Милански едикт

Милански едикт је законски акт који су донели цареви

Константин Велики и Лициније, а којим је проглашена
верска равноправност и престанак прогона хришћана које је
трајало три стотине година. Проглашен је у Медиолану
(данашњи Милано) 313. године. Њиме хришћанство није
постало државна религија, нити је ило привилеговано, али
им је дозвољено да могу јавно да исповедају своју веру а да
за то не сносе никакве последице.[1][2][3][4]

Закон није само за ранио прогоне хришћана, већ наређује да

се онима којима је имовина по том основу ила
конфискована – врати, што укључује и имовину која је
припадала Цркви.[5] У њему се, између осталог, каже:

Пошто смо се нас двојица, ја Константин Август

и ја, Лициније Август, срећно састали у Милану
и пошто смо размотрили све што се односило на
јавно до ро, међу свим стварима које су нам се
чиниле корисне у много чему за све, одлучили
Цар Константин
смо да дамо предност и ставимо на прво место
оно што се тицало поштовања огова и
по ожности и да дозволимо у исто време и
хришћанима и свим другима сло оду да у
по ожности следе религију коју желе, тако да све
оно што на не у постоји уде лагонаклоно
према нама и свима онима који су под нашом
влашћу. Данас смо, дакле донели спасононосну и
правичну одлуку да апсолутно никоме не уде
ускраћено право да иза ере и следи ожју служ у
хришћанске религије и да свакоме уде сло одно
да ум свој окрене оној религији за коју сматра да
је у складу са његовим ставовм, тако да то
ожанство нама уде лагонаклоно, рине о нама
и пружи нам своју ригу и заштиту. Следећи тај
принцип, сложили смо се да донесемо овај
рескрипт да и оно што се налази у нашим
претходним одлукама које се тичу хришћана и
које су упућене твојој по ожности, а чини се
потпуно супротно и страно нашој лагости, уде
укинуто и да се у исто време свако од оних ко
има споменуто опредељење да чува хришћанску
религију, може сло одно и просто да га задржи
ез тешкоћа.[6]

Миланским едиктом из 313. године, Константин је зауставио прогоне хришћана и са отвореним

симпатијама фаворизовао хришћанство и њену Цркву као доминантнију верску силу у оквиру
симпатијама фаворизовао хришћанство, и њену Цркву као доминантнију верску силу, у оквиру
Римског царства, осмислио је и повезао са Империјом. „Наравно, тре ало је да прође неколико
деценија и тек око 380. године, под царем Теодосијем Великим, хришћанство је постало и
државна религија Римског царства.“ Тиме се политичка и друштвена позиција Цркве с краја 4.
века радикално променила. Црква је постала служ ени орган Империје уско повезан са царском
администрацијом и политичком влашћу.[7][1][2][3][4]

Константин је заслужан и што је хришћанство установио, не као

свеукупно победничку силу, већ као једну, мада значајну, међу многим
другим опцијама. Ово прилагођавање био је оштроуман чин, јер су њиме не
”
само признате неизбежне и у основи непомирљиве разлике између

„ кључних чланова популације у Царству, већ су и предузети први кораци да

се оне измешају кроз стварање услова за мирољубиву коегзистенцију.[8]

О ележавање 1700-годишњице
Године 2013. о ележава се 1700 година
миланског едикта. Константин Велики повезује
три града са разних крајева Европе и Азије,
аустријски Карнунтум, српски Ниш и турски
Измит. Фондација „Арт Карнунтум“ прогласила
је Ср ију и Ниш за велико светско место
историје, а Град кандидат за о ележавање тог
ју илеја је Ниш, родни град Константина
Великог, који је озаконио едикт.

Место античког Наиса и царске палате Медијана

у старој историји Ср ије, европске цивилизације,
медитеранског и алканског света до ро је
познато. Сви истраживачи су се сложили да је
Наис место са „славном прошлошћу” –
административни, војни, културни и привредни
центар шире о ласти. У њему Медијана са својим
покретним и непокретним споменицима, чије
стварање је започео Константин Велики,
представља значајно средиште на историјској и
културној карти Балкана, у свим раздо љима
старе историје Ниша.

Зато у Нишу, у поводу овог великог догађаја,

увелико теку припреме за пролеће 2013. године,
када ће се у њему одржати централна прослава
о ележавања 17 векова од доношења једног од
најзначајнијих докумената у историји
хришћанства, Миланског едикта, којим је цар
Споменик Константину Великом у Нишу, дело
Константин Велики дозволио ширење
вајара Милета Коцева постављен 2012. у
хришћанства на територији Римског царства.[5] оквиру прославе 17 векова Миланског едикта.

Посе не припреме за прославу у Нишу о ављају

се на једном од највећих и најзначајнијих
археолошких налазишта на српским просторима, нишкој Медијани – летњиковцу цара
Константина, која ће имати централно место у овој прослави.
Након што су с јесени 2011, у оквиру припрема за ову прославу, почела нова ископавања и
истраживања на Медијани, до јула 2012. истражено је преко хиљаду квадратних метара
локалитета. Тада је откривена и просторија са очуваним мозаиком од 16 m², за коју се до сада није
знало. Како кажу археолози, има индиција да се лизу те налази још једна слична просторија с
огатим мозаиком и другим садржајима, о чему ће се више сазнати када радови на ископавањима
уду настављени. Током наредног лета, уз стручњаке Археолошког института и Архитектонског
факултета у Београду, на Медијани ће извесно време оравити и археолози из Рима, који ће
вршити конзервацију фресака и другог археолошког лага старог Наиса.

Референце
1. T. Christensen, The So-Called Edict of Milan, Culture Medieval 35 (1984), σ.129-175.
2. S.Corcoran, The Empire of the Tetrarchs: Imperial Pronouncements and Government AD
284- 324, Oxford 2000, αρ.66, σ.158-160.
3. A. Cameron, Constantius and Constantine: An Exercise in Publicity, στο E. Hartley, J.
Hawkess, M. Henig, Fr.Mee (εκδ.), Constantine the Great. York’s Roman Emperor, York
2006, σ.24-28.
4. Βλ. και . J. Elser, Imperial Rome und Christian Triumph, New York 1998.
5. Galerius and Constantine's Edicts of Toleration 311 and 313, from the Medieval Sourcebook
(http://www.fordham.edu/halsall/source/edict-milan.html), Приступљено 8. 4. 2013.
6. Радић Р, Стоиљковић Д, Закарија Ф. Тријумф Хришћанства - Константин, Ниш и
Милански едикт, ЈП Завод за уџбенике, Београд, 2013
7. M. Anastos, The Edict of Milan, Revue des Études Byzantines 25(1967), σ.13-41.
8. Николаос Гиолес, Градитељство Константина Беликог на истоку, Ниш, Симпозијум:
„1700 година од проглашења Константина за императора, 306-2006“ Зборник радова, 5
свеска (2007) (http://www.ni.rs/byzantium/doc/zbornik5/PDF-V/Nikolas%20Gioles.pdf)
Архивирано (https://web.archive.org/web/20111030122006/http://www.ni.rs/byzantium/doc/
zbornik5/PDF-V/Nikolas%20Gioles.pdf) на сајту Wayback Machine (30. октобар 2011),
Приступљено 8. 4. 2013.

Спољашње везе
Едикт толеранције 311 и 313 (http://www.fordham.edu/halsall/source/edict-milan.html)
(језик: енглески)
МИЛАНСКИ ЕДИКТ 313. ГОДИНЕ - др. РАДОМИР Поповић (https://web.archive.org/web/
20120712171301/http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/MilanskiEdikt.htm)
Милански едикт - 1700 година (https://web.archive.org/web/20130201031754/http://www.e
dictofmilan2013.com/)
Направићемо свехришћанску прославу („Политика“, 10. јануар 2013) (http://www.politik
a.rs/rubrike/Kultura/Napravicemo-svehriscansku-proslavu.sr.html)

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милански_едикт&oldid=23668912”

Датум и време последње измене странице: 6. март 2021. у 14:51

Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући су и
додатни услови. Погледајте услове коришћења за детаље.

Политика приватности
 р
О Википедији
Одрицање одговорности

За програмере
Статистика
Изјава о колачићима