Professional Documents
Culture Documents
Константин Велики, глава некадашње колосалне мермерне скулптуре израђене након 312. у част
победе над Максенцијем. Данас се налази у музеју Капитолини, у Риму.
Лични подаци
Датум рођења 27. фебруар 271. или 273.
Наис
Место рођења
(данас Ниш, Србија)
Датум смрти 22.мај 337.
околина Никомедије, Битинија
Место смрти
(данас Измит, Турска)
Династија
Константинова династија (293—363)
Владавина
Претходник Констанције I Хлор
25. јул 306. — извикан за августа на Западу у Ебуракуму
(данашњи Јорк, Енглеска)
Датум и место крунисања
19. септембар 324. — проглашен за цара уједињеног
Римског царства
Период владавине (306—337)
Наследник Константин II, Констанције II и Констанс
Породица
Отац Констанције I Хлор
Мајка Хелена
Минервина
Супруге
Фауста
Са Минервином:
Крисп
Деца Са Фаустом:
Константина, Јелена, Фауста, Константин II,
Констанције II и Констанс I
Константин I Велики (пунo име: Флавије Валерије Константин; лат. Flavius Valerius
Constantinus[1][2]) је био је римски цар од 306. до 337. године и представља једну од
кључних личности у историји Европе и хришћанства. Спровео је читав низ важних
административних и војних реформи које су оснажиле Римско царство, уздрмано великом
кризом 3. века. Његова улога у даљој историји Европе била је пресудна — као први
римски владар који је пригрлио хришћанство, дотад веру прогоњене мањине, Константин
је покренуо христијанизацију Царства, чиме је, уз оснивање Константинопоља, поставио
темеље будућем Византијском царству. Као први хришћански цар, велики добротвор и
ктитор хришћанске цркве, Константин је након смрти био канонизован. У православним
црквама поштује се као светац и равноапостолни цар. У Српској православној цркви свети
Константин се слави заједно са својом мајком, светом Јеленом, 3. јуна по новом
(грегоријанском), односно 21. јуна по старом (јулијанском) календару.
Садржај
Извори
Живот пре ступања на престо
Рођење и порекло
Стварање прве тетрархије
Константинова младост
Прогони хришћана
Стварање друге тетрархије
Одлазак у Британију
Проглашење за цезара Запада
Борбе за превласт
Максенције и Север
Константин и Херкулији
Споразум из Карнунтума
Максимијанов крај
Соларни култ и паганска визија
Галеријева смрт
Освајање Италије
Битка код Милвијског моста
Хришћанска визија
Константин и Лициније
Хришћански владар Запада
Милански едикт
Битка код Хадријанопоља (313)
Донатистички проблем
Bellum Cibalense
Коначни обрачун
Константин, једини владар Римског царства
Оснивање Константинопоља
Никејски сабор
Погубљење Криспа и Фаусте
Последње године
Напомене
Библиографија
Литература
Референце
Препоручена литература
Погледајте још и…
Извори
Савремени извори о животу првог хришћанског цара су бројни и припадају различитим
жанровима, и написани су углавном на грчком или латинском, језицима Римског
царства[3].
271.
288.
293.
297.
303.
305.
306.
307.
308.
310.
311.
312.
313.
314.
316.
317.
321.
323.
324.
325.
326.
327.
330.
332.
333.
334.
335.
337.
27. фебруар — рођен је Константин у Наису (данас Ниш, Србија). Тачна година
није позната, али се верује да је Константин рођен између 271. и 273. године.
Евсевије Цезарејски, хришћански теолог и историчар цркве и епископ свог родног града
Цезареје у Палестини, саставио је два веома значајна дела: Историја цркве (Historia
Ecclesiastica) и Живот Константинов (Vita Constantini). Историја цркве у својих првих
седам томова прати развој хришћанства од својих почетака до 3. века. Након Великог
прогона хришћана у 3. веку Евсевије је проширио своју Историју осмом књигом која је
обрађивала ове трагичне догађаје. Девета књига говори о Максимијановим прогонима и
Константиновом преображењу 313, а десета говори о Константину као заштитнику цркве
на Западу којој је касније додат и епилог Константинове победе над Лицинијем 325.
године. Ове три последње књиге су изузетно битне за проучавање периода у ком се
Константин постепено уздизао на власт[4]. Из полемичких разлога дословно је у преводу
на грчки донео низ законских аката и јавних докумената (нпр. ткз. Милански едикт,
владарска писма водећим епископима) који су илустровали царску политику према цркви.
Могуће да је Евсевије сакупљао материјал за даљу допуну Историје цркве, али је након
Константинове смрти 337. решио да састави животопис првог хришћанског цара. Живот
Константинов, тачније, Житије блаженог цара Константина, како гласи пун назив овог
дела на грчком, мешавина је биографије и панегирика првом хришћанском цару[6], и
написан је на грчком језику између 336. и 339. године. Представља преглед
Константиновог живота из црквене перспективе[3]. Ово дело пружа најдетаљнији опис
Константиновог преображења као и касније цареве подршке цркви на Западу. Такође
говори о Константиновој победи над последњим паганским царем, Максенцијем, као и
Константиновим покушајима да реши сукобе унутар цркве настале због хијерархијских и
доктриналних питања. Такође, Евсевије и у ово дело укључује многе корисне документе
као нпр. царска писма, едикте и законе[5]. С друге стране, оскудева у подацима о војним и
политичким питањима, као и информацијама које не иду у прилог Константину и његовој
репутацији. Ипак, ако узмемо у обзир да је Евсевије желео да ово дело посвети искључиво
верском аспекту Константиновог живота, онда оно представља најкориснији извор за
проучавање Константиновог односа са хришћанством[5]. У прве две књиге, у којима је
обрадио период до Првог васељенског сабора у Никеји 325. Евсевије се придржавао
хронолошког начина излагања. У трећој и четвртој књизи пак преовладава панегирични
тон, а Евсевије се више бави црквеним него световним догађајима везаним за
Константинову владавину. Једно од објашњења је и да се Евсевије, као провинцијски
епископ, ипак није превише разумео у високу политику, те се бавио њему блиским
темама. За разлику од Историје цркве, која је стекла доста поштовалаца и настављача,
Живот Константинов је већ почетком 5. века био ретко читан и коришћен спис, једним
делом због компликованог стила, али и због сумњичавости коју су Византинци гајили
према Евсевијевом држању по питању аријанства.
Сирмијум, модел римског града из визиторског центра Царска палата у Сремској Митровици.
Сирмијум је у доба тетрарха био једна од владарских резиденција. У њему су, са прекидима,
боравили Диоклецијан (290—294), вероватно Галерије (293?), Лициније (316) и Константин (317
—324). Неколико царева рођено је у Сирмијуму или његовој околини. У околини града рођен је око
250. цар Максимијан, Константинов таст, а у градској царској палати Констанције II, средњи
син Константина и Фаусте, 317. године.
О Константину су похвално писали и грчки пагански аутори током већег дела 4. века.
Праксагора из Атине је саставио похвалну биографију цара Константина недуго након
смрти цара кога је приказао као победника над тиранима и ујединитеља раздробљеног
царства. Садржај Праксагориног дела је нажалост сачуван само кроз сажетак у
Библиотеци великог љубитеља антике, цариградског патријарха Фотија (858—867; 877—
886) из 9. века. Другу похвалну историју о Константину, из пера једног грчког паганског
аутора, саставио је софиста Вемархије, верни присталица Констанција II (337—361).
Захваљујући Суиди, византијској енциклопедији из 10. века, знамо да је Вемархијева
историја била написана у десет књига, али нам ништа друго није познато, читаво дело је
неповратно изгубљено.
Кратка дела разних латинских аутора 4. века, срећом, редом су сачувана. Крајем
владавине Констанција II, око 360. године своју кратку историју О царевима (De
Caesaribus) је објавио сенатор родом из Африке, Аурелије Виктор. Виктор је ценио
Константина као победника у ратовима и способног администратора, али је, као римски
традиционалиста, само укратко и увијено споменуо цареве велике реформе на пољу
религије и оснивање Константинопоља. Евтропије, канцелар (magister memoriae) цара
Валенса (364—378), саставио је још једну кратку историју на латинском, Бревијар од
оснивања Рима (Breviarium ab Urbe Condita). Пошто је писао током владавине
Валентинијанове династије Еутропије је, слично Светонију или Амијану Марцелину,
желео да прикаже и добре и лоше стране ранијих царева тако да је подвукао и
Константинове негативне особине попут славољубивости и склоности ласкавцима.
Уравнотежену карактеризацију цара Константина оставио је и анонимни пагански аутор
са краја 4. века, познат као Псеудо-Виктор чије је дело Епитоме о царевима (Epitome de
Caesaribus) представљало кратки преглед историје царства од Августа до смрти Теодосија
I 395. године. Разложно и важно дело о Константиновој раној каријери, његовим ратовима
и световној политици представља кратко латинско дело О пореклу цара Константина
(Origo Constantini) чији је аутор, такође паганин, у историјској науци познат као
Валесијев аноним (Anonymus Valesianus). Константин се помиње свега на неколико
места и у преосталом делу Историје (Res Gestae) Амијана Марцелина, најзначајнијег
латинског историчара 4. столећа, која, као што је познато, обрађује догађаје од 353. до 379.
године. Из ових кратких помена не може се са сигурношћу рећи како је Амијан Марцелин
приказао Константинову владавину.
Треба поменути дело непознатог аутора, Порекло цара Константина (Origo Constantini
Imperatoris), написаног негде између 340. и 390. године. Дело написано на латинском
језику, готово се у потпуности концентрише само на Константинову војну и политичку
каријеру[5].
Такође су веома битни извори и царева преписка, проповеди, едикти и закони које је
Константин саставио и који су преживели до данашњих дана било у својим оригиналним
латинским верзијама, било као каснији грчки преводи[8].
Што се тиче модерне историографије, треба обазриво приступати одређеним ауторима, јер
често постоје потпуно опречна мишљења. Као хришћански светац и оснивач
Константинопоља, Константин је често приказиван у најбољем светлу и као оснивач
византијске цивилизације[9]. С друге стране, одређени историчари, као Јакоб Буркхарт,
историчар из 19. века, или Белгијанац Анри Грегоар, историчар из 20. века, покушали су
да оцрне Константина довођењем у питање кредибилитет Евсевијевих дела и самог
Евсевија. У сваком случају, проучавање Константинове личности и значаја, како за
историју Европе, тако и за црквену историју, јесте веома сложен и вишеслојан задатак
коме треба приступати пре свега неутрално и критички[9].
Поред писаних, такође су значајни и материјални извори које нам нуде многобројни
археолошки остаци из времена у ком је живео Константин. Константин је подигао многе
значајне грађевине које су се одржале до данас широм Британије и Галије на Западу, као и
на Истоку у Тракији и Јудеји[10].
Константин, чије је пуно име било Флавије Валерије Константин (лат. Flavius Valerius
Constantinus), родио се 27. фебруара 271. или 273. године[11][12], у римском граду Наису
(лат. Naissus) који се налазио на месту данашњег Ниша, у провинцији Горња Мезија (лат.
Moesia Superior) која је отприлике обухватала територију данашње централне Србије[12].
Датум Константиновог рођења познат је из римских натписа, али се година његовог
рођења изводи према подацима из извора који бележе цареве године у тренутку када је
умро, или према изворима који бележе његову старост на почетку или крају његове
каријере[12]. Тако је Константинов савременик и биограф Евсевије Цезарејски записао
како је Константин почео да влада у годинама у којима је Александар Велики умро, а да је
живео двоструко дуже од Александра[13][14]. Такође на крају дела Живот
Константинов, Евсевије тврди да је Константин владао скоро 32 године, и живео скоро
дупло више.[14] По Евсевијевом рачуну, Константин је 337. умро у 64. години живота,
што би значило да је рођен 273. године. Такође Зосим и Сократ следе Евсевијеву линију и
тврде да је Константин умро непосредно након свог 64. рођендана.[14] По осталим
наративним изворима Константин је имао између 60 и 65 година у време смрти. Битан
проблем такође представља и чињеница да су царски панегирици и друга средства царске
пропаганде стално преувеличавала цареву младост[13].
Константинов отац, Констанције Хлор, тада римски официр високог ранга, био је
пореклом највероватније са територије данашње југоисточне Србије где се у 4. веку
налазила провинција Прибрежна Дакија (лат. Dacia Ripensis)[15][16][14], а мајка Хелена,
била је жена скромног порекла, према неким изворима, гостионичарева кћи и
највероватније пореклом из Дрепанума у Битинији[15][14]. Међутим, неки историчари
сматрају да је Константин подстакао погрешно веровање да је Дрепанум у Битинији био
њено родно место тиме што је тај град касније преименовао у Хелениопољ[17]. О
Хеленином пореклу се доста расправљало у науци. Највероватније је да је радила као
служавка (stabularia) у некој од многих крчми које су се налазиле на римским путевима
источних провинција[14]. Треба подвући да је Хелена као крчмарица припадала најнижем
слоју римског друштва и да није искључено да се по потреби или по присили бавила и
проституцијом.[16].
Констанције је упознао Хелену највероватније око 270. године када је као гардиста цара
Аурелијана (270—275) путовао у царској пратњи кроз Малу Азију. Пошто су Констанције
и Хелена припадали различитим друштвеним класама, највероватније је да су живели у
конкубинату, јединој врсти брака могућној супружницима непомирљивог друштвеног
порекла, што потврђују и неки извори који називају Хелену Констанцијевом
конкубином[14]. Међутим, други, много веродостојнији извори називају је
констанцијевом uxor coniunx, то јест, супругом. С обзиром да су се њих двоје упознали и
основали породицу пре него што је Констанције постао трибун и цезар, брак је био
највероватније сасвим легалан, као и њихов син Константин.[14]. Пошто је сам
Константин рођен у Наису, могуће је да су Констанције и Хелена живели у балканским
крајевима[16].
Констанције је био храбар и талентован вођа како на бојном пољу тако и у државним
пословима, док је Хелена била достојанствена и веома побожна жена[18]. Констанције,
иако је након свог успона био одвојен од Константина на дужи временски период, прво се
постарао да Константин добије образовање које ће га припремити за посао цара, а затим
да га врати под своје окриље и да му обезбеди место у линији наслеђа. Хелена, иако је
након Констанцијевог успона била скрајнута, није се никад преудала и живела је увек у
близини свог сина. Након успона, Константин ју је вратио у јавни живот и издигао до
ранга августе, римске царице[18].
Стварање прве тетрархије
Прва тетрархија. Скулптура из 4. века, исклесана у црвеном порфиру из египатских
каменолома. Статуа представља деперсонализоване цареве како би приказала јединство
царског колегијума. Војне униформе и руке на дршкама мачева демонстрирају одлучност
тетрарха. Вероватно је првобитно подигнута у Никомедији, Диоклецијановој
престоници. Пренета је у Константинопољ, одајке је после 1204. доспела у Венецију, где
и данас стоји на углу цркве Св. Марка.
У теорији, Римско царство било је изборна монархија, међутим, сваки цар чија је позиција
била стабилна, није искључивао своје синове као наследнике. Стога су Диоклецијан и
Максимијан, који су се јавно представљали као браћа, 293. године усвојили Галерија и
Констанција[20][19]. Такође, цезари су били још јаче везани за августе тако што су се
морали оженити кћеркама двојице августа. Констанције је већ пре априла 289. морао да се
растане од Хелене и да се ожени Максимијановом ћерком (или пасторком) Теодором[20],
док се претпоставља да је Галерије морао да се разведе од своје жене како би се оженио
Диоклецијановом кћерком Валеријом[21][19].
Како су сами августи том приликом усвојили епитете Диоклецијан — Јовије (од лат. Iovius
— који потиче од Јупитера), а Максимијан — Херкулије (од лат. Herculius — који потиче
од Херкула), онда су самим тим и Галерије и Констанције постали „унуци“ тих
божанстава и припадници династија Јовија и Херкулија. Цезари су такође том приликом
добили и своје сопствене божанске заштитнике — Сунце, које је било популарно
божанство на Истоку, за Галерија, а Марс, популарно божанство на Западу, за
Констанција[22]. Ипак, иако је сваки тетрарх имао сопствено божанство заштитника,
јединство тетрарха је било оно што се истицало у свим званчним документима и
уметности[22].
Диоклецијанова мермерна биста из Археолошког института у Истанбулу. Приказан је са
кратко потшишаном брадом како су то имали обичај да носе илирски војници, и царском
круном. Биста датира из раног периода његове владавине у Никомедији.
Тетрархија је требало да послужи као решење за више проблема насталих као последица
кризе 3. века: на првом месту, питање наследства престола и заштита Царства од спољних
напада варвара али и од унутрашњих напада узурпатора, а са опоравком на војном и
политичком плану, и економски опоравак царства и успостављање културног јединства
римског света. Хијерархија унутрар тетрархије је била јасна: Диоклецијан је био старији
август који управља источним делом царства у чему му помаже цезар Галерије.
Максимијан је био Диоклецијанов савладар који управља западним делом царства уз
помоћ свог цезара, Констанција. Пошто су сва четворица морали да воде координоване
походе, још у првим годинама тетрархије успоставили су четири престонице у којима је
сваки тетрарх имао своју царску палату: Диоклецијан у Никомедији, у северној Битинији;
Галерије у Солуну, испод границе на доњем Дунаву у северној Грчкој; Максимијан у
Милану, испод алпских провинција у северној Италији; Констанције у Триру иза границе
на Рајни[22].
Овај систем владавине донео је велике промене на многим плановима које су имале за
циљ да помогну у процесу опоравка Царства на политичком, војном, административном,
економском и културном плану. На политичком плану, реформе су представљале увођење
четири царска двора са сопственим бирократским апаратом са којих се управљало
одређеним делом огромне царске територије[23]. На војном плану, сва четири цара су
значајно проширила војне снаге Царства и учинила их разноврснијим[23].
Константинова младост
Црна капија (Porta Nigra), изграђена око 200. године. као капија римског града Августа
Треверорум (данас Трир у Немачкој). Град је био главна резиденција Констанција Хлора, а
затим и Константина пре 312. године.
Поставши један од четири цара, Констанције је сигурно имао велике планове за свог сина.
Још док је био провинцијски гувернер и војсковођа, Констанције се побринуо да
Константин научи основе латинског језика и да стекне прва војничка искуства[28]. Кад је
постао део царског колегијума, његов син је имао око двадесетак година. Писани извори и
новчићи из тог периода сведоче да је Константин веома личио на свог оца, и да је имао
јако изражене физичке црте својих илирских предака[28].
Највероватније између 293. и 296.[29], био је послат на Диоклецијанов двор, на ком се
налазио и Максенције, Максимијанов син[21]. С једне стране, могуће је да је Константин
био залог доброг владања и спутавања амбиција свог оца[30]. Са друге стране,
Диоклецијан је вероватно Константина, као и Максенција, сматрао будућим цезарима, па
је зато желео да их на свом двору образује и упути у административне и војне послове[21].
Константин је 305. године био већ зрео човек од тридесет две-три године са високим
чином у војсци и ратним заслугама које су га чиниле идеалним кандидатом за место новог
цезара, како по заслугама, тако и по пореклу[29]. Максенције је такође највероватије
такође служио под Галеријем и у том моменту налазио се или у Италији или у Никомедији
у ишчекивању да постане цезар на Западу[36].
Првих шест година тетрархије цареви су провели у ратовима и војним походима борећи се
против узурпатора и варварских напада. Нови поредак и нова организација царства и
административног апарата отежавали су узурпаторима могућност побуне против
централне власти, док је јака војска стратешки распоређена по граници Царства отежавала
варварске упаде. Касније, августи су боравили углавном у својим престоницама одакле су
управљали царством, док су цезари боравили у својим удаљеним престоницама одакле су
надгледали сигурност граница Царства[37]. Диоклецијан је боравио или у Никомедији или
у Антиохији, одакле је владао својим диоцезама Азијом, Понтиком и Оријентом. Галерије
је био стациониран у Солуну одакле је водио походе против Маркомана (299), Карпа и
Сармата (301-2) и одакле је надгледао Панонију, Мезију и Тракију. Максимијан је из
Милана владао Италијом, Хиспанијом и Африком, док је Констанције из Трира надгледао
Британију, Галију и Вијененсис и одакле је одбио неколико германских напада[37].
Прогони хришћана
Фреска Христа представљеног као божјег пастира, катакомбе Св. Домитиле (Рим, 3. век).
Први царски едикт против хришћана донет је 23. фебруара, а обнародован је 24. фебруара
303[44] Лактанције и Евсевије[45] наводе да је овај едикт је налагао уништавање
хришћанских богомоља и обредних књига, као и сваке куће у којој би се нашао примерак
Библије, и лишио је хришћане појединих грађанских права попут правне заштите и права
гласа[46]. Први симболичан акт почетка Великог прогона изведен је у зору 23. фебруара.
Префект Никомедије је уз помоћ војске и пореских службеника упао у хришћанску цркву
и спалио свете књиге, конфисковао црквено злато и разделио га као ратни плен међу
војницима. Преторијански стражари су онда упали са секирама и за неколико сати
сравнили цркву са земљом[45].
Следиле су две године нечувеног крвопролића и насиља. Као одговор на отпор који су
хришћани пружали, Диоклецијан је у лето 303. године издао други, строжи едикт којим је
било наређено да се сви хришћански свештеници затворе. Пошто су се тамнице ускоро
напуниле, врло брзо је следио и трећи едикт којим је обећана амнистија за све хришћанске
свештенике који буду јавно принели жртву паганским боговима1. Евсевије и Лактанције
извештавају да су свештеници били подвргивани суровом мучењу које се често
завршавало смрћу мученог. Такође кажу да су многи свештеници храбро издржали
тортуру, али да је био и известан број оних који су попустили и принели жртве паганским
боговима[47]. У јануару 304. године Диоклецијан је планирао пут из Равене у Никомедију
након што је у Равени прославио свој нови конзулат 1. јануара. Пре тога је био у Риму где
је прославио двадесет година владавине августа (vicennalia) и десет година владавине
цезара (decennalia) и где се састао са Максимијаном. Током пута, Галерије га је убедио да
изда последњи, четврти едикт против хришћана којим је наредио да сви царски поданици
морају да принесу жртве паганским боговима на јавним олтарима под претњом смрти
уколико то одбију. Лактанције и Евсевије извештавају да су хришћани били масовно
мучени и убијани не би ли пристали да се повинују наређењу и да принесу жртве римским
боговима, и да су јавно биле спаљиване чак читаве групе хришћана који су одбили да се
покоре наредби из едикта[48].
У западном делу царства, едикт је био примењиван у знатно блажем облику. Иако су у
Максимијановом делу царства били забележени хришћански мученици у Африци и
Нумидији[49], Констанције је примењивао едикт само делимично и врло произвољно —
ограничио се на рушење цркава, али не само да није практиковао, него је чак забранио
мучење и погубљење хришћана[49][47]. Лактанције хвали овај Констанцијев став и каже
да иако је Констанције уништио неколико цркава, сачувао је прави храм Божји који је
тело човеково. Сви извори наводе да је он био најблажи и да је имао најлибералније
погледе на верско питање од сва четири цара. Сматрао је да све док хришћани служе
верно државу и моле се свом богу за њу и њено добро, нема разлога за да се прогоне[48].
Што се тиче осталих едиката објављених након првог у источном делу царства,
Максимијан и Констанције нити су их објављивали нити су их примењивали у западном
делу царства[49].
Диоклецијан је, међутим, током путовања озбиљно оболео и могао је да путује углавном
само у носиљци. У Никомедију је стигао 28. августа већ веома болестан[29]. Свечано је
отворио игре 20. новембра, да би му се након тога здравствено стање нагло погоршало те
се болесни цар потпуно повукао у своје одаје, што је дало простора за гласине да је умро.
Лактанције је видео у овој болести божју казну за прогон хришћана[50]. С друге стране,
организованост цркве, бројност хришћана на Диоклецијановом двору, као и
незаинтересованост паганске већине за антихришћанске мере[44], донела неспокојство
Диоклецијану и Галерију, те су прогони нагло почели да јењавају.
Констанцијев син Константин и Максимијанов син Максенције били су јавно и више него
јасно прескочени у овој новој подели власти, а за то је био заслужан искључиво Галерије.
Сматрао је да је Максенције размажен и неспособан, а Константин, иако вредан кандидат,
превише независног духа и као такав потенцијално опасан. Иако је Диоклецијан био
против, али Галерије је био толико упоран да је на крају болешљиви август попустио[50].
Такође је била направљена нова подела царства: Констанције је добио Хиспанију коју је
припојио Британији и Галији којима је већ од раније владао као цезар, док је Галерије
својим поседима додао Малу Азију. Север је добио Италију и Африку, док је Максимин II
Даја добио Оријент[36]. Максенције је остао у Риму, док се Константин, нешто касније,
придружио свом оцу у Британији[53].
Одлазак у Британију
Изгледа да је оваквим исходом догађаја Константинов положај на Галеријевом двору
постао опасан. Један од разлога био је и тај што је Константин пред крај Великог прогона
јасно и гласно изражавао своје неслагање са верском политиком коју је наметао Галерије.
Више извора наводи како је Галерије држао Константина као таоца и како га је намерно
омаловажавао и понижавао[54], и како је у више наврата на суптилан начин излагао
Константина непотребним опасностима не би ли овај "несрећно" изгубио живот. Нпр. под
изговором да се ради о војној вежби, натерао је Константина да се бори у арени с дивљим
животињама, али је Константин успео да изађе као победник. Другом приликом, послао је
Константина да предводи јуриш коњице кроз мочваре против Сармата — Константин је
извојевао победу и заробио сарматског вођу. Лактанције поводом ових догађаја каже да
предосећа да Константина штити бог за будуће задатке које има припремљене за њега[35].
Лактанције описује Галерија као „злу звер“ (bestia mala) која се сматрала господарем
целог света. Презирао је свог савладара, Констанција, због благе нарави и слабашног
здравља. Пошто је уклонио све који би могли да се супротставе његовој верској политици,
не само да је отпочео нови ужасан прогон хришћана, него је почео и паганским
поданицима да одузима грађанска права и користи тортуру у судским споровима[35].
Констанције је свакако био свестан опасности у којој се налазио његов син. Осим тога, сва
деца коју је имао са својом законитом женом Теодором нису доживела пубертет, а његово
здравље је било све слабије, тако да су све његове наде у вези са својим диснастичким
наследником биле положене у Константина, који је као цезарев син био припреман за
улогу цара, био је одличан и вешт војник и уживао је углед међу војницима од којих су
многи били веома разочарани кад је Константин није добио положај цезара у Другој
тетрархији[54]. Међутим, морао је да игра врло пажљиво и врло мудро ако је хтео да
сачува живот свог сина и да га произведе у свог наследника. Зато је, уместо да се пресели
у западну престоницу Милано (Галерије се преселио у источну, Никомедију), остао у
Триру где се осећао сигурнијим — био је популаран у северозападним провинцијама, тако
да је само својим поседима у Галији и Британији додао и Хиспанију како би обележио свој
статус западног августа[54].
Констанције је умро у Ебуракуму (данашњем Јорку) 25. јула 306. године. Истог дана,
окупљени војници (наводно под вођством краља Алемана, Крока) извикали за новог
августа сина покојног цара, Константина[53][57]. Константин је направио традиционални
гест одбијања, међутим, то је била само глума: и тада, као и касније, Константин је био
чврсто убеђен да је Констанције њега прогласио својим правим и јединим наследником и
да га је именовао августом Хиспаније, Британије и Галије[53].
Константин је веома добро знао да му је била потребна широка подршка народа како би се
одржао на власти. Стога је један од првих Константинових потеза био да повуче све
непопуларне мере против хришћана, оконча са прогонима на својим територијама и врати
им њихова права и имовину[58]. Био је то мудро одиграни политички потез: Константин је
овим актом потврдио свој суверенитет на територији којом је он управљао и независност
од својих савладара [58]. Такође се показао и као заштитник хришћана, и то не само на
својој територији, већ највероватније и оних хришћана који су живели на територијама
царства под управом његових савладара[58]. Лактанције, који је највероватније 306.
године побегао из несигурне Никомедије у Трир[59], тврди да је Константин, чим је
постао цар, „обновио хришћански култ и хришћанског бога“[59].
Иако је легитимитет његовог царског положаја био више него очигледан, Константин је
ипак одмах предузео мере како би и званично потврдио свој положај[58] и добио потврду
од осталих царева[57]. С тим циљем и према владајућим обичајима упутио је Галерију, као
најстаријем члану колегијума, своју бисту украшену ловоровим венцем, називајући себе
августом и Галеријевим савладаром[60]. Галерије је био толико бесан да је скоро спалио и
бисту и гласника који ју је донео[57]. Ипак, његови саветници су га убедили да се уздржи
било каквих наглих и насилних реакција упозоривши га да су војници источног царства
били веома незадовољни што је Константин био искључен из Друге тетрархије, и да би у
неком евентуалном грађанском рату врло лако могли прећи на Константинову страну[57].
Такође, Константин је контролисао Констанцијеве територије, понашао се као август, а
такође је тврдио да је по свим правилима звање августа добио од свог оца. С друге стране,
сам Галерије осећао се вреома несигурно на сопственим територијама због нових
пореских мера које управо уводио2[60]. Било му је јасно да је Константина у том моменту
било немогуће уклонити, тако да није имао друге него да прихвати Константина као цара.
Ипак, урадио је то на начин на који је нагласио да је ипак он у доминантној позицији:
прихватио је Константинову бисту и признао Константину право на престо, међутим,
послао је Константину пурпурни огртач као знак да је он, Галерије, а не Констанције, био
тај који је дао Константину царски положај[60], међутим, под једним условом: Галерије је
Константина прихватио само као цезара запада, а не августа, како је то Константин
претендовао. За новог августа прогласио је Севера, коме је Константин био директно
подређен[60][57].
Константин је мудро прихватио место цезара чиме је отклонио било какву сумњу у
легитиман начин свог доласка на престо. У сваком случају, никад није било касно за
обнављање легитимног захтева за место августа које му је његов отац лично оставио у
било ком другом, погоднијем моменту[60]. Задржао је сигурну власт над територијама
свог оца: Галијом, Британијом и Хиспанијом. Такође је учврстио свој глас доброг ратника
пошто је одбио франачки напад и спровео два заробљена франачка краља, Аскарија и
Мерогасија[61], у тријумфалном маршу у Триру[60], да би их потом бацио зверима у
амфитеатру[61]. Константин је био решен да не прави исхитрене потезе и да чека своју
прилику у сигурности својих територија[60].
Иако се Константин одмах на почетку владе приказао као заштитник хришћана, на новцу
који је ковао у ковницама на својој територији (Трир, Лондон и Арл) ипак је и даље
славио паганске богове. Без обзира на то, он је, као и његови претходници Гален, Клаудије
Готски и Констанције, мислио да је толеранција према хришћанима доносила више
користи царству и друштву од њиховог прогона. Вероватно пре прогона, Константин је
упознао многе хришћане у војсци и закључио да су храбри и поштени људи. Такође је
највероватније присуствовао Лактанцијевим предавањима у Никомедији и закључио да је
он подједнако добар предавач било да говори о филозофији и реторици старе антике, било
да говори о хришћанском учењу. У неку руку, вероватно се и идентификовао са
прогоњенима јер је и сам био на неки начин прогоњен. Хришћани су се слободно кретали
по његовом царству и двору, и могли су му служити без страха. Међутим, мало је
вероватно да је у том тренутку Константин заиста марио за хришћанство нити да је много
знао о њему. Толеранција према хришћанству је била више инспирисана жељом да се
огради од Галерија и његових следбеника, и то је био један од начина да то постигне[63].
Борбе за превласт
Максенције и Север
Биста римског цара Максенција, гипсана реплика која се налази у Музеју Пушкин, урађена према
оригиналу који се налази у Дрездену. Максенције је био Максимијанов син и Константинов
шурак, владар Италије и Африке између 306. и 312. године, цар непризнат од остале четворице
августа Римског царства. Успешно је одбио нападе Флавија Севера и Галерија на Рим и
Италију, али је Константинов поход из 312. био фаталан по Максенција који је страдао током
битке код Милвијског моста.
Максенције се и поред тога одржао као владар Италије и Африке и почетком 307. је узео
титулу августа. Галерије је одмах послао Севера да угуши Максенцијеву побуну, те је овај
кренуо ка Риму из Милана негде пред крај 307. године[64]. Максенције је, пред овом
опасношћу позвао свог оца у помоћ, пославши му пурпурни огртач и понудивши му место
августа, што је овај радо прихватио, с обзиром да никад није био задовољан тиме што је
био присиљен да напусти место августа неколико година раније[64][65]. Кад је Север
стигао пред Рим, Максенције је подмитио његове војнике који су потом пребегли на
Максенцијеву страну. Пошто се радило о војницима који су некада служили Максимијана,
није их требало превише наговарати. Север је био принуђен да побегне у Равену, а
Максимијан је онда опсео град. Након извесног времена, Максимијан је понудио услове за
предају, и Север их је прихватио у замену за свој живот. Предао се и одрекао се пурпура, а
Максимијан га је онда одвео у Рим као таоца, где је нешто касније ипак био и
погубљен[64].
Константин и Херкулији
Галерије је у током зиме и пролећа 306. и 307. био заузет борбама са Сарматима на
обалама Дунава, али на вести о Северовој пропасти, у јесен 307. одмах је кренуо у Рим да
лично уклони Максенција и Максимијана. Овој двојици је било јасно да морају да се
припреме за долазак бесног Галерија, те су наредили да се удвостручи висина
Аурелијановог зида који се пружао око града у дужини од 18 километара. Осим припреме
града за одбрану, оцу и сину је било јасно да потхитно морају наћи савезника који би био
способан да парира источноримском августу[66]. Док је Максенције водио радове на
утврђивању града, Максимијан је кренуо на пут ка Галији не би ли наговорио
Константина да им помогне. До састанка између бившег августа и младог цезара дошло је
у Триру, у Константиновој владарској резиденцији. Максимин је предложио Константину
савезништво понудивши му руку своје ћерке, Фаусте. С обзиром да је релативно скоро
остао удовац, Константин је радо прихватио царску кћер за супругу, међутим, такође је
инсистирао да Максимијан, који је својевремено и његовог оца, Констанција, обавио
пурпуром, званично прогласи и њега августом, тако да је у септембру 307. обављена
двострука церемонија — Константиново проглашење за августа и његово венчање са
Фаустом[66][67]. Међутим, лукави Константин, иако је радо прихватио царску кћер за
супругу и титулу августа, није имао намеру да у замену понуди било шта више од
политичког признања и војне неутралности[67].
У септембру 307. године Галерије је ушао у Италију и одмах се упутио ка Риму. Док се
Галерије приближавао Вечном граду, Максенције је погубио Севера. Међутим, Галеријева
војска, иако многобројна, није могла да опколи цео град и изведе успешну опсаду. Стога
се Галерије улогорио на Тибру и почео да прети Сенату и грађанима тоталним уништењем
града, али су Римљани одолели његовим претњама и остали лојални Максенцију[67]. Град
је био добро заштићен снажним Аурелијановим зидом, а Галерије је схватио да нема
довољно војске за тоталну опсаду града, па је покушао да преговара, међутим,
Максенције, да ли слутећи превару, или знајући да је Галерије слаб, одбио је његову
понуду и кренуо да подмићује војнике свог таста[67]. Неколико Галеријевих легија је тад
дезертирало, а источноримски август је био на прагу потпуног неуспеха, међутим, успео је
некако да сачува лојалност својих трупа и да се повуче из Италије дозволивши својим
војницима да пљачкају и уништавају градове и поља на свом путу[67], док је Максенције
наставио да чврсто држи под својом контролом Африку и Италију[66].
Константин је за то време објављивао на сва звона своју нову титулу августа и почео је да
кује новац на којима је приказивао Херкулије као своје савезнике, али је одбио да на
Максимијанов захтев нападне Галеријеву војску у повлачењу[68]. Још једном се показао
као веома мудар политичар — признао је Херкулије узурпаторе на западу, али и Јовијанце
на истоку, а војно се држао по страни у том сукобу и ниједној династији није пружио
војну подршку. Своју војску је употребио против германских племена на Рајни како би
одржао мир у својим провинцијама. Током 308. године, напао је територију Бруктерија и
започео градњу моста на Рајни код Келна. Две године касније, 310. борио се против
Франака у северним деловима Рајне. Кад није ратовао, посвећивао се изградњи и
реконструкцији градова, унапређењу економије, и подстицању уметности у Галији. Док су
остали актери само радили на штету својој власти, Константин је утврђивао свој углед и
популарност у народу на северозападу царства.[68]
Али, није дуго трајао Максенцијев тријумф, јер су га врло брзо снашли проблеми — морао
је да се бори против узурпатора на територији коју је и сам пре неког времена узурпирао,
јер се викар северноафричких провинција, Валерије Александар, побунио против
Максенцијеве власти и прогласио се августом, и читаве следеће године држао је под
контролом Сардинију и море између Италије и Африке[68], све док га није уклонио
Руфијан Волусијан, Максенцијев преторијански префект и искусни војсковођа.
Споразум из Карнунтума
С обзиром да је систем тетрархије био у расулу — у једном моменту било је шест царева
— Галерију је било јасно да је морао нешто да предузме. Стога је одлучио да потражи
савет од свог поочима Јовијанца, пензионисаног Диоклецијана који је до тог тренутка
безбрижно садио купус у својој палати у Сплиту. У јесен 308. у Карнунтуму у Панонији
(близу данашњег Беча) састали су се Галерије и Диоклецијан[69]. Максимијан је такође
дошао у Карнунтум где је изгледа покушао да наговори Диоклецијана да се њих двојица
опет прогласе за августе, али Диоклецијан изгледа није имао намеру да се враћа из пензије
те је заједно са Галеријем поново натерао Максимијана на повлачење са власти[70]. Затим
су Галерије и Диоклецијан одлучили да именују новог августа како би повратили
равнотежу царском колегијуму. За новог августа Запада био је проглашен Галеријев
илирски војсковођа и војни друг, Гај Валерије Лицинијан Лициније (308—324), 11.
новембра 308. године[69][70]. Галерије је остао источни август и преселио је свој двор у
Солун; Максимин Даја је остао источни цезар који је обично боравио у Антиохији или
Цезареји Маритими. Лициније, као западни август, успоставио је престоницу у Сирмију,
док је Константин остао цезар на западу са седиштем у Триру[70]. Максимијан је пристао
да се опет повуче и вратио се у Галију, док су Максенције и Александар били проглашени
узурпаторима[70].
Максимијанов крај
Максимијан, Фаустин отац, портрет на новчићу. Стари август је
310. наводно покушао да убије зета Константина уз помоћ Фаусте
али га је ћерка издала мужу. Константин је затим натерао таста
да изврши самоубиство.
Смрт три преостала члана првог царског колегијума које су се десиле између 310. и 311.
проузроковале су коначну пропаст паганске тетрархије Херкулија и Јовијана, и отвориле
су пут новој хришћанској царској династији чији је оснивач био Константин. Први који је
отишао на онај свет био је Максимијан[74].
Константину је било веома битно да утврди свој положај у Галији и Британији. С тим
циљем је и путовао више пута тамо (397. и касније 310), показујући се благонаклоним
према тамошњем становништву. У више наврата ратовао је и на граници са Германијом. С
почетка своје владавине одбио је један франачки напад, 308. године је прешао Рајну и
похарао територију германског племена Бруктери, а 310. се опет спремао на поход против
Франака[75]. Том приликом, Константин је по наговору свог таста кренуо на север у
поход против Франака на Рајни са малим одредом, док је Максимијана оставио на југу са
великим делом војске под његовом командом. Максимијан је међутим, пожурио у Арелат
(Арл) где је одмах прогласио Константина мртвим[74], и по трећи пут се обукао у пурпур.
Затим је приграбио све царске фондове до којих је могао да дође и почео великодушно да
награђује оне који су га поздравили као цара, као и да обећава једнаку великодушност
онима који то још нису учинили[75]. Константин, чим је чуо за побуну, истог је тренутка
прекинуо свој поход на Франке и запањујућом брзином3 кренуо на југ. Већина војске у
Галији остала је верна Константину[74], тако да Максимијан није чекао свог разјареног
зета. Напустио је Арл и затворио се у Масилију (данас Марсељ) која је могла да издржи
дуготрајне опсаде. Међутим, када се легитимни владар појавио, Масилијанци су отворили
капије града и Максимијан је био ухваћен и изручен Константину, који га је оптужио за
нелојалност и издају. Константин му је поштедео живот, али не задуго. У јулу 310. године,
обесио се[74]. Није искључено да је био натеран на самоубиство[75].
Панегирик је изговорен пред Константином у августу 310. године након његовог повратка
из Трира[77] и открива нову идеолошку подлогу Константиновог владарског
легитимитета и пре свега може посматрати као пропагандно оружје. Панегиричар је
највероватније имао стриктна упутства с обзиром да овај панегирик јасно прекида с
ранијим начином писања панегирика по тетрархијском приниципу[77]. На самом почетку,
песник наводи да иако постоје и други владари у царству, овај панегирик је посвећен
искључиво Константину, као да је он једини владар од важности[77]. Панегирик говори о
Максимијановој побуни, али такође открива шта је Константин 310. године тачно желео
да његови поданици мисле о њему и његовом праву на престо — присвојио је једног тако
важног претка као што је Клаудије II Готски[76]4, имао је неприкосновено и легитимно
право на престо као Констанцијев наследник и да је за то имао и божанску и овоземаљску
потврду.
На самом почетку, песник нам открива добро чувану тајну — Констанин је потомак
великог Клаудија II Готског (268—70), цара који је зауставио Готе кад су први пут
покушали да пређу границе Царства и на тај начин сачувао ред у Царству[77]. Константин
је био трећи по реду цар у породици, дакле, Константин није постао цар захваљујући
одлуком људи или нечијој љубазности, него да њему та титула припада по рођењу[77], на
основу тога што је био Констанцијев најстарији син и што је очигледно веома личио на
свог оца[77]. Песник хвали Константина као вештог војника, међутим, иако је поштовања
вредан онај ко се сопственим заслугама уздигне до пурпура (овде се алудира на
Лицинија), Константин је у царску палату у Триру ушао као легитимно проглашени
наследник, а не као претендент на престо[76]. Затим песник говори о томе како је сам
Констанције, кад га је Јупитер дочекао на небу, прогласио свог сина својим наследником,
а да су његов избор потврдили сами богови. Затим је следило овоземаљско проглашење —
чим је Констанције испустио душу, његова војска и сви поданици једногласно су
прогласили Константина новим царем. Даље песник каже да је Константину наводно ова
идеја била одбојна да је чак скочио на коња и побегао, међутим, не желећи да разочара
своје поданике, посаветовао се са царевима сениорима који су потврдили његов избор.
Затим је Константин одмах почео да се понаша као прави цар: победио је Франке који су
упали на римску територију, и подигао је мост на Рајни како би увећао римску контролу
германских племена. Затим је морао да се врати да угуши Максимијанову побуну,
међутим, германска племена уплашена Константиновим успесима, нису задавала више
проблема[76].
Овај панегирик такође садржи и опис прве, паганске визије коју је наводно имао
Константин. На путу из Марсеја у Трир Константин је посетио Аполонов храм[77]. Ту се
цару указао сам Аполон у друштву са Победом. Аполон му је понудио четири ловорова
венца од којих је сваки значио 30 година успеха и обећао му дуг и угодан живот. Онда је
сам Константин у Аполону препознао самог себе: млад, згодан, спаситељ, светски владар
чији је долазак предвидео Виргилије[78].
Овај панегирик представља једну потпуно нову Константинову царску идеологију[79].
Проглашењем себе као потомка славних царева, Константин је одбацио тетрархијски
принцип и вратио се на традиционални начин добијања политичког легитимитета
владарске титуле кроз династичко наслеђе, чиме Максимијаново проглашење
Константина августом или Галеријево одобрење постају апсолутно нерелевантни за
легитимитет Конхстантиновог царског положаја[79]. Представљањем себе као негог ког је
одабрао сам Аполон, Константин је такође одбацио и религиозни принцип тетрархије
уместо ког је успоставио култ Непобедивог Сунца (Sol Invictus)[79].
Галеријева смрт
Галерије је средином 310. године био већ озбиљно болестан. Хришћански писци су у
Галеријевој болести видели божју казну за прогон и муке на које је стављао хришћане.
Лактанције је описао страшне муке кроз које је стари цар пролазио — према његовом
опису, радило се о гадном чиру на гениталијама који су царски хирурзи покушали да
уклоне, али су повредили вену и порузроковали обилно крварење. Рана се потом
проширила на црева и задњицу, из које су црви излазили, док се цело тело буквално
распадало[79].
Можда је и сам Галерије своју болест схватио на исти начин, те је мало пре своје смрти,
30. априла 311, издао необичан едикт о верској толеранцији у своје име и у име својих
савладара[79]. Овај чин је објаснио тиме да је прогон имао за циљ да натера хришћане да
поново обожавају древна божанства својих предака, али да тај циљ није остварен,
штавише, једино што је постигнуто било је да престану да обожавају било које богове,
укључујући и свог, хришћанског[79][81]. Стога цареви објављују крај прогона и позивају
хришћане да поново обожавају свог бога и да се њему моле за добробит царева и царства.
Овим едиктом пуштени су на слободу сви хришћани широм источног дела царства[81].
Међутим, ово покајање није спасло Галерија од страшне смрти. Умро је у агонији
неколико дана касније. Према описима Галеријеве болести које су дали Лактанције и
други хришћански писци (ulcus malum in inferiori parte genitalium), брзини којом се
ширила болест, може се претпоставити да се радило о раку пениса[81].
Освајање Италије
Уклањање Максимијана 310. довело је до затезања односа између Константина и
Максенција, а Галеријева смрт је 311. године довела до нове прерасподеле снага.
Максенцијева популарност међу италијанским становништвом је нагло опадала због
пореза које је био наметнуо на територији којом је владао зато што му је додатни новац
био потребан за одржавање војске коју је наследио од Севера и Галерија[80]. Када је 308.
године самопрокламовани цар Александар, дотадашњи викар Африке, обуставио извоз
жита у Рим, у Риму су настали немири које је по свему судећи, Максенције угушио у крви.
Улице су биле пуне лешева а број мртвих се попео на 6.000[80]. Такође, ни његова
политика јавних радова није била популарна, јер је, да би могао да их плати, натерао
сенаторе да дају добровољне прилоге, а римско становништво је морало да плати порез у
злату[82]. Ни верска политика коју је водио није била задовољавајућа. Убрзо након што је
постао цар, прогласио је верску толеранцију, међутим, хришћанима ипак није враћена
конфискована имовина све до 311. године кад је рат са Константином и Лицинијем већ
постао неизбежан[82].
Максенције је имао код Вероне стационирану војску јер је очекивао Лицинијев напад из
Паноније, међутим, Константин је претекао Лицинија и са невеликом војском од око
40.000 војника прешао Алпе почетком 312. године[83]. Овај потез је био политичке
природе: Константин није смео да дозволи да Лициније победи Максенција, јер тиме би
биле озбиљно угрожене његове шансе да једног дана влада царством сам[83]. Први град на
удару био је Сегусио, који је брзо пао. Константин је међутим, забранио пљачку града и
одмах наставио са продором у Италију[83]. Пре него што је стигао у Торино, однео је још
једну победу над контигентом тешке коњице на коју је наишао, а сам град му је одмах
отворио капије[83]. Други градови су му такође послали изасланике који су му честитали
на победи. Наставио је до Милана, где је дочек био изузетно топао и пријатан[84].
Константин се задржао неко време у Милану како би се што боље припремио за даље
напредовање ка Риму.
Максенције се, на вести о неуспеху своје војске на северу, затворио унутар римских
бедема[84]. И док се Константин лагано кретао ка Риму, у вечном граду Максенције је
изгубио и оно мало подршке које је имао. Римљани му нису заборавили крваво гушење
побуне због жита, хришћанима је у сећању остало протеривање хришћанских епископа, а
ни Сенат није био поштеђен Максенцијеве тираније — сенатори не само да су били
приморани да дају добровољне прилоге како би Максенције могао да плати војску, него су
такође морали да трпе да им незасити цар присилно одводи супруге у своју постељу.
Забележено је да је жена градског префекта, Јунија Флавија, која је уз то била и
хришћанка, извршила самоубиство кад су Максенцијеви људи дошли по њу[84]. Једино је
могао да се ослони на војску.
Битка код Милвијског моста је била кратка. Већ приликом првог озбиљнијег сукоба,
Максенцијева војска се дала у безглаво бежање и понтонски мост је попустио под теретом
њиховог хаотичног преласка реке. Међу многима који су том приликом пали у реку и
удавили се под тежином оклопа, био је и сам Максенције[85].
Хришћанска визија
Лаборум на руском манастиру у Јерусалиму.
На путу ка Риму пре битке код Милвијског моста, Константин је доживео мистично
искуство након кога се дефинитивно определио за хришћанску веру. О овом догађају нам
прича Лактанције, чији је спис О смрти прогонитеља настао већ око 317/8. год. Сличну
верзију налазимо и код Константиновог биографа, епископа Евсевија Цезарејског, који је
цареву биографију саставио нешто после 337. Константин му је лично и под заклетвом
неколико година касније испричао читав догађај.
По Евсевијевој причи у Vita Constantini, цар се молио богу кога је поштовао и његов отац,
и наредног дана на небу, изнад сунца, Константин и његова војска су угледали светлосни
крст са натписом ОВИМ ПОБЕЂУЈ (грч. τουτο νικα). Цар није био сигуран у значење
визије док га у сну није посетио Христ и препоручио му да направи војни стег у облику
знака виђеног на небу и искористи га у бици. Сутрадан, Константин је питао хришћане
који су с њим ишли и међу којима је сигурно био и Осије, епископ Кордубе (данас
Кордоба у Шпанији) да му објасне сан. Они су му рекли да је заиста видео Христа и да је
знак који му је Христ препоручио значио бесмртност и победу над смрћу[85]. Константин
је онда наредио да се искује војни стег са венцем на врху у коме су се налазила спојена
грчка слова Η и Ρ у виду Христовог монограма којим је заменио римске стегове. Овај стег
је ускоро добио име лаборум — реч галског порекла, што је било разумљиво с обзиром да
се Константинова војска из 312. године састојала у великом броју од Гала и Германа[85].
Након тога, цар је одлучио да следи бога који му се указао и окупио је око себе
хришћанске свештенике од којих је затражио да га упуте у Христову веру.
Константин није био ни први ни последњи римски владар који је пре одлучујућег догађаја
тражио и добио конкретну помоћ неке више силе. Новина је била у томе што је
Константинова визија из 312. године имала јаку хришћанску црту, за разлику од оне из
310. која је била чисто паганска.5 Било како било, након 28. октобра 312. године,
Константин је себе сматрао божјим слугом, коме је Бог поверио важну мисију да Римско
царство преведе у хришћанство[85].
Константин и Лициније
Хришћански владар Запада
Константинова тријумфална капија, изграђена у Риму после победе над Максенцијем у бици код
Милвијског моста 312. године. Последња римска тријумфална капија, подигнута је на
иницијативу римског сената између 312. и 316. године. Украшена је прерађеним рељефима који
су плански узети са споменика Трајана, Хадријана и Марка Аурелија, добрих царева, са којима је
Константин хтео да се пореди.
Константин је ушао у Рим 29. октобра 312. године. За разлику од других паганских царева,
одбио је да се попне на Капитол и да принесе жртву Јупитеру. Пагански писци тврде да је
тај чин увредио Сенат и становнике Рима, али то није посве тачно. Тимоти Барнс тврди да
заправо становници Рима тада нису ни били свесни историјског значаја овог
Константиновог потеза, јер је пажња била фокусирана на политичке последице
Константинове победе: преторијанска гарда је била распуштена[86], враћена је имовина
свима којима је била конфискована у току Максенцијеве владавине, дозвољен је повратак
онима који су били у изнанству, а сви противници бившег владара Рима који су чамили у
затвору, били су пуштени на слободу[87]. Мртво Максенцијево тело било је извађено из
Тибра и одрубљена му је глава, која је прво ношена на штапу по граду, а онда је послата у
Картагину како би се његове присталице у Африци увериле да је заиста мртав и
обуставиле сваки даљи отпор Константину[87].
Милански едикт
Нису у праву ни они који сматрају да је он био потпуно хришћански опредељен, ни они који
сматрају да је био хладан политичар, прагматичар. У времену у коме је живео није било
неморално да верујете у више култова. Веровао је у култ непобедивог сунца, али је осетио
снагу хришћана и наслутио сарадњу цркве и државе која ће обележити читав средњи век.
У јануару 313. године Константин је напустио Рим и отишао на север Италије, у Милано,
како би учврстио савез с Лицинијем и венчао га са својом полусестром Констанцијом,
према договору који је био склопљен још 311. године. Почетком фебруара, Лициније је
напустио Карнутум и упутио се у Милано где су га чекали Константин и Констанција[89].
Након венчања, два августа су се позабавила политичким питањима. Рат између Лицинија
и Максимина Даје био је не само неизбежан јер иако је Максимин обуставио прогоне
хришћана крајем 312, његови хришћански поданици нису били убеђени у његову
искреност и избегавали су да отворено проповедају своју веру. С друге стране, у
Подунављу којим је владао Лициније, хришћанима, иако су престали да буду прогањани,
још увек није била враћена имовина која им је била отета током прогона[89]. Стога је
Константин извршио притисак на Лицинија те су заједно потписали споразум којим су
потврдили Галеријев едикт о верској толеранцији из 311. године и обавезали се не само да
врате хришћанима све што им је било конфисковано током прогона, него и да обештете
оне који су у међувремену постали власници конфисковане имовине хришћана[90].
Пошто смо се нас двојица, ја, Константин Август и ја, Лициније Август, срећно састали у
Милану и пошто смо размотрили све што се односило на јавно добро, међу свим стварима
које су нам се чиниле корисне у много чему за све, одлучили смо да дамо предност и ставимо
на прво место оно што се тицало поштовања богова и побожности и да дозволимо у исто
време и хришћанима и свим другима слободу да у побожности следе религију коју желе, тако
да све оно што на небу постоји буде благонаклоно према нама и свима онима који су под
нашом влашћу. Данас смо, дакле, донели спасононосну и правичну одлуку да апсолутно
никоме не буде ускраћено право да изабере и следи божју службу хришћанске религије и да
свакоме буде слободно да ум свој окрене оној религији за коју сматра да је у складу са
његовим ставовм, тако да то божанство нама буде благонаклоно, брине о нама и пружи нам
своју бригу и заштиту. Следећи тај принцип, сложили смо се да донесемо овај рескрипт да би
оно што се налази у нашим претходним одлукама које се тичу хришћана и које су упућене
твојој побожности, а чини се потпуно супротно и страно нашој благости, буде укинуто и да се
у исто време свако од оних ко има споменуто опредељење да чува хришћанску религију, може
слободно и просто да га задржи без тешкоћа.
Током лета и јесени 313. године, сви управници провинција у Малој Азији и на Истоку
добили су званично обавештење од Лицинија о новом статусу хришћана. Преживела су до
данас два која су се односила на Битинију и Палестину, с обзиром да су послата у
Никомедију и Цезареју[91]. Оба документа садрже најбиније ставке: на свом састанку у
Милану, Константин и Лициније су донели одлуку да сви њихови поданици треба да
имају све верске слободе, стога ова писма наређују свим управницима провинција да
уклоне све раније царске забране и ограничења која су се односила на хришћане[91]. Сва
конфискована имовина хришћанских цркава морала је да буде враћена без одлагања, без
обзира да ли се још увек налазила у државном власништву или је већ прешла у посед
појединаца. У случају да се сад налазила у личном поседу грађана, викар диоцезе у којој
се налазила имовина био је обавезан да надокнади штету садашњем власнику[92].
Овај састанак у Милану послужио је као основа предања о Миланском едикту којим је
Константин наводно хришћанима дао слободу вероисповести, а хришћанство учинио
равноправним са осталим религијама Царства. Међутим, Едикт о толеранцији издао је цар
Галерије, иначе познат по својим фанатичним прогонима хришћана. Непосредно пред
своју смрт, Галерије је изгледа променио свој став и 30. априла 311. издао едикт којим је
наредио обустављање прогона хришћана на његовим територијама (Балкан и Мала Азија)
и наложио им је да се моле за спас владара, државе и себе самих[93]. Сам Евсевије
Цезарејски, савременик догађаја, намерно прећуткује Галеријеву улогу у обустави
прогона, а глорификује Константинову. Такав став преовладаће у каснијој традицији,
историјска основа догађаја ће бледети, а Константинова улога ће постати доминантна у
популарној свести све до данас.
Ипак, глобално гледано, сусрет између Константина и Лицинија у Милану 313. имао је
далеко значајнију улогу од Галеријевог Едикта о толеранцији. Важност овог састанка из
313. године не налази се у проглашењу верске толеранције, већ у признању да је
пређашња политика персекуције била погрешна, па чак можда и морално неправедна, чега
није било у Галеријевом едикту из 311. године, који је оправдавао прогоне, иако је
признавао да су имали катастрофалне последице по Царство[92]. Прогон који је на Истоку
трајао пуних десет година, сада је био коначно приведен крају и хришћани су почели да
подижу нове и реновирају већ постојеће цркве, да одржавају саборе, и да се полако
враћају у уобичајени ритам који је био прекинут током читаве деценије[92]. Такође је
разумљиво и зашто је црква касније више пажње и симпатија посвећивала Константиновој
улози у доношењу Миланског едикта, пошто је и Лициније током каснијих сукоба са
Константином такође прогонио хришћане. Константин је, изгледа, искрено веровао у
хришћанског Бога, искреније и од Галерија и од Лицинија, и његова политика је на крају
победила. Константинова победа над Максенцијем 312. и сусрет у Милану 313. била су
два кључна догађаја у Константиновој каријери и верској политици, која су значајно
утицала не само на његов живот, него и на цео каснији ток историје Римског царства и
хришћанства уопште.
Лициније је желео да сачека 1. мај, како би симболички поразио Максимина на дан када је
овај постао цар. Међутим, Максимин је желео да се тај дан поклопи с његовим тријумфом
у бици, тако да је кренуо 30. априла у напад. Пре почетка битке, Максимину је понуђено
да се преда, али је он то одбио и Лициније је наредио напад. Битка је трајала цео дан, а
Лицинијева војска, иако бројчано далеко инфериорнија, почела је да добија битку.
Максимин, видевши да је битка изгубљена, одбацио је царски плашт и прерушио се у роба
како би могао лакше да побегне, а његова војска, кад је схватила да је изгубила вођу,
расула се. Део Максиминове војске је успео да побегне, а део се предао. Лициније је оне
који су се предали укључио у своје редове и наставио ка Никомедији[94].
Максимин је 2. маја прошао кроз Никомедију и покупио своју жену и децу, да би наставио
да бежи даље ка истоку. Међутим, у Кападокији се ставио на чело војске надајући се да
још није све изгубљено и да још увек може пружити отпор код Киликијских врата. Стога
је из Кападокије кренуо на југ, међутим, силовито напредовање Лицинија учинило је
Максиминов положај безнадежним, те се повукао у Тарсус, где је, под опсадом, вероватно
у јулу 313. године, извршио самоубиство[94].
Након ове победе, Лициније је овладао Малом Азијом, Сиријом, Палестином, римском
Месопотамијом и Египтом. Одмах по уласку У Никомедију обуставио је прогон хришћана
и наложио да се црква и појединци обештете из царске ризнице. Максимина је осудио на
damnatio memoriae — његови споменици су били уништени, а његово име је било
уклоњено са јавних натписа[91]. Такође је погубио све његове присталице, као и све
прогонитеље хришћана. Многи пагански свештеници и високи државни званичници били
су погубљени. Ову хајку Лициније је искористио како би уклонио све друге претенденте
на престо: наредио је смрт ванбрачног Галеријевог сина, Кандидијана, Северовог сина,
Северијана, који је био уз Максимина до краја, оптужио је за издају, осудио и погубио[91].
У Антиохији, наредио је смрт Максиминове удовице и деце6[91]. Чак ни удовице
поштованих бивших царева нису биле поштеђене: Валерија, Галеријева удовица, успела је
да побегне из Никомедије на време, међутим, 15 месеци касније, била је ухваћена у
Солуну, где јој је заједно са својом мајком Приском, Диоклецијановом удовицом, била
одрубљена глава[91]. Сада су све везе са тетрархијом биле покидане и Царство је припало
двојици амбициозних владара: Запад Константину, Исток Лицинију.
Донатистички проблем
У пролеће 313. Константин се вратио у Галију и тамо сачекао исход рата двојице источних
царева. Након Лицинијеве победе, и он је такође осудио Максимина на damnatio memoriae
и укинуо његов конзулат, а затим прогласио Лицинија својим савладарем. У лето 313.
године, Константин је ратовао на Рајни и Елби, да би у јесен исте године кренуо у кратки
поход на Британију, иако извори потврђују да је више пута долазио и одлазио из Трира у
периоду од новембра 313. до јуна 314. године[92].
Константин је прво покушао да реши овај спор сазивањем скупа епископа Италије у Риму
у октобру 313, али одлука овог сабора, која је ишла у корист православцима, није решила
сукоб[95]. Константин је био веома забринут због раздора међу хришћанима. Иако је био
сигуран да је одлука бискупа у Риму била праведна, узео је у обзир оптужбе донатиста да
су епископи били пристрасни, и сазвао је нови скуп свих епископа са територија којима је
владао за 1. август 314. године у Арлату (данашњем Арлу) на првом црквеном сабору под
царским патронатом[96]. Сабор је само поновио претходну одлуку коју су били донели
италијански бискупи: осудио Доната због праксе поновног крштења оних који су време
Великог прогона поклели[95], али када су донатисти су одбили овакво решење
Константин се тада обратио сабору "Посланицом православним епископима" (Epistula
Constantini ad Episcopos Catholicos). У говору Константин је себе назвао Христовим
слугом (famulus) који, по питању донатизма, чека Христов суд, а суд окупљеног
свештенства једнак је Христовом суду. Посланица показује да је цар већ тада располагао
довољним знањем о новој вери да би се обратио ученим епископима.
Bellum Cibalense
Лициније и његов син, Лициније Млађи. Новчић је искован у
Никомедији, 320. године. Тежак је 21 грам. Данас се налази у Кабинету
медаља у Националној библиотеци Француске у Паризу. Оба цара су
приказана са ореолима што симболизује божанску заштиту. Лициније је
коначно побеђен 324. Принуђен је да се одрекне царске власти и
интерниран је у Солун где је на крају погубљен 325. године. Ни
Константинов сестрић Лициније Млађи није био поштеђен.
Крајем 313. и почетком 314. године, Лициније је водио борбе на Истоку, на персијској
граници, да би се затим вратио у Подунавље где је крајем 315. прославио победу над
Готима. Исте године, Констанција је Лицинију родила сина, Лицинијана[92].
Након сабора у Арлу, Константин се вратио у Трир где је провео зиму 314/15. Средином
315. између јула и септембра, боравио је у Риму, где је уједно прославио и
десетогодишњицу своје владавине. Рим је напустио 27. септембра и вратио се у Галију
преко Милана, и следећу зиму 315/16. опет провео у Триру. У пролеће се опет преселио у
Галију где је почео да се спрема за рат са Лицинијем. У августу 316. године Фауста му је у
Арлу родила првог сина, Константина II, а у октобру исте године Константин је извршио
прве нападе на Лицинијеву територију[97].
Шлем из Беркасова, један од најлепших
примерака позноримске војне опреме. Откривен у
сремском селу Беркасово, код Шида, 1955. године.
Пронађен је у пару са другим, слабије очуваним
шлемом на коме се налази натпис VICIT
/LIC/INIANA којим се призива Лицинијева победа.
Могуће је да су оба шлема припадала
Лицинијевим официрима који су их сакрили или
изгубили након пораза код Цибале (Винковаца)
316. године. Данас се ови дивни шлемови могу
видети у новосадском Музеју Војводине.
Разлози које наводе извори за овај рат прилично су нејасни. Наводно, Константин је
послао свог полубрата Констанција Лицинију с предлогом да се његов шурак, Басијан,
муж Константинове полусестре Анастасије, прогласи за цезара и да му се додели Италија
на управу. Извори не наводе, али по свој прилици Константин је заправо предложио
именовање два цезара, а не само једног, од којих би други био његов син Крисп. Извори не
наводе ни датум кад се то десило, нити јасну мотивацију оваквог предлога. Стивен Мичел
претпоставља да је Константину рођење Лицинијевог сина помутило планове те је
пожурио да анулира његово право на престо постављањем свог шурака и сина на место
цезара[97]. Лициније је, према изворима, одбио предлог, и наводно наговорио Сенекиона,
Басијановог брата, да наговори Басијана да убије Константина. Басијан је ухваћен и
погубљен, а Сенекион је побегао код Лицинија који је одбио да га преда правди.
Константин је — уз додатну оптужбу да је Лициније наредио да се сруше неки
Константинови споменици у Емони — отпочео рат, познат као Цибалски рат (Bellum
Cibalense)[97].
Након тешке битке код Цибале (данашњи Винковци) 8. октобра 316. године у којој је
Константин однео победу над Лицинијем. Међутим, Лицинијева коњица била је углавном
сачувана и владар истока се повукао у Сирмијум, где су га очекивали супруга, син и
царска ризница. Бежећи даље на исток, Лициније је у Сердики пограничног заповедника
(dux) Валенса прогласио за августа-савладара. У међувремену, Константин је пристигао у
Филипопољ (данашњи Пловдив) где је одбио Лицинијеве мировне предлоге, тако да је до
нове битке дошло у околини Хадријанопоља на месту познатом као Campus Mardiensis.
Лициније је поново умакао са бојног поља, а Константин је поверовао да му је победа на
домак руке. Стога је кренуо на Визант и тек је у близини овог града сазнао да су му
Лициније и Валенс остали иза леђа у Бероји (данас Стара Загора). Овога пута, Константин
је морао да прихвати преговоре[98].
Иако Лициније није доживео одлучан пораз, Константинова премоћ била је очигледна.
Мировни споразум је, самим тим, срочен у Константинову корист. Лициније је пристао да
жртвује Валенса и да Константину препусти све европске провинције којима је владао
осим Тракиије, (Доње) Мезије и Мале скитије (Добруџе). Тиме је установљена је нова
граница између западног и источног дела Царства — Константинове територије су се сад
простирале све до Тракије, и његовог родног града, Наиса. Мир између два цара учвршћен
је у Сердики 1. марта 317. где су Константин и Лициније потврђени као августи, а за
цезаре су проглашени Константинови синови Крисп и Константин II и Лицинијев син
Лициније Млађи[99].
Коначни обрачун
Иако је фискална политика коју је Лициније водио у периоду између 317. и 321. била
изузетно непопуларна, ипак је његов амбивалентни став према хришћанству био
одлучујући фактор изразито наглог пада његове популарности, и у исто време дао је
Константину изговор да га опет нападне. Након битке код Цибале, протерао је све
хришћане с двора, и почео је да фаворизује паганство. Терао је дворске службенике да
приносе жртве или да се одрекну својих положаја. Војницима је било наређено да приносе
жртве Сунцу, а понекад су оваква наређења била упућена и цивилном становништву. Кад
је чуо за ову праксу, Константин је 25. децембра 323. године издао наређење којим се
оштро забрањује приморавање хришћана да приносе жртве паганским боговима[100].
Лициније је онда издао серију закона који су имали за циљ да ограниче слободно
исповедање хришћанске вере: забранио је саборе и наредио епископима да не смеју да
напуштају своје епископије, забрано је мушкарцима и женама да се моле заједно,
епископи и свештеници нису могли давати савете женама, укинуо је привилегије изузећа
од плаћања пореза и учешћа у градским литургијама[100]. Када су у првој половини 321.
године персијски изасланици дошли код Константина да га моле за помоћ, Лициније их је
оштро казнио: епископа Амсеје и Понта је погубио, а цркве уништио или затворио. Тиме
је дао савршен изговор Константину када је овај кренуо у напад 324. године[101].
Упркос отворено лошим односима између цара Запада и цара Истока, Константин је током
321. године ипак одржавао привидан мир. Међутим, убрзано се спремао за рат и само је
чекао на повод да га започне. Године 323. док је Константин боравио у Солуну, на
територију Царства упали су Сармати. Цар је, гонећи их, упао на Лицинијеву територију и
прогласио победу коју је обележио ковањем свог новца. Лициније је уложио протест због
овог акта и забранио коришћење Константиновог новца на својојтериторији[102].
До одлучујуће битке дошло је код Хрисопоља у Малој Азији 18. септембра 324. године, у
којој је Константин однео победу. Лициније је побегао у Никомедију, а његова жена,
Константинова полусестра, Констанција, и епископ Никомедије, Евсевије, дошли су у
Константинов логор да га моле за Лицинијев живот. Константин је попустио пред
сестриним молбама и заклео се да ће поштедети живот старом цару, па је Лициније онда и
лично дошао како би се званично предао[103].
Септембра 324. Константин га је послао у Солун, али је ипак, упркос свом обећању,
наредио погубљење Лицинија и његовог сина[104] у пролеће 325. Разлози за овај поступак
нису најјаснији — званична верзија која је дата била је да је Лициније добио заслужену
казну јер је ковао заверу против цара. Ова прича није сасвим без основа, јер, како наводи
Барнс, у пролеће 325. године осуђен је на damnatio memoriae један конзул који је такође
припадао и римском паганском племству, што наводи на закључак да је највероватније
постојала опасност од завере. У сваком случају, Лициније је представљао потенцијалну
опасност све док је био жив, па је Константин ипак, упркос својем обећању које је дао
Констанцији, наредио да се Лициније убије, највероватније заједно са његовим
деветогодишњим сином[105].
Оснивање Константинопоља
Камеја од сардоникса из 4. века на којој Тихе,
богиња заштитница Константинопоља,
крунише оснивача града, цара Константина.
Пре Константина, Римско царство имало је само једну престоницу — Рим, који је већ од 3.
века престао да буде права царска престоница, с обзиром да су цареви већ тада бирали
друге градове за своје резиденције. Још у доба тетрарха, ни један од њих није изабрао Рим
за своје боравиште (ако изузмемо непризнатог цара Максенција), а у самој Италији,
административни и престони центар прешао је у Милано. Чак ни сам Константин никад
није изабрао Рим за своје боравиште, већ је у разним етапама свог живота боравио у
Триру, Сирмијуму, Сердици и Никомедији, да би коначно стигао на Босфор и ту на месту
старог грчког града Византиона одлучио да подигне нову престоницу царства[106].
Разлози који су навели Константина да изгради нови град, били су пре свега стратешке,
економске и политичке природе[107].
Након победе над Лицинијем која му је обезбедила власт над Истоком, Константин је 324.
одлучио да на месту старогрчког града Византиона подигне свој град. Изградња је почела
одмах и трајала је пуних дванаест година — до 336. На изградњи новог Рима био је
ангажован огроман број радника: само на земљаним радовима учествовало је истовремено
40.000 Гота[108]. Границе града одредио је сам Константин који је сместио нови град на
површину четири или пет пута већу од површине старог Византиона. Почетак радова био
је обележен 8. новембра 324. тако што је Константин, између осталог, прогласио свог сина
Констанција II за цезара. Тиме је нови град јасно везан за Константинове владарске и
династичке планове.
Цариград, чим је основан, привукао је к себи све што је остало у животу од грчко-латинске
цивилизације. Током читаве своје историје, захваљујући својој моћи, богатству и угледу, па и
самој чињеници да је очувао грчки језик, Цариград је бранио то наслеђе. Оно чиме се
Цариград може највише дичити, јесте то што је најприкладнијим премештајем средишта
царства спасио оно што се могло спасити.
Пол Лемерл. Историја Византије[109]
Нови или Други Рим, или Константинов град (Константинопољ), како су га већ
савременици незванично звали, свечано је инаугурисан 11. мајa 330. године, шест година
по почетку радова[108]. Цар је, нимало случајно, изабрао 11. мај као празник Св. Мокија,
једног од мученика из времена Диоклецијана (или чак Лицинија), за дан када је град
инаугурисан. Према каснијој традицији, Константин је прерадио један храм посвећен
Јупитеру да би ван градских зидина основао мартиријум Св. Мокија [Barnes, Constantine,
str. 222 ]. Инаугурација је била обележена одржавањем трка четворопрега на хиподрому и
отварањем јавних купатила, Зевксипових купатила, недалеко од царске палате. На
хиподрому Константин се по први пут, по речима каснијег хроничара Јована Малале из 6.
века, појавио са дијадемом украшеном драгим камењем. Исте године, цар је дао да се
искује специјални новац у част оснивања овог града.
Врло брзо, Константинопољ је постао престоница царства и културни центар грчког света.
Упркос јасно израженом хришћанском карактеру града, чак су и пагански интелектуалци
били привучени његовим сјајем. Константин је свој град обдарио Сенатом, по угледу на
онај у Риму, а такође ће имати и свој капитол и форум[108], а његови ће сенатори стећи
потпуно исти статус са римским сенаторима у року од само једне генерације када
Констанције II правно изједначи римски и константинопољски сенат[110]. По својој
величини, грандиозности и богатству, Константинопољ је требало да представља ривала
Вечном граду — Риму. Његова територија се сматрала такође италским, а не
провинцијским тлом, тако да су његови становници такође били ослобођени пореза, као
становници Рима[108]. Иако Рим није изгубио ни једну своју повластицу,
Константинопољу их је било додељено дупло више[108]. Однете су многе скулптуре,
споменици и стубови из других градова царства како би красили нови град на Босфору.
Такође, да би се привукла аристоркратија, поклањане су им нове виле и палате; да би се
привукао обичан народ, по угледу на Рим, уведено је јавно снабдевање бесплатним
житом[108]. Прва јавна расподела била је 18. маја 332. године[111]. Египатско жито, које
је раније ишло директно у Рим, сад је одлазило у Константинопољ, а такође су и
провинције у Азији, Сирији и Феникији житом плаћале порез[111].
Златни новчић Констанција II искован у Солуну између 251. и 355. На аверсу пише DN
CONSTANTIUS MAX AUGUSTUS и приказана је царва глава са бисерним венцем. На аверсу,
приказани су Рим и Цариград у облику људских фигура, Рим гледа право, док је Цариград
приказан из профила. Заједно држе венац на којем стоји натпис: VOT/XXX/MVLT/XXXX; •TES•.
Од самог почетка, Константин је свом новом граду дао изразито хришћански печат.
Изградио је многе цркве, а Евсевију Цезарејском наложио је да пошаље 50 примерака
Библије за потребе верске службе, и одбио је да дозволи практиковање било каквих
паганских ритуала[110]. Скулптуре и фонтане одражавале су типично хришћанске
симболе. Уместо уобичајених сцена из грчке митологије, град су красиле скулптуре
библијских приказа[110]. Сам град је касније био заштићен разним реликвијама као Часни
крст на ком је Исус био разапет или Мојсијев штап. Стара паганска божанства замењена
су или уклопљена у хришћанску симболику. Такође је започео изградњу Цркве св.
Апостола на месту где се некад налазио Афродитин храм. Много касније појавила се
прича о томе како је Константина навело божанско привиђење до овог места — следио је
анђела ког је једино он могао да види и који му је помогао да на тлу нацрта линију где ће
се касније поставити зидови ове цркве. Константинопољ је често био називан и Nova
Roma Constantinopolitana — Нови Рим Константинопоља. Однос два града видан је и на
новцу из 330. године: оба града приказана су у облику двеју биста што на себи носе шлем,
царски плашт и ловоров венац; али Константинопољ је тај који држи жезло[112].
Никејски сабор
Фреска на којој су приказани цар
Константин Велики и црквени оци како
држе никејски симбол вере.
Као и у Африци, тако је и црква на Истоку била подељена око бројних питања из области
теологије, дисциплине и организације. Главна расправа око које су се ломила копља имала
је за тему Христову природу[113], природу Бога и начин на који се божанско
отелотворило у Христу[114], и поприлично је уздрмала хришћанске заједнице на Истоку
да би се потом проширила и на запад. У сукобу су били следбедици либијског свештеника
Арија, и припадници правоверне хришћанске цркве. Арије је тврдио да је Христос
потчињен Оцу[114], који има примат над Сином, који је биће створено и начињено
захваујући вољи Створитеља, и није део суштине Бога. С обзиром да је Син човек, и да
има слободну вољу, самим тим је способан како за врлину, тако и за грех[114]. Аријеви
противници, правоверни хришћани, тврдили су да је Син једносуштан и вечан заједно са
Оцем, да је Син истинска реч и мудрост господа, а не једно од његових дела или
створења[115]. Епископ Александрије, Александар, након сабора који је био сазвао с
циљем да се утврди чије је учење исправно, протерао је Арија из Александрије, а његове
присталице екскомуницирао, што није допринело нестанку овог учења, већ напротив,
његовом ширењу[115].
Овај раскол у источној цркви свакако није ишао на руку Константину, који је имао чврсту
намеру да обезбеди јединство цркве. Зато је написао писмо у ком је скренуо пажњу и
Арију и Александру, и послао је епископа из Кордобе, Осију, да реши овај сукоб. Осија је
у априлу 325. године председавао сабором у Антиохији који је имао за циљ да помири две
супротстављене стране[115], и који је био увод у први васељенски сабор који је сазван три
месеца касније у Никеји.
Сабор је почео у јуну 325. године. Свечана церемонија отварања одржана је у судници
царске палате. На почетку заседања Константин се обратио сабору апелујући на слогу.
Након краћег говора који је Константин одржао на латинском, следио је превод на грчки,
да би му епископи потом предали оптужбе које су имали једни против других. Константин
је сео са оптужбама у крилу (које су касније спаљене) и прекорио епископе због неслоге.
Потом је отпочела дебата којом је председавао Осије из Кордобе. Константин је се
повукао у страну, али ипак је био довољно близу да би могао да учествује у
дискусији[117]
Нажалост, акта сабора нису сачувана, тако да је врло тешко реконструисати ток дискусије,
међутим, Константинова улога је веома јасна. Евсевије из Цезареје је касније похвалио
цара због стрпљивости коју је показао при дискусији: обраћајући се учесницима на
грчком, успео је да изглади разлике у ставовима, позивао је на слогу и хвалио оне који су
мудро говорили.[118]
Након излагања обе сукобљене стране, сабор је осудио је учење Арија из Александрије и
прихватио симбол вере који је наглашавао једносушност Оца и Сина[118]. Василије из
Цезареје ће педесет година касније тврдити да је символ вере написао кападокијски
свештеник Хермоген[118]. Осије је 19. јуна 325. године објавио Символ вере који су
потписали скоро сви аријански епископи осим двојице — Секунда из Птоломеје и Теоне
из Мармарике. Они су били протерани заједно са Аријем и још неким свештеницима који
су одбили да се одрекну својих убеђења[119].
Сабор је након тога наставио с радом и посветио се другим битним црквеним питањима,
због којих га је Константин и био сазвао, као нпр. одређивање јединственог датума за
Ускрс, статус шизматичких група, начин извођења литургија, проблеми дисциплине и
покајања, као и услова за припадање свештенству. Донет је закон по коме неко ко се
добровољно подвргао кастрацији или је позајмљивао новац уз интерес није могао да буде
свештено лице. Такође се расправљало о јурисдикцијама и хијерархији у оквиру цркве.
Сабор је нпр. потврдио традиционалне привилегије митрополита које су се с новом
поделом царства поприлично смањиле. Тако је александријски бискуп и даље имао
јурисдикцију ван граница римске провинције Египат — осим Египта, он је имао
јурисдикцију и у Либији и Пентаполису, док је римски епископ проширио своју
јурисдикцију широм Апенинског полуострва[120].
Ипак, Никејски сабор није донео толико жељени мир и слогу унутар цркве, штавише, само
је заоштрио још више поделе и донео нову еру у црквену политику[121] која се огледала у
подели и рату између табора. Две године након сабора Арије се припремио да прихвати
Симбол вере, а Константин је почео да тражи његову рехабилитацију и рехабилитацију
првака аријанске струје[116]. Од 327. аријанство је поново почело да добија на снази, да
би 337. кад је цар умро, имало готово апсолутну супрематију у источној хришћанској
цркви[121]. Након Константинове смрти, група Аријевих следбеника окупљена око
Евсевија Никомедијског и потпомогнута Констанцијем II, прихватила је формулу
сличносушности (homoiousios) Сина, што је било довољно блиско никејском учењу о
једносушности (homoousios)[122].
Како Никејски сабор није успео да реши горућа питања хришћанске доктрине, током
последњих година Константинове владавине настаје период бескрајних верских расправа
и политичких и верских натезања и надмудривања који су трајали све до Другог
васељенског сабора у Константинопољу који је сазвао Теодосије 381. године[116].
Константинове последње године загорчала је породична трагедија чији нам узроци нису
са сигурношћу познати, већ се могу само нагађати: Крисп, најстарији Константинов син,
био је убијен на путу код Пуле по наређењу свог оца. Годину смрти сазнајемо из
Consularia Constantinopolitana, а место од Амијана Марцелина[123]. Убрзо затим и
Фауста, Константинова супруга, била је нађена мртва у јавном купатилу, угушена
превеликом количином топле паре. И Крисп и Фауста били су осуђени на заборав
(damnatio memoriae). Иако имамо само нагађања у каснијим изворима, не можемо
порекнути чињеницу да су ове две смрти биле у некаквој вези. Зосим из 6. века и Зонара
из 12. века, наводе да је разлог био љубавна веза коју је Крисп имао са својом маћехом,
Фаустом[123][124]. Гргур Турски у својој Франачкој историји наводи да су Крисп и
Фауста ковали заверу против Константина, али ова верзија је мало вероватна, с обзиром да
њих двоје нису имали много заједничких интереса[123].
Новћић цезара Криспа (316—326), пречника 19 мм, и тежине 3,04 гр. Искован
у Триру, 322. године. На анверсу се приказује лик Криспа с ловоровим венцем
како држи копље и штит, а на реверсу глобус света положен на олтар на
ком пише VO/TIS/XX. Новчић се сматра веома ретким.
Према Аурелију Виктору, Фауста, бесна што ју је Крисп одбио, лажно је оптужила свог
пасторка код Константина за силовање, због чега је овај погубио рођеног сина. Међутим,
када је Константин стигао у Рим јула 326. на прославу своје двадесетогодишњице ступања
на престо, његова мајка Хелена, која је живела у Риму већ дуги низ година, састала се с
њим након чега се Константин сукобио се са својом супругом Фаустом и оптужио је да га
је преварила. Можемо само претпоставити да му је Хелена, у болу због смрти свог унука,
рекла неке ствари које није знао у вези са Крисповом осудом, што га је навело да нареди и
Фаустину смрт[125].
Такође треба потпуно одбацити тврдње Зосима који је био непријатељски расположен
према Константину[126], да се Константин касније покајао, па је прихватио хришћанство
зато што му је оно нудило опрост за грехе, за разлику од паганских богова[126][123].
Такође треба одбацити[123] тезу династичког легитимитета Патрика Гутрија који тврди
да је Константин погубио свог ванбрачног сина Криспа како би обезбедио престо својим
легитимним синовима, рођеним у браку с Фаустом[127].
Последње године
После победе над Лицинијем 324. Константин по узору на хеленистичке
монархе почиње да носи дијадему. Дијадема од тада постаје обавезан део
царских инсигнија и временом прераста у круну.
Након уклањања Криспа 326. године, Константин је био свестан опасности од узурпације
у Галији, тако да је хтео што пре да постави свог дванаестогодишњег сина Константина за
цезара у Трир како би обезбедио сигурност западних провинција[125]. У јесен 328. године,
отац и син однели су победу над Аламанима, да би 1. јануара 329. свечано умарширали у
Трир. Константин је врло брзо кренуо даље, оставивши младог цезара у Триру са свитом
саветника који су имали два битна задатка: да саветују младог цезара, али и да воде рачуна
да му не падну на памет идеје о узурпацији. Пролеће је Константин дочекао у Сирмијуму,
а целу следећу годину провео је на потезу Наисус, Сердика, Хераклеја, да би 11. маја 330.
године стигао у Нови Рим где је дошао да прослави формалну инаугурацију своје нове
престонице[110].
Константин је пред крај живота разделио територије између својих синова, али је ипак
задржао врховни ауторитет. Константин II је добио на управу Галију, Британију и
Хиспанију, Констанције II је послат у Антиохију, Констанс I у Милано, одакле је
управљао Италијом и Панонијом, а царев синовац Далмације (цезар од 335) је, вероватно,
из Наиса надзирао границу на Дунаву.
Новчић с приказом Константина Великог и његова два сина, Криспа и Константина II, као два
цезара. Искован је у Сирмијуму 320. године.
Византијски
Претходник: Наследник:
цар
— (306—337) Констанције II
Напомене
1. За хришћане поштовање других богова и учествовање у паганским обредима, које је
подразумевало и приношење жртава и полагање заклетве полубожанским царевима, било
је у дијаметралној супротности са њиховом вером.
2. Према Галеријевој одлуци, у Италији јужно од Апенина предстојало је увођење општег
опорезивања, што је изазвало велико незадовољство, нарочито у Риму, а у јесен 306.
такође је уклонио главнину преторијанских снага из Рима и укључио их је у своју личну
војску. Некада утицајна преторијанска гарда била је реорганизована и послата на
припреме за прикључивање редовној војсци и правим војничким обавезама. У Риму је
остао само незнатан број припадника преторијанске гарде.[60]
3. footnote text
4. Не постоје никакви материјални докази о крвној сродности Константина са
Клаудијем Готским. Такође се види неодређеност у делима оних који су ту везу измислили
— Клаудије је час Константинов прадеда, час праујак.[76]
5. Могуће је да је један, данас уобичајни природни феномен нпр. соларни хало, био
протумачен као небески знак повољан за Константинов поход. Почетак 4. века био је доба
када се чврсто веровало, и са паганске и са хришћанске стране, да небеске силе готово
свакодневно утичу на људске судбине.
6. Максиминову удовицу, као заклету прогонитељку хришћана, бацио је у реку Оронт,
исту реку где је она имала обичај да баца хришћанке[91].
Библиографија
Литература
Odahl, Charles Matson. Constantine and the Christian Empire. London: Routledge: Tylor
& Fransis Group e-Library, 2010. ISBN: 10:0-20385028-9
Barnes, Timothy D. Constantine and Eusebius, Cambridge, MA: Harvard University
Press, 1981. ISBN 978-0674165311 (извор)
Barnes, Timothy D. The New Empire of Diocletian and Constantine. Cambridge, MA:
Harvard University Press, 1982. ISBN 0783722214
Drijvers, Jan Willem. Helena Augusta: The Mother of Constantine the Great and her
Finding of the True Cross. Leiden & New York: Brill, 1992.
Пол Лемерл. Историја Византије. Плато, Београд 1997. (ISBN 86-81493-32-9)
Averil Cameron. The later Roman empire, AD 284-430. Harvard University Press. 1993
(извор)
Стивен Мичел. Историја позног римског царства 284—641. Клио, Београд 2010.
Hans A. Pohlsander. Fausta. Roman Emperors (извор)
Hans A. Pohlsander. Crispus. Roman Emperors (извор)
Patrick Guthrie. The execution of Crispus. JSTOR (извор)
Референце
1. Barnes, New Empire, стр. 5 70. Odahl, Constantine and Christian Empire,
2. PLRE I, стр. 223. стр. 90
3. Odahl, Constantine and Christian Empire, 71. Odahl, Constantine and Christian Empire,
стр. 2 стр. 91
4. Odahl, Constantine and Christian Empire, 72. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 33
стр. 5 73. Odahl, Constantine and Christian Empire,
5. Odahl, Constantine and Christian Empire, стр. 92
стр. 3 74. Odahl, Constantine and Christian Empire,
6. Averil Cameron, стр. 47 стр. 93
7. Odahl, Constantine and Christian Empire, 75. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 34
стр. 9 76. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 35
8. Odahl, Constantine and Christian Empire, 77. Odahl, Constantine and Christian Empire,
стр. 10 стр. 94
9. Averil Cameron, стр. 48 78. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 36
10. Odahl, Constantine and Christian Empire, 79. Odahl, Constantine and Christian Empire,
стр. 12 стр. 95
11. Мичел, стр. 97 80. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 37
12. Odahl, Constantine and Christian Empire, 81. Odahl, Constantine and Christian Empire,
стр. 15 стр. 96
13. Barnes, New Empire, стр. 39—40 82. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 38
14. Odahl, Constantine and Christian Empire, 83. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 41
стр. 16 84. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 42
15. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 3 85. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 43
16. Drijvers, Helena Augusta, стр. 12—19 86. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 45
17. Мичел, стр. 98 87. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 44
18. Odahl, Constantine and Christian Empire, 88. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 46
стр. 17 89. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 62
19. Odahl, Constantine and Christian Empire, 90. Мичел, стр. 106
стр. 47 91. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 64
20. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 8 92. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 65
21. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 9 93. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 39
22. Odahl, Constantine and Christian Empire, 94. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 63
стр. 48 95. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 57
23. Odahl, Constantine and Christian Empire, 96. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 58
стр. 50 97. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 66
24. Odahl, Constantine and Christian Empire, 98. Barnes, New Empire, 15.
стр. 51 99. Мичел, стр. 104
25. Odahl, Constantine and Christian Empire, 100. Barnes, Constantine and Eusebius, стр.
стр. 53 71
26. Odahl, Constantine and Christian Empire, 101. Barnes, Constantine and Eusebius, стр.
стр. 54 72
27. Odahl, Constantine and Christian Empire, 102. Barnes, Constantine and Eusebius, стр.
стр. 55 76
28. Odahl, Constantine and Christian Empire, 103. Barnes, Constantine and Eusebius, стр.
стр. 56 77
29. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 104. Мичел, стр. 105
25 105. Barnes, Constantine and Eusebius, стр.
30. Barnes, New Empire, стр. 35—37 214
31. Odahl, Constantine and Christian Empire, 106. Лемерл, стр. 21—22
стр. 57 107. Лемерл, стр. 21
32. Odahl, Constantine and Christian Empire, 108. Лемерл, стр. 22
стр. 72 109. Лемерл, стр. 23
33. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 110. Barnes, Constantine and Eusebius, стр.
17 222
34. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 111. Barnes, Constantine and Eusebius, стр.
18 223
35. Odahl, Constantine and Christian Empire, 112. Лемерл, стр. 22 (цитира Л. Брејеа)
стр. 73 113. Мичел, стр. 381
36. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 114. Мичел, стр. 382
26 115. Мичел, стр. 383
37. Odahl, Constantine and Christian Empire, 116. Мичел, стр. 384
стр. 60 117. Barnes, Constantine and Eusebius, стр.
38. Odahl, Constantine and Christian Empire, 215
стр. 61 118. Barnes, Constantine and Eusebius, стр.
39. Odahl, Constantine and Christian Empire, 216
стр. 62 119. Barnes, Constantine and Eusebius, стр.
40. Odahl, Constantine and Christian Empire, 217
стр. 63 120. Barnes, Constantine and Eusebius, стр.
41. Odahl, Constantine and Christian Empire, 218
стр. 64 121. Barnes, Constantine and Eusebius, стр.
42. Odahl, Constantine and Christian Empire, 225
стр. 65 122. Мичел, 385
43. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 123. Pohlsander. Crispus. Roman Emperors
19 124. Pohlsander. Fausta. Roman Emperors
44. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 125. Barnes, Constantine and Eusebius, стр.
21 221
45. Odahl, Constantine and Christian Empire, 126. Мичел, 105
стр. 67 127. Guthrie. The execution of Crispus.
46. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 128. Barnes, Constantine and Eusebius, стр.
22 250
47. Odahl, Constantine and Christian Empire, 129. Barnes, Constantine and Eusebius, стр.
стр. 68 259
48. Odahl, Constantine and Christian Empire, 130. Barnes, Constantine and Eusebius, стр.
стр. 69 260
49. Barnes, Constantine and Eusebius, стр. 131. Barnes, Constantine and Eusebius, стр.
23 262
50. Odahl, Constantine and Christian Empire,
стр. 71
51. Мичел, стр. 95
52. Мичел, стр. 96
53. Barnes, Constantine and Eusebius, стр.
27
54. Odahl, Constantine and Christian Empire,
стр. 76
55. Odahl, Constantine and Christian Empire,
стр. 77
56. Odahl, Constantine and Christian Empire,
стр. 78
57. Odahl, Constantine and Christian Empire,
стр. 79
58. Barnes, Constantine and Eusebius, стр.
28
59. Odahl, Constantine and Christian Empire,
стр. 85
60. Barnes, Constantine and Eusebius, стр.
29
61. Odahl, Constantine and Christian Empire,
стр. 82
62. Odahl, Constantine and Christian Empire,
стр. 83
63. Odahl, Constantine and Christian Empire,
стр. 86
64. Barnes, Constantine and Eusebius, стр.
30
65. Odahl, Constantine and Christian Empire,
стр. 87
66. Barnes, Constantine and Eusebius, стр.
31
67. Odahl, Constantine and Christian Empire,
стр. 88
68. Odahl, Constantine and Christian Empire,
стр. 89
69. Barnes, Constantine and Eusebius, стр.
32
Препоручена литература
А. Јовановић, Тло Србије завичај римских царева, Serbia Homeland of the Roman
emperors, Принцип-Бонарт Прес, Београд 2006.
Н. Керавица, Непобедиви Константин, Еволута, Београд 2011, 247-289 et passim.
М. Мирковић, Римска држава у доба принципата и домината (27. пре н. е. до 337.
год), Од Августа до Константина, Београд 2003, 173-195.
Радивој Радић. Константин Велики: надмоћ хришћанства, Еволута, Београд, 2010.