Први и Други Балкански рат

1912-1913
 Б. Ратковић, М. Ђуришић, С. Скоко, Србија и Црна Гора у Балканским ратовима
1912-1913, Београд 1972.

Садржај
1. Преговори о склапању Балканског савеза и узроци рата.............................2
2. Припреме за отпочињање Првог балканског рата........................................4
3. Ратне операције на Куманову и ослобођење Скопља..................................6
4. Операције Ибарске војске и Јаворске бригаде у Рашкој области................9
5. Битољска операција.........................................................................................9
6. Операције Треће армије до избијања на јадранску обалу.........................11
7. Операције српских и бугарских снага под Једреном...................................13
8. Резултат и карактер рата (Конференција амбасадора у Лондону).............14
9. Главни узроци избијања Другог балканског рата........................................15
10. Битка на Брегланици...................................................................................16
11. Ток операција на српско-бугарском ратишту после Брегалничке битке 17
12. Односи великих сила према Другом балканском рату............................18
13. Преговори о примирју, Букурешки мир и резултати рата.......................19
 1. Преговори о склапању Балканског савеза и узроци рата
 Балкански савез-Михаило Обреновић
- Илија Гарашанин, Српски одбор 1862. године
- Бугарска: револуционар Раковски, Македонија-национална пропаганда, споразум 1867.
године
- Црна Гора: Никола Петровић-1866. године.
- Хрватска: Јуриј Штросмајер-пропаганда у Босни и Херцеговини
- Грчка: споразум 1867. године
- Румунија: конфедерација 1866. године
 Распад
-Прво иступила Црна Гора, након смрти кнеза Михаила. Кнез Никола више није желео сарадњу са
Србијом, постојао и проблем Херцеговине. Након тога иступила Грчка, јер Србија није подржавала
њих приликом сукоба са Турском. Наредна иступила Бугарска, основали Бугарску егзархију 1870.
године. Са Хрватском прекинули сарадњу након што је кнез Михаило склопио споразума са
Андрашијем у Иванки. Доласком Намесништва 1868. године односи са Хрватском су поново
добри. Када је Аустро-Угарска желела да створи сукоб између њих склапањем споразума и са
Хрватском и са Србијом, обећавајући и једној и другој Босну и Херцеговину (Андраши и Иван фон
Вагнер), Хрватска је разоткрила планове Аустро-Угарске Србији. Односи са њима су добри све до
1873. године.
 Балкански савез 20. век
-Корени сукоба: Велика источна криза (1875-1878) и Санстефански мир (3. март 1878.) када је
Русија створила Велику Бугарску у чијем саставу је ушла цела Македонија и територије на рачун
Србије (Лесковац, Ниш, Врање, Трн..). Од 13. јуна до 13. јула одржан Берлински конгрес где је
подељена на Кнежевину Бугарску и Источну Румелију, која је припала Турској. Бугарска је 1885.
године прогласила присједињавање Источне Румелије, због чега долази до рата са Србијом.
Српске трупе су поражене на Сливници, а када је бугарска војска ушла у Србију и заузела Пирот,
интервенисала је Аустро-Угарска. Власт у Бугарској преузима аустро-угарски официр Фердинанд
Кобуршки.
Постојао је и проблем Албаније, у којој су интересе имали и Италија и Аустро-Угарска, с
обзиром да се налазила на улазу у Јадранско море. Поред тога у Албанији су сталне побуне
албанских племена. Италија је након неуспешног рата у Етиопији 1896. године, усмерила свој
експанзионизам на Албанију и Јадранску обалу.
Француска и Енгелска се залажу за очување статуса кво на Балкану, због Русије, а и због
уложеног капитала који су имали у Турској. Русија је покушавала да се дочепа мореуза Босфор и
Дараданела и излаза на Црно море.
Проблем Македоније: у Македонији је основана Внатрешна македноска револуционарна
орагнизација ВМРО 1893. године. Основао ју је Гоце Делчев. Борили су се за национално
ослобођење. Грчка, Бугарска и Србија истицале су историјско право на Македонију. Бугарска
настојала да добије целу Македонију, бугаризовала народне масе, бугарски језик у школама,
замењеују локалне обичаје са бугарским обичајима. Отпор Грка у Егејској Македонији, Срба у
Вардарској Македонији. Србија, Бугарска и Грчка шаљу четничке одреде под изговором да

2
заштите народ од Турака. ВМРО претоврен у бугарску агентуру, ликвидиран Делчев. Устанак 2.
августа 1903. године у битољском округу. У Крушеву проглашена република и успостављена
револуционарна власт. Турци угушили устанак.
 Почетни преговори и дешавања на Балкану
Србија и Буграска су о савезу први пут преговарале 1904. године, али се нису могле
сагласити око питања Македоније. Бугари су тражили косовски, битољски и солунски вијалет. У
току је био руско-јапански рат, па је ради предострожности, Аустро-Угарска држала трупе на
граници са Србијом. Због те опсаности Србија ће ипак пристати на склапање споразума 12. априла
1904. године. Међутим, у исто време су и радиле једна против друге, јер су слали четничке одреде
у Македонију.
У међувремену однси Аустро-Угарске и Србије су се заоштрили због топовског питања,
Аустро-Уугаркса је приморала Србију да купују топове у њеној фабрици Шкода, иако је Србија
желела да набави топове из Немачке и Француске. У настојању да спречи сваку српско-бугарску
сарадњу, Аустро-Угарска је искористила цариснки савез између Србије и Бугарске као повод да
1906. затвори своје границе за стоку и све сточне производе који су долазили из Србије, и
прекинули привредне, трговачке и саобраћајне везе са Србијом. Настао је Царински рат. За извоз
нађена нова тржишта. Уз наколност Француске и Италије, Бугарске и Турске, Србија окончала
цариснки рат 1910. године, закључен нови трговински уговор са Аустро-Угарском, ослободила се
економске и политичке зависноти Аустро-Угарске. У спољној политици Србија се оријентисала на
Русију, Француску и Енглеску.
Анексинона криза-Аустро-Угарска и Русија се споразумеле да Аустро-Угарска анектира
Босну и Херцеговину, а руски ратни бродови добијају право слободног пролаза кроз Босфор и
Дараданеле. Србија и Црна Гора се споразумеле о заједничкој акцији. Велике силе натерале су
Србију да призна анексију јер оне нису биле спремне за рат. Србија прихватила ултиматум Беча у
марту 1909. године, признали анексију.
Младотурци присили султана Абдул-Хамида да абдицира, почели да воде великотурску
политику: борба против националних ослободилачких покрета, разоружавање становништва,
укида се настава на матерњем језику, дуж граница насељено муслиманско становништво. У
Албанији је дошло до устанка. Заоштрени грчко-турски односи, критско питање. Немачка у Турску,
шаље генерала фон дер Голца ради реорганизације војске. Покушавају да се приближе и Румунији
против Бугарске која је имала интересе у Добруџи.
У Турској криза: рат са Италијом у Триполису, притисак Русије за мореузима, немири у
Албанији. Турска затворила Дарданеле. Албанија устанак 1912. Побуне труских гарнизона у
Македонији, пад младотурксе владе у Цариграду. Ни нова влада није стишала нереде. Албански
устанци запосели Приштину, Нови Пазар, Сјеницу и Скопље. У Македонији настављени покољи,
Црна Гора подржава албанске устанике.
Русија је желела да створи балакснки савез, али упрен против Аустије и Немачке, а не
против Турксе. Амабсадор у Цариграду Чариков желео је и турску да позове у тај савез, али је на
крају победило глдеште уједињења свих хришћанских држава на Балкану против Турске. Главни
поборник овог плана био је генерал Хартвиг, посланик у Србији.

3
 Основне потешкоће приликом склапања споразума били су питање Албаније и
Македоније. Срби би заузимањем Алабније добили излаз на море што Аустро-Угарска није могла
да дозволи, а ни и Италија.

 САВЕЗ БУГАРСКЕ И СРБИЈЕ

Преговори о склапању Балкаснког савеза почели су на иницијативу Србије. Септембра
1911. Италија је заратила против Турске због Триполиса. Србија и Бугарска прихватиле савет Русије
да ступе у међусобне преговорре о савезу. Тако је 3. и 4. октобра постигнута сагласност о главним
тачкама, изузев подели Македоније. Разговори настављени следећих пет месеци. Састали су се и
председници владе Милован Миловановић и Иван Гешов у железничком вагону на релацији
Београд-Лапово, 11. октобра 1911. године, тајно, због Аустрије, нису се споразумели о
Македонији. Бугари на крају пристали на стварање спорне зоне и 13. марта 1912. године потписан
Уговор о пријатељству и савезу. Војне конвениције потписане су 2. јула. Постојао јавни део, уговор
о сарадњи и тајни додатак који је предвиђао заједнички рат са Турском. Уговорм предвиђено да у
случају рата са Турском Бугарска има не мање од 200000 војника, Србија не мање од 150000.
Бугарска је имала обавезу да помогне у случају напада Аустро-Угарске на Србију, а Србија је имала
обавезе у случају напада Румуније на Бугарску. Све ослобођене територије у Македонији дошле
би под заједничку власт. Као неспорне српске територије означне су територије северно и западно
од Шар планине, као непосрне бугарске територије, означене су територије источно од Струме и
Родопа. Спорна територија Македоније је између Шар планине, Родопа, Егеја, и Охрида. Русија
гарнат извршења уговора.
 САВЕЗ ГРЧКЕ И БУГАРСКЕ
Ступили у преговоре маја 1911. Тешкоће због разграничења у јужној Македонији,
осетљиво питање Солуна. Уговор о савезу мај 1912. године, против Турске. Војна конвенција 5.
октобра.
 САВЕЗ ГРЧКЕ И СРБИЈЕ
Преговори почели септембра 1912. Грчка није хтела да прихвати обавезе да својом војском
помогне Србију у сличају напада Аустро-Угарске на њу. Српска и бугарска влада одбиле су захтев
Грчке да је упознају са пуним текстом њиховог уговора. Преговори нису завршени до почетка
Првог балкаснког рата.
 ЦРНА ГОРА
Са Бугарском је постигнут усмени уговор о заједничкој војној акцији против Турске
септембра 1912. Црна Гора и Србија склопиле савез 6. октобра 1912. године у Луцерну у
Швајцарској, после преговора на Цетињу.
После једногодишњих преговора стоврен Балкански савез.

2. Припреме за отпочињање Првог балканског рата

Прилком осмишљавања ратног плана, 28. септембра 1912. године, дошло је до састанка генерала
Фичева и Живојина Мишића, када су се споразумели да цела српска војска делује на вардарском,
а бугарска на маричком бојишту. Једна дивизија бугарске војске остаје на линији Ћустендил –

4
Дупница која ће са једном српском дивизијом образовати савезничку армију. Овај споразум
представљао је ратни план.

Турска је 24. септембра наредила мобилизацију своје европске војске. Балканске државе 30.
октобра одговориле мобилизацијом. Турска објавила општу мобилизацију. Руска влада предлаже
да се рат локализује, како не би прерастао у светски.

Прва која објављује рат Турској била је Црна Гора 8. октобра.

Србија, Бугаска и Грчка су 13. октобра свесно поставиле неприхватљиве захтеве Турској и послале
јој ултиматум. Захтевале су да повуче указ о мобилизацији, да све националности добију етничку
аутономију, радикалне реформе под контролом великих сила и добијање представника
балканских држава. Турска прекида дипломатске односе са балканским државама и закуљчује
мира са Италијом. Након тога Србија и Бугарска објављују рат 17. октобра и Грчка 18. октобра.
Бугари су кренули према Тракији и Цариграду, Грци према Македонији и Епиру, Срби и Црногорци
према Рашкој области, Албанији и Македонији.

 Српска војска

Прве оружане снаге у Србији настале су у Првом српском устанку 1804. године. После
Ђакове буне 1825. године, кнез Милош је укинуо народну и створио стајаћу војску. Реорагнизацију
и модернизацију војске прекинуо је рат са Бугарском 1885. Тек 1901. године српска војска је
савремено организована.
Србија је имала само копнену војску, служи савко од 18-50 године. Делила се на народну
војску и последњу одбрану.
Народна војска (обавезници од 21-45 године), делила се на три позива. У првом позиву
обавезници су служили 10 година, од 21-32 године, затим су прелазили у други позив 32-38
године, док је трећи позив од 38-42 године. Последња одбрана-младићи од 18-21 и старији од 45-
55 године. Први и други позив су образовали оперативну војску, а трећи и последња одбрана су
употребљавани за заштиту и затварање границе и обезбеђивање јавних објеката.
У војно-административном погледу Србија је била подељена на пет дивизијских области:
Моравску, Дринску, Дунавску, Шумадијску и Тимочку. Свака дивизијска област имала је 3 пуковске
окружне команде, а оне по 4 батаљонска среза. Врховни командант је краљ, управу над војском
имао је војни министар, главни генерлаштаб је у ратном стању образовао штаб Врховне команде.
Систем попуне био је територијалан. Свака јединица имала је одређени реон где је регрутована.
 РАТНИ ПЛАН

Усмеравање главних српских снага према долини Вардара, тј. на простору Овче поље-Велс-Штип,
где су се очекивале главне турксе снаге.

Прва армија кретала се моравско-вардарским правцем, Трећа армија косовским и Друга армија
криворечко-брегалничким правцем, како би дошло до сједињавања у долини Вардара. Прва
армија напада са фронта, Друга и Трећа са бокова, помоћне снаге на ибарско-лимском правцу
осигуравају бок и позадину главних снага.

5
Општа мобилизација објављена 30. септембра. Поред позваних обавезника дошло је још 20000
нераспоређених. Српска војска бројала је у време мира око 20000, а мобилисано је још око 335000
људи. Концентрација српксе војске отпочела је 7. октобра, 18.октобра спрска војска је била
спремна да започне оперције.

Врховни командант краљ Петар, начелник штаба Врховне команде Радомир Путник.

ПРВА АРМИЈА: команда: престолонаследник Александар и начелник штаба пуковник Петар

Бојовић: Моравска, Дринска и Дунавска дивизија I позива, Тимочка и Дунавска дивизија II позива,
Коњичка дивизија, 132000 људи, распоређено у долини Јужне Мораве у ширем реону Врања.
Прва армија имала је задатак да, концентришући се у Врањском поморављу, наступа између
Скопске Црне горе и Козјака.

ДРУГА АРМИЈА: команда генерала Степе Степановића: Тимочка дивизија I позива и буграска VII
(Рилска) дивизија, 74000 људи, на просту Ћустендил-Дупница, са задатком да са простора
Ћустендил-Дупница наступа криворечким и брегланичким правце, помажући Првој армији.

ТРЕЋА АРМИЈА: генерал Божидар Јанковић: Шумадијска дивизија I позива, Дринска и Моравска
дивизија II позива, Моравска бригада I позива, 76000 људи. Трећа армија имала је задатак да
дејствује преко Косова, разбије турске снаге на Косову и преко Скопске Црне горе и Качаничке
клисуре, продре ка Куамнову и Скопљу.

ИБАРСКА ВОЈСКА: Михаило Живковић: Шумадијска дивизија II позива, 5. прекобројни пук, 25000 у
реону Рашке. Имала је задатак да преко Новог Пазара и Косовске Митровице продре у Метохију,
штитећи бок Треће армије.

ЈАВОРКСА БРИГАДА: 4. пешадијски пук II позива и 3. прекобројни пук, 12000 људи на Јавору.
Задатак: посматрање држања аустроугарске војске и наступање ка Сјеници и Пљевљима.

3. Ратне операције на Куманову и ослобођење Скопља

 Пре битке

Трећа армија је имала задатак да разбије турске снаге које су затварале правце из долине реке
Топлице ка Приштини, ослободи област Косова поља, и избије у реону Куманова и Скопља, и
дејством према левом крилу учествује у главном сукобу са Првом аримјом са главним снагама
турске Вардарске армије које су очекиване на простору Овчег поља.

Укупна јачина турских снага пред фронтом Треће армије је око 16000 до 18000 људи и 18 топова,
према 70000 и 96 топова.

Борбе између Треће армије и турске војске почеле су још пре објаве рата, 16. октобра. То су биле
четвородневне граничне борбе. После ових борби дошло је до осипања Албанаца из турске
војске, што ће бити јако значајно за битку код Куманова. Трећа армија ослобађа Приштину 22.
октобра.

6
Прва армија заузима Прешево. Саваладала је теснац између Скопске Црне горе и Козјака.

У другој армији, бугарска војска је добила наређење да крене у напад 18. октобра, а Степа
Степановић то дозовљава, иако није имао исто наређње из српског штаба. Заузели су Страцин, и
крећу се ка Кратову. Њихова дејства немају утицаја на Кумановску битку.

 Битка

У току ноћи 22./23. октобра Прва армија налазила се испред Куманова, чекајући Трећу армију која
се налазила код Приштине. Турске снаге налазиле су се у долини реке Пчиње. Командант турске
Варадарске армије Зеки-паша одлучио је да крене у офанзиву. Српска војска и даље није
очекивала да ће главни напад турске војске бити код Куманова. Однос снага у бици био је 110000
према 58000 људи у корист Прве армије.

 Први дан битке

Јутро 23. октобра је било магловито и није било могуће квалитетно извиђање. На српском левом
крилу извиђачи су приметили покрете 17. низамске дивизије, али су их погрешно идентификовали
као турску батерију која се повлачи из села Страцина. Трупе 18. пука Дунавске дивизије првог
позива које су кренуле да их заробе су потиснуте, као и извиђачи Коњичке дивизије.

Када је приметио српско повлачење, Зеки паша је закључио да је српско лево крило слабо. Пошто
Друга армија није деловала из правца Страцина, одлучио је да нападне. Пети и Шести корпус је, уз
артиљеријску подршку, напао положаје Дунавске дивизије првог позива. Ускоро су 13. и 17.
низамска дивизија натерале 18. пук на хаотично повлачење, али уместо да настави са нападом,
Зеки паша је чекао на долазак Штипске редифске дивизије из позадине, изгубивши иницијативу и
омогућивши растројеним батаљонима Дунавске дивизије првог позива да се среде и организују
одбрану. То је омогућило српском 7. пуку да притекне у помоћ угроженом 18. пуку и консолидује
одбрану. Убрзо је на бојиште стигао српски 8. пук, што је омогућило 7. пуку да на левом крилу
ојача одбрану Сртевице коју је нападала Штипска редифска дивизија. На десном крилу Дунавске
дивизије првог позива њен 9. пук је зауставио напредовање ослабљене Битољске редифске
дивизије.

Седми корпус је почео да напада положаје Моравске дивизије првог позива. Српска пешадија и
артиљерија је већ била распоређена за борбу, јер је артиљеријска ватра са истока указивала да је
битка почела. После првобитног турског продора, српске снаге су кренуле у контранапад и вратиле
их на полазне положаје. После тога, турске снаге су остатак дана биле задржаване добро
организованом српском ариљеријском паљбом.

Напад турске војске од 23. октобра није био успешан.

 Други дан битке

Команда Прве српске армије није била свесна стратешке ситуације на бојишту, и даље сматрајући
да се већина турске војске налази на Овче пољу. Претпостављали су да су турске снаге северно од

7
Куманова само претходница и стога су наредили својим снагама да наставе напредовање ка југу.
После поноћи добили су извештај Дунавске дивизије првог позива да су их напале јаке
непријатељске снаге и да су претрпели тешке губитке. Тада је било превише касно да се мењају
претходна наређења. На турској страни, Зеки паша је одлучио да настави са нападом надајући се
да ће његове трупе моћи да остваре победу до сутрадан.

Турски напад је почео са њиховог десног крила. Шести корпус је требало да веже што више
српских снага нападајући их спреда, док је Штипска редифска дивизија требало да нападне са
бокова. Дунавска дивизија првог позива је била под великим притиском, али је пристигло
појачање из Дунавске дивизије другог позива. Истовремено се Коњичка дивизија пребацила на
леву обалу Пчиње и успорила напредовање турске војске ка Сртевици. Делови Дунавске дивизије
другог позива су појачали одбрану Сртевице, чиме је дефинитивно заустављено напредовање
турског десног крила.

На левом крилу турске армије много резервиста из Скопљанске редифске дивизије је дезертирало
када су чули да је српска Трећа армија заузела Приштину и да маршира ка Скопљу, јер се ова
дивизија попуњавала резервистима са територије Косова. И поред тога, Седми корпус је почео
напад. Моравска дивизија првог позива је кренула у противнапад. Са доласком Тимочке дивизије
другог позива цело турско лево крило је натерано на повлачење.

Дринска дивизија првог позива, која је у ствари била у центру распореда Прве армије, али је била
нешто повучена у односу на Дунавску дивизију првог позива, почела је напад на турски центар.
Битољска редифска дивизија је почела да се повлачи. Командант Шестог корпуса је успео да
последњим резервама привремено заустави српско напредовање, али је у контранападу Дринска
дивизија првог позива, односно њен 6. пешадијски пук, заузела Зебрњак, кључ турских положаја.
Тиме је на повлачење принуђена 17. низамска дивизија. Скопска и Битољска редифска дивизија су
се већ раније повукле, тако да је битка одлучена. Моравска дивизија првог позива ушла је у
Куманово.

Турске снаге су се повлачиле у нереду: Седми и делови Шестог корпуса ка Скопљу, а Пети и
делови Шестог корпуса ка Штипу и Велесу. Српске снаге су пропустиле прилику да крену у прогон
за њима.

 Исход

Турска Вардарска армија се борила по плану, али упркос томе, доживела је тежак пораз. Иако је
Зеки паша оперативно изненадио српску команду својим изненадним нападом, одлука да се
нападне снажнији непријатељ била је озбиљна грешка која је одлучила исход битке. На другој
страни, српска команда је почела битку без планова и припрема. Пропуштена је прилика да се
крене за пораженим непријатељем и тако ефективно окончају операције у Вардарској
Македонији, иако су постојале свеже трупе које су то могле да спроведу. Српска команда је још
после битке била у уверењу да се борила са слабијим турским јединицама и да се главне
непријатељске снаге налазе на Овче пољу.

8
И поред тога, Битка код Куманова била је одлучујући фактор у исходу рата у Македонији. Турски
план да воде офанзивни рат је пропао, а Вардарска армија је натерана да напусти значајну
територију. Уз то је изгубила велики број артиљеријских оруђа која није могла да надокнади јер су
путеви снабдевања из Анатолије били пресечени.

У току битке, Трећа армија се налазила код Прштине, ослободила Гњилане, водила борбу са
турксим снагама на Урошевцу и поразила их, а након тога се у долини Вардара сјединила са
Трећом армијом. Иако није учествовала у Кумановској бици, изазвала је масовно бежање
Алабанаца и тиме допринела њиховорм поразу код Куманова. Након Куманова послата је да,
заједно са Ибарском војском, завлада Метохијом, северном Албанијом и изађе на Јадранско
море.

Друга армија се удаљила од Куманова па није могла да учествује у бици. Налазила се у реону
Кратова и кретала се ка Црном Врху, који је и освојила. Након тога 24./25. октобра ослободила је
Кочане и Пехчево. Друга армија је 27. октобра пребачена код Ћустендила како би се придружила
бугарској војсци у ослобађању Једрена.

 Скопље

Вардарска армија није успела да организује одбрану на реци Вардар, напустила је Скопље, и
повукла се према Прилепу, Штипу и Велесу. Прва српска армија још увек није знала да је турска
војска напустила Скопље, па је полако напредовала ка Скопљу. Страни конзули обавестиће их да је
труска војска напустила град како га не би бомбардовали. Ушла је у град 26. октобра.

4. Операције Ибарске војске и Јаворске бригаде у Рашкој области

Ове две војске имале су задатак да разбију турксе снаге у Рашкој, освоје простор који је до тада
раздвајао Србију и Црну Гору и осујети евентуални напад Аустро-Угарске.

Ибарска војска је прешла у наступање 19. октобра. Кретала се у правцу Новог Пазара. У напад на
Нови Пазар полази 22. октобра. Најжешћа борба водила се код Ђурђевих Ступова. Због јаког
отпора турске војске Нови Пазар није зазузет 22.октобра. Командант Ибарске војске Михаило
Живковић добио је наређење из Врховне команде да се Нови Пазар сутрадан заузме по сваку
цену. Међутим, турска војска се пред налетом српске војске повлачи ка Косовској Митровици и
Пећи. У ослобођени Нови Пазар улазе 23. октобра.

Јаворска бригада концентирисана је ка Сјеници. Напад на Сјеницу одобрен је 23. октобра. Пред
налетом српске војске, турска војкса се повлачи ка Пештеру и Пријепољу, а бригада у Сјеницу
улази истог дана. Јаворска бригада је затим приступила ослобођењу западног дела Рашке области
и 28. октобра ушла у Пљевљу. Убрзо су ослобођени и Нова Варош и Прибој.

5. Битољска операција
Битољској бици претходила су три боја: на планини Бабуни, Кичевски и Алиначки бој.

9
 Бој на планини Бабуни

Али Риза-паша наредио је да се Вардарска армија повуче ка Битољу ради његове одбране. Снаге
Прве српске армије су прегруписане за дејство у правцеу Велес-Прилеп-Битољ. Коњичка дивизија,
на челу са кнезом Арсеном, сукобила се 1. новембра са туским одредом код Хана Бабуне, кога су
одбацили у Прилеп. Трећег новембра отпочеле су борбе на целом фронту. Турска војска
покренула је противнапад 4. новембра у правцу Крстеца. Битке су вођене на Борули и завршиле
су се труским повлачењем ка Прилепу. Због приближавања српске војске турска војска се повлачи
и из Прилепа, након чега српска Коњичка дивизија улази у ослобођен Прилеп.

 Кичевски бој

Турски Седми корпус повукао се код Тетова 26. октобра. Српкса војска под командом пуковника
Милована Недића, почиње са гоњењем турског Седмог корпуса. Не наилазећи на озбиљан отпор
Тетово је ослобођено 30. октобра, а 2. новембра и Гостивар. Турска војска решила је да се брани
код Кичева. Борбе су вођене код Јаворског виса. Турска војска се повлачи преко Велике реке, а
српска војска 5. новмебра улази у Кичево, у исто време када и Прва армија у Прилеп.

 Алиначки бој

После повлачења са Бабуна и из Прилепа турска Пета армија је посела алиначки положај. Она је 6.
новембра покренула изненадни напад на српксе положаје недалеко од Прилепа. После првобитне
збуњености овим нападом, српска војска прешла је у напад на алиначке положаје. Турска војкса је
натерана на повлачење и потиснута је ка Битољу. Повлачила се преко Црне реке. Прва армија се
до 12. новмебра задржала на Црној реци како би се одморила.

 Избијање Дунавског коњичког пука до линије Ђевђелија-Дојран

Два коњичка ескадрона 2. новембра упућена су из Штипа у самосталну акцију према Солуну. Овај
пук гонио је турске снаге које су се после кумановског пораза повлачиле долином Вардара и то све
до линије Ђевђелија-Дојран, заробивши укупно 2000 турских војника и ступивши у додир са
савезничком грчком војском, која је приступила окружењу Солуна. Дунавски коњички пук није
учествовао у напад на Солун који је пао 9. новембра. Након тога пук се 15. новембра придружио
освајању Битоља.

 Битољска битка
 Припреме

Основна замисао Зеки-паше била је да се јединице Вардарске армије распореде у одбрамбеним

рејонима за предстојаћу битку. Укупно бројно стање Вардарске армије износило је око 38000
војника. Српска Прва армија одлучила је да напад усмери ка Кирамарици. Требала је 17. новембра
да крене у напад. Одлучили су да заузму Облаковски вис један од најзначајнијих објеката у
систему турске одбране. Пошто је одбацила турске истурене делове са Обедника, Смиљена и
Црног врха, тежиште је усмерила ка Големом камену, којим је успела да овлада. Осовјен је и
Облаковски вис.

10
 Први дан битке

Осећао се велики недостатак брдских батерија које су на таковом земљишту једино могле
користити. За напад је одређен 17. новембар. Два батаљона турске војске потиснута су код села
Козјака, а на Облаковском вису су вођене жестоке борбе које су завршене поразом Турака. Ова
победа је имала пресудан значај за даљи ток битке. Српска војкса је нападала најјаче утврђени
део битољских одбрамбених положаја од Киромарице до Прилепа и Битоља. Турска војска није
успела у противудару да одбаци српску војску са Облаковског виса. На осталим деловима фронта
српска војска се приближила турској одбрамбеној линији пошто су прешли Црну реку.

 Други дан Битке и ослобођење Битоља

Други дан протекао је у фронтланим нападима и са турске и са српске стране. Српска војска је
држала ђаватски превој, одакле се после четири дана борбе, под командом мајора Стојана
Николића, повукла, чиме је отоврила пут Вардарској армији за Ресан. Турске снаге су усмериле
тежиште напада на Облаковски вис тако да је он постао најјаче жариште борби. Српска војска
усепла је да одбије нападе турских јединица и одбила их до Ресна. Заузета је Киромарица и
Снегово. У борбама овог дана истакао се командант Дринске дивизије генерла Павле Јуришић-
Штрум. Српска војска пробила је труски форнт код Кочишта и Снегова, чиме је и завршена ова
битка, јер су се турске снаге повукле ка Битољу, Лерину и Ресну. Командант турске армије је
схавтио да је изгубио битку, па војску повлачи и из Битоља. Српска команда због велике магле није
знала да се турска војска повукла, већ је очекивала да ће се битка наставити и 19. новембра.
Српска војска, на челу са начелником штаба Петром Бојовићем, улази у ослобођени Битољ.
Сутрадан, 20. новембра, пошто се турска војска повукла ка Костуру и Корчи, ушла је у Лерин где се
сусрела са грчком војском која је наступала од Солуна до Водена. Ослобођен је и Ресан. За то
време турска војска се повлачи у Корчу и траже да Врховна команда склопи примирје. После пада
Јањине, у марту 1913. године, турска војска се повукла ка Берату, али је дошло до нових сукоба са
српском војском која је била у Елбасану.

Тако је преко битољске операције која је трајала 24 дана, српска војска оставила коначни циљ:
разбијање Вардарске армије, њено истеривање из Македоније и одбацивање до Епира и јужне
Албаније. У Битољској бици погинуло је око 3000 Срба.

6. Операције Треће армије до избијања на јадранску обалу

 Ослобођење Призрена и Ђаковице

Након Кумановске битке Трећа армија упућена је ка Призрену и Ђаковици како би се продрло у
Алабнију до Јадранског мора, што је био један од ратних циљева Србије. На Косову је било мирно
пошто су се албанске војне формације распале. Ибарска војска држала је Косовску Митровицу и
наступа ка Пећи. Црногорска војска надире ка Пећи и Метохији. Станвоници Призрена су се
договорили да пусте српску војску да уђе у град како не би дошло до његовог разарања. Српска
војска 30. октобра улази у Призрен, али се расположење турског и албанског становништва

11
променило и напало је српску војску. За то време црногорска војска је заузела Пећ, али је била
сувише удаљена да пружи помоћ. Надомак Призрена 31. октобра стиже и турска војска која се
повлачила пред црногорском војском. Командант Остојић прети да ће, уколико Труци уђу у
Призрен, разорити град својом артиљеријом. Труци обилазе Призрен и иду ка Љуми и Дебру. Тако
је отклоњена опасност до 3. новембра када и српској војсци стиже појачање.

Из Приштине, 2. новембра, кренула је српска војска како би освојила Ђаковицу, коју је бранило
око 2000 Албанаца. У исто време град напада и црногорска војска. Прешли су у општи напад што је
натерало Албанце на повлачење. Са источне и јужне стране у град улази српска војска, а са
северне и западне црногорска војска. После тога су се препирали око тога ко је ослободио град и
коме он треба да припадне. Ово је било последње упориште турске војске у Метохији.

 Борба делова Треће армије у северозападној Албанији

Албанско становништво у Љуми, 15. новембра прешло је у напад. Натерали су српску војску на
повлачење преко реке Љуме. Тек када је пристигло појачање, Албанци су се 20. новембра
повукли. Побуна у Љуми и Задримљу била је угушена. Престао је отпор и у Дукађину.

Долази до Прохаскине афере, која је почела када је из аустроугарског конзулата у Призрену

отоврена ватра на српске војнике. Српска влада оптужилавала је конзула Прохаска да је
организовао и наоружавао Албанце. Аустро-Угарска је ову аферу желела да искористи и
измишљала вести о убиству конзула, али је откривено да је за ову аферу крив Беч.

У марту Трећа армија је спречила пприпрему устанка у Дукађину. Штаб Треће армије је 7.јуна
пребачен у Скопље.

 Албанска операција
 Припрема и наступање приморских одреда ка мору

Формиран је Приморски одред који је имао наређење да 9. новембра избије код Љеша и Драча.
Због непроходног терена имали су доста потешкоћа прилком преласка кроз Албанију, али су се
након кратке битке са турским снага пробиле до Љеша 16. новембра.

 Избијање на Јадран и дејства приморских одреда на подручју Албаније

После борби са црногорском војском, турска војска повукла се у Љеш. Борба за Љеш почела је 18.
новембра. Притиснута и од стране црногорске и од стране српске војске, турска војска се предала.
Заузимање Љеша одсекло је Скадар од пута снабдевања. Српска војска продужила је ка Драчу и
усепла је да за четири дана осовји Кроју, Тирану и Драч. Турска војска повлачи се у Берат.

Иако је 4. децембра закључено примирје борбе око Скадра су настављене. Због честих испада
турске војске преко Дрима српска војска је била у сталној војној приправности. Војници су били
исцрпљени и гладни, а појавиле су се и епидемије тифуса и маларије. Пуковник Дамјан Поповић,
командант Приморских одреда, тражио је да се због лошег стања овај одред врати у Србију, али
врховна команда ово није одобрила с обзиром да је обећала помоћ црногорској војсци при

12
нападу на Скадар. Напад је почео 9. фебруара. Српска војска доживела је катастрофу. Погинуло је
око 1800 људи. За освајање Скадра биле су потребне јаче снаге, па су се српска и црногорска
влада договориле да буде формиран Приморски кор, који је стављен под команду Петра
Бојовића. До напада није дошло због притиска великих сила 10. априла кад су блокирале
јадранску обалу. Уствари велике силе донеле су одлуку да Скадар треба да припадне Албанији па
су захтевале повлачење српских и црногорских одреда. Под притиском Русије српска војска
напушта Скадар и пребачена је у Скопље. Пад Скадра 23. априла 1913. године означио је крај
Првог балканског рата.

7. Операције српских и бугарских снага под Једреном

 Ситуација на Тракијском бојишту и долазак српске Друге армије под Једрене

Бугарска војска је отпочела операције 18. октобра, дан након објаве рата. Бугарска војска
затражила је помоћ 23. октобра. Српска војска је 25. октобра упутила две дивизије са око 50000
људи, под командом Степе Степановића. Прабачени су у град Мустафа Паша (данашњи
Свиленград у Бугарској).

 Борбена дејства до краја јануара 1913. године

Друга српска и Друга бугарска армија од 7. новембра започињу заједничка дејства. Борба за
Једрене је трајала пет месеци. Док су српска и бугарска војска наступале ка Чаталџи, турска војска
је успела 17. и 18. новембра да порази Бугарску војску. Тек после овог неуспеха Бугарсак је
прихватила предлог Туркске да почну преговори о примирју које је закључено 3. децембра. Према
уговору о примирју опседнутој једренској тврђави није дозвољено снабдевање. За то време
савезничке трупе су се, док је трајало двомесечно примирје, утврдиле, побољшан је и железнички
саобраћај ради снабдевања српске војске из Србије. Још док је трајало примирје 19. децембра,
бугарска војска је одлучила да нападне најслабије брањен источни сектор Једрена, па су све снаге
пребачене у том правцу.

 Општи напад на једренску тврђаву

Крајем јануара у Турској је извршен државни удар, оберена је влада Ћамил-паше и убијен
главнокомандујући Назим паша. Образовна је нова ратоборна влада на челу са Махмуд Шевкет
пашом. За главнокомандујућег је изабран Изет паша. Ове промене су довеле до прекида примирја
и насатвљене су борбе око Једрена 3. фебруара 1913. године. Бугарска војска није располагала
довољним бројем опсадних оруђа, па им у томе помаже српска војска од које је формирана
српска артиљеријска опсадна група. За тежиште напада изабрна је источни сектор где је главни
удар почео 25. марта. Српска војска нападала је на северозападном и западном сектору. Брзо
заузимање турских предњих полложаја на источном и северозападном сектору и велики турски
губици, навели су генерала Иванова, да истог дана у току ноћи на свим фронтовима поведе напад
на Једрене. Генерал Степа Степановић је такође наредио да се крене у напад. Турци добијају
наређење о предаји и преговорима. У то време стигло је наређење Степановићу да се не упушта у
преговоре са командантом тврђаве Шукри пашом. У град нису ушли због страха од заразних

13
болести. После тродневних борби 26. марта је сломљен и последњи отпор турске војске. Сутрадан
27. марта Степа Степновић је замолио да пре него што српска војска буде враћена у Србију,
симболично умаршира у Једрене. Осамнаест дана након пада Једрена турска влада је тражила
мир. Лондонски мировним уговором Једрене је припало Буграској.

8. Резултат и карактер рата (Конференција амбасадора у

Лондону)
Средином децембра 1912. године у Лондону истовремено са радом почињу две
међународне конференције. На једној су се састали представници зараћених страна, Турска и
државе Блакана, а на другој представници 6 великих сила. Председник ове конференцие био је
Едвард Греј, министар спољних послова Енглеске. Турски заштитници на конференцији били су
Немачка и Аустрија, а заштитинци балканских држава Француска, Енглеска и Русија. Шеф српске
делегације на мировној конференцији у Лондону био је Стојан Новаковић.
На првом састанку по жељи Аустрије и Италија, 27. децембра, донета је одлука о стварању
Албаније, како би препречила Србији излаз на море. Тако је питање о изласку Србије на Јадранско
море ликвидирано.
Побднице су желеле да граница Турске буде на линији Мидија-Родоста и захтевале су
предају Једрена, око кога су се и даље водиле битке, као и острва у Егејском мору. Русија и Аустро-
Угрска су прихватиле захтев за Једреном на рачун Бугарске, за чију наколност су се обе бориле.
У Турској је 23. јануара 1913. године, извршен државни удар. На власт је дошла
младотурска влада Махмуд Шефкет-паше. Ратне операције обновљене су 3. фебруара. Након
пада Једрена и Јањине Турци опет траже мир.
Међу државама чланицама Балканског савеза све више је сазревала борба за поделом
територије. Румунија је желела да за своју неутралност добије компензацију од Бугарске у
Добруџи. Примирје између Бургарске и Турске закључено је 15. априла, а 20. априла закључиле су
га и друге државе, сем Црне Горе која је наставила са опсадом Скадра.
Уговор о миру потписан је 30. маја 1913. године. Према Лондонском уговору, скоро цела
територија европске Турске припала је победницама. Турска се у Европи простирала до линије
Енос-Мидија, и у њеном саставу остао је Цариград. Питања о границама и унутрашњем уређењу
Албаније и о егејским острвима остала су нерешена, о њима су одлучивале велике силе.
Највећи сукоб био је око Скадра, који су опседале црногорске трупе. Аустирија је тражила
да се он преда Албанији, док је Русија подржавала Црну Гору. Црногорски краљ Никола је са
командантом опседнутог турског гарнизона, Есад-пашом, у Скадру постигао договор о уступању
Скадра Црној Гори, при чему ће она њега признати за албанског краљ. Тек после притиска Русије,
Црна Гора је дигла опсаду и предала град мећународним трупама, које су у град ушле 14. маја.
Србија је испунила један од два ратна циља, продор у Вардарску Македонију, док је
продор у Албанију пропао. Успостављена је граница са Црном Гором. Крит је припао Грчкој.
Србија је на крају рата имала око 22000 погинулих. У рату су учествовали и добровољци из
области Македоније и добровољци из Аустро-Угарске. Аустроугарске власти су примењивале
оштре репресалије: ванредно стање, хапшења...

14
 9. Главни узроци избијања Другог балканског рата
Грчко-бугарски односи закомпликовани су још током мировне конференције у Лондону. Грчка је
тражила да граница између Грчке и Бугарске буде на реци Струми, и тражила је град Солун.
Бугарска на то није пристала. Током јануара 1913. године појавила се идеја о посебном грчко-
српском савезу против Бугарске. Током марта дошло је до сукоба грчке и буграске војске код
Нигрите и у Суботском, у близини Солуна. Под притиксом Русије приступиле су сређивању овог
спора. Основана је мешовита грчко-бугарска комисија за одређивање демаркационе линије, али
договор није постигнут. Оружани сукоб је био неизбежан. Дошло је до борби код реке Ангисте.
Грчко-бугарски спор стављен је под арбитражу држава Тројног споразума. У Солуну је 3. јуна
потписан протокол којим је одређена демаркациона линија, али спор и даље није био решен.

Долази до заоштравања и српско-буграских односа. Крајем октобра 1912. године бугарска војска
је затражила помоћ српске војске због чега је српска влада послала Другу амрију Степе
Степановића под Једрене. Бугараска жели Србији да пошаље новчану надокнаду за ту помоћ, али
Србија тражи ревизију српско-бугарског уговора о савезу и подели Македоније, с обзиром на то да
је изгубила излаз на Јадранско море. Тражили су Битољ, али велике силе то нису дозвољавале, јер
је Битољ морао да припадне Бугарској, како би Солун припао Грчкој. Ни Бугарска није била
задовољна уговором о пријатељству, јер је желела да јој припадну све оне територије које је
обухватала санстефанска Бугарска. Као разлог због чега је тражила надокнаду на рачун Бугарске,
Србија наводи то што Бугарска није послала трупе на вардарско ратиште па је Србија сама
подносила жртве, а Србија је на молбу Бугарске послала војну помоћ код Једрена, иако то
уговором није ни било предвиђено. Руска влада је желела да очува Балкански савез како би јој
послужио као одбрамбена баријера од аустријско-немачког продора на Балкан. Бугарска је
одржавала везе са Србијом све до освајања Једрена 26. марта 1913. године, што она није могла да
учини без помоћи српске војске.

Никола Пашић, председник владе Србије, се писмом обратио начелнику штаба врховне команде
Радомиру Путнику, по питању да ли би Србија у савезу са Грчком могла да се бори против
Бугарске, на шта је добио потврдан одговор, али да та акција што пре отпочне. Истог тог дана 1.
јуна 1913. године долази до склапања споразума о савезу и војним конвенцијама, у Солуну,
између Грчке и Србије. Србија је радила на томе да се савезу придруже и Турска и Румунија.
Бугарска је, тежећи да се споразуме са Румунијом пре њих, уступила Румунији град Силистрију. У
Бугарској Иван Гешов подноси оставку и на његово место долази Стојан Данев, који се истицао
својим лошим држањем према Грчкој и Србији.

Аустро-Угарска је на све могуће начине гурала Бугарску у рат. Аустроугарски министар спољних
послова гроф Берхтолд је посланику у Софији саопштио да ће Бугарска имати подршку Аустор-
Угарске у предстојаћем рату са Србијом. Желећи да обезбеди Русију на своју страну у
предстојаћем рату Данев одлази у Петроград, међутим, краљ Фердинанд наређује да се почне са
изненадним нападом на грчке и српске позиције, у ноћи између 29. и 30. јуна 1913. године.

15
 План рата

Врховна команда тражила је почетни одбрамбени положај на брегалничком фронту, док се не

разјасни ситуација, а потом, заједно са грчком војском кренути у противофанзиву, потискујући
Бугаре преко Струме.

ПРВА АРМИЈА: престолонаследник Александар, код Криве Паланке и Кратова, задатак-одбрана

Овчег поља.

ДРУГА АРМИЈА: Степа Степановић, код Пирота, задатак-одбрана правца Софија-Пирот-Ниш.

ТРЕЋА АРМИЈА: Божидар Јанковић, код Штипа и Велеса, задатак-одбрана Овчег поља.

ТИМОЧКА ВОЈСКА: пуковник Вукоман Арачић, код Зајечара, задатак-одбрана Тимока.

Постојале су и: ТРУПЕ ЗА ОСИГУРАЊЕ ГРАНИЦЕ ПРЕМА АЛБАНИЈИ И СТРАТЕГИЈСКА РЕЗЕРВА

ВРХОВНЕ КОМАНДЕ.

10. Битка на Брегланици

Бугарска четврта армија отпочела је 30. јуна напад преко Брегалнице и Злетовксе реке, без
претходне објаве рата. Развиле су се жестоке борбе на Осоговској планини, Злетовксој реци,
Брегалници, код Удова и Ђевђелије. Одбрану код Осоговске планине држао је Осоговски одред
пуковника Душана Стефановића.

По наређењу генерала Михаила Савова, бугарска Четврта Армија (око 100.000 људи) је извршила
напад на српску војску преко реке Брегалнице (30. јуна), а убрзо и преко Злетовске реке. Српске
предстражне јединице су побијене или заробљене пре почетка напада. Бројни официри и војници
погинули су већ у том првом удару, укључујући и мајора Милана Васића (командант 1. батаљона 6.
пука), истакнутог црнорукца и секретара Народне одбране, преко које је Аписова организација
јавно деловала. Бугари су препадом успели да заузму неке од значајних положаја, али се српска
одбрамбена линија и даље држала. Крајњим напрезањем српска Трећа армија је зауставила
напад бугарске штипске групе. Криза проузрокована одступањем предњих положаја превазиђена
је захваљујући пожртвовању команданата и наређењу „ни корак назад”.

Након пропадања напада бугарска Врховна команда увидела је да ће са Грчком и Србијом морати
да води дуг рат, иако се она надала брзим победама. Због тога већ 1. јула, након напада на српску
Трећу армију на Овчепољском положају, тражи обуставу рата, али сада на то нису пристајале
Грчка и Србија. Примирје је трајало кратко, па су борбе настављене истог дана. Српска војска је
поразила бугарску војску код Дреника и пребацила их преко Злетовске реке. Другог јула српску
војску ојачала је и Црногорска дивизија са којом су заједно започели офанзиву преко Кочана.

Прва армија је у силовитом јуришу заузела (4. јул) Рајчански рид, кључ противникове главне
одбрамбене линије, сломила десно крило бугарске Четврте армије и отворила пут за продор.
Бугарска Врховна команда изадала је тог дана наредбу Првој и Трећој армији да предузму

16
офанзиву према Пироту, Књажевцу и Зајечару, да би олакшали наступање Четврој и Другој армији.
Истог дана грчка војска однела је победу код Кукуша. Иако је Брегалничка битка трајала још 4
дана, сламањем десног крила бугарске 4. армије на Рајчанском риду, битка је била решена у
корист српске војске. Осмог јула српска Трећа армија напала је бугарске положаје источно од
Штипа. Бугарска војска се повлачи ка Струмици. Битка на Брегалници била је завршена.

По ангажованим снагама и поднетим људским жртвама, времену трајања и простору на коме је

вођена, Брегалничка битка се сматра претечом великих битака Првог светског рата. Срби су имали
око 3.000 погинулих (укупно 16.620 људи остало је изван строја).

 Операције грчке војске за време битке на Брегалници

Бугарска Друга армија напала је грчку војску на фронту код Дорјана. Овалдала је Ђевђелијом, а 1.
јула и обалом Вардара. Грци, под врховном командом краља Константина, 2. јула прелазе у
противофанзиву и принудили су Бугаре да напусте Ђевђелију . У бици код Кукуша грчка војска је 4.
јула разбила бугарску војску, као и код Лахне. Шестог јула одбацили су бугарску војску ка
Струмици. Нису успели да пресеку бугарско повлачење у кланцу Струме. Грци су се 11. јула
придружили Србима и напредовлаи уз реку Струму док нису стигли до кланца Кресна 24. јула. На
том месту су стали са својим операцијима.

11. Ток операција на српско-бугарском ратишту после

Брегалничке битке
 Операције на Власини

Бугарска Врховна команда издала је наређење Првој иТрећој армији да пређу у напад ка Власини,
Пироту, Књажевцу и Зајечару. Главни удар усмерили су ка Бабиној глави, 6. јула. Бугарски напад
био је задржан, у исто време заустављен је бугарски напад пема Чемернику. Бугарска војска се
повукла ка Трну, Грамади и Колуници. Један одред српске војске послат је у правцу Босилеграда,
10. јула. Заузет је 11. јула, али су и након тога, наредна два дана вођене борбе око Босилеграда.
Најжешће борбе вођене су на Миљевској планини 15. и 16. јула, када је бугарска Пета армија
напала одред пуковника Милована Плазине. Непријатељски напад је одбијен. Бугарска војска се
поново повлачи ка Трну.

 Операције на фронту српске Друге армије

Почеле су 5. јула, нападом бугарске војске на српски Светониколски одред који су сачињавали
трећепозивци. Степа Степановић шаље појачање. Међутим, бугарска војска није наставила
ратовање јер се плашила преласка румунске војске преко Дунава и почела је са повлачењем
преко границе. На десном крилу Друге армије српски трећепозивци одбили су напад Бугара код
Тумбе и Таламбаса.

17
 Ток операција на Тимочко-подунавском бојишту

Бугарска Прва армија је 5. јуна прешла у напад у долини Тимока, како би заузела Књажевац, и
једним делом војске дејствовала ка Зајечару, а другим ка Пироту. Пред њима се налазила српска
Тимочка војска, која је била доста слабија. Српска војска се повлачи ка Књажевцу, па следећег
дана бугарска војска улази у Књажевац без икаквог отпора. Продором у долину Белог Тимока и
заузимањем Књажевца и Краљевог Села, бугарска Прва армија је стовирла повољне услове за
пробијање до Зајечара и Бољевца. Осмог јула бугарске трупе су прешле у напад али су их српске
трупе одбиле на почетни положај. Командант Тимочке војске наредио је да се од мештана
формира одред за заштиту Бољевца. Трупе Зајечарске одбране прелазе у контранапад иако
слабије. Осмог јула трупе Зајечарске одбране кренуле су у контраофанзиву и Бугари су почели да
одступају. Повлаче се ка Књажевцу. Истог дана српска војска је ослободила Краљево Село.
Командант одреда је зауставио напредовање српске војске и то је омогућило Бугарима да се
повуку 9. јула са српске територије. Тимочка војска 18. јула прелази у напад ка Белоградичку и
Видину. Белоградичак је заузет 21. јула, а Видин је опседнут. Није освојен јер је румунска влада
упозорила српског полсаника у Букурешту да Видин никад не може бити српски. Тиме су се
операције на Тимочко-подунавксом бојишту окончале.

 Операције у Македонији после Брегалничке битке

У завршној фази Брегланичке битке бугарска Пета армија преузела је 6. јула напад како би спасила
Четврту армију и помогла њено повлачење. Сукоби су вођени код Чупиног брда, када се бугарска
војска након великих губитака повукла. Бугарске трупе су 17. јула заузеле Говедарник. Борбе око
Говедарника биле су жестоке и обе стране су претрпеле велике губитке. Борбе су настављене на
Калеманском вису и трајале су све до примирја.

 Операције на грчко-бугарском фронту после битке код Кукуша

Бугарска противофанзива почела је 28. јула нападом на грчку војску. Завршила се без значајних
резултата. Бугарска команда је оценила да се савезничке војске припремају на концентрично
дејство ка престоници па су пожурили да 31. јула потпишу примирје.

12. Односи великих сила према Другом балканском рату

Бугарска је због своје ратоборне политике изгубила симпатије у већем делу Европе. Скоро све
силе изјасинле су се за политику немешања. Још пре почетка рата енглеска и француска влада
споразумеле су се о локализовању рата. Русија и Немачка такође су се определиле за неутралност.
Једино је Аустро-Угарска показала спремност да Бугарској пружи помоћ. Немачка није
подржавала овакав став Аустро-Угарске. Италија је такође била против интервенције, па Аустро-
Угаркса без подршке својих савезника није смела да интервенише. Румунија 3. јула објављује
мобилизацију уз изговор заштите румунских интереса. Пошто је остао без помоћи својих
савезника Фердинанд је 3. јула уклонио генерала Савова како би стоврио утисак да је он
самовољно наредио напад на српску и грчку војску. На његово место поставио је Ратка

18
Димитријева, русофила, како би придобио заштиту Русије од Румуније. Руска влада позива
Бугарску да постигне споразум са румунском владом. Стижу претње о нападу и из Турске. Велике
силе су гледале неутрално на могући напад Румуније на Бугарску. Румунија је тражила од Бугарске
да јој преда Добруџу, али Бугарска на то није пристала па је румунска војска 13. јула упала у
Добруџу. Истовремено и турске трупе прелазе линију Енос-Мидија и отпочињу напад на Једрене.
Бугарска тражи помоћ великих сила, али оне пре свега траже да се бугарска одрекне одређених
територија како би дошло до примирја. Фердинанд се окреће Аустро-Угарској сматрајући да их
једино она може спасти од катастрофе. Први кораци били су да се са Румунијом склопи сепаратни
мир и молба Аустро-Угарској да нападне Србију са севера. Наредни корак било је излагање пред
великим силама страдања бугарске војске и народа у областима где је упала труска војска. Русија
је желела да интервенише против Турске, али је наишла на одбијање осатлих великих сила.

13. Преговори о примирју, Букурешки мир и резултати рата

Бугарска је покушала да сву одговрност за рат свали на Србију и Грчку. Међутим, Русија је изјавила
да сва одговрност за рат пада на Бугарску. Данев је желео да обустави ратне операције када је
видео да нападом нису постигли свој циљ, али сада Србија и Грчка нису желеле да обуставе
ратовање.

Руска влада је још на почетку рата покушавла да помири чланице Балканског савеза. Као основу за
примирје предлагала је :

1. да граница између Србије и Бугарске буде повученма између Вардара и Струме тако да
Штип остане Србији
2. да се Грчка територијално повеже са Србијом код Ђевђелије и да се њена граница
продужи на исток до реке Струме.
3. Бугарској би остала источна Македонија са долином Струме

Предлог Русије прихатила је једино Бугарска, али уз захетва да учине све како би Штип, Кочане и
Серез остао Бугарској. Руминија, Србија и Грчка желеле су да наставе војну акцију. Пашић и
Венизелос су се састали у Скопљу 18. јула где су постигли споразум о томе да рат треба завршити
што пре и да је у интересу да се Турска не меша у у рат, да Бугарска мора платилти ратну одштету
и да се румунски, грчки, српски и црногорски опуномоћеници састану у Нишу са бугарским
представником. Бугарска је тражила интервенцију великих сила. Немачка је сматрала да је
најбоље да се зараћене стране састану у Букурешту и уз помоћ посланика великих сила закључе
мир. Русија је успела да убеди Бугарску да пошље своје представнике у Ниш, што је она на крају и
урадила, 20. јула упутила је генерала Паприкова и др Иванчева. Међутим, Грчка и Србија нису
желеле да обуставе ратна дејства пре потисивања мира, јер су сматрали да ће Бугарска склапањем
примирја одуговлачити док не среди унутрашње прилике и ситуацију са Румунијом, а онда опет
напасти Грчку и Србију. На крају Румунија позива све зараћене стране да пошаљу своје делегате у
Букурешт и преговарају о миру. Српска влада пристаје на овај предлог и 25. јула Врховна команда
наредила је обуставу нападних дејстава и прелазак у одбарну.

19
 Букурешки мир

У Букурешту је 30. јула започела мировна конференција између Бугарске са једне стране и Србије,
Грчке и Румуније са друге стране. Захтев Турске да и она учествује на конференцији био је одбијен.
За председника конференције одређен је председник румунске владе Мајореску. На првој
седници донета јеодлука о прекиду непријатељстава на пет дана. Аустро-Угаркса и Италија радиле
су на томе да дође до удаљавања Румуније од Грчке и Србије и потписивања сепаратног мира са
Бугарском. На конференцији је одлучено да се Бугарска састаје посебно са сваком делегацијом, а
да се касније претресају спорна питања.

До састанка румунске и бугарске делегације долази 31. јула. Споразум је потписан 4. јула. Највеће
потешкоће задавала је подела Макеодније између Бугарске, Грчке и Србије. Постојала су два
пројекта: аустријски: српско-бугаркса граница иде реком Вардар тако да десна обала припадне
Србији, а лева, са Брегланицом, Штипом и Кочанима, Бугарксој, а да грчко-бугарска граница буде
повучена тако да доњи ток Струме и морска обала од Кавале до Еноса пирпадне Бугарској, и
руски: српско-бугарска граница иде током Струме и Вардара, тако да Штип припадне Србији, а
Струмица и Кочане Бугарксој, грчко-бугарска граница од Ђевђелије до Драме, тако да Драма и
Серез остану Грчкој.

Српска делегација је тражила да граница иде Струмом и Вардаром до Дорјанског језера и

Ђевђелије. Бугарска упорно тражи Струмицу, Штип и Кочане. На крају је српска делегација
пристала да срумичка долина са Струмицом припадне Бугарској.

Грчка влада је тражила да гранична линија иде од Сереза, Драме до Макри на Егејском мору, како
би Бугарску што више одсекла од Егејског мора. Сукоб се водио око луке Кавале. Русија, Италија и
Аустро-Угарска залагале су се да она припадне Бугарској, док су се Енглеска, Немачка и Француска
залагале да припадне Грчкој. Кавала је на крају припала Грчкој.

Букурешким уговором закљученим 10. августа 1913. године, извршена је коначна подела земаља
ослобођених од Турске у Првом балканском рату. Србија је добила Вардарску Македонију, Косово
и већи део Метохије и део Рашле области. Црна Гора је добила Васојевиће, део Метохије и део
Рашке области. Грчка је добила северни Епир, јужну Македонију, део западне Тракије, полуострво
Халкидик са Солуном и острва у Егејском мору. Бугарска је добила Пиринску Македонију,
Струмицу са околином и део западне и источне Тракије и излаз на Егејско море од ушћа Марице
до ушћа Месте са пристаништем Дедеагачом. Румунија је добила јужну Добруџу. Свака држава
морала је посебно да склопи мир са Турском, док је Турска добила Једренску Тракију.

 Карактер, резултати и последице Другог балканског рата

Други балкански рат је исцрпео људске и материјалне резерве балканских земаља и довео их у
још већу зависност од великих сила. У Србији је погинуло око 30000 људи, у Бугарској 66000, у
Црној Горе 10000. Ратни дуг је био велики, 370 милиона динара. Овај рат није решио сукобе на
Балкану, већ их је још више заоштрио, а постигнут је и циљ Немачке и Аустро-Угарске о разбијању
Балканског савеза.

20
21