Мерсо- апсурдан човек у апсурдном друштву

Увод : „У свету без илузија човек је странац“.

Прича Алберта Каме „Странац“ јесте прича о трагедији човека у сукобу са правилима које
намеће друштво. Ками је говорио да је срећа пролазна, да је живот смртан и да увек треба
ценити срећу. Своје дело он је повезао са Митом о Сизифу, односно да човек цени живот,
радује се иако зна да ће једном нестати. Оно што Ками жели рећи је то да, иако ми људи
живимо у овом апсурдом свету, свесни чињенице да ћемо умрети, ми не знамо прихватити да
ценимо живот. Повезаношћу са митом, Ками жели рећи да једном увиђеном апсурду, треба се
и мора одупрети, без обзира што је крај познат. Он симбол борбе и жељом за животом
проналази у овом миту и својим писањем тежи и показује како је то борити се са апсурдом и
надати се. Главни лик јесте Мерсо. Он је туђи човек, странац у свету у којем живи. Без икаквих
емоција према било коме и било чему, хаотичан човек, чији живот узбуркава једно убиство.
Човек који губи све, како због свог става, тако и због своје равнодушности али ипак јесте
искрен. Убиство Арапина јесте догађај који је разбио монотоност у његовом животу. Можда је
он то урадио јер је тако хтео или је ипак психички нестабилан? Да бисмо разумели Мерсоа,
требамо променити поглед на свет, односно требамо гледати свет онако како га он види.
Почетак свега јесте смрт његове мајке. Он не тугује за мајком, већ на то гледа као неку сметњу у
његовим свакодневним активностима. Свако тугује за губитком вољене особе а он је остао
равнодушан.Има и околности које се намећу, односно има оних који жале његову мајку а има и
оних који тугују само зато што се то у том тренутку намеће. Његов опсурд лежи у: „ Свакако
мајку сам много волео, али то не значи ништа. Сва здрава бића прижељкују мање-више смрт
оних које воле“. И на крају њему се не суди за убиство, њему се суди због његове
равнодушности на мајчиној сахрани. Долазимо до питања, да ли је он крив што није му
пружена довољно мајчинска нежност и самим тим довела његову личност до ове тачке. Он на
своју смрт гледа на нешто што се не може избећи ни променити. Можда и јесте апсурд то што
живимо а свесни смо чињенице да ћемо умрети. Али мислим да је већи апсурд то што
избегавамо живот због сугурног краја истог. И не требамо и не смемо кривити Мерсоа.

Закључак: „Извлачим из апсурда три закључка: свој револт, своју слободу и своју страст. Самом
игром свести претварам у животно правило оно што је позив на смрт, тако одбацујем
самоубиство“