1

Нишкa бунa 1841. године

Бурни политички догађаји до којих је дошло почетком 19. века, покренули су

не само процес националне и друштвене еманципације српског народа већ и његово
државно и политичко организовање. Српска револуција (1804), започела је процес
револуционарног решавања српског националног питања чијом је афирмацијом
настала нова епоха у историји балканских народа. Оно је с једне стране усмерило
ослободилчку борбу не само у правцу ослобођења од отоманске превласти и добијање
независности, већ је с друге стране увело српски национални покрет, као незаобилазни
фактор у решавњу Источног питања на Балканском полуострву.
Од средњег века па до почетка српског устанка 1804. године, под Србијом су
подразумеване области које су обухватале простор од Београда до Велеса и од
Кладова до малисорских планина. Стварањем устаничке државе на северу Србије
јавља се ново поимање њених граница. Када је после другог устанка кнез Милош
упорним и стрпљивим радом настојао да од турског београдског пашалука створи
аутономну кнежевину у границама одређеним Букурешким мировним уговором, све
српске области, које су остале ван граница трибутарне српске кнежевине добиле су
нов назив. Још 1818. године, Вук Караџић је све области јужно и југозападно од
Милошеве Србије, које су се налазиле између речних токова Дрине, Лима и слива
Јужне Мораве, назвао заједничким именом Стара Србија. Стварање нове српске
државе је за српски народ у Јужној и Старој Србији било од изузетног значаја. Они су
у њој видели почетак обнављања давно изгубљене српске државе и веровали су да ће
она учинити све како би се они ослободили од вишевековне турске власти.
Када су се у првим деценијама 19. века, балканске државе ослобађале од
отоманске управе, оне су то урадиле само на једном делу своје територије, одвојивши
се тако од делова свога народа. То је довело до тога, да је њивох развитак ишао
другачијим путем у односу на њихове сународнике који су остали у Турској.
Најупечатљивији пример у томе представљао је српски народ. За веома кратко време
Србија је од заосталог полутурског пашалука постала савремена грађанска држава са
 2

организованом управом и судством и са осмишљеном привредном, просветном и

националном политиком. Иако је у то време српски народ био разједињен и налазио се
у неколико држава, Срби су се осећали као духовна и национална целина и желели су
да се што пре уједине. Кнежевина Србија осећала је обавезу према свим српским
неослобођеним крајевма и настојала је онолико колико су јој то прилике и могућности
дозвољавале, да им помогне.
Иако мала по територији коју је заузимала, обновљена српска држава је из себе
зрачила ослободилачку идеју која је захватала све неослобођене крајеве српског
етничког простора, нарочито оне под турском влашћу. Утицај ослободилачке
политике Србије, осећао се на широком простору од Босанске крајине и Херцеговине
на западу, па преко Старе Србије и Шоплука све до бугарских и македонских области
на истоку.
Прве деценије 19. века, донеле су на простор Старе Србије веома озбиљну
политичку ситуацију. Из страха да се пламен српског устанка не прошири на ове
области, турске власти су завеле строг репресиван режим према српском
становништву. Страховање турских властодржаца да ће Карађорђеви устаници, а
потом и дипломатска вештина кнеза Милоша Обреновића угрозити територије под
њиховом влашћу, покренули су таласе прогона над тамошњим српским
становништвом. Главна улога чувара турских граница била је поверена Арбанасима
муслиманима. Како су се они у борбама против Срба у Првом и Другом устанку већ
доказали као лојални поданици Турског царства, њихова обавеза је била да пазе на
бунтовно српско становништво, које ће у Турској, кроз цео 19. век, пратити обележје
да је непоуздан и превратнички елеменат.
Главно обележије политичке ситуације у Старој Србији у првим деценијама
19.века била је анархија. Јавна безбедност скоро да није ни постојала. Путеве су
контролисале банде разбојника, па се по друмовима могло кретати само уз јаку
оружану пратњу турских заптија, или уз заштиту локалних ага и бегова који су
контролисали делове саобраћајница које су пролазиле кроз њихове поседе. Двадесетих
година 19. века, на овим просторима воде се прави мали феудални ратови око тога ко
ће загосподарити овим областима и под своју власт ставити на стотине српских села. У
борби за стицање политичког и административног утицаја у турском систему власти,
жестоко су се сукобљавале најмоћније турско-арбанашке феудалне породице. У овим
сударима највише су страдали српски сељаци који су у вихору ратног разарања губили
све што су поседовали а не ретко и свој живот.
 3

Први и Други српски устанак, устанци Хетерије у Влашкој, Молдавији и

Грчкој, сукобљавање Турске и великих сила око грчке кризе, а потом и руско-турски
рат (1828/1829), увели су Балкан и Турску у веома нестабилан политички период.
Устаничке акције започете у Влашкој и Молдавији почетком марта 1821. године,
имале су снажан одјек у свим областима Балкана које су се налазиле под турском
влашћу. Султан Махмуд II (1809-1839), схвативши да акција хетериста представља
велику опасност за Отоманско царство, наредио је сурово разрачунавање са највишим
представницима грчког свештенства на подручију читавог Царства. Тако је на Ускрс,
22. априла 1821. године, по наређењу великог везира Бендерли Али-паше, обешен
цариградски патријарх Григорије V и шест других црквених великодостојника.
Током априла, Турци су наставили да се разрачунавају са свим хришћанима за
које су сматрали да могу да представљају претњу по безбедност Царства. Чим су
дознале за побуну хетериста турске власти у Нишу су похапсиле многе Србе и почеле
су да узимају таоце. У том првом налету Турака по српским селима, било је
похапшено преко две стотине Срба. Желећи да заплаше Србе и да их одврате од
евентуалне намере да се и они подигну на устанак, Турци су на Ускрс 1821. године
обесили нишког владику Мелентија, проту Стојана Поповића, свештеника Ђорђа
Цинцаревића и више знаментијих Срба.
Да би одржали власт у немирним европским провинцијама, Турци су појачали
своје војно присуство у пограничним областима према Србији. Само пар дана после
убиства цариградског патријаха у Србију је стигла вест да је из Солуна у правцу Ниша
кренула војска у јачини од 5.000 војника, под командом Хусеин-паше Гаваназаоглуа.
Долазак Хусеин-паше у Ниш, појачао је и онако јак притисак турских власти на српско
становништво у овим пределима. Страдње српског становништва у овим крајевима
обележило је прву половину 19.века. Пролазак војске скадарског паше преко
Метохије, Косова и Топлице због ратовања против Руса 1829. године, био је праћен
великим пљачкањем српског становништва. Ситуација је била још гора 1831. и 1832.
године, када се војска босанских муслимана предвођена Хусеин капетан
Градашчевићем уз подршку Арбанаса сукобила са царском војском коју је предводио
велики везир Мехмед Решид-паша. Победник над босанским Турцима и Арбанасима,
Махмуд-паша, повратио је ауторитет Порте у одметнутим пашлуцима европске
Турске. Желећи да смањи утицај феудалаца, Порта је настојала да ојача положај
српског сеоског становништва у Старој Србији. У том циљу је од маја до јуна 1832.
 4

године, било донето неколико уредби које су требале да поправе аграрне односе и
успоре читлучење које је узимало све већи мах.
Међутим и поред свега, положај српског сеоског становништва остао је
непромењен. Зато је Порта чим је сломила отпор капетана у Босни, предузела акију
сламања моћних арбанашких феудалаца у Старој Србији. Тада су елимисани Махмуд-
паша Ротул, Арслан-паша, Сејфудин-паша и Јашар-паша приштински. Они су били
уклоњени из свих сегмената власти а комплетна покретна и непокретна имовина била
им је конфискована. Управа и организација власти била је поверена војним
заповедницима румелијске војске. Они су почели да заводе централизацију у
управним и пореским пословима, што је у почетку изазвало незадовољство народа,
али је и то било много подношљивије од вишегодишњег терора који су спроводиле
арбанашке паше. Један од већих пропуста централне власти био је тај што се
прикупљање пореза није изводило по прописима него се издавало под закуп, што је
стварало услове за велике злоупотребе. Нова администрација се врло брзо
прилагодила „старим навикама“ те је тиме само припремила терен за предстојеће
жестоке сукобе на простору Старе Србије.
Укидање јаничарског реда (1826), затим феудално-управних установа
капетанија у Босанском пашалуку (1835), наследних пашаларских кућа у Старој
Србији и Македонији (30-их и 40-их година 19. века), представљали су крупан корак у
напорима Цариграда да изврши централизацију власти. Укидање тимарско-спахијског
система рушило је из темеља основе шеријатског права и установа на којима се
налазила Отоманска империја. Све ово, је изазвало велики отпор конзервативних
слојева у Турској што је довело до масовних опозиционих сепаратистичких
антиреформних покрета који се јављају у европском делу Турског царства. Борба
против увођења реформи, била је борба за очување старог поретка. Феудални
господари су у модернизацији Турске гледали напуштање старих исламских традиција
и крњење својих личних права. Арбанашке паше су на све могуће начине покушавале
да задрже свој повлашћени положај и нису дозвољавале никакво побољшање положаја
хришћана, па макар оно било и симболично. Борба која се тада заметнула, трајала је
све до средине 19.века, све док Порта, због сукоба са Русијом у Кримском рату није у
извесној мери, ради смиривања унутрашње ситуације, попустила у свом радикализму.
Крупни историјски догађаји који су задесили Османско царство на Балкану с
краја 18. и почетком 19. века, приморали су Турску да мобилише снаге како би
задржала своје преостале европске територије. У жељи да територију Старе Србије,
 5

која је за опстанак турске власти на Балкану била од изузетне важности, учине што
сигурнијом, турске власти су вршиле снажан притисак на српско становништво, не
били га раселиле или исламизовале. Главна улога у овим плановима била је поверена
исламизованим Арбанасима. Верски прозелитизам ислама, владајуће државне религије
у Турској, искључиво је био усмерен ка повећању броја муслимана. Поред
исламизације Срба, то је подразумевало и довођење муслиманског арбанашког
становништва и његово насељавање на простор Старе Србије. Турске власти су
директно подстицале насељавање Арбанаса јер су им то налагали њихови политички
интереси. Досељени Арбанаси постајали су ослонац турске власти и одлучни борци за
очување интегритета Турске царевине на овом делу Балкана. Исламизирани Арбанаси
постали су најсуровије и најснажније оруђе за исламизацију и покоравање хришћанске
раје. Предвођен племенским главарима, непросвећени арбанашки народ, се без
формиране националне свести, према православним хришћанима постављао као
повлашћени муслимански господар према обесправљеној раји, показивајући притом и
расну нетрпељивост. Исламизовани Арбанаси су били најупорнији бранитељи старог
поретка и османлијског легитимитета на Балканском полуострву.
Познато је да су се арбанашке чете као најамни одреди бориле у редовима
турске војске а Арбанаси су били и припадници локалне полиције и одани сарадници
турских управних власти. У време Првог и Другог српског устанка, учешће арбанашке
управно-феудалне структуре бегова и пашалара, заповедника јаничарских орта, као и
башиболучких одреда било је изузетно велико. Ударне јединице у сузбијању
националних покрета и устанака кроз читаву прву половину 19. века биле су
састављене скоро искључиво од Арбанаса муслимана. Награду за верност у служби
представљало је несметано вршење злочина над незаштићеним српским
становништвом. За своје зулуме учињене над Србима, Арбанаси или нису одговарали
уопште, или су одговарали само симболично.
У свом продирању на исток, Арбанаси су долазили као муслимани. Изузетак је
био учињен само приликом насељавања мањег броја припадника племена Малисора и
Миридита, који су одмах по доласку у Метохију прешли у ислам. Предпоставља се да
је у првим деценијама 19.века, већ око 70% Арбанса било исламизовано. Треба још
напоменути да исламизација међу Арбнасима није као код потурчених Срба довела до
губитка језика и народности. Осећање припадности арбанашком народу очувано
племенском традицијом, уклопило се у конфесионално опредељење исламског
 6

друштва. Доласком на ове просторе Арбанси муслимани су прихватили духовни

живот Оријента и многоструко се повезали са Турском царевином.
Правци миграционог кретања Арбанаса били су: Метохија, Косово, област
Старог Раса, долине река Јабланице, Косанице, Топлице, Прешевске Моравице као и
област Врањског поморавља. Арбанашка колонизација српских земаља била је
изведена уз подршку и подстицај турских власти, које су из политичких и
стратегијских разлога помагале колонизацију муслимана на осетљивим тачкама и
правцима. Циљ арбанашке колонизације био је цепање етничке компактности српског
народа и исламизација ових области и до ње није дошло услед демографске експлозије
и пренасељености северне Албаније, како су тврдили поједини послератни
историчари. Долазак муслиманско-арбанашких колониста требао је да прекине додир
између српског народа на северу и југу, да спречава ослободилачки процес међу
хришћанима и да осигурава присуство турских власти дуж важних стратегијских
комуникација. Наоружани исламом, у заузимању територија, Арбанаси су били врло
безобзирни и нису презали ни од каквих злочина. Уколико би у заузимању земље за
своја насеља наишли на отпор, њихова агресивност је била окрутнија и крволочнија.
Арбанашка колонизација западних делова Прокупачке, Лесковачке и Врањске казе и
истовремено наметање читлук-сахибијских господара и сеоских субаша, променило је
живот сеоског српског становништва у тим областима.
Арбанаси који су били насељени у сливу Топлице, били су подељени у седам
фисова или племена. То су били фисови: Сопа, Краснићи, Бериша, Жера, Кељменди,
Битићи и Хоти. Најбројније племе био је фис Краснићи а најмање Битићи. Њихово
присуство нарочито је било јако у горњој Топлици. Дуж главних саобраћајница
налазиле су се арбанашке куле из којих су кретали походи пљачкашких чета. Ту су
довођени заробљеници који су пуштани тек када би за њих био плаћен откуп.
Арбанашки фисовски поглавари су уз подршку племенских чета потпуно елиминисали
утицај турских власти стварајући неку врсту поретка који је представљао мешавину
арбанашког обичајног права, шеријата и хајдучких навика. Пишући о приликама које
су владале у овим областима пре ослобођења, српски историчар Милан Ђ. Милићевић
истиче да је Топлица била територија без закона у којој је правду кројио арбанашки
јатаган. Крећући се долином Топлице, арбанашки насељеници су избили на Јужну
Мораву и стигли надомак Ниша. Најудаљенија српска села у близини Ниша у које су
Арбанаси продрли била су: Влахово, Лукомир, Кординци, Џигољ, Клисурица, Горња и
Доња Девча, као и Ново Село. Арбанашких насеља било је и на простору на коме се
 7

развијала нова српска држава: у Алексинцу, Свилајнцу и Ћуприји. Свугде где их је

било, вршили су велика насиља. Од свих ових Арбанаса најагресивнији су били они из
Ћуприје, који су у својим пљачкашким нападима насртали не само на Србе већ и на
Турке. Ове Арбанасе је по доношењу хатишерифа из 1833. године, раселио кнез
Милош купјући њихова имања,често по вишеструкој вредности од стварне.
Слабљење политичке моћи Отоманског царства нагризало је традиционалне
структуре турског исламског друштва. Некадашња велика сила, од које је страховала
хришћанска Европа, сада није била у стању да се одупре ни много слабијим
противницима. За Отоманско царство је 1839. година била веома критична. Мехмед
Алија је побеђивао турске армије, османска флота се предала египатском намеснику, а
он је осетивши да се ближи крај Турској империји, запретио и самом Цариграду.
Османско царство је од тежих последица спасила само интервенција великих сила. Из
обзира према њима и верујући да у реформама лежи једини спас за очување турске
државе млади султан Абдул Меџид је 3.новембра 1839. године објавио хатишериф од
Гилхане.
Овај хатишериф предвиђао је: централизацију власти, борбу против корупције,
реорганизацију фискалног система, судства и просвете, гаранцију за сигурност, живот,
част и имовину свих отоманских поданика и обавезни војни рок. Војничка обавеза
важила је за све отоманске грађане и трајала је од четири до пет година. Хатишерифом
од Гилхане, Турска је изједначила хришћане са муслиманима и одобрила им је право
на језик, веру и школовање. Први пут од оснивања турске државе, хришћани су били
изједначени са муслиманима и добили су право да чак стичу и имања. Међутим и
поред свих ових промена, хришћани су у Турској и даље представљали људе другог
реда, и налазили су се под директном доминацијом турско-муслиманских феудалаца.
То је нарочито било изражено у планинским крајевима Старе Србије и Румелије где
Танзимат никада није био примењен. Гилханским хатишерифом у Турској је био
укинут спахијско-тимарски систем уместо кога је озакоњен читлук-сахибијски
систем. Читлучење је било најинтензивније у областима где је живело мешовито
српско-арбанашко становништво. Читлук-сахибије су били Арбанаси и Турци а
чивчије Срби. Гилханским хатишерифом спахије су изгубиле право на десетак а као
надокнаду за то, добили су доживотно издржавање из државне касе. Десетак, међутим
никада није био укинут. Он је припао држави с том разликом, што је његово
сакупљање лицитацијом продавано у закуп приватним лицима која су обично била
бивше спахије, што је стварало могућности за велике злоупотребе.
 8

Прокламовање једнаких права свих грађана у Турској било је више формално

него стварно. Турски правни систем заснован на шеријату, одузимао је хришћанима а
самим тим и српском становништву у Турској, положај равноправних грађана. Оно
што је додатно отежавало и иначе тешко стање у Турској били су зулуми које су
чинили не само качаци и хајтарлије, већ и локални органи турских власти који се ни по
чему нису разликовали од друмских разбојника. Царски хатишерифи и фермани
свечано читани по дворовима били су исувише далеко од Старе Србије да би
променили ствари на боље. Проглашење Гилханског хатишерифа тешко је погодило
муслимане широм Турске, а нарочито у Босни, Херцеговини, Старој Србији и
Румелији. У борби против увођења реформи, најоштрији су били арбанашко-турски
феудалци и бројна фанатизована улема. Антиреформаторска пропаганда захватила је
све слојеве муслиманског друштва и она је за ново стање окривљивала искључиво
хришћане, због којих је, како се говорило, кренуо читав реформни рад. Стара верска
мржања према хришћанима добила је нови подстицај, што је довело до новог погрома
немуслиманског становништва у пограничним пашалуцима.
Како је турска централна власт показивала немоћ а у извесној мери и
незаинтересованост да контролише рад својих провинцијских чиновника, рубне делове
турских европских територија захватила је потпуна анархија. Ситуација је нарочито
била тешка на територији Нишког санџака којим је управљао мухафиз Мустафа Сабри
паша, који је остао упамћен као велики противник српског хришћанског
становништва. Наклоњен алкохолу и похлепи за новцем, Сабри паша је сву своју
активност усмерио искључиво у правцу личног богаћења. Његов негативни пример
следили су његови потчињени чиновници широм Нишке, Лесковачке и Прокупачке
нахије. Све ово је стварало општу неизвесност код Срба, која се врло брзо претворила
у страх и колективни осећај потпуне несигурности, који је захватио не само сеоско
становништво већ и становнике Лесковца, Пирота и Ниша. Одлуке хатишерифа из
Гилхане не само да нису довеле до побољшања положаја српског становништва у
Турској, него су га напротив погоршале у сваком погледу. Прогањање и експлоатација
српског становништва у Нишком пашалуку, које је прелазило у отворен терор, имало
је обележје пљачке и одмазде. Од краја 1839. године, па до пролећа 1841. године у
Нишком пашалуку се водила једна планирана кампања која је прерасла у физичко и
економско уништавање српских насеља и крајева. Широм пашалука крстариле су
башибозлучке чете које су свакодневно насртале на незаштићено и ненаоружано
српско становништво. У овим нападима предњачили су Арбанаси. Одлуке Гилханског
 9

хатишерифа изазвале су јануара 1840. године велики покрет Арбанаса. Талас

незадовољства кренуо је из области Лаба и Голеша и затим се великом брзином
проширио на читаву Стару Србију. Незадовољни Арбанси су из неколико вароши
протерали царске чиновнике, а затим су свој бес усмерили на тамошње српско
становништво.
Њихове чете преплавиле су Нишки пашалук вршећи притом свакојаке злочине.
Тако је за веома кратко време у Прокупачкој нахији било убијено преко двадест
најистакнутијих српских домаћина. Паљевине, пљачкање, отмице ради исламизације и
силовања биле су свакодневна појава. О томе колико је аграно-правни и друштвени
живот српског становништва у Турској у првој половини 19. века био тежак, види се и
из појаве исламизације, која је била присутна у свим крајевима Старе Србије. Иако
турски закони званично нису одобравали исламизацију обласни и месни господари су
на томе радили непрекидно, све до краја турске власти на Балкану. И поред тога што
званично нису одобравале исламизацију, турске централне власти су путем
перманентног притиска који су вршиле над хришћанском становништво, индиректно
форсирале исламизацију. На отмицу и турчење српске девојке се и међу Арбанасима и
међу Турцима гледало као на херојско дело. Турчењем српске девојке Арбанси су
међу својим саплеменицима стицали углед великих јунака који на прави начин шире
ратничку славу свог племена. Истовремено, отети и у ислам превести хришћанку,
представљало је прави начин, на који је муслиман могао да угоди пророку Мухамеду и
свемоћном Алаху. Отимање српске деце и девојака и покушаји насилне иламизације,
били су присутни у свим српским областима које су у ово време још увек биле под
турском управом. Тако је према извештају руског конзула у Битољу, у периоду од
1861. до 1864. године, у Нишком санџаку било насилно преобраћено у ислам 360
српских девојака а све се то дешавало, како је писао руски конзул „на само пар корака
од српске границе“.
Своју безобзирност Арбанси су показивали на сваком кораку. Један од
упечатљивијих примера арбанашке безобзирности био је догађај који се збио у
Прокупљу, где су Арбанаси у тамошњој цркви силовали три отете српске девојке.
Извештавајући српског кнеза о арбанашким злочинима, Попечитељ внутрених дела
пуковник кавалир Ђорђе Протић је писао да се мора наћи начин да арбанашки напади
престану или ће у супротном српски народ нестати са ових простора. Турске власти су
потпуно незаинтересовано посматрале све ово што се дешавало и нису показивале
жељу за било каквом инетервенцијом. Позивање српске раје на Гилхански хатишериф
 10

није имало никакав ефекат и само је још више провоцирало Арбанасе и Турке и
подстицало их на нове нападе.
Почетком јуна 1840. године, дуж српско-турске границе, на потезу од Мокре
Горе до Алексинца појавиле су се арбанашке чете које су бројале од 200 до 300 људи.
Ове чете запоселе су главне саобраћајнице и нападале трговце који су због трговачких
послова одлазили из Србије у Турску и обратно. Ови напади су потпуно пресекли
проток робе јер су српски трговци из страха да их Арбанаси не опљачкају и убију
престали да одлазе у Турску. У овим нападима Арбанаси су често нападали и српска
села са обе стране границе. Тако је јула 1840. године већа група Арбанаса у намери да
нападне и опљачка село Дунишић упала на територију Кнежевине Србије. Српски
погранични органи на време су уочили ову групу, тако да су Арбанаси наишли на јак
отпор и уз значајне губитке су били одбачени назад у Турску.
Упоредо са насиљима турских власти и Арбанаса, српско становништво у
Нишком пашалуку тешко су погодили новчани и феудални намети које су турске
власти наметнуле одмах после доношења Гилханског хатишерифа. Тако је почетком
1840. године, Мустафа Сабри паша наредио сакупљање пореза по квити од 8 гроша и
12 пара, што је представљало повећања пореза за око 150%. Новчани намети
увећавани су и тако што су наплаћивани по два пута. Приликом наплаћивања пореза
сељацима нису биле издаване потврде тако да они нису могли да докажу да су платили
порез, те су због тога, један исти порез морали да плаћају два пута. Осим новчаних
дажбина сељаци су морали да дају и велики кулук. Тако је свако српско домаћинство у
околини Лесковца својим муслиманским господарима морало да даје и по 100 радних
дана кулука годишње. Све ово је представљало велики притисак на српско сеоско
становништво и неминовно доводило до даљег пропадања српског сеоског газдинства.
Тешко стање у пограничним пашалуцима изазвано арбанашким побунама и
свакодневним зулумима драстично су погоршали положај српског народа. Сама
близина слободне Србије била је превелико искушење за старо-србијанце. Уместо да
подстиче чврстину и снагу, близина српске границе је код Срба из Турске изазивала
жељу да се бекством спасу мука и муслиманског злостављања. У току пролећа и лета
1840. године, начелници пограничних округа обавештавали су српску владу о
преласку бројних српских породица из Турске у Србију. Долазак старо-србијанаца у
Кнежевину је био толико интензиван да су српски гранични органи имали велики
проблем око смештаја и даљег упућивања избеглих Срба.
 11

Период од 1821. до 1840. године, показао је да турске власти упркос

прокламованим реформама и обећањима даваним великим силама немају намеру да
поправе положај хришћанског становништва у европском делу Турске. С обзиром на
то, српски народ у северном делу Старе Србије спас од самовоље, зулума и економске
експлоатације видео је у подизању великог устанка. Почетком маја 1840.године, група
српских првака предвођена трговцем Николом Филиповићем пребегла је у Кнежевину
Србију. У разговору вођеним са кнезом Михаилом и представницима српске владе они
су изјавили да више неће трпети турске зулуме и да ће се подићи на оружје. Међутим,
упркос великој нади коју су полагали у светлог кнеза и ослободилачку Србију,
окупљеним првацима је одговорено да „се од Сербије никаквој помоћи не надају те да
се добро узму у памет како их не би снашло још веће зло“.
Овакав одговор српских власти није обесхрабрио Србе из Турске, па је
средином лета 1840 године кренула нова иницијатива о подизању буне против турских
власти. Главни иницијатор био је свештеник Ђорђе Јанковић из Пољанице. Он је
заједно са Стојаном Здравковићем, Илијом Стефановићем, Николом Стојиљковићем,
Јованом Стриковићем и свешетником Симоном Стефановићем из Власотинца почео да
ствара устаничку организацију која је врло брзо нарасла на око 600 завереника
углавном из села Кукавнице, Грабовнице и Козара. Пар недеља касније рад ове
устаничке организације обухватио је бројна српска села широм Нишке, Лесковачке и
Прокупачке нахије, тако да је број српских завереника нарастао на неколико хиљада
људи.
Почетком октобра, Ђорђе Јанковић је прешао у Србију где је представницима
српских власти предао списак турских и арбанашких зулума почињених над српским
становништвом Лесковачке и Прокупачке нахије. Ова документа су потом преко
српског капућехаје Јована Германа била достављена руској амбасади у Цариграду као
и осталим представницима великих сила. После овога, Јанковић се није вратио натраг
у Турску, већ је остао у Србији, где је почео да ради на организовању Срба досељених
из Турске. Поред тога, он је активно радио и на придобијању чиновника из редова
високих државних служби, што само по себи указује да се прилком припремања
Нишке буне радило веома озбиљно и темељно.
Радећи на припреми буне, Ђорђе Јанковић је најбоље сараднике нашао у
Милоју Јовановићу, трговцу из Каменице и Станку Атанацковићу-Бојаџији, трговцу из
Власотинца. Милоје Јовановић је био знаменити српски национални радник и један од
организтора побуне која је јануара 1835. године избила у околини Ниша. Ова побуна је
 12

трајала кратко и била је сурово угушена од стране турске војске и арабанашког

башибозлука. Милоје Јовановић и Станко Атанасковић су одржавали контакте са
Ђорђем Јанковићем преко српске пограничне службе и са знањем представника српске
власти у Алексинцу. Крајем 1840. године било је одржано неколико таквих састанака.
Како је време одмицало Милоје Јовановић и Станко Атанасковић постали су носиоци
припрема за подизање народа на оружије-први у нишком, а други у лесковачком крају.
Почетком 1841. године, Милоје Јовановић и његови сарадници започели су
прикупљање новца за куповину оружија, муниције и опреме неопходне за предстојеће
сукобе са Турцима. Акција прикупљања новца трајала је два месеца и том приликом
српски заверници су сакупили суму од 855.000 гроша. Овај новац је био депонован у
манастиру Св. Јована код Горњег Матејевца.
Што се време за подизање буне више приближавало, то су контакти
представника народа из околине Ниша и српских органа власти постајали чешћи.
Попечитељство иностраних дела располагало је свим информацијама о устаничким
припремама Срба, док је књегиња Љубица саветовала Србе из Нишког пашалука да
сачекају топлије пролећне дане, па да тек онда устану на оружје. Све ово је
недвосмислено показивало да се Кнежевина Србија према предстојећој побуну Срба у
Турској, у најмању руку односила благонаклоно. То је умогоме олакшало преношење
оружја и муниције, које је нарочито било интензивно у последњој декади марта.
У пролеће 1841. године, избио је велики народни устанак у нишко-лесковачком
крају и у суседним областима данашње западне Бугарске и јужне Србије. Устанак је
избио изненада и обухватио је не само велику територију већ и бројно становништво
чији се број процењивао на најмање сто хиљада. Устанак је захватио широк простор
од српске границе до Грделичке клисуре и од северних врањских села до пиротске
Лужнице, Високог и Власине, а делимично је обухватио и сеоско становништво
Берковачке, Белограчичке, Кулске и Ломпаланачке казе Видинског санџака. По неким
сведочењима, овај устанак такође је захватио и поједина српска села Кумановске
нахије Скопског санџака. Велики устанак Срба у Нишком санџаку почео је 5. априла
на „Томину недељу“, најпре у доњем Понишављу, са центрима у Горњем Матејевцу и
Каменици, а потом се одмах пренео и на остале делове Прокупачке, Лесковачке,
Врањске, Пиротске и Берковачке нахије. Устанак је проглашен на народном сабору
код горњоматејевачке цркве у присуству око 150 људи. За вођу устанка био је
проглашен Милоје Јовановић. Окупљени Срби на скупу код Горњег Матејевца донели
су одлуку да нишком Мустафа Сабри паши упуте захтев да на преговоре са њима
 13

пошаље делегацију коју би сачињавали: нишки мухасил, шеф пореског одељења и

вилајетске коџобаше Станко Милосављевић и Цветан из Топонице, ради регулисања
пореза и бесправног боравка турских војника по селима. Не желевши да коџобаше
изложи гневу побуњених сељака, Сабри паша их није послао у Матејевце. Уместо њих
он је сутрадан (6.априла), послао делегацију састављену од три Турчина, два
свештеника и три грађанина-хришћанина. Милоје Јовановић, међутим, није хтео са
њима да преговара. Он је пашине изасланике задржао код себе и само је једног
свештеника вратио паши. Тиме је прекид између побуњених Срба и Турака био
потпун.
Када су пропали преговори, устаници су решили да се оружано обрачунају са
турским властима. Стратегијски план српских устаника у Нишком пашалуку сводио се
на неколико основних циљева: опколити нишку тврђаву, пресећи везе Нишког санџака
са осталим провинцијама Турског царства и елиминисати турске карауле на граници
према Србији и војне посаде размештене у унутрашњости санџака. Устанак је имао
више центара: Заплање су предводили Никола Срндаковић из Горњег Душника и
Стојан Чавдар из Крчимира; власотиначки предео и Власину Станко Атанасковић
Бојаџија и Цека Вучковић; лесковачки крај су водили Ђорђе Јанковић и Коца
Цветковић; пиротску нахију преузели су Јеленић и Ига из Орља, док су врањски
предео повели Сава Божиловић, Цека Манојловић и Миша Бркајлија. Као вођа устанка
у околини Беле Паланке помиње се неки Младен, бивши Карађорђев буљубаша у
Првом устанку.
Устанак је започео силовито. У њему је учествовало најмање осамнаест до
двадест хиљада устаника. Устаници су најпре напали кланац Црвену Реку, где су
растерали Турке и тамо поставили своје страже. Потом су напали и заузели Каменицу
која се налазила на Цариградском друму, и на тај начин су пресекли везе између Ниша
и Цариграда. У овом месту Јовановић је поставио одред од око 150 људи. Устанак се
потом пренео на Мораву, где су у селу Малошишту српски устаници разбили казнени
турски одред који је био послат за смири побуњена српска села. После овог успеха
устаници наступају ка граници и заузимају и спаљују турску караулу у реону села
Дражевца. После тога српски устаници опседају нишку тврђаву и у село Крчимир
шаљу 500 пешака и коњанка као помоћ тамошњим устаничким снагама.
У лесковачкој нахији устаници су у првим данима пресекли најважније саобраћајнице
а потом су заузели важан хан и прелаз на Морави, Корвинград као и прилазе
Грделичкој клисури. После ових успеха српски устаници су опколили Лесковац. Сви
 14

мостови које су устаничке снаге заузеле били су спаљени а турске посаде уништене.
Главни устанички логор у овој области налазио се у Власотинцу, где је било
сконцентрисано око 5000 бораца. У пиротској нахији, главне борбе вођене су око Беле
Паланке. У првим данима устанка српске снаге су из два правца напале и заузеле ову
варошицу и том приликом су заплениле три топа. Пад Беле Палнке у српске руке
изазвао је брзу реакцију Турака који су добивши појачање из Пирота напали устаничке
снаге и приморали их на одступање.
За разлику од осталих нахија Нишког пашалука у којима се устанак успешно
развијао у Прокупачкој нахији ствари су стојале другачије. Разлог за то налазио се у
држању Арбанаса. Чим су добили вест да се српска раја подигла на оружје, они су
мобилисали своје снаге и почели да се сукобљавају са појединим устаничким групама
које су упадале у Топлицу. Арбанаси су такође пооштрили надзор над тамошњим
српским становништвом како би га спречили да се придружи побуни. Успон Нишког
устанка није трајао дуго, свега од шест до седам дана, односно од 5 до 10 априла. За
то време, скоро сва територија на десној обали Јужне Мораве, с изузетком Ниша и
ужег подручија Пирота, до српске границе, и даље према горњем току Нишаве била је
слободна од турске власти. Ја југу је та територија обухватала Власину, Грделичку
Клисуру, део Пољанице као и побрђа планине Кукавице. Међутим, устаничка
територија није дуго остала слободна. Сви успеси устаника десили су се у првих
неколико дана, када је устанак био у замаху.
Почетак Нишког устанка изазвао је код турских власти велико изненађење.
Међутим и поред тога, нишки мухафиз Мустафа Сабри паша није се збунио већ је
одмах предузео све потребне мере како би устанак што пре угушио. Да би добио на
времену, он је послао две депутације на преговоре Милоју Јовановићу у Каменицу,
односно у Горњи Матејевац. Прву депутацију сачињавали су нишки владика и пет
угледних Нишлија, од којих су двојица били Турци, док је друга депутација била
састављена од шесторице хришћана. Милоје Јовановић није имао намеру да преговара
са пашиним изасланицима, тако да су они одмах по доласку у српски логор били
затворени у каменичкој кули.
Истовремено са слањем депутација Милоју Јовановићу, Мустафа Сабри паша је
затражио војну помоћ од врањског и приштинског паше. Побуна Срба у Нишком
пашалуку представљала је велику опасност за опстанак турске власти на Балкану. Због
тога су Турци врло брзо мобилисали своје снаге и из неколико праваца кренули на
устанике. Први напади на српске устанике десили су се у Прокупачкој и Врањској
 15

нахији а затим у Лесковачкој. Српски устанички одреди у Пољаници и Топлици

нашли су се на удару прокупачких и врањских Турака као и арбанашког башибозлука
из Куршумлије и Голака. Заједно са јабланичким Арбанасима које је предводио
познати харачлија Осман бег, они су затим напали на лесковачке и нишке устанике , а
потом и на пиротске и белоградчичке. У лесковачком крају, главне борбе вођене су
код места Ћурлинце, затим на улазу у Грделичку клисуру и код Корвин града. У свим
борбама Турци и Арбанаси су однели победу. Права битка вођена је на ушћу Власине
у Мораву, код села Ћурлинце где се налазило око 3.000 устаника. У оштрој
двочасовној борби Турци су захваљујући артиљерији и коњици разбили устанике и
нанели им велике губитке. У овој борби пало је неколико стотина устаника док су
турски губици износили више десетина мртвих и рањених. Турска војска којој је у
помоћ дошао арбанашки башибозлук из Топлице наставила је наступање у
планинским селима дуж Власине. Српски устаници су пружили жесток отпор али су
били поражени, пошто су били веома слабо наоружани. Лесковачака нахија је била
поново враћена под турску власт, а пут за Ниш деблокиран. У заузетим селима Турци
и Арбанаси су завели велики терор, пљачкали су и палили на сваком кораку.
После сламања устаничких снага у Лесковачкој нахији, турска војска кренула је
у правцу Ниша. Први већи судар десио се у Заплању који су турске снаге напале из два
правца. На српској страни се налазило око 600 људи, док су турске снаге бројале преко
2.000 бораца. Слабо наоружане и војнички неприпремљене, устаничке снаге нису
могле да издрже јаку артиљеријску и пешадијску ватру турске војске па су се у нереду
повукле.У овом судари погинуло је око 180 побуњеника. После успеха који су
постигле у Заплању, турске снаге су се окренуле главним устаничким центрима у
Каменици и Горњем Матејевцу.
Дванаестог априла 1841. године, нишки Мустафа Сабри паша је са 500 Турака и
1.500 Арбанаса напао главни устанички логор код Каменице, где се налазило око 6.000
српских устаника. Српски побуњеници су били веома лоше наоружани о чему говори
податак да је пушку имао сваки десети а било какво друго оружје тек сваки пети
српски устаник. То значи да је 80-90% побуњеника било наоружано секирама, вилама,
срповима и косама. У предстојећем судару са добро наоружаном и увежбаним турско-
арбанашком војском, потпомогнутом артиљеријом српски устаници нису имали
никакаве шансе.
Главни напад је био изведен 12. априла када су турске снаге у жестоком
једночасовном боју разбиле устанике. Увидевши да су Турци надвладали, Милоје
 16

Јовановић се са петнаест најодважнијих сарадника повукао у кулу села Каменице и

наставио са отпором. Пет пута су Турци безуспешно нападали на кулу одакле је
Јовановић пружао отпор. Када је Турцима постало јасно да без великих жртава неће
моћи да освоје кулу довукли су топове и почели атриљеријски напад са три стране.
После 24 часовног бомбардовања отпор је био сломљен а устаници побијени. У боју
код Каменице, Турци и Арбанаси су имали 30 мртвих и око стотинак рањених, док су
устаници имали 300 мртвих и 70 заробљених.
Турске власти нису могле лако да пређу преко устанка хришћанске раје.
Побуњени Срби, не само што су устали против својих феудалних господара, већ су им
задали знатне губитке током трајања устанка. Поред тога, устаници су палили турске
карауле на граници и уништавали турску имовину и због тога су морали бити сурово
кажњени. Тај „посао“ је по замисли Мустафа Сабри паше био поверен његовим
верним Арбанасима. После заузимања каменичке куле, арбанашки башибозлук кренуо
је према српској граници прогонећи српске устанике. Арбанашке чете су се размилеле
по српским селима вршећи притом најмонструозније злочине. Арбанаси су крстарили
по Нишком санџаку, убијали српске домаћине, одводили жену и децу у робље,
пленили стоку и чинили разне зулуме.
У својим нападима на српска села нарочито су се истицали Идриз барјактар са
својим групом од 170 Арбанаса, затим Сејди Менџе који је предводио чету од 250
људи и надалеко по злу чувени Ружди бег са својих 150 Арбанаса. У својим походима
на српска села Арбанаси су односили све што су могли. По писањима српских
пограничних власти читаве области су биле потпуно опустошене. Задовољан улогом
коју су Арбанаси одиграли у сламању Нишке буне, Мустафа Сабри паша је сходно
томе решио да их адекватно награди. Дозволио им је да српско робље, стоку и све
остало што су опљачкали отерају у своја села. Са друге стране, Сабри паша је имао
сасвим другачији став према нишким Турцима. Незадовољан њиховим држањем пре и
за време устанка, он им је наредио да робље и плен који су приграбили предају војним
властима. Овим потезом, Мустафа паша је казнио Турке а истовремено наградио
Арбанасе као верне и одане браниоце Отоманске империје и ислама.
По завршетку устанка турске репресалије су биле страховите. Оне су погодиле
не само устанике, већ и целокупну устаничку територију и њено становништво. Број
убијених Срба није се могао тачно утврдити и он је сасвим сигурно износио неколико
хиљада. Број попаљених српских села био је веома велики. Тако је само у нишком,
лесковачком и северном делу врањског округа до темеља спаљено 225 села. У свом
 17

походу на устаничку територију Арбанаси и Турци нападали су и на српске

манастире. Тако је за веома кратко време било опљачкано и запаљено 16 српских
цркава и манастира. Број избеглих Срба био је веома велики. Само у периоду од 12. до
21. априла у Кнежевину Србију је са устаничке територије пребегло око 10.000 људи.
Ово је била цена коју је српски народ платио како би се ослободио својих феудалних
господара и напокон живео слободним животом.
Иако је Нишка буна трајала кратко она је по много чему а нарочито по својим
последицама представљала прекретницу за ослободилачки покрет Срба у историјској
Старој Србији. Догађаји и збивања из 1841. године превазишли су локални карактер и
по свом значају постали су саставни део националне историје српског народа у 19.
веку.