1

Српска револуција и балкански народи

Први српски устанак 1804. године био је део општег ослободилачког

врења које је захватило Балкан на почетку XIX века. То се манифестовало у
његовој повезаности са покретима суседних балканских народа и њиховог
доприноса ослободилачкој борби Србије. Бугарска је почетком XIX века била
изложена суровој експлоатацији крџалија, одметника и феудалној анархији
која је изазивала отпор бугарског ослободилачког покрета. Изоловани после
Пожунског мира од подршке споља, српски устаници су почетком 1806.
године решили да се ослоне на у унутрашње балканске снаге. Српска
устаничка скупштина у Смедереву донела је одлуку да пренесе устанак у
Босну и у Бугарску. Пораз који су српски устаници нанели Пазваноглуу,
фебруара 1806. године код Соко Бање, изазвао је крваве репресалије над
бугарским становништвом у Видину.
Опасност да побуна у Србији захвати читаво Балканско полуострво
натерала је турске власти да приступе разоружавању становништва које се
вршило уз крваве реперсалије. 1806. године Софроније Врачански основао је
Бугарски ослободилачки комитет у Румунији. 1810. године у оквиру руске
војске образован је бугарски одред који се борио у операцијама преко
Дунава. У српским одредима који су се борили у источној Србији, ратовао је
знатан број бугарских добровољаца. Ове српско-бугарске чете допирале су
1807. године до близу Софије изазивајући покрете сељака западне Бугарске
и подстичући хајдучију у планинама Балкана, Витоше и Родопа. После
 2

потписивања руско-турског примирија у Слобозији августа 1807, у Србију је

наредне 1808. године прешло око 4.000 Бугара, од којих је 800 ступило у
устаничку војску. Слом устанка у Србији 1813. године изазвао је привремени
прекид сарадње српског и бугарског ослободилачког покрета. Њихова
сарадња настављена је касније под новим условима створеним после Другог
српског устанка 1815. године.
Почетком XIX века грчки народ налазио се у предвечерју
ослободилачке револуције. Мореја је успела да се опорави од пустошења
задобијених после устанка 1770. године. Епир је у то време био под влашћу
бунтовног Али-паше од Јањине који се у својој борби против централне
власти ослањао на Грке, Арбанасе и Црногорце. 1808. године Карађорђе и
Родофиникин (руски посланик - изасланик у Србији) послали су Грцима позив
на устанак. Порука је послата на Олимп и довела је до устанка арматола и
клефта априла 1808. године. На чело устанка ставио се свештеник Ентим
Влахавас. Устаници с Олимпа, као и српски, узели су у почекту курс борбе
против одметника Али-паше, тражећи подршку на све стране. Валхавас је са
својим одредима продро у Тесалију, али је код Метеора био поражен.
Много грчких добровољаца учествовало је у српским устаничким
одредима. Епирац Конда учествовао је у ослобађању Београда (1806. године)
док је Ђорђе Олимпиос активно учествовао у борбама против Турака у
Источној Србији. Иницијативом Константина Ипсилантија у Влашкој је
образована такозвана Грчка Легија у којом је учествовало 1500 добровољаца
Грка, Срба, Румуна, Бугара, под командом Николе Пангалоса. Један одред
ове легије учествовао је у бици код Штубика 1807. године где су Срби и Руси
разбили Турке. Са друге стране Балкана, арматол Никотзарос који је гусарио
 3

по Егејском мору у споразуму с командантом руске флоте адмиралом

Сењавином, јула 1807. године, саставио је добровољачки одред од 550 људи
у намери да се од Олимпа преко Македоније пробије до Србије. Надмоћне
турске снаге из Неврокопа и Сереза напале су овај одред и приморале га да
се повуче са тешким губицима.
Српски устаници имали су велику подршку грчких црквених и
фанариотских кругова. Унгаро-влашки митрополит Доситеј Филити скупљао
је и слао устаницима новчане прилоге. Цариградска патријаршија, видински
и београдски митрополити посредовали су између Турака и Срба 1807. и
1808. године. Највеће услуге српским устаницима пружио је влашки кнез
Константин Ипсиланти, који је посредовао између Срба, Русије и Порте.
Радећи на повезивању Грка, Срба и Румуна, Испсиланти је помишљао и на
српски кнежевски престо, који омогућио стварање велике грчко-балканске
државе. У данима критичним за Србију (1813-1815), српски народ је велику
подршку нашао код грофа Каподистрије. На Бечком конгресу 1814. године,
он је српским емигрантима давао драгоцена обавештења и упуства за
дипломатску акцију код великих сила. 1816. године Каподистрија је активно
радио на стварању конфедерације између Влашке, Молдавије и Србије.
Ослободилачки покрети у Румунији испољили су се почетком XIX века
кроз појачану хајдучију и сељачке устанке. Оштра друштвена
диференцијација између доњих јако притиснутих сељачких маса и горњих
бољарских и фанариотских владајућих кругова, изазвала је напоредо
националну и социјалну револуцији. Српски устанак и руско-турски рат 1806-
1812, подстакли су веома јак хајдучки покрет. Његов каснији вођ, Тудор
Владимиреску, учествовао је као припадник румунског одреда руске војске у
 4

здруженим руско-српским војним опеарцијама. 1816. године у Влашкој је

створена прва тајна народно-ослободилачка организација чији је циљ био
ослобођење кнежевине Влашке од Турака. Ова организација бројала је око
150 чланова и била је повезана са ослободилачким покретом у Србији.