Завршни рад Србија од кнеза Властимира до кнеза Часлава Немања Шинка

Универзитет у Нишу
Филозофски факултет
Департман за историју
Завршни рад
Тема: Србија од кнеза Властимира до кнеза Часлава
Ментор: Студент:
Доц. Др. Ђорђе Ђекић Немања Шинка, 1016
Ниш, септембар, 2016.

Увод
Раздобљe српског раног средњег века остало је до данас слабо истражено. Оскудни
историјски подаци били су несумњиво главна препрека истраживачима. О српским
владарима, како оним из Србије тако и оним који су владали кнежевинама у Далмацији,
Травунији, Паганији, Дукљи и Захумљу, није превише писано. Основни извор за овај
период српске историје представља дело византијског цара Константина VII
Порфирогенита ,,О управљању царством“ (De administrido impero). То је дело намењено
његовом сину и наследнику Роману II, који треба да помогне као сажет политички
приручник о народима са којима је Византија одржавала односе и долазила у контакт са
њима. Тако је Константин Порфирогенит посветио неколико поглавља Србији и српским
кнежевинама.
Већина историчара је сагласна да су подаци које даје Константин VII Порфирогенит
поуздани у већини случајева. Наравно постоје и они који оспоравају веродостојност
Порфирогенитовог казивања. Мане које постоје код његовог писања су што пише са
гледишта једног цара и у тим оквирима. Њему је најбитније да покаже, да су Срби, увек
били потчињени цару Ромеја. Детаље о византијско – српско - бугарским односима као и
све оно што не одговара цару и што квари углед Византије он не бележи. Зато приликом
изучавања Константина Порфирогенита треба бити обазрив и водити рачуна на који начин
посматрамо његово казивање.
За разлику од Порфирогенита једини латински извор који више пише о
Србима, ,,Летопис попа Дукљанина“ (Gesta Regum Sclavorum) много је мање поузданији. У
Летопису су сакупљане разноврсне легенде словенског и романског света, јужне
Далмације и Балканског полуострва уопште. Радња је често смештена у хронолошки
немогућим оквирима, а личности које бележи не помињу се у другим изворима. Поред
свих крупних недостатака постоје делови Летописа који се могу употребити. Постоје још
неколико спорадичних помињања Срба али Порфирогенит остаје главни и основни извор.
Што се пак тиче литературе она је обимнија али по мени и даље не толико колико је
потребно. Основну литературу представљале су ми књига ,,Византијски извори за народе
Југославије“ где се уз превод дела Константина Порфирогенита налазе и коментари
2
Божидара Ферјанчића и две књиге Тибора Живковића ,,Јужни Словени“ и ,,Портрети
српских владара“.
Наравно поред ове литературе користио сам и Милоша Благојевића, Георгија
Острогорског, Константина Јиричека, Станоја Станојевића и наравно
незаобилазну ,,Историју српског народа“. Моја главна литература остао је Тибор
Живковић из неколико разлога. Т. Живковић износи хронологију која је по мом мишљењу
најприхватљивија. У већини случајева се слажем са његовим тврдњама и закључцима.
Главни разлог је што је Т. Живковић највише писао о томе. Остали аутори дају много мање
података и писање о овом периоду је штуро. На местима где они износе своје тврдње и
хронологију, а то долази у супротност и противречност са догађајима па и саме логике,
они једноставно прелазе преко тога не дајући никакав коментар и објашњење.
Наравно у писању су ми највише помогле расправе Ђорђа Ђекића, Љубомира
Максимовића, Јадрана Ферлуге, Георгија Острогорског, Николе Радојчића и осталих.
Расправе су се бавиле конретно једним питањем и проблемом дајући исцрпна објашњења
и коментаре што је мени много помогло.
1. Насељавање Срба на Балканско полуострво
3
1.1. Насељавање
Порфирогенит пише како Срби воде порекло од некрштених Срба названих још
и ,,Бели“. Они су били насељени са оне стране Мађарске у крају који су они сами називали
,,Бојки“. Њима су у суседству биле Франачка и некрштена или ,,Бела Хрватска“.
Порфирогенит даље наводи да су власт наследила два брата, да су се посвађала и да је
један од њих ,,преузео половину народа“ и побегао цару Ираклију. Цар Ираклије их је
примио и населио у околини Солуна у месту ,,Сервија“. ,,Срби на језику Ромеја значи
робови па се стога и обућа робова обично назива сербула“. Порфирогенит каже да су Срби
ово име добили јер су постали робови цара Ромеја. Срби су после неког времена одлучили
да се врате у ,,своје земље“ али стигавши до Дунава предомислили су се.
Преко ,,стратега Београда“, поново су се обратили цару Ираклију са молбом да им
додели другу земљу за насељавање. Ираклије их је населио у областима које су
опустошили Авари.1
Ово су подаци о насељавању Срба на Балканско полуострво које даје византијски

цар Константин VII Порфирогенит. Они су довели до разних тумачења историчара. Најпре
је посвећена пажња подацима о прадомовини Срба, односно о Белој или некрштеној
Србији о чијем положају на широком простору иза Мађарске, а између Лаба и Пољске, су
и раније у стручној литератури изрицани разни судови. Р. Новаковић сматра да је
прадомовина Срба у Полабљу и да су Срби дошли са северозапада на Балкан. 2 Он своју
тврдњу заснива на томе да су Срби живели близу Франачке и име Бојки изводи из имена
келтског племена ,,Боји“ које се односи на Чешку. 3 Постоје и они историчари који тврде да
је прадомовина Срба била на истоку у долини Висле. 4 Они своју тезу заснивају на
лингвистичким резултатима и податку да су Срби живели у суседству Беле Хрватске.
Ферјанчић тврди како се Бела Хрватска налазила у горњем току Висле, у околини
данашњег Кракова. Пошто је Бела Србија у суседству Беле Хрватске то би значило да се
Бела Србија налазила источно од Беле Хрватске, на простору данашње северозападне
Украјине.
1
Византијски извори за историју народа Југославије II, Београд 2007, 46 - 49
2
Р. Новаковић, Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Београд 1977, 36
3
Исто, 30 - 32
4
Група аутора, Историја српског народа I, Београд 1981, 110
4
Разна тумачења доношена су и по питању да ли су Срби насељени у околини града
Сервије у залеђу Солуна. Бројнији су истраживачи који верују у истинитост царевог
казивања.5 Постоји и невероватна тврдња Ђ. Јанковића који тврди да Срби нису насељени
у област око Солуна већ Салоне, па би онда Сервија било добро познато место Срб у
околини Книна.6 Овакво тумачење није наишло на подршку у историографији.
Објашњавајући значење појма Срби, Порфирогенит сматра да он значи робови и да
се тако назива и обућа, ,,сербула“ коју носе робови.7 Овакво писање Порфирогенита треба
гледати из угла да је он био цар и да је писао у одређеном оквиру. Тај оквир сводио се на то
да покаже како су Срби били поданици Ромеја и Византије, а не да тачно објашњава име
Срба.8
Нове расправе доноси податак о ,,стратегу Београда“ коме се Срби обраћају након
што су одустали од повратка у прадомовину. У стручној литератури исказана је сумња да
је у време цара Ираклија (610 – 641.) могао постојати заповедник (стратег) у Београду, док
су на другој страни неки истраживачи сматрали да цареву реч не треба олако одбацити. 9
После Ираклијевог одобрења Срби су населили опустелу област римске провинције
Далмације и створили неколико склавинија које ће се временом организовати у државну
структуру и постати државе. Те прве српске државе биле су: Србија (са Босном),
Травунија, Захумље, Дукља и Паганија.
1.2. Границе првих држава
Према Порфирогениту Срби су населили простор од Цетине до Бојане, док је

северна граница њиховог насељавања чинила Сава тј. Дунав. Граница између Срба и
Хрвата чиниле су жупе Имота, Цетина, Ливно и Плива које су у саставу Хрватске.
5
Група аутора, Историја српског народа I, 111
6
Ђ. Јанковић, Етнички простор Срба на Балкану у средњем веку у светлу археолошких и писаних извора ,
Београд 1993, 39
7
Б. Ферјанчић, Долазак Хрвата и Срба на Балканско полуострво (осврт на новија тумачења), ЗРВИ XXXV,
8
Исто, 132
9
Исто, 133
5
Најсевернија област коју су населили Срби била је Неретљанска област од Цетине
до Неретве са острвима Хвар, Брач, Корчула и Мљет. Од Неретве до Дубровника
простирало се Захумље, док се од Дубровника до Боке Которске простирала Травунија.
Најјужнија област коју су населили Срби јесте Дукља од Котора до Бојане. Граница
приморских области према унутрашњости чинила је вододелница Дунава (односно Црног
мора) и Јадранског мора. У унутрашњости се простирала Србија која се простирала
између долина реке Врбас и Ибра и у њеном саставу налази се Босна. 10
У свакој државици Порфирогенит наводи насељене градове. Убицирање градова у
Приморским кнежевинама је лакше док убицирање градова у Србији представља проблем
и доводи до разних тумачења историчара.
Слика 1: Српске земље у IX веку11
2. Властимир
2.1. Порекло и почетак владавине
10
11
Wikipedia:https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/9/9d/Serb_lands_in_the_9th_century.png
6
Према византијском цару и писцу Константину Порфирогениту, архонт Властимир
је био потомак оног српског владара за чије су владавине Срби, у доба цара Ираклија (610
- 641.) дошли на Балканско полуострво. Порфирогенит није знао да наведе све владаре
који су предходили архонту Властимиру, већ само њих тројицу, непосредних предходника,
Вишеслав, Радослав и Просигој. Тако је у краткој генеологији српских владара,
византијски писац саопштио један битан податак, који говори о устаљеном обичају
наслеђивања власти у оквиру једне владарске династије. Порфирогенит изричито каже да
је архонта који је Србе довео у пределе Далмације, наследио син, управо као што је и овога
наследио његов син.12
Порфирогенит преноси српску владарску традицију у којој је уобичајено да очеву

власт преузима син. Иако без придева ,,најстарији“, на основу Порфирогенитовог
каснијег писања, које се тиче наследника архонта Мутимира, где се изричито
помиње ,,најстарији син Првослав“, можемо донети закључак да је очеву власт преузимао
најстарији син. Благојевић препознаје принцип секундогенитуре. 13 Поп Дукљанин, два
века после Порфирогенита исто схвата принцип наслеђивања власти код Срба, иако су
личности о којима пише историјски непотврђене или легендарне, Свевлав, Селимир,
Владин, Ратимир итд.14 Може се закључити да је Властимир заиста потомак архонта који је
Србе довео на порстор античке Далмације. Тако дуго трајање једне династије несумњиво
говори о великој чврстини, не само владарског положаја већ и саме државне творевине,
успостављене још у првој половини VII века.15
Почетак Властимирове владавине није могуће прецизно утврдити. Подаци из
извора пружају само појединости о релативној хронологији. Порфирогенит наводи да је у
Властимирово време дошло до трогодишњег рата са Бугарима, којима тада влада хан
Пресијам (836 - 852.). На основу даљег писања Порфирогенита следи да су Властимира
наследили његови синови још за живота Пресијама. Можемо предпоставити да су га
наследили одрасли синови, јер су требали бити довољно стари да владају. Стога би
требало предпоставити да Властимир није кратко живео и да је прилично дуго владао. На
основу свега могло би се закључити да је његова владавина трајала од око 830. до око 851.
12
Византијски извори за историју народа Југославије II, 50
13
Т. Живковић, Портрети српских владара (IX - XII век), Београд 2006, 11
14
Gesta regum Sclavorum I, Критичко издање, Београд 2009, 43 - 44
15
Т. Живковић, Портрети српских владара (IX - XII век), 12
7
године.16 Милош Благојевић сматра да почетак Властимирове владавине треба сместити
око 836. године.17 Занимљиву тезу али без упоришта у изворима, о доласку Властимира на
власт, дао је С. Станојевић који тврди да је Властимир дошао на власт као вођа устанка
који је био антивизантијског карактера. Византија је била заузета ратом са Бугарском па је
устанак успео и Властимир дошао на власт.18
2.2. Рат са Бугарима
Порфирогенит каже да је за време архонта Властимира, бугарски хан Пресијам

повео рат против Србије. Ратовао је три године али ништа није постигао. Порфирогенит
чак каже и да је изгубио ,,већину своје војске“.19
Неизвесно је да ли је рат био последица бугарско - српских односа, односно
ширење Бугарске према југозападу, или је био узрокован сложенијим односима између
Византије и Бугарске у које је Србија уплетена као савезник царства. Станојевић остаје
веран својим тврдњама па на основу ранијег реченог тврди да је Властимирова Србија
настала устанком, постала претња Бугарској и да је због тога дошло до рата.20
Између Византије и Бугарске, 815/816. године склопљен је мировни уговор. Уговор
је склопљен на тридесет година и 845/846. ближило се време када је истицао. На престолу
царства налазио се тада петогодишњи Михаило III (842 – 867.), а царством управља његова
мајка Теодора уз помоћ свога брата, цезара Варне. Верујући да је Византија без правог
вођства, бугарски хан Пресијам је отпочео напад на византијске поседе у Тракији. Послао
је војску у област Неста и Струмице, против словенског племена Смољана, који су као
савезници царства бранили тај део границе.21
На основу више историјских извора можемо предпоставити да је до византијско -
бугарског рата дошло 846. године. Овај рат није Бугарској донео ништа па се може
закључити да је Пресијам зато одлучио да нападне Србију. Остаје отворено питање да ли
је Властимир директно био умешан у византијко - бугарски рат као савезник Византије
16
17
М. Благојевић, Српска државност у средњем веку, Београд 2011, 51
18
С. Станојевић, Историја српског народа, Диселдорф 1982, 59
19
Византијски извори за историју народа Југославије II, 50 - 51
20
С. Станојевић, Историја српског народа, 62
21
К. Јиречек, Историја Срба I, Политичка историја до 1537. године, Београд 1952, 610
8
или не.22 Можемо предпоставити да је бугарски хан Пресијам повео рат како би освојио
одређену територију јер се иначе ратови због тога и воде. На питање да ли је Властимир
учетвовао у рату немамо одговор али да је водио провизантијску спољну политику
сматрамо да је вероватно.
Почетком IX века Византија је спроводила веома живу политику према Далмацији и
њеном залеђу. На ову политику указује и оснивање теме Далмација нешто после 817.
године.23 Нешто раније основана је тема Драч. Основана је почетком IX века.24 Из ове две
теме Византија је могла да утиче на залеђе и српске кнежевине. Византија је у Србима
могла да тражи и савезнике због притиска бугарског хана Крума (802 – 814.). Због такве
политике Византије почетком IX века, а настављене и касније, Србија архонта Властимира
је вероватно водила провизантијску спољну политику. Није немогуће да је Србија архонта
Властимира постала и византијски савезник око 846. године. Тада је Византија очекујући
наставак рата са Бугарском тражила савезнике. Трогодишње ратовање са Бугарском би у
том случају требало сместити приближно од 848. до 851. године. Уследио је као бугарски
одговор на српско приближавање Византији и могуће учешће Србије у византијско -
бугарском рату.25 Ипак у литератури постоје и другачија мишљења. Андрија Веселиновић
даје широк оквир за српско - бугарски рат и сматра да је рат вођен између 835. и 852.
године.26 Благојевић наводи да је до рата дошло око 836. године.27
Порфирогенитово казивање да је ,,хан изгубио већину своје војске“ треба схватити
да рат није решен једном битком. Уосталом и сам Порфирогенит каже да траје три године,
што је дуг период за рат. То нам може говорити да је Бугарски хан више пута слао војску и
да је увек био тучен од стране Срба, па када се саберу сви губитци за те три године рата
испада да је ,хан изгубио већину своје војске“. Победа над Бугарском војском може бити
само доказ да је Србија тада била војно јака.
22
23
Т. Живковић, Тактикон Успенског и тема Далмација, ИЧ 48, 2001, 17
24
Љ. Максимовић, Византијски свет и Срби, Београд 2009, 92
25
26
А. Веселиновић, Р. Љушић, Српске династије, Београд 2008, 28
27
М. Благојевић, Српска државност у средњем веку, 54
9
2.3. Везе са Травунијом
Порфирогенит пише да становници Травуније воде порекло од ,,некрштених

Срба“ и да ту живе још од времена насељавања Срба на Балканско полуострво. Он
каже да Властимир даде своју ћерку за Крајину, сина Белоја, жупана
Травуније. ,,Желећи да прослави свога зета“, Властимир му додели титулу архонта и
учини га самосталним. Даље наводи имена Хвалимира и Чучимира. Даље каже како су
,,архонти Травуније увек били под влашћу архонта Србије“.28
Ови подаци намећу нам неколико предпоставки. Травунија је била под влашћу
породице која није била у сродству са архонтима Србије. Податак да је Травунија увек
била под влашћу архонта Србије треба гледати из перспективе у оквиру политичких
догађаја средином X века, кад цар Kонстантин и пише своје дело. Тада је Србија играла
значајну улогу на Балкану и највероватније контролисала Травунију, док у време
Властимира не.29
Жеља Властимира да се ороди са владарском кућом Травуније показује да су њихов
углед, а самим тим и политички значај и војна моћ Србије у успону. Владарски бракови у
средњем веку представљају моћно дипломатско оружје. Потреба за политичким браком са
владарем Травуније није била узрокована ширењем утицаја жупана Травуније на околне
територије, пре свега Конавле, већ неким другим догађајем, највероватније последица
јачања положаја Србије и српског архонта. Овај брак би требало датирати око 847/848.
године. Податак да је Властимир уздигао жупана Травуније у ранг архонта, показује да је
међу српским кнежевинама имао водећу улогу и да је у Србији хришћанство већ било
утемељено.30 Веселиновић каже ,,свом зету Властимир је дао титулу кнеза (архонта) и
тако је основана локална династија чији су каснији кнезови Хвалимир и Чучимир познати
само по именима“.31
Франачки летописац Ајнхард, 822. године помиње да је Људевит Посавски после
пропасти устанка, побегао испред Франака у Сисак, а одатле пребегао Србима где је нашао
уточиште код једног српског жупана.32 Ајнхард још каже да Срби држе већи део
28
29
Т. Живковић, Портрети српских владара (IX - XII век), 16 - 17
30
Исто, 17
31
А. Веселиновић, Р. Љушић, Српске династије, 28
32
М. Антоновић, Наративни извори за историју Европе. Средњи век, Београд 2009, 43
10
Далмације.33 Овај податак и помињање жупана Травуније код Порфирогенита несумњиво
показују да су у Србији Властимировог доба постојали жупани. Какву су они улогу имали,
да ли управну или војну и како су се звале жупаније и колико су биле велике не можемо
рећи. Може се само предпоставити са великом вероватноћом да су жупани били основа
државне власти у Србији.
Архонт Властимир отац Мутимира, Стројимира и Гојника, окончао је своју
владавину док је бугарски хан Пресијам још увек био на власти. Највероватније је умро
годину дана пре бугарског хана, са којим по свој прилици није стиго да закључи мир. 34
Порфирогенит наводи да су власт наследила његова три сина, Мутимир, Стројимир и
Гојник.
33
Овде се под Далмацијом мисли на римску провинцију Далмацију
34
Т. Живковић, Јужни Словени под византијском влашћу 600 - 1025, Београд 2007, 155
11
Слика 2: Родослов35
35
Родослов прве српске династије познате под именом Властимировићи
12
3. Мутимир
3.1. Рат са Бугарском
Порфирогенит пише да су после смрти архонта Властимира власт наследила његова

три сина, Мутимир, Стројимир и Гојник. ,,За њихово време“ против Србије је заратио
бугарски хан Борис Михаило (852 – 889.), ,,желећи да освети пораз свога оца Пресијама“.
Борис је доживео пораз, а Срби су заробили и његовог сина Владимира са ,,дванаест
великих бољара“. Борис се плашио за безбедност свог сина па је затражио да га
Мутимирова деца испрате до границе. Мутимирови синови Бран и Стефан испратили су
Владимира до границе до Расе. За ,,ову љубазност Михаило Борис их обдари великим
даровима“, а Срби су узвратили поклонима. Срби су поклонили ,,два роба, два сокола, два
пса и осамдесет крзнених хаљетака“. 36
Датирање другог српско - бугарског рата представља још увек отворено питање.
Постоје два решења, прве и последње године Борисове владавине, односно 854/864.
године или после 880. године. Сам цар наводи да је Борис Михаило повео рат да би
осветио пораз свога оца Пресијама. Уколико се овај исказ тумачи дословно, требало би рат
датирати у 853/854. годину тј. непосредно по доласку Бориса на власт. 37 Тешко би се онда
могла схватити жеља Бориса да освети очев пораз после три деценије, око 880. године или
чак и касније.38 У прилог овом тумачењу иде и казивање Порфирогенита да су се ,,нешто
касније“ браћа посвађала и да је Мутимир браћу протерао у Бугарску и почео да влада
сам. Уколико прихватимо предложено онда је Србија кнеза Властимира била политички
повезана са Византијом, а да је после рата са Борисом Михаилом и мира са Бугарском,
развила политичке везе са њом. Онда је логично да се закључи да је рат био пре него што
су се браћа посвађала. Само под тим условима је Мутимир могао да протера браћу у
Бугарску.39 Благојевић сматра да је до другог српско - бугарског рата дошло око 880.
године.40
36
37
38
Љ. Максимовић, О времену похода бугарског кнеза Бориса на Србију, ЗФФ 14/1, Београд 1979, 72
39
Т. Живковић, Јужни Словени под византијском влашћу 600 - 1025, 169
40
13
Треба протумачити крај рата. Сматра се да су поклоне које су Срби дали Бугарима
они касније тумачили као данак. 41 Поклони које су Срби предали Борису су више него
скромни. Вредност ових поклона није била у њиховој цени већ у њиховом симболичном
значењу. Добри ловачки пси и соколови били су у средњем веку високо цењени. Коњ је
могао имати симболику старешинства али такође и лова. Са изузетком два роба, све што су
сачињавали поклони односи се на лов. Можемо се закључити да је лов у српској држави
раног средњег века представљао вештину, коју је, као забаву упражњавао владарски слој. 42
Веселиновћ српске поклоне сматра као размену дарова тј. уздарје. 43 Сматрамо да се
поклони не могу сматрати данком јер Срби су у овом рату победили и зашто би онда они
давали данак пораженим Бугарима. Сматрамо ове поклоне као уздарје и могући доказ да је
дошло до неке врсте савеза између Србије и Бугарске. Порфирогенит на више места
користи исту реч за данак али то не значи да су Срби стварно дали данак Бугарима.
Податак да су Срби заробили Владимира може значити да је Владимир био на челу
војске послате на Србију. ,,Дванаест великих бољара“ треба схватити као истакнуте
витезове или можда чак оружану гарду Владимира. Изгледа да је рат окончан после једног
већег окршаја за разлику од првог српско - бугарског рата. Податак да се Владимир
плашио за своју безбедност и да је као обезбеђење тражио Мутимирову децу могло би нас
довести до следећег закључка. Вероватно је да су те области, где је требао да прође
Владимир, контролисала Мутимирова браћа Стројимир и Гојник. Они нису
били ,,одушевљени“ миром са Бугарском и приближавања њој, па је зато и постојала
могућност напада на Владимира.44 Помен да су Мутимирови синови деца не треба
дословно схватити. Требали су бити довољно велики да могу да јашу коња.
Податак да су га Мутимирови синови испратили до границе, до Раса даје слику где
се налазила граница са Бугарском. Помен Расе се вероватно мисли на жупу Раса у долини
Ибра. То нас наводи на предпоставку да је жупа Раса била гранична жупа са Бугарском.
Постоји мишљење да се ради и о граду Расу у истоименој жупи. 45 Уколико спојимо две
41
42
43
А. Веселиновић, Р. Љушић, Српске династије, 29
44
45
Т. Живковић, De Conversione Croatorum et Serborum. Изгубљени извор Константина Порфирогенита,
14
предходне тврдње вероватно је да је Мутимир непосредно управљао западним делом
државе, а његова браћа источним тј. самим тим и жупом Раса.46
Због овог мира са Бугарском као и каснијег сукоба са браћом и њиховим
протеривањем у Бугарску, може значити само да је Мутимир водио пробугарску политику
и био присталица Бугарске, а његова браћа Стројимир и Гојник билу су присталице
Византије и водили провизантијску политику. Ово може бити корен сукоба међу браћом.
3.2. Унутрашња политика
Догађаји који су потресали српску владарску кућу у другој половини IX века,

говоре по нешто о начину владања, правилу наслеђивања престола и унутрашњих прилика
у земљи. Иако би се у први мах могло помислити да су Мутимир, Стројимир и Гојник
равноправни сувладари тај принцип нестаје када се осмотре речи Константина
Порфирогенита којим описује почетак владавине Мутимировог наследника. Он изричито
каже да је Мутимира наследио ,,најстарији син Првослав“.
Порфирогенит није имао намеру да пише о унутрашњем уређењу земље и начину
наслеђивања престола. Његов задатак је био да покаже како су Срби увек били поданици
цара Ромеја и остајући у тим оквирима се и не задржава на унутрашњем уређењу државе
код Срба.47 Мутимир и браћа су земљу ,,разделили“, како то дословно каже Порфирогенит.
Можда је овај обичај први пут уведен у Србији, иако је извесније да су поступили према
раније постојећој пракси. Примогенитура није на снази већ секундегенитура у којој сваки
син у кнежевској породици наслеђује посебан део државе. Не види се дали су равноправни
или не, али Благојевић тврди на основу каснијих догађаја, да су се браћа понашала
самостално.48
Сваки од браће добио је посебну земљу на управу, а Мутимир је сматран врховним
владарем и њему су браћа дуговала покорност и њему је припадало искључиво право
вођења спољне политике.49 То нас доводи до закључка да су Стројимир и Гојник били
удеони кнезови (појава коју срећемо у XII веку). Оваквог става је и Т. Живковић.50
46
47
Т. Живковић, De Conversione Croatorum et Serborum. Изгубљени извор Константина Порфирогенита, 103
48
49
М. Благојевић, Српске удеоне кнежевине, ЗРВИ 36, 1997, 42
50
15
3.3. Сукоб са браћом
Порфирогенит наводи да су се браћа ,,нешто касније“ посвађала и да је

Мутимир ,,желећи да влада сам“ поразио браћу и њих протерао у Бугарску, а задржао
51
само Петра, Гојниковог сина.
Имајући у виду изнете чињенице и закључке требало би потражити одговор на питање шта
је довело до сукоба са браћом. То је свакако могла бити Мутимирова тежња да ,,влада сам“, како то
каже и Порфирогенит. Међутим такав поступак није јасан уколико је он већ био врховни господар
државе. Три века касније Стефан Немања преотео је власт али то је урадио као сувладар. Исти
случај је са Десом, најмлађим сином великог жупана Уроша I. У српској историји није
забележен случај да врховни владар, коју год титулу носио, наруши систем савладарства
тј. удеоних кнежевина.52
Порфирогенит избегава да детаљно објасни српско – бугарско - византијске односе,
и не излази из већ поменутог оквира, Срби и Бугари су увек били потчињени цару Ромеја.
Можда зато и не открива и не објашњава сукоб међу браћом. Оно што предпостављамо да
је био корен и главни узрок сукоба била је орјентација спољне политике. Као што смо већ
рекли Мутимир води пробугарску, а његова браћа провизантијску спољну политику. То
поткрепљује и чињеница да Мутимир браћу протерује баш у Бугарску. Мутимир је
склапањем мира и највероватније неке врсте савеза са Бугарском иступио са свог ранијег
места византијског савезника. Византинци су покушали да преокрену ствари у своју
корист, а то су покушали управо преко Мутимирове браће, Стројимира и Гојника. Исход је
био неповољан за Византију. Мутимир је браћу поразио и протерао у Бугарску, а задржао
само Петра, Гојников сина.53
Остаје још да решимо два питања у вези овог сукоба. Када се догодио сукоб и
зашто је Мутимир задржао само Петра? Не може се са сигурношћу одредити када је дошло
до сукоба али можемо предпоставити да се догодио после рата са Бугарском. То би
одговарало хронолошком ређању догађаја самог писца Константина. Можемо закључити
да је први део излагања Порфирогенита хронолошки тачан. Тиме би српско - бугарски рат
51
52
53
С. Ћирковић, Срби у средњем веку, Београд 2005, 167
16
сместили у првим годинама Борисове владавине. Самим тим сукоб међу браћом десио се
неколико година касније. Живковић наводи 854/856. годину као годину сукоба док
историчари који се држе нешто касније хронологије, тврде нешто после 880. године.54
3.4. Зашто је Мутимир задржао Петра?
На ово питање још увек нема прецизног одговора. М. Благојевић тврди да је Петар
задржан као талац.55 Т.Живковић је у почетку тврдио ,,да је Мутимир пагане протерао код
пагана, а хришћане задржао у хришћанској Србији“. Касније мења став и придружује се
Благојевићу да је талац.56 Опширну расправу на ову тему написао је Ђорђе Ђекић. Он је
постављао низ питања, да ли је Петар могао да буде одговоран за дела свога оца? Да ли је
одговорности ослобођен због узраста ? Да ли је стварно задржан као талац? На ова питања
даје објашњења и одговоре.
Уколико је кнез Мутимир био врховни господар, а његова браћа му дугују
покорност, онда је њихова побуна против Мутимира кривично дело ,,невера против
државе“. О томе која је казна за такво дело, имамо податак из времена Петра Гојниковића.
Тада су узурпатори на престо, његови рођаци, Бран и Клонимир, били ослепљени тј.
убијени. Изрицала се казна која неутралише противника да не покуша опет да почини
исто.
Уколико погледамо Душанов законик и члан 52 о кривичној одговорности, можемо
закључити, уколико је таква пракса важила у XIV веку у IX је била још више израженија.
По томе је и Петар требао да буде прогнан.57
На друго питање да ли је одговорности ослобођен због узраста Ђ. Ђекић на основу
српског средњовековног права доказује да је и поред тога што је Петар вероватно био
дете, требао је бити прогнан. Ђ. Ђекић одбацује и тезу да је био талац као нелогичну. Он
на крају каже да то што није прогнан не значи да није кажњен. Задржан је против своје
воље, јер је касније побегао. Задржан је из непознатих политичких разлога, а разлог
сигурно није правне природе.58
54
Љ. Максимовић, О времену похода бугарског кнеза Бориса на Србију, 74
55
56
57
Ђ. Ђекић, Зашто је кнез Мутимир задржао Петра Гојниковића?, Теме 2, Ниш 2009, 686
58
Ђ. Ђекић, Зашто је кнез Мутимир задржао Петра Гојниковића?, 688
17
Сматрамо да је задржан јер је он, иако тада још млад и недорастао за владара, у
каснијем периоду, када одрасте и стаса, могао постати претедент на престо и тиме
угрозити Мутимира. У прилог овој тврдњи иде и предпоставка да су Бугари од младог
Петра, васпитаваног у њуховом духу, могли да направе ,,свог човека“ који ће подржавати
Бугарске интересе на српском престолу. На питање зашто није поступио исто и са
Стројимировим синовима одговор би могао бити у томе да Стројимир или тада није имао
деце или је имао већ одрасле синове. Уколико је имао већ одрасле синове онда их је он
заједно са оцем протерао у Бугарску свом савезнику.
3.5. Којом територијом је управљао Мутимир?
Постоје две теорије о територији којом је непосредно управљао Мутимир. Једна је у

пограничној области према Бугарској.59 Друга је да се налазила на северу и северозападу
Србије.60 Ђ. Ђекић је о овоме написао опширну расправу. Он је поставио неколико
кључних питања. Зашто је Владимир, син Бориса Михаила тражио баш децу Мутимира
као обезбеђење? Зашто би сам Мутимир пропустио прилику да се сретне са бугарским
ханом? Зашто је Петар побегао баш у Хрватску?
Одговори на ова питања леже у закључку да је Мутимир управљао западним делом
државе, а његова браћа источним. Пропуштање прилике да се сретне са Борисом можда је
последица војног похода на западу који је лично водио Мутимир са најстаријим сином
Првославом. Петрово бежање у Хрватску може се објаснити тиме да је држан у западним
деловима земље као центру Мутимирове власти.61 Може значити и да је Хрватска била у
непријатељству са Србијом, а може значити и да није имао где другде да побегне, јер на
истоку је Бугарска, савезник Мутимира.
3.6. Златни печат кнеза Стројимира
Печат кнеза Стројимира из друге половине IX века, представља најранији доказ о

постојању српске државе на Балканском полуострву. Израђен је од злата, купастог облика,
са алком на врху. Висок је 1,90 cm пречника 1,35 cm, а укупне масе од 15,46 грама. На
59
60
61
Ђ. Ђекић, Где се налазила територија којом је непосредно владао кнез Мутимир?, Бања Лука 2011, 79
18
његовој предњој страни налази се двоструки крст око кога пише ,,Боже спаси
Стројимира“. Стројимир који се помиње на печату индетификује се као син кнеза
Властимира и брат Мутимира.62
О самом Стројимиру подаци су оскудни. Константин Порфирогенит га помиње на
неколико места. Да је са браћом наследио архонта Властимира. Постоје разна мишљења и
теорије како је управљао, самостално или као удеони кнез. Многи су на основу овог печата
покушавали да докажу да је самосталан. Међутим, и удеони кнезови имају печат. Због
своје провизантијске политике и побуне против брата која није успела био је протеран у
Бугарску. Имао је сина Клонимира, ожењеног непознатом Бугарком. Клонимир је имао
сина Часлава будућег српског архонта. Не зна се када је умро, али је то било сигурно пре
897. године, када је његов син Клонимир покушао да потисне Петра Гојниковића са
власти.63
3.7. Последње године Мутимирове власти
Порфирогенит пише да је Мутимир након што је победио браћу ,,родио три сина
Првослава, Брана и Стефана“. После његове смрти наследио га је најстарији син
Првослав.64
Ако ове речи Порфирогенита схватимо дословно испало би да је Мутимир добио
децу тек након што је протерао браћу. Тиме би сукоб са браћом требало ставити пре рата
са Бугарском, јер у том рату Мутимирови синови прате Владимира до границе, до Раса.
Овакво ређање догађаја, оваквим хронолошким редом, руши сво досадашње наведено
излагање. Стога би смо други део писања Порфирогенита о Мутимиру, где говори о
рођењу његових синова, морали да посматрамо не дословно, већ као увод у следеће
излагање. Хронологија овде није тачна.
У прилог овој тврдњи иде и то да је Мутимир у другој половини своје владавине
променио спољну политику. Крајем владавине цара Михаила III (842 - 867.), 846. године
Борис Михаило је подлегао притиску и Бугарску цркву подредио Цариградској
патријаршији. После 866. године Византија потпуно утиче на унутрашње прилике у
62
М. Атлагић, Печат краља Стројимира, Београд 2006, 216
63
Г. Острогорски, Порфирогенитова хроника владара и њени хронолошки подаци, ИЧ 1, Београд 1949, 26
64
19
Бугарској.65 Мутимир је након пораза свог савезника, Бугарске, поново променио спољну
политику и окренуо се Византији. Долазак Василија I (867 - 886.) на византијски престо,
појачало се војно присутво Византије у Далмацији. Најкасније тада је Мутимир променио
спољну политику и окренуо се Византији, а можда чак и признао њихову врховну власт. 66
Постоји и усамљени податак из 870. године, сачуван у ,,Житију св. Германа“, који
сведочи о византијским посланицима ,,Неофиту и Николи у Србији“. Порфирогенит
наводи да је Василије I средио прилике међу словенским племенима далматинског залеђа.
У Арабљанској опсади Барија 869. године Византији помажу Срби. 67 Цар је наводно
постављао за владаре архонте које Словени сами изаберу. Вероватније ће бити да је
Василије I могао само да прихвати и озваничи већ постојеће стање. Отуда би се могло рећи
да је цар најкасније 870. године потврдио Мутимира за архонта Србије. Можда су Неофит
и Никола због тога ишли у Србију.68
Сачувано је и писмо папе Јована VIII (872 - 883.), упућено кнезу Мутимиру у коме
га позива да се врати под панонску јурисдикцију, коју су признавали и његови
претходници. Постоје разна мишљења да се папа није обратио српском архонту Мутимиру
већ неком другом панонском кнезу. Има и оних који тврде да се папа обратио управо
српском архонту Мутимиру.69 Благојевић такође тврди да се папа обратио српском архонту
Мутимиру. Он такође тврди да је Србија управо тада и покрштена па се зато папа и обраћа
Мутимиру.70 Мутимир је највероватније умро 891. године, а наследио га је најстарији син
Првослав (Прибислав).
4. Првослав/Прибислав
4.1. Кратка владавина
Казивање Порфирогенита говори да је Мутимира наследио најстарији син Првослав

али да је кратко владао, свега годину дана. Из Хрватске је дошао Петар Гојниковић и са
65
К. Јиречек, Историја Срба I, Политичка историја до 1537. године, 615
66
67
68
69
Исто, 27 - 28
70
20
браћом га протерао из Србије. Првослав и браћа су побегли у Хрватску. 71 С обзиром да је
кратко владао са сигурношћу се може рећи да се политика Србије за то време није мењала
и да се ништа значајно није десило. Овде се по други пут јавља податак ко наслеђује власт
и да је то најстарији син. Сада са сигурношћу можемо рећи да је у Србији владало правило
наслеђивања примогенитуром.72
4.2. Чедадско јеванђеље
Чедадско јеванђеље је четворојеванђеље названо тако по граду Чедаду. Писано је

крајем VI или почетком VII века. Од краја VIII па све до краја X века у њега су уписивана
имена. Међу тим именима налази се и име Првослава (Прибислав). Неки историчари
сматрају да је то управо српски архонт Првослав. Име је записано на латинском. Своје име
у овом јеванђељу могао је обезбедити док је био на власти али и касније кад је био
прогнан у Хрватску. Тамо су му као пример за уписивање могли послужити хрватски
банови Трпимир и Бранимир.
Постојао је и словенски кнез Прибислав које је живео почетком IX века. Уколико
логички закључимо да су имена ишла редом и да су прво попуњавани ранији листови,
одбацићемо могућност да се ради о словенском кнезу Прибиславу. Излази као вероватно
да је Првослав уписао своје име у Чедадско јеванђеље између 892. и 895. године.73
5. Петар
5.1. Пре доласка на власт
Петар, вероватно син најмлађег Мутимировог брата Гојника, први пут се у

историјским изворима помиње у вези сукоба Мутимира са браћом. Тада је Мутимир, након
што је победио браћу њих протерао, а задржао само Петра. Већ смо рекли да је Петар
задржан из политичких разлога да неби касније постао претедент на престо и претња
71
72
73
Ђ. Радојичић, Име српског кнеза Прибислава (891 - 892) на чедадском јеванђељу, Нови Сад 1967, 25
21
Мутимиру. Порфирогенит каже да је неколико година након тога Петар побегао у
Хрватску. Већ смо рекли да је избор Хрватске за место бекства, због места где је држан,
вероватно у западним крајевима државе. Хрватска је изабрана и због вероватног
вишегодишњег непријатељства према Србији и претензија на њену територију.
Порфирогенит онда наводи да се Петар враћа из Хрватске и протерује Првослава и браћу
који беже у Хрватску.
На почетку излагања о Петру треба споменути проблем у датирању његове године
рођења. Т. Живковић тврди да ако га Порфирогенит назива дететом у време побуне
његовог оца, онда је заиста и био дете. Исту тврдњу наводи и за раније помињање Брана и
Стефана, децу архонта Мутимира који прате сина бугарског хана до границе. Он наводи да
су Петар, Гојников син и Бран и Стефан, Мутимирови синови, отприлике истог узраста с
тим да је Петар неколико година млађи. Клонимира, сина Стројимира наводи да је рођен у
Бугарској.74 Постоје историчари као Благојевић који наводе много каснију годину Петровог
рођења тј. око 870/874. године.75
5.2. Долазак на власт
Петар долази из Хрватске што несумњиво говори да има подршку Хрватске, а онда
Првослав и браћа беже у ту исту Хрватску. Постоје разна објашњења за то. Једно које даје
Живковић је да је можда грешка у записивању. У прилог овој тези иде да је неколико
година касније Павле, син Брана дошао из Бугарске. Живковић каже да би можда
уместо ,,Хрватска“ требало ставити ,,Бугарска“. Живковић такође наводи могућност да је
Петар, Првослава и браћу протерао у Хрватску. 76 То је супротно са казивањем
Порфирогенита да су побегли у Хрватску.
Поставља се питање да ли је иза Петровог подухвата стајала нека држава или је то
била само његова жеља за осветом? Још теже питање уз чију помоћ и са којом војском је
преузео престо? Да ли му је Хрватски бан помогао? Да ли су можда били у родбинским
везама? Анализом догађаја који су уследили могу се само делимично понудити одговори
на ова питања.
74
75
76
22
Објашњење би се могло тражити у чињеници да је на хрватском престолу када је
Петар преузео власт био Бранимир (879 - 892.). Он је исте или најкасније следеће године
умро, а на хрватски престо дошао је Мутимир. Бранимир је могао да буде савезник Петра.
Петар је можда Првослава и његову браћу протерао у Хрватску, своме савезнику. Кад је
Бранимир умро, а наследио га Мутимир он је пустио заробљенике. 77 Сматрамо да Петар
није лако преузео власт и да је борба трајала дуже време можда и до почетка 893. године.
У међувремену је умро Бранимир, а нови хрватски бан Мутимир није био савезник Петра
и тиме је логично зашто Првослав и браћа беже баш у Хрватску. На одговор да ли су
Бугарска и Византија учетвовале у Петровом подухвату не може се са сигурношћу
одговорити. Можемо предпоставити да јесу али на који начин, да ли војно или на неки
други начин, није познато. Такође можемо предпоставити подршку хрватског бана као
вероватну, ако не војну онда бар моралну. Благојевић тврди да је Петрово преузимање
власти преседан у редоследу наслеђивања јер је он син најмалађег Властимировг сина
Гојника, па су његова права на престо била најмања.78
5.3. Покушај Брана да преузме власт
Порфирогенит наводи да је после три године Бран покушао да преузме власт да га

је Петар победио и ослепио.79
Овај покушај Брана није детаљно описан. Не помиње се одакле Бран долази и уз
чију помоћ покушава да преузме власт. Благојевић сматра да је Бран дошао из Хрватске. 80
Једно је сигурно да је поражен и ослепљен. Покушај Брана да преузме престо и његово
ослепљивање поклапа се са ранијим исказом, да је за кривично дело ,,невера против
државе“, противник неутралисан до те мере да не покуша поново. У овом случају Бран је
ослепљен. Касније ће се Бранов син Павле појавити као претедент, подржан од Бугарске.
То нас може навести на закључак да је Петар слепог Брана протерао у Бугарску или је овај
сам тамо побегао.
77
Исто, 32 - 33
78
М. Благојевић, Српске удеоне кнежевине, ЗРВИ XXXVI, Београд 1997, 52 - 54
79
80
23
5.4. Покушај Клонимира да преузме престо
Порфирогенит пише да је после две године из Бугарске дошао Клонимир и да је и

он покушао да преузме власт. Освојио је град Достиник. Међутим Петар га ја напао,
поразио и убио.81
Бугарска и Византија су у време владе Лава VI (886 - 912.), постепено прелазиле из
фазе мира у стање латентог сукоба, који ће 894. године довести до двогодишњег рата.
Власт у Бугарској 893. године преузео је Симеон (893 - 927.), који ће тежити да постане
цар Ромеја и томе ће подредити целу спољну политику.82
По овом казивању покушај Клонимира да преузме престо, падао би 897. године.
Међутим, Живковић тврди да се Клонимиров упад у Србију поклапа са бугарско -
византијским ратом 894 - 896. године. Он каже да је Петар покушао да у Цариграду добије
потврду као легитимни владар и да је зато Симеон, шаљући у Србију Клонимра, покушао
да се обезбеди од могућег напада из Србије.83
Избор претедента није био случајан. Поновићемо чињеницу да је Мутимир браћу
протерао у Бугарску. Чињеница каже да је Борис Михаило, Стројимировом сину
Клонимиру дао Бугарку за жену, а из брака се родио Часлав будући српски архонт. То би
могло навести на два закључка. Први, да је Клонимир у време протеривања свога оца, већ
био пунолетан и стасао момак, што је по мом мишљењу вероватније. Други закључак је да
се родио у самој Бугарској што је по мом мишљењу мање вероватно. Једно је сигурно, није
био исто годиште као Петар јер би онда Мутимир и према њему поступио исто као и
према Петру. Податак који иде у прилог тези да је већ био стасао, је тај да му Борис
Михаило даје Бугарку за жену. Бугари су тиме желели да га придобију на своју страну. Још
ако на то додамо и Клонимирову жељу да освети очев пораз, не чуди избор Клонимира за
претедента.84
Из даљег текста Порфирогенита, видимо да је Клонимиров продор био неочекиван
и у почетку успешан јер је заузео Достиник. 85 Поставља се питање где се Достиник
налазио? Обично се сматрало да је то погранични град према Бугарској, који је Клонимир
81
82
Б. Ферјанчић, Византија и Јужни Словени, Београд 2009, 342
83
84
85
На доњој Дрини, код села Дисит и Десна (Шафарик), Дежева (Новаковић), Околина Сјенице (Јиричек) итд.
24
долазећи из Бугарске могао лако да освоји јер му је био први на удару. Међутим,
Порфирогенит каже да је град заузео са циљем да преузме власт, што говори да није реч о
било ком граду. Пишући о градовима у српским кнежевинама Порфирогенит на прво
место наводи главни град. Такав је случај и са Србијом где је на првом месту наведен
Достиник. У том случају је Достиник главни град Србије.86
Упркос почетном успеху, Клонимир више ништа није постигао и Петар га је убрзо
напао, поразио и убио. Како је изгледао Петров против удар и да ли је добио помоћ са
стране није могуће рећи. Сматрамо да је Петар морао имати помоћ са стране, у овом
случају Византије. Уколико прихватимо тезу да је Достиник главни град, онда је освајање
главног града од стране претедента велики губитак за Петра. Клонимир је за
злочин ,,невера против државе“ убијен. На питање зашто није као Бран само ослепљен,
одговор је једноставан. Показало се да је Клонимир опаснији противник од Брана.
5.5. Спољна политика
Порфирогенит пише да је Петар владао ,,наредних двадесет година почевши од

владе цара Лава“. Склопио је мир и са Симеоном ,,који му и кум постаде“. Порфирогенит
даље пише да се Петар састао са стратегом Драча Лавом Равдухом у Паганији. Разлог
састанка је да се ,,посаветује са истим архонтом Петром ο извесној ствари и предмету“.
Михаило Вишевић, архонт Захумља пријавио је Петра Симеону и рекао да се Петар
повезује са Византијом и да хоће да зарати са Бугарском. ,,У ово време била je и битка код
Анхијала између Ромеја и Бугара“. ,,Обузет срџбом против српског архонта Петра“,
Симеон је на Србију послао Сигрицу Теодора и Мармаја са војском, а уз њих је ишао и
Павле, син слепог Брана као нови претедент. Бугарске војсковђе су обећале Петру да му се
ништа неће десити уколико се преда и склопили су са њим ,,кумство“. Пошто се Петар
предао, Бугари су га заробили и послали у Бугарску где је и умро.87
Т. Живковић тврди да је Цариград 896/897. године коначно признао Петра за
легитимног владара Србије.88 Петар се потрудио да обезбеди и подршку Бугарске. Тако је
по Ферјанчићу у исто време 896/897. године склопио мир са Симеоном са којим се и
86
Ј. Ферулуга, Византија и постанак најранијих јужнословенских држава, ЗРВИ XI, Београд 1968, 59
87
88
25
окумио.89 Добивши потврду из Цариграда, Петар је обезбедио положај најмоћнијег и
најважнијег архонта међу српским кнежевинама. Успевао је да остане неутралан у
византијско - бугарским односима и касније све до 917. године када су напетости између
Византије и Бугарске достигле врхунац и када је Србија увучена у догађаје.90
Податак да је Симеон Петру постао кум, различито се објашњава. Ферјанчић тврди
да је Симеон постао кум Петру док Џенкинс каже да је постао крштени кум. 91 Живковић
наводи и занимљиву тезу изведену из чињенице да се Симеонов син звао Петар и да је по
архонту Петру добио име. Могуће је да је Петар добио и наследника кога је Симеон крстио
и уједно су сређени односи двеју држава. Како Порфирогенит више не помиње Петровог
наследника могуће је да је дете рано умрло.92 Може бити још једна предпоставка, да
израз ,,συντεκνος“, који Порфирогенит користи, значи ,,братимљење“ и да су Петар и
Симеон постали ,,побратими“.
Порфирогенит узрок Петровог пада са валсти, види у намери да 917. године
преговара са Византијом против Бугарске. Уколико дословно пратимо Порфирогенита
требало би да се Петар 917. године састао са Лавом Равдухом у Паганији и преговарао о
савезу против Бугарске. Међутим Лав Равдух је заиста био стратег Драча али у време
бугарско - византијског рата тј. 894 - 896. године. 93 Стога је до састанка морало доћи тада
што поткрепљује и предпоставка да је Симеон због тога слао Клонимира у Србију. Јиричек
наводи да је до састанка дошло 912. године. 94 Благојевић тврди 917. године. 95 Да је до
састанка дошло у време бугарско - византијског рата поткрепљује и претпоставка да је
Византија признала Петра за легитимног владара и склапање мира између Србије и
Бугарске. Можда је зато слепи Бран после пораза побегао у Бугарску јер је тада Бугарска
била непријатељ Србији.
Податак да су преговори вођени у Паганији доводи до закључка да се Паганија
налазила под контролом архонта Србије. Живковић тврди да Петар поред Паганије
контролише и Травунију, док је Дукља под јаким византијским утицајем, а слободно је
89
Б. Ферјанчић, Византија и Јужни Словени, 359
90
91
Исто, 39
92
Исто, 39
93
94
95
26
само Захумље.96 Благојевић такође сматра да Петар контролише и Паганију и Травунију.
Јиричек чак сматра да Петар контролише и Захумље и да је из Захумља потиснуо Михаила
Вишевића, па је зато овај био противник Петра.97
На одговор када је Паганија потпала под власт Србије не може се прецизно
одговорити. Ако узмемо предпоставку Т. Живковћа да је до преговора дошло 894 - 896.
године, то значи да је Паганија већ тада била у саставу Србије. Благојевић кратко каже да
је Паганија освојена за време архонта Петра. Ако дословно схватимо хронологију
излагања Порфирогенита и узмемо да су се преговори одиграли 917. године, значи да је
Паганија потпала под власт Србије за време архонта Петра. Могуће је чак да је још
Мутимир проширио свој утицај на Паганију али Порфирогенит о томе не говори.
5.7. Свргавање са престола
Након битке код Анхијала 917. године која је завршена поразом Византије, Симеон
се окренуо Србији и послао војску на њу уз коју је ишао и претедент Павле, син слепог
Брана. Симеона је Михаило Вишевић, архонт Захумља обавестио о наводном састанку
Петра и Византинаца и да се они удружују против Бугарске. Изгледа да је Михаило
Вишевић дознавши да Византинци траже помоћ од архонта Петра, искористио некадашње
договарање и обавестио Симеона да Петар жели да прекрши мир и да зарати са Бугарском.
Порфирогенит уосталом и каже да се ради о савезу између Срба и Мађара, а не Срба и
Византинаца. Михаилова пробугарска политика резултат је окружења у коме се налазио. У
доба архонта Петра у састав Србије улазили су и Травунија и Паганија, па је Захумље са
три стране било окружено Србијом. Плашећи се за свој положај Михаило је постао одани
савезник Симеона и Бугарске и у томе лежи разлог зашто је пријавио Петра Симеону. 98
Порфирогенит наводи да је Симеон био обузет ,,срџбом“ када је чуо за договарање
Петра против Бугарске. Податак да је Симеон био обузет ,,срџбом“, може бити само реч
која краси текст или се може схватити и буквално ако прихватимо предпоставку да су
Петар и Симеон били ,,побратими“ или у неком другогм посебном личном односу.
Симеон је ово схватио као Петрову издају и зато га је обузела ,,срџба“.99
96
97
98
С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Београд 1996, 171
99
Ј. Ферулуга, Византија и постанак најранијих јужнословенских држава, 60
27
Поново претедент није случајно изабран. Као што смо рекли Бран је након пораза,
слеп, побегао у Бугарску, с обзиром да је тада Бугарска била у непријатељству са Србијом.
Да ли је он већ имао сина Павла или се он родио у Бугарској не знамо. Како год било
Бугари су од Павла као и до Клонимира направили свог претедента на српски престо.
Разумно је сада зашто је против неверног Петра послат Павле.
Порфирогенит наводи да су се Бугари послужили лукавством. Бугарске војсковође
обећале су Петру да му се ништа лоше неће десити уколико се преда, а онда, када се
предао, заробили га и послали у Бугарску. Реч ,,συντεκνος“ коришћена је да означи
успостављени однос између бугарских војсковођа и Петра. Сигурно да сада не може да
значи кумство, већ нешто друго. Неки посебан однос или договор или можда чак
поново ,,братимљење“. Преваривши и заробивши Петра за архонта Србије поставили су
Павла Брановића. Србија је била изгубљена као савезник царства.100
6. Павле
6.1. Долазак на власт
После Петра архонт Србије постао је Павле. Он je владао ,,три године“. 101Долазак
Павла сина слепог Брана и унука архонта Мутимира на власт крајем 817. године,
представља израз воље бугараског цара Симеона. Он је Павловог предходника, архонта
Петра, свргнуо са власти и затворио у Бугарској.
Годину Павловог рођења могуће је одредити само у грубим цртама. Његов отац
Бран био је још увек дете 854/855. године, када је заједно са братом Стефаном допратио
Борисовог сина Владимира до границе, до Раса. У време када је Петар, Брана, заједно са
100
101
28
браћом Првославом и Стефаном, протерао из земље, Бран је био у зрелом добу тј. могао је
имати око 45 година. Теоретски Бранов син је могао бити рођен већ седамдесетих година
IX века.102 Податак који би могао да укаже да је рођен касније, је то га Порфирогенит као и
Захарију назива ,,αρχοντοποιλος“, што неки преводе као младић. Прецизнији је по мом
мишљењу превод Ферјанчића речју ,,кнежевић“, јер је Порфирогенит хтео да нагласи
породично порекло Павла и Захарија, односно њихово припадање владарском роду, а не да
покаже њихову младост. По свој прилици када је преузео престо имао је око 40 и 50 година
па испада да је рођен између 870. и 880. године.103
6.2. Спољна политика
Порфирогенит пише да је цар Роман послао Захарија из Цариграда у Србију да

преузме власт. Павле га је победио, а Захарије је заробљен и послат у Бугарску. Након три
године Павле је заратио против Бугарске, а Симеон послао истог Захарија да преузме власт
у Србији. ,,Он протера Павла и преузе власт у Србији“. 104
Павле је на место архонта дошао уз помоћ Симеона и бугарске војске па је стога у
почетку своје владавине водио пробугарску спољну политику. Као што смо рекли Бугари
су од Павла направили свог претедента и будућег архонта који ће подржавати њихове
интересе. Не чуди онда чињеница што Павле на почетку води пробугарску политику.
За то време у Цариграду се мењају околности. Адмирал царске флоте Роман
Лакапин креће у свој успон ка крунисању за цара, који ће коначно завршити 920. године. 105
На почетку своје владавине он уочава да ако жели да победи Симеона његов западни
фронт, тј. Србија, мора стално бити отворен. Тако Роман Лакапин (920 – 944.), 921. године
из Цариграда шаље у Србију Захарија, Првослављевог сина. Порфирогенит Првослава
задњи пут помиње када се са браћом склања у Хрватску. Његов пут из Хрватске у
Цариград није јасан као ни да ли је Захарије рођен у самом Цариграду. 106 Једно са великом
сигурношћу можемо закључити. Захарије је васпитаван у хришћанском и византијском
102
103
Исто, 43
104
105
106
29
духу. Сматрамо да је Првослав преко теме Далмације дошао у Цариград где се родио
Захарије.
Сам поход Захарија није довоњно детаљан. Порфирогенит каже да је Захарије
послат да преузме власт у Србији. Т. Живковић сматра да би Захарије за такав подухват
морао да има помоћ византијске војске. Та војска сигурно није могла ићи преко Бугарске
територије за Србију. Живковић даје две могућности, копненим путем до Драча па преко
Дукље, која је под јаким византијским утицајем, у Србију. Друга могућност лађом до
Драча па опет преко Дукље у Србију. 107 Захаријин покушај је пропао, претрпео је пораз и
био послат у Бугарску. Чињеница да Павле Захарију протерује у Бугарску сасвим је
логична, Павле води пробугарску спољну политику. Ово такође можемо сматрати казном
за кривично дело ,,невера против државе“. Тако ,,блага“ казна може показати да Захарије
и није био нека велика претња да би био убијен као неки ранији претеденти.
6.3. Дужина владавине
Историчари различито тумаче значење Порфирогенитових речи, пошто он два пута

помиње да је прошло три године, не појашњавајући да ли је у питању један те исти период
или два различита. Порфирогенит каже да је Павле када је дошао на власт ,,владао три
године“. Са таквом тврдњом слажу се и Острогорски, Ћирковић и Ферјанчић. 108 Благојевић
само наводи да је Павле владао три године.109
Међутим још је Јиричек сматрао да је Павле владао шест, а не три године. 110
Живковић такође тврди да се Павле одржао на власти до 923/924. Године, а не до 920/921.
године. Живковић тврди да не може 921. година бити последња година Павлове владавине
јер је Роман Лакапин тек децембра 920. године постао цар. Први поход би стога био у
пролеће 921. године, када се походи обично и воде, а други би онда требало бити одмах на
јесен. Живковић одбацује такву тврдњу јер се све брзо дешавало, а када Порфирогенит
каже да се Захарије брзо окренуо Византији онда све иде споро и Симеонов одговор је тек
107
Исто, 44
108
Г. Острогорски, Порфирогенитова хроника владара и њени хронолошки подаци, 27
109
110
30
924. године. Требало је проћи неко време док се Павле окрене Византији у спољној
политици.111 Сматрамо да је Павле владао шест година.
6.4. Промена спољне политике и пад са власти
Порфирогенит каже да је прошло три године од Захаријиног покушаја, и да је тада

дошло до нагле промене и да је Павле започео непријатељства према Бугарској. Почетак
непријатељства према Бугарској треба сместити 923/924. године. 112 Живковић сматра да се
Павле још 922. године, а можда и годину раније окренуо Византији. Разлог за премену
спољне политике треба тражити у византијској политици према ширем подручију српских
кнежевина. Захумски кнез Михаило Вишевић био је одани савезник Симеона и
истовремено ривал српском архонту са којим се граничио. Павле је Михаила могао да
сузбије само уз помоћ Византије. Ако на ово додамо да је признање власти у хришћанском
свету могло доћи само из два духовна центра, Рима и Цариграда, не треба чудити што се
Павле окренуо Византији.113
Симеон је против Павла послао Захарија, истог оног Захарија којег је три године
раније слао Роман Лакапин. Бугари су сада искористили претедента Захарија и послали га
у Србију да преузме власт. Не улазећи у детаље Порфирогенит каже да је Захарије
протерао Павла и да је преузео власт као архнот Србије. Уколико Захарије уз помоћ
Византије није био велика претња за Павла, сада је уз помоћ Бугара успео да га протера.
Где је Павле протеран не зна се тачно. Сматрамо у Хрватску јер на исток није могао да
бежи, јер на истоку је Бугарска. Из Хрватске је лако могао стићи код свог новог савезника
Византије.
111
112
Т. Живковић, Јужни Словени под византијском влашћу 600 – 1025, 174
113
31
7. Захарије
7.1. Долазак на власт и први поход Бугара
Порфирогенит пише да се Захарије брзо присетио ,,доброчинстава ромејског цара“

и да се окренуо против Бугарске. Симеон је послао војску на Србију на челу са Сигрицом
Теодором и Мармајом али их је Захарије потукао, а ,,њихове главе и оружје из рата посла
цару Ромеја као трофеје“. Захарије је слао и посланства цару Ромеја. 114
114
32
Захарије је био син архонта Првослава и унук архонта Мутимира. Захарије није
дуго остао веран Симеону иако је уз помоћ њега дошао на власт. Овако тендециозно
казивање не мора да буде одраз правог стања и жеље српског архонта. Треба имати на уму
да је Захарије вероватно одгајан у Цариграду и да је боље него било који српски архонт
пре њега, познавао византијске обичаје и правне норме свога времена. На прво место било
је исходиште владарске моћи или легитимитета. Признање из Цариграда доносило је
примат међу кнежевинама, а то је оно што Србија није могла да добије од Симеона и
Бугарске. Зато се Захарије брзо окренуо Византији.115
Симеон против Захарија шаље већ опробане војсковође за рат у Србији. Међутим
овога пута поход је био безуспешан и Захарије је победио. Изгледа да је Симеон потценио
јачину српског архонта. Не треба одбацити ни предпоставку да је Србија у то време имала
солидну војску и добру тактику што потврђује победа над бугарском војском. Ако Србија
није била војно јака, зашто би се и Византија и Бугарска трудиле да обезбеде свој утицај у
њој? Поход Бугарске војске требало би ставити у 924. години, пре склапања примирја
између Византије и Бугарске.116
7.2. Други поход Бугара и пад са власти
Симеон је послао другу војску на Србију на челу са ,,Книном, Химником и

Ицвоклом“. Порфирогенит пише да се Захарије ,,уплашио и побегао у Хрватску“. 117
Неки историчари тврде да је и други бугарски поход био 924. године. 118 Податак да
је Захарије слао посланства несумњиво говори да је за то требало проћи мало више
времена, и то времена без рата, па се сматра да је до другог бугарског похода дошло тек
926. године.119 Можемо рећи да је Захарије наставио да влада несметано све до друге
половине 926. године када је Симеон обновио непријатељства са Византијом. Симеон је
опет покушао да искористи једног претедента против Захарија. То је био Часлав који је
рођен и живео у Бугарској, а по мајци и био Бугарин. Био је син Клонимира и унук
Мутимировог брата Стројимира.
115
С. Ћирковић, Срби међу европским народима, Београд 2004, 263
116
117
118
119
33
Захарије овога пута није чекао да дођу Бугари и да се сукоби са њима већ се
склонио у Хрватску. Сада је Симеон изгледа послао велику војску, а Захаријине снаге су
биле уморне и од првог похода Бугара 924. године. Захирје се склања у Хрватску јер на
исток није могао да бежи јер се Србија на истоку граничила са Бугарском. Из Хрватске је
преко Далмације лако могао доћи у Цариград. Тако се завршава Захаријина владавина.
7.3. Бугарско пустошење
Бугарски заповедници су након што је Захарије побегао у Хрватску, упутили позив

жупанима да се окупе и потврде Часлава за новог архонта, а онда су их на превару
заробили. Затим је уследило бугарско пустошење земље. Тако је коначно при самом крају
своје владавине Симеон решио питање Србије, тако што је Србију опустошио и
прикључио је својој држави.120 Помињање српских жупана потврђује раније речено да су
жупани постојали у Србији IX и X веку. Поставља се питање зашто је Симеон позвао све
жупане, заробио их па онда опустошио земљу? Можемо закључити да су жупани чинили
окосницу управне и војне власти у Србији, па је њихово заробљавање чинило лакшим
касније пустошење земље. Бугари су земљу могли лакше да опустоше уколико нема
стожера управне и војне власти.
Можемо претпоставити да је постојала и пракса да жупани потврђују новог
владара.121 Симеонов поход је био права казнена експедиција, која је имала за циљ да
земљу потпуно уништи и да затре сваки вид државне организације у њој. То је још један
од разлога за заробљавање свих жупана и одвођења великог броја становништва у
Бугарску. Тиме се зауставља свака могућност брзог опоравка Србије. Многи су спас нашли
у бекству пре свега у Хрватску и околним земљама.122
Податак да су Бугари одвели ,,сав народ“ представља обичан придев, да се на што
бољи начин опише страховито пустошење Бугара. Брзи слом Србије одвео је Бугаре даље
на запад до границе са Хрватском али су тамо претрпели пораз. Можда су прогонили
Захарија и остатке његове војске.123 Касније је 928. године склопљен мир између Бугарске
и Хрватске.
120
121
122
А. Бабић и др., Историја народа Југославије I, Београд 1953, 221
123
34
Датирање бугарског пустошења и уопште бугарске власти у Србији још је тема
расправе. На основу тога да су 927. године Бугари напали Хрватску може се
предпоставити да је до пустошење дошло 926. или почетком 927. године. Логично је да се
прво нападне Србија, порази па тек онда крене даље на запад. 124 Овакво стање у Србији
потрајаће све док се у Србију не врати Часлав Клонимировић који ће обновити земљу.
9. Часлав
9.1. Ранији живот и долазак на власт
После седам година Часлав је побегао из Бугарске. Како каже Порфирогенит Часлав
је у Србији затекао само ,,педесет људи, самаца без жена и деце, који су живели од лова“.
Обновио је земљу, а у томе му је помагао и византијски цар. Срби који су се затекли у
Хрватској и у другим земљама почели су да се враћају у Србију. Часлав је уз помоћ
византијског цара обновио земљу и учврстио се као српски архонт у њој.125
124
125
35
Подсетимо само да је Часлав син Клонимира и унук Стројимира. Часлав је рођен у
Бугарској, а по мајци је и био Бугарин. Васпитаван је у бугарском духу. Живковић
претпоставља да је Часлав рођен између 874 - 880. године. Живковић такође претпоставља
да је Часлављева мајка Бугарка племенитог рода, која је на иницијативу бугарског хана
Бориса, а из политичких разлога, удата за Клонимира. Предпоставља да је Часлав рођен у
Плисци тадашњој престоници Бугарске. Када је Симеон преместио престоницу у Преслав,
вероватно је и Часлав променио место боравка.126
Исход борбе између Византије и Бугарске за утицај у Србији, вођен преко српских
архоната подржаваних од једних или дургих, завршен је бекством Захарија и Бугарским
освајањем Србије. Тако је Србија потпала под Бугарску власт. Часлављев долазак на власт
приказан је недовољно јасно код Порфирогенита. Имајући у виду да цар избегава да
појасни бугарско - византијске односе, можемо рећи да је то главни разлог што кратко
описује Часлављев долазак на власт. Часлављева акција је имала антибугарски карактер јер
је власт преузео без сагласности бугарског цара, а и само казивање Порфирогенита говори
да је касније помаган од стране византијског цар Романа (920 – 944.).127 Нови бугарски цар
Петар (927 – 969.) склоипо је мир са Византијом. 128 Суштина је у томе да је Часлављево
преузимање власти морало да буде последица договора између Византије и Бугарске. Мир
који је управо склопљен ниједна страна није хтела да квари због Србије.129
Оболенски наводи да је Часлав ,,утекао“ из Бугарске уз помоћ Византије. 130 Неки
историчари сматрају да је искористио ,,смутно“ време у Бугарској након смрти Симеона,
и побегао.131 По мом мишљењу Часлав је ставрно искористио ,,смутно“ време у Бугарској
после Симеонове смрти и тада је побегао. Вероватно је имао помоћ приликом преузимања
власти. На Бугарску помоћ није могао да рачуна па нас то упућује на Византију. Уколико је
Византија и помогла Чаславу да преузме власт, а уколико и није, обе силе и Византија и
Бугарска су се миром из 927. године помириле са свршеним чином и са тим да је Часлав
нови архонт. Можда је и Византији и Бугарској одговарала Часлављева Србија због растуће
моћи Мађара.
126
127
Исто, 52
128
129
130
Д. Оболенски, Византијски комонвелт, Београд 1996, 72
131
36
Још један проблем са почетком Часлављеве владавине је, када је она почела?
Порфирогенит наводи да је Часлав побегао после ,,седам година“. Уколико дословно
схватимо његове речи, испада да је Часлав на власт дошао 933. године. То руши све
досадашње тврдње да је побегао искористивши Симеонову смрт. Изгледа да овде
хронологија Порфирогенита није поуздана и да се треба посматрати из другог угла.
Острогорски то објашњава тиме да Порфирогенит рачуна ,,седам година“ од доласка
Захарија на власт.132 Ферјанчић и Максимовић сматрају да је Часлав дошао на власт 927.
године.133 Станојевић и Ћирковић пак сматрају 931. годину док Живковић дословно схвата
речи Порфирогенита и тврди да је Часлав дошао на власт 933/934. године. 134 Сматрамо да
је Часлав побегао 927. или најскасније 928. године, а да се казивање Порфирогенита не
треба дословно тумачити јер на неки други начин рачуна ,,седам година“.
Писање да је Часлав у Србији затекао само педесет људи је придев којим се
показује да је бугарско пустошење било велико. Порфирогенитова намера сигурно није
била да прикаже тачан број људи, а и немогуће је да на толиком простору живи само њих
педесет. Доста избеглица се вратило у Србију, а у томе му је помагао и цар Роман.
Порфирогенитов оквир писања ни овде не одскаче. Он пише да је Часлав био покоран цару
Ромеја, као и архонти пре њега. По мом мишљењу то није тачно. После Захарија Србија је
била прикључена Бугарској. Такође Србија је могла да буде савезник царства али не и да је
под врховном влашћу византијског цара. Помоћ Византије у обнављању Србије потврђује
тезу Т. Живковића да је Србија била потребна Византији па и Бугарској као брана од
Мађара.135
9.2. Рат са Мађарима
Два века познији Поп Дукљанин забележио је име српског архонта Часлава и навео
неколико политичких догађаја из времена његове владавине. Наравно Поп Дукљанин у
делу ,,Летопис“ који се однси на раније раздобље, веома је непоуздан извор. Његова
хронологија је заправо нереална и управо као и идентитет владара који се не помињу у
другим изворима. Стиче се утисак да је писао на основу ранијих народних предања које је
132
Г. Острогорски, Порфирогенитова хроника владара и њени хронолошки подаци, 28
133
Б. Ферјанчић, Византија и Јужни Словен, 363
134
135
37
прилагођавао политичкој намени свога дела, да владаре Дукље прикаже као једине
легитимне владаре међу српским кнежевинама.136 Простор који је дат одређеним
владарима сразмеран је трагу који су оставили у народном предању. О Чаславу је написао
већи део. На основу података које даје и који би се могли поклопити са Порфирогенитовим
Чаславом, сматраћемо да је писање о Чаславу веродостојно и тачно. У историографији се
најчешће сматра да је Порфирогенитов Часлав истоветан са Дукљаниновим.
Поп Дукљанин бележи да је у време Часлава, угарски великаш Киш опустошио и
опљачкао Босну. Часлав му се супроставио у Дринској жупанији, поред реке. Битка се
одиграла према Дукљанину код места Цивелино, а сам Киш је погинуо на месту које се до
Дукљаниновог времена звало Кисково. Часлав нареди да Тихомил који је погубио Киша,
као награду за посебне заслуге, добије на управу Дринску жупанију и кћер Рашког бана за
жену. У међувремену жена Кишова затражила је помоћ угарског краља, који јој даде војску
да освети мужевљеву смрт. Мађари су провалили у Србију и тамо у Срему ухватили
Часлава. Везаних руку и ногу српског архонта бацили су у Саву.137
Датирање овог похода Мађара могло би се одредити на основу похода Мађара на
Византију. Мађари су 933. и 943. године нападали Византију. 138 Између та два напада
престали су упади Мађара на византијске територије јужно од Саве и Дунава. Ратовање
Часлава са Мађарима могло би бити узрок престанка упада Мађара јужно од Саве и
Дунава. Часлав је био савезник Византије и од ње добијао помоћ. Мађарски напад на
Босну говори да је Мађарској најлакше било да нападну Босну. Босна је била у саставу
Србије. Као владар потврђен у Цариграду, Часлав је стекао примат над осталим српским
кнежевинама пре свега Травунијом и Паганијом. Благојевић тврди да је Часлављева Србија
обухватала Травунију и Паганију, а чак имала утицаја и на Захумље. 139
Помен дринске жупаније јесте први сигуран податак о једној жупи у Србији раног
средњег века. Она се простирала дуж леве обале реке Дрине, низводно од данашње
Фоче.140 Податак да је Часлав победио Киша потврђује казивање Порфирогенита да је
Часлав обновио и средио земљу. Само обновљена и уређена, а и војно јака земља је могла
лако да потуче угарског великаша. Помињање Тихомила могло би бити једно од имена
136
Gesta regum Sclavorum II, Коментар, 19
137
Gesta regum Sclavorum I, Критичко издање, 64 - 66
138
139
М. Благојевић, Српска државност у средњем веку, 60 - 61
140
38
војсковођа. Помен Рашког бана указивало би на то да је град Рас са околином, играо
значајну привредну и војну улогу у тадашњој Србији, јер титула бана је већа од жупана.
Кишова удовица тражи помоћ од угарског краља и он сада шаље већу војску. Податак да су
Мађари упали у Срем не треба дословно схватити. Тадашњи Срем се простирао и на
просторе данашње Мачве.141 Стога је вероватније да је упад Мађара био у Мачви. Помиње
се да је Часлав ухваћен и везан бачен у Саву. То значи да је на превару ухваћен и заробљен,
а да је Сава северна граница Србије.142
9.3. Смрт
Већ смо рекли да је Часлав ухваћен и везан бачен у Саву. Остаје питање до
које године је владао? Ако следимо Порфирогенита он каже да се Часлав
покоравао цару Роману али не помиње да се покоравао и њему који је
самостално владао од 945. године.
141
Т. Живковић, О северним границама Србије у раном средњем веку, зборник МС 63/64, Нови Сад 2001, 12
142
Исто, 15
39
Слика 3: Територија Србије у X веку.143
Порфирогенит сигурно неби пропустио прилику да помене како се Часлав

покоравао и њему самом. Ако узмемо ранији податак да је Мађарски поход на Византију
био 943. године, могло би значити да је Часлав управо до тада владао. 144 Мађари су прво
напали Србију и победили па преко њихове територије и Византију. Благојевић наводи да
је Часлав владао до 950. године. 145 Сима Ћирковић наводи 949. годину, а Реља Новаковић
да је то било при крају завршетка дела Константина Порфирогенита тј. од 948. до 952.
године.146 Станојевић и Ћоровић наводе чак 859. или 860. годину тек након смрти
Константина Порфирогенита.147 Могуће је да се смрћу Часлава Клонимировића угасила
143
М. Благојевић, Историјски атлас, Београд 2005, 35
144
145
146
147
С. Станојевић, Историја српског народа, 301
40
српска династија која је владала Србијом више од три века. Постоји и предпоставка да је
династија и даље владала али нажалост ми то не замо. Србија се више не помиње у
изворима тога времена.
9.4. Србија после Часлава
Само Поп Дукљанин спомиње неке податке. Каже да се средишња власт нагло
распала и да је земља била под влашћу банова и жупана, који су се често међусобно
сукобљавали. Према Дукљанину Тихомил је владао Рашком али се није називао краљем
или баном, већ само великим жупаном.148
Изгледа да у то време долази и до одвајања Босне од Србије. Смрћу архонта
Часлава окончано је једно раздобље српске историје, обележено ратовима и сукобима, пре
свега између Византије и Бугарске, у које је Србија често била увучена и мимо своје воље.
После много година долази до обнове српске власти у Дукљи.
148
Gesta regum Sclavorum I, Критичко издање, 67
41
10. Покрштавање Срба и Српска култура у раном средњем веку
10.1. Покрштавање Срба
Покрштавање Срба извршено је, у више фаза, између насељавања Срба на

Балканско полуострво и почетка седамдесетих година IX века. Проблем изучавања овог
питања јесте недостатак извора. Главни извори су: ,,Спис о народима“, ,,Панегирик
Василију I“ и ,,Тактика цара Лава VI“.149 По мом мишљењу покрштавање Срба трајало је
током читавог овог периода тј. од њиховог насељавања на Балканско полустрво па све до
седамдесетих година IX века. Међутим, сматрамо и разликујемо три главне фазе у
процесу покрштавања Срба.
Порфирогенит пише да је цар Ираклије пошто је населио Србе позвао свештенике
из Рима да покрсте Србе.150
Прва фаза одиграла се одмах након насељавања Срба на Балканско полуострво тј.
још у доба цара Ираклија (610 - 641.). Овај податак Порфирогенита не мора да буде
неоснован с обзиром на раширеност настојања Цариграда, и то баш у VII веку, да покрсти
придолазећа племена. Покушај да се покрштавање изврши из Рима такође не треба да
чуди. У доба цара Ираклија, Цариград и Рим су имали срдачне односе па би евентуални
покушај покрштавања из Рима имало значајно повољне изгледе. Наравно ту је било и
интереса око црквене јурисдикције. Ова прва фаза покрштавања није ухватила дубље
корене међу Србима. Уколико су ,,римски“ мисионари и успели да покрсте неког, ти
покрштени Срби или нису били довољно вешти да то пренесу даље и да то учење шире
или једноставно нису били вође па нико није желео ни да их прати у новом учењу тј.
покрштавању.151Морамо имати на уму и то да су ,,римски мисионари“ били само
свештеници, а они немају право да стварају црквену организацију. То имају само
епископи. Прва фаза може се сматрати неуспешном за Цариград с обзиром да су резултати
покрштавања остали невидљиви.
Друга фаза покрштавања Срба десила се по мом мишљењу за време архонта
Властимира. Већ смо говорили о Властимиру и да се он највероватније приближио
149
Љ. Максимовић, Покрштавање Срба и Хрвата, ЗРВИ XXXV, Београд 1996, 156
150
151
Љ. Максимовић, Покрштавање Срба и Хрвата, 158
42
Византији, а можда постао и њен савезник. Да је до друге фазе покрштавања дошло
управо у време Властимира говоре и прва хришћанска имена која се јављају код Срба, и то
међу владарским родом. То су имена Стефан, син Мутимира и Петар, син Гојника.
Историчари не оспоравају да су ова два имена први показатељ покрштавања међу Србима,
али се споре око тога када су Стефан и Петар рођени. Многи историчари године рођења
стављају у доба цара Василија I (867 - 886.). Сматрамо да треба прихватити нешто раније
године рођења Стефана и Петра. По мом мишљењу Стефан је рођен крајем тридесетих
или почетком четрдесетих година IX века. Петар је био нешто млађи и рођен је крајем
четрдесетих година IX века. Обе године рођења падају у доба архонта Властимира. Имена
Првослава и Брана, синова Мутимира може значити да су они били старији од свог
најмлађег брата Стефана. Првослав је био најстарији, а Бран је вероватно био старији 1 - 2
године од Стефана. Овакво датирање година рођења Стефана и Петра уклапа се у склоп
догађаја који смо описали до сада. Свако касније датирање њиховог рођења руши
досадашње излагање и ствара забуну.
Друга фаза извршена за време архонта Властимира такође није ухватила дубље
корене али је показала прве знаке рада хришћанских мисионара. Прва хришћанска имена,
Стефан и Петар, јављају се међу српским владарским родом. Можемо закључити да је ова
фаза дала осредње резултате али и даље не онолике колико очекује Цариград, а то је да цео
народ буде покрштен.
За време Василија I Срби су затражили од цара да им пошаље мисионаре како би
се покрстили. Цар је послао мисионаре из Цариграда и ,,покрсти све оне који се затекоше
некрштени“.152
Трећа и коначна фаза покрштавања Срба одиграла се за време цара Василија I. Како
и сам Порфирогенит каже ,,за време Василија Срби су послали посланике молећи га да
покрсти оне који још увек нису били покрштени“. Највећи број историчара се слаже са
тезом да је до коначног покрштавања Срба дошло у време цара Василија. На то указују
свакако и имена Павла, сина Брана и Захарија, сина Првослава. Историчари се обично
слажу да је до покрштавања најскасније дошло 870. године. Тада је изгледа и владар и цео
владарски род примио хришћанство, а са њима и цео народ. 153 Ова трећа фаза
152
153
Т. Живковић, Словени и Ромеји. Славизација на простору Србије од VII до XI века, Београд 2000, 111
43
покрштавања била је најуспешнија и коначна јер је остварила циљ Цариграда, а то је да
Србе покрсти.
Као што смо видели процес покрштавања Срба је био сложен и континуиран
процес са постепеним појачавањем резултата. У почетној фази није ништа видљиво
остварено и Срби нису покрштени. Покрштавање се сигурно наставило спорадично из
Приморских Византијских центара. Нова, друга фаза покрштавања дала је прве резултате
али и даље недовољне. Тек је трећа и коначна фаза покрштавања за време Василија I
остварила свој циљ, покрстила је Србе. Међу српским кнежевинама најкасније су примили
хришћанство Неретљани па су због тога и остали упамћени као Пагани. Верује се да су
они примили хришћанство тек крајем седамдесетих или можда чак осамдесетих година IX
века.154
10.2. Култура и уметност
После доласка на Балкан, говор Срба и других Јужних Словена је наставио да се

развија независно од осталих словенских заједница. Фонд речи који су они прихватили од
староседелаца је поприлично ограничен, а углавном се односи на термине везане за
сточарстсво у планинским пределима. На пољу топонимије, приметно је да већина река,
које спадају у групу већих и средњих по величини, данас носи словенизиране облике
њихових античких (римских) имена (нпр. Дунав (Danuvius), Сава (Savus), Дрина (Drinus),
Тимок (Timacus) и други. Када су у питању називи градова, ситуација је сасвим другачија.
Уз изузетак приморских градова, у којима се романско становништво одржало и који су
већином задржали своја стара имена (нпр. Улцињ (Ulcinium), Будва (Butua), Рисан
(Risinum), Стон (Stamnes) и други), у унутрашњости Балкана готово да се нису одржали
стари називи, осим у ретким случајевима (нпр. Ниш (Naissus), Липљан (Ulpiana), Рас
(Arsa), Сисак (Siscia) и други).155
Стварање старословенског језика и његово ширење међу Јужним Словенима,
крајем истог века, после пропасти Моравскопанонске мисије, донели су Србима први
књижевни језик. Током наредних векова, тај језик је наставио да се развија, под утицајем
људи који су га писали и уносили у њега неке црте свог говора. У сачуваним споменицима
са краја X и почетка XI века, јављају се прве језичке црте, за које би се могло рећи да су
154
Т. Живковић, Црквена организација у српским земљама. Рани средњи век, Београд 2011, 32
155
Ђ. Трифуновић, Ка почецима српске писмености, Београд 2001, 51
44
карактеристика српског језика. Најстарији нађени споменици тог типа писани глагољицом
су: Маријанско јеванђеље (X - XI век), Грашковићев одломак (XI век) и Михановићев
одломак. Најстарији сачувани рукописи , на ћирилици су: Темнићки натпис (X - XI век) и
Хумска плоча (X - XI век).156Архитектонски споменици из првих пет векова српског
боравка на Балкану, своде се на примерке сакралне архитектуре, пошто остаци дворова и
утврђења из тог доба готово и да нису очувани. Саме цркве се, по својој основи, могу
груписати у две категорије: цркве централног типа и цркве са продуженом основом.
Најстарија позната црква са овог подручја је катедрала светог Трифуна у Котору,
подигнута 809. године, да би се у њој сместиле мошти светог Трифуна. Данашња
грађевина потиче из 1166. године, док је првобитна, према историјским изворима, била
ротонда (вероватно попут цркве светог Доната (Тројице) у Задру, из истог доба), мада
археолошка истраживања са краја XX века указују да је можда реч о грађевини другачије
основе.157
Најзначајнији архитектонски споменик централне основе је црква светих апостола
Петра и Павла у Старом Расу (Петрова црква), код данашњег Новог Пазара. Подигнута је у
IX или X веку, као седиште епископа рашких, који су при њој столовали до оснивања
аутокефалне српске архиепископије, 1219. године.
У овом периоду, једина два вида сликарства која постоје су фрескопис и иконопис.
Од икона, које су свакако постојале, није сачувана нити једна, док су фреске сачуване у
врло малој мери. Њихови остаци могу се видети у Петровој цркви у Старом Расу,
Закључак
156
Ђ. Трифуновић, Ка почецима српске писмености, 53
157
45
Посматрајући овај период, Србија од кнеза Властимира до кнеза Часлава, уочавамо
да се Србија налазила између Византије са једне и Бугарске са друге стране. Положај саме
Србије у спољној политици често је зависио од односа на релацији Византија - Бугарска.
Србија је покушавала да остане по страни тих односа али је често била умешана у њих и
мимо своје воље. Проблем приликом проучавања овог периода представља недостатак
извора па смо принуђени да се ослонимо на писање једног византијског цара. Цар
Константин VII Порфирогенит даје податке о Србима али детаље о српско – византијско -
бугарским односима не даје. Тако смо принуђени да многе ствари само претпостављамо и
да верујемо да је то било тако. На основу казивања Порфирогенита ми морамо да
направимо целу слику тог бурног периода српске историје.
Ово је период обележен ратовима и сукобима. Србија је у овом периоду доживела и
тешке тренутке. Ти тренуци наступили су после Симеоновог похода 926/927. године када
је Србија била опустошена и опљачкана. Србија је тада била дирекно прикључена
Бугарском царству. Био је то засигурно најтежи тренутак у историји Србије раног средњег
века. Са друге стране у овом периоду Србија је имала и блиставе тренутке. То су засигурно
две победе над бугарском војском за време архонта Властимира и архонта Мутимира. Још
једна велика победа остварена је за време архонта Захарија, када је потукао Симеонову
војску.
На почетку овог периода Србија се приближила Византији. Постоји могућност да је
Србија дирекно учествовала у византијско - бугарском рату на страни Византије. После
Властимирове смрти Мутимир је као ,,врховни владар“ покушао да се приближи Бугарској.
Ово приближавање Бугарској свакако је било упорено против Византије. Византија је
покушала да преко Мутимирове браће преокрене ситуацију у своју корист. Међутим,
Мутимир је браћу поразио и протерао у Бугарску. Када је Бугарска престала да игра
битнију улогу на Балкану Србија се поново окренула Византији. Уследила је кратка
владавина Првослава да би на престо дошао Петар за чије власти је Србија контролисала и
Паганију и Травунију. Петар је покушао да балансира између Византије и Бугарске али је
свакао више нагињао Византији. Дуго је успевао да балансира да би на крају пао као жртва
,,љубоморног и завидног“ Травуњанског кнеза Михаила. Уследио је период нестабилности.
На српском престолу су се смењивали архонти који су били подржавани, једни од
стране Византије, једни од стране Бугарске. Србија се већим делом овог периода ослањала
46
на Византију. Интереси Византије, да обезбеди утицај у Србији и добије савезника на тој
страни и интереси српског архонта, да добије признање легитимитета из Цариграда и
самим тим предност над осталим српским кнежевинама, поклапали су се у овом периоду.
Српски архонти који су долазили уз помоћ бугарске војске на престо брзо су се окретали
Византији знајући да признање легитимитета могу добити само из Цариграда.
У овом бурном периоду дошло је и до коначног покрштавања Срба који су примили
хришћанство до 870. године. Србија је у овом периоду створила и државну организацију
чију ће основу чинити жупани. Жупани су представљали стожер управне и војне власти у
Србији раног средњег века. Војна моћ Србије такође није била занемарљива. Србија је
војно била негде између Византије и Бугарске с тим да је у неким случајевима била јача од
Бугарске. То показују победе над бугарском војском. Порфирогенит не бележи да су Срби
ратовали против Византије али и поред тога Србија вероватно војно није била јача од ње.
На крају овог бурног периода Србија је одговарала Византији па и Бугарској као
брана од надирања Мађара. У тој борби са Мађарима пао је и последњи помињани српски
архонт из овог рода, Часлав. Часлав је неко време успевао да одоли притиску Мађара чак
их је и победио у једној бици, што је још једна блистава епизода српске историје овог
периода. На крају је поклекао. На превару је ухваћен, заробљен и везан бачен у Саву. Шта
се тачно десило после његове смрти не знамо. Извори о томе ћуте. Можемо претпсотавити
да је Србија изгубила јачину и сјај који је дотада имала и да је престала да игра битнију
улогу на Балкану.
Извори:
Византијски извори за историју народа Југославије. Том II, Београд 2007.

Gesta regum Sclavorum. Том I. Критичко издање и превод, Београд 2009.
Gesta regum Sclavorum. Том II. Коментар, Београд 2009.
47
М. Атлагић, Печат краља Стројимира, Баштина, 21, Београд 2006, 216 - 218.
Т. Живковић, The golden seal of Stroimir, ИЧ 55, Београд 2007, 23 - 29.
Литература:
А. Бабић и др., Историја народа Југославије. Књига прва, Београд 1953.

А. Веселиновић, Р. Љушић, Српске династије, Београд 2008.
Б. Ферјанчић, Долазак Хрвата и Срба на Балканско полуострво (осврт на новија
тумачења), ЗРВИ XXXV, Београд 1996, 117 – 154.
Б. Ферјанчић, Византија и Јужни Словени, Београд 2009.
Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1998.
Г. Острогорски, Порфирогенитова хроника владара и њени хронолошки подаци, ИЧ 1,
Београд 1949, 24 - 29.
Група аутора, Историја српског народа. Књига прва, Београд 1981.
Д. Оболенски, Византијски комонвелт, Београд 1996.
Ђ. Ђекић, Зашто је кнез Мутимир задржао Петра Гојниковића?, Теме 2, Ниш 2009, 683 –
688.
Ђ. Ђекић, Где се налазила територија којом је непосредно владао кнез Мутимир, Научна
и духовна утемељеност друштвених реформи X, Бања Лука 2011, 75 – 85.
Ђ. Ђекић, Српско средњовековно право: од освете до резервата судских, Зборник Матице
српске за друштвене науке 138, Нови Сад 2012, 39 - 46.
Ђ. Ђекић, Значај етнологије у настави Историје Срба до краја 11. века, Историографија
и савремено друпштво 1, Наука и савремени универзитети 3, Ниш 2014, 363 – 375.
Ђ. Ђекић, Да ли су склавиније биле државе?, Зборник Матице српске за друштвене науке
149, Нови Сад 2014, 141 – 147.
Ђ. Радојичић, Име српског кнеза Прибислава (891 - 892) на чедадском јеванђељу,
Књижевна збивања и стварања код Срба у средњем веку и у турско доба, Нови Сад 1967,
24 - 27.
Ђ. Трифуновић, Ка почецима српске писмености, Београд 2001.
Ј. Ферулуга, Византија и постанак најранијих јужнословенских држава ЗРВИ XI, Београд
1968, 55 - 65.
48
К. Јиречек, Историја Срба. Књига прва. Политичка историја до 1537. године, Београд
2010.
Љ. Максимовић, Византијски свет и Срби, Београд 2009.
Љ. Максимовић, О времену похода бугарског кнеза Бориса на Србију, ЗФФ 14/1, Београд
1979, 69 - 76.
Љ. Максимовић, Покрштавање Срба и Хрвата, ЗРВИ XXXV, Београд 1996, 155 - 173.
Љ. Максимовић, Структура 32. главе списа De administrando imperio, ЗРВИ XXI, Београд
1984, 25 - 32.
М. Антоновић, Наративни извори за историју Европе. Средњи век, Београд 2009.
М. Благојевић, Српска државност у средњем веку, Београд 2011.
М. Благојевић, Српске удеоне кнежевине, ЗРВИ XXXVI, Београд 1997. 45 - 62.
М. Благојевић, Историјски атлас, Београд 2005.
С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Београд 1996.
С. Станојевић, Историја српског народа, Диселдорф 1982.
С. Ћирковић, Срби међу европским народима, Београд 2004.
С. Ћирковић, Срби у средњем веку, Београд 2005.
Т. Живковић, Јужни Словени под византијском влашћу 600 - 1025, Београд 2007.
Т. Живковић, О северним границама Србије у раном средњем веку, Зборник МС за
историју 63/64, Нови Сад 2001, 7 - 17.
Т. Живковић, Портрети српских владара (IX - XII век), Београд 2006.
Т. Живковић, Словени и Ромеји. Славизација на простору Србије од VII до XI века, Београд
2000.
Т. Живковић, Тактикон Успенског и тема Далмација, ИЧ 48, Београд 2001, 9 - 43.
Т. Живковић, Црквена организација у српским земљама. Рани средњи век, Београд 2011.
Т. Живковић, De Conversione Croatorum et Serborum. Изгубљени извор Константина
Порфирогенита, Београд 2013.
T. Živković, Forging Unity — The South Slavs Between East and West: 550 - 1150, Belgrade
2008.
49
Садржај:
Увод.......................................................................................................................................................2 - 3
1. Насељавање Срба на Балканско полуострво..................................................................................4 - 6
1.1 Насељавање.................................................................................................................................4 - 5
1.2. Границе првих држава....................................................................................................................6
2. Властимир.......................................................................................................................................7 - 12
50
2.1.Порекло и почетак владавине....................................................................................................7 - 8
2.2. Рат са Бугарима........................................................................................................................8 - 10
2.3. Везе са Травунијом................................................................................................................10 - 11
Родослов...............................................................................................................................................12
3. Мутимир........................................................................................................................................13 - 20
3.1. Рат са Бугарском....................................................................................................................13 - 15
3.2 Унутрашња политика.............................................................................................................15 - 16
3.3. Сукоб са браћом.....................................................................................................................16 - 17
3.4. Зашто је Мутимир задржао Петра?......................................................................................17 - 18
3.5. Којом територијом је управљао Мутимир?.................................................................................18
3.6. Златни печат кнеза Стројимира...................................................................................................19
3.7. Последње године Мутимирове власти.................................................................................19 - 20
4. Првослав/Прибислав...........................................................................................................................21
4.1. Кратка владавина..........................................................................................................................21
4.2. Чедадско јеванђеље.......................................................................................................................21
5. Петар............................................................................................................................................22 - 28
5.1. Пре доласка на власт....................................................................................................................22
5.2. Долазак на власт....................................................................................................................22 - 23
5.3. Покушај Брана да преузме власт..........................................................................................23 - 24
5.4. Покушај Клонимира да преузме престол.............................................................................24 - 25
5.5. Спољна политика...................................................................................................................25 - 27
5.6. Свргавање са престола..........................................................................................................27 - 28
6. Павле.............................................................................................................................................29 - 32
6.1. Долазак на власт...........................................................................................................................29
6.2. Спољна политика...................................................................................................................29 - 30
6.3. Дужина владавине.................................................................................................................30 - 31
6.4. Промена спољне политике и пад са власти.........................................................................31 - 32
7. Захарије.........................................................................................................................................33 - 35
7.1. Долазак на власт и први поход Бугара.........................................................................................33
7.2. Други поход Бугара и пад са власти.....................................................................................33 - 34
7.3. Бугарско пустошење..............................................................................................................34 - 35
8. Часлав............................................................................................................................................36 - 41
8.1. Ранији живот и долазак на власт..........................................................................................36 - 38
51
8.2. Рат са Мађарима....................................................................................................................38 - 39
8.3. Смрт........................................................................................................................................39 - 41
8.4. Србија после Часлва.....................................................................................................................41
9. Покрштавање Срба и Српска култура у раном средњем веку...................................................42 - 45
9.1. Покрштавање Срба................................................................................................................42 - 44
9.2. Култура и уметност................................................................................................................44 - 45
Закључак...........................................................................................................................................46 - 47
Извори......................................................................................................................................................48
Литература........................................................................................................................................48 - 50
Садржај.............................................................................................................................................51 - 52
52

Завршни рад Србија од кнеза Властимира до кнеза Часлава Немања Шинка

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Завршни рад Србија од кнеза Властимира до кнеза Часлава Немања Шинка

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Универзитет у Нишу

Доц. Др. Ђорђе Ђекић Немања Шинка, 1016

Ниш, септембар, 2016.

1. Насељавање Срба на Балканско полуострво

Ово су подаци о насељавању Срба на Балканско полуострво које даје византијски

1.2. Границе првих држава

Према Порфирогениту Срби су населили простор од Цетине до Бојане, док је

Слика 1: Српске земље у IX веку11

2.1. Порекло и почетак владавине

Порфирогенит преноси српску владарску традицију у којој је уобичајено да очеву

2.2. Рат са Бугарима

Порфирогенит каже да је за време архонта Властимира, бугарски хан Пресијам

Порфирогенит пише да становници Травуније воде порекло од ,,некрштених

3.1. Рат са Бугарском

Порфирогенит пише да су после смрти архонта Властимира власт наследила његова

3.2. Унутрашња политика

Догађаји који су потресали српску владарску кућу у другој половини IX века,

Порфирогенит наводи да су се браћа ,,нешто касније“ посвађала и да је

3.4. Зашто је Мутимир задржао Петра?

3.5. Којом територијом је управљао Мутимир?

Постоје две теорије о територији којом је непосредно управљао Мутимир. Једна је у

Печат кнеза Стројимира из друге половине IX века, представља најранији доказ о

3.7. Последње године Мутимирове власти

4.1. Кратка владавина

Казивање Порфирогенита говори да је Мутимира наследио најстарији син Првослав

4.2. Чедадско јеванђеље

Чедадско јеванђеље је четворојеванђеље названо тако по граду Чедаду. Писано је

5.1. Пре доласка на власт

Петар, вероватно син најмлађег Мутимировог брата Гојника, први пут се у

5.2. Долазак на власт

5.3. Покушај Брана да преузме власт

Порфирогенит наводи да је после три године Бран покушао да преузме власт да га

Порфирогенит пише да је после две године из Бугарске дошао Клонимир и да је и

5.5. Спољна политика

Порфирогенит пише да је Петар владао ,,наредних двадесет година почевши од

5.7. Свргавање са престола

6.1. Долазак на власт

6.2. Спољна политика

Порфирогенит пише да је цар Роман послао Захарија из Цариграда у Србију да

6.3. Дужина владавине

Историчари различито тумаче значење Порфирогенитових речи, пошто он два пута

6.4. Промена спољне политике и пад са власти

Порфирогенит каже да је прошло три године од Захаријиног покушаја, и да је тада

7.1. Долазак на власт и први поход Бугара

Порфирогенит пише да се Захарије брзо присетио ,,доброчинстава ромејског цара“

7.2. Други поход Бугара и пад са власти

Симеон је послао другу војску на Србију на челу са ,,Книном, Химником и

7.3. Бугарско пустошење

Бугарски заповедници су након што је Захарије побегао у Хрватску, упутили позив

9.1. Ранији живот и долазак на власт

9.2. Рат са Мађарима

Порфирогенит сигурно неби пропустио прилику да помене како се Часлав

9.4. Србија после Часлава

10.1. Покрштавање Срба

Покрштавање Срба извршено је, у више фаза, између насељавања Срба на

После доласка на Балкан, говор Срба и других Јужних Словена је наставио да се

Византијски извори за историју народа Југославије. Том II, Београд 2007.

А. Бабић и др., Историја народа Југославије. Књига прва, Београд 1953.

You might also like