ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК

Турска се задужује у Европи, јањичари се одмећу контроли, тиморски

систем пропада. Султан Селим III (1789-1807) је покушао да измени стање у земљи
реформом.
Након аустро-турског рата Султан је положај Срба побољшао у 6 фермана
(1793, 1794 и 1796) којима је утврђен одређен степен српске самоуправе. Кнезови
су сами могли да скупљају порезе. Срби су имали своју војску у случају напада
јањичара. Загарантоване су слобода вероисповести и трговине.
Буна на дахије – Наполеон напада Египат. Султан Селим је био приморан
на делимично одустајање од предузетих реформи, због чега је допустио повратак
јањичара у Београдски пашалук. Јањичари су 1801. погубили Мустафа-пашу у
Београду, након чега су завели страховладу. Дахије: Аганлија, Кучук Алија, Мула
Јусуф и Фочић Мехмед-ага. Четворица дахија су поделили територију Београдског
пашалука на 12 нахија. По селима су прављени ханови. Укинуте су све повластице.
Сви покушаји да се нешто промени, као и жалбе самом султану, остали су
без одјека. 1803. почињу припреме за устанак. Срби су набављали оружије и барут
из јужне аустрије. Након што су ухватили писмо о устанку извршили су сечу
кнезова 4. фебруара 1804. Погубљено је преко 150 српских првака.
То још више подстиче устанак и устаници су се састали на Сретење, 14.
фебруара 1804. у Орашцу. За вођу устанка изабран је Ђорђе-Петровић Карађорђе.
Заклетва је положена пред Атанасијем. Спаљивани су турски ханови. Другог дана
је дошло до првог већег окршаја са Турцима код села Сибница. Устанак се убрзо
проширио по читавом пашалуку.
Почетком маја устаници су држали 10 од 12 нахија Београдског пашалука.
Ради даљих договора окупили су се у селу Остружници код Београда, где је
одржана прва народна скупштина. Донето је неколико важних одлука: да се
опседне Београд, затражи помоћ од Русије и организује суђење по селима.
Портин изасланик, Бећир-паша, заробљен је од стране одметнутих турских
војника, па су Срби морали да плате његов откуп. Он је издао наредбу да се сва
четворица дахија погубе у Адакалеу.
 1805. Порта шаље Хавиз-Пашу у Београдски пашалук да на силу угаси
устанак. Турске трупе су претрпеле тежак пораз од Миленка Стојковића и Петра
Добрњца на Иванковцу. У Смедерево се преместио Совјет.
1806. две војске нападају Србију и око 20 000 турских војника потучено је
на пољу Мишару, недалеко од Шапца. Друга војска кренула је из Ниша. Жестоко
је поражена код Делиграда, недалеко од Алексинца.
Београд је остао један од последњих неослобођених градова. Београд је
освојен 12. децембра 1806, али се Калемегданска тврђава одупирала до Св. Стефана
1807.
Борбе са Турцима 1807-1812; Савезништво са Русијом – 1806. Русија је
објавила рат Турској. Због Руса Срби одбацују изузетно повољне услове Ичковог
мира.
Заједничко ратовање довело је савезничке трупе до Кладова и Видина. У
овим борбама се нарочито истакао Хајдук Вељко. Најтеже битке у целокупном
дотадашњем војевању водиле су се на Штубику и Малајници.
Крајем августа 1807. Русија и Турска су склопиле примирје у Слобозији,
које се прећутно односило и на Србе. Руси су настојали да свој утицај искористе и
на том плану па су упутили у Србију Константина Родофиникина који се залагао за
смањивање Карађорђеве власти и јачање Совјета. Рат је настављен 1809.
Српска војска је започела широку офанзиву на неколико фронтова.
Карађорђе је настојао да се састане са Црногорцима владике Петра I Петровића.
Тада су се устанку придружили босанци. Карађорђев успех на југозападном фронту
био је прекинут због пораза Срба на Морави.
Срби су претрпели страшан пораз у бици на Чегру. Стеван Синђелић
запалио је магацин барута како би спречио продор Турака. Побијено је 3000 Срба.
Од лобања изгинулих српских војника Турци су сазидали Ћеле-кулу. Притекавши у
помоћ Карађорђе је успешно реорганизовао фронт на Морави и до краја јесени
1809. повратио доста изгубљених територија. Руска војна помоћ која је изостала
током године, пружена је у лето 1810.
Турци су истовремено продирали са запада, из Босне. Опседали су Лозницу
која се успешно одупирала захваљујући команди Анте Богићевића. Карађорђеве
снаге притекле су им у помоћ одмах након Варваринске битке. Одлучујући бој
одиграо се 17/18. октобра 1810. на пољу Тичару, код Лознице. Према
Карађорђевим речима битка је трајала 8 сати.
Од краја 1810. до пролећа 1812. настављане су борбе са Турцима у
граничним областима, нарочито према Нишу и босанском пашалуку. Већих битака
није било. Срби су се повезивали са једноплеменицима у Херцеговини, Босни,
Црној Гори и Старој Србији планирајући даље напредовање.
Наполеоново нагомилавање трупа наспрам руских граница натерало је цара
Александра на хитне преговоре са Турцима. Завршени су маја 1812. потписивањем
мира у Букурешту. Нису заборавили своје српске савезнике који су били
обухваћени осмом тачком овог мировног уговора. Устаници дуго нису знали за
постојање овог члана, а потписивање мира доживели су као пораз.
Слом Првог српског устанка 1813 – Све до лета 1813. трајали су
покушаји српских изасланика да исправе одредбу о повратку Турака и предаји
оружја. Османлије нису уступале ни за педаљ тражећи само безусловно
потчињавање. Све време су прикупљали војску и ратне потрепштине за
предстојећи поход на устаничку Србију. Напад је отпочео средином јула 1813. из
три правца: Видина, Ниша и Босне.
Карађорђев одбрамбени план је био заснован на избегавању великих битака,
односно на нападима над мањим турским снагама и повлачењу до природних
утврђења као што су планине и реке. Младен Миловановић је сматрао да им се
треба супротставити на постојећим границама. Његово мишљење је превагнуло.
Источни фронт поверен је Хајдук Вељку, западни Луки Лазаревићу и проти
Матеји, а јужни Вујици Вулићевићу и Станоју Главашу. Карађорђе је са резервом
боравио у Тополи. Његово одсуство са ратишта због болести која је дуго потрајала
имало је пресудну улогу на опште морално и психолошко стање српске војске.
Пред турском силом попустила је српска одбрана на свим правцима.
Делиградски логор Турци су као и 1809. само заобишли настављајући продор
дубоко према северу. Покушај устаничког вожда да изнова организује отпор на
Морави остао је без успеха. Београд је препуштен без борбе. Карађорђе,
попечитељи, војводе и обичан народ потражили су спас од турске одмазде
бежањем у Земун, односно Аустрију. Делиград се одупирао још 6 недеља након
пада Београда, а најдуже су се одржали јужни и југозападни фронт под командом
Антонија Пљакића и Милоша Обреновића.
Слом устаничке Србије је почетком октобра био потпун.

Уређење устаничке Србије – Паралелно са ратним окршајима одвијао се

преображај српског друштвеног, економског, културног, и политичког живота.
Народна револуција рушила је темеље старог поретка. Некадашња спахијска раја
преко ноћи је постала власник земље коју је вековима само обрађивала. Верски и
етнички састав становништва се такође изменио. Стални прилив Срба, Цинцара и
Грка из неослобођених делова царства попуњавао је демографску празнину
изазвану одласком Турака. Преузимање граничних прелаза и царина, као и наплата
трошарине и других пореза богатили су устанички буџет. Нарочито се појачала
трговина са Аустријом, што је допринело богаћењу многих појединаца. Долазак
образованих Срба из „прека“ допринео је културном и образовном уздизању
Српског народа. Отворене су прве школе, међу којима и Доситејева Велика школа
у Београду. За потребе свештенства отворена је Богословија.
Истовремено је текла изградња државних институција. Прва од њих била је
функција „верховног вожда“ коју је до самог краја носио Карађорђе Петровић.
Важан орган власти била је скупштина устаничких старешина која се непрекидно
састајала током читавог устанка на различитим местима: Остружници, Борку,
Смедереву, Београду, Враћевшници. Народне скупштине су имале законодавну
власт и одлучивале су о свим битним питањима: свему што се односило на рат, о
порезима, изасланствима, преговорима, снабдевању и слично. Мање скупштине
одржаване су по нахијама. Остружничка скупштина је на самом почетку
устанка закључила да се „народ не може без суда обдержавати“ 1 па је већ тада
створен Синод који се имао бавити суђењем. Проширењем надлежности
Синод касније преименован у Совјет, па у Правитељствујушчи совјет,
претворио се у централно управно тело. Први председник Совјета био је прота
Матеја Ненадовић.

1
Прота Матеја Ненадовић, Мемоари, Београд 1980.
 Крајем јануара 1811. поново је извршена државна реформа. Наиме,
јасно су раздвојене извршна и судска власт. Правитељствујушчи совјет се
састојао од 6 попечитељстава (министарстава): правосуђа, војних,
унутрашњих и иностраних послова, финансија и просвете. Велики земаљски
суд старао се о правосуђу. За разлику од дотадашњег бирања попечитеља по
нахијама, сада су на положаје долазили наименовањем. На тај начин јачала је
врховна вождова власт.