УВОД

Немачка је од доласка Хитлера на власт изазвала низ криза, које су резултирале

избијањем Другог светског рата, највећег сукоба до сада у историји човечанства. Други
светски рат избио је Немачко-Совјетским нападом на Пољску 1. септембра 1939. године.
Немачка војска је у свим својим операцијама у Европи брзо напредовала, јер се то слагало
са немачком војном доктрином. Све своје операције Немачка врховна команда је
извршавала хируршки прецизно уз минималне губитке у људству и материјалу.
Склапањем савеза са Италијом Бенита Мусолинија Хитлер је хтео да ојача свој
положај у Европи увлачењем додатних савезника у свој блок. Осим Италије у савезу са
Немачком су се нашле и Мађарска, Румунија, Бугарска, као и квислиншке државе. У
пракси се међутим показало да војске савезника Немачке неће обављати своје оперативне
задатке како је Хитлер очекивао и често ће њихове војне јединице бити слабе карике на
фронтовима. Најбољи пример такве слабе карике била је Италија, чији су се војници на
скоро свим фронтовима показали очајно.
Један од првих показатеља неорганизованости Италијана био је Италијанско –
Грчки рат. Наиме, Италија није адекватно извршила припреме за предстојећи сукоб и
сувише олако ушла у рат чак и без консултација са Хитлером. Италијанска војска није била
довољно бројна, нападала је на уском подручју, без добрих комуникацијских веза за
снабдевање. Све ово резултирало је фијаском Италијана у Грчкој. Због свих проблема које
је имала Италија у Грчкој Немачка је морала интервенише како би исправила претходно
начињене грешке и штету Италијана.
Немачка војска је 7. октобра 1940. године ушла у Румунију, као припрему за
операцију Барбароса и да штити нафтна поља код Плоештија. Мусолини није био унапред
обавештен и сматрао је то за опкољавање италијанске сфере утицаја и предложио је
планове за инвазију на Грчку. Италијански генералштаб је израдио три плана. План “Е”
који је садржао напад на Југославију са истовременим мерама обезбеђења према Грчкој;
план “Ц” за напад на Грчку са истовременим мерама обезбеђења према Југославији, и
1
најзад, план који је предвиђао мере ако се ништа не деси. У исто време се у министарству
рата припремао план за демобилизацију две армије од 600.000 људи.

Италијанско-грчки рат представља битан догађај у Другом светском рату и индиректно је

утицао на план Барбароса,односно напад Вермахта на Совјетски савез.

У писању овог рада велику помоћ имали смо у литератури:

- J. Marjanović, P. Brajović, N. Mraović, M. Andrić, M. Marković, D. Studić, J. Vasiljević, S. Katić, Drugi
svetski rat, Tom 1, Beograd, 1969
- R. Klog, Istorija Grčke novog doba, Beograd, 2000
- В. Терзић, Други светски рат, књ. I, догађаји од почетка рата до 22. јуна 1941. Године. Београд,
1957
- Vinston Čerčil : Drugi svetski rat. Tom 2, Najlepši trenutak Beograd 1963
- Franz Kurowski: Jump into hell German paratroopers in WWII Barnsley 2010
- Christopher Ailsby: Hitler’s sky warriors London 1996
- Christopher Buckley: Greece and Crete 1941. New York 1984
- Heinz A. Richter: Greece in World War II, Frankfurt, 1998
- George E. Blau: The German Campaigns in the Balkans (Spring 1941) Washington, DC 1986
- Alexandros Papagos: The Battle of Greece 1940–1941 Athens 1949
- Antony_Beevor: Crete: The Battle and the Resistance London 1994

1. Италијанско – Грчки рат

2
 1.1 Италијански напад на Грчку 1940. године

Напад на Грчку који је почео 28. октобра у 05:30 био је концентричан и у почетку
успешан. Захваљујући пре свега својој авијацији, која је од Грчке била шест пута бројнија,
Италијани су првих дана постизали успехе. Са једном оклопном дивизијом и две ојачане
пешадијске дивизије напали су са југозапада. На североистоку, налазиле су се три ојачане
италијанске пешадијске дивизије. На централном делу фронта је једна брдска дивизија
покушала да се пробије кроз планине Пинда, да би стигла до места Мецовон. Одатле су,
наиме, ишли проходнији путеви на којима су могли успешније применити своје тенкове.
Борбе у центру су на крају биле одлучујуће. Тада начелник грчког генералштаба генерал
Александар Папагос издаје наређење које је подсећало на борбу старих Грка против
Персијанаца. 1
У ноћи између 9. и 10. новембра грчки војници су се попели уз падине Пинда и тако
оставили центар потпуно незаштићен. Када је свануло јутро, Грци су кренули у јуриш низ
обронке вичући: ”Ветар! Ветар!” и напали бок алпске дивизије “Јулија”. Остављајући
рањенике и пуно ратног материјала, остатак италијанске дивизије морао је да се повуче у
Албанију. Утицај ове Грчке победе одразио се и на остале делове фронта. 2 Стање на
фронту се убрзо променило, и то толико да су Грци убрзо, већ 14. новембра, могли да
пређу у контраофанзиву. Напади грчке војске су прво почели у граничном подручју према
Југославији. Готово без икаквог застоја напредовале су грчке трупе и на западном фронту.
Италијанима је све више пристизало појачање па је убрзо грчка противофанзива
заустављена.3
Предах је трајао све до 8. децембра када су Грци поново прешли у напад. Италијани
су потискивани све даље на запад. У Риму је још 22. новембра настала тотална паника.
Мусолини је 5. децембра, преко италијанског посланика у Берлину, упутио хитан захтев да
1
A. Papagos, The battle for Greece, 1949, Athens, 15-16

2
R. Klog, Istorija Grčke novog doba, Beograd, 2000, 122

3
H. A. Richter, Greece in World War II, Frankfurt, 1998, 51; В. Терзић, Други светски рат, књ. I, догађаји од
почетка рата до 22. јуна 1941. Године, Београд, 1957, 78
3
од Немаца изнуди било какву помоћ. У међувремену су Грци све даље напредовали. На
североистоку су заузели град Поградец, у центру су били пред саобраћајним чвором
Клисура, на југозападу су освојили албанску луку Химера. У Италији је опет започела
мобилизација тек демобилисаних људи. У Берлину је све више расла забринутост због
грчких успеха, поготово што је британска авијација давала извесну подршку грчкој
војсци.4 Немци су почели да се плаше за румунска нафтоносна поља. Следио је период
тајних преговора између Метаксаса и Хитлера, који је, међутим, одбио немачке услове
посредовања. Хитлеру је тада било јасно да ће ипак морати да рачуна са ратом на Балкану.
Већ 18. новембра је дао Врховној команди наредбу да изради оперативни план за напад на
северну Грчку и евентуално на целу земљу.
На албанском фронту се у међувремену грчки напад одвијао спорије. Трупе су се
нашле сувише далеко од својих база, тако да је снабдевање постало отежано. Осим тога
Грци су исцрпели своје резерве, док су на страни Италијана стално пристизале нове. Ипак
је успех, који је толико био потребан Мусолинију изостао. Када је 19. јануара 1941. решио
да крене у Немачку на разговор са Хитлером, сазнао је да је разбијена његова најбоља
дивизија “Тоскански вукови”.5
У јануару 1941. изненада је преминуо грчки генерал Метаксас, али се то није
посебно одразило на грчку војску. Почетком марта Италијани су покренули офанзиву и
покушали узвратити, али су убрзо заустављени. Црта бојишта након овога се
стабилизовала и остаће непромењена до почетка немачког напада на Грчку. На почетку
Другог светског рата, Јоанис Метаксас, диктатор Грчке и бивши генерал, настојаo je да
одржи неутралност Грчке. Грчка је била предмет све већeг притискa из Италије, који је
кулминираo кад je италијанска подморница Делфино потопила крстарицу Ели августа
1940. Италијански лидер Бенито Мусолини био je љут што га нацистички лидер Адолф
Хитлер није консултовао зa ратну политику и желeo је да покаже независност
италијанских акција у рату. На немачки успех желео је да одговори заузимањем Грчке, коју
је сматрао за лаког противника.
Дана 15. октобра 1940. године, Мусолини и његови најближи саветници донели су
4
J. Marjanović, P. Brajović, N. Mraović, M. Andrić, M. Marković, D. Studić, J. Vasiljević, S. Katić, Drugi svetski rat,
Tom 1, Beograd, 1969, 176

5
R. Klog, Nav. delo, 122; J. Marjanović, P. Brajović, N. Mraović, M. Andrić, M. Marković, D. Studić, J. Vasiljević, S.
Katić, Nav. delo, 177
4
одлуку о рату. У раним јутарњим часовима 28. октобра, италијански амбасадор Емануелe
Граци предао је Метаксасу трочасовни ултиматум где je захтеваo слободан пролаз за трупе
и заузимање важних стратешких тачака на територији Грчке. Метаксас није прихватио овај
ултиматум (одбијање се обележава као грчки национални празник "OXI" дан), али чак и
пре него што је истекао, италијанске снаге напале су Грчку преко Албаније. Главнина
италијанских напада усмерена је ка Епиру. Први сукоб одиграо се од 2-8 новембра код
Елаја-Каламе, где Италијани нису успели да сломе грчки отпор и били су принуђени да
зауставе офанзиву.
За 3 недеље уследила је Грчка контраофанзива, током које су заузели градове Корчу
и Саранд. Положај италијанске војске није се побољшао ни са доласком значајнијих
појачања и сменом врховне команде. 13. фебруара, генерал Папагос, командант грчке
војске, покренуо је нову офанзиву, са циљем да заузме град Тепелене и луку Флору уз
британску ваздушну подршку, али грчке дивизије су наишле на жесток отпор који је
проузроковао стопирање офанзиве и уништење Критске 5. дивизије.6
Након неколико недеља зимског рата, Италијани су покренули нову офанзиву 9.
марта 1941. године, која није успела, упркос супериорности италијанских снага. После
недељу дана и 12.000 жртава, Мусолини је отказао офанзиву и италијанске снаге су
напустиле Албанију након 12 дана.7
Модерни аналитичари сматрају да ова италијанска кампања није успела јер
Мусолини и његови генерали нису издвојили довољно средстава за овај подухват
(експедиција од 55.000 људи), нису рачунали на услове рата у јесењем времену, напад није
садржао елемент изненађења и изостала је подршка Бугарске. Мусолини није узимао у
обзир упозорења италијанске комисије за рат, да Италија неће моћи да издржи
континуирани напад из године у годину.8
Током шест месеци борбе против Италије, Грчка војска остварила је територијална
проширења елиминацијом италијанских истурених положаја. Грчка није имала јаку
индустрију за наоружање и опрема и муниција грчке војске махом се сводила на залихе
које су британске снаге одузеле Италијанима у северној Африци. Због албанског фронта
6
J. Marjanović, P. Brajović, N. Mraović, M. Andrić, M. Marković, D. Studić, J. Vasiljević, S. Katić, Nav. delo, 178

7
Isto, 178

8
R. Klog, Nav.delo, 123
5
грчкa команда била је приморана да повуче снаге из источне Македоније и западнe
Тракијe, јер грчке снаге нису могле да заштитe целу границу Грчке. Грчка команда је
одлучила да подржи успех њених дивизија у Албанији, без обзира на ризик од немачког
напада из правца бугарске границе.9

1.2 Хитлерова одлука за напад и британска помоћ Грчкој

Хитлер је интервенисао 4. новембра 1940, четири дана након што су британске

трупе стигле на Крит и Лемнос. Иако је Грчка била неутрална до италијанске инвазије,
британске трупе које су послате као одбрамбена помоћ створиле су могућност отварања
новог фронта на немачком јужном крилу. Он је наредио да војска нападне северну Грчку из
база у Румунији и Бугарској што је ишло у прилог његовом плану за искорењивањe
Британaцa из медитеранских база. Дана 12. новембра, немачка врховна команда оружаних
снага (OKW) издала je директиву број 18, у кojoj су испланиране истовремене операције
против Гибралтара и Грчке за јануар 1941. Међутим, у децембру 1940. године, немачки
план за Медитеран претрпео je значајне промене када je Шпанијa и њен вођа генерал
Франциско Франко одбио да нападне Гибралтар. 10 Сходно томе, Немачка офанзива у
јужној Европи била је ограничена на грчку кампању.
Оружанe снагe Врховнe командe издалe су директиву број 20, 13. децембра 1940., где су
ову кампању на Грчку изнели под шифрованим називом операција Марита. План је био да
се заузме севернa обалa Егејског мора до марта 1941. године а ако је потребно заузеће се и
цела територија Грчке. Током ужурбаног састанка Хитлерових саветника и команданата
због неочекиваног државног удара у Југославији против југословенске владе, донесене су
одлуке за интервенцију у Југославији као и измена плана за напад на Грчку "Операција
Марита". 6. априла покренуће се симултани напад на Југославију и Грчку.11
Британија је обавезна да помогне Грчкој по Декларацији из 1939. у којoj се наводи
да у случају опасности по грчку или румунску независност, "Влада њеног величанства
осећа се обавезном да одмах пружи помоћ грчкој или румунској влади". Прва британска
9
J. Marjanović, P. Brajović, N. Mraović, M. Andrić, M. Marković, D. Studić, J. Vasiljević, S. Katić, Nav. delo, 198

10
W. Keitel, Prelude to attack on Russia, New York 1979, 154

11
J. Marjanović, P. Brajović, N. Mraović, M. Andrić, M. Marković, D. Studić, J. Vasiljević, S. Katić, Nav. Delo, 199
6
помоћ била је долазак њене краљевске авијације RAF под командом заповедника Џона
Д'Албијака која je стигла у новембру 1940. године. Уз сагласност грчке владе, британске
снаге су послатe на Крит 31. октобра да чувају залив Соуду, и на тај начин су омогућили
враћање 5. Критске дивизије на грчко копно. Дана 17. новембра 1940. године, Метаксас je
предложио заједничку офанзиву на Балкану британској влади, сa грчког упоришта на југу
Албаније, као оперативне базе. Британци нису били вољни да разговарају о Метаксасовом
предлогу, јер би трупе за овај подухват биле потребне у северној Африци a ако би оне биле
ангажоване британски положај у северној Африци био би пољуљан. Током састанка
британских и грчких војних и политичких лидера у Атини 13. јануара 1941. године,
генерал Александрос Папагос питао je Британију за девет потпуно опремљених дивизија и
одговарајућу ваздушну подршку.12 Британија је одговорила да све што може да обезбеди je
долазак једног контигента војске чија је снага мања од једне дивизије. Ова понуда је
одбијена од стране Грка, јер су страховали да би таква помоћ изазвала напад Немачке без
правог разлога. Британска помоћ се тражи када Немачке трупе пређу Дунав из Румуније у
Бугарску.13

1.3 Британски експедициони корпус

Након месец дана, Британци су се предомислили. Винстон Черчил је дошао на

идеју о успостављању балканског фронта који се састојао од Југославије, Грчке и Турске, и
упутио је Ентони Идна и сер Џон Дила да наставе преговоре са грчком владом. Састанку
су присуствовали Идн и грчко руководствo, укључујући и краља Ђорђа II, премијер
Александрос Коризис наследник Метаксаса, који је умро 29. јануара 1941. и Папагос.
Састанак je одржан у Атини 22. фебруара, где je одлучено да Британија у Грчку пошаље
свој експедициони корпус. Немачке трупе су се окупљале у Румунији и од 1. марта, снаге
Вермахта су се пребацивале у Бугарску. Истовремено, бугарска војска сe мобилисала и

12
A. Papagos, Nav. Delo, 19-20

13
R. Klog, Nav.delo, 124
7
заузелa je положаје дуж грчке границе.14
Дана 2. марта, креће oперација Бљесак - превоз трупа и опреме у Грчку, тада је 26
бродовa стигло у луку Пиреј. Дана 3. априла, током састанка британских, југословенских и
грчких војних представника, Југословени су обећали да ће блокирати долину реке Струме
у случају немачког напада преко њихове територије. Током овог састанка, Папагос је
истакао значај заједничкe грчко-југословенске офанзиве против Италијана, чим су Немци
започели своју офанзиву. До 24. априла више од 62.000 војника Царства (Британци,
Аустралијанци, Новозеланђани, Палестински корпус и Кипрани), стигли су у Грчку.
Корпус се састојао од 6. аустралијанске дивизије, 2. новозеландске дивизије и 1. британске
оклопне бригаде. Ове три дивизије касније су посталe позната као 'W' групе, због њиховог
команданта, генерал-потпуковникa Сер Хенри Мејтланд Вилсонa. Командант RAF-a Сер
Џон Д' Албијак командовао je британским ваздухопловним снагама у Грчкој. 15

2. Улазак Немачке у рат са Грчком

2.1 Проблем рељефа за напредовање трупа и стратегијa Вермахта

Да би ушла у северну Грчку, немачка војска је морала да пређе Родопe, који су

нудили неколико речних корита или планинских превоја који су дозвољавали кретање
великих војних јединица. Два инвазиона правца налазила су се западно од Ћустендила;
други је био дуж југословенско - бугарске границе, преко долине Струме на југ. Грчка
утврђења су прилагођена за планински терен и тежак систем одбране покривао je неколико
расположивих путевa. Долине Струмe и Нестосa заштићене су утврђењима која су била
део чувене Метаксасове линије. Овај систем бетонских бункерa и утврђења, изграђених

14
A. Beevor, Battle and resistance, London, 1994, 69

15
G. E. Blau, The German Campaigns in the Balkans (Spring 1941), Washington DC, 1986, 51-53
8
дуж границе са Бугарском у касним 1930-им, је изграђен на принципима сличним онима из
Мажино линије. Његова снага сe углавном састоји у неприступачности терена којим би
нападач дошао до одбрамбених положаја.16
Грчки планински терен фаворизујe одбрамбену стратегију и високе позиције на
Родопима, Епиру, Пинду и Олимпу нудиле многе одбрамбене могућности. Међутим,
потребне су и ваздушне снаге које би заштитиле копнене снаге од заробљавања у многим
увалама. Иако је инвазију снага из Албаније зауставио релативно мали број војника
позиционираних на високим деловима планине Пинд, у североисточном делу земље није
било лако да се одбије напад са севера.
Након конференције у Атини марта месеца, Британци су веровали да ће уз помоћ
грчких снага заузети линију на реци Халиакмон - кратак фронт ка североистоку дуж
планине Каракамен и доњем делу реке Халиакмон. Папагос је чекао објашњење од
југословенске владе, а касније је предложио да се одржи Метаксасова линија, тада симбол
националне безбедности грчком становништву и да се не повуку снаге из Албаније. Он је
тврдио да би се у случају повлачења снага које су стациониране према Албанији то
гледало као уступак Италијанима. Стратешки важна лука у Солуну лежала je практично
незаштићенa и транспорт британских трупа у град постао је веома опасан. Папагос je
предложио да се овај терен искористи за изградњу утврђењa како би се заштито Солун а
уједно би се учврстила одбрамбена моћ те области.17
Генерал Дил је описао став Папагосa као "неподесан и неприлогодљив" и тврдио је
да његов план игнорише чињеницу да су грчки војници и артиљерија у стању да само
пруже симболични отпор. Британци су сматрали да је Метаксасова линија дизајниранa
специјално за рат са Бугарском и да су њихови традиционални пријатељи Југословени
напустили северозападни део грчке границе који је остао недовољно брањен. Упркос
њиховој свести да ће ce линија вероватно срушити у случају немачког притиска на Струму
и Аксиос реку, Британци су се сложили са врховном командом Грчке. 4. марта, Дил je
прихватио планове за отпор на Метаксасовој линији и 7. марта споразум је ратификован од
стране британског кабинета. Војно наређење кoје су заступали Папагос и грчка и
британска врховна команда сводило се на задржавајућем отпору на простору
16
G. E. Blau, Nav.delo, 77-78

17
A. Papagos, Nav. delo, 1949, 17
9
североистогне Грчке.18 Британске трупе се нису померале јер је генерал Вилсон сматрао да
су оне превише слабе да би служиле на тако широком фронту. Уместо тога, онe су заузеле
територију око 40 миља (64 километара) западно од реке Аксиос, дуж Халиакмон линије.
Два главна циља успостављањa овe позицијe су та да је требало да се одржава контакт са
грчком војскoм у Албанији и да се одбије немачки приступ централној Грчкој. Овa опција
захтевала је ангажовање релативно малог броја трупа за одбрану, истовремено
омогућавајући више времена за припрему. Међутим, то је значило напуштање скоро целe
севернe Грчкe, што је неприхватљиво Грцима из политичких и психолошких разлога. Осим
тога, лево крило ове линије било је осетљиво на бочни напад од Немаца који су надирали
преко Југославијe. Међутим, није очекиван толико брз распад југословенске армије као и
продор немачких трупа кроз Бугарску.19
Немачкa стратегија је заснована на коришћењу такозване "Blitzkrieg" методе којa се
показалa успешнoм током инвазије западне Европе. Њена ефикасност је потврђена током
инвазије на Југославију. Немачка команда je спојила копнене и оклопне трупе и уз
подршку из ваздуха брзо je продирала на противничку територију. Када je освојен Солун,
Атина и лука Пиреј су постали главни циљеви. Пиреј, је практично уништен
бомбардовањем у ноћи 6/7 априла. Губитак Пирејa и превлаке у Коринту би фатално
угрозиo повлачење и евакуацију британских и грчких снага.

2.2 Оружане снаге агресора и одбране

Пети корпус Војске Југославије преузео je одговорност за границу у југоисточном делу

између Кривe Паланкe и грчке границе. Међутим, југословенске трупе нису биле у
потпуности мобилисанe и нису ималe адекватну опрему и оружје. Након уласка немачких
снага у Бугарску, већина грчких војника евакуисанa je из западне Тракије. До тог времена,
грчкe снаге које су браниле границу са Бугарском износиле су приближно 70.000
мушкараца(ова групација је често називана 2. грчка армија). Остатак грчких снагa - 14
дивизија постављене су на граници према Албанији.20
18
G. E. Blau, Nav. delo, 1986, 78

19
C. Buckley, Greece and Crete 1941, New York, 1983, 40-43

20
В. Терзић, Други светски рат, књ. I, догађаји од почетка рата до 22. јуна 1941. Године, Београд, 1957, 82
10
 Дана 28. марта, грчка војска задужена за централну Македонију, обухвата 12. и 20.
пешадијску дивизију стављенa je под команду генерала Вилсона, који је основао свој штаб
северозападно од Ларисе. Новозеландска дивизија заузела је место северно од Олимпа, док
је аустралијскa дивизија блокирала долину реке Халиакмон до предела планине
Каракамен. РАФ је наставио да узлеће са аеродрома у централној и јужној Грчкој и
спреман јe за евентуалну интервенцију ако за њу буде било потребе. 21 Британске снаге су
биле потпуно моторизоване, али je њихова опрема више одговарала пустињском начину
ратовања него грчким стрмим планинским путевима. Онe су биле инфериорне по питању
броја тенкова и противавионских топова a и линија комуникација преко Медитерана била
је веома угрожена, јер је сваки њихов конвој морао да прође близу острва у Егејском мору
која су заузеле силе осовине; упркос доминацији британске краљевске морнарице у
Егејском мору. Ови логистички проблеми су ограничавали доступност транспорта у грчке
луке.22
Немачка Дванаестa армија под командом фелдмаршала Вилхелма Фон Листа,
задужена je за извршење операције Марита. Његова војска је била састављена од шест
јединица:
1. панцер група, под командом генерала Евалда Фон Клaјстa
15. панцер корпус под командом генерал-пуковника Георга Штумеа
18 брдски корпус по командом генерал-пуковника Франца Бемеа
30. брдски пешадијски корпус под командом генерал-пуковника Ота Хартмана
50. пешадијски корпус под командом генерал- пуковника Георга Линдемана
16. панцер дивизија распоређена иза турско-бугарске границе да подржи бугарске снаге у
случају турског напада23

2.3 Напад на Југославију и Грчку

На немачки план напада утицала су искуства њене војске приликом борбе за

21
V. Čerčil, Drugi Svetski Rat, Tom 2, Najlepši trenutak, Beograd, 1963, 471

22
V. Čerčil, Nav. delo, 472-473

23
A. Beevor, Nav.delo, 74; G.E. Blau, Nav. delo, 81
11
Француску. Њихова стратегија темељила се на диверзији (напад из Албаније), ово
развлачење грчких снага требало је да ослаби њену моћ на граници са Бугарском и
Југославијом. Оклопна возила узимала су формацију клина како би што лакше пробила
најслабију тачку одбране, и да продор у унутрашњост непријатељске територије не би
захтевао додатна оклопна возила поред снажне пешадије. Чим би немачке јединице
сломиле отпор у јужној Југославији, Метаксасова линија би могла да се заобиђе уз помоћ
мобилних јединица у једном маневру. Ово као и узимање реке Аксиос која води ка Солуну
постало је есенцијално за овај маневар заобилажења Метаксасових утврђења.
Пуч у Југославији довео је до изненадних промена у плану за напад са којим се
сусрела немачка 12. армија и ово је изазвало велике проблеме. По директиви број 25. од 28.
марта, 12. армија је требало да издвоји део јединица које би кренуле путем за Ниш, а после
тога да наставе путем за Београд. Пошто су имали само 9 дана до коначног окупљања
армија и напад сваки сат је постао драгоцен а и свакој новој свежој групи било је потребно
време да се мобилише. До 5. априла снаге које су планиране да продру у јужну Југославију
и Грчку биле су окупљене по плану.24
У зору 6. априла, немачке армије напале су Грчку, док је луфтвафе почео
интензивно бомбардовање Београда. 15. панцер корпус планирао je да нападне Грчку
преко јужне Југославије и започео je напад у 05:30. Напредовао је кроз Бугарску у две
посебне линије. До вечери 8. априла, 73. пешадијска дивизија заузима Прилеп и тако
прекида важну железничку линију између Београда и Солуна и на тај начин изолује
Југославију од њених савезника. 25 У вечерњим сатима 9. априла, Штуме je распоредио
своје снаге , и припремао напад на Флорину. Узимање овог положаја од стране Немаца
отварало је могућност опкољавања Гркa у Албанији и британске W групе на подручју
Флоринe, Едесe и Катериниa. 9. панцер дивизија кретала се на запад како би се повезала са
италијанским снагама које су се налазиле на граници са Албанијом a у исто време током
њеног кретања успостављена је одбрана пута којим би панцер дивизија требала да прође у
случају неочекиваног напада из централне Југославије.26

24
G. E. Blau. Nav. delo, 1986, 82-83

25
J. Keegan, The second world war, New York, 2005, 185 ;V. Terzić , Drugi svetski rat(Pregled ratnih operacija) Knj. 1
dogadjaji od početka rata do 22. juna, 1941, Beograd 1957, 85-86

26
A. Beevor, Nav.delo, 79
12
 Друга панцер дивизија (18. брдски корпус) ушла je у Југославију са истока, ујутро
6. априла и напредовала је на запад долином реке Струме. Ова дивизија наишла је на слаб
отпор али је њено напредовање успорено због чишћења мина, експлозива и нагомиланог
блата. Ипак, дивизија је успела да испуни свој циљ за тадашњи дан, а он је био долазак у
град Струмица. Дана 7. априла, југословенски контранапад са севера панцер дивизија је
одбила, а следећег дана, она је пробила свој пут преко планина и заузела слабо брањену
линију грчке 19. механизоване дивизије јужно од Дојранског језера. Упркос многим
одлгањима махом због неприступачности пута немачка војска успела је да дође до Солуна
у који је ушла 9. априла рано ујутру. Солун је заузет након дуге борбе са три грчке
дивизије под командом генерала Бакопулосa, а уследилa је предајa грчкe Источнo
Македонске војске, 10. априла у 13:00. Три дана било је потребно немачкој војсци да
заузме Солун и да пробије Метаксасову линију, уз то су заробили и око 60 хиљада грчких
војника. Британија и снаге Комонвелта су након овога преузеле одбрану Грчке са групом
грчких војника који су се борили да одрже своје позиције према Албанији. 27

2.4 Грчко-југословенска контраофанзива

Почетком априла 1941. године, грчки, југословенски и британски команданти

састали су се ради договора о покретању контраофанзивe, која би имала за циљ потпуно
уништење италијанске војске на простору Албаније и истовремено да се супротстави
немачком нападу, ово би омогућило и померање грчке војске која би заузела своје позиције
према граници са Југославијом и Бугарском. 28 Дана 7. априла, југословенска 3. армијa
поделила се у пет пешадијских дивизија (13. "Херцеговачкa", 15. "Зетска", 25. "Вардарска",
31. "Косовска" и 12. "Јадранска" дивизија која делује као резерва), покренула je
контраофанзиву у северној Албанији, напредујући из Дебрa, Призрена и Подгорице према
Елбасану. 8. априла, југословенски коњички пук "Комски" прешао је незгодне планине
Проклетије и заузеo je село Кољегчава у долини реке Ваљбоне, и 31. "Косовска" дивизијa,
уз подршку Савоа-Маркети С.79К бомбардера из 7. бомбардерског пука југословенског

27
G. E. Blau, Nav. delo, 86

28
A.C. Smith,The German campaign in Greece(Operation Marita) The german campaigns in Balkans Spring(1941)
Washington DC , 1986, 78-79
13
краљевског ратног ваздухопловства, пробила се кроз италијанске положаје у долини реке
Дрим. Вардарска дивизија је због пада Скопља била присиљена да заустави своје
операције на простору Албаније. У међувремену, Западно Македонска војска под
командом генерала Цолакоглуа, којa je обухватала 9. и 13. грчку дивизију, je уз помоћ
Краљевске југословенске војске, заробила око 250 Италијана 8. априла. Грци су имали
задатак да напредују ка Драчу. Дана 9. априла, Зетска дивизија напредовала je ка Скадру и
југословенскa коњичкa регимента je стигла до реке Дрим, али Косовскa дивизија je морала
да прекине својe надирање због појаве немачких јединица код Призрена. Југословенско-
грчкa офанзива је подржанa од стране С.79К бомбардера из 66. и 81. бомбардерске групе
југословенске краљевске авијације, које су нападале аеродроме и логоре око Скадра, као и
луку Драч, и италијанскe трупe и мостовe на Дриму кao и око Драчa, Тиранe. 29
Између 11-13 априла 1941. године, немачке и италијанске трупе су напредовале по
бочним подручјима и Зетска дивизија је била приморана да се повуче назад због
италијанске 131. оклопне дивизије Кентаур (Centaur), где је остала до краја кампање 16.
априла. Италијанскa оклопна дивизија, заједно са 18. пешадијском дивизијом Месина
напредовала је према југословенској луци Котор у Црној Гори, и заузели су градове
Цетиње и Подгорицу. У току овог италијанског контранапада 30 хиљада југословенских
војника пало је у заробљеништво.

2.5 Метаксасова линија

Метаксасову линију бранила је источно македонска војска (генерал-потпуковник

Константинос Бакопулос), којa се састојала од 7., 14. и 18. пешадијске дивизије. Линија je
била дуга око 170 км (110 ми) дуж реке Нестос на истоку и онда даље на исток, преко
бугарске границе све до планине Беласице близу југословенске границе. Утврђења су
дизајниранa за гарнизон преко 200 хиљада војника, али је било само око 70 хиљада
војника, па је пешадија раширена како би покрила целу линију одбране. 30 Oko 950 људи

29
V. Terzić, Nav. delo, 87-90

30
C. Buckley, Nav. delo, 43-45
14
под командом мајора Ђорђа Дурацоса из 14. дивизије (генерал-мајор Константинос
Папаконстантину) бранили су највеће утврђење на овој линији тврђаву Рупел.
Немци су морали да пробију Метаксасову линију како би заузели Солун, други по
величини град у Грчкој и његову важну луку из стратегијских разлога. Напад је почео 6.
априла са једнoм пешадијском јединицом и два одељења у 18. брдског корпуса. Због јаког
отпора, први дан напада резултирао је малим напредовањем по питању рушења ове линије.
Немачки извештај на крају првог дана описао je да је немачкa 5. брдска дивизија одбијена
код утврђења Рупел, упркос значајној подршци из ваздуха и да је дивизија претрпела
велике губитке. Два немачка батаљона доспела су до 180 м од утврђења Рупел 6. априла,
али су били практично уништени. Од 24 утврђењa којa су чинила Метаксасову линију,
само два су пала зато што су сравњена из ваздуха. 31 У наредним данима, Немци су
срушили ова утврђења уз помоћ артиљерије и бомбардовањем из ваздуха (Штуке -dive
bombing) и уз помоћ 125. пешадијског пука. Планински пролаз на висини од 2100m
сматран је неприступачним од стране грчких јединица и управо овим пролазом је прошла
6. брдска дивитија и избила је до пруге за Солун у вечерњим сатима 7. априла.32
Пета брдска дивизија, заједно са појачаним 125. пешадијским пуком, прешла је
реку Струму уз велике потешкоће, нападале су са обе стране и чистиле су бункере док
нису достигле свој циљ 7. априла. Тешке жртве приликом овог пробоја натерале су их да се
у једном моменту привремено повуку. 72. пешадијска дивизија напредовала je из
Неврокопa преко планинa. Њено напредовање је одложенo због недостатка хране, средње
артиљерије и планинскe опреме. Тек у вечерњим сатима 9. априла дошли су до области
североисточно од Серa. Већина тврђавa као утврђење Рупел, Екинос, Арпалуки,
Палиорионес, Перитори, Карадаг, Лисa и Истибеj држалa су се док су Немци окупирали
Солун 9. априла, када су се предала звог наређења генерала Бакопулоса. Ипак, мање
изоловане тврђаве су наставиле борбу још неколико дана док против њих није
употребљена тешка артиљерија. Ово је дало времена за трупе које су се повлачиле да се
евакуишу морским путем. Иако je на крају сломљена одбрана на Метаксасовој линији она
је задржала продор немачких трупа. Метаксасова линија, сa 150.000 људи, вероватно би
још дуже одолевала немачким нападима али je највећи део грчких трупа водио борбу са
31
W. Keitel., Nav. delo, 158-159

32
J. Marjanović, P. Brajović, N. Mraović, M. Andrić, M. Marković, D. Studić, J. Vasiljević, S. Katić, Nav. delo, 200
15
италијанском војском на граници са Албанијом.

2.6 Капитулација Грчке војске на простору Македоније

Тридесети пешадијски корпус на левој страни достигао је одређен циљ у вечерњим

сатима 8. априла, када је 164. пешадијска дивизија заузела град Ксанти. 50. пешадијска
дивизија напредовала je према реци Нестос. Обе дивизије стигле су сутрадан. 9. априла,
грчкe снаге које су браниле Метаксасову линију капитулирале су безусловно након пада
грчког отпора источно од реке Аксиос. У процени ситуације од 9. априла, фелдмаршал фон
Лист је прокоментарисао да као резултат брзог напредовања мобилних јединица, његовa
12. армија је сада у повољној позицији да се пробије у централну Грчку тако што ће
уништити грчке положаје иза реке Аксиос. На основу ове процене, Лист je затражио
пребацивање 5. панцер дивизије из прве оклопне групе у 15. корпус панцера. Он је сматрао
да ће њено присуство дати дати додатну енергију немачком притиску са севера. За
наставак кампање, он је формирао источну групу под командом 18. брдског корпуса и
западну групу коју је предводио 15. корпус панцера.33
До јутра 10. априла, 15. корпус панцера је завршио своје припреме за наставак
офанзиве и напредоваo je у правцу Кожанa. 5. панцер корпус, напредовао je из Скопља и
наишао je на грчкe дивизије које су имале задатак да бране немачки продор, али су их
Немци лако победили. Први контакт са савезничким трупама је направљен северно од села
Веви код Флорине у 11:00 10. априла. Немачкe СС трупе заузеле су село Веви 11. априла,
али су заустављене јужно од овог места, где их је сачекала мешовита војска Британаца и
Грка позната под називом Мeки (Mackay снаге), Командант Вилсон је наредио да по сваку
цену мора да се заустави немачки продор (Blitzkrieg) у долини Флорине. Током наредног
дана, СС пук je извиђао савезничке положаје и у сумрак je покренуо фронтални напад на
њихове позиције. Након тешке борбе, Немци су се пробили кроз одбрану. Дана 13. априла,
70 немачких бомбардера напала су град Волос, чија je лука скоро потпуно уништена. До

33
T.Sampatatakis, From the invasion to the capitulation, Athens, 2008, 34-36
16
јутра 14. априла, претходница 9. панцер дивизије стигла је до града Кожани.34
Вилсон се суочио са могућношћу да његове трупе нападну и Немци који су се
налазили у Солуну, поред немачког напада са севера (15. корпус панцера). Дана 13. априла,
он је повукао све британске снаге до реке Халиакмон а затим у термопилски кланац. Дана
14. априла, 9. панцер дивизија успоставила је мостобран нa реци Халиакмон, а сваки
покушај даљег напредовања заустављен је отпором савезничких трупа. Ова одбрана је
имала три главне компоненте: простор Платамон између Олимпa и морa, пролаз на
Олимпу и пролаз кроз Сервију на југоистоку. Немци су усмерили напад на ове 3 тачке.
Одбрана пролаза на Олимпу и кроз Сервију састојала се од 4. новозеландске бригаде, 5.
новозеландске бригаде и 16. аустралијске бригаде. У наредна три дана, напредовање 9.
панцер дивизије је било заустављено услед жестоког отпора ових јединица. 35
У току ноћи 15. априла, немачки моторизовани батаљон подржан тенковским
батаљоном напао је пролаз код Платамона, али je овај напад одбијен од стране
новозеландског 21. батаљона под потпуковником Нилом Мекијем, који је претрпео
огромне губитке приликом одбране овог пролаза. Касније тог дана, стигао je немачки
оклопни пук и напао је бокове новозеландског батаљона али је батаљон и ово преживео.
Након што су стигла појачања током ноћи 15/16 априла, немачке снаге су се састојале од
тенковског, пешадијског и моторизованог батаљона. Пешадија je напала Новозеланђанe са
леве стране у зору, док су тенкови напали дуж обале неколико сати касније. Новозеланђани
су се убрзо нашли опкољени сa обе стране, након неуспеха западне Македонске војске да
брани албански град Корчу који је пао без отпора италијанској 9. армији 15. априла, што је
изазвало да Британци напусте положаје на Олимпу а као последица тога уследило је
заточење 20 хиљaда грчких војника. 36
Новозеландски батаљон се повукао, преко реке Пиниос, до сумрака, они су стигли
до западног излаза из Пиниос клисуре, претрпевши само лаке жртве. Мeки је обавештен
да је “неопходно да одбију продор непријатеља кроз клисуру до 19. априла, чак и ако би
то означило њихово истребљење”. Он је потопио прелаз на западном крају клисуре кад су
сви његови људи прешли клисуру, а затим је почео да успоставља одбрану. Овај 21.
34
A.C. Smith, Nav. delo, 83

35
Smith, A. C. Nav. delo, 84

36
W. Keitel,Nav. delo, 162
17
батаљон појачан je аустралијским батаљонима. Ова групација војника добила је назив
"Alien force", по бригадиру Алену. Део батаљона је пребачен у Елатију са циљем да штити
области југозападно од клисуре евентуално три или четири дана.
Дана 16. априла, Вилсон je упознао Папагосa у Ламији и обавестио га о својој
одлуци да се повуче у Термопилe. Генерал-потпуковник Томас Блејми поделио је
одговорност између генерала Мекија и Фрајберга током повлачења трупа у Термопилe.
Мекијева групација добила је задатак да штити бокове новозеландске дивизије до града
Ларисе и да надгледа повлачење од града Домокоса до Термопила. Приликом повлачења
британске снаге су трпеле немачке нападе. Повлачење је надгледала и 1. британска
оклопна бригада.37
У јутро 18. априла, у бици код клисуре реке Темпе, борбa за Пиниос клисуру, је
билa готовa када je немачкa оклопнa пешадија прешла реку и трупе 6. брдске дивизије
нашле свој пут око батаљона Новозеланђана, који се касније распао. Дана 19. априла, прве
трупе 18. брдског корпуса ушлe су у Ларису и заузеле су аеродром, где су Британци
оставили своје залихе за снабдевање. Немци су запленили десет камиона оброкa и горива
што им је омогућило напредак њихових јединица без престанка. Лука Волос, где су се
Британци забарикадирали у последњих неколико дана пала је 21. априла Немци су овде
присвојили велике количине дизел горива и сирове нафте.38

3. Слом грчке војске

3.1 Повлачење и предаја грчке епирске армије

37
J. Keegan, Nav.delo, 192-194

38
T.Sampatatakis, Nav.delo, 39
18
 Пошто су немачке снаге продрле дубоко у Грчку територију, грчкој епирској војсци је
онемогућено да се повуче. Међутим до средине марта, нарочито после офанзиве код града
Тепелене грчка војска је претрпела губитке од 5 хиљада војника, судећи по британским
извештајима. Ова италијанска офанзива открила је велике недостатке грчке војске по
питању наоружања и муниције. Грци су се брзо приближавали катастрофи у логистичком
и војном смислу.
Генерал Вилсон је објашњавао невољност грчких војника да се повуку као
"Фетишистичку доктрину по којој ниједан педаљ земље не сме бити препуштен
Италијанима". Черчил је такође критиковао грчке команданте армија који су игнорисали
савете Британаца да напусте положаје у Албанији и на тај начин спрече опкољавање
њихових трупа од стране Немаца. Немачки 40. корпус генерал-пуковника Георга Штумеа
заузео је пролаз код Флорине 11. априла али његов даљи напредак зауставили су временски
услови (снег) који нису карактеристични за тај део године. 12. априла офанзива је
настављена али је цео дан "изгубљен" у борби са 1. оклопном бригадом бригадира
Черингтона код Проастиона (Тесалија). Тек 13. априла Грци су почели полако да се
повлаче преко планине Пинд. Пошто су се савезници повлачили према Термопилима
открили су Немцима пут преко планине Пинд преко кога су Немци могли да нападну грчку
армију са бока. Елитна СС формација СС Адолф Хитлер, добила је задатак да одсече грчку
армију у Епиру тј. да пресече њену линију за повлачење из Епира тако што ће ићи на запад
до места Мецовон, а одатле је требало да продужи према Јањини. 13. априла напад грчких
авиона из 21., 23. i 33. ескадрона грчког ратног ваздухопловаства на италијанске позиције
у Албанији. Истог дана до жестоких борби дошло је код пролаза код града Клисура, где је
грчка 20. дивизија одлучно штитила грчку војску која се повлачила, и на тај начин
онемогућила напредак снага генерала Штумеа за читав дан. 39 Повлачење Грка се
проширило на целу област Албаније а Италијани су немилосрдно пратили грчко
повлачење. 15. априла италијанска краљевска авијација (Reggio Aeronautica) напала је
грчки аеродром код Парамитие, 30 миља јужно од грчке границе са Албанијом, и
уништили су 17 авиона који су управо стигли из Југославије. 40
39
T.Sampatatakis, Nav.delo, 40-42

40
J. Marjanović, P. Brajović, N. Mraović, M. Andrić, M. Marković, D. Studić, J. Vasiljević, S. Katić, Nav. delo, 200
19
 Генерал Папагос и грчке трупе ужурбано су се кретале до града Мецовон, где се
очекивао напад Немаца. Дана 14. априла дошло је до битке грчких дивизија и СС дивизије
Адолф Хитлер.Грчким дивизијама недостајала је опрема за борбу против оклопних возила
али су ипак пружали отпор до следећег дана кад су биле опкољене и савладане. Дана 18.
априла генерал Вилсон се састао са Папагосом и информисао га да ће се снаге Британије
и Комонвелта борити код термопилског кланца до првих недеља маја како би омогућили
грчким снагама да покривају њихово лево крило кад се повуку из Албаније. Дана 21.
априла Немци су заузели Јањину последњу тачку за снабдевање грчке епирске армије.
Савезничке новине упоређивале су судбину грчке епирске армије са модерном трагедијом.
Ујутру 20. априла командант грчких снага у Албанији Јоргос Цолакоглу увидео је њихову
безнадежну ситуацију и понудио је предају његове армије која се састојала од 14
дивизија.41 Генерали Јанис Пицикас и Јоргос Бакос упозорили су Папагоса да морал грчке
епирске армије лагано али сигурно опада и да је број дезертера све већи иако је казна за
дезертере стрељање. Папагос је осудио Цолакоглуову одлуку да престане са борбом.
Истовремено британски генерал Блејми критиковао је Цолакоглуову одлуку да престане са
борбом без одобрења Папагоса. Цолакоглу није желео да се преда Италијанима, преговоре
је отпочео са командантом немачке СС дивизије Сепом Дитрихом. По Хитлеровом
наређењу ови преговори су вођени у тајности и предаја је прихваћена. Бесан због ове
одлуке Мусолини је наредио напад на грчке трупе. Немачка авијација је интервенисала
због овог обновљеног сукоба и Јањина је готово уништена бомбардовањем. Примирје је
склопљено 23. априла и у њему су и Италијани узели учешће. Грчки војници нису били
заробљеници и дозвољен им је повратак кући након демобилизације.42

3.2 Позиција код Термопила

Већ 16. априла, немачки команданти су схватили да Британци евакуишу своје трупе
преко лука у Пиреју и Волосу. Кампања је сада добила карактер потере и сводила се на то
да италијанске и немачке трупе "одржавају контакт" са британским трупама у повлачењу
како би сазнали њихов план евакуације. Немачке пешадијске дивизије сада су се повукле

41
Smith, A. C. Nav. delo, 86

42
R. Klog, Nav. delo, 124
20
због њихове мале покретљивости а ангажоване су 2. и 5. панцер дивизијa, 1. СС
моторизовани пешадијски пук и обе брдске дивизије за потеру савезничких снага.43
Због евакуације главног дела британске војске генерал Вилсон наредио је једном
делу војске да пружи отпор у Термопилском кланцу, који је представљао врата Атине. 2.
новозеландска дивизија под командом генерала Фрајберга имала је задатак да чува пролаз
поред обале, док je 6. Аустралијска дивизија МЕКИ имала задатак да чува пролаз кроз
село Бралос. Након битке, Меки je изјавио: "Ја нисам сањао евакуацију. Мислио сам да
ћемо пружати отпор недељу дана, а онда ћемо бити прегажени услед надмоћи непријатеља
по питању бројности снага". Када је примљено наређење за повлачење 23. априла ујутру,
одлучено је да ова 2 пролаза штити по једна бригада. 44 Ове две бригаде 19. аустралијска и
6. новозеландска требале су да држе ове пролазе што је дуже могуће да би омогућиле
повлачење осталим јединицама. Немачки напад уследио је 24. априла у 11:30. Напад је
наишао на жесток отпор и у овом нападу Немци су претрпели значајне губитке
укључујући и 15 тенкова. Савезници су пружали отпор читав дан, а снаге које су се
повлачиле направиле су још једну барикаду у залеђини града Тебе. Панцер јединице које
су наставиле продор споро су напредовале због терена (стрми нагиби и незгодан пут са
доста кривина).45

3.3 Немачки продор до Атине и њено заузимање

Након напуштања подручја Термопила савезничке снаге су организовале отпор

против продора немачких снага. Моторизовани батаљон 2. панцер дивизије, који је прешао
Еубеју како би зазео град и луку Халкиду, вратио се на копно и имао је задатак да овај
грчки положај испред Атине нападне са бока. Трупе овог моторизованог батаљона наишле
су на мали отпор и ујутро 27. априла 1941. Прве немачке трупе су ушле у Атину а касније
су стигле и остале трупе као и оклопна возила и тенкови. У Атини су нашли велике
количине нафте, петролеја, неколико хиљада тона муниције, камионе са разним
43
T.Sampatakakis, Nav. delo, 45

44
A. Papagos, Nav.delo, 125

45
G. E. Blau, Nav. delo, 102-104
21
намирницама, наоружање и медицинска средства. Грађани Атине су очекивали долазак
Немаца и своје уточиште су потражили у својим затвореним кућама.
Немци су отишли право на Акропољ и тамо су подигли нацистичку заставу. Према
једној од најпопуларнијих прича, војник на стражи Константинос Коукидис, скинуо је
грчку заставу и одбио је да је преда окупатору умотао се у њу и скочио је са Акропоља. Да
ли прича истинита или не многи Грци и дан данас верују у ову причу.46

3.4 Евакуација снага Британије и Комонвелта

Генерал Арчибалд Вeвел, командант британских снага на Блиском Истоку, када је

био у Грчкој од 11-13. априла упозорио je Вилсонa да не очекује појачања и овластио je
генерал-мајора Фредија Гиганда да размотри план евакуације са британским снагама.
Ипак, Британија није могла утицати на доношење ове одлуке о повлачењу у овој ситуацији
већ је то наређење морало да дође од грчке владе. Следећег дана, Папагос je направио први
корак када је предложио Вилсону да се повуку W снаге. Вилсон је обавестио o овоме
британски штаб за Блиски Исток и 17. априла, контра-адмирал Х.Т. Бејли Громан је послат
у Грчку како би припремио план за евакуацију. Тог дана Вилсон je пожурио у Атину, где је
присуствовао конференцији заједно са краљем, Папагосом, Д'Албијаком и контра-
адмиралом Турлеом. У вечерњим сатима, након говора краљу у којем је изјавио да није
достојан свог положаја јер је изневерио краља у задатку, премијер Коризис je извршио
самоубиство. Дана 21. априла, коначна одлука за евакуацију снага Британије и Комонвелта
je донесена и Вeвел је о овоме обавестио генерала Вилсона. Око 05:00 сати 200 људи,
углавном из 5. новозеландске бригаде, евакуисани су у ноћи 24. априла, из луке Порто
Рафти стациониране на истоку полуострва Атика, док је 4. новозеландска бригада остала
да блокира узан пут који је водио до Атине. 25. априла (Anzac Day-датум када Аустралија
и Нови Зеланд обележавају смрт свих својих војника у светским ратовима), неколико РАФ
ескадрила напустиле су копнену Грчку (Д'Албијак je организовао свој штаб у Ираклиону
на Криту) и 10.200 аустралијских војника евакуисано је из Грчке преко лука у Науплиону и

46
W. Keitel, Nav. delo, 166-167
22
Мегари.47 Још 2.000 војника су морали да чекају до 27. априла, јер се брод Улстер Принц
насукао у плићаку близу Науплиона. Због овог догађаја, Немци су схватили да се
евакуација врши преко лука у источном Пелопонезу.
Сама грчка морнарица и њени трговачки бродови су учествовали у превозу
савезничких трупа на Крит и притом су претрпели огромне губитке. Дана 25. априла
Немци су организовали падобрански десант како би на најлакши начин заузели мостове
код Коринтског канала, и са задатком да пресеку британску линију повлачења као и да
обезбеде пролаз јединицама немачке војске преко Коринтске превлаке. На почетку овај
напад је имао успеха док британска војска гранатама није срушила мост. Немачка 1. СС
моторизована пешадијска бригада Адолф Хитлер, сакупила се код Јањине, и напредовала
је преко западне обале до подножјa Пиндa па преко Артe до Мисолонгиja a затим је
прешла на Пелопонез у Патрас, у покушају да добије приступ коринтској превлаци са
запада. По доласку 27. априла у 17:30 СС снаге сазнале су да су падобранске јединице
ослобођенe уз помоћ јединица немачке војске које су напредовале из Атине. 48
Холандски брод SLAMAT је био део конвоја зa евакуацију око 3.000 Британаца,
Новозеланђана и Аустралијанаца из луке Науплион на Пелопонезу. Како je конвој
напредовао на југ из залива Аргос ујутро 27. априла, конвој је нападнут од стране 9
ескадрона сачињених од авиона Јункерс Jу 87с, овај напад је прилично оштетио овај
конвој. Разарач HMS Diamond спасио је 600 преживелих а у помоћ му је стигао и разарач
HMS Wrynek, али кад су ова 2 разарача избила у Соуда залив на Криту напао их је Јункерс-
87 и потопио их. Током напада на конвој погинуло је око 1000 војника.
Подизање привременог моста преко канала Коринт дозволило је јединицама 5.
панцер дивизије да наставе потеру за савезничким трупама на Пелопонезу. Оне су се
кретале преко Атоса до Каламате одакле су се савезничке јединице евакуисале и стигле су
на јужну обалу 29. априла, где су им се придружиле СС трупе из Пиргосa. Борбе на
Пелопонезу састојала се у мањим окршајима са британским трупама којима је тачка
евакуације постала недостижна. Напад је закаснио неколико дана да би спречио евакуацију
главног дела британских снага из централне Грчке али је спречио евакуацију аустралијске
16. i 17. дивизије. До 30. априла завршенa је евакуација око 50.000 војника, али и војници
47
A.Richter, Nav. delo, 67-68

48
G. E. Blau, Nav.delo, 111-112
23
коју су успели да достигну тачку за евакуацију су претрпели тешке нападе немачког
луфтвафеа који је потопио 26 бродова који су евакуисали војнике. Немци су заробили око
8.000 британских војника (укључујући 2.000 кипарских и палестинских) и југословенских
трупa у Каламати који нису били евакуисани, а истовремено су ослободили италијанске
војнике које су заробили савезници и који су се налазили у Каламати. 49
Савезничке снаге запоселе су острво Крит након што су Италијани напали Грчку
28. октобра 1940. године. Иако је италијански напад првобитно био заустављен, накнадна
немачка интервенција натерала је 57.000 савезничких војника да напусте Грчку. Део ових
снага које је евакуисала британска Краљевска ратна морнарица пребачен је на Крит како
би појачао тамошњи гарнизон који је бројао 14.000 војника.50

4. Операција Меркур

4.1 Карактеристике и значај Крита

Крит је највеће грчко острво у источном Средоземљу: удаљено је око 100 км од грчког
копна, 560 км од Кипра. 720 км од Италије и 800 км од Малте. Ово сиромашно острво
претежно је испуњено планинама, од којих планина Ида достиже висину од 2.498 м.
Комуникације су веома слабе - једини бољи пут протеже се дуж северне обале, а од њега
се према јужној обали може саобраћати само коњским стазама. На северној, доста
развијеној, обали има неколико залива: Кисамос, Канеја, Соуда, Армирос, Мирабело и
Ситија. Поред Канеје, јединог већег пристаништа на овој обали, постоје и мања
пристаништа: Ретимнон, Хераклион и Ситија. На јужној, кршевитој и сасвим слабо
разуђеној обали, која је у конкретном случају била врло важна, има само једно мање
пристаниште - Сфакион.51
49
A. Richter, Nav. delo, 69

50
G. E.Blau, Nav.delo, 112; D.Eggenberger, Greece(World War II). An Enyclopedia of battles, New York, 1985, 75

51
A.Beevor, Nav. delo, 131
24
 Немци су освајањем Крита обезбедили важну базу за операције на Блиском истоку и у
северној Африци. Британци су се повукли с великим губицима, а приликом евакуације
погинуло је и око 3.000 Аустралијанаца. Према свом географском положају, острво Крит
затвара прилазе Егејском мору. Пошто је врло погодно за поморске и ваздухопловне базе,
оно има велики стратегијски значај као положај за обезбеђење Балкана с југа и као подесна
база за надирање према Блиском и Средњем Истоку. Сем тога, оно је било погодно и као
ваздухопловна база за бомбардовање извора нафте у Румунији. Због тога су Британци 4.
новембра 1940, тј. непосредно после почетка рата између Грчке и Италије, заузели Крит,
на његовој северној обали уредили аеродроме код Канеје, Ретимнона и Хераклиона и
образовали поморску базу у Соудском Заливу. Јачина британске посаде на острву у то
време износила је око 3.500 људи, опремљених лаким наоружањем, с неколико посадних
обалских батерија. Сем уређења аеродрома и поморских база, Британци нису изводили
никакве фортификацијске радове на острву.52
4.2 Немачке припреме за операцију

После освајања Грчке, Хитлер је одлучио да заузме и острво Крит, да би тиме осигурао
ваздухопловне и поморске базе за акције против савезничке флоте на Средоземљу и да би
се одатле могла вршити подршка операција у Либији. Сем тога, Крит је требало да
послужи као база за будуће војне операције према Кипру и Блиском Истоку, а у исто време
и за вршење политичког притиска на Турску и за ваздушну контролу над источним делом
Средоземног Мора.53
Немци су одлучили да Крит заузму ваздушним десантом, уз снажну подршку авијације
која је господарила ваздухом, с тим да им поморски десант послужи само за дотурање
појачања и за снабдевање. У вези с тим, Хитлер је 25. априла 1941. издао директиву бр. 28
за операцију „Меркур“, којом је било предвиђено да 11. ваздухопловни корпус (7.
падобранска и 5. ојачана брдска дивизија), спуштајући људство падобранима,
једрилицама, транспортним авионима, изврши десант на Крит, с тим да заштиту из ваздуха
и подршку предузме 8. ваздухопловни корпус. Нешто касније требало је извршити
поморски десант оних јединица које се нису могле пребацити ваздухом. Сем тога планом
52
J. Marjanović, P. Brajović, N. Mraović, M. Andrić, M. Marković, D. Studić, J. Vasiljević, S. Katić, Nav. delo, 201

53
T. Sampatatakis, nav. delo, 55
25
је било предвиђено да и Италијани са Додеканеза изврше мањи поморски десант на
североисточној обали Крита. 54
Једанаести ваздухопловни корпус имао је 22.750 људи за десант: 750 људи (1 јуришни
пук) требало је спустити једрилицама, 10.000 падобранима, 5.000 транспортним авионима,
а 7.000 (2.000 падобранаца и 5.000 из 5. брдске дивизије) транспортовати морем. За
извршење ваздушног десанта било је на располагању око 500 транспортних авиона и 70 -
80 једрилица са потребним бројем авиона за њихову вучу. 8. ваздухопловни корпус имао је
у свом саставу 650 авиона (280 даљних бомбардера, 150 обрушавајућих бомбардера, 90
двомоторних ловаца, 90 једномоторних ловаца и 40 извиђачких авиона.55
За извршење поморског десанта предвиђене су следеће јединице: две флотиле грчких
моторних транспортних бродова, две флотиле грчких парних транспортних бродова, два
италијанска разарача, 12 торпедних чамаца, известан број брзих чамаца и миноловаца.
Према плану требало је преподне 20. маја 1941. извршити ваздушни десант на
западном одсеку: Малеме - Канеја, с циљем да се заузме аеродром Малеме и одбрамбени
положај око Канеје и Соудског Залива, а поподне извршити ваздушни десант на
централном сектору: Ретимнон - Хераклион, с циљем да се заузму тамошњи аеродроми. 8.
ваздухопловни корпус требало је да пружи снажну подршку ваздушнодесантним снагама и
да истовремено неутралише британску ПВО. Према томе, први задатак ваздушног десанта
био је да се заузму аеродроми Малеме, Ретимнон и Хераклион, како би се на њих могли
спуштати транспортни авиони, и поморска лука Соуда, ради извршења поморског десанта
(који је прва 2 дана требало вршити на отвореној обали, док се не очисте мине у луци
Соуда). Планом је било предвиђено да једна флотила ноћу 20/21. маја искрца десантне
трупе на обали западно од Малемеа, а друга флотила - ноћу 21/22. маја на обали источно
од Хераклиона, с тим да свака од ових флотила транспортује по један батаљон из 5. брдске
дивизије, тешко наоружање и средства за снабдевање. У међувремену италијанска флотила
брзих чамаца имала је да форсира Соудски Залив како би миноловци могли предузети
његово чишћење. Италијански поморски десант требало је извршити у заливу Ситија.
Поморске јединице имале су задатак да што пре успоставе саобраћај између копна и Крита

54
J. Marjanović, P. Brajović, N. Mraović, M. Andrić, M. Marković, D. Studić, J. Vasiljević, S. Katić, Nav. delo, 202

55
D. A. Thomas, Nazi victory:Crete 1941, New York, 1972, 7-8
26
ради пребацивања тешког наоружања, моторних возила и средстава за снабдевање. 56
Немци су од почетка маја прикупљали снаге и средства на изабраним местима у Грчкој
и на неким острвима која су запосели Италијани. Бомбардери и ловци били су
концентрисани на аеродромима у јужној Грчкој (на Атици и на Пелопонезу) 57, у
италијанској бази на Родосу и на другим острвима у Егејском мору. Јединице су се
вежбале у скакању с падобраном, у поступку појединих група по спуштању на земљу, итд.
Пре почетка операција, Немци су вршили стална извиђања да би утврдили распоред и
јачину британских снага. Све немачке припреме за овај напад извршене су од 25. априла
до 19. маја. 8. ваздухопловни корпус успешно је извршио припрему напада у времену од
13. – 19. маја, када је уништио или протерао британску авијацију. Пошто су британске
батерије ПВО још увек дејствовале, Немци су одлучили да их 20. маја 1941. заузму
спуштањем једрилица на положаје самих батерија. 58

4.3 Британске припреме

После евакуације британског експедиционог корпуса, број британских снага на

Криту знатно се повећао, тако да је тамо пре почетка немачког напада било око 30.000
војника. Међутим, те снаге су биле слабо наоружане; без покретне артиљерије и моторних
возила, а имале су само 9 тенкова и око 30 оклопних аутомобила и известан број
непокретних тврђавских топова. Поред тога, оне су биле изложене непрекидним и
уништавајућим ваздушним нападима, тим пре што нису имале ловачке авијације, а ни
довољно противавионских оруђа. Грци су на Криту имали око 11.000 необучених и
недовољно наоружаних војника, који су били организовани у 11 батаљона. Према томе,
укупно бројно стање британско-грчких јединица на Криту, под командом новозеландског
генерала Фрајберга, износило ие око 41.000 људи.59
56
D. Eggenbeger, Nav. delo, New York, 1985, 78-80

57
F. Kurowski, Jump into hell German paratroopers in world war II, Barnsley, 2010, 74

58
A. Vick, The German Airborne Assault on Greece(Snakes in Eagles nest; A history of ground attacks on Air bases,
Santa Monica, 1995, 32-35

59
J. Marjanović, P. Brajović, N. Mraović, M. Andrić, M. Marković, D. Studić, J. Vasiljević, S. Katić, Nav. delo, 203
27
 Британска авијација је на Криту користила аеродроме Малеме, Ретимнон и
Хераклион. Аеродром Ретимнон још није био потпуно завршен, тако да су се на њему у
току операција у Грчкој налазиле само тренажне јединице наоружане застарелим
материјалом. Од 20. – 24. априла на Крит су одступили остаци британске ловачке
авијације, тако да је 9. маја на њему било 5 ловачких ескадрона са укупно 36 авиона, од
којих многи нису били способни за операције. Међутим, због свакодневне употребе за
заштиту конвоја и због губитака за време немачких напада на аеродроме, 19. маја је остало
још само 4 авиона, који су овог дана евакуисани за Египат. За време немачких ваздушних
напада на Крит (од 13. до 19. маја) британски бомбардери са аеродрома у Египту нападали
су немачке аеродроме у Грчкој, али без већих резултата, због малог броја ангажованих
авиона.60
Британска морнарица је била ангажована евакуацијом трупа и материјала из Грчке у
Египат, док су знатне снаге садејствовале операцијама у Африци. Поред тога, британска
флота је морала да делује са ослонцем на базу у Александрији - удаљену 420 км од Крита.
Она је имала задатак да онемогући немачки поморски десант на Крит и осигура
снабдевање властитих снага. У том циљу је адмирал Канингем 15. маја поделио своју
флоту на 4 ударне групе и доделио им следеће задатке:

Групи „Ц“ (2 крстарице и 4 разарача) — да спречава десант у заливу Ситија;

Групи „Д“ (2 крстарице и 4 разарача) — да онемогући десант на северној обали Крита,
западно од Ретимнона;
Групи „Б“ (2 крстарице и 2 разарача) — да напада немачке поморске снаге северозападно
од Крита или да подржава Групу „Д“;
Групи „А“ (2 бојна брода и 5 разарача), која се налазила западно од Крита — да обезбеђује
рад група „Ц“, „Д“ и „Б“. У пристаништу Александрије налазили су се 2 бојна брода
(Warspite и Valiant), 1 носач авиона (Formidable), 2 крстарице (Orion и Ajax) и око 15
разарача. Ове снаге образовале су резерву флоте, коју је требало покренути пре немачког
искрцавања на острво.61
Наведене групе су вршиле ноћне акције у реону Крита, а дању су се повлачиле даље на југ,
60
V. Čerčil, Nav. delo, 485-486

61
D.Eggenberger, Nav. delo, 81-82
28
да би избегле дејства немачке авијације. Једна подморница дејствовала је око острва
Лимнос, један минополагач постављао је мине између острва Кефалоније и Лефкаде, док
је 7 торпедних чамаца деловало из залива Соуда. Поморско и ваздушно извиђање за
потребе морнарице било је слабо. У времену од 15. до 20. маја Група „Д“ је појачана са 2
крстарице, а Група „Ц“ добила је једну противавионску крстарицу; поред тога, образована
је нова нападна Група „Е“ (1 противавионска крстарица и 3 разарача).62
4.4 Територијална подела одбране Крита и победа Немачке

Хераклион сектор: 14. бригада са 5 британских и 3 грчка батаљона, 1 обалска и 2 ПА

батерије и друге јединице, свега 8.024 војника;
Ретимнон сектор: 19. бригада са 4 британска и 3 грчка батаљона и друге јединице, свега
6.730 војника;
Соуда сектор: поморска одбрана луке Соуда, 4 британска батаљона (3 пешадијска и 1
батаљон командоса) и 1 грчки батаљон, 4 ПА батерије, 1 пук обалске артиљерије и друге
јединице, свега 13.962 војника;
Малеме сектор: новозеландска дивизија са 5. бригадом (4 батаљона), 10. бригадом (2
батаљона), 4 грчка батаљона, 2 ПА батерије и друге јединице, свега 10.492 војника.
Резерва: 4. бригада (2 батаљона) на сектору Малеме и 1 батаљон на сектору Соуда, свега
2.221 војника.
Ваздушни десант на Крит отпочео је 20. маја око 8 часова, 63 после трочасовног
снажног бомбардовања и митраљирања британских положаја и јединица. За извођење
десанта Немци су образовали три ваздушнодесантне групе:
Западна („Комет“) група — један јуришни пук (без 2 чете) и једна падобранска ПА
митраљеска чета, са задатком да нападне и заузме аеродром Малеме; Централна („Марс“)
група — две јуришне чете (из јуришног пука) и 3. падобрански пук, падобрански
инжењериски батаљон и делови падобранског митраљеског и ПА митраљеског батаљона,
са задатком да нападне варош Канеју и трупе у заливу Соуда, с тим да јој у нападу на овај
залив садејствује и ваздушнодесантна група „Ретимнон“ (2. падобрански пук без 1
батаљона), која је такође улазила у састав „Марс“ групе и имала задатак да најпре заузме
62
T.Sampatatakis, Nav. delo, 73

63
F. Kurowski, Nav. delo, 79
29
аеродром Ретимнон.64
Источна („Орион“) група — 1. падобрански пук и 1 батаљон 2. падобранског пука, са
задатком да заузме аеродром и варош Хераклион.
Ваздушнодесантни напад извршен је у 2 ешалона. Први ешалон, који су сачињавале
групе „Комет“ и „Марс“, отпочео је напад 20. маја око 8 часова, док је други ешалон, који
су образовале групе „Ретимнон“ и „Орион“ предузео напад истог дана око 16 часова.65
Код Малеме и Канеје, у првом таласу, спустиле су се једрилице са јуришним
одељењима ради неутралисања ПВО и везивања британских снага, а за њима је уследило
масовно спуштање падобранаца ради ужег и ширег обухвата одређених циљева. Британска
одбрана дала је јак отпор и нанела немачким једриличарима и падобранцима знатне
губитке, тако да у току овог дана нису успели да заузму аеродром Малеме и варош Канеју,
нити да се приближе заливу Соуда, али су немачке ваздушнодесантне снаге ипак успеле да
се прикупе и учврсте на земљишту око аеродрома Малеме и западно од Канеје.
Код Ретимнона и Хераклиона, у 16:15 часова, после снажног бомбардовања из
ваздуха, падобранци су отпочели да се спуштају, али су претрпели знатне губитке, тако да
нису успели да заузму ни аеродроме ни вароши Ретимнон и Хераклион.66
Иако су Немци у току првог дана успели да спусте око 8.000 људи и да се одрже на
Криту, ипак је њихов положај био доста неповољан, јер нису освојили ниједан аеродром на
који би се спуштали транспортни авиони са појачањима из 5. брдске дивизије, као што је
то било предвиђено, тим пре што је у Грчкој било остало још врло мало једриличарских и
падобранских јединица које би се, као појачање, могле спустити следећег дана. Даљи
опстанак немачких ваздушнодесантних јединица на Криту био би знатно угрожен да су
Британци извршили противнапад са 4. бригадом (из резерве), која је била недалеко од
Канеје. Међутим, до тога није дошло, јер су Британци очекивали искрцавање с мора у
реону Соудског Залива. У таквој ситуацији, Немци су изменили свој почетни план и
донели одлуку да тежиште напада пренесу на аеродром Малеме, с тим да тамо, уз снажну
подршку 8. ваздухопловног корпуса, ангажују све резерве падобранаца, како би се на том
аеродрому могла по ешалонима спустити цела 5. брдска дивизија. Ако напад на аеродром
64
D. Eggenberger, Nav. delo, 87-88

65
C. Ailsby, Hitlers sky warriors, Staplehurst, 2000, 52

66
F. Kurowski, Nav. delo, 84-86
30
Малеме не би успео у току 21. маја, онда је требало извршити поморски десант са 1
батаљоном 10. планинског пука.67
Пошто су следећег јутра, 21. маја, у области Малемеа, спустили још неке заостале
делове 7. падобранске дивизије,68 Немци су тако појачаним снагама, уз веома јаку подршку
авијације, успели да заузму и аеродром и Малеме, које је бранио само један британски
батаљон. Они су ускоро, транспортним авионима, спустили на аеродром још један
планински батаљон, те су тако имали довољно снага да одбију евентуалне британске
противнападе. Идућег дана околина аеродрома је очишћена, а пребацивање немачких
брдских трупа је настављено. Британски противнапади нису дали резултате, јер није било
ангажовано довољно снага, а немачки 3. падобрански пук, својом акцијом, везивао је
британске снаге и резерве у области Канеје. За то време Британци су успели да снажним
противнападима окруже и већим делом униште групу „Ретимнон“, док су сви покушаји
групе „Орион“ да овлада аеродромом Хераклион остали без успеха.69
Јединице одређене за извршење поморског десанта укрцале су се у Пиреју и 20.
маја стигле до острва Милос. Услед неповољне ситуације код ваздушнодесантних трупа на
Криту, Немци су 21. маја поподне наредили да оба конвоја продуже покрет ка Криту ради
извршења десанта. Британска флота је ноћу 21. маја, пресрела први конвој који је, од
острва Милоса пловио ка Малемеу и потпуно га уништила, а 22. маја око 08:30 сати
напала и други конвој и одбацила га назад у Грчку. Тако су немачке јединице на Криту
биле лишене помоћи и тешког наоружања, који би требало да стигну поморским путем. 70
Британци су код Малемеа били принуђени да се, почев од 23. маја, под притиском
Немаца и под снажним дејством њихове авијације, повлаче у правцу Канеје. А пошто
британска авијација није могла да обезбеди ваздушну заштиту поморских операција у
области Крита, то је адмирал Канингем одлучио да и ратну флоту повуче у Александрију.
У току 25. и 26. маја Немци су постигли већи успех, тако да су Британци били принуђени
да донесу одлуку о повлачењу. Под заштитом пристиглих појачања у Соудском Заливу (око
2 батаљона), повлачење је отпочело ноћу 26/27. маја у 22:30 часова, према пристаништу
67
D. Eggenberger, Nav.delo, 91-92

68
C. Ailsby. Nav. delo, 55

69
F. Kurowski. Nav. delo 90-91

70
D. A. Thomas, Nav. delo 24
31
Сфакион.71
Пошто су до 27. маја очистили западни део Крита и заузели Канеју, Немци су
наставили надирање према истоку дуж друма Канеја - Соудски Залив - Ретимнон -
Хераклион, с тим што су у исто време упутили део снага у правцу пристаништа Сфакион
да спречава одступање британских јединица. Овог дана је председник британске владе
одобрио евакуацију свих британских снага са Крита, с тим да она отпочне ноћу 28/29.
маја.72
Дана 28. маја британске снаге, које су се из Канеје и Сoуде повлачиле у правцу
Сфакиона, водиле су жестоке борбе са немачким претходницама. Док су се британске
јединице у Хераклиону припремале за укрцавање, дотле су јединице код Ретимнона, које
још нису биле добиле наређење за евакуацију, продужиле борбу са знатно ојачаним
немачким снагама, тако да су их тамо следећег дана окружиле немачке јединице које су
стигле од правца Канеје и после два дана тешких борби заробиле или растуриле у правцу
југа. Овога дана су се италијанске десантне снаге са Родоса (15 транспортних бродова са
2.685 војника, 205 коња и 13 лаких тенкова, уз пратњу 1 разарача, 4 торпиљарке и неколико
брзих чамаца) искрцале без борбе у заливу Ситија, где су 30. маја ухватиле везу с
немачким јединицама које су долазиле са запада.73
Од ноћи 28/29. маја до 1. јуна Британци су евакуисали своје снаге у Александрију,
под врло тешким условима. Приликом напада на 3 британске крстарице и 6 разарача, који
су 29. маја вршили евакуацију јединица из Хераклиона, немачка авијација оштетила је 3
крстарице и потопила 2 разарача. Дана 1. јуна Немци су потпуно освојили Крит и
заробили све британске јединице које дотле нису успеле да се евакуишу. 74 Овог дана је
немачка авијација потопила крстарицу Calcutta која је штитила последњи конвој са Крита.
Заузимањем Крита Немци су обезбедили врло важну базу за своје будуће операције
на Блиском Истоку и за ваздухопловне акције против британских снага, авијације и
морнарице у Северној Африци. С друге стране, Британци су изгубили не само важну
стратегиjску базу на Средоземљу, са које су успешно могли да нападају бродове сила
71
J. Marjanović, P. Brajović, N. Mraović, M. Andrić, M. Marković, D. Studić, J. Vasiljević, S. Katić, Nav. delo, 204

72
A. Vick, Nav. delo, 45-46

73
J. Marjanović, P. Brajović, N. Mraović, M. Andrić, M. Marković, D. Studić, J. Vasiljević, S. Katić, Isto, 205

74
D. A. Thomas, Nav. delo, 75
32
Осовине, него и политички престиж у Турској и на Блиском Истоку. У овим операциjама
Немци су изгубили 6.580 људи (1.991 погинуо, 1.995 несталих и 2.594 рањена), а Британци
15.743 (1.751 погинуо, 1.738 рањених и 12.254 заробљена). Поред тога, британска флота је
изгубила 3 крстарице и 6 разарача и оштећени су јој 2 бојна брода, 1 носач авиона, 6
крстарица и 7 разарача.75
Немачке операције на Криту одликују се изненађењем, смелошћу и брзином. Успех
је постигнут у првом реду зато што је немачка авијација имала велику надмоћ у ваздуху,
што су се немачке добро обучене, наоружане и опремљене ваздушнодесантне и брдске
трупе пожртвовано бориле и што је било обезбеђено садејство свих видова оружаних
снага. Поред тога, у овој операцији је била успешно изведена организација командовања,
јер су сви видови оружаних снага били под једном командом. Немачком успеху је знатно
допринело и то што је британска флота, због изразито слабе ловачке авијације и
противавионске артиљерије, била немоћна у борби с немачком авијацијом и што је
британска одбрана Крита била веома слаба (недовољно снага, кордонски распоред, врло
важан западни одсек Крита између залива Кисамос и Малеме није брањен, врло слаба ПА
одбрана, слаба веза и отежано командовање, недостатак брзих резерви за извршење
противнапада, слаба подршка авијације).76
Британска ратна флота, и поред великих губитака, успешно је спречила немачки
поморски десант, али није била у стању да изврши евакуацију свих британских јединица,
тако да је знатан део заробљен.

ЗАКЉУЧАК

Из целог истраживања овог проблема може се закључити да су Италијани

75
D. A. Thomas, Nav. delo, 76

76
J. Marjanović, P. Brajović, N. Mraović, M. Andrić, M. Marković, D. Studić, J. Vasiljević, S. Katić, Nav. delo, 206
33
олако схватили Грчку и цео рат са Грчком. То у пракси показује њихова неспособност да
озбиљније угрозе Грчку војску за време трајања рата. Више је чинилаца утицало на то,
недовољне припреме, недовољан број војника, терен, слаба подршка авијације, слаб морал
итд. Док је са друге стране морал код Грка који су се бранили био изузетно висок, а и
борбе су водили углавном на домаћем терену. Морал код Грка није опао чак ни када је
умро генерал Метаксас.
Хитлер са друге стране није могао да дозволи да његов савезник буде поражен, јер
би на неки начин то осрамотило цео њихов савез. Зато убрзо по италијанском неуспеху
почињу припреме за интервенцију Вермахта. Напад на Грчку се уклопио са нападом на
Југославију. Због Грчке је у суштини Хитлер и реаговао брзо у случају Југославије, јер би
учвршћивањем те две земље био пружен евентуални мостобран савезницима и било би
могуће стварање новог „Солунског фронта“, а Италијани би у Албанији били окружени.
Све ово би потенцијално покварило Хитлерове ратне планове за будућност односно
операцију „Барбароса“. Југославија је представљала проблем и из разлога што је знала за
планове напада Немачке на Грчку.
Главни циљ овог дела ратишта био је да се раздвоји Грчка од Југославије, тј. да се
немачка и бугарска војска забију као клин у Македонију, уједно да пресеку одступање
Југословенима, али и садејство две војске. Већ у првим данима рата дошло је до
пресецања овог својеврсног коридора и немачке јединице отпочињу своје операције на
територији Грчке. Грчка војска потпомогнута је недовољним снагама савезника, чак ни
авијација није значајније помогла против надирања Немаца. Пред јаким налетом немачких
моторизованих јединица Грци су се повукли са прве линије одбране, на другу, затим на
трећу, али убрзо није ни било неке озбиљније одбране па се отпочело са плановима за
евакуацију. Евакуација је убрзо и уследила, али је била спора па је остало много војних
заробљеника. До краја априла цела копнена Грчка је била у рукама Немаца и Италијана.
Колико су се Италијани показали безуспешним указује и чињеница да Цолакоглу није
желео са њима да потпише примирје, јер је сматрао да су они недостојни тога.
После освајања копнене Грчке, остало је да се заузме и острво Крит, које је било од
изузетног стратешког значаја за Хитлера. Напад на Крит, назван је операција „Меркур“ и
отпочео је 20. маја, Немци су се и у оквиру ове операције показали као врло успешни и уз
велике губитке заузели и до краја маја ставили под своју контролу острво Крит.
34
 Све ово Хитлеру је обезбедило леђа за напад на СССР, али му је уједно и омело
планове, јер му је одузело време за рат у повољним временским условима. Што је и
утицало на то да се операција „Барбароса“ заврши неуспехом и тоталним крахом Хитлера
и нацистичке Немачке.

Spisak literature

- J. Marjanović, P. Brajović, N. Mraović, M. Andrić, M. Marković, D. Studić, J. Vasiljević, S. Katić: Drugi

svetski rat Tom 1, 177-184;198-206, Beograd, 1969.

- R. Klog: Istorija Grčke novog doba, 122-125, Beograd, 2000.

35
 - В. Терзић: Други светски рат, књ. I, догађаји од почетка рата до 22. јуна 1941. Године, 78-90,
Београд, 1957.
- Vinston Čerčil : Drugi svetski rat Tom 2 Najlepši trenutak, 471-486, Beograd 1963.
- Franz Kurowski: Jump into hell German paratroopers in WWII, 74-91, Barnsley, 2010.
- Christopher Ailsby: Hitler’s sky warriors, 52-55 , Staplehurst, 2000.
- Christopher Buckley: Greece and Crete 1941, 40-45, New York 1984.
- Heinz A. Richter: Greece in World War II, 51-69, Frankfurt, 1998.
- George E. Blau: The German Campaigns in the Balkans (Spring 1941), 51-112, Washington DC,
1986.
- Alexandros Papagos: The Battle of Greece 1940–1941, 15-125, Athens, 1949.
- Antony_Beevor: Crete: The Battle and the Resistance, 69-131, London, 1994.
- W. Keitel: Prelude to attack on Russia, 154-167, New York, 1979.
- J. Keegan: The second world war, 185-194 New York, 2005.
- A.C. Smith:The German campaign in Greece(Operation Marita) The german campaigns in Balkans
Spring(1941), 78-86, Washington DC , 1986.
- T.Sampatatakis: From the invasion to the capitulation, 34-73, Athens, 2008.
- D. A. Thomas: Nazi victory:Crete 1941, 7;24;74-76, New York, 1972.
- D. Eggenbeger: Greece (World War II) An Encyclopedia of Battles, 75-92, New York, 1985.
- A. Vick: The German Airborne Assault on Greece (Snakes in Eagles nest; A history of ground attacks
on Air bases,32-46, Santa Monica, 1995.

36