Правни факултет Универзитета у Београду

Есеј

Предмет: Србија у међународним односима

Тема: Односи Србије и Црне Горе

Предавање одржао проф. др Александар Раковић

Есеј написале: Милица Домчић 19/466

Јелена Бојић 19/626
Односи Србије и Црне Горе не могу да се посматрају као међународни односи, јер то су
државе српског народа, државе које веже сличан идентитет. Његош је имао идеју
обнове Српског царства без Србије, међутим у време Првог Српског устанка, Карађорђе
је затражио помоћ од Црне Горе, али је није добио јер Његош није желео да црногорци
страдају. Што се тиче књаза Данила и односа према Књазу Михајилу, Данило је веома
поштовао Михајила. Највише је у односу допринео књаз Никола, који је потписао
споразум са Михајлом Обреновићем о томе да Црна Гора треба да буде у заједничкој
држави Србији и желео је да препусти Обреновићима власт али то се није догодило.
Захваљујући књазу Данилу и Николи, Србија је у време краља Александра имала море.
До ослобађања од турака, црногорци су имали много проблема, један од тих проблема
је био и да се прехрани становништво, којег је било мање него у Србији. Књаз Никола је
молио Кнеза Милоша Обреновића да се део тог становништва насели у околини
Крушумлије, Ниша и Прокупља да би се то становништво прехранило и да осигура себи
мир и власт, јер тада је пљачка била основни прилив новца тј. хране. Књаз Никола је
био мегаломан и имао је претензије на власт у Србији, због тога је и склопљен брак
између његове ћерке Зорке и Петра Карађорђевића, иако Карађорђевићи тада нису
били на власти, зато је то још интересантније с обзиром на каснија дешавања и мајски
преврат и убиство краља Александра Обреновића. Највећа препрека односима и
уједињењу била је Аустроугарска, која је увек где је могла користила прилику да
онемогући уједињење. Србија и Црна Гора су 1920. године добиле заједничку границу
то је био знак владарима да требају да уђу у унију, да имају једну војску, једну спољњу
политику, нешто слично ономе што је била Аустроугарска, српски облик двојне
монархије. Међутим то је више одговарало Црној Гори, јер би том унијим решила
питње социјалне политике, питање Скадра, дошли би на буџет Србије. Србија тада има
аутокефалну цркву, краљевину, нажалост Србија ту није имала никакве бенефите, само
терет, јер црногорци немају аутокефалност, немају краљевину, због тога се књаз
Никола одлучује да прогласи цркву у Црној Гори за аутокефалну, то ће касније бити
разлог раздора међу становништвом, исто тако он се 1910. године крунисао за краља,
тиме је желео да се изједначи на неки начин са Србијом. Тада је службени језик био
српски, сви становници су се изјаснили као Срби, нико као црногорац. Када је почео
први светски рат 1914. године, Црна Гора је капитулирала а краљ Црне Горе је побегао
у Италију, док Србија није капитулирала већ је изместила свој државни апарат и своју
војску у Грчку, са циљем ослобођења Србије. По завршетку рата формирана је
Краљевина СХС, тада је обновљена и државност Црне Горе у виду Зетске Бановине а
Србија је своју државност уложила у Краљевину СХС тј. касније у краљевину
Југославију. Краљ Александар се максимално залагао да изађе у сусрет црногорцима и
краљу Николи, то није ишло лако, дошло је до сукоба 1919. године ткз. Божићни покољ
између присталица династија Карђођевић и Петровић Његош. Међутим краљ Никола
успоставаља контакт са хрватским екстремистима. Већ 1920. године краљ Никола
говори да постоје расне разлике између црногораца и Срба и све више је потенцирао
да црногорци требају да буду блиски са хрватима више него са Србима, на тај начин
стварао је отпор према Београду и понижавао Србију. Када је реч о другом светском
рату тада се становништво поделило на четнике и партизане у обе државе и зеленаше
Крсте Поповића и без обзира на идеологију четници и партизани ратовали су за
очување Југославије а зеленаши Крсте Поповића за осамостаљење Црне Горе. Догађај
од 20. јуна 1941. године када црногорски националисти инспирисани државом НДХ
прогласили су независну државу Црну Гору, та држава је требала да има сабор и нову
црвену заставу, проглашен је црногорски језик за службени и прихвата се италијанска
династија за државну династију. Завршетком рата нестаје краљевина, државе постају
федералне јединице у оквиру републике, комунисти проглашавају постојање
црногорске нације 1. маја 1945. године, касније се временом то ревитализује и
форсира, хрвати су у социјализму доводили младе црногорце и школовали их у
Загребу, на тај начин су обликовали нацију. За време Милошевића долази до кризе у
односима, Ђукановић је тада вршио притисак на Србију, у тренутку када је Србија у
ратовима у том периоду, то је допринело подели у народу. Ђукановић је за
Милошевића говорио да је великосрпски националиста исто је говорио и за
Коштуницу, заговарао је раздвајање Србије и Црне Горе. Од 2006. године Црна Гора
окреће леђа Србији, од референдума за разбијање државе Србије и црне горе до
признања ткз. Косова. Свему томе је претходио одлазак ђукановића у Лондон 2003.
године. Вишедеценијско залагање за поделама Срба изазива кризе и сукобе, као и
садашњу политичку кризу у црној гори која је на неки начин превазиђена литијама. И
тада и сада доминира мишљење да је црна гора српска држава у којој живе Срби.
Имамо искуство које није добро, али се надамо бољим временима.