U periodu vladavine Vladislava nije veliki odlučujući faktor na Balkanu i ne pita se

mnogo ni zašta, opstaje zbog podrške koju je Vladislav dobio od Bugarskog

vladara, jer je tada Bugarska bila najjača na Balkanu. Sveti Sava je bio jako
razočaran u svog sinovca Radosvala zato što je za sva bitna pitanja oko crkvenog
uređenja pitao Ohridskog arhiepiskopa, koji je u to vreme bio u sastavu Epirske
države, a ne njega. Zbog toga Sveti Sava odlazi iz Srbije i nikada se više živ neće
vratiti. Obišao je mesta koje je Isus Hrist obilazio za vreme svog života kako bi se u
jednom mometnu iskusio sa đavolom. Njega je đavo iskušavao 40 dana i Isus Hrist
je izašao kao pobednik, to mesto gde se on borio sa đavolom je bila Sinajska
pustinja, tako da je Sveti Sava otišao u Sinaj gde je osnovao srpski manastir dok
nije pao pod Turke i danas taj manastir više nije pod Srpskom vlašću. Sveti Sava je
takođe posetio Jerusalim, tamo su Srbi takođe podigli manastir gde Srbi takođe
više nisu monasi, ali taj manastir i danas postoji. Prilikom povratka Sveti Sava je
otišao u Bugarsku u Trnovo koje je bilo njena prestonica i tamo se upokojio 1236.
Pošto su ga Bugari smatrali za svetog čoveka nakon upokojenja odbili su da
njegove mošti vrate Srbiju, pa je Vladislav sa ženom i porodicom morao da
preduzme jedno diplomatsko putovanje i ode u Bugarsku i izvrši veliki pritisak na
tasta kako bi mogao da sahrani svog strica u Srbiji, što je i uspeo. Tada nastaje i
zadužbina kralja Vladislava koja ce se do god postoji Srpska srednjovekovna
država smatrati drugim najznačajnijim manastirom srednjovekovne Srbije. Prvi je
bio Studenica a drugi će biti ovaj manastir, jer su u njemu Savu proglasili za
svetitelja i on će zajedno sa svojim ocem biti zaštitnik Srbije na nebu i od tog
momenta ta dinastija Nemanjića ima naziv “ Svetorodna dinastija“. Taj manastir
se zvao Milešava. Vladisav je smenjen u periodu posle Džingis Kana, njegov
naslednik je hteo da vidi kolika je moć mongolskog oružija tako da je posalo jednu
vojnu jedinicu na zapad da ga izveste ko može od država na zapadu da mu se
suprotstvi. Ova vojska, koju su činili pleme Tatari i mongoli, je prvo pokorilia
Kijevsku Rusiju zatim Poljsku i upala je u Mađarsku, zbog čega je Mađarski vladar
pobegao i sakrio se na Jadranu zato što je Hrvatska bila tada u sastavu Ugarske. I
kada su Tatari odustali od pokora Ugarskog kralja i kada su krenli u domovinu na
putu im se našla Srbija, Vladislav je pokušao da im se suprotstavi u blizini Žiče
međutim doživeo je strašan poraz kao i svi ostali vladari. Zbog toga su Tatari i
Mongoli spalili Žiču i od tog momenta se središte Srpske arhiepiskopije pa kasnije i
Srpske patrijaršije seli sa ovih prostora na Kosovo i Metohiju u mesto Peć. Još gore
od Srba prošli su Bugari, Ivan II Asen nije živ, oni koji su ga nasledili nisu bili
sposobni, i zbog tolikog stradanja od srane Tatara i Mongola oni im postaju i
vazali. Na taj način Vladislav ostaje bez moćnog zaštitnika. Srpskom plemstvu i
dalje treba neki stranac koji će štititi Srbiju jer Srbi i dalje nisu bili dovoljno snažni
da mogu sami da se nose u međonarodnim okvirima, zato je sazvan sabor na
kome je odlučeno da se Vladislav odrekne prestola u korist svog polu brata, sada
na presto dolaze deca Ane Dandolo, tj. sin Ane Dandolo, on je sam polu zapadnjak
zato što je ona iz Venecije, i u tom trenutku najjača sila nije ni jedna na
Balkanskom poluostrvu već preko puta Jadrana, a to je bila Kraljevna Dveju Sicilija
kojom su vladali Anžujci, Karlo Anžujski koji je bi rođeni brat Lujia IX Svetog, tako
da je zbog pomoći Francuske kraljevina Dveju Sicilija bila odlučujući faktor na
Balkanskom poluostrvu, a rođaka Karla Anžujskog je postala supruga
prestolonaslednika Srbije koji se zove Uroš I. Tako da je od 1243-1276 novi vladar
Srbije postaje Uroš I. On ima podršku zapada od Anžujaca zbog njegove Supruge
koja se zove Jelena Anžujska. Legenda kaže da je Uroš naredio da se zasade
jorgovani kako bi nova Srpska kraljica imala svoju dolinu. Ta dolina jorgovana
postoji i danas i nalazi se kod Kraljeva u dolini Ibra, gde se u blizini takođe nalazi
zadužbina Uroša I koja se zove Sopoćani. Za vreme Uroša I Srbija ima razvijenu
dobru ekonomiju i doživljava privredni razvoj pre svega rudarstvo. Uroš otvara
rudnike, ali Srbi ne znaju da kopaju u rudnicima, pa je Uroš morao da dovede
strance koji su naravno došli jer im je Uroš obećao bolje uslove za život a ti uslovi
su da imaju veći udeo i od izvađene a i topljene rude. Vladari su zadržavali samo
10% od izvađene i 10% od topljene rude a ostatak preduzimači i rudari. Prvi rudari
Srpske države su bili Sasi ili Saksonci koji su živeli na prostru današnje Nemačke,
međutim nisu došli iz Nemačke već iz zapadnih oblasti Ugarske, ta oblast se zove
Transilvanija. Prvi Srpski srednjovekovni rudnik je Brskovo na Tari. Rudnici su
kasnije nicali najviše na Kosovu, najznačajniji rudnici su bili Trepča, Janjevo i
Rudnik. Rude koje su se vadile su bile olovo, bakar i srebro. Srbija je bila izvoznik
srebra i zvali su je zemljom srebra, što je danas Argentina.Kada dolaze Turci
prestaje izvoz srebra. Osetio se veliki manjak plemenitih metala u zapadnoj Evropi
i to jde podstaklo narode zapadne Evrope da traže direktnu vezu sa tržištem na
bliskom i dalekom istoku da bi izbegli posrednike jer nisu imali čime da ih plate
Jedan od glavnih uzroka geografskih otkrića jeste prestanak rudarske proizvodnje
u Srbiji. Despot Stefan Lazarević koji je izdao rudarski zakonik kako bi regulisao
odnose i tako još više unapredio rudarsku proizvonju. Uroš I ulaže u ekonomiju ne
zato što samo želi da bude bogat već je želeo da osvaja, što mu nije pošlo za
rukom. On želi da osvoji Mačvu koja se u to vreme zvala onostrni Srem. To je bila
izuzetno plodna obast tako da je Uroš napao Ugarsku 1268 sa ciljem da preotme
Mačvu, ali nije uspeo i tada biva zarobljen sa svojim starijim sinom Dragutinom.