ЗАКОНОДАВСТВО О ШУМАМА У СРБИЈИ 1839–1861.

Након завршетка Другог српског устанка кнез Милоша Обреновића издао је неколико
наредаба које узгредно дотичу и питање шума. Међутим, историја шумског законодавства у
Србији у правом питању почиње непосредно након силаска кнеза Милоша с престола. Тада је
сазрела свест да су шуме довољно важно питање да би биле потпуније законски регулисане.

Први правни акт којим је уређена експлоатација шума звао се Уредба о сечењу шуме и
донет је 1839. године. Овом врло кратком уредбом били су прописани услови за сечу дрвета и
одређена такса која се за то плаћа. Садржај овог акта био је такав да се може рећи да је
омогућавао врло екстензивну експлоатацију шуме.

По протеку одређеног времена, у круговима власти почиње да се увиђа да тамањење шума

има забрињавајуће размере и да би томе требало стати на пут. Та намера власти нашла је израза
у Уредби о шумама, која је донета 1857. године. У односу на Уредбу о сечењу шуме пропирен је
број случајева у којима се наплаћује такса за горосечу, износи такси су повећани, а у Уредби о
шумама нашли су се и неке рудиментарне одредбе о гајењу шума. Таква садржина Уредбе о
шумама дозвољава нам да кажемо да је она била за своје време врло напредан еколошки
пропис.

Међутим, раскорак између слова ове уредбе и погледа народа на експлоатацију шуме био је
врло велик. Већ у првим годинама након њеног доношења законодавна власт била је принуђена
да изда неке парцијалне прописе којима су дерогиране најзначајније одредбе о заштити шума.
Упоредо са тим, радило са на новој уредби о шумама. Она је донета 1861. жгодине и звала се
Шумска уредба. Таксе за сечу дрва у шпекулативне сврхе биле су снижене, а сем тога у
Шумској уредби су се нашли и неки други прописи којима су проширене могућности за
искоришћавање шуме. На овом месту морамо да приметимо да се у законодавству Србије онога
времена ретко може пронаћи неки правни акт који је толико брзо стављен ван снаге као Уредба
о шумама.

Законодавство о шумама је, математичким речним казано, обишло круг од 360 степени.
Првобитни крајње либерални улови за сечу били су пооштрени, а затим поново ублажени.
Другачије није ни могло бити, с обзиром да је народ екстензивну сечу дрвета видео као један
главних начина за свој економски опстанак.