КАТАНСКА БУНА

Уставобранитељи се нису задовољили абдикацијом кнеза Милоша. Крајњи циљ био

им је уклањање с престола династије Обреновић и успостављање сопствене
олигархијске владавине. Стога су, одмах по доласку кнеза Михаила на престо (1839)
отпочели борбу против њега. У почетку неуспешна, та борба је дала резултате 1842,
када је кнез Михаило после Вучићеве буне био приморан да напусти престо и земљу. За
кнеза је 2. септембра изабран Карађорђев син Александар Карађорђевић, у којем су
уставобранитељи видели фигуру која ће представљати само формалног владара.1

Након обарања кнеза Михаила, уставобранитељи су морали да се посвете

учвршћењу своје власти. Велике силе, нарочито Русија, нису благонаклоно гледале на
промену на престолу. Око новог стања у Србији исплела се мрежа сложених
дипломатских игара; судбина новоупостављеног режима никако није била извесна. Сем
тога, у Србији је остао велики број присталица прогнаних Обреновића. Користећи
нестабилност нове власти, они често склапају завере против режима, уз знање а
понекад и активно учешће обреновићевске емиграције.2

Уз све то, појавило се нејединство у владајућим круговима. Неслагања су била како

личне, тако и начелне, политичке природе. Неки уставобранитељи, попут Стојана
Симића, осећали су зазор од Томе Вучића Перишића и његове превелике моћи, па су
почели да се удаљавају од њега. Осим тога, у редовима државних саветника појавила се
струја незадовољника, која је нагињала Русији и чак прижељкивала повратак кнеза
Михаила на престо. Међу таквима је предњачио Стефан Стефановић Тенка. Остатак
уставобранитељских вођа био је подељен на две фракције – књажевце (кнежеве

1
Више о борби уставобранитеља и кнеза Михаила види у: Д. Страњаковић, Вучићева буна, Београд 1936,
стр. 17–55; А. Ивић, Борба кнеза Михаила против Томе Вучића Перишића од 1840. до 1842, Српски
књижевни гласник књ. XI, св. 2 (1924), стр. 105–114; Н. Попов, Србија и Русија од Кочине крајине до Св.
Андрејевске скупштине I–IV (са руског превели Панта Срећковић, Живојин Жујовић, Алимпије
Васиљевић и Андрија Марјановић), Београд 1870, IV, стр. 1 и даље; Р. Ј. Поповић, Тома Вучић Перишић,
Београд 2003, стр. 109–141; Недовршени мемоар кнеза Михаила о његовој првој владавини (приредио
Јован Димитријевић), Јавор XVII (1890), .
2
Види В. Вучковић, Српска криза у Источном питању 1842–1843, Београд 1957, стр. 52 и даље; В.
Поповић, Метернихова политика на Блиском истоку, Београд 1931, стр. 181–190; Ј. Milićević,
Obrenovićevske zavere na početku ustavobraniteljskog režima 1842–43 godine, Историјски гласник 1 (1956),
стр. 63–76; Исти, Народне скупштине у Србији 1839–1843. године, Зборник филозофског факултета IV–
1 (1957), стр. 157–195; L. de Bystrzonowsky, Sur la Serbie, dans ses rapports européens avec la question d’
Orient, Paris 1845, pp. 163–172; Д. Страњаковић, Влада уставобранитеља 1842–1853: унутрашња и
спољашња политика, Београд 1932, стр. 35–65.
присталице) и вучићевце (следбенике Вучића), међу којима је постојао све видљивији
антагонизам.3

Такве околности обреновићевци су препознали као прилику да васпоставе власт

некадашње династије. Пошто покушаји обарања уставобранитеља у земљи нису дали
резултате, одлучили су да удар овог пута дође из Аустрије. На чело подухвата ставио се
Стојан Јовановић Цукић4, одважни и ватрени присталица кнеза Михаила, који је
претходно већ двапут био хапшен због ковања антиуставобранитељских завера.5

Припреме за упад у Србију вршене су од средине лета 1844. Тим припремама је,
према записима Н. Христића, руководио одбор у чијем су саставу били Стојан
Јовановић, Анастас Јовановић (први српски литограф) и Константин (Коста)
Богдановић, адвокат из Руме и један од најприснијих пријатеља кнеза Михаила.
Врло активни у припремању буне били су и браћа Рајовић – Цветко, министар
унутрашњих послова у време прве владавине кнеза Михаила, и Божидар. По наводима
српске владе, у припремању буне учествовали су и бивши министри из времена владе
кнеза Михаила – Ђорђе Протић и Стефан Радичевић, као и секретар кнеза Милоша
Данило Медаковић. У организовању буне је некаквог удела можда имао и лекар кнеза
Милоша Бартоломео Куниберт. За планове о упаду у Србију знали су скоро сви
виђенији обреновићевци у емиграцији.6

Оружани упад у Србију изискивао је претходну спрему људства и неопходне

опреме – униформи, наоружања и превоза у Србију. Кнез Милош је врло вероватно

3
Ј. Милићевић, Историја Катанске буне (Србија 1844. г.), Зборник Филозофског факултета V–1 (1960),
стр. 270–274; Преписка Илије Гарашанина 1839–1849 (приредио Гргур Јакшић), Београд 1950, 64–65, 74
–75, 80–82, 86–87; А. Николић, Биографија верно својом руком написана, Београд 2002; Д. Медаковић,
Повъстница народа србског од найстарiи времена до године 1850 IV, Нови Сад 1852, стр. 244; Р. Ј.
Поповић, Борба за Крагујевац: значај Крагујевца у политичким борбама у Србији 1839–1848, у:
Крагујевац престоница Србије 1818–1841, зборник радова са научног скупа одржаног 20. Септембра
2006. године у Крагујевцу, Крагујевац 2006, стр. 22.
4
Јовановић је био изданак угледне београдске породице и припадао је првој генерацији студената коју је
српска влада послала у иностранство на студије (1839). Презиме Цукић је додао пошто му је сестра
Марија (Маца) била удата за државног саветника Петра Лазаревића Цукића. Види М. Ђ. Милићевић,
Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Београд 1888, 213; Милићевић, Историја,
стр. 284; Ј. Милинковић Алавантић, Књижевна крађа – Катанска буна у Шапцу 1844. године, Нови Сад
1889, стр. 22–23.
5
Види Milićević, Obrenovićevske zavere, str. 65–66, 71. Јовановић је кнезу Михаилу посветио своју
француску граматику и изјавио да ће увек дати живот за младог ексвладара. Види С. Јовановић,
Французска грамматiка или достаточно упућенъ французски ɛзик и без помоћу учителя учити... и
научити I, Беч 1844, стр. II; Милићевић, Историја, 284–285.
6
Н. Христић, Мемоари 1840–1862 (приредио Витомир Христић), Београд 2006, стр. 79; Страњаковић,
Влада уставобранитеља, стр. 71; М. Subošić, Obrenovićevska emigracija i nemiri u Srbiji (1842–1844), str.
96; А. Гавриловић, За историју Катанске буне, Полиција XIII–XIV (1926), стр. 666; Попов, нав. дело IV,
стр. 215.
новчано потпомогао организацију буне. Припреме за буну је, према неким изворима,
новчано потпомогао и његов брат Јеврем, док је други од браће – Јован, у последњем
тренутку одустао од давања новца. Према забелешци Ј. Милинковића Алавантића,
новац за куповину униформи дао је трговац из Сремске Митровице Димитрије Загла.
Он је завереницима купио лађу којом ће се превести у Србију и унајмио једног сељака
за кормилара.7 Коње су по једном извору купили сами завереници, а по другом су их
добили од румског грофа Пејачевића, великог поштоваоца лика и дела кнеза Михаила.8

Људство за упад у Србију Јовановић је врбовао међу обреновићевским избеглицама

и скитницама из Србије и осталих крајева Турске, настањеним у Аустрији, близу
србијанске границе. Да би их лакше приклонио на опасан подухват, говорио је да су
буну одобрили руски и аустријски цар. Припреме за буну почеле су да се захуктавају
крајем августа. Румски трговац Петар Лакић, кум Косте Богдановића, примио је крајем
августа девет сандука са наоружањем, а почетком септембра још три са наоружањем и
униформама. Примљене сандуке Лакић је прослеђивао Загли. Наоружање и униформе
чувани су у Заглином мацагину, близу обале Саве.9

Завереници су успоставили контакте и са неким људима у Србији. Међу тим људима

налазили су се како већ познате присталице династије Обреновић у Београду и
унутрашњости, тако и појединци који су заузимали високе положаје у државном
апарату. Главни поузданик завереника у Београду била је Марија Цукић, Јовановићева
сестра. Она је око себе окупила један круг терзија, од којих се нарочито истиче
Стојиљко Стојиљковић. Буну су, изгледа, припремали и неки подрумџија Антоније,

7
Тај сељак могао би да буде Стеван Трбојевић, којег је аустријска власт подвргнула кривичном поступку
због учешћа у припремању Катанске буне. Наиме, аустријска власт је после преласка катана у Србију
притворила кормилара брода, а у једном списку лица против којих је вођен процес због помагања
бунтовницима једино је Трбојевић наведен као надничар, док су сви остали окривљени или кордонски
стражари или србијански емигранти. Види Милићевић, Историја, стр. 288; А. Ивић, Из доба Карађорђа
и сина му кнеза Александра, Београд 1926, стр. 117; Исти, Катанска буна 1844. године, год. IV, књ. 14
(1923), стр. 220; Сербске народне новине, бр. 80, 8. X 1844, стр. 319.
8
М. Жујовић, Белешке Младена Жујовића државног саветника, Београд 1902, стр. 92; Н. Летописац
(псеудоним Миленка Вукићевића, примедба У. С.), Катанска буна, Време бр. 292, 12. X 1922; М.
Мојашевић, Јужнословенске теме у Котином листу ,,Allgemeine Zeitung” по дописима Вилхелма Хопеа
(1831–1844): везе немачко-српске Вукове и Вуковог доба, Београд 2001, стр. 448; Страњаковић, Влада
уставобранитеља, стр. 71; Subošić, nav. delo, 94, 101; Милинковић Алавантић, нав. дело, стр. 29;
Христић, нав. дело, стр. 80; М. Алимпић, Живот и рад генерала Ранка Алимпића, Београд 1892, стр. 80. У
питању је свакако гроф Петар Пејачевић (1804–1887), припадник румско-ретфалске лозе те племићке
породице, велики жупан Крижевачке, Вировитичке, Осијечке и Сремске жупаније, посланик у
Хрватском сабору, министар за Хрватску, Славонију и Далмацију у урагској влади, царски и краљевски
коморник.
9
Милићевић, Историја, 285; Христић, нав. дело, стр. 80.
известан број непознатих Београђана и житеља суседних села, нарочито
обреновићевског Великог Села.10

Што се тиче унутрашњости, извесне припреме за подизање буне чињене су у

Шабачком, Подринском и Ваљевском округу. Извесно је да је за буну знао Милош
Богићевић, шурак Јеврема Обреновића и повереник кнеза Михаила у Србији. Он је чак
у неколико наврата прелазио у Земун, Руму и Сремску Митровицу, где се састајао са
завереницима. У самој земљи пак Богићевић се пред Катанску буну састајао са писаром
Јадранског среза Бојом Катићем, писаром Подринског округа Јованом
Штитарчевићем, , бившим начелником Подринског округа Тешманом Солдатовићем,
попом Алексом из Јошаве и његовим братом Антонијем, Дамјаном Јосићем из Слатине
и Живаном Антонићем из Ликодре, од којих су скоро сви после помињани као
учесници Катанске буне. Могуће је да су за планове о буни знали и остали шабачки
истакнути обреновићевци – Матија Симић, Јован Павловић, Панта Ковић и Јован
Тркић, јер су катане очекивале да ће их они дочекати на савској обали приликом
преласка у Србију.11

Завереници су у Ваљевском округу имали неколико својих људи: капетана

Колубарског среза Николу Ракића, игумана манастира Боговађе Гедеона и неког
учитеља. Њихов задатак био је да дочекају катане у Мионици и са једним бројем људи 12
пођу с њима у поход на Крагујевац.13

Од људи из државног апарата врбовани су Стефан Стефановић Тенка и мајор

гарнизоне војске Илија Новаковић. Ако је веровати речима Стијиљка Стојиљковића,
Тенка је од Стојана Јовановића примио 1000 дуката, али је после тражио још толико.
Упутили су га на извесног Петровића из Земуна, али се тај план изјаловио због
Вучићевог повратка у Србију. Илија Новаковић, који је као официр крагујевачког
гарнизона 1842. предао топове, војску и муницију Вучићу и тако значајно допринео
10
Subošić, nav. delo, str. 96–98; Милићевић, нав. дело, стр. 286.
11
Subošić, nav. delo, str. 98–99; Милићевић, нав. дело, стр. 286; Л. Лазаревић, Катанска буна – једна
пресуда, Записи год. I, св. 3 (1927), стр. 164, Христић, нав. дело, стр. 83.
12
Р. Драшковић помиње 500 војника, а Ђ. Протић чак 2000 људи. Први број делује нам вероватније, јер
се тешко може замислити да би један срески начелник успео да скупи толику масу људи, а да то остане
незапажено, тим пре што се радило о познатом обреновићевцу. Види Р. Драшковић, Ваљево у
прошлости: прилози за завичајну историју, Ваљево 1987, стр. 108; Ђ. Протић, Мемоар Ђорђа Протића
из 1854. године, Мешовита грађа XXIV (2005), стр. 106.
13
А. Васиљевић, Моје успомене (приредио Радош Љушић), Београд 1990, стр. 29; Р. Драшковић, нав.
дело, стр. 108; Протић, нав. дело, стр. 106. Касније, када је у Ваљевском округу прикупљано људство за
борбу против катана, Ракић је одвраћао сељаке свог среза од борбе са Јовановићевом војском. Види Ј.
Милићевић, Ваљево за време Катанске буне, Гласник Међуопштинског историјског архива у Ваљеву XII
(1978), стр. 124.
његовој победи у сукобу са кнезом Михаилом, био је спреман да поново промени
страну. Новаковић је био незадовољан због запостављања и шиканирања у служби и
због тога је у разговору са Маријом Цукић изразио готовост да ступи у коло
бунтовника. Услов за то био је да му се исплати извесна свота новца како би могао да
подмити војнике.14 Добивши свега 100 дуката, Новаковић је казао да је то премало и
одустао од учешћа у завери.15

То није био крај неповољним вестима. Крајем августа у Србију су се из

једногодишњег прогонства вратиле перјанице уставобранитељског режима Тома Вучић
Перишић и Аврам Петронијевић. Њихов повратак поколебао је кнеза Милоша. Бивши
владалац тражио је од Јовановића да обустави припреме за буну. Јовановић га,
међутим, није послушао; штавише, уследиле су коначне припреме за опасни подухват.16

Средином септембра. Тада су се учесници подухвата из разних места – Новог Сада,

Великог Бечкерека и других, упутили у Руму. Тамо су неколико дана боравили
сакривени код румског гостионичара Димитрија Дише Димитријевића, Богдановићевог
зета, а део њих се налазио и у подруму куће Петра Лакића. Десет завереника се пред
акцију налазио ван Руме, јер су се са осталима састали тек на Заглиној лађи пред
полазак у Србију. 17

Јовановић је пред акцију накратко отишао у Земун, вероватно да би испитао каква је

могућност да се од тамо пређе у Србију. Ипак се определио за упад у Шабац, пошто је у
том граду било доста обреновићеваца, а и свакако да би док побуњеници бројчано не
ојачају избегао директно сучељавање са владиним снагама, из којег би неминовно
извукао дебљи крај.18

Завереници су ступили у акцију у ноћи између 21. и 22. септембра. Да не би изазвали

подозрење, на место окупљања пошли су у три мање групе. Прво је кренула најмања
група – четири човека обучена у турска одела, а после ње друга, коју су чинили 17

14
Стојиљко Стојановић је на саслушању пред Преким судом прво тврдио да је Новаковић тражио 1000, а
после 3000 дуката. Нисмо склони да поверујемо да су различите суме последица противречности у
Стојиљковићевом исказу. Чини нам се вероватније да је Новаковић твдрио пазар, покушавајући да
измами што више новца. Види Милићевић, нав. дело 286; Subošić, nav. delo, 97.
15
Милићевић, Историја, стр. 286; Subošić, nav. delo, str. 97; Поповић, Вучић, стр. 142; Страњаковић,
Вучићева буна, стр. 57.
16
Христић, нав. дело, стр. 80.
17
Милићевић, Историја, 287; Ј. Димитријевић, Историја Катанске буне у Шапцу, 22. септембра 1844.
год, Нови Сад 1886, стр. 4–5, 10–13; Г. Ј. Гашић, Катанска буна 1844. год, Шабачки гласник бр. 1, 7. I
1929, Божићни додатак за 1928. г. по старом, стр. 1; Ивић, Катанска буна, 213.
18
Милићевић, Историја, стр. 287; Лазаревић, Једна пресуда, стр. 164.
људи у турским оделима. Те две групе су се нашле код Хртковаца, где им се прикључио
царински курир Јохан Штенгл, претходно потплаћен да пропусти заверенике у Србију.
Између Хртковаца и чардака Тополе катане су пресрела двојица кордонских стражара –
Михајло Долинац и Станко Петровић. Штенгл је најпре уперио пиштољ у једног, а
затим спречио другог стражара да отрчи до чардака Тополе и јави шта се догодило.19

Заглина лађа, која се у том тренутку налазила код чардака Гомолаве прекопута
Хртковаца, допловила је на место окупљања. Прве две групе бунтовника укрцале су се
на лађу, заједно са оружјем, колима и коњима. Успут су на себе навлачили униформе, а
Стојан Јовановић их је храбрио тврдњама да између кнеза Александра и Вучића
постоји раздор, да руски цар жели повратак кнеза Михаила на престо, да ће кнез
Михаило ударити на Београд, трговац Хаџи Мија Адамовић на Смедерево итд.20

Прешавши на српску обалу Саве, завереници су довршили пресвлачење и упутили

се према Шапцу, носећи заставу са ликом арханђела Михаила, која је сведочила у чију
корист се побуна подиже.21 Њихова појава у хусарским униформама у Шапцу је
изазвала забуну. Неки Шапчани мислили су да је у њихов град дошла кнежева гарда,
други да је реч о Турцима, трећи да се ради о Швабама. Чуло се и мишљење да су
катане чланови енглеског коњичког друштва које је својевремено боравило у Шапцу, а
једном довитљивом шабачком ђаку пало је на памет да су катане „комедијаши који ће
циркус играти”.22

Међутим, оно што је након тога уследило личило је на све осим на циркуску забаву.
Катане су одмах по доласку у Шабац почеле да траже истакнуте присталице
уставобранитеља, смерајући да их убију. Најважнија мета био је шабачки Конак, где су
се налазили окружно начелство и Суд округа шабачког. Катане су око 9 сати стигле
19
Ивић, Катанска буна, стр. 213; Исти, Из доба Карађорђа, стр. 109.
20
Ивић, Катанска буна, стр. 213; Исти, Из доба Карађорђа, стр. 109; Димитријевић, нав. дело, 30;
Христић, нав. дело, стр. 81. Хаџи Мија је, заиста, са другим познатим обреновићевцем Живком Бркићем
пред акцију катана дошао у Ковин са намером да пређу у Смедерево. Могуће је да су њих двојица
калкулисали са упадом у Србију, чекајући да виде како ће се завршити Јовановићев подухват. Српска
влада је после буне сазнала да је Јовановић одржавао везе и са неким лицима у Малој Влашкој (данашњи
југозападни део Румуније, на граници са Србијом), одакле је такође требало да уследи удар на Србију. Но
видевши пропаст катана, бунтовници из Мале Влашке одустали су од акције. Милићевић, Историја, стр.
287; АС, Књажеско-србска агенција у Букурешту (даље: САБ), предмет бр. 30 за 1845, Докладная
записка, 14. Фебралъа 1845, Букарест.
21
Ивић, Катанска буна, стр. 214; Ивић, Из доба Карађорђа, стр. 110; Д. Самарџић, Војне заставе Срба
до 1918, Београд 1983, стр. 66. Интересантно је да је распоред боја на катанској застави био црвено-бело-
плаво, као што је у Сретењском уставу (1835) било предвиђено за државну заставу Србије. Види
Самарџић, нав. дело, стр. 67.
22
Милићевић, Историја, стр. 289; Ивић, Катанска буна, стр. 215; Исти, Из доба Карађорђа, стр. 111; В.
Јовановић, Успомене (приредио Василије Крестић), Београд 1988, стр. 34.
испред Конака, после чега је Јовановић заповедио окружном начелнику и судијама да
изађу. Уместо окружног начелника Ђуке Стојићевића сишао је помоћник Начелства
Никола Нинић. Пошто је утврдио о коме се ради, Јовановић је својим људима издао
заповест да га убију. Прва жртва је пала.23

Ускоро је пала и друга. То је био председник окружног суда Марко Лазаревић, који
је истрчао из Конака да види шта се догађа испред. Према једној верзији Лазаревић је
убијен зато што није желео да се преда под катански барјак, а према другој се предао,
али је касније у општем метежу покушао да побегне, па је зато убијен. 24 Видевши како
су прошли Нинић и Лазаревић, Стојићевић се забаракадирао на тавану Начелства.
Катане су, заједно са још неким одважним Шапчанима покушале да га ухвате, али
безуспешно. Окружни начелник пружио је отпор и чак убио једног младића који се
упустио у покушај да ухвати Стојићевића.25

Не желећи да изгуби превише времена, Јовановић је оставио Стојићевићево

хватање за касније. Наступила је општа пометња. Катане и разуларена гомила упали су
у Конак и почели да дивљају, уништавају и пљачкају. Јовановић је узео из касе
Начелства 4000 дуката. Окупљеном народу казао је да су кнежеви Милош и Михаило у
Београду, а кнез Александар и Вучић убијени, што је снашло и виђеније
уставобранитељске присталице у Београду, Смедереву и Шапцу. Светина је пропратила
Јовановићев говор узвицима одобравања и тражила да се виђеније присталице
уставобранитеља позатварају и побију.26

23
Димитријевић, нав. дело, стр. 30, 33; Милинковић Алавантић, нав. дело, стр. 42, 46, Христић, нав. дело,
стр. 84; Д. Иванић, Мемаорска проза XVIII и XIX века, Београд 1989, стр. 91.
24
Да је Лазаревић погинуо одмах тврди Н. Христић, а запис о томе постоји и у Сербским народним
новинама. Види Христић, нав. дело, стр. 84; Сербске народне новине, бр. 79, 7. X 1844, стр. 316. С друге
стране, код Милинковића Алавантића и Димитријевића наводи се друга верзија. Види Милинковић
Алавантић, нав. дело, стр. 42–43, 46–47; Димитријевић, нав. дело, стр. 32, 35–36. У званичном извештају
који је Суд округа шабачког упутио Министарству правде наводи се само да су обоица убијени, без
одређења под којим околностима се то догодило. Л. Лазаревић, Кнез Ранко Лазаревић, Браство XX
(1926), стр. 109; С. Р. Филиповић, Подринске војводе (сепарат), Шабац 1968, стр. 70.
25
Милинковић Алавантић, нав. дело, стр. 49; Димитријевић, нав. дело, стр. 34–36; Христић, нав. дело,
стр. 85. Стојићевић се тек пошто је Јовановић напустио Шабац предао Богићевићу, који га је држао у
некој врсти кућног притвора у свом дому, спасивши тако развлашћеног начелника од смрти коју му је
наменила разјарена гомила. Христић, нав. дело, стр. 85, И. Васић, Дневник Игњата Васића проте
лозничког, Шабац 1889, стр. 2; Димитријевић, нав. дело, стр. 46.
26
Милићевић, Историја, стр. 289; Гашић, нав. дело, стр. 1; Д. И. Јовичић, Катанска буна према
мемоарима Стојана Обрадовића који су предати Државној архиви, Политика, бр. 11279, 25. X 1939, стр.
19; Милинковић Алавантић, стр. 52–53, 57–58; Димитријевић, нав. дело, стр. 37–А. Пејтон, Србија
најмлађи члан европске породице или боравак у Београду и путовања по планинама и шумама
унутрашњости 1843. и 1844. године (са енглеског превео Бранко Момчиловић), Нови Сад 1996, стр. 89;
М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876, стр. 433.
 У јеку метежа, Јовановић је одржао састанак са виђенијим шабачким
обреновићевцима – Милошем Богићевићем, Матијом Симићем, Пером Поповићем и
кеким бившим кметовима. Теме састанка вероватно су били успостављање
обреновићевске власти у Шапцу и даљи кораци бунтовника. За начелника Шабачког
округа Јовановић је поставио Матију Симића, који је ту дужност обављао за време прве
владе кнеза Михаила. Милош Богићевић је постављен за управника вароши Шапца. 27
Богићевић је желео да за случај неуспеха буне има сигурну одступницу преко Дрине..
Стога је одговорио Јовановића од планираног похода на Крагујевац преко Ваљева и
казао му да уместо тога крене пут Лознице.28

Јовановић га је послушао. Што у Шапцу, што на путу га Лозници, прикупио је

известан број војника, тако да се број бораца којима је располагао при уласку у
Лозницу кретао између 150 до чак 900.29 На путу ка Лозници катанска војска се
зауставила у Лешници, где јој је дочек приредио обреновићевац хајдук Новак
Теодоровић. Одмах по доласку катана отпочели су прогони лешничких
обреновићеваца.30

Чиновници Подринског округа били су обавештени о избијању Катанске буне

истог дана када су побуњеници дошли у Шабац. У том тренутку се окружни начелник
Илија Чворић, приврженик уставобранитеља, налазио у Палежу (Обреновцу). У
одсуству начелника војску за супротстављање бунтовницима почели су да сакупљају
Глиша Благојевић, помоћник Начелства, и један члан окружног суда. Пошто су скупили
исувише мало војника, одлучили су да се не супротстваљају катанама, већ да побегну у
Босну. Петар Јовановић, Јован Штитарчевић и Бојо Катић, будући вероватно одраније у
договору са катанама, прешли су на њихову страну. Заједно са пензионисаним
секретаром Суда округа подринског Гаврилом Бошњаковићем, они су свечано дочекали
катане у Лозници.31

27
Тек по доласку у Лозницу, Јовановић је поставио Перу Поповића за члана Суда округа шабачког. Л.
Лазаревић, Катанска буна: катане у Лозници, Воља год. II, књ. II, бр. 6 (1927), стр. 415.
28
Љ. Поповић, Шематизам Кнежевине Србије 1839–1851, Београд 1999, стр. ; Милићевић, Историја,
стр. 290; Милинковић Алавантић, нав. дело, 56; Димитријевић, нав. дело, стр. 44–45; Алимпић, нав. дело,
стр. 80; И. Васић, Дневник Игњата Васића проте лозничког, Шабац 1889, стр. 2.
29
Милићевић, нав. дело, стр. 291; П. Милосављевић, Шабац и околина од 1839. до 1875. године, у:
Шабац у прошлости II, Шабац 1980, стр. 199; Милинковић Алавантић, нав. дело, стр. 59; Димитријевић,
нав. дело, стр. 45; Д. М. Станојевић, Липница и Приљеви, Београд 1998, стр. 203; С. Живојиновић,
Манастир Троноша, Београд 1969, стр. 86.
30
П. Милосављевић, Политички живот у Јадру до 1914, у: Јадар у прошлости, Нови Сад 1985, стр. 267;
М. Р. Рајичић, Црвена варошица: хорника вароши Лешнице до 1904. године, Лозница 1980, стр. 121–122;
М. Ђ. Милићевић, Успомене 1831–1855 (приредио Божидар Ковачевић) Београд 1952, стр. 126.
 Дочеку је присуствовало неколико чиновника из Подринског округа, окружни
лекар, секретар окружног начелства, два члана окружног суда, председник општине. 32
Амбијент је био врло свечан – звонила су црквена звона, пуцале прангије, приређена
илиуминација и напијане здравице у име кнеза Михаила. Јовановић је именовао Јована
Штитарчевића за управника вароши Лознице, а Боју Катића за начелника Јадранског
среза. Приврженици из Подринског округа скупили су му нове борце, тако да је војска
бунтовника нарасла на најмање 500 људи. Пошто је преноћио у Лозници, Јовановић је
24. септембра кренуо даље, према Ваљеву.33

Српска влада је за Катанску буну сазнала већ 22. септембра око 23 часа. Богићевић
је о буни обавестио руског конзула Јакова Ивановича Данилевског, који је ту вест
пренео министру унутрашњих дела Илији Гарашанину. Владу је ухватила паника. Сви
министри и државни саветници буквално су устајали из кревета и дошли у кнежев двор
ради већања о неопходним мерама. Одлучено је да се државни саветник Милосав
Здравковић Ресавац упути у Шабац и тамо преузме војну и полицијску команду.
Међутим, влада је очајнички покушавала да пронађе личност од довољног ауторитета
која би могла да угуши побуну. Избор је пао на Вучића.34

Гарашанин упутио ка Вучићевој кући како би га приволео да се прими угушења

буне. Вучић је то одбио, па му је кнез Александар послао писмо у којем га позива да
дође у двор на договор. Вучић се одазвао позиву, али је поновио да не жели да пође
против бунтовника, изговарајући се старошћу и болешћу и указујући на млађе који ће
тај посао обавити боље од њега. На поновљене молбе саветника и кнеза, Вучић је

31
Лазаревић, Катане у Лозници, стр. 415; Милићевић, Историја, стр. 291–292; Милосављевић,
Политички живот у Јадру, стр. 267–268. Д. Страњаковић тврди да је за лак улазак катана у Лозницу
најзаслужнији некадашњи начелник Подринског округа Тешман Солдатовић, што се помиње и у писму
Министарства иностраних дела Кнежевској агенцији Србије у Букурешту. Види Страњаковић, Влада
уставобранитеља, стр. 66; АС, САБ 164/1844, Министарство иностраних дела Кнежевско-српској
агенцији у Букурешту, бр. 1814, Београд 28. IX 1844.
32
На положају преседника општине налазио се Живко Цвијић, деда чувеног српског географа, етнографа
и антрополога Јована Цвијића, који је због дочекивања катана касније допао Преког суда. Види Ј. Цвијић,
Аутобиографија и други списи (приредио Владимир Стојанчевић), Београд 1965, стр. 31.
33
Лазаревић, Катане у Лозници, стр. 416; Милићевић, Историја, стр. 292–293; Милосављевић,
Политички живот у Јадру, стр. 268.
34
Милићевић, Историја, стр. 294–295; Христић, нав. дело, стр. 94–95; Ивић, Катанска буна, стр. 216–
217; С. Милутиновић Сарајлија, Непозната биографија Томе Вучића Перишића од Симе Милутиновића
(приредио Радош Љушић), у: Зборник радова санаучног скупа ,,Сима Милутиновић Срајлија – књижевно
дело икултурноисторијска улога“ одржаног 15. и 16. октобра 1991. године поводом двестогодишњице
песниковог рођења, Београд 1993, стр. 409; Vereinigte Ofner-Pesther Zeitung, Nr. 82, 13. X 1844, p. 1024.
пристао да крене на бунтовнике, али само под условима да му се да неограничено
пуномоћје за угушење буне и формира преки суд.35

Немајући куд, влада је пристала на ове услове. Ради конкретизације тог пристанка,
кнез Александар је издао два указа. На предлог Државног савета, Вучићу је 24.
септембра додељен чин војводе са звањем „превасходитељства”. Истог дана
новоименовани војвода је одређен за команданта војске против бунтовника и овлашћен
да предузме све неопходне мере за стишавање немира. Вучић је кренуо тек 25.
септембра.36 Дан раније се као претходница из Ваљева према Лозници запутила војска
под командом проте Матеје Ненадовића.37

Звезда катана полако је почела да се гаси. Тројица среских начелника из Шабачког

округа – Трифун Смиљанић, Лука Стојићевић и Јован Мостић су нападом на Шабац
приморали Богићевића да пусти из притвора Ђуку Стојићевића из притвора. Пуштени
Стојићевић одмах се дао у потеру за катанама. Сада се ситуација обрнула; присталице
уставобранитеља почеле су да гоне обреновићевце. Међу прогониоцима је, као што се
неретко дешава, било и оних који су раније френетично клицали катанама. У Лозници
је такође брзо васпостављена власт уставобранитеља.38

Јовановић се из Лознице преко Завлаке и Драгојеваца упутио ка Ваљеву. Код Доње

Буковице39, недалеко од Ваљева, катанска војска је 25. септембра наишла на две бусије
35
Христић, нав. дело, стр. 95; Гашић, нав. дело, стр. 2; Л. Лазаревић, Мало полумоћија, Нови живот књ.
XXVII, св. 2 (1926), стр. 57–59. У изворима су присутне тврдње да су доношењу одлуке о давању
пуномоћја учествовали београдски паша и руски конзул, па чак и сви конзули изузев аустријског.
Петнаест година након Катанске буне, када је подвргнут истрази посебне комсије у вези са насиљима
која је починио 1842. и 1844, Вучић је казао да му је руски конзул запретио прогонством у Сибир ако не
пође на бунтовнике. Разуме се да овакав исказ, дат у потпуно другачијим политичким околностима,
треба узети с крајњом резервом. Види Рашид-беј, Рашид-беја историја чудноватих догађаја у Београду
и Србији, Београд 2010, стр. ; Сарајлија, Непозната биографија, стр. 409; Д. Маринковић, Успомене и
доживљаји Димитрија Маринковића 1846–1869 (приредио Драгослав Страњаковић), Београд 1939, стр.
84.
36
Законописац Јован Хаџић писао је 1847. свом пријатељу Григорију Возаровићу да је Вучић одлазећи из
Београда тражио од неколицине саветника да се Српски грађански законик укине до војводиног
повратка. Према овој занимљивој тврдњи треба се односити с обазривошћу, пошто је изречена годину
дана пошто је Хаџић управо Вучићевом заслугом био принуђен да напусти Србију. Ж. И. Огњановић,
Јован Хаџић о свом раду у Србији, Гласник Историског друштва у Новом Саду год. IX, св. 26 (1936), стр.
434.
37
S. Vukićević, Građa Prekog suda za suđenje učesnicima u Katanskoj buni, Aрхивски алманах 2–3 (1960), str.
115; Поповић, Вучић, стр. 170–171; АС, ДС 594/1844, Савет кнезу Александру бр. 1107, Београд 24. IX
1844; Указ кнеза Александра Савету бр. 1320, Београд 24. IX 1844; Б. Перуничић, Град Ваљево и његово
управно подручје 1815–1915, Ваљево 1973, стр. 583–584.
38
Христић, нав. дело, стр. 92; Милићевић, нав. дело, стр. 298, 301; Милосављевић, Политички живот у
Јадру, стр. 268.
39
У изворима и литератури постоји и тврдња да се битка између катана и протине војске одиграла на
планини Радији, код извора речице Поповице, у атару села Беомужевића (такође у близини Ваљева, село
поред Доње Буковице). Види Љ. Павловић, Где су страдале „Катане” 1844. год.?, Шабаки гласник, бр.
Ненадовићеве војске, постављене на местима познатим још од Другог српског устанка.
Кметови обе војске позвали су другу страну на предају. Ваљевска војска испалила је на
катане неколико плотуна, после којих су се сељаци из Јовановићеве војске дали у
бекство. Осокољени расулом противника, Ваљевци су кренули у јуриш. У први мах су
катане изгледа чак и имале неког успеха. Неустрашиви Јовановић се храбро борио, али
је убрзо погинуо. Коњица протине војске ударила је на његово друштво. Нападу се
потом из правца Горње Буковице придружили и људи начелника Подринског округа
Илије Чворића, тако да Јовановићевим саборцима није било спаса. Шест или седам
катана је убијено, двојица ухваћена, док су двојица утекли. Прота Матеја обавестио је
Начелство Шабачког округа о њиховом бекству, како би могли да буду ухваћени.40

Тако је Вучић остао без прилике да употреби своју пуномоћ за угушење буне.
Међутим, војвода је екстензивно протумачио овлашћење да ради угушења буне
предузме све што нађе за потребно. Пошто су катане савладане, почео је немилосрдно
да се свети познатим обреновићевцима, њиховим породицама, али и обичним људима
који су изрекли било шта у прилог бунтовника. Вучићев терор био је толико суров да
су чак и његови приврженици – командант регуларне војске и војни свештеник, обојица
по имену Илија Новаковић, претили да ће се вратити у Београд ако настави са пљачком
и убијањима.41

Колико је Катанска буна била озбиљан покушај обарања уставобранитеља? Рекли

бисмо ни неозбиљан ни преозбиљан. Другим речима, није била ни ,,сокачка комедија”,
како ју је крстио београдски дописник Седмоградског недељног листа (Siebenbürger
Wochenblatt)42, али ни оружана побуна довољне снаге да се изврши преврат.

С једне стране, завереници су имали солидну логистику у Аустрији, прећутну

подршку тамошње власти и релативно бројну и разгранату мрежу сарадника у Србији.
Међутим, није постојала преко потребна једнодушност око подизања буне, а
организатор је затајио у њеном извођењу.
6, 31. I 1929, стр. 1; Исти, Колубара и Подгорина, Српски етнографски зборник VIII (1907), стр. 547; М.
С. Милојевић, Песме и обичаи укупног народа српског, Београд 1869, стр. 242. Морамо приметити да се
тај податак не појављује у изворима савременим боју него тек касније, што донекле умањује његову
вредност.
40
Милићевић, нав. дело, стр. 297–298; Живојиновић, нав. дело, стр. 87; Жујовић, нав. дело, стр. 95; В. Б.
Савић, Прота Матеја Ненадовић – акта и писма, Горњи Милановац 1984, стр. 535.
41
Поповић, Мемоар Ђорђа Протића, стр. 107–108; С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада
(1838–1858), Београд 1925, стр. 185–186; Ϊankovitch, Grouϊtch, Les Slaves du Sud ou le people serbe avec les
Croates et Les Bulgares et Les Croates, Paris 1853, p. 44; Огњановић, нав. дело, стр. 434. Милосрђе
команданта регуларне војске вероватно је одраз чињенице да је потајно био истомишљеник прогоњених.
42
D. P. Tirol, Historische Uibersicht Serbiens unserer Zeit, Neusatz 1851, p. 11.
 Обреновићи нису били сагласни чак ни у погледу тога да ли буну уопште треба
подизати. За разлику од кнеза Милоша, његов брат Јеврем је заговарао да се упадне у
Србију без обзира на Вучићев и Петронијевићев повратак. Стојан Јовановић упустио се
у подухват врло високог ризика, а да за њега нису биле остварене елементарне
претпоставке: да саучесници бунтовника из Србије добро припреме терен за акцију и да
се обезбеди синхронизованост упада различитих група из Аустрије. Осим тога,
бунтовнички вођа је у ходу мењао ионако недовољно разрађен план акције, што је
погубно за предузећа те врсте. Најзад, ако га пре тога није имала, српска влада је
Вучићевим повратком добила човека који зна како да изађе на крај са бунама. Због
свега овога, упад катана био је унапред осуђен на пропаст.