљачкане.
Вевероисточно од пољских земаља протезала се земља пруских и литванских племена.
Управо крајем 12. века јача интерес Немаца, Данаца и других за ове области који су путем
христијанизације покушали да остваре трговачке и освајачке интересе.

Пољски кнежеви су често ратовали са пруским племенима. Полоцки бискуп је у граду

Добжино основао монашки витешки ред коме је завет био да се бори против неверника и
шири хришћанство. Пруси су исто тако често пљачкали Мазовију.

То је тако ишло док мазовијски кнез Конрад није одлучио да 1226. г. позове Теутонски
витешки ред, који је основан у Акону 1198. г - Ordo hospitalis sancti Marie Theutonicorum.
Прво су отишли у Влашку где их је позвао угарски краљ Андраш II да зауставе упаде
Кумана. Након тога их је Конрад позвао. По уговору, Теутонци су поседе од кнеза
Мазовије добили као феуд, а све освојене области требале су припасти пољском кнезу. Већ
у марту 1226. г. Теутонци су од Фридриха II издејствовали Златну булу, тј право да оснују
своју државу која ће бити стављена под заштиту цара.

На Балтику је деловао још један ред чије је седиште било у Риги, граду који су крсташи
основали 1201. г. Немачки северни трговачки градови, Либек, Хамбург, немачки
феудалци, уз подршку Филипа Швапског и данског краља Кнута VI предузели су поход
против ливонских племена на ушћу Двине и тад су основали Ригу. Бискуп Алберт је 1202.
г. организовао Fratres militie Christi/Schwertbrüder(мачоносци).

Мачоносци 1210. г. преузимају контролу над Ливонијом, одакле су потиснули руског кнеза
Владимира из Полоцка, али су му слали део данка као знак мира. Ред је 1236. г. претрпео
пораз на реци Санли, и остаци реда су се ујединили са Теутонцима.

Ред је 1283. г. коначно покорио Прусе и покрстио их. Ред је истовремено колонизовао
Немце, и на значају добијају новооновани градови Тхорн, Кулм, Мариенвердер, а након
запоседања Поморја Гдањског 1309. г. основан је Мариенбург, који је постао престоница
реда.

Пољски кнежеви, црква и крупна господа су из економских интереса насељавали Немце.

Овај процес је најпре узео маха у Шлезији, па даље на исток. Немци су долазили као
занатлије, трговци и земљорадници. Насељавани су под унапред одређеним условима
истакнутим у привилегијама. У време Казимира III постојало је око 200 занатско-
трговачких општина са овим привилегијама. Глава ових насеља било је лице које је добило
привилегију о насељавању. Оснивачи нових колонија звали су се локаторес, адвокати или
скултети. Права и овлашћења локатора су била наследна и припадала су његовој
породици. Временом се стварају већа у којима седи градски патрицијат. На челу ове
42
установе која је вршила судску и административну власт био је војт или солтис, који је
потицао из локаторове породице. Веће у Кракову основано је 1257. г, а у Вроцлаву 1261. г.

У овим насељима судство се вршило по немачком, Магдебуршком праву. Једном годишње

се састајао велики суд - iudicum magnum bonitum. Одлуке овог суда називале су се urteil.
На њих се могла поднети жалба суду у Магдебургу. Немачка колонизација Пољској
доводи привредни полет, унапређење трговине, заната, рударства и пољопривреде.

Насељеници су пољским кнежевима плаћали цензус, тј порез. Градови у Пољској, као што
су Вроцлав, Краков, Познањ и Гдањск добијају немачки карактер, поготово кад се они
умреже у Ханзу, трговачки савез градова, најмоћнији на Балтику.

43
Казимир III Велики 1333-1370.
На почетку владавине, пред Казимиром су стајали проблеми у односу са Чешком и
Теутонцима, и војно инфериоран, уздао се у дипломатију. Зближио се са Витселбаховима
који су држави Бранденбург и били у лошим односима са Луксембурковцима. Имао је и
чврст ослонац код угарских Анжујаца.

У Вишеграду су се 1335. г. сусрели Казимир, Карло Роберт и Јан Луксембуршки. Јан

Чешки се одрекао права на пољску круну, Казимир му је признао Шлезију и исплатио још
новца. Теутонци су добили источну Померанију, а Пољаци Кујавију и Добжин. Пољска је
одсечена од мора, али је Казимир искористио мир да ојача државу.

Болеслава Јурија, владара Галиције и Волиније, 1340. г. су отровали његови бољари.

Болеслав је био из мазовијске линије Пјаста, а руске земље је наследио по жениној линији
1322. г. након изумирања Романовича, и прешао је у православље и узео име Јуриј. У
Вишеграду је 1339. г. склопљен уговор по коме би Казимира на престолу наследио угарски
краљ Лајош, Галиција и Волинија би припале Казимиру, а Угарска би се одрекла права на
руске земље. Међутим, бољари Галиције и Волиније су уз помоћ Литве и Монгола 1340. г.
одбили Пољаке и за владара признали Љумбарта, литванског принца. Тек 1349. г. пада
Галиција, а Волинија је остала у рукама Литванаца, и око ње је вођен вишедеценијски рат.
Галиција је била богата налазиштима соли, кроз њу је ишао трговачки пут Краков-Лавов-
Црно Море.

Казимир је посетио цара Карла IV у Прагу 1356. г, а 1364. г. у Кракову је одржан скуп пет
краљева, који је подигао углед Пољске и Казимира: Кипарски краљ је тражио крсташе из
Европе, па су у Кракову окупљени Казимир. Карло IV, кипарски, угарски и дански краљ.

Како су у Чешкој и Угарској владале француске династије, ово је доба нових институција,
привредних реформи, културних и грађевинских подухвата, што је захватило и Пољску.
Казимир је у Кракову обновио црвку св. Марије, подигао је Вавел(краковска цитадела),
изградио је нове зидове, и засновао градску општину Кажимјеж у којој су доминирали
Јевреји, како би смањио утицај Немаца. У близини града основао је руднике соли.

Казимир је 1364. г. у Кракову основао и универзитет, који ће престати са радом након

Казимирове смрти, али ће његов рад обновити краљица Јадвига 1400. г. Универзитет је
имао велике поседе и привилегије. Добија име Јагедонски, и у њему је око 50% студената
било са стране.

Казимир је ограничио аутономију немачког права у Пољској. Забранио је апелацију

Магдебургу и обавезао је на Краков. Његови правници су издали "Вислицки статут за
Малу Пољску" и "Пјотрковски статут за Велику Пољску", којима су кодификовали старо
пољско право и нови закони по угледу на Француску. Унете су одредбе о заштити сељака
који су имали право да једном годишње напусте имање. Казимирови саветници су били
44
Јарослав Скотницки, вивши ректор Болоњског универзитета и Јан Стрељецки, краковски
канцелар права.

Казимир се женио трипут, али није имао мушког наследника, само 2 ћерке. Ако би Лајош
сад дошао на власт, морао би пољској цркви и племству дати нове привилегије, што би
ослабило краљевску власт. Казимир је посинио свог унука Казимира, кнеза Западне
Помераније, који би могао постати наследник Лајоша Угарског. Међутим, Казимир
Померански је погинуо 1370. г. у рату са кујавским кнезом. Казимир III Велики је умро
1370. г. од повреде у лову.

45
Настанак кнежевине Литве
На Балтику су деловали немачки витезови мачоносци, основани 1221. г. Кнез Мазовије
Конрад Пољски 1226. г. позвао је Теутонски витешки ред да се боре против Пруса и
Литванаца. Од тог тренутна почиње велити рат на Балтику. Највећи отпор пружају
Литванци, чија племена на десној обали Њемена су Шмур, Корс и Летигола. На десној
обали је племе Пруса. Највише се истакао кнез Миндеугас, оснвач државе. Он је 1226. г.
поразио мачоносце на реци Санли, након чега су се мачоносци спојили са Теутонцима.
Миндеугас је заузео Црну Русију. Покрстио се 1251. г. и примио круну од папе, али је
народ остао у паганизму.

Након Миндеугасове смрти долази до унутрашњих сукоба. Гедминус (1316-1341) је успео

одбранити Литву, и она је заузела целу Белорусију и делове Волиније. Гедминус је основао
први литвански град Виљнус.

Гедминуса је наследио Олгерт (1341-1377), и под њим је Литва заузела Чернигов и Кијев, и
територије од Монгола уз помоћ Руса. На реци Синије је 1363. г. Олгерт поразио Монголе.

Литва је била словенско литванска симбиоза. Већина је била православна словенска, а

Литванци су били владајући слој и ратници. Седиште кијевског митрополота је било у
Владимиру, а касније у Москви. Литванци су покушали основати своју митрополију, јер би
у случају крштења потпали Русији. Кијевски митрополит је 1328. г. укинуо литванску
митрополију, а 1347. г. и Галичку.

Олгерта је наследио Јагело (1377-1434).

46
Пољско-литванска унија
Лудвиг није имао мушких наследника. По Кошицкој привилегији из 1374. г, пољско
племство се обавезало да ће прихватити једну од Лудвигових ћерки за краљицу, а заузврат
су добили нове привилегије - порез им је смањен на 1 грош по јединици земље(керов
курац).

Лудвиг је умро 1382. г. Угарско племство је крунисало Марију за краљицу, док је пољско
племство поставило ултиматум Лудвиговој удовици Јелисавети Котроманић да пошаље
своју другу ћерку у Краков или ће Анжујци остати без круне. Јелисавета је послала
Јадвигу која је у Кракову 1384. г. крунисана за краља(баш тако) Пољске. Пољски
великаши нису били спремни прихватити Јадвигиног мужа Вилхелма Хабзбуршког, па је
папа поништио њихов брак, а међу новим просцима је био владар Литве, Јагело.

Литва је у 14. веку доживела успон, и Литва је за време Олгерда (1341-1377) овладала
великим руским областима, и становницима Украјине и Белорусије су били ослободиоци,
поштовајући права њиховог племства. Литванци су због вере(пагани) били у сукобу са
Теутонцима, због територије са Москвом, са Монголима се нису мирили, а са Угарском и
Пољском су се сукобљавали око Галиције и Волиније.

Пољаци и Литванци су имали заједничке непријатеље, и савез ове две државе би створио
силу која би се могла носити са Теутонцима и Монголима. Католичка црква је у браку
Јадвиге и Јагела видела прилику за покрштавање Литванаца, тиме би стекла нове поседе,
вернике и приходе.

Јагело је у Креву 1385. г. издао документ у којем је потврдио испуњавање пољских

услова(да ће примити хришћанство са бољарима и народом у пакету-најважније). Пољаци
су затим у Лублину изабрали Јагела за краља, а брак и крунисање је одржано у фебруару
1386. г. Литва је прикључена пољској круни, а ова унија ће се одржати до 1569. г. као
персонална унија, од 1569. до 1791. г. као двојна држава, а од 1791. до 1795. г. као једна
држава, и на крају су је распарчале Аустрија, Пруска и Русија.

Јагело је на крштењу узео име Владислав II, и морао је скршити пагански отпор. Друга,
православна странка, је била организованија. Предводник литванске опозиције био је кнез
Витовг, који се 1382. г. ослободио из тамнице, и измирио се са Јагелом 1392. г, самостално
владајући Литвом до 1430. г.

Јагело је у Пољској владао са женом, и држао је добре односе са племством уз помоћ

привилегија - 1380их година је потврдио Кошичке привилегије, и обевезао се да ће
племићи добијати плату током похода ван Пољске, и да странци неће имати право да врше
државну службу. Краљица је умрла 1399. г. и Јагело се повукао у Литву да би сачекао
потврду власти од стране сабора племства и црвке.

47
Јагелов положај у Литви и унија су ојачани након Витовтовог пораза од Монгола на реци
Ворскли 1399. г. Витовт је 1401. г. је са племством у Виљнусу издао повељу у којој се
обавезују на верност Владиславу Јагелу, Витовт је признат као велики кнез Литве, али да
после његове смрти тај положај припадне пољском краљу, а Пољаци су у Радому обећали
да ће се око Јагеловог наследника питати и Витовт.

Рат против Теутонаца је почео 1408. г. Пољска и Литва су помагале устанак Жмудије.
Теутонци су узвратили нападом на пољске земље и град Добжин на Висли. Прва фаза рата
окончана је примирјем из 1409. г. У пољско-литванску коалицију ушла је Мазовија,
помоћни одреди Монгола и чешки најамници.

Немци су били мајстори одбране и утврђивања, па су Јагело и Витовт гледали да их

намаме напоље. Велики мајстор је направио тактичку грешку, и две војске су се судариле
15.7.1410. г. у атару села Гринвалда и Таненберга. То је била последња велика коњаничка
битка у Европи и једна од највећих битака средњег века. Пољско-литванска коалиција је
имала 29 000 људи, а Теутонци 21 000. У бици је погинуо велики мајстор Улрих фон
Јунгинген и више од 200 витезова-монаха, и од тога се ред више није опоравио. Миром у
Торну, Теутонци су вратили територије које су узели у првој фази рата, а од 1410. г. моћ
Теутонаца је у сталном опадању, али биће још крвавих ратова(не дамо се лако).

У граду Городлу 1413. г. проглашена је вечита унија, али да након Витовтове смрти Литва
задржи посебност и да титула великог кнеза не буде враћена пољском краљу, већ да
приликом избора великог кнеза гласају пољски краљ, магнати и црква.

Пољска крајем 14. века привремено успоставља сениорат над Влашком и Молдавијом.
Након Јадвигине смрти, Јагело се женио још трипут. Четврта жена, руска кнегиња Софија,
родила му је синове Владислава и Казимира. Након Витовтове смрти 1430. г. Јагело је
преузео великокнежевску власт у Литви. Владислав II Јагело умире 1434. г.

48
Чешка
Чешке Династије
Пшемиславићи од 870-1306. г. Први познати владар је Боживој (870-894)

Вацлав (921-929)

Болеслав I (929-967) - срушио родовски систем, а увео територијални. Градови постају

средишта намесника - Комеша. Централна власт се састојала од кнежевског двора и
кнежевског савета. Учествовао је у бици код Леховог поља 955. г. када су Мађари
поражени. Као награду, Отон I му је дао Моравску.

Пшемислав I (1197-1230)

Пшемислав II (1253-1278)

Вацлав II (1278-1305)

Вацлав III (1305-1306)

Луксембуршка династија 1310-1437.

Јан (1310-1346)

Карло (1346-1378)

Вацлав IV (1378-1419)

Жигмунд (1420-1437)

Власт на Јагенонце преноси Јиржи Пођебради (1458-1471)

Јагелонска династија 1471-1526. г.

Владислав II 1471-1516.

Лудовик 1516-1526.

Хабзбурзи 1526-1918

Фердинанд I 1526-1564.

49
Великоморавска кнежевина
Великоморавска кнежевина је прва политичка организација у средњој Европи и обухватала
је Моравску, Словачку и део Аустрије до Дунава. Настала је 833. г. када је кнез Мојмир
ујединио Моравске и Нитранске кнежевине. Мојмир је прихватио немачке мисионаре да
покрсте земљу и водио је више битака за независност са Немачком. За време Растислава
(846-870) долази до ширења византијског културног утицаја. Растислав наставља ширити
државу и прихвата хришћанство на словенском језику, заустављајући ширење франачког
клера. Кнежевина свој врхунац достиже под Свјатопулком (870-894), али нестаје доласком
Мађара.

Козма Прашки
Козма Прашки је први чешки писац. Родио се око 1040. г. у Прагу, школовао се у Лијежу.
Од 1086. г. прати бискупе на путовањима по Италији и Немачкој. Заредио се 1099. г. Од
1110. г. прелази у прашку катедралу, и постаје њен декан. Умире 1125. г. Био је ожењен и
имао сина, који је постао бискуп. Козма је написао "Хронику Чешке" у 3 књиге.
Најзначајнја је 3. књига која излаже од 1092. до 1125. г. Прећуткује догађаје и није му
поуздана хронологија. Познавао је класике, које често цитира, обично нетачно. Његово
дело је важно за историју Чешке и Немачке.

50
Свети Вацлав (907-929)
Вацлав је био син чешког војводе Вратислава I и Драгомире. Био је узоран хришћанин,
уједињујући у себи словенску мисионарску делатност из Велике Моравске и немачку из
Регенсбурга. Прво хришћанско образовање је стекао од своје бабе Људмиле, а школовање
је наставио у дворцу на Будечу. Вратислав умире 921. г, и Вацлав је у плану имао јаче
увођење хришћанства и независност од Немаца. Настојао је ка што већој духовној
савршености. Хтео је предати брату власт и отићи у Рим.

Вацлав се покорио Хајнриху II Птичару, када је овај покорио полапске Словене, и дошао
до Прага 929. г. Тада се Вацлав без отпора прогласио његовим вазалом и прихватио
плаћање данка. То је изазвало отпор аристократије на чијем челу су стајали његова мајка и
брат, које је Вацлав протерао на границу према Жличанима. Вацлав је Болеслава позвао на
освећење цркве 27.9.929. г, али га је Болеслав дао убити, и због тога се Вацлав сматра за
мученика. Његов гроб је у катедрали св. Вида у Прагу. После његовог убиства, убијена је
цела његова пратња, и присталице Драгомире. Избио је устанак за враћање Чешке у
паганство.

Свети Војтех Адалберт 957-997.

Син Славника и Стрезиславе, школовао се 8 година у Магдебургу, годинама је живео у
Риму. У Праг се враћа 981, и постаје бискуп 983. г. 993. г. је био и у Мађарској. Због
склапања компромиса са Пјастовићима, против њега се окренуо кнез Болеслав II (967-999),
који је напао Либиц и побио му породицу. Војтех је побегао у Рим, али је умро 997. г. међу
пруским племенима.

ОСТАТАК ОВОГ ПИТАЊА ЈЕ У САСТАВУ ПИТАЊА БОЛЕСЛАВ ХРАБРИ И

ПОЧЕТАК ХРИСТИЈАНИЗАЦИЈЕ У ПОЉСКОЈ. ЈТЖМ. ЉТП.

51
Пшемислав I Отакар 1197-1230
Пшемислав је после смрти Хајнриха VI подржао Филипа Швапског, и обећао му помоћ у
борби против Отона IV, а Филип му је обећао краљевску титулу. Папа Иноћентије III је
стао на Отонову страну. Папа је позвао Пшемисла да подржи Отона и добије круну, што је
овај урадио. Папа га је развео од Адете, и ступио је у везу са Констанцом, угарском
принцезом. Праг је остао бискупија везана за Мајнц. Филип Швапски се показао јачим и
Пшемислав се враћа код њега. Филип је убијен 1208. г, а Пшемислав је на крају пришао
Хоенштауфенима, а Отон је екскомунициран пошто је покушао освојити Сицилију 1212. г.

Папин нови кандидат постаје Фридрих II Хоенштауфен, коме се Пшемислав заклео на

верност. Фридрих му је потврдио привилегије. Пшемислав је морао обезбедити 300
витезова за крунисање у Италији. Пшемислав је верио своју ћерку Агнесу са Фридриховим
наследником Хајнрихом, али брак није успео.

Између Чешке и Аустрије избија рат 1226. г. Фридрих је екскомунициран због одлагања
крсташког похода. Папа Грегор IX као претендента на престо истиче синовца Отона IV,
Отона Брауншвајга, али је Пшемислав остао веран Фридриху.

Пшемиславовим доласком на власт смирили су се феудални сукоби. Феудалци своје

поседе претварају у сталне, и добијају и регална права (одређивање и скупљање пореза,
ковање сопственог новца и постављање службеника). Добијају и имунитет, тј изузети су из
власти краљевих службеника. Крупни феудалци - панови - временом потчињава ситно
племство, и они заједно експлоатишу сељаке. Сељаци се деле на дедиће (лично слободни,
узимају земљу у закуп), хоспите (странци, имају веће обавезе од дедића), цезуале
(дужнички робови) и задушне људе (припадају цркви). Црква такође постаје велики
земљопоседник.

Пшемислав умире 1230. г. После његове смрти, група магната је протерала његовог
наследника Вацлава, али се он вратио и уз помоћ грађана узео власт.

52
Пшемислав II Отакар 1253-1278.
Аустријска скупштина је 1251. г. за војводу изабрала Пшемислава. Пшемислав се жени
Маргаретом, удовицом Хајнриха Хоенштауфена. Бела IV Угарски се сукобио са
Пшемиславом око Штајерске. После пар сукоба долази до уговора по коме Пшемислав
добија Аустрију и део Штајерске, а Белин син Иштван Штајерску.

Током владавиле Пшемислава II приметан је економски напредак земље. Спровео је низ

реформи које су служиле јачању централне власти и основао је низ нових градова.

1255. г. одлази у поход на Балтик и оснива Кенигсберг, а други поход је планирао за 1267.
г. са намером да освојене територије претвори у феуде. 1259. г. се окреће југу - Штајерско
племство се буни против Беле и Пшемислав узима Штајерску. Бела је населио Кумане и
брзо се опоравља. Пшемислав је у бици код Кројсенбруна 1260. г. однео победу над
Угарима и Куманима. Поништио је брак са Маргаритом и жени се Белином унуком
Кунигундом. У наследству је добио Корушку и Крањску са Истром.

Кандидати за немачког цара били су Ричард од Корнвола, кога је Пшемислав подржавао,

Алфонс Кастиљски и Конрад, син Фридриха II. Ричард умире 1272. г, папа Грегор X даје
немачким кнежевима да изаберу свог цара, и они бурају Рудолфа од Хабзбурга 1273. г.
Алфонсо Кастиљски је под папиним притиском признао Рудолфа, а Пшемислав се
одлучује за рат 1276. г, где га је издало га је племство. У новом рату 1278. г. побеђује
Рудолф, који је склопио савез са Ладиславом IV и поразио Чехе код Дуркута, где је
Пшемислав погинуо. Чешка је изгубила аустријске земље, а Рудолф је држао Моравску 5
година као ратну одштету.

53
Последњи представници Пшемиславића и долазак
Луксембурга
Рудолф је Чешку и старатељство над Вацлавом II поверио Отону Бранденбуршком. Вацлав
је имао 12 година кад му је Отон допустио да се врати кући 1283. г. На њега је највећи
утицај тад имао Завиш од Фалкенштајна, и Вацлав га је слушао док се није оженио
Рудолфовом ћерком Гутом. Вацлав се бојао да неће превише ојачати и узети престо, па га
је затворио и погубио 1290. г. Вацлав је био слабашан, али мудар. Његова управа је била
чиновничка, и основу свог законодавства тражио је у римском праву. Објавио је кодекс
рударских закона.

1291. г. је одбио могућност да буде изабран за цара, и окренуо се ка истоку и североистоку.

Установио је чврсте позиције у Мајсену, заузео Краков 1291, 1300. г. је ушао у Гњезно, где
га је архиепископ крунисао за краља Пољске. Унео је реда у пољску економију. Андрија III
умире 1301. г, и Вацлав је крунисан за краља Угарске. Против њега је био савез цара
Албрехта I, папе и Анжујаца из Напуља. Вацлав је морао напустити Угарску, и умро је у
јуну 1305. г.

Вацлав III се одрекао претензија на угарски престо. Када је био на путу за Пољску да
сузбије побуну, у Оломуцу га је убио један племић 1306. г. Тиме се завршава династија
Пшемиславића.

Јан Луксембуршки је постао краљ 1310. г. Вршен је избор немачког цара између Фридриха
Хабзбуршког и Лудвига IV Вителсбаха. Јан је подржао Лудвига, и овај му је дао потврду
права. Јанова жена Јелисавета је ћерка Вацлава II. Дошло је до побуне племства и Јан је
звао Лудвига у помоћ. Није успео учврстити своју моћ, па је управљање препустио
Хенрику од Липе, а он је отишао у Луксембург, и посећивао је Чешку због финансијских
питања.

Јан је учествовао у бици код Милдорфа 1322. г. где је Лудвиг победио Хабзбурге. Умешао
се и у Лудвигов сукоб са папом Jованом XXII. У једном тренутку је заузео и Ломбардију.
У Пољској се учврстио Владислав Локјетек, који је вратио Краков. Затражио је помоћ од
Теутонаца, који су узели неке територије. Локјетек је крунисан за краља Пољске 1320. г.
Упао је у Бранденбург 1326. г. уз помоћ Литванаца. Јан Луксембуршки је тад обновио
претензије на пољску круну и стигао до Кракова. Војводе из Шлезије су прихватиле Јана
за свог господара. Рат против Литванаца су наставили Теутонци, и Јан им се придружио
1328. г. Владислав Локјетек умире 1333. г, и наслеђује га Казимир Велики. Јан се одрекао
пољске круне, а Казимир му је заузврат признао Шлезију после 2 састанка у Вишеграду
1335. и 1339. г. Покушан је брак између Казимира и Јанове ћерке Маргарете, али је она
умрла. Избија рат између Енглеске и Француске, где су Карло и Јован подржали Французе.
У бици код Кресија Французи су поражени, а Јан је погинуо.

54
Карло IV Луксембуршки 1346-1378.
Нови папа Климент VI је хтео Јановог сина Карла да постави за цара, Лудвиг је лишен
свих права и Карло је крунисан за цара 1346. г. Након очеве смрти, Карло је организовао
поход против Лудвига, али је он умро. Поново је крунисан у Ахену 1349. г. Проценио је
ситуацију да су у Немачкој сви желели мир.

Црна смрт(куга) се 1348. г. проширила из Италије у Немачку. Јевреји су оптуживани да су

тровали бунаре и долази до покоља по градовима, што је одговарало племићима који су
дуговали јеврејским банкарима(Чист рачун, дуга љубав). Карло је увео мировне
скупштине Ланфреде, како би зауставио сукобе између територија и градова.

Карлов циљ је био да до царске титуле дође путем крунисања у Риму. Папа Климент VI је
страховао да ће Карло постати превише јак, и Карло је издејствовао да буде крунисан
гвозденом круном Лангобарда. Тек на Ускрс 1355. г. је ушао на Рим и био крунисан. Успео
је успоставити власт над Италијом. Морао је 1368. г. поново да организује поход у
Италију, да би вратио папство у Рим. Папа Урбан V је био за реформу цркве и враћање у
Рим, али је Италија била преплављена војним бандама који су нудили услуге зараћеним
градовима и државама. Карло је 1368. г. организовао марш и издејствовао неке
дипломатске преговоре. Међутим, одмах након његовог одласка, племићи су се побунили,
папа је остао изолован у Риму, па се вратио у Авињон 1370. г.

На пољу унутрашње политике, Карло је држао постојеће стање. Објављена је златна була
1356. г. која је била као устав. Утврђен је број кнежева изборника: надбискупи Мајнца,
Келна и Трира, краљ Чешке, палатин Франачке, маркгроф Бранденбурга и војвода
Саксоније. Цар се састајао годишње са кнежевима изборницима да би расправљали о
пословима. Златна була није дала нове законе, већ их је кодификовала. Чешка ју је
одбацила зато што је она умањила моћ племства. Карло се борио против разбојника,
доводио нове биљне сорте, рибњаке, шуме... Карло је 1348. г. основао нови Праг поред
старог и спојио их је каменим мостом. Основао је и универзитет, први у средњој Европи.
Круна са драгуљима је похрањена у тврђави Карлштајн.

На пољу спољне политике, успео је освојити Шлезију и Бранденбург. Изабрао је

Хабзбурге за савезнике и своју ћерку Каталину је удао за Рудолфа IV. Односи се
погоршавају 1361. г. и Хабзбурзи се приближавају Угарској и Вителбаховима. Споразум у
Брну 1364. г. подразумева ако се нека династија угаси, друга добија њене земље. Карло је
одржавао добре односе са Казимиром, нарочито што Казимир није имао мушке
наследнике. Казимир је међутим престо оставио Лудовику Анжујском, који је
намесништво поверио мајци Јелисавети. Лудвиг IV је хтео власт оставити ћерки, и 1374. г.
је постигао договор са племством да им да привилегије ако је признају за краљицу. Карло
је оженио свог сина Жигмунда са Лудвиговом ћерком Маријом, али је за краљицу изабрана
Јадвига. Карлов син Вацлав је изабран за цара 1376. г, уз нове привилегије изабраницима.

55
Јан Хус (1371-1415) и чешка реформација
Карла је наследио син Вацлав IV (1378-1419), који се упустио у сукобе са црквом, и
племство га је неколико пута збацивало са власти. Уз помоћ папе Бонифација IX део
изборника је за немачког цара изабрало Руперта Баварског, а титулу је после узео
Жигмунд Луксембуршки.

Јан Хус се родио 1371. г. у Хусинецу. Завршио је теологију на Прашком универзитету,

1396. г. је постао доктор философије и магистар седам слободних вештина. За декана је
изабран 1401, а 1402. г. за ректора универзитета. Био је под утицајем Џона Виклифа, мање
екстреман. Више је био политичар него свештеник. Написао је дело "De Simonia" у коме је
иступио против купопродаје црквеих положаја и имања. Иступио је и против узимања
црквене десетине, а касније је одбацивао све што се заснива на Светом писму. Уживао је
подршку неких феудалаца и нижих племића и становништва. Проповедао је надређеност
световне власти над духовном, против режима 3 сталежа(племство, свештенство, сељаци).
Иступао је и против зеленаша, залагао се да црква учи и просвећује људе за употребу
чешког језика.

Хусова борба је започела на универзитету где су постојале 4 нације (чешка, баварска,

саксонска и пољска). У пољској су преовладали Немци из Шлезије, и Чеси су били
мањина. Против овога је покренута борба која се пренела на Чешку, па су чешкој нацији
дата 3 гласа, а осталим 1. Студенти и професори Немци су отишли и основали универзитет
у Лајпцигу 1410. г. Под Хусовим утицајем, народ се окренуо против градских власти у
Прагу. У демонстрацијама се истакао Јероним Прашки. Демонстранти су спалили папску
булу. Након смрти неколико демонстраната, Хус је објавио трактат "De Indulgentia" где је
подвргао критици учење о непогрешивости папе. продају опроштајница и назвао Рим
седиштем антихриста. Хус и Јероним су морали напустити град. Јероним је ширио
Христово учење по Пољској и Литви, а Хус се повукао у Козји Хрдек, где је преводио
Свето писмо на чешки и дописивао са истомишљеницима. Ту је написао и прву чешку
граматику. Неко време је уживао подршку краља Вацлава. Неколико пута је
екскомунициран из цркве јер се није појављивао пред папском куријом. Хус је 1414. г.
усвојио нову врсту причешћивања пехаром, и присталице овог обреда звани су утраквисти.
Хус је ускоро објавио трактат "De Ecclesia" у ком проповеда да они који имају смртни грех
не могу вршити ни црквену ни световну власт, и тражи казну за њих.

25.12.1414. г. отпочеп је сабор у Констанци. Краљ Жигмунд је издао пропусницу за Хусово

безбедно путовање. Хус је дошао и бранио учење, и није се покајао. Са 45 гласова за, 30
против и 10 уздржаних, проглашен је за јеретика и спаљен 6.7.1415. г, и пепео му је бачен
у Рајну. Наредних година је и Јероним Прашки спаљен. Хусова смрт је резултирала
Хуситским ратовима и вишегодишњим немирима. Хус је био претеча реформације.

56
Хуситски ратови 1420-1434.
Хуситски ратови су први рат у Европи у коме је ватрено оружје донело одлуку. Хуситска
војска се састојала угл од пешадије, а њигове победе над бројчано јачим војскама са
оклопницима представљале су почетак револуције у пешадији.

По спаљивању Јана Хуса, реформистички племићи Чешке шаљу писмо сабору у

Констанци, на шта је краљ Жигмунд припретио сламањем следбеника Хуса и Виклифа.
Избијају немири у Чешкој и протерани су католички свештеници.

Хусити су били подељени на умерене утраквисте и радикалне таборите. Основни захтев

утраквиста били су 4 прашка плана: свештеници имају слободу да проповедају, давање
причећа у оба вида, напад на имовину свештеника од којих се тражило да воде узоран
живот и да власти кажњавају смртне грехе(ово је повезивало ове групе). Табористи су
тражили да се одбаци култ Богородице, Ускрс, уништење црквене организације и да се
цркве не украшавају. Били су против сваког луксуза, па су продавали имања и делили
новац. Против табориста су били Универзитет и утраквисти, и 1418. г. је између њих
постигнут споразум.

Током једне хуситске процесије 1419. г. избили су немири, на њих су са прозора градске
куће бацали камење, па су ови упали и бацили градоначелника и градско веће кроз прозор.
Ово се назива прва дефестација Прага. Краљ Вацлав се на то шлогирао и умро. У прагу су
у новембру 1419. г. избили сукоби хусита и краљичиних плаћеника. Након што су
уништили део града, помирили су се. Јан Жишка је био против компромиса, напусти је
град и отишао у Плзењ па у Табор, који је постао седиште радикалних хусита. Жишка
побеђује антихусите код Судомера. Хусити су користили вагенбуршку тактику -
припремали су сеоска кола за одбрану, формирајући квадрат или круг. Кола би повезали
ланцима точак за точак, испред кола би ископали дубок јарак. Посада кола се састојала од
18-21 војника, од тога 4-8 стрелца и 2 са ватреним оружјем. Прва фаза битке је дефанзивна,
и војска би се поставила близу непријатеља, кога су артиљеријом провоцирали у борбу, па
би их са блиског одстојања гађали и наносили тешке губитке. Гађали би углавном
коњанике. Када морал непријатеља опадне, креће се у контранапад, обично по боку, док се
по средини пуца. У повлачењу тешки оклопници били би спори, а хусити нису узимали
заробљенике.

Жигмунд је хтео чешку круну, па је уз помоћ папе Мартина V 1420. г. покренуо крсташки
рат. Жигмунд је опсео Праг, а пресудна битка је била код Виткова у јулу. Жигмунд се
повукао, али се крунисао у Карлштајну. После победе хусити се разилазе и води се процес
против таборита. Део табориста, пикардијци (занатлије и сељаци) нису хтели да се врате
производњи, па их је Жишка поразио. Хусити су заузели Моравску, чији су сталежи
признали 4 прашка члана. Прогласили су Жигмундово свргавање, позвали су Владислава II
Јагела да буде краљ, али је он то одбио под Жигмундовим притиском.

57
Жигмунд са војском креће на Моравску 1421. г. У почетку је имао успеха, али га је Жишка
поразио крајем 1421. г. и почетком 1422. г. код Жатеца, Небовида и Немецког брда.
Изгубио је 12 000 људи. У Чешку је послат Корибут, рођак пољског краља, да буде краљ, и
признали су га утраквисти, умерени таборити и Пражани. Када је рат Угарске и Пољске
завршио, Корибут се вратио у Пољску 1423. г. (Пољска и Литва су помагали хусите бтв)

Поново избијају сукоби између утраквиста и таборита, и победио је Жишка. Жишка је

умро приликом једне опсаде у Моравској 1424. г. Код таборита се јавља нова струја -
сироти. Заповедништво над хуситима преузео је Прокопије Холи.

Хусити су поразили крсташку војску у априлу 1427. г. код места Усти, и у августу код
Тахова. Затим упадају у Шлезију, Угарску, Аустрију и Немачку.Подигнут је захтев за
сазивање новог сабора.

Папа Мартин V умире 1431. г, али је пред смрт наредио Јулијану Чезаринију да поведе
преговоре и крсташки рат. У августу 1431. г. крсташи упадају у Чешку и поражени су код
Домажлица. После овога почињу преговори.

Упркос противљењу папе, сабор се окупио у Базелу 1431. г. Хуситско посланство је стигло
у јануару 1433. г. Таборити и сироти су одбили преговоре, али су их утраквисти и
католици сломили код Липања 30.5.1434. г. После овог, сабор је усвојио 4 прашка члана у
ублаженом облику, признато је именовање новог прашког надбискупа и Жигмунд је
признат за краља.

58