СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА

Први српски устанак

28. новембар 2021. Марко Живковић

 Српска револуција
Српска револуција обухвата период од 1804. до
Карађорђе
1835. године. Tермин српска револуција потиче од
немачког историчара Леополда фон Ранкеа и означава
борбу српског народа за ослобођење од Турака.

Периодизација Српске револуције:

1. Ратни период (1804–1815) – Први и Други српски
устанак
2. Период преговарања (1815–1835) – мирнодопски
период

- Револуција је завршена настанком аутономне

кнежевине.
- Започело је стварање националне државе.
Милош Обреновић
- Укинут је феудализам.
Прилике у Београдском пашалуку уочи устанка
Београдски пашалук обухватао је територију
између река Саве и Дунава на северу до Западне
Мораве на југу и од Дрине на западу до Тимока на
истоку.

Крајем XVIII века Срби су уживали локалну

самоуправу (тзв. кнежинска самоуправа), бирали
су своје кнезове који су прикупљали порезе и
вршили локалну власт. Гарантована им је слобода
трговине и вероисповести.

Београдски везир Хаџи Мустафа-паша упамћен је

Београдски пашалук
због своје благе управе као „српска мајка“ и
"добри отац". Престају насиља над
становништвом и креће привредни напредак, све
већи број Срба почиње да се бави трговином.
 Владавина дахија

Четворица дахија - Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф

и Фочић Мехмед-ага домогли су се власти у Београдском
пашалуку и завели страховладу.

Дахије су убиле Хаџи Мустафа-пашу 1801.

Зулуми над српским становништвом и безакоње постали

су свакодневица. Српски народ решио је да пружи оружани
отпор турском насиљу.

Убиство Хаџи Мустафа-паше

 Буна на дахије

Сеча кнезова - почетком фебруара 1804, дахије су

посекле више десетина истакнутих Срба. Међу њима Карађорђе

били су Алекса Ненадовић, Илија Бирчанин и Хаџи

Рувим.

Збор у Орашцу на Сретење, 15. фебруара 1804.

означио је почетак буне на дахије, а уједно и почетак Збор у Орашцу
Првог српског устанка. За вођу је изабран Ђорђе
Петровић (Карађорђе), трговац из Тополе.
Ратовање у Првом српском устанку
Устанак се убрзо проширио по читавом Пашалуку. Средином
Споменик јунацима
на Чокешини 1804. војвода Миленко Стојковић је погубио дахије.

Од 1805. буна је прерасла у отворени устанак против

Османског царства. Најзначајније битке на почетку Првог
српског устанка:

Бој на Мишару Бој на Чокешини 1804. – углавном учествовали хајдуци.

Бој на Иванковцу 1805. - прва устаничка победа над

султановом војском и Хафис-пашом.

Бој на Мишару и Делиграду 1806.

До краја 1806. године ослобођен је готово цео Београдски

пашалук. Турци су морали да напусте многе српске градове
(Ваљево, Шабац, Пожаревац, Рудник, Смедерево). Почетком
1807. ослобођен је Београд са тврђавом.
Након војних успеха Срба на Мишару и Делиграду
Петар Ичко
Порта је била принуђена да преговара о миру.
Преговоре је у име Срба водио Петар Ичко.

Ичков мир 1807. гарантовао је Србима амнестију и

широку аутономију у оквиру Османског царства.

Русија је ушла у рат против Турака, а устаници су

одбацили мир. На Штубику и Малајници Срби и
Руси нанели су поразе турској војсци.
 Карађорђе је планирао да 1809. ратне операције усмери
Стеван Синђелић
према југу, како би ослободио српски народ који је живео
ван граница Београдског пашалука, а намеравао је и да се
преко Рашке области споји са црногорском војском.

Међутим, српска војска је у Бици на Чегру 1809.

доживела велики пораз.

Када је војвода Стеван Синђелић видео да не може да

победи бројно надмоћније Турке пуцао је из своје кубуре
и запалио магацин с барутом. У великој експлозији
погинули су сви српски војници, али и велики број
Турака.

Алфонс де Ламартин о Ћеле кули: "Нека Срби сачувају

овај споменик! Он ће научити њихову дјецу шта вреди
независност једног народа, показујући им по какву су их
Ћеле кула цијену платили њихови очеви."
 Слом устанка
Букурешки мир - Русија је 1812. закључила мир с
Турском јер јој је претила опасност од Наполеона.
Споразум је потписан у Букурешту. Порта је обећала Хајдук Вељко
да ће Београдски пашалук добити унутрашњу
Погибија Хајдук Вељка
самоуправу уз обавезу да Срби дозволе повратак приликом одбране Неготина
турске војске у градска утврђења, а устаницима је
обезбеђена и амнестија.

Срби нису прихватили ове мировне услове јер су они

значили повратак на стање пре 1804. године.

Турци су напали устанике 1813. из три правца.

Устаничка Србија била је до јесени 1813. покорена.
Карађорђе и многе друге старешине побегли су у
суседну Аустрију. Велики део српског народа
напустио је домове, страхујући од турске одмазде.