БОМБАШКА АФЕРА

Бомбашка афера је назив за монтирани судски процес против оптужених завереника, који
су наводно покушали организовати атентат на кнеза Николу Петровића. У октобру 1907.
године у Књажевини Црној Гори.
Уротничка група црногорских студената у Београду, коју је као своју филијалу
организовала Црна рука, покушала је 1907. убити црногорског монарха Николу I.
Петровића, и његове најближе сараднике и извести нападе на црногорске државне установе.
Омладина у Црној Гори била је незадовољна аутократском владавином кнеза Николе и
износила је захтеве за већим степеном демократије и укључености народа у крупна
политичка питања. Омладина и народ су нарочито били незадовољни недовољним
ангажовањем кнеза Николе на уједињењу са Србијом у јединствену српску државу.
Према оптужби, наводно је Из Србије 1907. "тајно упућено 16 бомби у Црну Гору". Бомбе
су, као тада најефикасније средство извршења атентата, у Црну Гору унијете из два
правца — преко Санџака их је носио Васо Ћулафић, а преко Боке которске бомбе је
унио Стеван Рајковић, штампарски радник из Цетиња. Из Београда су у Котор, тада у
саставу Аустро-Угарске, дошли главни студенти-уротници: Јован Ђоновић, Тодор
Божовић, Ђуро Војводић и Петар Новаковић, док их је Марко Даковић већ чекао у Котору.
Они су били у завјереничкој вези с појединим противницима Николе I. у домовини.
Но, црногорска полиција, која је будно мотрила уротнике и обавјештајно их надзирала
током боравка у Београду, хитро је реаговала и ухапсила Рајковића који се с бомбама био
домогао Цетиња. Други носач бомби, Ћулафић, такође је ухапшен. Бригадир Јанко
Вукотић је био кључна особа у превентивноме сламању завјере.
Почела је опсежна истрага и откривена је читава терористичка урота. У Црној Гори су
услиједила бројна хапшења. Од Србије је затражено изручење неколико студената-
уротника (Ђоновић, Божовић, Новаковић, Даковић, итд.), но, српска влада одбија такав
захтјев тврдњом да између Црне Горе и Србије није постојао уговор о изручењу. Према
објављеним подацима, руски дипломатски и обавјештајни фактори умијешани су у бијег
за Србију неке од главних завјереника испред црногорске истраге. Аустро-Угарска је
ухапсила четворицу завјереника, но одбила је, упркос уговору из 1872. о обавези изручења
криваца, да их изручи Црној Гори. У јуну 1908. им се у Котору судило и та четворица су
ослобођени оптужби.
У судском процесу (на Цетињу почео маја, а окончан јуна 1908.) пред Великим судом од
52 оптужена, осуђено их је 49. Укупно, изречено је: 6 смртних пресуда.