ПРЕТЕЧЕ ВАНРЕДНОГ СУДСТВА У СРБИЈИ

Свест о потреби установљења судова у Србији јавила се тек нешто мало времена
после почетка борбе за обнову њене државности. Та свест није остала само у мислима:
пред пропаст Првог српског устанка постојале су установе задужене за дељење правде
– магистрати и Савет. С обзиром на друштвене околности и тадашњи ниво правне
свести, није се могло очекивати да ти судови имају прецизно разграничене
надлежности, нити да се у њихов рад не мешају политичке власти – вођа Устанка
Карађорђе и његове војводе. Они су се по сопственом нахођењу мешали у истрагу или
доношење пресуде пред неким судом, издвајали предмете из надлежности једног и
поверавали их другом суду, а понекад и сами пресуђивали.1

Пад устаничке државе за кратко је прекинуо развој судства у Србији. Он поново

почиње након Другог српског устанка. Од установљења првог суда 1821. па до краја
прве владавине кнеза Милоша цела територија Србије била је покривена судовима, а
установљен је и ред судских инстанци. Ипак, степен развоја друштва још увек није
достигао ниво на којем нема честих мешања владара у судство. Кнез Милош неретко је
давао упутства судијама како да одлуче у конкретном случају и сам пресуђивао. У
ондашњој представи о судству владалац је био врховни делилац правде, па стога не
чуди што су му се и саме судије обраћале кад не знају како да пресуде.2

Развитак ванредног судства у Србији пратио је развој редовног. Пошто у доба

Првог српског устанка и прве владавине кнеза Милоша организација редовног судства
није била до краја изграђена, у пракси нису постојала јасна и недвосмислена правила о
томе ко и када суди, није могло бити ни ванредног судства. Претпоставка његовог
постојања је до краја изграђено редовно судство. Када редовни судови имају магловито
одређену надлежност, када њихову улогу може законито да врши и неки други орган,
онда у судству нема реда, па према томе нема ни онога што је ван реда. Али како је у

1
О организацији правосуђа у Првом српском устанку види: М. Поповић, Организација судства у Првом
српском устанку, Митолошки зборник XXVII (2012), стр. 219–237; Криминалистика у Србији (ковчежић
за историју) 1793–1914 (приредио Живојин Л. Алексић), Београд 1996, стр. 182–187, 191–200; B. Petrić,
Neka pitanja razvoja pravosuđa u Prvom srpskom ustanku, u: Zbornik radova o sudstvu i zakonitosti u Prvom
srpskom ustanku, Beograd 1979, str. 38–41; D. Janković, Srpska država Prvog ustanka, Beograd 1984, str. 210–
216.
2
Више о судству у време прве владавине кнеза милоша види у В. Петрић, Развитак правосуђа у Србији
1815–1839. године, Архив за правне и друштвене науке 1–2 (1966), стр. 84–94; М. Поповић, Организација
судства 1815–1838, Расински анали X (2012), стр. 40–48; М. Гавриловић, Милош Обреновић II, Београд
1909, стр. 313–327, 476–485.
периоду Првог српског устанка и прве владавине кнеза Милоша некакав ред ипак
постојао, назиру се и обриси ванредног судства. Да су они само обриси говоримо не
само зато што редовно судство у правом смислу те речи није постојало, него и зато што
установе са епитетом “ванредних” нису водиле поступак од почетка до краја, већ само
једну његову фазу – истрагу. Прецизније речено, те установе појављују се у виду
ванредних истражних комисија.

У периоду Првог српског устанка ванредне истражне комисије биле су слате да

спроведу истрагу о злоупотребама и самовољном понашању старешина. На прву такву
комисију наилазимо 10. септембра 1808. Чинили су чланови Правитељствујушчег
совјета Павле Поповић и Јефта Савић Чотрић, који су добили задатак да спроведу
истрагу о наводима да у Шабачкој, Ваљевској, Зворничкој и Ужичкој нахији спречава
слободна продаја вина, хлеба и ракије. Житељима тих нахија поручено је да се могу
потужити и на друге старешинске злоупотребе.3

Године 1809. војска у Ресави подигла се против понашања војводе Стевана

Синђелића и задужила двојицу официра пристиглих из Аустрије – стражмештера
Кузмановића и капетана Поповића да напишу оптужбу против њега. Оптужба је стигла
до Карађорђа, који је у Ресаву послао председника Совјета Младена Миловановића као
комесара. Исход Миловановићевог рада представљао је врхунац старешинске
самовоље: председник Совјета обећао је жалиоцима да ће се Синђелић смирити, а
двојицу пречана – аутора оптужбе тобоже послао у Београд ради сведочења, а на путу
наредио да се обесе (!).4

На следећу комисију наилазимо 1811. Војвода Антоније Богићевић шиканирао је

буљубашу Васиља Павловића: из његове механе самовољно узимао вино и ракију,
ускраћивао Павловићевим момцима храну, а поред тога још водио трговину са Турцима
и слао људе у Босну да харају и убијају. Павловић се жалио Карађорђу на Богићевића,
услед чега је врховни вожд одлучио да као комесара за истрагу против Богићевића
пошаље проту Матеју Ненадовића, којег је упутио да комисији касније прикључи и
војводу Луку Лазаревића. Прота је то и учинио, после чега је комисија отпочела са
радом и утврдила Богићевићеву кривицу и наложила му да врати Павловићу оно што је

3
Р. Перовић, Први српски устанак: акта и писма на српском језику I: 1804–1808; С. Новаковић, Уставно
питање и закони Карађорђева времена: студија о постанку и развићу врховне и средишње власти у
Првом српском устанку, Београд 1907, стр. 122; Д. Папазоглу, Кривично право и правосуђе у Србији
1804–1813, Београд 1954, стр. 50.
4
М. Ристић, Младен Миловановић, Београд 1962, стр. 112–115.
од њега похарао и поново га прими за буљубашу, а Павловићу пак наредила да буде
послушан према Богићевићу.5

Трећа комисија деловала је у Шабачкој нахији 1811. или 1812. 6 Становници

Поцерине жалили су се на свог војводу Јанка Стојићевића, брата чувеног устаничког
јунака Милоша Стојићевића Поцерца. Карађорђе није остао глув на њихове жалбе; у
Шабачку нахију послао је министра иностраних дела Миљка Радоњића и великог
вилајетског судију (министра правде) Илију Марковића, а према извештају руског
агента у Србији Недобе, члан комисије био је и члан београдског магистрата
Николајевић7, да истраже Стојићевићево понашање.

Комесари, изгледа, нису пошли на пут без задњих намера: желели су да сврну
Стојићевића са војводства и на његово место поставе Ђуку Марковића, сина министра
правде. Стога су заједно са Луком Лазаревићем, као пашеногом Ђуке Марковића такође
заинтересованим за његово постављење за војводу, подговарали народ да се што више
тужи на Стојићевића. Комисија је тако добила у руке аргумент против Стојићевића и он
је морао да напусти дотадашњи положај. Међутим, збачени војвода није дигао руке од
борбе – отишао је код врховног вожда и представио му прави разлог свог збацивања.
Ствари су се тада обрнуле наопако по комисију: Карађорђе је позвао к себи двојицу
министара и тукао их столицом све док се она није сломила (!).8

Последња година ратовања, 1813, донела је и последњу комисију. Но она није била
послата ad hoc, него јој је истрага старешинских злоупотреба била узгредни посао. Члан
Великог суда Велисав Станојловић, буљубаша Петар Јокић и Карађорђев секретар
Панта Радовановић били су послати на границу према Босни да би издали неке
заповести старешинама и народу, а успут су испитивали понашање војводе Карамарка
5
В. Б. Савић, Карађорђе – документи II, Горњи Милановац 1988, стр. 995–996, 1002–1003; исти, Прота
Матеја Ненадовић: акта и писма, Горњи Милановац 1984, стр. ; Љ. П. Ненадовић, Протоколъ писама
проте Матiɛ о ратованю край Дрине, Београд 1861, стр. 18–20; Голубица V (1844), стр.
6
Према В. Караџићу 1811, док М. Милићевић смешта њено деловање у 1812. Види В. Стеф. Караџић,
Историјски списи II, Београд 1969, стр. 83; М. Ђ. Милићевић, Карађорђе у говору и у твору, Београд
2002, стр. 76.
7
Међу члановима београдског магистрата у време Устанка нисмо пронашли никаквог Николајевића.
Могуће је да се ради о Гаврилу Николајевићу, секретару Великог суда, о чијој служби Недоба није био
добро обавештен. Види А. С. Јовановић, Судови и власти Кђорђева доба, Архив за правне и друштвене
науке V/1 (1908), стр. 14; Криминалистика у Србији, стр. ; Д. Гавриловић, Београдски магистрат у
време Првог српског устанка, К. Н. Ненадовић, Живот и дела великог Жорђа Петровића Карађорђа и
његови војвода и јунака II, Беч 1884, стр.
8
В. Стеф. Караџић, Историјски списи II, Београд 1969, стр. 83; М. Ђ. Милићевић, Карађорђе у говору и у
твору, Београд 2002, стр. 76–77; М. Ристић, Миљко Радоњић – први министар иностраних дела у
обновљеној Србији, Историјски гласник 1–2 (1954), стр. ; исти, Илија Марковић, Историјски гласник 3–4
(1956), стр.
Васића.9 Иако саслушања сведока нису указивала на Васићеву кривицу, комисија га је
сменила са положаја и на место војводе поставила Благоја Маринковића.10

Са праксом слања комисија у време прве владавине кнеза Милоша почиње се оид
1820. године. Кнез Милош слао је комесаре готово искључиво из истог разлога из којег
су оне биле слате и у Првом српском устанку.

Први повод за слање комисије били су самовоља кнеза Ужичке и Соколске нахије
Јована Мићића и кнеза Црногорске кнежине Јована Митровића Демира. Њих двојица су
злостављали народ поверених им подручја и, изгледа, чак повишавали износ пореза. На
притужбе које су стигле против двојице кнезова, владалац је реаговао тако што је у
марту 1820. послао члана Народне Канцеларије Илију Марковића и кнеза Смедеревске
нахије Вујицу Вулићевића да испитају тврдње из жалби народа. Комисија је стекла
утисак да је понашање Мићића и Демира још горе него што га је народ представио.
Добивши извештај двојице комесара, кнез је у Ужичку нахију у мају 1820. упутио другу
комисију, коју су сачињавали проте Матеја Ненадовић и Радојица Жујовић. Мићић се
ни после тога није смирио, па је кнез Милош 1822. поново испитивао његове
злоупотребе, овога пута преко свог брата Јована Обреновића.11

Повод за слање друге комисије својим понашањем пружио је кнез Јадранске

кнежине Јован Бобовац. Он је, заједно са својим пандурима, глобио људе и претеривао
у суровом кажњавању, па су до кнеза Милоша стигли гласови о његовој самовољи.
Владалац је 1823.послао свог брата Јеврема Обреновића да се увери јесу ли оптужбе
против Бобовца на месту. Комесар се запрепастио сазнањима до којих је дошао.12

9
Није до краја јасно шта је представљало повод за испитивање Карамарковог понашања. У једном запису
из Карађорђевог делобводног протокола од Карамарка се тражи да неке „бунташе” Петра и Јанка пошаље
у Београд и да он сам тамо дође да се са њима суочи. Да ли су се они можда жалили на његове
злоупотребе, па су се њихови наводи касније показали истинитим? Ђорђевић, нав. дело, стр. ; Папазоглу,
нав. дело, стр. ; Дѣловодни протоколъ Карађорђа Петровића,од Маја 5 1812. до Августа 21.
1813.Карађорђа Петровића връ’овногъ вожда и господара Србије,Београд 1848, стр.
10
М. Р. Ђорђевић, Србија у Устанку 1804–1813, Београд 1979, стр. 332; Папазоглу, нав. дело, стр. 99;
Дѣловодни протоколъ, од Маја 5 1812. до Августа 21. 1813. Карађорђа Петровића връ’овногъ вожда и
господара Србије, Београд 1848, стр. 169–170.
11
М. Гавриловић, нав. дело, стр. 466–467.
12
М.Гавриловић, нав. дело, стр. 467. Бобовац се у октобру 1823. жалио кнезу Милошу да га је члан
комисије за испитивање његових злуопотреба, члан Народне канцеларије Милоје Теодоровић,
неправедно оглобио. Из тога произлазе два могућа закључка: да је Теодоровић био члан комисије заједно
са Јевремом Обреновићем или пак да је после Јевремовог рада била именована нова комисија чији је
члан био и Теодоровић. За време рада комисије у чијем саставу је био Теодоровић били су сазвани сви
које је Бобовац незаконито оглобио и самовољни кнежински кнез био је дужан да им врати узето. Види
АС, Књажевска канцеларија XV/377.
 Требало је да протекне седам година до појаве наредне комисије. Свакако не без
извесне субјективности, настале као производ љутње на кнеза Милоша, Вук Караџић је
писао како је кнез из мрзости према кнезу Темнићке кнежине Милети Радојковићу
1830. послао комисију да истражује неке његове наводне злоупотребе. Део те комисије
био је и сам кнез, а она је , према Вуковом казивању, деловала не само против Милете
Радојковића, него и против његових љубавница. Чланови комисије су, наводи Вук,
подстицали сведоке и Радојковићеве љубавнице да терете темнићког кнеза. О
саслушањима која је комисија спроводила вођени су записници, који су касније
прослеђени кнезу Милошу у Крагујевац. Владалац је донео неочекивану пресуду:
опростио је Радојковићу све грешке, али под условом да се он исели из Јагодине.13

Широко рапрострањену хајдучију у ужичком крају било је тешко искоренити. Да би

то у некој мери успели, представници власти морали су да предузимају врло строге
мере. Дешавало се, међутим, да у строгоћи претерају; такво њихово понашање било је
повод за установљење једне комисије. Кнез Милош је почетком 1834. у Ужички округ
послао комисију коју су сачињавали Милосав Перуничић и Симо Јаковић, а којој је
изгледа био придружен и писар Народног суда Николић, и чији је задатак био да се
позабаве самовољним понашањем члана оужичког нахијског суда Јеремије Дешића и
старешине Моравичког среза Ђоке Јованчевића. Из постојећих извора наслућује се да је
осим неких мера у искорењивању хајдучије разлог за слање комисије било и понашање
Јеремије Дешића у некој комисији коју је Општенародни суд одредио да прегледа
делатност ужичког нахијског суда.14

После доношења Сретењског устава (1835) примећене су неке незаконитости у раду

београдског окружног суда. Наиме, београдски кмет Петар Милојковић Белопољац
избегавао је да се подвргне новом избору, а сем тога није хтео дапред проширеним
саставом еснафа (лонџом) подноси тромесечне извештаје о свом раду. Његови сељани
пожалили су се кметово понашање београдском суду. Суд је формирао једну комисију
којој је било поверено да испита Белопољчеве рачуне, али је састав комисије био тако
удешен да није могао да изнесе било какав други закључак осим да у кметовом раду
нема неправилности. Београђани су се потом жалили кнезу не само на Белопољца, него
и на председника београдског суда Ђорђа Протића. Већ киван на Протића који се
налазио у редовима његових противника, кнез је једва дочекао да формира комисију

13
В. Стеф. Караџић, Историјски списи, Београд 1987, стр. 175.
14
Н. Живковић, Ужички немири (1828–1838), Титово Ужице 1979, стр. 217–218.
која ће испитати рад председника београдског суда. У састав комисије ушли су чланови
Државног савета Милета Радојковић и Ђорђе Парезан, као и кнежев секретар Лазар
Зубан. Њих тројица утврдили су Протићеву кривицу, али пре него што је био подвргнут
суђењу, председник суда успео је да побегне у Русију.15

Како се приближавао крај прве владавине кнеза Милоша, тако су и ванредне

истражне комисије постајале све учесталије. У изворима проналазимо да је крајем 1836.
деловала једна комисија у Подринско-савској војној команди. 16 Њен настанак изазвало
је понашање тројице среских старешина: начелника Мачванског среза Живана
Гератовића, начелника Посавског среза Ђуке Марковића и начелника Тамнавског среза
Марка Лазаревића, као и подринско-савског команданта Лазара Теодоровића. Поменута
четворица старешина су, према оптужбама које је кнезу Милошу упутио Савет, били
саучесници у отимању земаља од сељака у подручјима под својом контролом. Како се
из докумената види, тројица среских старешина отимали су људима земљу, а Лазар
Теодоровић им је на тако просвојена земљишта издавао тапије.17

Кнез Милош упутио је 9. новембра писмо свом ађутанту Петру Радојковићу да се

прикључи комисији. Поред Радојковића, у комисију је ушао и члан Управног савета
Јанићије Ђурић. Комисија је имала задатак да саслуша оштећене и окривљене и,
уколико им се искази не подударају, спроведе суочења. Извештај комисије кнезу
Милошу од 28. новембра говори нам да је комисија у периоду између 10. и 20.
новембра обишла Ваљевски, Колубарски и Подгорски срез, а 20. новембра дошла у
Мачвански, где је због великог броја тужилаца морала да остане до 29. новембра.
Чланови комисије окончали су рад 12. децембра; тројица среских старешина послати су
у Крагујевац, а кнез Милош писао је истог дана Лазару Теодоровићу да ће морати да се
суочи са својим тужиоцима, а потом се и сам запути у престоницу.18

15
Б. Куниберт, Српски устанак и прва владавина Милоша Обреновића (1804–1850), Београд 1901, стр.
470–471; М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба,Београд 1888, стр.
577; М. С. Петровић, Београд пре сто година, Београд 1930, стр. 80.
16
Кнез Милош је 1836. поделио територију Србије на четири војне команде: средоточну (са седиштем у
Крагујевцу), Подринско-савску (са седиштем у шапцу), Дунавско-тимочку (са седиштем у Зајечару) и
Моравску (са седиштем у Јагодини). Види Р. Љушић, Историја српске државности II, Нови Сад –
Београд 2001, стр. .
17
АС, КК XXXVII/1536, Кнез Милош Петру Радојковићу бр. 4486, Крагујевац 9. XI 1836; XXXVII/1566,
Јанићије Ђурић и Петар Радојковић кнезу Милошу, Дубље 12. XII 1836; КК XXXVII/1555, Кнез Милош
Лазару Теодоровићу, Крагујевац 20. XII 1836.
18
АС, КК XXXVII/1555, Јанићије Ђурић и Петар Радојковић кнезу Милошу бр. 3200, Дубље 28. XI 1836;
XXXVII/1566, Јанићије Ђурић и Петар Радојковић кнезу Милошу, Дубље 12. XII 1836; XXXVII/1567,
Кнез Милош Лазару Теодоровићу, Крагујевац 12. XII 1836.
 У 1838, години проглашења тзв. Турског устава, деловале су две комисије – прва на
почетку, а друга крајем године. Прва је била једина међу комисијама кнеза Милоша
која није водила истрагу против неког старешине. Предмет њеног рада било је
понашање игумана Манасије Исаије Стошића. Стошићев кум, начелник Ресавског среза
Петар Ђорђевић, оптужио је 8. јануара 1838. игумана кнезу Милошу да га је пред
људима из сопственог али и других срезова вређао речима које из поштовања према
владаоцу не може да наведе у представци и молио је да Стошић буде подвргнут
суђењу.19

Кнез је истрагу о Ђорђевићевим наводима поверио члану Државног савета

Милосаву Здравковићу Рецавцу, а 20. јануара писао ћупријском магистрату (суду) да
одабере једног свог члана који ће ући у комисију. Магистрат се определио за свог
писара Стефана Илића, а свакако из уважења према свештеничком чину окривљеног, за
трећег члана комисије изабран је кладуровачки прота Димитрије Илић.20

Судећи по сачуваном материјалу, комисија је деловала између 28. јануара и 3.

фебруара 1838. Саслушала је сведоке оптужбе против Стошића и самог игумана, а
затим спровела саслушања кнезу Милошу. Крајњи исход њеног деловања није нам
познат.21

О последњој комисији из времена владавине кнеза Милоша знамо још мање.

Познато нам је само да се 28. новембра сместила у згради рудничког магистрата у
Брусници и да је свакоме било дозвољено да се појави пред комисијом и изнесе жалбе
на понашање било којег од старешина. Ко су били њени чланови, чије је злоупотребе
истраживала, колико је дуго радила и како се њен рад завршио, из расположивих
извора не да се закључити.22

У периоду између 1804. и 1838. установа ванредног судства врло мало је

еволуирала. Мада у одсуству извора то не можемо консеквентно да тврдимо, мишљења
смо да су комисије кнеза Милоша узнапредовале у односу на Карађоирђево време

19
АС, КК XXXI/1073, Петар Ђорђевићкнезу Милошу, Ћуприја 8. I 1838.
20
АС, КК XXXI/1073, Ћупријски магистрат кнезу Милошу, Ћуприја 28. I 1838; Милосав Здравковић,
Стефан Илић и Димитрије Илић кнезу Милошу, Ћуприја 3. II 1838.
21
АС, КК XXXI/1073, Саслушања сведока оптужбе против игумана Исаије Стошића; Милосав
Здравковић, Стефан Илић и Димитрије Илић кнезу Милошу, Ћуприја 3. II 1838.
22
Рудничка нахија 1816–1839:документи Књажевске канцеларије (приредили Р. Љушићи А. Самарџић),
Горњи Милановац 1995, стр. 379–380.
утолико што су њихова саслушања почела да се бележе на записницима, што се раније
није догађало.

И у Првом српском устанку и за време прве владавине кнеза Милоша ванредне

истражне комисије формирају се на скоро исти начин; установљава је владалац онда
када то нађе за целисходно, и то готово увек да би истраживале исто кривично дело –
самовољно понашање старешина. Готово никад те комисије нису могле да одлуче о
судбини неког старешине; на њима је било да прикупе податке о његовом понашању, а
на владару је било да одлучи о судбини окривљеног. Таква пракса у потпуности се
уклапалау представу о апсолутној власти владаоца, који је уостачлом и фомрирао
комисије. Ако је комисија и могла да изрекне неку казну, радило се искључиво о
лишењу неког старешине положаја.

Из свих ових одлика види се да је установа ванредног судства у периоду 1804–

1838. била статична. Њену статичност не треба приписивати унутрашњим
демократским односима. Она је остала на истом нивоу не зато што је друштво
спречавалоњен настанак, него затоштојош није досегло степен развоја на којем
ванредно судство може да постоји у правом облику.