Визиготско краљевство непосредно пред муслиманску инвазију.

Шрафирани део је пут којим су прошли први муслимански освајачи.

Муслиманско освајање Иберијског полуострва, које је отпочело 711. године,

представља изузетно важан догађај како у историји Шпаније и Португала, земаља које се
данас налазе на Иберијском полуострву, тако и Европе уопште[1]. Освајање се одиграло
муњевито — у року од само 7 година (711—718), у неколико међусобно неповезаних
похода, са не више од 25.000 војника и релативно малим бројем отворених битака,
муслимани су успели да овладају готово целим полуострвом осим планинских крајева на
северозападу који, по свој прилици, захваљујући својој неприступачности и оскудности,
нису били довољно привлачни за освајање. Почев од 719. године кренули су на Пиринеје
и упали у Септиманију[1], с намером да се даље шире на рачун франачких територија,
када је коначно њихово напредовање било заустављено 732. године у чувеној бици код
Поатјеа, у којој је хришћанске снаге предводио франачки мајордом, Карло Мартел.

Садржај
Позадина
Почетак инвазије
Битка код Гвадалете
Даља Тарикова и Мусина освајања
Први емири, наставак и крај инвазије
Стварање новог друштвеног поретка
Напомене
Библиографија
Литература
Референце
Погледајте и…
Хронологија

Позадина
Визиготско краљевство већ дуго времена било потресано разним династичким сукобима.
Последњи у низу био је сукоб између Родериха, који је за већину хиспанороманског
становништва био обичан узурпатор и Агиле, наводно Витициног сина и легитимног
наследника визиготског престола[2].

Становништво Андалузије и источног приобаља које је било снажно романизовано, а

такође је било у блиском додиру са византијском културом, припадало је правоверном
хришћанству, што је било у супротности са до 589. године званичном религијом —
аријанством — којој су припадали Визиготи. Иако је 589. године Рекаред напустио
аријанство, прихватио никејско хришћанство и прогласио га званичном вером визиготске
државе, аријански утицај је и даље био доста јак, тако да тежња за независношћу у неким
од најстаријих хиспано-романских градова у Андалузији и на источној обали полуострва
никад није нестала. С тим у вези, такође ни отпор Васкона визиготској власти у
Пиринејима и Свева у Галицији никада није био потпуно елиминисан[2].

Правни и административни ауторитет владара морао је увек бити потврђен на црквеним

саборима који су давали легитимитет самом владару и његовим одлукама, а бискупи који
су се окупљали на саборима ретко кад нису имали личне и породичне амбиције. С друге
стране, од владавине Сисебута па на даље, заоштравао се однос визиготске краљевине
према Јеврејима који су чинили већину тговачке и занатлијске класе — све више је било
закона који су им ограничавали слободу кретања и маргинализовали их, а прогони Јевреја
били су све чешћи и бруталнији[2].

Имајући све ово у виду, није за чуђење што су већина аристократије и Јевреји дочекали
муслиманске освајаче широко отворених руку, док већинско хиспано-романско
становништво није осећало ни лојалност према монархији, ни верско јединство које би
могло успешно да се супротстави муслиманском освајачу[2].

Почетак инвазије
Сам почетак муслиманске инвазије је везан за полулегендарни лик грофа Јулијана од
Сеуте чију је ћерку визиготски краљ, Родерик, силовао. Увређени Јулијан се, према
легенди, удружио са бискупом Севиље и Агилом, наводно сином збаченог краља Витице
чији је престо Родерик узурпирао и позвао у помоћ берберска племена из Северне
Африке[1]. Према арапским изворима, гроф Јулијан је дошао у контакт са Мусом ибн
Нусаиром, валијом Тингитанске Мавретаније, испричао му о слабости визиготске
краљевине и позвао га да изврши инвазију[4]. Муса је онда послао извесног Тарифа у
извидницу. Занимљиво је то да арапски извори и уопште оријентални извори не помињу
ни једном речју ову особу[4].

Историчари легенду о Јулијановом издајству нити одбацују нити дефинитивно потврђују,

међутим, чињеница је да на арапски извори говоре о томе како је 709. или 710. године
извесни берберски племенски вођа у служби Мусе ибн Нусаира, Тариф ибн Малук,
прешао Гибралтар са неких 500 људи (негде се тврди 400 људи и 100 коња)[4] и након
муњевито изведене пљачке дела хиспанске обале на којем се данас налази град Тарифа,
вратио се у Африку и известио о богатствима визиготских земаља и слабој одбрани коју
су имале хиспанске обале Гибралтара[1].

Године 711. Муса је поверио други поход берберском племенском вођи, Тарику ибн
Зијаду, који се са својом војском сачињеном углавном од Бербера, 30. априла 711. године
искрцао на хиспанској обали Гибралтара, на брду које је касније добило име по њему1.
Арапски извори, углавном берберски, не слажу се ни у погледу Тариковог порекла
(приписују му берберско, персијско и арапско порекло) ни у погледу броја учесника овог
похода (варира од 1.700 до 12.000), као ни у погледу хронологије догађаја или тачног
места искрцавања, међутим, већина њих тврди да муслимани нису дошли у једном даху са
великом војском, већ да су пристизали у мањим одредима, што је дало довољно времена
Родериху да се спусти са севера полуострва, где се борио против вечито побуњених
Васкона[4]. Неки арапски извори такође тврде да је Тарик, како би натерао своје војнике
да се боре свим срцем, запалио бродове којима су дошли и рекао им: "Иза вас је море,
испред вас је непријатељ. Треба победити или умрети."[5]

Након Битке код Гвадалете, Тарик је са својом војском кренуо у освајање полуострва.
Прво је освојио Кадиз, па Алхесирас, да би затим кренуо ка Кордоби где је освојио Есиху.
Затим је послао своје одреде на југ и на исток, где су убрзо пали Малага и Гранада, а врло
брзо и Тудмир. Друге верзије, опет, наводе да су арапске трупе прво освојиле Тудмир, а
затим и Малагу и Гранаду. Тарик је наредио Мугиту ал-Румију да освоји Кордобу, а он
сам наставио ка Толеду, престоници Визготског краљевства. Арапски извори наводе да је
Тарик на том свом путу наилазио на невероватна блага, између осталих и Соломонов сто
из јерусалимског храма[4][6].

Веома брзо напредовање муслиманских снага је имало узрок у томе што многи градови
нису били освајани војним путем, већ путем преговора који су даље резултирали у
пактовима о капитулацији. Севиља, Есиха, Кордоба, Толедо и Мерида су само неки од
градова који су били освојени путем преговора[7]. Градови углавном задржавали своје
законе и свој начин живота у замену за територијалне уступке. Визиготи који су подржали
инвазију задржали су сва своја добра, муслимански освајачи нису покушавали да мењају
социјалну структуру становништва на коју су наилазили, а такође су се показали и верски
толерантнима[7] — нико није био прогоњен зато што исповеда веру која није ислам, већ
су се конверзије постазале на мирољубив начин[2]. Ако су градови и затварали капије
пред нападачем, то су радили да би постигли што боље услове предаје, владајуће класе су
бежале, нижим класама је било свеједно, робови и криминалци су ослобађани, Јевреји су
могли да одахну јер више нису били мета верских прогона. Муслиманска инвазија ни у
ком случају није била освајање, јер је са освојене представљала социјалну револуцију, а за
освајаче експедицију на којој их је чекао огроман и богат плен. Главни разлог ове инвазије
није била вера, већ искључиво пљачка и стицање ратног плена[7].

Битка код Гвадалете

Битка код Гвадалете се одиграла између 19. и 26. јула 711. Место битке у арапским
изворима се појављује под различитим именима: река Албуфера (Wadi-l-Buhayra) што
може бити река Барбате или лагуна Ла Ханде; река Сидонија (Wadi Siduna), која такође
може бити река Барбате; река Ум Хаким (Wady Umm Hakim) што је име једне робиње која
је пратила Тарика; река Бека или Мека (Wady Bakka) што такође може бити Барбате или
лош запис Вади Лака (Wady Lakka) или Гвадалете; Вадилтин (Wadi-l-Tin), или Блатњава
река, где се по свој прилици удавио Родерик, као и Вадилсаваки (Wadi-l-Sawaqi) то јест
река Асекијас[4].

Иако бројно надмоћнија, визиготска војска је претрпела тежак пораз у овој бици. Сам
Родерих је највероватније погинуо, иако на бојном пољу није нађено његово тело, па се
претпоставља да се утопио. Разлози су већ поменути — Родериха су многи племићи
издали и прешли на муслиманску страну у току битке, део племства који је подржавао
Витицине синове отворено се борио на страни нападача, а такође је велики део обичних
војника дезертирао. Битка код Гвадалете представља дефинитиван крај визиготске државе.

Даља Тарикова и Мусина освајања

Муслимански ратници, минијатура из 13. века. Иако потиче из познијег периода ратници
приказани на овој минијатури су доста слични онима који су учествовали у освајању
Иберијског полуострва почетком 8. века.

Тарик је одмах након првих успеха известио Мусу о лакоћи освајања територија и
невероватним богатствима на које су муслимански освајачи наилазили а свом путу.
Међутим, извори наводе да се Муса веома онерасположио након што је Тарик освојио
Толедо, те да је наредио Тарику да не предузима даље походе док му се не придружи[4],
бојећи се да ће остати без богатог плена[1].

Муса је стигао у Алхесирас у јуну 712. године са неких 18.000 људи[4][7]. Гроф Јулијан је
био с њим у својству саветника. Прво је освојио Медину-Сидонију и Кармону, а онда се
упутио ка Севиљи, која се након кратке опсаде предала. Прешао је преко територије Уелве
и долину која данас носи његово име — Валдемуса (арап. Fachch Musa). Онда је наставио
на север где је учествовао у опсади Мериде која је након две године одолевања
капитулирала 30. јуна 713[4].

Неки извори наводе да је тада Муса свог сина, Абд ел-Азиза оставио у Севиљи да угуши
устанак. Међутим, други извори говоре да је Абд ел-Азиз потписао капитулацију
Картахене са грофом Теодомиром који је дозвољавао хиршћанима да задрже одређену
аутономију у седам градова у замену за плаћање данка арапским борцима, било да су
слободни или робови. Сачуване су четири верзије овог документа који датира из априла
713. Све четири верзије наводе шест истих градова: Оријуела, Мула, Лорка, Аликанте,
Ељин и Валенција. Седми се разликује, од документа до документа: негде се помиње
Елче, негде Виљена, а негде Бигастро[4].

Арапски извори такође наводе више места сусрета Мусе и Тарика. По некима, Тарик и
Муса су се срели у Толеду, неки опет врде да је то била Талавера, неки Кордоба која
такође лако може бити и Картахена. Према изворима, тај сусрет није био нимало срдачан
— кажу да је Муса ударио Тарика бичем и тражио му да му преда све опљачкано благо[4].
Након сусрета, Муса је наставио у правцу Саламанке, освојио Асторгу и стигао до Луга.
Одатле је почео да се враћа преко долине Валдемуса.

Тарик је кренуо ка Сарагоси, освојио Мединасели и у долини Ебра успео да потчини

грофа Фортуна, сина грофа Касија2, a затим наставио ка североистоку, у осавајање
територија данашње Каталоније.

Муса је 714. године напустио Иберијско полуострво заједно са Тариком и кренуо у

Дамаск, на позив калифа. У Дамаску, Муса је пао у немилост и био је бачен у тамницу и
мучен. Наследио га је његов син, Абд ел-Азиз, који се устоличио у Севиљи.

Први емири, наставак и крај инвазије

Мусу је, као што је већ поменуто, наследио његов син, Абд ел Азиз, на месту господара
Ал Андалуза. Он се настанио у Севиљи, где се према изворима, оженио Родериховом
удовицом[1][4] или његовом ћерком[4] како би озаконио новонастали емират као
директног наследника визиготске државе. Учврстио је власт у градовима које је његов
отац освојио, а њему самом се приписују освајања неких португалских градова, између
осталих, Коимбре, Еворе и Сантарема. Међутим, његова владавина није дуго потрајала.
Према неким арапским изворима, био је оптужен да је напустио арапске обичаје под
утицајем своје жене која га је натерала да носи круну и да тера арапске племиће да му се
клањају, док други тврде да су се оптужбе односиле на његово одбијање да призна
врховну власт новог калифа у Дамаску, Сулејмана, јер је овај ухапсио, мучио и погубио
његовог оца и једног од браће, те да је због тога био убијен марта 716. године у цркви
Санта Руфина која је била претворена у џамију[4]. Наследио га је син једне од Мусиних
сестара, Ајуб, који је владао неких шест месеци, док није стигао нови емиров делегат, Ал
Хур[4] или Ал Хор[1].
Ал Хор је стигао са 400 арапских племића и одлучио да премести престоницу Ал
Андалуза из Севиље у Кордобу. Било му је наређено да настави освајачке походе по
полуострву, то јест, да обезбеди награду за своје следбенике и да пошаље још блага у
Дамаск. Пошто су делови кроз које су већ прошли муслимани били већ опљачкани те није
имало шта више да се узме, Ал-Хор је кренуо ка североистоку који још увек није био
темељно опустошен. С друге стране, такође су визиготске избеглице из јужне Хиспаније
са собом однеле доста блага. Тако је Ал Хор 719. године прешао Пиринеје и отпочео
инвазију на франачке територије упадом у Септиманију[1]. Тај упад је означио почетак
серије похода у јужну Француску где су муслимански нападачи наишли на неупоредиво
жилавији и јачи отпор него било где у Хиспанији.

Ал Сам или Ал Сама, Ал Хоров наследник, стриктно је применио законе ислама,

реконструисао је римски мост користећи камен градских зидина и изградио један
баштенски зид. Такође је обезбедио терен за муслиманско гробље с друге стране реке[4].
Погинуо је опседајући Тулуз 721.[1][4] године, мада други извори трврде да је смрт нашао
у борби против хришћана код Таразоне[4].

Године 722. у бици код Ковадонге, астурски вођа, дон Пелајо, однео је победу над
казненом експедицијом коју је послала Кордоба на захтев Мунуза, муслиманског владара
северног дела Иберијског полуострва (укључујући и Астурију). Ова битка, иако у
стварности није била ништа више од окршаја између залутале арапске извиднице и
групице Астура, рачуна се као почетак борбе против муслиманског освајача позната у
историји као Реконкиста[3].

Анбаса, Ал Сaмин наследник, 725. године је консолидовао територије које су освојили

његови претходници, а сам је освојио Каркасон и Ним. Такође је предузео поход у долину
Роне и Саоне и стигао до Бургундије августа 725. године. Нови емир Кордобе, Ал Гафики,
прешао је Пиринеје и опљачкао Бордо, а затим се упутио ка Сан Мартин де Туру[4], да би
нашао смрт октобра 732. године, када је франачки мајордом, Карло Мартел, потукао до
ногу арапску војску у бици код Поатјеа и тиме зауставио даље муслиманско напредовање
у Европу. Међутим, Септиманија је остала у маварским рукама све до 759. године када је
Пипин Мали успео да их протера и одбаци с друге стране Пиринеја[1].

Стварање новог друштвеног поретка

Ал-Хор и његови наследници били су представници или емисари калифа из Дамаска, а
везу између њих је представљала влада у Африци. Како су везе између Дамаска и Африке
биле веома лабаве, ни веза између Африке и Иберијског полуострва није била ништа
тешња[1].

Освајачка војска је, као и аутохтоно становништво Хиспаније, било разнородно и нимало
етнички хомогено. Вође су биле углавном Арапи, Сиријци и Египћани, а обични војници
су били углавном Бербери, у чију лојалност њихови вође нису били безрезервно
сигурни[2]. Неколико муслиманских племена и народа су били у сталним међусобним
сукобима, тако да је насељавање на Иберијском полуострву је било стално ометано
ривалствима и фракцијама која су настајала у Африци. Иако су сви они условно речено
прихватали суверенство Дамаска једино што је повезивало ове групе била је религија,
која, како је већ напоменуто, није била мотив ове инвазије[1]. На крају су сви били
насељени у деловима полуострва која су највише личила на пределе одакле су потицали:
Арапи су добили долину Гвадалкивира, Египћани су се населили у Мурсији, где су се
бавили уметношћу и пољопривредом; јеменска племена су се населила у околини Севиље,
а Сиријци из Дамаска су се населили у Гранади, који су уједно и чинили владајућу
класу[1][2]. Осим Бербера, који су добили планинске зоне Андалузије и Екстремадуре,
освајачи су запосели најбоље земље и најбоље положаје, али нису били бројни. Као
резултат ривалства између припадника елите почео је да се развија индепендистички дух
који је најпре почео да се одражава у локалној независности[2].

Нови господари су хришћанско становништво третирали боље него њихови визиготски

владари. Осим спорадичних прогона које су добрим делом изазивали сами хришћани[1],
вера, права и добра хришћанских поданика су поштована. У црквама су се одржавале
сваки дан мисе, а хришћани који су живели међу муслиманима и прихватили њихов начин
живота и облачења добили су име мозарапи. Хришћани који су прихватили ислам добили
су име на арапском муладији, а на шпанском ренегадоси (шп. renegados). Јевреји, који су у
Визиготском краљевству били честа мета верских прогона, код нових господара су
уживали углед и често су држали високе државне положаје[1].

Током првих 40 година након муслиманске инвазије, негде око 20 емира је владало Ал
Андалузом с више или мање успеха и под врховном влашћу калифата из Дамаска. Године
750. династија Абасида је збацила Омејаде и престоницу пренела у Багдад. Северна
Африка је одбила да призна врховну власт Абасида и прогласила је независност од
Абасида, а 755. или 756. године на Иберијско полуострво је стигао и Абд ел Рахман (или
Абдераман), омејадски принц који је успео да избегне покољ ком је његова породица била
подвргнута у Дамаску и који је преузео власт у Ал-Андалузу и 758. године успео да
прогласи независност Кордопског емирата од абасидског калифа из Багдада.

Напомене
1. Арапско име Гибралтара је Chabal Táriq, што буквално значи Тариково брдо[4]
2. Гроф Касије је био визиготски племић који је владао територијом између Туделе,
Тазоне Ехеје и Нахере који је прихватио ислам и постао омејадски вазал. Од њега потиче
угледна и веома утицајна муладска породица муслиманске Шпаније између 8. и 10. века,
Бану Каси (на арапском: Banu Qasi — синови Касија).

Библиографија
Литература
  Chaytor, H. J. THE LIBRARY OF IBERIAN RESOURCES ONLINE: A History of
Aragon and Catalonia. The Muslim Conquest. London, Methuen, 1933. (извор)
 Gabriel Jackson. Introducción a la España medieval. Los siglos de dominación islámica.
Alianza Editorial SA, Madrid, España, 2008 (ISBN: 978-84-206-6197-1)
 José Mª Mínguez. La España de los siglos VI al XIII. Nerea, San Sebástian, 2008 (ISBN :
84-89569-72-X)
 Joaquín Vallvé: La invasión árabe de España. La conquista y sus itinerarios. (извор)
 Medieval Sourcebook: Al Maggari: Tarik's Address to His Soldiers, 711 CE, from The
Breath of Perfumes (извор)
 Medieval Sourcebook: Ibn Abd-el-Hakem: History of the Conqziest of Spain, trans. by
John Harris Jones (Gottingen, W. Fr. Kaestner, 1858), pp. 18-22 (извор)
 José Nieto Sánchez. Historia de España. De Tartessos al siglo XXI. Libsa, Madrid, 2008
(ISBN: 978-84-662-1748-0)

Референце
1. Chaytor. A History of Aragon and Catalonia (извор)
2. Gabriel Jackson. Introducción a la España medieval
3. José Mª Mínguez. La España de los siglos VI al XIII. Nerea, San Sebástian, 2008 (ISBN : 84-
89569-72-X)
4. Joaquín Vallvé: La invasión árabe de España. (извор)
5. Medieval Sourcebook: Al Maggari: Tarik's Address to His Soldiers, 711 CE, (извор)
6. Medieval Sourcebook: Ibn Abd-el-Hakem: History of the Conquest of Spain, (извор)
7. José Nieto Sánchez. Historia de España.