Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници

путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског

полуострва.[8][9] Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију.
[10]
 Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку
са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а
на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без
Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8
милиона становника.[11] Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове
у југоисточној Европи.[9][12] Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године,
он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична
валута је српски динар.
После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали
неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског
царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно
кратковечно Српско царство.
До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га
није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од
краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска
револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је
касније проширила своју територију.[13]
Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом
Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део
заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и
Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој
Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници
Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори,
народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија
је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном
Гором.
У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија.
[14]
 Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под
протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији,
на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и
противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета
Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју
Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.
Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску
безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску
сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској
организацији.[15] Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са
перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем
програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”. [16][17]
Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са
вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором,
праћеним индустријским сектором и пољопривредом.[18] Земља је високо рангирана на индексу
хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).[19][20]
[21]
 Садржај

 1Етимологија
 2Географија
o 2.1Положај
o 2.2Рељеф
 2.2.1Планине
o 2.3Воде
o 2.4Клима
o 2.5Флора и фауна
 2.5.1Шуме
o 2.6Национални паркови
o 2.7Резервати природе
 3Историја
o 3.1Праисторија
o 3.2Стари век
o 3.3Средњи век
 3.3.1Раздобље династије Немањић
 3.3.2После Немањића
o 3.4Османска владавина
o 3.5Модерна Србија
 3.5.1Српска револуција
 3.5.2Кнежевина Србија
 3.5.3Срби у Хабзбуршкој Монархији
 3.5.4Краљевина Србија
o 3.6Југословенске државе
 3.6.1Србија под немачком окупацијом и период после рата до данас
 4Политички систем и уставно-правно уређење
o 4.1Политичка ситуација
o 4.2Спољни односи
o 4.3Државни симболи
o 4.4Војска
o 4.5Правосуђе
o 4.6Административна подела
 4.6.1Градови
o 4.7Окрузи
o 4.8Статистички региони
 5Становништво
o 5.1Народи и националне мањине
o 5.2Језик
o 5.3Религија
o 5.4Генетика
o 5.5Највећи градови
 6Привреда
o 6.1Енергетика
o 6.2Пољопривреда
o 6.3Саобраћај
o 6.4Туризам
 7Образовање
o 7.1Развој науке и високог школства
o 7.2Здравство
 8Култура
o 8.1Уметност
o 8.2Књижевност
o 8.3Музика
o 8.4Архитектура
o 8.5Позориште и филм
o 8.6Светска културна баштина УНЕСКО-а у Србији
o 8.7Фестивали и сајмови
o 8.8Гастрономија
 9Спорт
 10Државни празници
 11Галерија
 12Напомене
 13Референце
 14Литература
 15Спољашње везе

Етимологија
Главни чланак: Етноними Срба и Србије
Према званичној историографији назив Србија се први пут помиње код Грка средином 10.
века, и то најпре као Σερβλία (Сервлија, Серблија), а затим и Σερβια (Сервија, Сербија), што
значи земља Срба.[22] У истом веку, арапски путописац Масуди ову земљу назива Сарабин, а
њене становнике Сараби.[23] Међутим, пре овог, Срби су своју домовину једноставно
називали Српске земље.
Етимологија титуларног народа Срба, је много више загонетнија. Сличан етноним се
појављује код неких древних народа много векова пре Христа, али званична наука, у већини
случајева, не налази њихову директну повезаност са словенским Србима. Постоје многе
теорије о настанку имена Срби, а највероватније је да је оно изведено из старе
словенске речи са кореном серб, што значи исто.[24] Друге теорије корен речи проналазе
у индоевропској речи сер- што значи: пазити, штитити, а из које је и изведеница
у латинском servare: (о)чувати, стражарити, заштити, (п)осматрати.[25]

Географија
Главни чланак: Географија Србије
Положај
Топографска мапа Србије
Србија се налази на раскрсници путева између средње и јужне Европе, на Балканском
полуострву и Панонској низији.[18][26][27] Она лежи од 41° до 47° северне географске ширине и од
18° до 23° источне географске дужине. Држава обухвата 88.361 km² (са спорном територијом
Косова), што је поставља на 113. место у свету; без Косова, укупна површина је 77.474 km²,
што би је начинило 117. у свету.[28]
Њена укупна дужина граница износи 2.027 km (са Албанијом 115 km, са Босном и
Херцеговином 302 km, са Бугарском 318 km, са Хрватском 241 km, са Мађарском 151 km,
са Македонијом 221 km, са Црном Гором 203 km и са Румунијом 476 km).[28] Цела граница
Косова са Албанијом (115 km), Македонијом (159 km) и Црном Гором (79 km) је под контролом
граничне полиције Косова.[29][30]
Србија третира 352 km дугу границу између Косова и остатка Србије као „административну
линију”; она је под заједничком контролом граничне полиције Косова и српских полицијских
снага, а има 11 прелаза.[31]
Панонска низија покрива северну трећину земље (Војводину и Мачву), док се источни врх
Србије простире у Влашкој низији.[32] Рељеф централног дела земље, са центром
у шумадијској регији, састоји се углавном од брда која садрже реке. Планине доминирају на
јужној трећини Србије. Динарске планине се простиру на западу и на југозападу, пратећи
токове Дрине и Ибра. Карпати и Балканске планине се протежу у правцу север-југ у источној
Србији.[33]
Старе планине у југоисточном делу земље припадају планинском венцу Родопа. Надморска
висина се креће од врха Миџор, Старе планине, са 2.169 m (највиши врх у Србији, изузевши
Косово) до најниже тачке од само 17 m у близини реке Дунав код Прахова.[34] Највеће језеро
је Ђердапско (163 km²), а најдужа река која пролази кроз Србију је Дунав (587,35 km).

Рељеф
Северни део Републике заузима равница (види: Географија Војводине), а у јужним пределима
су брежуљци и планине. Постоји преко 30 планинских врхова изнад 2.000 m надморске
висине, а највиши врх је Ђеравица (на Проклетијама) са висином од 2.656 m.[35][35] Планински
рељеф Србије објашњава појаву многих кањона, клисура и пећина (Ресавска
пећина, Церемошња, Рисовача). Најнижа тачка се налази на тромеђи са Румунијом и
Бугарском, на ушћу Тимока у Дунав, на 28-36 m надморске висине.[36][37] Делиблатска
пешчара представља геоморфолошки и еколошко-биогеографски феномен не само Панонске
низије, већ и читаве Европе. У њој је клима полустепска, налази се у јужном Банату и једно је
од ретких прибежишта за многе специфичне врсте флоре и фауне, које у европским и
светским размерама представљају природне реткости.
 Највиша тачка: Ђеравица, Проклетије (2.656 m).
 Најнижа тачка: Ушће Тимока у Дунав (28 m).
 Највеће језеро: Ђердапско језеро (163 km²).
 Најдужа река: Дунав (587,35 km).
 Највећи град: Београд (1.659.440 ст.)
Планине
Главни чланак: Планине Србије

Југозападне падине Суве планине

Голија, поглед на језеро Тичар

Највећи део територије Србије заузимају планине, које чине планинску регију. Она се протеже
од Панонског побрђа на северу до црногорске, албанске и македонске границе на југу. Од
запада ка истоку протеже се од босанско-херцеговачке до бугарске границе.
Планине Србије се деле на:

 Родопске планине
 Карпатско-балканске планине
 Динарске планине
 Острвске планине
Највиши врхови Србије су:

Врх Висина Планина

Ђеравица 2.656 m Проклетије

Црни Врх 2.585 m Шар планина

Гусам 2.539 m Проклетије

Богдаш 2.533 m Проклетије

Жути
2.522 m Проклетије
Камен

Љуботен 2.498 m Шар планина

Ветерник 2.461 m Копривник

Црни Крш 2.426 m Проклетије

Хајла 2.403 m Хајла

Горње Подунавље код Апатина, једна од преосталих мочвара и УНЕСКО резерват биосфере[38]

Панонска низија представља веома значајну област Србије. Она заузима
Војводину, северни, равничарски део Србије и уски појас јужно од реке Дунава и Саве.
Највећи део Панонске низије лежи испод 200 m надморске висине, а „равничарску идилу”
ремете острвске планине, алувијалне равни, лесне заравни и пешчаре. Острвске планине
представљају остатке спуштеног дела старе масе тј. унутрашњих Динарида. Протежу се од
запада према истоку. Изграђене су од стена различите
старости: палеозојских шкриљаца, мезозојског кречњака итд. Падине Фрушке горе и Вршачких
планина изграђени су од органских неогених седимената и плеистоцених наслага леса.
Просторе данашњег Панонског басена некада је прекривао праокеан Тетис, чијим
повлачењем је и настао Панонски басен. Повлачењем, Тетис је иза себе оставио веома
плодно тло, па се због тога Панонски басен назива још и „Житницом Србије”. За просторе ове
регије особена је црница (или чернозем), као врста земљишта. Међутим, јавља се и тзв.
деградирани чернозем, као и плодно алувијално тло и гајњаче.
Привреда ове области је добро развијена и као велика привредна средишта јављају се Нови
Сад, Суботица, Београд, Сомбор, Зрењанин, Кикинда, Сремска Митровица, Шабац,
Смедерево и Пожаревац. Због веома плодног тла добро је развијена пољопривреда, а
највише се гаје од воћа: шљиве, јабуке, крушке, ораси, трешње, вишње, кајсије, брескве; од
поврћа: купус, пасуљ, парадајз и паприка; од житарица: кукуруз, пшеница, раж, јечам; од
индустријских биљака: сунцокрет, шећерна репа, хмељ, мак. Најзначајнија пољопривредна
производња је производња винове лозе и производња вина.[39]

Воде
Главни чланак: Списак река у Србији и Списак језера у Србији

Реке и речни сливови у Србији

Већи део Србије припада сливу Дунава (81.646 km² тј. 92,4 %), који и сам протиче кроз
северну Србију дужином од 588 km.[40][41] Поред Дунава, пловне су још целим својим током кроз
Србију реке: Сава (206 km), Тиса (168 km) и Бегеј (75 km), а делимично су пловне Велика
Морава (3 km од 185 km) и Тамиш (3 km од 118 km).[35] Остале велике реке, са дужином тока
кроз Србију већом од 200 km, су: Западна Морава (308 km), Јужна Морава (295 km), Ибар (272
km), Дрина (220 km) и Тимок (202 km).[35] Део југа Србије припада сливу река Бели
Дрим у Метохији и Радика у Гори (4.771 km² тј. 5,4 %) које теку ка Јадранском мору.[40] Сливови
река Пчиња, Лепенац и Драговиштица на југоистоку Србије припадају егејском сливу (1.944
km² тј. 2,2 %).[40] Поред река, у Србији је изграђен и читав низ вештачких канала, који служе за
одбрану од поплава, наводњавање земљишта, пловидбу и друге намене. Њихова укупна
дужина износи 939.2 km, од чега је за бродове, до 1000 t, пловно 385.9 km. [35] Највећи систем
канала се налази у равничарском делу земље и познат је под називом Канал Дунав—Тиса—
Дунав, према називима река које повезује.

Власинско језеро
Већина језера у Србији је полигенетског порекла, а највеће међу њима је Ђердапско језеро,
површине 178 km² (са румунским делом: 253 km²), које је по настанку вештачко-акумулационо
језеро, направљено преграђивањем Дунава.[35][42] Друга већа вештачка језера у Србији, са
површином већом од 10 km², су: Власинско језеро (на реци Власини, 16 km²), Перућац (на
реци Дрини, 12,4 km²) и језеро Газиводе (на реци Ибру, површине 11,9 km²).[35] Највећа
природна језера су Палићко језеро површине 5,6 km² и Бело језеро површине 4,8 km², која се
налазе у Војводини. На високим планинама југа Србије, јављају се глацијална језера,
попут Ђеравичког на Проклетијама или језера на Шар-планини, док се на крајњем северу
јављају, иначе ретка, еолска језера, Палићко (5.6 km²) и Лудошко.[42] Поред њих, у Србији данас
постоје још две групе природних језера и то су: крашка (Жагубичко врело) и речна
језера (Русанда, Царска бара), док су тектонска језера, која су постојала у прошлости, током
времена нестала. У неким пећинама Србије, јављају се подземна тј. пећинска језера, каква су
на пример, језера у Раваничкој пећини.
Највиши водопад у Србији је Копрен на Старој планини североисточно од Пирота. Висок је
103,5 m и састоји се од неколико каскада, са просечним падом од 56,4 степена. [43] Други по
висини је Јеловарник (71 m) на Копаонику, који сачињавају три узастопне каскаде, а трећи
је Пиљски на Старој планини (64 метра).[44][45] Највећи и најдужи кањон Србије и Европе
је Ђердап на Дунаву, док је највеће речно острво Србије Острово у Дунаву код Костолца,
површине 60 km².[44][44]

Клима
Главни чланак: Клима Србије

Климатски дијаграм Београда

Србија се налази на копненој маси Балканског полуострва која је окружена топлим морима
(јадранским, егејским и црним) док се на северу наслања на европски континент. Додатни
важан фактор који одређује климу Србије је рељеф. Грубо се може рећи да у Србији
влада континентална клима на северу, умереноконтинентална на југу, и планинска клима на
високим планинама. Зиме у Србији су кратке, хладне и снежне, док су лета топла. Најхладнији
месец је јануар, док је најтоплији јул. Најнижа температура забележена у Србији је —39,5 °C
(13. јануара 1985. у насељу Карајукића Бунари на Пештеру), а највиша 44,9 °C (24. јула 2007.
у Смедеревској Паланци).[46] Просечна годишња температура у Србији је: 10,9 °C (предели
испод 300 m надморске висине), 10 °C (300—500 m), 6 °C (1000—1500 m), 3 °C (изнад 1500 m).
[46]
 Просечна годишња количина падавина је 896 mm. Највише кише има у јуну и мају, док су
најсувљи фебруар и октобар.
Најзначајнији ветрови Србије су:

 кошава (хладан и сув ветар карактеристичан за север Србије)

 северац (хладан и сув северни ветар)
 моравац (хладан и сув; долази са севера и дува долином Мораве)
 јужни ветар (топао и сув; дува са југа долином Мораве)
 југозападни ветар (топао и влажан; долази са Јадрана и допире до Западне Србије)
Флора и фауна
Главни чланак: Црвена књига флоре Србије

Обични рис је у Србији законом заштићена врста; услед малобројне популације, редован лов на
риса није дозвољен

Панчићева оморика
Биогеографски, на територији Србије налазе се две зоналне вегетације (односно,
два биома) — већи део површине припада биому широколисних и мешовитих шума умерених
предела, док предели изнад горње шумске границе припадају биому тундри (алпијске тундре).
У оквиру шумског биома присутна су четири екорегиона: балканске мешовите шуме (заузимају
највећи део територије јужно од Саве и Дунава), панонске мешовите шуме (заузимају
Панонску низију са ободним пределима), динарске мешовите шуме (мала површина у
југозападном делу Србије) и родопске планинске мешовите шуме (мала површина у
југоисточном делу Србије). У оквиру биома тундри развијена је високопланинска зељаста
вегетација алпијских ливада и камењара. Поред зоналне вегетације, заступљени су и други
вегетацијски облици, у зависности од локалних услова, нпр. низијске
ливаде, тресаве, степски фрагменти. Панчићева оморика је ендемит подручја Подриња,
западне Србије и источне Српске (околина Вишеграда). Име је добила по
српском ботаничару Јосифу Панчићу који ју је открио на планини Тари 1875. године, код
села Заовине и Растишта.[47][48][49] Панчићева оморика је танко, витко, до 50 m високо четинарско
дрво.
Фауна Србије је доста разноврсна, што значи да је велики број животињских врста које су
регистроване на територији Европе присутно и у Србији. По прецизном попису — чак 43,3 %.
Подаци кажу да се у водама и око њих налази 110 врста риба и 20 врста водоземаца, да на
територији Србије живи најмање 45 врста гмизаваца, око 260 врста птица гнездарица и 94
врсте сисара.[50] Најчешће врсте дивљачи на које се може наићи у Србији су европски
јелен, јелен лопатар, срна, дивокоза, муфлон, дивља свиња, медвед, куна златица, куна
белица, јазавац, веверица, обични пух, зец, ласица, вук, обични рис, шакал, риђа
лисица , ракунолики пас и твор. Остале животињске врсте које настањују Србију
су јежеви, гуштери, змије, као и разни инсекти попут лептира.
Србију насељавају и следеће врсте дивљих птица: врабац, славуј, кос, дрозд, сива
чапља, дивља гуска, дивља патка кржуља, дивља патка риђоглава, јастреб кокошар,
лештарка, јаребица камењарка, пољска јаребица, препелица, фазан, лиска црна, шумска
шљука, голуб гривнаш, голуб пећинар, голуб дупљаш, гугутка, грлица, сојка (креја), гачац, сива
врана и сврака.
Многи канали, природна и вештачка језера одличан су потенцијал за разноврсност рибљег
фонда. У најчистијим водама могу се пронаћи поточни и речни ракови, а уобичајено се на
различитим локацијама пеца кечига, шаран, поточна и језерска пастрмка, смуђ, штука и
велики број врста беле рибе.
Шуме
Главни чланак: Шуме у Србији
Некада је Шумадија са разлогом носила то име, због густих и непроходних шума које су се у
њој налазиле. Ретко ко би разумео жалбе путника из прве половине 19. века да су се са
великим потешкоћама пробијали кроз изузетно густе и непроходне шуме Кнежевине Србије.
Те жалбе су биле оправдане, и на прецима Срба је одговорност што су дозволили
уништавање шума. Ни ситуација у околини није боља. [51]
Србија има 2.000.000 хектара шума и оне годишње произведу око 8.000.000 тона кисеоника. У
Србији се годишње сагори 4.000.000 тона огревног дрвета, што значи да је допринис Србије
светском билансу угљен-диоксида око 6.000.000 тона годишње.[51]
На Балкану има много различитих врста шума. Ако се зна да на овим просторима живи око 50
различитих врста високог дрвећа, и да готово свака та врста на одређеним местима изграђује
своју шуму, може се замислити колико су разноврсни шумски екосистеми.[52]
Веће шуме у Србији: Кошутњак, Молинска шума, Шалиначки луг, Липовичка
шума, Валмиште, Бојчинска шума и друге.

Национални паркови
За више информација погледајте: Национални паркови Србије
У Републици Србији постоји пет националних паркова:

Основа Површина
Име Мапа Слика
н (ha)
Национални парк Ђердап 1974. 93.968

Национални парк Копаоник 1981. 11.810

Национални парк Тара 1981. 22.000

Национални парк Шар-

1986. 39.000
планина
Национални парк Фрушка
1960. 25.393
гора

Резервати природе
За више информација погледајте: Резервати природе Србије и Седам српских чуда

Кањон Увца

Обедска бара се налази у југоисточном Срему и простире на површини од 9820 хектара, а заштитна

зона на 19.611 хектара
У Србији је издвојено и законом заштићено око 463 резервата и природних добара, највише
специјалних и строгих, а значајан део односи се и на научно-истраживачке и опште.
[53]
 Резерват природе може бити строги или специјални. Строги резервати су намењени
искључиво очувању природног фонда и научно-истраживачком раду и посматрању.
Специјални резервати имају неизмењени и добро очуван екосистем у којем је човеков утицај
сведен на минимум, а на основу намене могу се
издвојити хидролошки, орнитолошки, геолошки, ихтиолошки, палеонтолпошки и др.
Специјални резервати природе

 Багремара
 Брзанско Моравиште
 Горње Подунавље
 Гоч
 Делиблатска пешчара
 Засавица
 Јелашничка клисура
 Јерма
 Карађорђево
 Клисура реке Трешњице
 Ковиљско-петроварадински рит
 Краљевац
 Лудошко језеро
 Обедска бара
 Окањ бара
 Пашњаци велике дропље
 Селевењске пустаре
 Слано Копово
 Царска бара
 Сува планина
 Тителски брег
 Увац

прикажи
Географски положај

Историја
За више информација погледајте: Историја Србије
Овај чланак је део серије о историји Србије

Историја Србије

Праисторија[прикажи]

Стари век - Предримско доба[прикажи]

Стари век - Римско доба[прикажи]

 Рани средњи век[прикажи]

Србија у средњем веку[прикажи]

Србија под османском влашћу[прикажи]

Србија под хабзбуршком влашћу[прикажи]

Српска револуција[прикажи]

Модерна Србија[прикажи]

Регионалне историје[прикажи]

 п
 р
 у

Праисторија
За више информација погледајте: Праисторија на тлу Србије
Најстарији трагови људског постојања, на тлу данашње Републике Србије, датирају из
времена последњег глацијала, око 40.000. године пре н. е. [54] Најзначајнији локалитети из овог
периода су пећине код села Градац, испод Јерининог брда недалеко
од Крагујевца и Рисовача на Венчацу код Аранђеловца.[54]

Лепенски Вир: Прародитељка, скулптура из светилишта XLIV

Крајем леденог доба, током холоцена, велике промене климе, али и флоре и фауне, довеле
су до стварања људских заједница које ће створити једну од најкомплекснијих праисторијских
култура, културу Лепенског Вира.[54] Карактеришу је насеобине грађене по утврђеном обрасцу,
са сахрањивањем унутар њих и карактеристичним кућама трапезасте основе, усавршена
израда алата и оружја, а сматра се да је у њој постојала друштвена хијерархија и приватно
власништво, као и развијена религија (са култним местима и сакралним објектима)
и уметност (јављају се прве скулптуре риболиких људи, риба и јелена). Топлија клима, довела
је до стварања нове културе у Подунављу, која се по локалитету Старчево код Панчева,
назива Старчевачком културом, а простирала се на простору од Босне до Македоније током
5. миленијума пре н. е. Њене куће користе дрво као арматуру и блато и плеву као грађу, док
им је основа квадратно-трапезаста.

Фигурина из Винче, данас у Британском музеју

Старчевачку културу заменила је у средњем неолиту Винчанска култура, која је свој назив
добила по локалитету Винча — Бело брдо, недалеко од Београда на обали Дунава и
представља технолошки најнапреднију праисторијску културу на свету. [55] Њени локалитети из
позног неолита Плочник код истоименог
села поред Прокупља односно Беловоде и Белолице код Петровца, на основу
пронађених бакарних налаза, представљају најстарије европске центре металургије, што
помера почетке металног доба у још даљу прошлост. Куће Винчанске културе су грађене од
истих материјала и истих су облика, као оне из Старчевачке културе, али су за разлику од
њих, масивније са две просторије и огњиштима, док су у позном периоду биле поређане у
редове са својеврсним улицама између њих, па би се њихова насеља могла
сматрати урбаним. Поред земљорадње и сточарства као основних занимања, људи у овом
периоду су се бавили и ловом, риболовом и сакупљањем плодова, затим прављењем
грнчарије, алатки од камена, али и плетењем асура од лике и трске, па чак и прерадом вуне.
Грнчарију карактерише заобљеност, док антропоморфне и зооморфне фигурине (Винчанска
дама, Видовданка, Хајд ваза, Богиња на трону), као и просопоморфни поклопци и жртвеници
представљају изузетне уметничке домете ове културе. Посебну одлику Винчанске културе
представљају урезани знаци, познати као винчанско писмо, о чијој функцији има много
претпоставки (ознаке власништва, кауције, пиктограми или сликовно писмо, фонетско
писмо…).[56]
Винчанска дама
Културе бронзаног доба, почињу да се јављају на тлу Србије око 1900. године пре н. е. и то на
подручју Баната (моришка), Срема (винковачка), северозападне Србије (Белотић-Бела Црква)
и јужног Поморавља (Бубањ-Хум III-Слатина). Њихов мирни живот је поремећен око 1425. п. н.
е., када са севера надире нова култура (култура гробних хумки) са бронзаним оружјем
(мачеви, секире, бодежи), што доводи до покретања народа, која су допрла и до Египта.
[54]
 Између 1200. и 1000. п. н. е., на простору Косова, Поморавља, Бачке и Баната, постоје
људске заједнице које имају иста насеља, посуђе, облик сахрањивања, баве се узгајањем
јечма и пшенице, узгајају говеда, свиње и коње, а ређе козе и овце. Крајем другог и
почетком првог миленијума пре н. е. (период од 1125. до 750. п. н. е.), долази до
настанка гвозденог доба и формирања првих етничких заједница на Балканском полуострву
(Дарданаца, Трибала, Илира и Трачана).
За гвоздено доба је везан и долазак Трако-кимераца око 725. п. н. е. из Кавкаско-
понтских предела, који са собом доносе своје гвоздено оружје и накит. Током наредна два
века долази до формирања етничког разграничења међу племенима на Балкану, почиње да
се развија размена добара (о чему сведоче луксузни хеленски предмети пронађени на овом
простору), а археолошка истраживања указују и на процесе хеленизације Трибала и
Дарданаца, док се из историјских извора зна да су између 300. и 100. п. н. е. водили ратове
са македонским краљевима.
Млађе гвоздено доба карактерише појава Келта, који се 335. п. н. е. састају са Александром
Македонским на Дунаву, да би након његове смрти прешли Саву и Дунав и отпочели нападе
на цело полуострво, све до пораза код Делфа, 279. п. н. е. Они се након тога повлаче са тла
данашње Грчке и успевају да покоре Трибале и део Аутаријата, са којима формирају моћно
племе Скордиска,[54] који на тлу данашње Карабурме подижу свој град Сингидунум, који се
сматра претечом престонице модерне Србије, Београда.

Стари век
За више информација погледајте: Историја Србије у старом веку
 Феликс Ромулијана — царска палата
Ширење Римљана на Балканско полуострво, отпочело је крајем 3. века пре н. е, сукобима
са Илирима предвођеним краљицом Теутом. Током илирско-римских и македонско-римских
ратова, Римљани су покорили Илире и Античке Македонце. Након тога, започиње њихов
продор Панонској низији и ратови против Дарданаца и Скордиска. Почетком нове ере,
гушењем Батоновог устанка, целокупно Балканско полуострво се нашло под римском влашћу.
Већи део данашње Србије, ушао је у састав провинције Горња Мезија, док су мањи делови
ушли у састав провинција Паноније, Далмације и Дакије. На овом простору су биле стално
стациониране две римске легије IV Flavia (у Сингидунуму, данашњем Београду) и VII
Claudia (у Виминацијуму код данашњег Костолца на Дунаву). Подигнут је читав низ градова
који су били повезани системом путева који су омогућавали лаку комуникацију између делова
Римског царства, које је за владавине цара Трајана, након дачких ратова, било на свом
територијалном врхунцу.[54]
Упади варварских племена из средње Европе и повлачење Римљана из Дакије,
током Аурелијанове владавине, довели су подизања низа римских каструма дуж десне обале
Дунава, који су формирали Дунавски лимес. Један од његових наследника, Диоклецијан увео
је тетрархију као облик владавине и извршио реформу унутрашње организације Римског
царства, чиме је Сирмијум постао једна од престоница државе. Варварски напади на Дунавску
границу су се наставили, а једну од прекретница чини продор Гота 378. године, након чега
почиње и трајно насељавање варвара на тлу Римског царства. Цар Теодосије I је 395.
године поделио Римско царство на два дела, при чему већи део данашње Србије улази у
састав Источног римског царства, док су мањи делови (северозападни део Србије)
припали Западном римском царству.

Средњи век
За више информација погледајте: Историја Србије у средњем веку и Словенско
насељавање Балканског полуострва
Средином 5. века, Хуни предвођени Атилом стварају моћну државу, која пропада након
његове смрти 453. године, а на тлу данашње Србије своје државе стварају Гепиди и Источни
Готи. Пљачкашким упадима на територију Источног римског царства, придружују се у првим
десетлећима 6. века и Словени, понекад као самостални нападачи, а понекад удружени са
другим варварским народима. Средином истог века на Балканско полуострво стижу Авари,
који, предвођени каганом Бајаном, током наредних пола века шире своју власт и утицај на
околне Словене, уз чију помоћ нападају и пљачкају византијске територије, а 582. године
заузимају и сам Сирмијум.
Крајем века су Словени толико ојачали да се већ 584. године помиње њихово трајно
насељавање на просторима јужно од Саве и Дунава, а две године касније и њихов напад на
Солун, у коме су коришћене и опсадне справе.
За више информација погледајте: Насељавање Срба на Балканско полуострво
Српске кнежевине на Балкану
Прекретницу у словенском насељавању, представља долазак на власт цара Ираклија на
власт 610. године. Он процењује да рат са Персијом на источним границама царства,
представља далеко већи проблем и по ступању на престо повлачи све преостале снаге са
дунавске границе и пребацује их на исток, чиме је отворен пут за трајно и неометано
насељавање Словена, који ће у наредним деценијама, преплавити цело Балканско
полуострво. После неуспешне словенске опсаде Солуна 611. године и комбиноване опсаде
Цариграда 626. године, на простор Балкана и данашње Србије досељавају се Срби. Према
речима византијског цара Константина Порфирогенита (913—959), они су се, уз Ираклијеву
дозволу, населили на просторима између река Цетине и Врбаса на западу, Бојане, Ибра и
Мораве на истоку, Дунава и Саве на Северу и Јадранског мора на југу. [57][58] Он такође наводи
да су дошли из Бојке односно Беле или Некрштене Србије у којој су власт од оца наследила
два брата. Они су поделили народ, тако да је један остао на челу Срба у Белој Србији, док је
други са делом народа кренуо у сеобу ка југу. Сигурно је у периоду од 629. до 632. године
било насељавање Срба на Балкан. Прво их је Ираклије населио на области западно
од Солуна, код града Сервија, највероватније да би Срби бранили Солун од других Словена,
што им се није свидело, тако да су одлучили да се врате у своју Белу Србију. Прешли
су Дунав, али када су увидели да су Авари поново ојачали, затражили су
преко стратега Сингидунума нове територије, тако да им је Ираклије доделио Далмацију.[59]
Пола века касније, тачније 680. године, на Балкан долази народ турског порекла Прабугари,
који се насељавају источно од Срба, међу Словенима на подручју некадашње Тракије. Током
наредних векова, они ће се стопити са околном словенском масом и изгубити свој језик и
обичаје, али ће јој наметнути своје име Бугари. Њихова држава обухватиће источну Србију са
Моравском долином, Београдом и Сремом. Варварска најезда је уништила старе римске
градове и уређење, тако да пар наредних векова карактерише потпуно одсуство било каквих
података о збивањима у унутрашњости Балканског полуострва.
Кнеза који је предводио Србе у сеоби на Балкан, наследио је после смрти његов син, тако да
је власт, током векова, остала у истој породици, а први кнез чије име је забележено, био
је Вишеслав, за кога се претпоставља да је владао крајем 8. века. Његов унук Властимир, који
је владао у првој половини 9. века, сматра се утемељивачем српске државе у средњем веку.
Србија се током његове владавине нашла на удару суседних Бугара предвођених
каном Пресијамом (832—852), који су у трогодишњем рату доживели потпун пораз, изгубивши
при томе и већи део војске. После његове смрти, око 851. године, Бугари су поново напали
Србију, али су његови синови Мутимир (851—891), Стројимир и Гојник поново потукли Бугаре.
Током борби је заробљен и најстарији син кана Бориса (852—889) Владимир (889—893) са
дванаест угледних бојара. Након тога је закључен мир и пријатељство између Срба и Бугара,
а заробљеници су ослобођени и отпраћени до границе у Расу. Касније је међу Властимировим
синовима дошло до борбе око власти, у којој је победио најстарији Мутимир, који је заробио
млађу браћу и послао их у Бугарску као заробљенике. Током његове владавине је владарска
породица примила хришћанство, а папа Јован VIII (872—882) је затражио од њега 873. године
да се, након успеха моравско-панонске мисије, подложи Методију, као словенском епископу,
са седиштем у Сирмијуму.[a] После његове смрти 891. године, Србију су поново захватили
сукоби око власти из којих је као победник изашао Мутимиров братанац Петар (892—917). Он
је као кум кнеза Бугарске и тада најмоћнијег владара на Балкану Симеона  Великог (кнез 893
—913, цар 913—927), био у могућности да скоро две деценије влада Србијом у миру. Његову
владавину је окончао сам Симеон, који је од захумског кнеза Михајла добио извештаје о
Петровим контактима са његовим противницима Византинцима, након чега је Петра на
превару заробио, а за новог кнеза Србије поставио Мутимировог унука Павла (917—923).
Њега су, пар година касније, покушали да збаце са власти Византинци, помоћу његовог брата
од стрица Захарија, али је он заробљен и послат у Бугарску.[57] Јачање Бугарске под Симеоном
је приморало Павла, да пређе на страну Византије, након чега је бугарски цар против њега
послао 923. године Захарију, који га је збацио са власти.[57] Међутим, сам Захарија је врло брзо
прешао на страну Византије, због чега Симеон бива приморан да пошаље своју војску против
њега. Бугарска војска је потучена, а главе и оружје двојице бугарских војвода су послати
у Константинопољ као ратни трофеји.[57] Бугарски цар је након тога послао на Србију нову
војску, са којом је послат и Властимиров праунук Часлав (931— око 960), који је требало да
буде постављен за новог кнеза.[57] Пред новом бугарском војском, Захарија је побегао
у Хрватску, док су Бугари позвали српске жупане да дођу и потчине се новом кнезу. [57] Уместо
постављања новог кнеза, српски жупани су заробљени, а цела Србија је опљачкана и
припојена Бугарској.[60] Након Симеонове смрти 927. године, Часлав је побегао из Бугарске и уз
византијску помоћ, обновио Србију у којој су највећи градови
били: Достиника (прва престоница Србије), Чернавуск, Међуречје, Дрежник, Лесник
и Салинес, док су у области Босне, која се тада налазила у саставу Србије, били градови
Котор и Дресник.[57] Средином 10. века, северне границе Србије почели су да
угрожавају Мађари, са којима је Часлав водио борбе, у којима је, према народној традицији
сачуваној у „Летопису Попа Дукљанина”, погинуо тако што је заробљен и у оковима бачен
у Саву са својом пратњом. Његовом смрћу се гаси прва српска владарска династија која је
владала Србима од доласка на Балкан до средине 10. века.

Темнићки натпис са краја X или почетка XI века, пронађен код Варварина

Неколико десетлећа касније 971. године Бугарска држава пропада и улази у састав Византије.
[60]
 Окрутна византијска управа на деловима Балкана насељеним Словенима, довела је 976.
године до побуне у Македонији на чијем су се челу нашли синови кнеза Николе. Устанак се
брзо проширио, а на његовом челу се, услед погибије остале браће, нашао Самуило.[60] После
продора у Грчку, до Коринта и Пелопонеза, он, око 998. године, покреће поход ка западним
деловима Балкана и до 989. године осваја већи део данашње Србије и околних српских
кнежевина.[60] Почетком 11. века, Византија предвођена царем Василијем II почиње да
потискује устанике и после велике победе у бици на Беласици 1014. године, Самуило умире
од срчаног удара, а његова држава се практично распала услед династичких борби око
власти.[60] Већ 1018. године, удовица последњег цара се са породицом предала Василију, али
су поједине Самуилове војсковође наставиле да пружају отпор.[61] Последњи од њих био
је Сермон који је владао Сремом.[61] Њега је на превару убио византијски заповедник
Београда 1019. године, чиме је и последњи остатак Самуилове државе покорен.
Главни чланак: Словенски устанци против Византије
Византијска управа на просторима насељеним словенским становништвом је после слома
Самуиловог устанка, започела процес хеленизације становништва и увођење плаћања пореза
у новцу, уместо, као до тада, у натури. Ове промене су, уз повећање пореза услед кризе у
самој Византији, довели до подизања две нове словенске побуне. Прво је у лето 1040. године
у Поморављу избио устанак на чијем се челу нашао, наводни Самуилов унук, Петар Дељан,
који је у Београду проглашен за цара. Иако се устанак брзо проширио на простор данашње
Србије, Македоније и северне Грчке, он је већ 1041. године угушен. Три десетлећа
касније, 1072. године долази до новог устанка под вођством Ђорђа Војтеха, а устаници за
цара у Призрену проглашавају дукљанског принца Константина Бодина. Под његовим
вођством они освајају Ниш, али крајем године бивају потучени код Пауна на Косову, чиме је
устанак угушен.
Главни чланак: Рашка

Границе краљевине Зете у доба краља Бодина

Почетком наредне деценије, Бодин је, као краљ Зете, заузео Рашку у којој је за владаре
поставио жупане Вукана (око 1083—1112) и Марка, а потом и Босну у којој је поставио кнеза
Стефана. Борбе са Византијом од 1091. године води искључиво рашки жупан Вукан који
из Звечана више пута продире на Косово спаљујући Липљан, а касније стиже и
до Врања, Скопља и Полога. На власти га смењује његов братанац Урош I који улази у савез
са Мађарима у борбама са Византијом. Његова ћерка Јелена постаје жена будућег краља
Угарске Беле II, а његов син Белош краљевски палатин. Мађари ће током целог 12.
века ратовати са Византијом, прво око Срема и Београда, а затим и око Моравске долине, а
рашки жупани ће у готово сваком од тих ратова учествовати као угарски савезници. Они
успевају да, на кратко, освоје Београд, а касније и Ниш, али их Византинци, предвођени
моћним царем Манојлом I потискују, тако да се сви сукоби окончавају без значајнијих
територијалних проширења. Истовремено Рашку потресају и унутрашњи сукоби око власти
између Урошевих синова Уроша II и Десе у коме учешће узима и сам Манојло. Византијски
цар на крају поставља за новог великог жупана Тихомира, сина велможе Завиде.
Раздобље династије Немањић

Велики жупан Стефан Немања родоначелник династије Немањић

Против великог жупана Тихомира ће се, 1166. или 1168. године, побунити његов најмлађи
брат Стефан Немања који ће потиснути старију браћу из земље, а касније ће код Пантина на
Косову потући византијску војску предвођену његовом браћом, која га након тога признају за
владара. Немања ће током наредна три десетлећа водити успешне ратове против Византије у
којима ће значајно проширити своју државу. Припаја јој Неретљанску
област, Захумље, Травунију, Приморје, делове Косова, Метохије, а на кратко осваја и Ниш у
коме се састаје са светим римским царем и вођом крсташа III крсташког похода Фридрихом
Барбаросом, коме предлаже савез против Византије. На престолу га, у договору са
византијским царем, наслеђује средњи син Стефан, који почетком своје владавине бива
потиснут од старијег брата Вукана, али на крају успева да се одржи на власти. Користећи се
политичком ситуацијом на Балкану насталом после крсташког заузећа Цариграда 1204.
године, он је наставио ширење своје државе (осваја Призрен, Врање и Ниш), коју 4.
јануара 1217. године уздиже на ранг краљевине, добивши од папе Хонорија
III краљевски венац. Две године касније, његов млађи брат Сава је од васељенског
патријарха у Никеји издејствовао уздизање рашке епархије на ниво архиепископије чији је
постао први архиепископ, чиме је српска црква стекла аутокефалност и ударени су темељи
данашњој Српској православној цркви.
Свети Сава, први српски архиепископ и просветитељ
Стефана наслеђују синови Радослав (1223—1234) и Владислав (1234—1242) који владају под
утицајем својих моћних тастова епирског деспота и бугарског цара, после којих на власт
долази најмлађи син Урош I (1242—1276). Иако није успео да прошири границе своје државе,
Урош је успео да економски ојача државу тако што је из Трансилваније довео рударе Сасе,
чиме је започела експлоатација рудника у Србији, што ће његовим наследницима пружити
финансијску основу за даља освајања. Био је ожењен Јеленом Анжујском која је играла
значајну улогу у тадашњој Србији, а сликарство његове задужбине Сопоћана спада у сам врх
европске средњовековне уметности. Њега је са власти, услед неуспешних ратова и
незадовољства у земљи, збацио 1276. године старији син Драгутин (краљ Србије 1276—1282,
краљ Срема 1282—1316), који ће, свега неколико година касније 1282. године, препустити
власт млађем сину Милутину (1282—1321), који спада у ред најзначајнијих српских владара.
[62]
 Током неколико наредних година, Милутин ће проширити Србију ка југу, освајајући већи део
данашње Северне Македоније са Скопљем које му постаје престоница и северне
делове Албаније, а на кратко ће држати и сам Драч. Касније ће освојити Браничево, које
предаје Драгутину, коме је угарски краљ и његов таст доделио на управу Мачву са Београдом
и северну Босну. Сам Милутин 1299. године закључује мир са Византијом, према коме му
цар Андроник II (1282—1328) признаје освајања и даје за жену петогодишњу ћерку Симониду.
Почетак 14. века обележава грађански рат између браће око права наслеђивања престола
који се окончава поновним прихватањем Дежевског споразума, којим је Драгутин 1282. године
предао власт Милутину и према коме га наслеђује Драгутинов син. Милутина је са
власти 1314. године покушао да збаци син Стефан (1322—1331), који је ухваћен и по његовом
наређењу ослепљен, после чега је послат у изгнанство у Цариград. Након Драгутинове смрти
1316. године он заробљава његовог сина и наследника Владислава и заузима његову државу,
после чега води трогодишњи рат са краљем Угарске Карлом Робертом (1310—1342) у коме
губи Београд, али задржава Мачву и Браничево. После његове смрти 1321. године, државу
захвата грађански рат између његових синова Константина и Стефана, у који се након
Константинове погибије укључује Владислав, али Стефан и њега побеђује. Он наставља да
шири своју државу ка југу на рачун, Византије, али не успева да поврати приморје
од Цетине до Дубровника које се након Милутинове смрти отцепило, након чега га осваја бан
Босне Стефан II Котроманић (1322—1353). Против њега је створен савез Византије и
Бугарске, који је Стефан уништио, потукавши до ногу Бугаре у бици код Велбужда 1330.
године. Само годину дана касније, његов син Душан (краљ 1331—1346, цар 1346—1355)
користи незадовољство властеле и у Неродимљу заробљава оца, који исте године умире у
као затвореник у Звечану, а Душан постаје нови краљ.
Године 1217, током владавине Стефана Првовенчаног, Србија постаје независна краљевина,
а 1346. године достиже врхунац моћи као царство Стефана Душана, који се прогласио за
„цара Срба и Грка”.

Проглашење Душановог законика и Српско царство

После Немањића

Битка на Косову, Адам Стефановић

Османски Турци су поразили српско племство 1389. године у бици на Косову пољу.
Стефан Лазаревић као османски вазал је предводио српске помоћне одреде у бици код
Ангоре. После битке код Ангоре је од Византинаца у Цариграду добио звање деспота 1402.
године чиме Србија постаје деспотовина. У време његове владавине у Србији се
развија Ресавска школа средњовековне књижевности.
Турци су коначно загосподарили Србијом после пада Смедерева 1459. године, за време
владавине познатог османског султана Мехмеда II.
Срби су на подручју данашње Војводине присутни од средњег века под влашћу Угарске. У 15.
и 16. веку су на подручју Срема, Баната и Бачке поседе имали српски деспоти. У 16. веку су
Срби на подручју данашње Војводине формирали две краткотрајне државне творевине, првом
од њих је владао самозвани цар Јован Ненад, а другом војвода Радослав Челник.

Османска владавина
За више информација погледајте: Историја Србије у Османском царству
Делови територије данашње Србије су били у саставу Османског царства у периоду од 15. до
почетка 20. века. У састав Османског царства су најпре, почетком 15. века, укључени
југоисточни делови данашње Србије (околина Ниша), затим, средином 15. века (1459. године),
цело подручје Српске деспотовине, и коначно, између 1521. и 1552. године и цело подручје
данашње Војводине.
Срби у Банату су 1594. године подигли велики устанак против османске власти, који се
завршио поразом.

Сеоба Срба, слика Паје Јовановића

Од краја 17. века, у северним деловима данашње Србије (Бачка, западни Срем) османску ће
власт заменити хабзбуршка, која ће се између 1718. и 1739. године проширити и на друге
делове територије данашње Србије (источни
Срем, Банат, Мачву, Шумадију, Браничево, Тимочку Крајину). После 1739. године, граница
османског и хабзбуршког домена се налази на Сави и Дунаву.
Србија ће своју државност почети да обнавља у 19. веку, након Првог (1804. године) и Другог
српског устанка (1815. године), најпре у виду вазалне кнежевине, да би потпуну независност
стекла 1878. године. Неки јужни и западни делови данашње Србије остаће под османском
влашћу све до 1912. године. Период османске управе трајао је различито у деловима
данашње Србије; најкраће су под турском влашћу били неки делови Војводине (око 150
година), а најдуже неки делови јужне Србије (око 5 векова).

Модерна Србија
Српска револуција
За више информација погледајте: Српска револуција
 Карађорђе Петровић, вођа Првог српског устанка

Карађорђева Србија 1809. године

Србија је своју борбу за независност почела током Српске револуције, а та борба је трајала
неколико десетлећа.
Ђорђе Петровић, познатији као Карађорђе, је умакао Сечи кнезова и са шумадијским
првацима је фебруара 1804. године организовао збор у селу Орашац, на ком је одлучено да
се подигне буна. На овом збору Карађорђе је изабран за „вожда”.[63] Буна је почела паљењем
турских ханова по Шумадији и протеривањем Турака из х