Путовање преко мора / Бертрандон де ла

Брокијер, Београд 1950 [превео и коментарисао

Миодраг Рајичић].

Бертрандон де ла Брокијер, Путопис Путовање

преко мора (кроз Палестину, Малу Азију, Србију
и Француску), Београд 2002 (приредио Милан
Ристовић).

Le voyage d'outremer de Bertrandon

de la Broquière : premier conseiller de
Philippe le Bon, duc de
Bourgogne (1892)
Izvor:
http://www.istorijskabiblioteka.com/a
rt:bertrandon-de-la-brokijer
Бертрандон де ла Брокијер (фр. Bertrandon de la
Broquière, умро 1459) био је племић, ходочасник и
путописац изВојводства Бургундије у Француској.
Током 1432. и 1433. Брокијер је пропутовао Свету земљу,
затим Малу Азију, посетио је византијски Цариград, а
затим је преко османских територија на Балкану стигао
у Српску деспотовину. Преко Угарске се касније вратио у
западну Европу. За свог сизерена војводу Филипа III
Доброг саставио је 1457. путопис Путовање преко
мора (Le Voyage d'Outre-Mer) у коме је описао своја
запажања о крајевима, народима и личностима које је
сусрео (нпр. Мурат II, деспот Ђурађ Бранковић, Јован VIII
Палеолог) и предлоге о томе како би се у неком новом
крсташком рату османска војска могла савладати.
Бертрандон де ла Брокијер (француски Bertrandon de
la Broquière; око 1400. — 9. мај 1459) био је
бургунијски путописац и чиновник на двору Филипа III
Доброг, војводе Бургундије. Он је између 1432. и 1433.
пропутовао Блиски исток, Малу Азију и Балканско
полуострво. Два десетљећа касније на захтјев свога
сизерена Филипа Доброг, саставио је књигу о своме
путовању под насловом Le Voyage d'Outre-
Mer (Путовање преко мора). Његово дјело сматра се
значајним историјским извором за дешавања на
широком простору који је описао, а прије свега за
османска освајања.
Бертрандон де ла Брокијер је рођен у Ла Брокеру, француском селу које се се налазило у подножју Пиринеја и

које је као феудални посјед било у саставу имања његових родитеља. Датум Брокијеревог рођења је непознат.

Претпоставља се да је рођен последњих година 14. или почетком 15. вијека. Врло мало се зна и о његовој раној

младости. Родитељи су му били сеоски племићи Де ла Брокијер, непознати именом. У раној младости научио је

да чита и пише. Не може се са сигурношћу утврдити како је дошао на двор Филипа III Доброг (1419—1467).

Период његове младости био је вријеме тешке политичке ситуације у Француској која се налазила у

Стогодишњем рату. За вријеме највећих сукоба послије смрти Шарла VI (1422) отпочео је успон Брокијера у

служби Филипа Доброг. У то вријеме бургундски војвода се налазио на страни Енглеза. Вјерује се да је Брокијер

био присутан на Филиповом двору најкасније од 1421. године. Иако још увијек млад брзо је стекао повјерење

свога господара и учествовао у повјерљивим мисијама. Године 1423. Брокијер је отишао у повјерљиву мисију код

Енглеза, Филипових савезника. Због својих заслуга на двору, Филип 1425. године је унаприједио Брокијера у свог

првог трпезника, а три године касније Брокијер је добио властелинство Вије Шател на доживотно уживање.

Године 1432. Бертрандон је отпутовао на Блиски исток и преко Мале Азије, Балканског полуострва и Средње

Европе вратио се у Француску. Циљ његовог путовања био је да се упозна са Османским царством 1 и да о томе

извјести бургундског војводу, који се у то вријеме заносио мишљу да предузме крсташки поход. 2
Из Цариграда Бертрандон се упутио у Једрене. Пролазећи
кроз Тракију описао је мноштво попаљених насеља и
порушених зидина који су били резултат скорашњих
османлијских освајања. Када је стигао у Једрене, Бертрандон
се придружио једном од многих посланстава која су чекала
на пријем код султана. Једно од посланстава је било из
Босне, чији је члан, Радивој Остојић7, нудио краљевство
Босну у покорност султану, у замјену за помоћ да дође на
пријесто. Док је боравио на двору, Бертрандон је дао кратак
опис султана — Мурат II (1421—1451) …Бертрандон се упутио
према Српској деспотовини. Недалеко од Једрена на путу
према Србији, срео је султанове војнике који су водили 15
мушкараца и 10 жена, оковане у ланце и ухваћене у Босни.
Њих су војници водили на базар у Једрене, гдје су
намјеравали да их продају као робове.
Преко Софије, Брокијер се упутио за Пирот, за
који каже да је била мала, неутврђена варош на
ријеци Нишави. Даље је наставио према Нишу,
који су, како Брокијер каже, oсманске чете
заузеле и разрушиле пет година раније. За Ниш
каже да се налазио у лијепом крају у којем расте
доста пиринча. На десет дана пута од Једрена и
недалеко од Ниша, стигао је у Крушевац, који је
такође био под османском влашћу. Варош је
била малена али добро утврђена, гдје се
налазио заповједник границе од Влашке до
Есклавоније10. Ипак, Бела Паланка, Крушевац и
Сталаћ које је путем обишао били су поприлично
разрушени и опустјели.
Послије преласка Мораве, Бертрандон се нашао
у земљи српског деспота. За моравску долину
каже да је лијепа и добро насељена. Затим је
наставио пут кроз шуме и долине, тешким
шумским путевима, који су такође по његовим
ријечима, били веома добро насељени и богати.
Брокијер закључује да у земљи Србији има свега
што је човјеку потребно. Затим је стигао у
Некудим, на двор деспота Србије. Брокијер
описује Некудим као варош слична селу у врло
плодном крају. Приликом доласка Брокијера у
Некудим, деспот се налазио у лову са своја три
сина и око 50 коњаника. За деспота Ђурђа
Бранковића (1427—1456) Брокијер каже да има
између 58 и 60 година, и да је веома лијеп и
крупан човјек.
Бургундски племић је српског деспота сусрео у
пољу и, у складу са локалним обичајем, пољубио
је Ђурђа у руку. Сутрадан му је приређен пријем
на деспотском двору гдје је било доста
његових, који су веома лијепи и стасити људи и
носе дуге косе и браде, јер се сви држе грчке
вјере. Аудијенцији су присуствовали само
мушкарци, иако је Брокијер знао да Ђурађ има
супругу и две ћерке. Штавише, већ је био
упознат да је деспот склопио свадбени уговор о
удаји ћерке Кантакузине за грофа Улриха II
Цељског, једног од најзнаменитијих великаша
угарског краља и цара Светог римског царства
Жигмунда Луксембуршког (1387—1437). На
двору српског деспота Брокијер је затекао и
једно римокатоличко посланство које је ишло у
Цариград.
Брокијер говори и о обавезама деспота Србије да плаћа
данак османском султану. Приликом његовог боравка,
дошао је један посланик од султана који је тражио да деспот
испуни своју обавезу и пошаље једног сина са 1000
коњаника у поход, на који је султан ишао. Обавезе према
султану биле су теже од обавеза према угарском краљу тако
да је путописац примјетио да је деспот послушнији
османском владару него Жигмунду Луксембуршком. И поред
свега, деспот је, према Брокијеру, био у страху да ће му
султан одузети државу. Он такође прича о богатству рудника
Новог брда, гдје се на истом мјесту вадило и злато и сребро,
за који каже да даје годишње 200.000 дуката. Без средстава
која је добијао из Новог Брда, деспот би, по Брокијеровом
мишљењу, одавно био истјеран из своје Расије.
Послије Некудима, Брокијер се запутио у
Београд, који је тада био у саставу краљевине
Угарске. Један дио београдских тврђава био је
настањен њемачким најамницима које су Угари
ту држали зато што нису вјеровали Србима, а
сами су се плашили Турака и на сам спомен
њиховог имена одмах би бјежали. Сам Београд
имао је пет утврђења, али је српско
становништво морало живјети у једном од два
доња, најлошије утврђена дијела, који се
спуштао на Саву. У остала четири утврђења Срби
нису имали приступ под изговором да се ради о
султановим поданицима. О Ускрсу 1433.
бургундски ходочасник је у Београду слушао
римокатоличку службу која је служена на
словенском језику.
Бертрандон је у свом спису посветио цијело једно поглавље ратној
техници и војним способностима Турака. Описује их као осредње
људе, не претјерано јаке снагом. Каже да су многи хришћани јачи
и крупнији од њих, међутим, за разлику од хришћана, они су
веома послушни поданици и покорни својим госпорадима. Поред
своје покорности и оданости и бројчано су јачи од хришћана.
Бертрандон вјерује да султан Мурат може да, само у европском
дијелу Османског царства, сакупи преко 120.000 војника, а поред
тога, султан је уживао годишњи приход од око два и по милиона
златних дуката. Затим, султан, према Брокијеру, влада праведно
над поданицима и не узима ништа насилно од својих људи. Султан
је такође умјешно користио и праву мрежу ухода у околним
земљама тако да је увијек могао да се припреми за веће нападе
хришћанских војски. Османска војска се поред тога тихо окупљала
и кретала, а сами ратници имали су скромне потребе и
наоружање. Већина је носила лук и стријеле или мач и буздован, а
тек најбоље опремљени носили су и мали дрвени штит. Војска није
плаћана за прелазак из Мале Азије у Грчку, а чак је у Галипољу
морала да плаћа прелаз преко мореуза. Ипак, Муратови ратници
су могли да пљачкају и узимају становништво с покорених
територија у робље, с тим да је сваки пети роб, по избору,
припадао владару.
Од истраживача српске историје овим дјелом
посебно су се бавили Константин Јиречек,
Владимир Ћоровић, Јован Ристић, Петар
Матковић, Стојан Новаковић, Радивој Радић и
др.