Софија

Софија ( уг. София) је главни и највећи град Репу лике Бугарске и седиште два округа,
града Софије и Софијске о ласти. Налази се у западном делу земље, у Софијском пољу које је
Софија
окружено планинама Витоша на југу, Љулин на западу и Старом планином на северу. Кроз буг. София
Софију протиче неколико малих река попут Владајске и Перловске, док највећа угарска
река Искар протиче источно од града. Град је према попису из 2011. имао 1.291.591
становника [2] који чине 17,5% од укупног роја грађана земље, док је у широј околини
живело 1.681.592 људи.[3] Један је од већих градова по роју становника у југоисточној
Европи и петнаести највећи град у Европској унији.

Софија је до ила име по цркви Свете Софије.

Садржај
Географија
Клима
Историја
Срби у Софији
Становништво
Привреда
Саобраћај
Колажни приказ градских знаменитости
Градске знаменитости
Занимљивости
Партнерски градови
Референце
Галерија
Цркве у Софији Застава
Грб Софије
Види још Мото: „Расте, но не старее“
(„Расте, али не стари“)
Спољашње везе
Административни подаци
Држава Бугарска
Географија Област Софија
Становништво
Град Софија сместио се у крајње западном делу
Бугарске, на свега 50 km од српске границе. О ала Становништво
Црног мора је на око 450 km источно. — 1.263.328

Као један од најстаријих градова у унутрашњости — густина 2.567,74 ст./km2

Планина Витоша чини јужну границу
Софије
Балкана, Софија ову осо еност дугује веома Агломерација 1.682.340 [1]
повољном положају. Заправо, град се налази на
Географске карактеристике
укрштању више важних сао раћајних праваца.
Софија је смештена у средишњем делу пространог Координате 42° 41′ 50″ СГШ;
Софијског поља, које се везује клисурама и 23° 19′ 24″ ИГД
превојима ка Влашкој низији и Дунаву на северу, ка Апс. висина 550 m
долини Мораве на западу, ка долини Струме и
Егејском мору на југу и ка Тракији на истоку. Површина 492 km2

Софија спада у највише престонице Европе.

Храм светог Александра Невског
огата је минералним изворима и ањским лечилиштима.
Надморска висина града је 550 m, а околне планине
досежу и преко 2000 m. Нај лижа граду, планина
Витоша, налази се непосредно јужно од града и Софија
висока је чак 2.290 m. И поред тога град је у равном
Софијском пољу, које је затворено са свих страна
планинама.
Кроз Софију протиче неколико малих река попут
Софија на мапи Бугарске
Владајске и Перловске, док највећа угарска река
Искар протиче источно од града. Околина града Остали подаци
Градоначелник Јорданка Фандакова
(од 2009.)
Клима Поштански 1000
број
Позивни број (+359) 02
Регистарска С, СА, CB (А, ААВ, АВС)
ознака
Веб-сајт
sofia.bg (http://www.sofia.bg/en/index_en.a
sp)

Клима Софије
Показатељ \ Месец Јан. Феб. Мар. Апр. Мај Јун Јул Авг. Сеп. Окт. Нов. Дец. Год.
Апсолутни максимум, 17,8 22,0 27,5 30,3 34,0 38,0 41,0 39,4 36,1 33,9 25,5 20,1 41,0
°C (°F) (64) (71,6) (81,5) (86,5) (93,2) (100,4) (105,8) (102,9) (97) (93) (77,9) (68,2) (105,8)
Средњи максимум, 4,0 5,8 12,1 16,6 21,9 25,4 28,4 28,5 23,3 17,7 11,1 4,5 16,7
°C (°F) (39,2) (42,4) (53,8) (61,9) (71,4) (77,7) (83,1) (83,3) (73,9) (63,9) (52) (40,1) (62,1)
−0,5 1,1 5,4 10,6 15,4 18,9 21,2 21 16,5 11,3 5,1 0,7 10,6
Просек, °C (°F)
(31,1) (34) (41,7) (51,1) (59,7) (66) (70,2) (70) (61,7) (52,3) (41,2) (33,3) (51,1)
Средњи минимум, −3,9 −2,2 1,6 5,6 10,1 13,3 15,5 15,4 11,2 6,7 2,2 −2,4 6,1
°C (°F) (25) (28) (34,9) (42,1) (50,2) (55,9) (59,9) (59,7) (52,2) (44,1) (36) (27,7) (43)
Апсолутни минимум, −24,0 −25,0 −16,1 −6,0 −2,0 1,4 4,0 3,9 −1,0 −6,0 −15,0 −20,0 −25,0
°C (°F) (−11,2) (−13) (3) (21,2) (28,4) (34,5) (39,2) (39) (30,2) (21,2) (5) (−4) (−13)
Количина падавина, 28 31 38 51 73 75 63 51 38 35 48 40 571
mm (in) (11) (12,2) (15) (20,1) (28,7) (29,5) (24,8) (20,1) (15) (13,8) (18,9) (15,7) (224,8)
Извор: worldweather.org (http://www.worldweather.org/103/c00303.htm), Погода и Клима (http://pogoda.ru.net/monitor.php?id=15614)

Историја
Током времена је имала више имена. Остаци старог града су и данас видљиви.

Софија је прво ила трачка насео ина по имену Сер ика, названа по трачком племену Серди.
По другом извору, Средец је поистовећен са Сердиком градом, з ог Св. Терапонтија. Тај
светац - "мученик и патрон лидски" из града Сардеса, "на мукама је наводно умро на 'дрвету
Св. Терапонтија' средачкој цркви Старе Св. Петке". Та два града - имена су повезали
духовници - тако дали Софији име.[4] У до а Античке Македоније ова о ласт представљала
је крајњи север грчке цивилизације. Рим ју је освојио 29. године нове ере, и постала је
главни град провинције Dacia Mediterranea. Хуни су је уништили 447. Град је поново
изградио византијски император Јустинијан и преименовао у Триа ица.

И Бугари су град називали Срјадец и Триадна - по светој Тројици. Стари лингвисти сматрају Поглед на град
на основу истраживања да се у Софији и другим градовима "Дарданије" (до Солуна и
Видина) говорио "Шопско-маћедонски дијалекат", за разлику од Пловдива до Црног мора
где је прави "Бугарски дијалекат".

Бугари су први пут заузели Сердику 809. године и град у рзо до ија угарски карактер. По једном угарском историчару, они су одувек
имали две престонице: Трново је ило столица владара, а Средец столица народна.[5] Ср и и Бугари су град назвали Средац (Средец),
који се по Византинцима називао "Средица" што одговара имену "Сердица". Баш град Софија је додирна тачка два православна народа
Ср а и Бугара, чија је историја вековима, итисањем на истом простору и страдањем од истог азијатског непријатеља, превише
испреплетена, да и се превидела или за оравила. Под Бугарима је име града ило прво итно Сре ец, а касније је званично промењено у
Софија (што на грчком значи „мудрост"). Грађани Средца али и Турци су град преименовали - дали "калуђерско име" по тамошњој
цркви, коју је назидао српски краљ Милутин.[6] Током касног средњег века град је захваљујући удаљености од царског Цариграда постао
средиште угарске власти, а тиме значајно трговачко и занатско средиште.

Након пада Ниша, Турцима се на царском друму (за Цариград) нашла Софија. Освојио је град 1378. године лала Махни-паша, али
постоји верзија да је освајач ио Бала ан- ег 1382. године.[7] У следећем, 15. веку Хришћани предвођени пољским и угарским
краљевима осло одили су и Софију. Си ињанин Јанко је 1443. године заузео град, али у рзо су Турци поново загосподарили њиме и
"попале град под султаном Муратом". Када је у лето 1553. године путописац Антун Вранчић Ши енчанин посетио Софију, ио је
разочаран њеним стањем. Он са жаљењем примећује: "Софија је град у низини, ез зидова, пружа се надалеко и нашироко. Густо је
напучен и становницима и мноштвом кућа, велико је угарско трговиште, на гласу по томе што се у њој стјече мноштво трговаца... У
Софији нема ниједне оље куће. Готово ниједна није од камена. Ако су неке оље грађене, направљене су из о ликоване, али непечене
опеке, само су накрите печеним цреповима. Ипак град красе арем турски храмови са својим минаретима (12)."[8] Уследило је дуже
време турске доминације, све док 1689. године коњица грофа Пиколоминија није ушла на кратко у Софију. Пљачкали су град 1797.
године одметници Крџалије, Позван-оглу-паше. Године 1829. ту је ио главни стан (шта ) Мустафа-паше скадарског, одметника од
султана.

Откако је Софија са окружењем припала Великој Бугарској, ту је од 1879. године стварана достојна престоница. За потре е нове државе
изглед новог главног града је радикално промењен, за све две-три деценије до ивши потпуно "европске" црте. Током овог времена град
је доживео и нагли економски и демографски успон. Током Другог светског рата, Совјети су освојили Софију и пронемачку Бугарску.
После тога је успостављена нова комунистичка држава, а град је наставио са растом и развојем. После отварања Бугарске ка Западу и
демократизације друштва државу су захватили тур улентни процеси приватизације праћени великим привредним пропадањем и
исељавањем становништва. Међутим, Софија је као главни град прошла много оље од остатка државе.

Ср и у Софији
Српска доминација у Софији и околини почиње у другој половини 12. века. До тада је доминирала Византија, над Ср има и Бугарима.
Град је освојен 1180. године из руку Византије (Грка) од стране Стефана Немање и угарског краља Беле III. З ог смрти жене Бела се
вратио на свој двор, а Немања је наставио своја освајања.[9] Софија је град налазећи у "Старој Ср ији рдима на Средац", ио у држави
Стефана Немање, за коју се сматрало да од ње Ср и нису имали сјајнију, моћнију и огатију.[10] На крају 13. века о ласт Дарданија са
софијском територијом, чинила је центар српске државе до турског освајања.[11] Српски краљ Милутин је у Средцу подигао
највелелепнију цркву, по угледу на цркву Св. Софије у Цариграду. По њој је и сам град тада називан Софија. То је ила са орна црква
средачка, у којој је ктитор краљ Милутин, ио у крипти сахрањен. Испунио му је завештање син Стефан Дечански, и три године после
његове смрти, дао да се мошти пренесу из Скопља. Краљ је прво ио сахрањен у скопском храму, својој задуж ини посвећеној празнику
Успењу Пресвете Богородице.[12] Средац је једно време ио престоница српског краља Милутина. По Лукачевићевом летопису мошти
краља Милутина су пренете из цркве Св. Стефана на Косову, најпре у цркву Св. Марине у граду Средац.

Српски краљ Милутин је сахрањен у највелелепнијој са орној цркви, по угледу на цркву Св. Софије у Цариграду. По њој је и сам град
тада називан Софија. Испунио му је завештање син Стефан Дечански, и три године после његове смрти, дао да се мошти пренесу из
Скопља. Краљ је прво ио сахрањен у скопском храму, својој задуж ини посвећеној празнику Успењу Пресвете Богородице.[13] По
Лукачевићевом летопису мошти краља Милутина су пренете из цркве Св. Стефана на Косову, најпре у цркву Св. Марине у граду
Средац.

За време Турака, средачка са орна црква (је изгледала јадно): "то је само гро ница, која је уполак у углу једне аште." Крајем 19. века
градске власти су одлучиле да уклоне цркву "Светог краља", јер је наводно сметала регулацији града. Међутим народ се почео масовно
окупљати и спречавао је телом рушење храма. Нова црква Св. Краља подигнута је 1865. године и у њој су са леве стране олтара иле
мошти у саркофагу. Путописац Мита Ракић 1881. године описује мошти краља Милутина као црне, ез главе и ризе краљеве; наводно су
Руси однели у Кијев главу и одежду. Ћивот је ио покривен црвеном кадифом, а на поклопцу је мала сре рна па позлаћена икона (из
1803) на којој пише да је то краљ Милутин "серпскиј краљ". Сама црква је са по пет сту ова са стране, од правог зеленог камена, у три
комада. Главице на њима је лепо украсио неки мајстор из Де ра. Живопис је ио сла , самоковски.[14] Када су маја 1889. дошли
грађевинари да руше софијску цркву "Пречисту", пред њих је стало око 600 по ожних жена. Гађале су камењем сваког ко и се
при лижио светињи.[15] Од одлуке о рушењу се сасвим одустало тек када је гром ударио у цркву, у зид лизу ковчега са краљевим
моштима. Сматрало се да је то ио ожији знак негодовања, з ог претњи рушења.

После потписивања мировног уговора на крају Великог рата, мошти српског краља Милутина су изнете из крипте, и са великим
пијететом у ћивоту постављене, са десне стране поред олтара.

За цркву Светог Краља везује се један ужасан догађај из 1925. године, као и једно православно чудо. Бугарски терористи из друштва
"Македонствујушћи" су извршили атентат у храму пуном народа, за време црквене служ е, 16. априла у 15.30 часова поподне.
Поставили су терористи "паклену машину" горе, између торња и олтара, која је експлодирала. У том невероватно смишљеном масакру
учињеном из политичке и личне освете, погинуло је на светом месту, чак 150 људи а 200 ило тешко рањено. Мада је страдао силан
народ, и црква тешко оштећена, напола срушена - десило се велико чудо - само свете мошти су остале недирнуте.[16] Мошти Св. краља
Милутина се и данас налазе у центру Софије, у храму Св. Недеље, који је одувек з ог њега, ио место ходочашћа истинских
православаца. Други српски светац Св. Ђорђе Кратовац, родом из Кратова, спаљен је 1515. године у граду Средецу.[17] Софијски
православни свештеник, поп Пеја је (1515-1523) године на српско-словенској редакцији[18] написао житије Св. Ђорђа Кратовца. По
државном попису Краљевине Бугарске 1900. године у Софији је живело 431 Ср ин.[19] У Софијском санџаку је 1904. године ило
415.797 становника. "Сем досељених Бугара у Софији, становништво је из племена Шопова."[20]

Софију су осло одили Руси 1878. године и поклонили Бугарима. Руски циљеви су или остварени; да Софија и њена шира околина уду
угарски. А следеће 1879. године Софија је проглашена главним градом кнежевине Бугарске. Како је то ио простор у којем су живели
измешани Шопи и Бугари, ту је поникао главни град угарски.[21]

Године 1910. у Софији је постојао "Српски трговински музеј". Српску колонију у Софији чинило је тада 300 душа, а председник
колоније ио је трговац Стаменковић.[22]

За време Турака, средачка са орна црква (је изгледала јадно): "то је само гро ница, која је уполак у углу једне аште."[5] Српски краљ је
мртав сметао угарским властодршцима, па су крајем 19. века градске власти одлучиле да уклоне цркву "Светог краља", јер је наводно
сметала регулацији града. Међутим народ се почео масовно окупљати и спречавао је телом рушење храма. Нова црква Св. Краља
подигнута је 1865. године и у њој су са леве стране олтара иле мошти у саркофагу. Путописац Мита Ракић 1881. године описује мошти
краља Милутина као црне, ез главе и ризе краљеве; наводно су Руси однели у Кијев главу и одежду? Ћивот је ио покривен црвеном
кадифом, а на поклопцу је мала сре рна па позлаћена икона (из 1803) на којој пише да је то краљ Милутин "серпскиј краљ". Сама црква
је са по пет сту ова са стране, од правог зеленог камена, у три комада. Главице на њима је лепо украсио неки мајстор из Де ра. Живопис
је ио сла , самоковски.[23] Када су маја 1889. дошли грађевинари да руше софијску цркву "Пречисту", пред њих је стало око 600
по ожних жена. Гађале су камењем сваког ко и се при лижио светињи.[24] Од одлуке о рушењу се сасвим одустало тек када је гром
ударио у цркву, у зид лизу ковчега са краљевим моштима. Сматрало се да је то ио ожији знак негодовања, з ог претњи рушења.

По писању угарског листа "Кам ана" 1916. године - дочекао је светац да му "суде" Бугари, њихова шовинистичка влада. Дуго се крило
да се у Софији заиста налазе мошти српског свеца. Њихове књиге и медији су писали о неком неименованом "краљу", све до Првог
светског рата. Тада се на путу мржње према главном непријатељу Ср ији, нашао један од највећи православних ктитора храмова.
Намеравали су да његове мошти (после дуге трпељивости - а као недостојног) из аце из његове задуж ине, цркве зване "Свети Краљ".
Успели су само толико да га "гурну у за ачени кут", а цркви силом наметну старо име - "Света Недеља".[25] После потписивања
мировног уговора на крају рата, мошти српског краља Милутина су изнете из крипте, и са великим пијететом у ћивоту постављене, са
десне стране поред олтара.

За цркву Светог Краља везује се један ужасан догађај из 1925. године, као и једно православно чудо. Бугарски терористи из друштва
"Македонствујушћи" су извршили атентат у храму пуном народа, за време црквене служ е, 16. априла у 15.30 часова поподне.
Поставили су терористи "паклену машину" горе, између торња и олтара, која је експлодирала. У том невероватно смишљеном масакру
учињеном из политичке и личне освете, погинуло је на светом месту, чак 150 људи а 200 ило тешко рањено. Мада је страдао силан
народ, и црква тешко оштећена, напола срушена - десило се велико чудо - само свете мошти су остале недирнуте.[26] Мошти Св. краља
Милутина се и данас налазе у центру Софије, у храму Св. Недеље, који је одувек з ог њега, ио место ходочашћа истинских
православаца. На присуство краља Милутина у угарској престоници подсећала је Ср е песма са стиховима: "... Па испод Витоша
Средац ил' Софија / где још лежи тело Душановог деда / А с Витоша вила на Ср е изгледа..." [27] Други српски светац Св. Ђорђе
Кратовац, родом из Кратова, спаљен је 1515. године у граду Средецу.[28] Софијски православни свештеник, поп Пеја је (1515-1523)
године на српско-словенској редакцији[29] написао житије Св. Ђорђа Кратовца.

Чешки арон Вратислав је на пропутовању 1591. године свратио у Софију, за коју пише: "То је велика и многољудна варош. У њој живи
еглер ег (румелијски) од Грчке. Варош је некад стојала под влашћу угарских краљева, а после под влашћу деспота или кнежева Ср ије,
док је та владарска кућа трајала.[30] По српској епској песми у граду Средцу (Софији) владао је властелин Грчић Манојло.[31] Драгаш и
Константин српски властелини су пре Косовске итке, изгу или Средац. Софију је 1382. године освојило Османско царство, и постала је
главни град турске провинције Румелије. Под Турцима Софија је доживела "најцрње дане", окупирана ила езмало пет векова.
Софијски митрополит Каливит, ктитор тамошњег манастира Крениковци, ио је Ср ин од рода српских деспота Ђурђа Бранковића.[32]

У Софији и окружењу је ило увек становника Ср а, али се о

томе мало зна. Аустријски посланик Соломон Швајгер је
децем ра 1578. године идући за Цариград, свратио у град и
одсео у хану једног Ду ровчанина.[33] Из егла је након
пропасти Првог српског устанка група Ср а софијских
занатлија у Срем. Пописани су маја 1814. године у Сремским
Карловцима: дрводеље Цветко Пауновић, Никола Коњанин и
Мита Ристић, затим шнајдери Михаил Стојановић и Јован
Теодоровић, те зидар Манча Маринко(вић).[34] Бурне 1878.
Саборни храм Св. Недеље, који године дигли су они свој глас молећи српског кнеза Милана
чува мошти српског краља О реновића да их спасе од Бугара. Тако 9. маја 1878. године из
Милутина, са спомен-плочом непосредног окружења Софије, пре свега Костиног Брода (63
жртвама комунистичког атентата Ср а) и пет софијских села, свој потпис ставило је њих још 145
извршеног 1925. године
домаћина. Тврдили су они, иако угаризованих имена и Српска храна у улици Грофа
презимена, да нису никако Бугари већ Старо Ср је.[35] Игњатијева у центру Софије, 2016.
године
У манастиру Св. Ђорђа код Софије, сачуван је натпис надгро не плоче. На плочи је писало да се
1493. године "преставио" Теодор син Радивојев. Око те године ту је сахрањена и ћерка Драгана.[36]
Године 1443. узели су Софију савезници угарски краљ Владислав и Ђурађ Смедеревац. А 1595. године око 2000 српских хајдука освајају
и плене град.[23] Путописац Адам Венер је 1616. године путујући кроз тадашњу турску царевину прошао кроз Софију. Приспео је 16.
јула у град који је наводи он прозван по некадашњој цркви која је тада постојала као џамија. У месту је ило других лепих цркава,
караван-сарај и топла ања. Становници су му или тада Бугари, "Ду ровчани" (Ср и!), Грци, Турци и Јевреји - који се "поглавито аве
занатима и трговином".[37] У Софији је у турско време у 16. веку ило много ду ровачких трговаца, који су поседовали трговачке
привилегије. Таквих трговачких колонија је ило и у другим местима на угарској територији (Варна, Рушчук, Пловдив...) Како су
Ду ровчани или Ср и католици углавном, уз њих су Бугари прелазили у католицизам, па се формирају католичке заједнице по тим
местима. Оснивач угарске католичке цркве ио је у 16. веку фрањевац из Босне, Петар Солинат, послат да мисионари по угарским
земљама.[38]

Године 1810. Божан Златковић трговац родом из "Сардике", живећи у Пешти је платио да се о јави превод књиге о Св. Николи.
Географску дело Јоакима Вујића 1825. године на авио је претплатом у Београду, Константин Стефановић родом из Софије.[39] У Пешти
је 1828. године купио српску књигу софијски трговац Бошко Златко.[40] Књигу о рачном животу узео је 1833. године претплатом
трговац и житар Антон Петровић из Софије.[41] Момчиловићеву "Писменицу" о јављену у Београду, купили су 1847. године софијски
Ср и и Бугари. Од Ср а се на списку претплатника налазе: Анастас Теодоровић, Николај Јовановић инжењер, Стефан Антоновић
"ахтар", те словенски учитељи Сотир Андрејевић и Симеон Антоновић, и Георгије Антоновић.[42] Када је 1850. године у западној
Бугарској тада турској територији, стварана организација за пропаганду српске идеје, она је постојала и у Софији. Главни агент
заступник интереса српских "начелник" ио је је тамошњи трговац Замфир Димитријевић,[43] који је тргујући са Ср ијом одржавао
тесне везе са Београдом. Затим су 1852. године српску књигу "Дечански првенац", купили Јованче Ђорђевић и Василије
Константиновић ученик, за свог деду Хаџи Нешу трговца софијског. Књигу животних мудрости коју је приредио "нишевачки" (нишки)
учитељ Петровић тражили су и из Софије. Тако је Софијски митрополит Гедеон узео 20 егземплара, а свештенођакон Дионизије
Илијевић родом из Берковице, само за се е.[44] Године 1854. у Софији "уништи српску школу Филарет учитељ".[45] У Софији је за време
Турака постојао метох Хиландара[24] који је у ране приходе слао на Свету Гору. Бугари су га по протеривању Турака пригра или за се е,
јер је комплекс од више зграда ( којим су становале киријџије) који се налазио лизу поште и телеграфа, ио процењен на преко 100.000.
динара. Софијски Ср и предвођени манастирским настојником, су тражили да се та целина сачува за градњу српске цркве и школе.
Након у иства и пљачке софијске породице др Шишмана (српског зета), власти су искористили прилику и протерали одатле многе
становнике Ср е "од неповерења".[24] Банаћанин Радован Калиновић академски сликар, ученик Предићев и минхенски академац авио
се дванаест година у Бугарској. До 1894. године предавао је наставу цртања у гимназији у Софији, а пошто је од ио угарско поданство
(држављанство), ио је "изгнат" одатле.[46] Основана је крајем марта 1881. године у угарској престоници "Југословенска задруга", са
књижницом и читаоницом. Основали су је тамошњи Ср и и из еглице Црногорци, њих 70. Друштву је истицан "југословенски
карактер" (а не српски) да и радило на з лижавању и повезивању "свих" југословенских народа.[47] У Софији је 1889. године
гостионицу "Код Одесе" држао један Ср ин, и ту се свраћали путници из Ср ије.[48]
По државном попису Краљевине Бугарске 1900. године у Софији је живело 431 Ср ин.[49] У Софијском санџаку је 1904. године ило
415.797 становника. "Сем досељених Бугара у Софији, становништво је по селима српске народности из племена Шопова."[50]

Софију су осло одили Руси 1878. године и поклонили Бугарима. Панта Срећковић је 26. априла/8. маја 1878. године писао је о стању у
свом округу: Већина Софијске нахије искрено и од срца жели да потпадне под Ср ију... А здрав је и диван је, а радан је ово народ:
ако не уде наш, нигда ни један Ср ин не тре а да прежали.[35] У лето 1878. године Ср и из Софије су послали своју петицију
потврђену са 280 потписа.[51] Али Сан-Стефански мир па Берлински конгрес 1878. године то нису узели о зир. Руски циљеви су или
остварени; да Софија и њена шира околина уду угарски. А следеће 1879. године Софија је проглашена главним градом кнежевине
Бугарске. Како је то ио простор у којем су живели измешани Шопи (Ср и) и Бугари, ту је поникао главни град угарски, судећи по
изјавама неких угарских политичара, као и се пре свега истиснули Ср и.[25]

Године 1910. у Софији је постојао "Српски трговински музеј", у којем су чувани српски производи домаће радиности. Српску колонију у
Софији чинило је тада 300 душа, а председник колоније ио је трговац Стаменковић.[52]

Становништво
Демографија

Жером-Адолф Бланки, пролазећи кроз Софију, пише да је 1841. Софија ројала више од
20.000 становника.[53]

Било је на дан 1. јануар 1881. године у граду Софији 20.541 становник у 2968 домова. Ту је и
седиште истоименог среза. Крајем 19. века, о јављено је 1894. године да у граду живи 46.593
становника.

По званичном попису из 1999. године град Софија је имала 1.246.651 становника и густину
насељености од 917 становника/km². Огромна већина градског становништва или су Парламентарни трг у средишту Софије са
етнички Бугари (96%) православне вероисповести. Остатак су Роми (1,5%), Турци и Руси. Спомен-Храмом Светом Александру
Невском
Као цела Бугарска и Софија има веома негативан природни прираштај, али високо
досељавање становништва из других делова земље надокнађује природне гу итке. И поред
тога може се рећи да је последњих деценија година град у стагнацији по роју становника у поређењу са рзим растом након Другог
светског рата.

Привреда
Софија је главни центар угарског економског живота. Производни сектор представља преко
800 великих фа рика које између осталог производе металске, производе од текстила, гуме,
и коже. Поред тога ту су и штампарска индустрија и електронска индустрија. Софија је
такође и финансијско средиште земље, седиште Бугарске националне анке, угарске ерзе,
као и неких од највећих угарских комерцијалних анака (попут Бул анке, ДСК анке и
Уједињене угарске анке). Грађевина, трговина и сао раћај су такође важни сектори
локалне економије.

Саобраћај

Са својим стратешким положајем, Софија је важан центар међународних железничких и Новоградња у Софији
ауто-рута. Сви главни типови сао раћаја (осим воденог) постоје у граду који има 8
железничких станица, Центар за контролу лета и аеродром. Три трансевропска сао раћајна
коридора пролазе кроз град: 4, 8 и 10.

Јавни сао раћај је до ро развијен и важан за економију града. Чине га метро, ауто уси, трамваји и тролеј уси. Преко 15.000 таксија има
дозволу за рад а на територији града регистровано је и преко 800.000 приватних аутомо ила. У рзан раст града у последњој деценији
истиче лоше генерално стање инфраструктуре.

Градске знаменитости
У граду има 16 универзитета, међу којима су Технички универзитет као и Универзитет
„Свети Климент Охридски“, основан 1888.

Ова православна метропола има и мноштво цркава, међу којима су значајније црква Светог
Ђорђа, Свете Софије, Црква свете Недеље (или Светог Краља, позната по томе што у њој
почивају мошти српског краља Стефана Милутина) и патријаршијска катедрала, Храм
Александра Невског.

Занимљивости
Неки угарски националисти претендују на територију Ср ије до Велике Мораве , коју Богословски факултет у Софији
називају Бугарска Морава [54] , док над искуп арски и примас Ср ије Марин Бици 1610.
године у свом путопису Софију и Ћипровце смешта у Ср ију. [55]
Партнерски градови
Алжир
Анкара
Берлин
Братислава
Регион главног града Брисела
Букурешт
Бурса
Хелсинки
Карловац
Кијев
Лондон
Мадрид
Милано
Москва
Питсбург
Ílhavo
Праг
Санкт Петербург
Salalah
Тел Авив
Тирана
Варшава
Јереван
Беч
Сидон
Скопље
Атина
Аман

Референце
1. „europa.eu” (http://appsso.eurostat.ec.europa.eu/nui/show.do?dataset=met_pjanaggr3&lang=en). Приступљено 16. 6. 2012.
2. „Попис становништва Бугарске 2011” (https://web.archive.org/web/20151122013232/http://censusresults.nsi.bg/Census/).
Censusresults.nsi.bg. Архивирано из оригинала (http://censusresults.nsi.bg/Census/) на датум 22. 11. 2015. Приступљено
25. 7. 2018.(језик: бугарски)
3. „Попис становништва Европске уније” (http://appsso.eurostat.ec.europa.eu/nui/show.do?dataset=met_pjanaggr3&lang=en).
Eurostat.ec.europa.eu. Приступљено 25. 7. 2018.(језик: енглески)
4. "Дело", Београд 1897. године
5. "Србски летопис", Пешта 1846. године
6. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1877. године
7. "Српска Зора", Беч 1876.
8. Фортис Алберто: "Пут по Далмацији 1774. године", превод, Загреб 1984.
9. Милан Милићевић: "Кнежевина Србија...", Београд 1876. године
10. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1870. године
11. "Правда", Београд 1917. године
12. "Тежак", Београд 1898. године
13. "Тежак", Београд 1898. године
14. "Отаџбина", Београд 1881. године
15. "Застава", Нови Сад 1889. године
16. "Време", Београд, 18-20. април 1925. године
17. "Балкански рат у слици и речи", Нови Сад 1913. године
18. "Култови лица код Срба и Македонаца", Смедерево 1965.
19. "Дело", Београд 1. април 1909.
20. "Цариградски гласник", Цариград 1904. године
21. "Велика Србија", Солун 1916. године
22. "Политика", Београд 14. јануара 1910. године
23. "Отаџбина", Београд 1881. године
24. "Застава", Нови Сад 1889. године
25. "Велика Србија", Солун 1916. године
26. "Време", Београд, 18-20. април 1925. године
27. "Отаџбина", Београд 1888. године
28. "Балкански рат у слици и речи", Нови Сад 1913. године
29. "Култови лица код Срба и Македонаца", Смедерево 1965.
30. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године
31. Вук Ст. Караџић: "Српске народне песме, скупио их и на свијет издао...у којој су песме јуначке из најстаријих времена", Беч
1846. године
32. "Време", Београд 1929. године
33. "Дело", Београд 1896.
34. "Историјски часопис САНУ", Београд 42-43/1995-1996.
35. "Србија 1878. године", зборник докумената, Београд 1978.
36. Љубомир Стојановић: "Стари српски записи и натписи", Београд 1902. године
37. "Дело", Београд 1896. године
38. "Правда", Београд 1934. године
39. Јоаким Вујић: "Новијше земљеописаније целаго света...", Будим 1825. године
40. Аврам Бранковић: "Преглед или леточисленоје означеније...", Будим 1828. године
41. Лазо Зубан: "Брачни поклон младим супружницима...", Београд 1833. године
42. Иван Момчиловић: "Писменица на славјански јазик", Београд 1847. године
43. "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1936.
44. Атанасије Петровић: "Пресад мудрости", Београд 1858. године
45. "Српске новине", Београд 28. јун 1878. године
46. "Гласник музеја Баната", Панчево 8/1998. гдине
47. "Застава", Нови Сад 1881.
48. "Мале новине", Београд 1889. године
49. "Дело", Београд 1. април 1909.
50. "Цариградски гласник", Цариград 1904. године
51. "Застава", Нови Сад 1879.
52. "Политика", Београд 14. јануара 1910. године
53. Жером Адолф Бланки, Voyage en Bulgarie pendant l’année 1841 (http://www.archive.org/details/voyageenbulgari00jgoog). pp.
185: Sophie est bâtie en bois (...) On y compte plus de vingt mille habitants.
54. Толева, Теодора (2016). Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације, 1896-1908. Београд: Филип
Вишњић.
55. Бици, Марин (1985). Искушења на путу 1610. године, (https://marinbizzi.wordpress.com/2011/06/19/9-dio/). Будва: Општински
архив Будва и Лексикографски завод Црне Горе. стр. 102.

Галерија

Национално Војни клуб Национална Национала Св. Софија

позориште „Иван галерија стране галерија уметности
Вазов” уметности

Зграда Национални Бојански водопади Стари телевизијски Унутрашњост

министарског историјски музеј у близини Софије торањ Националног
савета (владе) Бугарске археолошког
Бугарске музеја
 Национална Џамија Бања-баши Синагога у Софији Булевар Витоша
палата културе

Цркве у Софији

Храм Светог Црква Свете Црква Светог Црква Бојана

Александра Недеље Ђорђа - ротонда
Невског

Види још
Грб Софије

Спољашње везе
Званични веб-сајт (http://www.sofia.bg)
Амбасада Републике Бугарске у Републици Србија (http://www.mfa.bg/embassies/serbia/)

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Софија&oldid=24085604”

Датум и време последње измене странице: 11. октобар 2021. у 11:01

Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући су и додатни услови. Погледајте услове коришћења
за детаље.

Политика приватности
О Википедији
Одрицање одговорности

За програмере
Статистика
Изјава о колачићима