Балканске државе и њихови сународници Балканске земље Србија, Грчка, Црна Гора и Бугарска су обновиле своје државе у 19. веку. Велики број њихових сународника живео је и даље на територијама Османског царства. Закони који су гарантовали хришћанима равноправност у царству, нису спровођени, и феудализам, који још увек није био укинут, је оптерећивао живот хришћана на тим просторима. Јавност и влада балканских држава сматрале су да је њихова дужност да ослободе сународнике од турске власти.
Желеле су да прошире своје територије и да протерају Турску
са Балкана.
Да би се то постигло ове земље морале би да склопе савез, јер
ниједна није била довољно јака да сама ратује са Турском.
Свака од њих имала је своје циљеве. Србија је желела да има
излаз на море, Грчка је желела да заузме Солун и део Тракије, Бугарска да се прошири на целу Македонију, а Црна Гора да заузме Скадар и прошири се на север и исток.
Из овога се види да су интереси балканских држава били
супростављени. Tа чињеница је кочила стварање Балканског савеза. Питање Македоније Питање Македоније је питање поделе територија Македоније после ослобођења од турске власти. Она се делила на: Eгејску, Пиринску и Вардарску Македонију. Грчка, Бугарска и Србија су покушавале да локално становништво са тих области придобију. Отварали су школе и слали њихове учитеље и књиге на њиховим језицима. Те државе су слале добровољне чете-комите које су имале задатак да штите то становништво. Источно питање Источно питање, у европској историји, представља дипломатске и политичке проблеме које обухватају болесника са Босфора (Османско царство), јер му је моћ слабила из деценије у деценију. То јест, односи се на слабљење Османског царства и губитак његових територија.
Велике силе бориле су се међу собом
око поделе тог простора на интересне зоне.
Балканске државе ће тек крајем 19. и
почетком 20. века имати већу улогу у решавању тог питања. Стварање Балканског савеза Идеја о стварању Балканског савеза потекла је још од кнеза Михаила који је почео да ради на стварању тог савеза али га је изненадни атентат осујетио у томе.
Склапање савеза балканских држава је
отежавао однос великих сила према Балкану и Турксој. Њима није одговарала ниједна промена постојећег стања.
Балкански савез су чиниле четири државе:
Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора.
Оне су имале за циљ стварање овог савеза
како би протерали Турке са Балкана, а Србија и Црна Гора још су имале за циљ да спрече продор Аустроугарског утицаја . Србија и Бугарска су марта 1912. потписале Уговор о пријатељству и савезу.
Тајним делом уговора Македонија је подељена.
Линија поделе ишла је од Охрида до Криве Паланке. Северно од ове линије припадало би Србији, а источно Бугарској.
О свим спорним питањима, која нису решана
овим споразумом, коначну одлуку би донео руски цар.
После су потписани споразуми имеђу:
Бугарске и Грчке (маја 1912), Бугарске и Црне Горе и Црне Горе и Србије (септембар 1912).
Тиме је завршено стварање савеза.
Милован Миловановић (1863 – 1912) и Иван Гешов (1849 – 1924), сматрају се творцима Балканског савеза. Они су упркос бројним спорним питањима између својих држава успели да постигну заједнички компромис око заједничког интереса – ослобођење Балкана од турске власти. Први балкански рат Први балкански рат почео је 8. октобра 1912, када је Црна Гора објавила рат Турској. Остале савезнице су јој објавиле рат касније и свако је ратовао на свом бојишту. Српска војска је у октобру и новембру однела победе код Куманова и Битоља. Ослобођен је Санџак, Косово и Македонија, а српске трупе су изашле на Јадранско море освојивши и албански град Драч. Бугарска је напредовала али је заустављена код Једрена. Грчка је освојила Солун, а Црна Гора је такође успешно напредовала али је заустављена код Скадра. Лондонска конфереција Лондонска конференција је одржана децембра 1912. године.
Одлуке лондонске конференције:
1. Србија се мора повући са Јадранског мора; добила је околону Призрена, Косово и северни део Рашке. 2. Црна Гора није добила Скадар; добила је околину Пећи, јужни део Рашке области, Плав, Гусиње и мање крајеве северно и јужно од Скадарског језера. 3. Албанија је основана као кнежевина добивши пределе из којих су се морали повући Србија, Црна Гора и Грчка. Наставак рата Након одбијања испуњавања захтева од стране Турске и државног удара у јануару 1913. године, рат је настављен.
У наставку рата Турска изгубила
Једрене, Јањину и Скадар, као и превласт на мору од грчке морнарице.
Турска војска је била потпуно
поражена и потиснута готово до самог Цариграда, због чега је затражла примирје.
Први балкански рат завршен је
Лондонским миром 30. маја 1913. године. Радомир Путник (1847 – 1917) је имао велике заслуге за опремање и модернизацију српске војске крајем 19. и почетком 20. века.
У време балканских ратова и
Првог светског рата био је начелник штаба Врховне команде.
После Кумановске битке 1912.
унапређен је у чин војводе, први у српској војсци. Други балкански рат Незадовољство поделом освојених турских подручја, посебно Македоније, довело је до Другог балканског рата (29. јун – 10. август 1913).
Једна бугарска војна јединица је
29. јуна 1913. године по наређењу генерала С. Кочева напала српске снаге на реци Брегалници, а 30. јуна и грчке снаге на подручју Солуна.
На старни Србије и Грчке стале
су Турска, Црна Гора и Румунија. Бугарска је убрзо била поражена и принуђена на мир у Букурешту 10. августа 1913. године.
Србија је добила источни део
Вардарске Македоније.
Грчка је добила Егејску
Македонију и део Тракије.
Румунија је добила јужну Добруџу.
Турској је враћен Једрене са
околином. Последице балканских ратова Последице и значај балканских ратова: 1. Ослобођење већег дела Балкана од вишевековне турске власти. 2. Територијално проширење балканских држава. 3. Све чланице балканских ратова су претрпеле велике људске и материјалне губитке. 4. Први балкански рат је био ослободилачки, а други свакако освајачки. 5. На ослобођеним територијама укинут је феудални систем. 6. Створена је албанска држава. КРАЈ