Драч

С Википедије, слободне енциклопедије

За другу употребу, погледајте страницу Драч (биљка).

Драч
Durrës

Драч

Грб

Административни подаци

Држава  Албанија

Географске карактеристике

41°19′00″ СГШ; 19°27′00″ ИГД / 41.31
Координ
6666666° СГШ;
ате
19.45° ИГДКоординате:  41°19′00″ СГ
Ш; 19°27′00″ ИГД / 41.316666666° СГШ;
19.45° ИГД
Временс UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
ка зона
 Апс. 0 м
висина

Драч
Драч на мапи Албаније

Остали подаци
Поштанс 2000
ки број
Позивни 052
број
Регистар DR
ска
ознака
Драч (алб. Durrës — Дурес) је град и лука на обали Јадранског мора, 33 km
западно од Тиране. [1]Представља велики економски центар у Албанији. Један
је од најстаријих градова на том подручју, зачеци насеобине потичу из античког
доба када је на том месту 627. п. н. е. основан град Епидамнос. Број
становника се данас процењује на 175.110. (2011)

Садржај
 1Историја
o 1.1Средњи век
o 1.2Новија историја
 2Садашњост
 3Становништво
 4Партнерски градови
 5Галерија
 6Референце
 7Литература
 8Спољашње везе

Историја[уреди | уреди извор]
Драч су основали под именом „Епидамнос“ грчки колонисти из Коринта и
Керкире 627. године п. н. е.[1] По грчком историчару Тукидиду они су се нашли у
спору узрокованом пелопонеским ратом. Од 229. п. н. е. припадао
је Римљанима који су му дали име Диракијум (Dyrrhachium) и изградили пут
до Солуна, Виа Егнатиа, који је касније продужен све до Константинопоља.
Град је под римском владом напредовао као значајан трговачки пристанишни
центар. Око 430. године се ту родио цар Анастасије I. У доба сеобе народа био
је изложен упадима варвара али је остао под управом Ромејске империје.
Иван Јастребов је о Драчу записао да се звао Епидамн, после Дирахијум, а
затим Дурацо и Драч. Улазио је у састав Илирије, али је за време објаве рата
Римљанима од стране илирског краља Генција град добровољно потчињен
Римљанима. Од 393. до 400. после Христа, град је био под готским царем
Аларихом. Он је ту населио Сармате и Хуне иу своје војске, које је потом
истерао Маркелан Острогот 460. године, а 473. готски вођа Теодорик је
завладао Илиријом и Драчом, његова престоница припала је њему. У Драчу је
боравио и Цицерон као прогнаник, одабравши га за место свога заточеништва.
Он је о Драчу записао да је стигао у слободан град, пријатан, но ако ли га буде
узнемиравао бучан живот овог града, преселие се на друго место. Из тога се да
закључити да су у граду били театри, храм и разноврсна разонода, тј. да је град
био велики. Ако се погледају старине које су остале, град је био, по Јастребову,
десет пута већи него у његово време, крајем 19. века. Описује га тада као
мизеран и прљав приморски градић. У време цара Августа био је украшен
монументалним споменицима. Од тога је у време Јастребова остала само
једна обезглављена статуа, бачена у двориште среске управе. Страшни
земљотреси су задесили град 506. и 1273. године. Код Драча, у његовој
долини, биле су две чувене битке које је Помпеј повео против Цезара.
Помпејева војска се налазила у самом граду, Цезарова по брдима путем
за Кавају и Тирану у близини луке Петра. Помпеј је победио Цезара, али је
касније убијен у Александрији, камо је побегао из Ларисе, где је пао у
замку. [2] Јастребов је писао и о историји хришћанства у Драчу. По Константину
Порфиногениту: "Године 640. Срби владали су целом Далмацијом од Истрије
до Драча".[3]
Овде се налази Археолошки музеј у Драчу.
Средњи век[уреди | уреди извор]
Детаљније: Опсада Драча (1107—1108)
После поделе римског царства, Драч је потпао под власт ромејских царева и
сматрао се престоницом Илирије или Драчке области. Владали су дукси
ромејског двора и били су обавезни да у време несугласица царства са
Дукљанским краљевима уђу с југа у пределе Зете. У рату с краљем
Владиславом (1042) погинуо је један дукс (стратиг) Михаила на Скадарској
равници. Драчем су затим владали анжујски херцези (1294 - 1373). Међу
њима Карло Топија 1358. године. После је њиме неко време владао Балша II
Балшић, а после њега 1386. градом је завладала Млетачка република до 1501.
године, када су га преузели Турци. И Франци су владали њима до 1085. године,
до смрти Гвискарда, а по његовој смрти Драч и драчку област заузео је
краљ Константин Бодин (Михаилов син), као савезник Роерта Гвискарда, када
је, после његове смрти, норманска војска морала напустити Драч. Те годинне
Драч, по уговору, прелази у руке Алексија Комнина. [4] У почетку 10. века са
већином Албаније постао део прве бугарске империје под царем Симеоном
Великим. За време његовог наследника Петра I Бугарског опет је пао под власт
Византије и постао предмет бугарско-византијског спора све до 1018. године. У
то доба се појављује име Драч.
После доба владавине Византије Драч је на кратко био под Норманима са
Сицилије. Дефинитивно је био изгубљен за Византију 1185. године када се
нашао под влашћу сицилијског краља Виљема Другог. Касније је био под
владавином италијанских градова Напуља и Венеције (1392—1501) да би
затим био део Османског царства све до 1912. када је постао саставни део
независне Албаније. Каплан Буровић је записао да је коју годину пре Ђорђа
Манијака (почетак 11. века), у околини Драча Тихомир подигао народ на
устанак против Ромеја. Удружио се са другим Србо-македонским устаником
Петром Дељаном. И Србин Павле Анђелић, тадашњи бускуп драчки, послужио
је Скендербегу као министар спољних послова, а он је записао прву албанску
реч, мисао, у књизи Формула крштења, 1463. [5] Павле Ровински је записао да
су у Љешу и Драчу и у 14. веку владали Радићи и Јурасовићи, све до Авлоне.[6]
Новија историја[уреди | уреди извор]
Године 1868. у Драчу је живело 5.000 становника. [7] Артур Еванс је при свом
обиласку Драча записао да се уверио да је многима у Драчу разумљив српски
језик. [8] И Иван Јастребов је описивао Драч. У његово време то је мизеран
приморски градић у којем нема више од 400 кућа, муслиманских, арнаутских
православних, цинцарских и католичких, арнаутских и до 50 циганских. У
читавом кадилуку је било 5400 кућа и 30000 хришћана и муслимана. [9]
Драч је у првој половини 20. века најважнији трговачки центар Албаније. У две
градске махале, Пали и Калми, живели су почетком 20. века бројни Срби
муслиманске вере. Ови су се ту населили након окупације Босне и Херцеговине
од стране Аустроугарске 1878. године. У махали Топана истицала се лепотом
кућа браће Ђурашковића. Српска војска је место ослободила 17. новембра
1912. године; у град су ушли ратници новоформираног Шумадијско-албанског
одреда. Православни митрополит драчки Јаков припадао је делу грађанства
које је тражило да Драч припадне Србији. Драч је од стране православаца
сматран за "стари српски град".[10] Град је као свог заштитника славио српског
Св. краља Владимира, чије су мошти Епирци ту донели 1215. године.[11] Лука
која се тада налазила у запуштеном стању, нефункционална због блата и
мочваре, требала је да постане српска извозна лука. [12] За годину дана остварен
је из Драча српски извоз од 2 милиона динара. Српске намере са
перспективном морском луком су међутим осујетиле велике силе. По други пут,
1916. године српска војска и бројне избеглице стизали су преко албанских
планина у луку Драч.
У годинама 1913. - 1920. Драч је био главни град Албаније. Значајну
модернизацију је доживео после разорног земљотреса 1926. године а нарочито
после Другог светског рата. Изграђена је железница која је спојила град
са Тираном и касније са Елбасаном а од 2000. године је спојен и ауто-путем са
Тираном.

Садашњост[уреди | уреди извор]
Бродске линије спајају град са италијанским градовима Баријем и Анконом као
и другим италијанским пристаништима. Драч је најважније пристаниште за
путнички и товарни саобраћај у Албанији, као и популарно летовалиште.
Овде се налази ФК Теута Драч.

Берат
С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили чланак о указу, погледајте чланак Берат (ислам).

Берат
Berat

Поглед на Берат са цитаделе

 Грб

Административни подаци

Држава  Албанија

Становништво

 — (2001) 70.830

Географске карактеристике

40°42′ СГШ; 19°57′ ИГД / 40.7° СГ
Координате
Ш; 19.95° ИГДКоординате: 
40°42′ СГШ; 19°57′ ИГД / 40.7° СГШ;
19.95° ИГД
Временска UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
зона
Апс. висина 58 м

Берат
Берат на мапи Албаније
 Остали подаци
Поштански 5001-5006
број
Позивни 32
број
Регистарска BR
ознака
Берат (алб. Berat или Berati) град је у јужној Албанији. Налази се на
координатама 40°42′N 19°57′E. По попису из 2011. године имао је 60.031
становника.

Посједи Балше II ван Зете 1385. године

Садржај

 1Словенски топоними у Берату

 2Занимљивости
 3Референце
 4Спољашње везе

Словенски топоними у Берату[уреди | уреди извор]

Берат се раније звао Светиград[1] и Београд,[2][3][4] а једно од градских насеља
између ријеке и горе и данас има словенски назив, Горица, код којег мост
Горица веже насеље са другим дијелом града. [5][6] Југоисточно од Берата је
село Водице.
Овде се налази црква Свете Тројице у Берату.

Занимљивости[уреди | уреди извор]
Код Берата је 1395. године одржана битка на Саурском пољу у којој су погинули
српски великаши Балша II Балшић и Иваниш Мрњавчевић. Аустрија је на првој
тајној конференцији о Албанији 17. новембра 1896. планирала да Берат буде
центар нове државе.[7] Једина школа у Берату крајем 19. вијека била је школа
коју је отворила румунска пропаганда за тамошње Цинцаре, али је мисија
доживјела неуспјех и школа је затворена. [8]

Кроја
С Википедије, слободне енциклопедије

Кроја
Kruja

[[File:Widok z zamku na miast Kruja 4.jpg|

290px]]
 Кроја

Грб

Административни подаци

Држава  Албанија

Становништво

 — (2001) 19 372

Географске карактеристике

41°31′00″ СГШ; 19°48′00″ ИГД / 41.5
Координа
16667° СГШ; 19.8° ИГДКоординате: 
те
41°31′00″ СГШ; 19°48′00″ ИГД / 41.5166
67° СГШ; 19.8° ИГД
Временск UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
а зона
 Кроја
Кроја на мапи Албаније

Остали подаци
Регистарс KR
ка ознака

тврђава и музеј Скендербега

Кроја (алб. Krujë или Kruja, тур. Akçahisar) је градић у Албанији и седиште
је истоимене области. Године 2004. у Кроји је живело око 20.000 становника.
Кроја је најпознатија као утврђење Ђурђа Кастриота Скендербега, јунака из
времена када је град упормно пружао отпор Турцима Османлијама.

Садржај

 1Историја
 2Иван Јастребов о Кроји
 3Види још
 4Референце

Историја[уреди | уреди извор]
Град је освојио цар Стефан Душан од Византије, и он је, као и остали српски
градови тог времена, уживао одређен степен аутономије. Османско царство је
од 1443. до 1478. четири пута безуспешно покушало да освоји град. Град је
коначно пао под османску власт након Скендербегове смрти.

Иван Јастребов о Кроји[уреди | уреди извор]

Иван Јастребов наводи податак да су црквени историчари Кројско
владичанство називали албанским именом, а један стари турски историчар га
наводи као престоницу Арнаутлука. [1] Скендербег је најпре под своју власт узео
Кроју, некон бекства из султановог логора код Ниша. Из Кроје је започео
активности против Турака. Кроја, Круја, Круа на арнаутском значи извор, због
великог броја водоскока у стенама на којима је подигнуто утврђење. Турци су је
прозвали бела тврђава тј. Акче Хисар. У стара времена се звала на гр. Еривиа.
По Хамеру, наводно Clodia. Барлеције подизање града приписује Карлу Топији,
чији су потомци били Скенербегови савременици. Топија је само утврђивао тај
град 1366. , који је постојао и пре њега. И у доба Акрополита, 1254. била је то
стратешки важна тврђава. 1277 напуљски начелник добија овај град и наредио
је да се он утврди. Град и тврђава су изграђени на врху планине са
неприступачне стране, само је са севера лакши приступ. На врху Кројске
планине је мала капела Светог Наума. Султан ју је тешко освојио.
У тврђави је у доба Јастребова стајао топ из 1400. године као и сат с
механизмом, који је исправно радио. Од два звона једно је било ван употребе.
На понеком камену у тврђави видели су се амблеми: два лава. У тврђави је
било 60 полусрушених кућа. Мештани су муслимани. Око 110 Цинцара из
Тиране овде су повремено боравили. У граду су била 4 џамије, а једна саборна
је била у тврђави. На базару је џамија која је била црква Свете Софије.
Житељи тргују маслинама и веома су сиромашни. 1395. Јелена, удоица Марка
Барбарига, предаје први пут Кроју Турцима. Султан је за вазала поставио
Константин Кастриота, брата Ивана Кастриота. Јелена Бабариго по смрти мужа
ступа у брак са Константином. Године 1403. Кројом је завладао албански гроф
Никита (пореклом из рода Аријанита Комниновића) и остао у њој у својству
вазала Венеције. Затим Кројом управљају Амурад-беј и Балабан-беј и други до
Скендербега. Турци су је четири пута опседали. Први пут је освојена 1394, а
други пут 1415. године. Балабан бег управитељ. Турци је освајају у пролеће
1443. Султан Мурат ју је опседао 1450. г. са 60000 водиника. Султан Мехмед II
ју је опседао 1464, али без успеха, као и султан Мурат. Године 1477. Кроју су
поново опседали Турци, након што су завладали Дривастом и Дањом. Без
обзира на херојску одбрану Млечана, Кроја је пала у руке Турака.
Поглед од Кроје обухвата огромно пространство на запад до Драча, тј. до самог
мора, на југ до Петреље. Читав тај простор је био насељен Албанцима и звао
се Арбегија, Арбанон, Алванон, Албанија, тј. од Елбасана до реке Мат и од
Кројских планина до мора. У време анжујске лозе тај предео је чинио regnum
Albaniae под влашу кнежева староседелаца. После је њиме владао Карло
Топија. Отуда је и Кроја била у његовој власти. Област Мат је служио као
граница између Албанаца и Срба, а такође су и Кројске планине на истоку и
Бена заклањале Маане, који су такође били српска племена: у овом подручју су
владали Кастриоти. Карло Топија, син Андреја владара Драча, назицао се
кнезом Албаније (princeps Albaniae). [2]

Види још[уреди | уреди извор]

Кроја на Викимедијиној
остави.

 Ђурађ Кастриот Скендербег

 Прва опсада Кроје
 Друга опсада Кроје
 Трећа опсада Кроје
 Чеврта опсада Кроје
 Пад Кроје
 Дворац Кроја
 Национални етнографски музеј у Кроји
Dvorac Kroja
С Википедије, слободне енциклопедије

Dvorac Kroja

Dvorac Kroja

Опште информације

Место Kroja Street „Kala”, Krujë

Држава  Албанија

Врста споменика dvorac

 Време настанка 5 ili 6. vek

Тип културног добра Spomenik kulture

Власник Albanija

Dvorac Kroja je jedno od istorijski najvažnijih obrambenih uporišta u istoimenom

gradu u Albaniji, koji je vekovima branjeno od stranih osvajača i središte
pobune Đurađa Kastriotia, Skenderbega protiv Osmanskog carstva u 15. veku.
[1]
 Danas je dvorac, kulturno-istorijski spomenik koji simbolizuje albansku upornost i
snagu u borbi protiv osvajača. U njemu se nalazi nacionalni muzej Skenderbega,
ostaci džamije Fatiha Sultana Mehmeda sa minaretom, etnografski muzej, bazar i
tursko kupatilo (hamam).[2]
Dvorac Kroja ponosno je stajao na vrhu kamenite litice, visoko iznad svog grada,
poslednjih petnaest vekova, i svedoči o dugoj burnoj istoriji ovog mesta, koje je
svojevremeno predstavljalo središte Arbreije (drevno ime Albanije). U vreme kada je
Osmansko carstvo vladalo velikim područjima Evrope, uključujući Carigrad i Balkan,
ovaj dvorac je ostao neporažen trideset pet godina, zahvaljujući Đurađu Kastriotu
Skanderbegu, legendarnom albanskom junaku koji je branio njegove zidove do svoje
smrti.

Садржај

 1Opšte informacije
 2Istorija
 3Značaj dvorca za Albance
 4Dvorac danas
 5Informacije za turiste
 6Napomene
 7Види још
 8Izvori
 9Spoljašnje veze

Opšte informacije[уреди | уреди извор]

Dvorac Kroja je eliptična tvrđava na vrhu kamenite litice visoke 804 m, koja se
prostire na površini od 2,5 hektara. Arheološka iskopavanja iz 1978. pokazuju da je
brdo naseljeno još od 3. veka pre nove ere, dok je prvi dvorac podignut u 5. do 6.
veku. U blizini dvorca otkriveno je veliko groblje kulture Arbreša.
Današnj dvorca pominje se u 9. veku zajedno sa gradom Krojom kao biskupsko
središte. U 13. i 14. veku u dvorcu je bilo središte države Arbr. Tokom perioda
vladavine Skanderbega u 15. veku dvorac je postalo albansko uporište - tvrđava.
Danas je dvorac jedno od najpopularnijih i najposećenijih mesta od strane turista.
Istorija[уреди | уреди извор]

Đurađ Kastriota (Skenderbeg), legendarni branilac dvorca Kroja

Kada je moćno Otomansko Carstvo sve više osvajalo pojedine oblasti Balkanskog
poluostrva i druge delova Evrope, u 15. veku jedan mali srednjovekovni dvorac u
Albaniji ponosno je stajao na vrhu kamenite litice, visoko iznad grada Kroje, i jedno
vreme ostao van ovog osvajanja. Bio je to Dvorac Kroja sagrađen u 5. ili 6. veku.

Skenderbegov povratak u Kroju, 1444. godine (drvorez Josta Amana)

Prva opsada Kroje 1449-50.

Druga opsada Kroje (1466-1467). Albanske i mletačke jedinice pod komandom
Skenderbega su odbili opsadu Mehmeda II

Smrt Skenderbega — 16. vek, nemačko graviranje.

U vreme otomanske imperije, u 15. veku dvorac je bio sedište Đurađa Kastriotia,
kasnije nazivanog Skenderbeg i „zmaja Albanije”, albanskog plemića i vojnog
zapovednika. On je u ranom periodu života bio poslan kao talac otomanskog dvora
zajedno sa njegovom braćom, nakon što je njegov otac Ivan Kastriot, koji je bio
među prvima koji se suprotstavio upadima Bajazita I, bio na to prinuđen od strane
Sultan kako bi osigurao vernost plemića tih krajeva. Tretman taoca nije bio tako loš.
Naprotiv, Đurađ Kastrioti se školovao u najboljim vojnim školama gde je u čuvenoj
školi za janičare - Enderunu, trenirao, i bio među najuspešnijim učenicima, obučavan
da postane budući vojni komandant. [3][4] Kada je završio školu Enderun, sultan mu je
obećao vlast nad posedima kojima je vladao njegov otac. Čuvši to, Ivan se zabrinuo
da sultan ne pošalje Skenderbega da zauzme njegov posed, pa je u aprilu 1428.
godine, obavestio Mletačku republiku, u nadi da će od njih dobiti pomoć. [5] Tom
prilikom Ivan je bio primoran da traži oproštaj od Mletačke, budući da je njegov sin
Skenderbeg prethodno ratovao sa hrišćanima. Ivana je 1430. godine ipak porazio
vojvoda Skoplja, Isak-beg, koji je uspeo da zauzme neke delove Ivanovih teritorija,
ali ne sve.[6]
Skenderbeg je 1437. smenio dotadašnjeg osmanskog namesnika grada Kroje Hizir-
bega, i u njemu vlado kao osmanski namesnik u Kroji do novembra 1438. godine,
[7]
 kada je Hizir-beg ponovo postavljen na taj položaj. Dok je bio u oblasti današnje
Albanije kao osmanski namesnik, održavao je dobre odnosa sa svojim ljudima i sa
plemićima, poput svog oca.[7] Nakon toga, do maja 1438. godine, Skenderbeg je
vladao velikim vilajetom u oblasti oko Maće i Lješa, odakle je uspeo da osvoji devet
sela koja su prethodno pripadala njegovom ocu Ivanu, pa je po njemu nazvao tu
oblast „Ivanov posed”.[7] Zbog veština koje je pokazao u borbama, Skenderbeg je od
sultana dobio titulu valije. U to vreme, Skenderbeg je komandovao vojnom jedinicom
od 5.000 ljudi.[8]
Nakon smrti njegove braće Repoša 25. jula 1431. godine i Konstantina 1437. godine,
kao i njegovog oca Ivana 1437. godine, Staniša i Skenderbeg nastavili su politiku
svog oca prema Mletačkoj republici i Dubrovniku. Godine 1438/9. imali su
neprekidne privilegije u tim državama, koje su nasledili od oca. [8]
Nakon napuštanja službe u Osmanskom carstvu Skenderbeg je vodio pobunu protiv
vladavine Osmanlija u Albaniji. U Lješu 1444. godine sazvao je plemenske glavare
Arbanije i Crne Gore, kako bi se zakleli da će zajednički ratovati protiv Osmanlija.
Postao je vođa tada formirane Lješke lige. Zbog borbe protiv Osmanlija prvo ga je
glorifikovala Katolička crkva (iako je tokom svog života bio i musliman i pravoslavac),
a ubrzo i slovenski narodi sa Balkana, koji su ga smatrali svojim nacionalnim
herojem.
Pod njegovim zapovedništvom srednjovjekovni dvorac Kroja, koji je branila mala
vojska obično ne veća od 3.000 branilaca, odbijala je osmanske višestruke masovne
opsade, počevši od 1444. godine. Osmanske snage koje su osvojile velike površine
poput Carigrada i Balkana nisu mogle 15 godina probiti obranu ovog dvorca.
Kastriotijeve vojne veštine predstavljale su veliku prepreku osmanlijskoj ekspanziji u
zapadnoj Evropi. Osmanlije su mu dali nasimak Iskender bey, što znači „Gospodin
Aleksandar“ ili „Vođa Aleksandar“ (a prevodi se kao Skanderbeg), što se smatra da
je ništa manje od poređenja sa Aleksandrom Velikim.
Deset godina nakon smrti Skenderbega, koji je bolovao od malarije i umro 17.
januara 1468. godine, u 63. godini života, [9] 1478. godine, nakon što je pretrpelo
mnoge uporne napade osmanske vojske, ovo albansko uporište je konačno
osvojeno, i vlast nad dvorcem i Krojom preuzeo je osmanski vladar sultan Mehmed
II.[10]

Značaj dvorca za Albance[уреди | уреди извор]

Dvorac Kroje izgrađen još u 5. veku, iako je u prethodnih 10 vekova pretrpeo mnoge
oluje, svoju slavu doživo je u 15. veku, pod upravom Skenderbega. Od tog veka on
je za Albaniju postao deo istorije prožete određenom vrstom veličanstva, jer se
poistovjećuje sa pričom o ovom dvorcu, po kojoj Albanci sebe smatraju jednom
malom ali moćnom silom.[2]

Dvorac danas[уреди | уреди извор]

Dvorac je danas pretvoren u Nacionalni muzej u Kroji, u čijem sastavu su pored
Skenderbegovog i Etnografski muzeja i ostaci džamije, hamama, propovedaonice i
bazar.[11]
Ulaz u Skenderbegov Muzej
Skenderbegov muzej
Glavni članak: Skenderbegov muzej
Dvorac je danas proglašen za kulturno-istorijski spomenik od velikog značaja i u
njemu je osnovan muzej posvećen legendarnom albanskom vođi Skenderbegu.
Otkako je otvorena 1982. godine, Muzej je postao znamenitost Kruja i jedno je od
najposećenijih mesta u Albaniji.[12] Muzej je nasta angažovanjem stručnjaka iz svih
oblasti nauke i kulture, uključujući tim poznatih albanskih arhitekata, koje su
predvodili Pirro Vaso i Pranvera Hoxha. Inspiraciju su crpili iz konceptualne
platforme koju je osmislio Aleks Buda, tada predsedavajući Akademije nauka
Albanije. Timovi koje je vodio poznati istoričar Kristo Frashëri i talentovani albanski
slikar Bashkim Ahmeti, takođe su doprineli ovom velikom projektu. [13]
Muzej je izvorno zamišljena kao mesto istorijskih sećanja, a njegov izgled uspešno je
usklađen sa istorijom i srednjovekovnom umetnošću. Muzej prikazuje život i istoriju
albanskih kneževina. Eksponati su raspoređeni na način koji hronološki prikazuju
Skanderbegov život i njegova vojna dostignuća, u jednom od najponosnijih razdoblja
albanske istorije. Važan prikaz je replika oružja Skanderbega: njegova čuvena
kaciga i mač u obliku kozje glave. Hronološki izložba posetioca upoznaje sa istorijom
kroz predmete od keramike, bronze, gvožđa i bakra, kao i originalne ikone i mačevi
tog razdoblja, crkveno zvono iz 1462. godine. Vizantijske freske koje pokrivaju
zidove muzeja, potsećaju na povratak Skanderbega u Kruju i veličaju ujedinjenje
nekad podeljenih albanskih kneževina.[13]
Deo muzejske postavke

 
 

Džamija
Ispred muzeja su ruševine nekadašnje crkve, pretvorene u džamiju sultana
Mehmeda Fatiha nakon osmanske okupacije, nazvana po čoveku koji je konačno
narušio sigurnost dvorca.
Arheološki ostaci džamije i njenog minareta

Sahat kula
Među ruševinama unutar zidina dvorca stoji Stari toranj sa satom, sa istim zvonom
koje je jednom zazvonilo kako bi najavilo smrt Skanderbega. Ovaj sat koji su izradili
zanatlije Kroje, nekada je koordinisao rad u gradu, poput: radnog vremena
stanovnika i radnog vremena trgovina, kao i vremena molitve.
Etnografski muzej

Nacionalni etnografski muzej u Kroji

U tradicionalnoj orjentalnoj kući u kompleksu dvorca, ispod muzeja Skanderbega,
nalazi se jedan od najboljih etnografskih muzeja u Albaniji. Postavljen je u originalnoj
otomanskoj kući iz 18. veka, izgrađenoj 1764. godine. Kuća je pripadala imućnoj
porodici Paše Toptanija.[12]
Muzej je smešten unutar utvrđenog dvorišta, neposredno uz Skenderbegov muzej, u
beloj trospratnoj građevina sa kulom u sredini. Zgrada je zasvetljena drvorezbarenim
prozorima svih veličina, i poseduje ukupno 15 soba koje govore o porodičnom životu
u gradu Kroje.
Izložba počinje u radnom delu dvorišta kuće, u kojoj se nalaze stoletna pećnice,
pčelinje košnice od kamena, kućice za pse i piliće i mnogi drugi tradicionalni alati
predmeti nephodni za jedno domaćinstvo. Svi predmeti u muzeju su originalni i
najvećim delom još uvek funkcionalni.
U prizemlju zgrade izloženi su tradicionalni poljoprivredni alati, nekada koriščeni u
starim zanatima za obradu kože, ili su koriščeni u tradicionalnom uzgoju maslina i
ceđenju maslinovog ulja.[а]
Drugi sprat posvećen je porodičnom životu i zasigurno je jedan od najfascinantnijih
delova muzeja, jer se sastoji od:

 ženske sobe koja uključuje ono što Albanci nazivaju pidžom, sa kolekcijom
posebno izrađenih predmeta koje mlada žena čuva za svoj budući brak - često
uključujući prekrivače, prekrivače stola, ukrase i druge takve predmete. Ženska
soba demonstrira tradiciju gostoprimstva, kao i njihovu tradicionalnu ulogu uz
ponizno posluživanja glava domaćinstava.
 muška soba, koja ima potpuno drugačiju atmosferu jer je ukrašena mačevima
i puškama. Žene su promatrale aktivnosti muškaraca u muškoj sobi kroz male
prozore kako bi se uverile da im ne nedostaje hrane i pića, i samo im je bilo
dopušteno da uđu u ovu sobu da bi ih poslužili. [14]
U ovom Muzeju ne samo da je prikazan nivo luksuza jedne porodice, već je
prikazana i bogata etnografska zbirka, sakupljena u mnogim albanskim porodičnim
kućama, samostalnost domaćinstva koje se održavalo proizvodeći vlastitu hranu,
piće, kožu i oružje. Zidovi kuće obloženi su freskama iz 1764. godine, rezbarenom
stolarijom, a prostorije opremljene živopisno oslikanim nameštajem i mini turskim
kupatilom (hamamom). Kuća je imala i vodenicu.
 Deo etnografske postavke.[12]

Devojačka soba
 

Muška soba
 

Presa za masline
 

Domaća radionica
Propovedaonica
U sklopu ovog komleksa nalazi se spomenik, Tekije Dolme propovedaonica
muslimanske vere izgrađena u 18. veku.
Hamam
Odmah pored propovedaonice, jugozapadno od dvorca nalazi se, tursko kupatilo
(hamam) iz 15-tog veka. Ovaj objekat se sastoji od četiri prostorije. Od svlačionice
koja je danas otkrivena (bez krova) spušta se u međuprostor koji s desne strane ima
tragova nekadašnjik kupki. Nešto sačuvanija su dva odvojena kupatila u kojima je
bila kada. Sa desne strana hamam osvetljavaju prozori. Topla vod se u kupatilo
dovodila kroz mali otvor u zidu iz cisterne sa toplom i hladnom.
Bazar
Na putu iz grada Kroja prema dvorcu nalazi se deo turskog bazara, jednog od
najstarijih u Albaniji, starog više od 400 godina, koji je na svom vrhuncu primao i više
od 150 trgovaca koji su prodavali robu posetiocima i stanovnicima dvorca. Danas se
na bazaru pokraj dvorca prodaju proizvodi tradicionalnih zanata i starine. On je
glavna tačka za poslovanja između većine vodećih gradskih trgovca. Upravo u ovom
bazaru trgovci su prvi počeli službeno međusobno razmenjivati različite vrste robe.
Povoljno smešten na glavnom putu koji vodi do dvorca Kruja, prostor čini deo
muzeja i ujedno služi svojoj tradicionalnoj komercijalnoj nameni. [15]

Informacije za turiste[уреди | уреди извор]

Radno vreme

 Leti: od maja do okrobra, svaki dan od 09:00 - 19:00 časova

 Zimi: od oktobra do maja, svaki dan od 09:00 do 14:00 i od 16:00 do 19:00,
nedjeljom od 09:00 do 19:00 časova
Nacionalni muzej u Kroji poseduje vodiče na albanskom i engleskom jeziku. [16]

Napomene[уреди | уреди извор]
1. ^ Kruja ima dugu tradiciju uzgoja maslina i preradi maslinovog ulja, što
seže sve do vremena legendarnog Skanderbega u 15. veku

Национални етнографски музеј у Кроји

С Википедије, слободне енциклопедије

Национални етнографски музеј у

Кроји

Muzeu Etnografik i Krujës

Зграда музеја

Оснивање 20. новембар 1989.

 Локација Kроја
 Албанија

Врста музеј

Адреса Кроја, Street „Kala”, Krujë

Национални етнографски музеј у Кроји је институција културе, основана

1989. године, у старој албанској кући унутар зидина Дворца Кроје у Албанији.
Као један од најбољих етнографских музеја у Албанији, основана је са циљем
да чува, проучава и излаже - хронолошки или тематски - збирке старина,
народне радиности, уметнине, природњачке, техничке и сл. предмете. [1]

Садржај

 1Положај и размештај
 2Историја зграде музеја
 3Музејска поставка
o 3.1Приземље
o 3.2Спрат
 4Информације за туристе
 5Напомене
 6Види још
 7Извори
 8Спољашње везе

Положај и размештај[уреди | уреди извор]

Национални етнографски музеј у Кроји налази се у традиционалној орјенталној
кући у комплексу Дворца Кроја, испод музеја Скандербег, у оригиналној
отоманској кући из 18. века, изграђеној 1764. године. Кућа је припадала имућној
породици Топтани (или породица Топија пре исламизације) која је у то време
владала Кројом.[2] Породица Топтани' једна од
најстаријих албанских феудалних породица и једна од неколико које су
преузеле контролу над делом територије Српског царства цара Душана после
смрти цара Душана и распада његовог царства 1355. године.
Кућа у којој је смештен Музеј изграђена је унутар утврђеног дворишта, дворца
Кроја непосредно уз Скендербегов музеј, у белој спратној грађевини. Зграда је
засветљена дрворезбареним прозорима свих величина, и поседује укупно 15
соба које говоре о породичном животу у граду Кроје. Карактеристично за ову
кућу су ниска врата која су присиљавала људе да спусте главу као знак
поштовања према укућанима.
Историја зграде музеја[уреди | уреди извор]
Од почетка 1800-их, када се породица Топтанци преселили у Тирану и постали
господари централне Албаније, кућа је постала власништво породице из Кроје
са презименом Калаја (Зејнел ефендија Калаја), која је сачувала кућу и имање
све док 1950-тих година, албанска држава није експроприисала ову имовину.
Данашља зграда Музеј, који је првобитно био харемллек (приватни стан),
проглашен је за културно добро и 1959. године је у целости обновљена по
нацртима професора Емина Ризе. У њој је 20. новембар 1989. године основан
Национални етнографски музеј у Кроји.[3]
Предмети који су изложени у Музеју имају неупоредиво малу историјску и
етнографску вредност у односу на саму зграду Музеја, која је јединствени
објекат те врсте из 18. века на Балканском полуострву.

Музејска поставка[уреди | уреди извор]

Изложба почиње у радном делу дворишта куће, у којој се налазе столетна
пећнице, пчелиње кошнице од камена, кућице за псе и пилиће и многе други
традиционални алатаи предмети једног домаћинства. Изложени предмети у
музеју су у 90% случајева оригинални и највећим делом још увек
функционални. Старост ових предмета варира од 60-70 до 500 година [4]
У Музеју не само да је приказан ниво луксуза једне породице, већ је приказана
и богата етнографска збирка, сакупљена у многим албанским породичним
кућама, самосталност домаћинства које се одржавало производећи властиту
храну, пиће, кожу и оружје. Зидови куће обложени су фрескама из 1764. године,
резбареном столаријом, а просторије опремљене живописно осликаним
намештајем и мини турским купатилом (хамамом). Кућа је имала и воденицу.

Преса за маслине
 


 Кућна радионица
 

Радионица
Приземље[уреди | уреди извор]
У приземљу зграде изложени су традиционални пољопривредни алати, некада
коришћени у старим занатима за обраду коже, вуне или других материјала или
су коришћени у традиционалном узгоју маслина и цеђењу маслиновог уља.[а]
Спрат[уреди | уреди извор]
Спрат зграде посвећен је породичном животу и засигурно је један од
најфасцинантнијих делова музеја, јер се састоји од соба за мушкарце и за
жене, собе за госте, кухиње и хамам. Завршава се малом собом у којој су
изложени врхунски традиционални костими из целе Албаније.[5]
Женска соба
Женска соба или младеначка соба укључује оно што Албанци називају пиџом,
са колекцијом посебно израђених предмета које млада жена спремају и чувају
за свој будући брак - често укључујући прекриваче, стољњаке, украсне и друге
сличне предмете.
Мушка соба
Мушка соба има потпуно другачију атмосферу јер је украшена мачевима и
пушкама. Жене су проматрале активности мушкараца у мушкој соби кроз мале
прозоре како би се увериле да им не недостаје хране и пића, и само им је било
допуштено да уђу у ову собу да би их послужили.

Девојачка соба
 
 

Дневни боравак
 

Мушка соба
Спаваћа соба
У великој спаваћој соби изложена је одећа католичке и муслиманске традиције
коју су користе староседеооци у Кроје и досељеници.
Породична (дневна) соба
Породична соба је једна од већих просторија у којој је могла да стане цела
породица. Дневна соба демонстрира традицију гостопримства, као и њихову
традиционалну улогу уз понизно послуживања главе домаћинства У то време
мушкарцима и женама није било дозвољено да у тој просторији бораве заједно.
У дневној соби је и кутак у којем су деца боравила играла се и обедовала, како
не би ометала одраслима за софром за јело.
Кухиња
Просторија за кување, која је аутентичног изгледа са димњаком, има своје
особитости као ложишта тако и посуђа. Посуђе је керамичко, дрвено или
бакарно, а ложиште за кување и димњак је у облику великог аспиратора.
Хамам
Ово је била једна од ретких кућа у Албанији која је унутар зграде имала парно
купатило (хамам). Била у облику куполе, са Опремом за масажу која се
обављала у окружењу са топлом паром.
 

Спаваћа соба
 

Кухиња
 

Хамам

Информације за туристе[уреди | уреди извор]

Радно време

 Лети: од маја до окробра, сваки дан од 09:00 - 19:00 часова

 Зими: од октобра до маја, сваки дан од 09:00 до 14:00 и од 16:00 до
19:00, недељом од 09:00 до 19:00 часова
Водичи
Национални музеј у Кроји поседује водиче на албанском и енглеском језику.
Цена улазнице
Улазница за музеј стаје 300 лека, око 2,5 еврa.[6]
Љеш
С Википедије, слободне енциклопедије
Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане
изворе или спољашње везе, али његови извори остају
нејасни, јер нису унети у сам текст. Помозите
у његовом побољшавању навођењем прецизнијих
извора. (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)

Љеш
Lezhë

Љеш

Грб

Административни подаци

Држава  Албанија

Становништво
 — (2001) 14 495

Географске карактеристике

41°47′01″ СГШ; 19°38′37″ ИГД / 41.7
Координа
836° СГШ;
те
19.6436° ИГДКоординате:  41°47′01″ 
СГШ; 19°38′37″ ИГД / 41.7836° СГШ;
19.6436° ИГД
Временск UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
а зона
Апс. 82 м
висина

Љеш
Љеш на мапи Албаније

Остали подаци
Поштанск 4501-4502
и број
Позивни 215
број
 Регистарс LE
ка ознака
Љеш (алб. Lezhë, Lezha или Lezhë, лат. Allexio, итал. Alessio) је град у
сјеверозападној Албанији са око 20.000 становника.
Налази се на лијевој обали Дрима око 9 километара од ушћа Дрима
у Јадранско море. Подручје је тешко проходно, мочварно и слабо насељено.
Љеж је значајна раскрсница аутомобилских путева
за Драч, Тирану, Скадар и Свети Јован (Шенђин). Од Љежa је Дрим низводно
плован за мање бродове, а на обали мора је лука Свети Јован.

Садржај

 1Историја
 2Види још
 3Референце
 4Литература
 5Спољашње везе

Историја[уреди | уреди извор]
Град је основао Дионизије из Сиракузе 385. године п. н. е, и тад је зван Лис
(лат. Lissus).
Рус Иван Јастребов је записао да је Љеш један од најстаријих градова.
Константин Порфирогенит га назова Елисос. Био је једна од пријестоница
илирског краља Генција. Након њега, 168. године прије Христа, био је римски
град, а затим је припадао ромејским царевима, па српским краљевима, а након
њих и Балшићима и Млечанима од 1393. године.[1] Затим припада Турцима од
1487. године; а Срби су се преселили у Љешанску нахију, у данашњој Црној
Гори. Током средњег века (као 1578) Љеш је важно трговачко место на којем се
продају житарице и со. Богати Турчин Кукли-бег је имао тада два
каравансераја, 50 дућана и више ханова и купатила. Године 1614. град је већ
изгубио дотадашњи просперитет, ту се налази епископска резиденција, а има
свега 500 кућа.[2]
Град је на обали Дрима, а тврђава је над градом на врху Меркинске планине
која се уздиже изнад града. Градић је тада био прљав а тврђава је била у
рушевном стању. Изнад тврђаве на брду видјеле су се рушевине цркве Св.
Николе. Наводно је ту био покопан Скендербег, док је по другој верзији покопан
у цркву Св. Николе, бившој катедралној цркви у Љешу. Она је претворена у
џамију, као и друга црква, Св. Ђорђа. [3] Павле Ровински је записао да су у
Љешу и Драчу и у 14. веку владали Радићи и Јурасовићи, све до Авлоне и да је
становништво Љеша и околине било српско православно. [4]
У Првом балканском рату, Љеш 18. новембра 1912. заузимају дијелови
српске Дринске II дивизије и Шумадијско-албанског одреда. Преко Љеша зими
1915.-1916. године прелази већи дио српске војске при повлачењу на југ из
Србије, током Првог свјетског рата.

Види још[уреди | уреди извор]

 Албанска голгота
 Солунски фронт