Солун

Солун (грч. Θεσσαλονίκη [Thessaloníki — Тесалоники]), други је по величини и значају град у Грчкој
после Атине. То је и главни град истоименог округа Солун и периферије Средишња Македонија. Солун Солун
је једна од најзначајнијих лука Балкана. Θεσσαλονίκη

У управним границама града Солуна живи око 370 хиљада становника, али унутар „Великог Солуна“
(шире градско подручје), које се састоји од 16 градских и приградских општина, живи 1.104.766 житеља
или сваки други становник Периферије Средишња Македонија.

Гравитационо подручје града о ухвата око 3-4 милиона становника северне Грчке. Град је познат као
велика лука и сајамски центар. У граду се одржава и највеће ијенале грчке дијаспоре.

Садржај
Поглед на обалу Солуна
Назив града
Положај
Клима
Историја
Културна историја Срба у Солуну Застава Грб
Становништво Административни подаци
Градске знаменитости Држава Грчка
Партнерски градови Периферија Средишња Македонија
Референце Округ Солун
Референце Општина Солун
Види још Становништво
Спољашње везе Становништво
— 2011. 315.196[1]
Назив града — густина 15.596,26 ст./km2
Агломерација 1.104.766
Солун је основао краљ Касандар 316. године п. н. е..[2] Верује се да је град до ио име по Тесалоники,
Географске карактеристике
супрузи Касандра и полусестри Александра Великог.
Координате 40° 38′ 00″ СГШ;
Име града на свим значајним језицима изведено је од грчког назива за град „Тесалоники“ (Thessaloniki). 22° 57′ 00″ ИГД
У језицима западне Европе град се најчешће назива „Салоника“, као варијанта скраћенице „Салоники“,
Временска UTC+2 (EET), лети
коју употре љава месно становништво у свакодневном говору. У јужнословенским језицима
зона UTC+3 (EEST)
преовлађује назив „Солун“, који је лизак турској верзији „Селаник“.
Површина 20,85 km2

Положај
Солун
Град се налази на врху Солунског залива, дуж којег се пружа дужином од 20-ак км. Западно од града
пружа се тзв. Солунско поље, приморска равница лизу ушћа Вардара у залив (17 km западно од града).
Са других страна град је окружен рдима планине Хортиатис.

Клима
Солун се налази у подручју измењене средоземне климе, захваљујући отворености града и околине
утицајима из унутрашњости Балкана. З ог тога су зиме са негативним температурама и омањим
количинама снега нормална појава, што је итно другачије од јужне Грчке и Атине. Мраз је такође честа
појава зими. Лета су топла, али не жарка са ретким падавинама у виду јаких пљускова. Годишња Солун на мапи Грчке
количина падавина је 451 mm. Остали подаци
Градоначелник Јанис Бутарис
Поштански 530–539, 54015–54655,
број 56404
Позивни број 2310
Регистарска MM, NA, NB, NE, NH,
ознака NI, NK, NM, NN, NO, NP,
NT, NY, NX, NZ
Веб-сајт
www.thessalonikicity.gr (http://www.thessalo
nikicity.gr/)
 Клима Солун 1998—2017.
Показатељ \ Месец Јан. Феб. Мар. Апр. Мај Јун Јул Авг. Сеп. Окт. Нов. Дец. Год.
Апсолутни максимум, 23,0 24,0 32,0 31,0 36,0 41,4 44,0 40,4 37,3 32,2 27,0 25,1 44,0
°C (°F) (73,4) (75,2) (89,6) (87,8) (96,8) (106,5) (111,2) (104,7) (99,1) (90) (80,6) (77,2) (111,2)
9,3 11,2 14,7 19,5 24,9 29,9 32,5 32,4 27,0 21,1 15,7 10,6 20,73
Максимум, °C (°F)
(48,7) (52,2) (58,5) (67,1) (76,8) (85,8) (90,5) (90,3) (80,6) (70) (60,3) (51,1) (69,33)
5,8 7,3 10,2 14,3 19,5 24,4 26,8 26,8 22,0 17,0 12,0 7,1 16,1
Просек, °C (°F)
(42,4) (45,1) (50,4) (57,7) (67,1) (75,9) (80,2) (80,2) (71,6) (62,6) (53,6) (44,8) (60,97)
2,2 3,5 5,7 9,2 14,0 18,8 21,2 21,3 17,1 12,9 8,2 3,8 11,49
Минимум, °C (°F)
(36) (38,3) (42,3) (48,6) (57,2) (65,8) (70,2) (70,3) (62,8) (55,2) (46,8) (38,8) (52,69)
Апсолутни минимум, −14,0 −10,0 −7,0 −2,0 2,8 6,0 10,0 7,8 3,0 −1,0 −6,2 −9,8 −14,0
°C (°F) (6,8) (14) (19,4) (28,4) (37) (42,8) (50) (46) (37,4) (30,2) (20,8) (14,4) (6,8)
Количина падавина, 35,2 29,7 39,8 29,6 42,8 27,2 27,3 18,8 48,6 51,3 38,0 52,0 440,3
mm (in) (1,386) (1,169) (1,567) (1,165) (1,685) (1,071) (1,075) (0,74) (1,913) (2,02) (1,496) (2,047) (17,334)
Дани са падавинама 8,8 8,3 9,8 7,4 8,0 5,5 3,8 3,6 6,3 7,3 7,3 9,0 85,1
Релативна влажност, % 76,1 73,0 72,4 67,8 63,8 55,9 53,2 55,3 62,0 70,2 76,8 78,0 67,04
Сунчани сати
116,5 123,9 171,0 205,2 256,8 308,1 337,6 311,3 224,5 160,9 114,8 95,2 2.425,8
— месечни просек

Извор: „Κλίμα - Γράφημα - Θεσσαλονίκη Eλλάδα - WeatherOnline” (https://www.weatheronline.gr/weather/maps/city?LANG=gr&CEL=C&SI=kph&MAPS=over&CO

NT=grgr&LAND=GR&REGION=0005&WMO=16622&UP=0&R=0&LEVEL=160&NOREGION=1). www.weatheronline.gr (на језику: грчки). Приступљено
19. 11. 2018.; „Κλιματικά Δεδομένα για επιλεγμένους σταθμούς στην Ελλάδα” (http://www.hnms.gr/emy/el/climatology/climatology_city?perifereia=Central%20Ma
cedonia&poli=Thessaloniki_Mikra). hnms.gr (на језику: грчки). Приступљено 19. 11. 2018.

Историја
Оснивач Солуна је краљ Касандар 315. године п. н. е.. Вјерује се да је град до ио име по Тесалоники, супрузи Касандра и полусестри Александра
Великог. Њен отац Филип II Македонски ју је тако назвао у част по једе над Тесалијцима, а њено име и име града се могу превести као о је а на
Тесалијцима (Θεσσαλοί + Νίκη).

По освајању града од стране Римљана 168. п. н. е., Солун је постао главни град једне римске провинције на веома важном државном путу Via
Egnatia. За вријеме другог пута у Македонију Свети Апостол Павле проповједао је у мјесној синагоги, која је ила главна за Јевреје тог рејона, и
поставио је темеље хришћанском ратству и цркви. Мјесни јеврејски ра ини или незадовољни њиме, з ог чега су га протјерали из Солуна у град
Бер. 379. године део ом царства на источни и западни део, град постаје главно седиште новоо разоване провинције Илирикум у оквиру источног
дела, касније Византије. Солун је ио једно од најважнијих трговачких средишта у Византији, нарочито током владавине Комнина, а у њему су
рођени Ћирило и Методије, а тешко страдао у раздо љу окупације под Крсташима (1204-1246).

По турским изворима, Солун су први пут заузели Турци 1393. године за време султана Бајазита. Као последица турског пораза против кана
Тамерлана у Ангори 1402. године, прешао је град у посед Венеције. Турци су узели Солун по други пут, дефинитивно 1430. године у време султана
Мурата II.[3]

Млечани су 1430. године купили град од Византинаца, али су га изгу иле већ 1432. године када су га поново
освојиле Османлије. Велики рој сефардских Јевреја се уселило у Солун, након што су протјерани из Шпаније
1492. године. Они су у раном 16. веку, или највећа религијска група у Солуну, а у 18, 19. и почетком 20. века
су и даље или велики дио становништва Солуна. О јављен је 1903. године попис становништва Солуна -
првог града у "Маћедонији". Било је највише Јевреја - 55.000, затим следе Турци са 26.000, Грка има 16.000, а
"Словена" (Ср а и Бугара) - 10.000. Ту тре а додати "Туђинаца"(?) од чак 8500 и Цигана 2500, док се Цинцари
не помињу у том значајном месту, које има тада укупно 118.000 становника.[4]

Солун је остао у Османском царству до 1912. године и Балканских ратова, након чега је додијељен Грчкој. За
вријеме Првог свјетског рата Солун су окупирале енглеске и француске трупе, претворивши га у њихову
Византијске зидине
најважнију војну азу у југоисточној Европи и недалеко од њега је успостављен Солунски фронт. Године 1917.
десио се велики пожар у граду, који је стари град од дрвених зграда потпуно уништио. После рата започела је
о нова града по савременим начелима (ортогонална матрица, праве улице примерене ширине, паркови) и
поштовање важних споменика града. Град је рзо растао 20их година услед досељавања много Грка, као из еглица из Мале Азије.

Културна историја Ср а у Солуну

Српски краљ Милутин је у Солуну много градио у своје време. Тако је подигао пре 1310. године, три нове цркве - Св. Тројице, Св. Николе
"Орфана"[5] (у 17. веку постала капела манастира Влатадон)[6] и Св. Ђурђа, а "о дарио даровима" постојећи храм Св. Димитрија. У Солуну је
изградио и "царски двор" - своје палате где је много оравио.[7]

Српски народ је опевао средњовековног витеза српског " оланог" Дојчила (Дојчина) из Солуна: "Раз оле се војвода Дојчине/ У Солуну граду
ијеломе/ Боловао за девет година/ По Солуна не зна за Дојчина..."[8] То је ио војвода Војин Дојчиновић.[9]

По извештају француског генерала Мармона из 1807. године наводи се за Солун (град у Турској царевини): "језик грчки и српски. У дистрикту је
200 села, 30.000 муслимана, 90.000 Хришћана. У вароши је 60 хиљада становника; две трећине муслимани, једна трећина Хришћани."[10]

Солунски трговац Димитрије Алексијевић (Грк и Арнаутин Москопољски) авио се 1725. године у Будиму. Претплатник српске књиге у Београду
1827. године је трговац Тома Ласкаревић родом из Солуна.[11] Купио је 1831. године у Београду српску књигу Никола Местане, трговац родом из
Солуна (исто и 1827).[12] Он се јавља и 1827. године у истом својству. Басне старе, од разних аутора са ране у једној књизи и о јављене 1833.
године у Београду, купио је Анастас Христодуловић, трговац и житар.[13] Вуков речник српски-немачки-латински речник при авио је 1852. године
у Одеси, Ставра Д. Давидовић из Солуна. Претплату на новопокренути српски лист "Цариградски гласник", скупљали су 1895. године у Солуну:
Петар Костић управитељ српске школе "Дом науке" и Риста Протић књижар.[14]
У Солуну је до 1896. године српску књижару држао Пера Јовановић. Затим је отворио гостионицу "Велика Источна гостионица" у којој се Ср и
пређивали друштвене за аве. Он је Отворио још једну гостионицу на улевару Хамидије, под називом "Код Београда".[15] Српски календар "Голу "
који је излазио у Цариграду, могао се до ити 1899. године у српској књижарници у Солуну, за један грош.[16]

У Солуну је од 1893. године радила српска школа "Дом Науке" у тзв. Куфаловској махали. Школске 1896/1897.
године ту је ило под истим кровом потпуна основна школа и три разреда гимназије. Укупно је 1897. године
ило 14 предавача, од којих 11 у гимназији а три у основној. Када се 1897. године одсељавала из града удова
Нина, супруга преминулог (1894) руског генералног конзула Ивана Јастре ова (великог заштитника Ср а),
оставила је српској школи на дар намештај вредан око 50 турских лира. Јавно јој се захвалио на "највећем до
тада поклону школи" њен директор Петар Костић.[17] Основну школу су заједно похађала мушка и женска
деца, које су учила три учитеља. Била је прво итно троразредна, па четвороразредна. Школа је основана 1893.
године, након годину дана раније тј. 1892. године поднетог захтева са 200 потписа Ср а, грађана Солуна. Први
"мутавелија" и директор те основне школе ио је Димитрије Поповић родом из Охрида, који се школовао у
Ср ији. Он је примио рачни пар учитеље Вука и Косару Ивановић. Директор Поповић је успео да организује
основну школу комплетну, са четири разреда. Почетком 1897. године до ијена је дозвола за отварање још једне
основне школе у насељу "Вардар капији". Та школа је до ила име "Дом просвете", за разлику од оне друге са
гимназијом, која се звала "Дом науке".[18] Име су узета неутрална, да и се прикрио српски национални
карактер који је сметао властима.

Десио се јуна 1897. године суко са трагичним исходом у солунском хотелу "Колом о". У тучи између Бугара и
Ср а, з ог претњу упућених српском професору Пејчиновићу "з ог издаје", Ср ин учитељ Ташко Михајловић
је ио пре ијен, а од Бугара, повређен учитељ Гарванов а револверским метком у ијен учитељ Ганов. Из аште
хотела се дискретно склонио Пејчиновић, а након тога 13 Бугара се суко ило са три Ср ина. Професор Илија
Реклама једне српске фирме у
Пејчиновић у рзо је смртно рањен у атентату, који су извели угарски егзархисти. На његовом опелу појало је
Солуну са краја 19. века
еоградско певачко друштво "Станковић" које се авило у Солуну тих дана.[17]

Поднео је директор Поповић и захтев за отварање Гимназије у Солуну. Али Поповић умире 1894. године, а на
његово место по жељи тамошњих Ср а постављен је 16. септем ра те године, Петар Костић професор и ректор Призренске огословије. Костић је
успео да још те јесени у граду уду отворена прва два разреда гимназије, све под истим кровом. Кренуло се са првим разредом, који је похађало 15
ученика. Следеће 1895. године, отворен је други разред гимназије, а у првом је ило већ 42 ученика. Предавачки кадар су чинили Милорад
Ђукановић, Душан Поповић, Јован Бјеловучић (за француски језик), Исмаил Еди (за турски језик). Ђукановић је у исто време ио васпитач у
интернату. Број предавача је из године у годину растао, а колегијум се мењао. У Солуну је дакле радила српска гимназија од 1894. године, и ту је
1896. године ило 11 наставника. Дозвољено је јуна 1896. године отварање сада четири разреда гимназије. У гимназији је ило тада 96 ученика, а у
основној 77. Ученика је ило само 31 из Солуна и околине, остали су или подаље - из Старе Ср ије и других крајева где Ср и живе. Међу њима
највише је ило трговачке деце - њих 76. Школа са интернатом је смештена у три зграде, које се налазе лизу једна другој.[19] Црквено-школски
од ор српски у Солуну је 14/26. јануара 1897. године у просторијама хотела "Олимпије" приредио Светосавску за аву са игранком, у корист
сиромашних ученика.[20] Светосавска за ава је имала лепог успеха и претходне 1896. године. Захвалио се јавно преко новина директор Српске
гимназије у Солуну, Д. Димић ројним дародавцима књига. Између осталих своје књиге су новем ра 1898. године послали: Арса Пајевић, раћа
Поповић и Лука Јоцић из Новог Сада, затим Јован Грчић књижар из Великог Бечкерека, Милан Сеђаков књижар и Милош Бандић учитељ из
Велике Кикинде, раћа Јовановић књижари из Панчева, Београђани, Сремци, Матица српска, Српска краљевска академија и други у вредности од
преко 500 форинти.[21]

Након затварања српске Више гимназије у Цариграду, школске 1899/1900. године, молили су Ср и Солунци да се дозволи да у Солуну наша
гимназија уде потпуна. Пред почетак школске 1901/1902. године то је одо рено, тако да је од тад седмогодишња српска гимназија. Окто ра 1901.
године настала је потре а за двојицом предавача, па су послати у Солун Јеротије Топаловић и Аранђел Јотић. Професор Илија Лалевић као и други
предавачи, сарађује са школским листом и о јављује мање радове 1902. године.[22] Хаџи Тошковић о јављује краће лирске записе у "Новој искри"
1900. године, такође и Велимир Рајић, 1903. године. Године 1901. августа директор Богдан Јанковић се вратио у Ср ију, а његово место заузима
Ковачевић, који прелази из Битоља. Њен професор и директор Коста Ковачевић умро је 1903. године, после неколико месеци наставничког рада у
њој. Био је по струци географ, рођен и школовао се у Београду. Од 1897. године напустио Другу еоградску гимназију у отишао у Стару Ср ију, где
је прво служ овао у Скопљу. Ковачевића је заменио најстарији наставник Драгомир О радовић. Крајем школске 1901/1902. године одржан је
матурски испит први пут. Свршени гимназијалци су након те школе могли да наставе школовање на Универзитету. Године 1902/1903. одо рено је
одсуствовање наставницима Григорију хаџи Ташковићу и Пери Јанковићу. На њихова места су дошли професор Михајло Стојанчевић и Ђорђе
Стајић суплент учитељ језика (до 1905). У Солуну су Ср и имали про лема са "Бугарашима", јер су или што нападани, што код власти
пријављивани са лажним оптуж ама. Прво је управитељица Српске гимназије у Солуну то ож случајно "пала у море", а затим је управитељ
гимназије прота Ђорђевић Призренац ио утамничен. Умро је почетком 1908. године у Солуну, прота Станоје Рашић, један од српских првака у
Старој Ср ији. Био је родом из Приштине, а оравио је и радио у Солуну, као протојереј и професор у српској гимназији.[23] Стеван Антонијевић из
Солуна 1913. године премештен у Нови Пазар. Српска гимназија у Солуну је ила наводно затворена 1910. године. Литерарна ђачка дружина
"Дојчин" основана у Солуну пре осло одилачких ратова.

Постојао је крајем 19. краљевски "генерални" конзулат у Солуну, тада под Турцима. Ту су 1898. године радили за српске националне и државне
интересе: Павле Денић конзул I класе и Иван Иванић писар I класе.

Гостовало је почетком новем ра 1897. године у Солуну Београдско певачко друштво "Станковић", где је одржало два концерта.[17]

Ср и су у 19. веку у Солуну "на најлепшем месту" лизу Беле куле, на тзв. "Хиподрому" имали своју цркву. Тај српски храм посвећен Св. Сави
почетком је 1897. године до ио нови "диван и скупоцен" иконостас. Био је то вредан поклон по ожног ратства из Скита, руског манастира Св.
Јована Златоустог. Заслуга је то ила у првом реду оца Кирила, настојатеља манастира (чији су монаси претежно или Руси) који се налазио на
Светој Гори, на хиландарском земљишту.[24] Црква је ила у ствари метох манастира Хиландара. У Солуну је постојала организована српска
црквена општина. Ту се налазио један полусрушен конак, у којем је ила со ица - капелица. Православни калуђер је ту оравио, молио се и читао
молитве вернима. Сав прилог који и до ио слат је манастиру Хиландару. Почетком 1897. године формиран је црквени певачки хор при српском
храму, састављен углавном од ученика српске школе "Дом и наука" (70). Хор је савладао извођење целе литургије по Тихомиру Остојићу у четири
гласа.[17] Године 1898. епитроп цркве Св. Саве у Солуну ио је старац Ванђел Лазаревић. Његов син Андрија Ванђеловић који је хра ро ранио
српске интересе у том граду, погинуо је јула месеца 1898. године на улици; у ио га је из пиштоља један " угараш".[21] Касније је ту никло ново
стам ено насеље, а у приземљу стам ене зграде дат је један простор Ср има као накнада, за Хиландарски метох. У граду данас постоји тај
хиландарски метох, мала импровизована српска црква посвећена Св. Сави у стам еној згради, у улици Скам инион, где се повремено одвијају
огослужења. Ту је некад ила црква задуж ина српског краља Милутина.
У Солуну су 30. јула 1900. године освећени темељи новог метоха манастира Хиландара. Освећење су
извршили архимандрит Јанићије Воденац и поп Сима Буквић солунски парох. По плану метох је тре ало да
уде двоспратна зграда у најлепшем делу града код Хамидије. На њој су предвиђени ку е и сахат (торањски
сат). Ту су имали стални смештај старешина метоха, и манастирска ратија на путу - конак.[25]

За време Солунског фронта 1916-1918. године град је попримио српски карактер, з ог великог роја Ср а и
њихових државних институција. На западном делу града је српско војничко гро ље Зејтинлик са православном
капелом. Ту је сахрањено 7441 српски војник, који је погинуо и пренет са територије целе Грчке. Царинарница
I реда Краљевине СХС ила је после Првог светског рата у Солуну. По међународном уговору, део солунске
луке ио је под српском - југословенском контролом и ту се извозила ро а, за транспорт морским родовима. У
Хиландарски метох у урбаном
јануару 1941, у време Грчко-италијанског рата, у ом ардовању Солуна неколико ом и је пало и на
делу Солуна, капела Св. Саве у
југословенску сло одну зону.[26] згради, на месту некадашње
црквице
У Солуну је 1934. године освештана зграда нове српске основне школе. Претходна српска школа затворена је
наводно 1910. године. У новој школи предавали су управитељ учитељ М. Даниловић и његова супруга
учитељица.[27]

На почетку новог светског рата у Грчкој 22. априла 1941. године. Солун су окупирале немачке трупе и он ће ити у њиховим рукама до 30. окто ра
1944. године. Током овог раздо ља јеврејско становништво је уништено. После рата приступило се даљем осавремењавању града, које трајало
неколико деценија. Међутим, 1978. године град је погодио тежак земљотрес, који направио највише штете на старим заштићеним зградама. Ти
споменици су следећих година о нављани, а 1988. стављени су на листу Светске аштите УНЕСКОа. Све ово је крунисано 1997. године, када је
град ио Европски град културе.

Становништво
Демографија
1991. 2001. 2011.
383.967 363.987 315.196[1]

Становништво града Солуна је паду током последњих пописа, али се оно премешта у предграђа, тако да градско подручје и даље расте. Данас
1.104.766 становника живи у тзв. Великом Солуну и то је друго по величини градско подручје Грчке, после Велике Атине. У последња три пописа
кретање становништва ило је следеће:

Година Становништво града Промена Становништво градског подручја

1981. 406.413 - -

1991. 383.967[28] -22.446/-5,52% -

2001. 363.987[28] -19.980/-5,20% 1.057.825[28]

Историјски гледано, етничка структура становништва Солуна се веома променила у последњих стотинак година. Најуочљивије је присуство
великог роја јевреја Сефарда, који су још у 19. веку чинили половину становништва у граду. И после припајања града савремној Грчкој Јевреји су
задржали сва права као и Грци, који је у граду ило све више услед досељавања из мањих места, као и пре езима са турских подручја у Малој Азији
и на Понту. 1944. године у току немачке окупације Грчке у Другом светском рату Јевреји су отерани у концентрационе логоре, где је већина (96% )
погу љена. Преживели су делом прешли у Израел.

Година Становништво града Број Јевреја Удео Јевреја

1842. 70.000 36.000 51%
1870. 90.000 50.000 56%
1902. 126.000 62.000 49%
1913. 157.889 61.439 39%
1943. - 50.000 -

Градске знаменитости
Иако је Солун савремени град великих улевара, правилних локова и великих тгрова и паркова,
град је сачувао многе грађевине из слове прошлости, посе но оне везане за староримско и
византијско наслеђе. Град је такође огат музејима, галеријама и другим установама културе, од
којих су неке наддржавног значаја.

Најважније градске знаменитости су:

Градски Археолошки музеј се сматра за један од најбољих у Европи. Налази се у

близини познатог Белог Торња и на супротној страни од градског ватрогасног дома.
Музеј поседује велику колекцију укључујући и невероватне драгоцености у виду
гробнице оца Александра Велоког, Филипа Македонског, која је откривена у Вергини
1977. године. Друга драгоценост је из 3. века п. н. е. папирус Дервеније, једини Авионски снимак града
нетакнути древни папирус нађен у Грчкој, који је откривен у гробници Дервеније. Друге
просторије музеја садрже експонате који осликавају историју града још из
праисторијских дана све до Римског периода, укључујући спектакуларне мозаике као и
чаше из Хеленистичког доба.
Археолошко налазиште античке грчке пијаце у близини једног од градских аутобуских терминала, на Дикастерион тргу. Ова пијаца
је касније преуређена у римски форум на два нивоа. Форум је био срце античког града а открили су га радници шездесетих година.
Најочуванији део форума је велико позориште, које се још увек користи за летње концерте.
Галеријева Капија.
 Бела кула (грч.: Λευκός Πύργος Lefkos Pyrgos), најпознатији симбол града, је оригинално
изграђена као део градских зидина. Она се налази на шеталишту поред мора, јужно од
археолошког музеја.
Горњи град (грч.: Ano Poli) са сачуваним дрвеним кућама из Османског раздобља и
остацима градских зидина из византијског раздобља.
Аристотелов трг је најважнији градски трг.
Црква Св. Димитрија је најпознатија црква у граду, а овај светац је заштитник града.
ОТЕ торањ је у средишту градског ЕКСПО центра.
Црква Св. Ђорђа је једна од најважнијих црква у граду, а црква је била намењена као
Галеријев маузолеј, међутим цар на крају није тамо сахрањен већ у Феликс Ромулијани
у Гамзиграду. староримског цара Галерија.
Црква Св. Софије је једна од најважнијих црква у граду, а изграђена у време ране
Византије. Галеријева Капија - остатак староримске
Црква Панагија је једна од најважнијих црква у граду, а изграђена у време Византије. владавине

Градско морско шеталиште дуж Никис авеније.

Бела кула је Црква Св. Црква Панагија Црква Св. Софије

симбол града Димитрија је
најважнија у граду
Аристотелов трг је „срце“ Солуна

Црква Св. Ђорђа

настала из гроба
римског цара
Галерија

Партнерски градови
Александрија
Драч
Корча
Мелбурн
Пловдив
Ница
Марсељ
Келн
Лајпциг
Сан Франциско
Хартфорд
Колката
Тел Авив
Болоња
Тјенцин
Бусан
Констанца
Братислава
Санкт Петербург
Шенјанг
Amasya
Венеција
Тирана

Референце
1. „Detailed census results 2011” (http://www.statistics.gr/portal/page/p ortal/ESYE/BUCKET/General/resident_population_census2011.xl
 s). Приступљено 07. 5. 2015.
2. Мала школска енциклопедија. ISBN 978-86-331-2950-3. стр. 258.
3. "Босанска вила", Сарајево 1903. године
4. "Дело", Београд 1. април 1903. године
5. Мило Глигоријевић: "Излазак Срба", Београд-Ваљево 1987.
6. "Свети краљ Милутин", Цетиње-Београд 2016. године
7. Владимир Ћоровић: "Историја српског народа", први део,
Београд 1997. године
8. Вук Ст. Караџић: "Народне српске пјесме...", Лајпциг 1823-1824.
године
9. Љубомир Ненадовић: "Дојчиновић Воин - спев у 6 песама",
Земун 1861. године
10. "Политика", Београд 1922. године
11. Јован Поповић Стерија: "Невиност или Светислав и Милева",
Будим 1827. године
12. Милош Лазаревић: "Племенита и силна љубав", Будим 1831.
године
13. Григорије Возаревић: "Басне", Београд 1833. године
14. "Цариградски гласник", Цариград 1895. године
15. "Цариградски гласник", Цариград 1896. године
16. "Цариградски гласник", Цариград 1899. године
17. "Цариградски гласник", Цариград 1897. године
18. "Просветни гласник", Београд 1906. године
19. "Просветни гласник", Београд 1897. године
20. "Застава", Нови Сад 1897. године
21. "Застава", Нови Сад 1898. године
22. "Просветни гласник", Београд 1902. године
23. "Застава", Нови Сад 1908. године
24. "Цариградски гласник", Цариград 1897. године
25. "Цариградски гласник", Цариград 1900. године
26. "Политика", 28. јан. 1941 (https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/po
litika/1941/01/28?pageIndex=00008)
27. "Правда", Београд 1934. године
28. „Population of Greece” (http://www.statistics.gr/Main_eng.asp).
General Secretariat Of National Statistical Service Of Greece.
www.statistics.gr. 2001. Приступљено 02. 08. 2007.

Референце

Види још
Српско војничко гробље на Зејтинлику
Солунски фронт
Српске школе у Солуну

Спољашње везе
Град Солун (https://web.archive.org/web/20080118232140/http://www.thessalonikicity.gr/) (језик: грчки), (језик: енглески)
www.saloniki.org Солун (http://www.saloniki.org) (језик: енглески)
Фотографије (https://web.archive.org/web/20100602153914/http://www.marijan-birus.iz.hr/Grcka/Solun/solun.htm) (језик: хрватски)
Најбољи градоначелник света је Грк (Б92, 13. октобар 2012) (http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=10&dd=13&nav_ca
tegory=167&nav_id=651446)

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Солун&oldid=24045997”

Датум и време последње измене странице: 17. септембар 2021. у 10:53

Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући су и додатни услови. Погледајте услове коришћења за детаље.

Политика приватности
О Википедији
Одрицање одговорности

За програмере
Статистика
Изјава о колачићима