3.8.

СРБИ ПОД ВЛАШЋУ МЛЕТАЧКЕ РЕПУБЛИКЕ

Млетачка Република је по својој територији и броју становника била мала

држава, али је због своје привредне моћи и јаке ратне флоте спадала до почетка
XVII века у водеће европске силе. Била је по свом уређењу република на челу с
изборним дуждом, који је имао велика овлашћења. Његову власт ограничавали су
Велико веће и Сенат, преко којих је обезбеђивано да у владању државом учествује
богата млетачка аристократија. Строго се пазило да успостављена равнотежа
власти између дужда и аристократије не буде нарушена. Аристократија је преко
Сената, који је одлучивао о свим важним питањима спољне и унутрашње
политике, првенствено настојала да заштити своје интересе и повластице, због
чега су у Млетачкој републици изостале реформе којима би било застављено
њено привредно опадање.

Привредни успон омогућио је Венецији у XV веку да знатно прошири своје

поседе у залеђу, овлада с више богатих градова и пространим површинама
пољопривредног земљишта, које је великим делом дошло у посед њене
аристократије. Ови поседи омогућили су да град буде добро снабдевен храном,
али и сировинама за градске занатлије, који су, између осталог, израђивали
луксузне производе за европска тржишта. Њено територијално ширење није ишло
само према залеђу града, већ је успела куповином или освајањем да дође у посед
низа острва и утврђених градова на обалама Јадранског, Егејског, Јонског и
Средоземног мора, чији је првенствени задатак био да штите поморске трговачке
путеве и олакшају снабдевање њених трговачких и ратних бродова. Друге
важности ови поседи нису имали, јер су приходи од њих били знатно мањи од
трошкова њихове одбране. Представљали су посебно велик терет од краја XVI
века, када је млетачка трговина почела да опада, пошто је, после великих
географских открића, померено тежиште поморске трговине из Средоземља на
европске обале Атланског океана.

У ратовима против Османског царства, које је водила заједно с

Хабзбуршком монархијом, Млетачка република проширила је крајем XVII и

1
почетком XVIII века своје поседе у Далмацији и Боки Которској. На освојеним
територијама живело је доста Срба, а њихов број је током рата још повећан,
пошто су млетачки заповедници подстицали њихово пресељавање с турских
поседа. Доласком под млетачку власт измењен је њихов друштвени положај –
они су постали слободни сељаци и власници земље коју су обрађивали.
Дозвољено им је да задрже православну веру, али нису добили могућност да
створе своју посебну црквену област – епископију. То право добили су тек после
1797. године, када је Млетачка Република у Наполеоновим ратовима престала да
постоји.

СРБИ У МЛЕТАЧКОЈ ДАЛМАЦИЈИ

Име Далмација није у прошлости увек означавало исту територију и неку

јасно омеђену целину, али од краја XVII века почело je да се везује искључиво за
млетачку провинцију Далмацију. Њене границе уређене су на основу одредби
мира у Сремским Карловцима 1699. и у Пожаревцу 1718. године. Унутар њих
разликовала је млетачка управа старе и новепоседе,освојене у ратовима 1684–
1699. и 1714–1718. Ова подела била је важна због постојања великих разлика у
управном уређењу, аграрним односима и обавезама становништва на старим и
новостеченим поседима.

Стари млетачки поседи у Далмацији били су скромног обима, а чинило их

је неколико острва и утврђених градова на далматинској обали (Задар, Сплит,
Шибеник, Трогир, Новиград) с малим бројем села у околини. Ови градови
одолели су нападима Османлија почетком XVI века, али су они запосели
територије у њиховом залеђу. У далматинским градићима под млетачком влашћу
живело је углавном римокатоличко становништво, различите етничке
припадности. У Задру и Шибенику живео је мањи број православних становника,
па су у тим градовима постојале њихове парохије. Оне су биле у саставу
такозване Филаделфијске митрополије са седиштем у Венецији, коју је у договору
с млетачким властима основала Цариградска патријаршија да би се могао уредити
верски живот православног становништва на поседима Млетачке републике,

2
првенствено у Средоземљу. На територији под османском влашћу у залеђу
млетачких градова у Далмацији живело је доста Срба, који су имали повлашћени
влашки статус и плаћали филурију. Ту су деловала и три православна манастира
(Крупа, Крка, Драговић), који су, исто као сва српска насеља у Клишком и
Крчком санџаку, били у саставу Дабробосанске епархије и под јурисдикцијом
српског патријарха. Заједно са Србима живели су на у залеђу млетачких поседа и
бројни римокатолици. И једне и друге називале су млетачке власти Морлацима.

Млетачка република није све до краја XVII века улагала веће напоре да
прошири своје поседе на јадранској обали, јер су били превелики терет за
државну благајну. Због тога по завршетку Кандијског рата (1645–1669) није
показала већу упорност да задржи Равне котаре у залеђу Задра, које је у рату
запосела и населила ускоцима с турске територије. Тада су се неке српске
породице, које су током рата живеле у Равним котарима, преселиле у Задар и
Шибеник. У Задар се преселила и породица познатог ускочког старешине Стојана
Јанковића, који је био први Србин коме су млетачке власти доделиле племство.

Стварање млетачке Крајине на новим поседима

У ратовима с Османским царством (1684–1699) проширила је Млетачка

Република своје поседе у Далмацији до обронака Велебита, што је озваничено
мировним уговором у Сремским Карловцима. Рат с Турцима започет је у пролеће
1684. године, а ратни напори Венеције били су првенствено усмерени на
запоседање Пелопонеског полуострва (Мореје). Због тога су га Млечани називали
Морејским ратом. Ратне операције у Далмацији вођене су с незнатним бројем
редовних војника, јер су млетачке власти препустиле ратовање неплаћеним
четама ускока из турских пограничних крајева. Они су већ крајем 1683. године
дигли устанак, решени да се трајно ослободе турске власти и постану млетачки
поданици. Под вођством Илије Јанковића, брата Стојана Јанковића, прогнали су
турске посаде из мањих утврђења, па је Венецији по уласку у рат остало само да
заузме турске тврђаве у Сињу и Книну. Њиховим заузимањем остварени су
најважнији ратни циљеви Венеције у Далмацији – да онемогући Хабзбуршку

3
монархију, која није крила своје планове за освајање територије Босанског
пашалука, да дође у непосредно залеђе млетачких поседа.

Када су запоседнуте некадашње турске области у Далмацији, заповедник

млетачке војске одлучио је да их боље насели, јер су оне, како је обавестио више
власти, „нашим недавним победама претворене у пространу пустош“. Њих је
поново населио „привлачећи с оне стране границе целе породице, обећавајући
благу управу и бесплатну расподелу земље за насељавање, али и упућивањем
ускочких чета“. Главну улогу у подстицању сеоба имале су нередовне чете
котарских ускока. Ускоци под заповедништвом Стојана Јанковића прво су почели
да упадају у Лику, која је тада још увек била под турском влашћу. Палећи
тамошња насеља, успели су до краја 1685. године да приволе или принуде око
2.000 српских породица на сеобу у Далмацију. После запоседања Книна (1688),
преко кога је водио пут у дубину Босне, успостављене су везе са старешинама
неких српских насеља у Босанској крајини и започети преговори о њиховом
пресељењу. Када је постигнут договор о томе, млетачке власти су пресељеницима
дале писане гаранције у којима је било наведено која ће пуста села добити за
насељавање. Тада је из Босанске крајне прешло у Далмацију око 5.000 Срба и
населило се у широј околини Книна.

Сеобама за време Морејског рата практично је завршено насељавање

млетачке Далмације и обликован је етнички распоред становништва у њој. Српско
православно становништво већином је живело на новим поседима, док је највећи
број римокатолика живео на старим поседима. У Далмацији је 1758. године било
37.761 Срба, који су имали 52 парохијалне цркве и 3 манастира. Већина их је
живела у задарском и книнском округу (90,47 %), док их је у другим крајевима
(Шибеник, Имотски, Хвар, Трогир, Клис и Сињ) било само 9,53%. Захваљујући
томе што нису били распршени на територији целе Далмације, као и томе што су
углавном живели у етнички чистим или већинским српским насељима, успели су
да очувају етнички и верски идентитет у крајње неповољним условима.

Своје нове поседе уредиле су млетачке власти другачије него што су били
уређени њихови стари поседи, где су аграрни односи и организација управе
остали исти као у средњем веку. На старим поседима су власници највећег дела

4
обрадивих површина били племићи или црквене установе, а сељаци су од њих
узимали у закуп земљу, најчешће уз давање четвртине урода. Градско племство је
задржало и одлучујућу улогу у управи приморских градских насеља. Пошто је
Млетачка република решила да своје нове поседе уреди по узору на хабзбуршку
Војну крајину, она је сву земљу на њима прогласила за државну својину, а потом
је она премерена и подељена у „вечни и наследни посед“ тамошњем становништу.
Сваки сељачки посед је уцртан на катастарску мапу, а његова величина одређена
је на основу броја чељади у кући. Ови поседи постали су наследни по мушкој
линији, али је држава задржала право да их одузме онима који добијену земљу не
буду обрађивали дуже од три године. Становништво је обавезано да под
заповедништвом својих старешина учествује у одбрани млетачко-турске границе
и да од урода житарица даје држави на име пореза десетину (decima).

При организовању управе на новим поседима, који су постали Крајина,

настојале су државне власти да она буде што јефтинија, односно да има што мање
плаћених чиновника. Старешина свих млетачких поседа у Далмацији и Боки
Которској био је такозвани генерални провидур у Задру, који је старао о управним
пословима и заповедао млетачком војском у овим областима. Због уштеде
државног новца значајна улога у управи мањих округа, на које су били подељени
нови поседи, припала је народним старешинима, који су уживали и повластице
приликом расподеле земље. Најнижа управна област било је село, коме је на челу
стајао неки од сељана са звањем капетана. Више села чинило је сердарију, која је
била управна и војна област на челу са сердаром. Они су потицали из породица
које су се истакле у рату, па су на основу тих заслуга за државу њихова места
била наследна. После погибиле Стојана Јанковића, један од најугледнијих
српских народних старешина био је крајем XVII и почетком XVIII века Јован
Синобад, старешина крајине у Книнском округу. Он је због својих заслуга такође
добио млетачко племство, а његови потомци били су крајишке старешине све до
краја млетачке власти у Далмацији.

5
Питање црквене организације православног становништва

Због великог броја православних становника на њиховим поседима у

Далмацији и Боки Которској суочиле су се млетачке државне власти с проблемом
како да уреде њихова верска права, а да не повреде интересе Римокатоличке
цркве. Решавање овог проблема постало је још сложеније када је почетком XVIII
века престала да постоји Филаделфијска митрополија, јер је цариградски
патријарх сменио њеног старешину и одбио да постави новог митрополита. Због
тога отворило се питање стварања нове црквене области – епископије за Србе у
Далмацији и Боки Которској, али се томе противила Римокатоличка црква.

Млетачка република није могла из државних разлога, а највише из страха

од побуне, да врши притисак на православно становништво на својим поседима да
промени веру. Због тога су и даље несметано деловали православни манастири, а
постојала је и мрежа православних парохија. Међутим, кандидати за свештенике
морали су да одлазе на територију Османског царства или Хабзбуршке монархије
да их тамо запопи неки православни владика, али после преузимања парохије њих
није имао ко да контролише. Српски патријарх је два пута прихватао молбе Срба
из Далмације и Боке Которске да им постави епископа (Стефан Љубибратић,
1719–1722; Симеон Кончаревић, 1751–1753), али је млетачки Сенат, који је био
под јаким утицајем Римокатоличке цркве, одбио да их формално потврди и
наредио је да буду прогнани са млетачке територије. Због тога су православни
верници на тим просторима добили сопствену црквену организацију тек после
пропасти Млетачке републике.

ПРОШИРИВАЊЕ МЛЕТАЧКИХ ПОСЕДА У БОКИ КОТОРСКОЈ

Млетачка Република је до Морејског рата (1684–1699) поседовала у Боки

Которској само град Котор са десетак села и варошицу Пераст. Мањи део
тамошњег становништва био је православне, а већи део римокатоличке вере.
Током овог рата запосела је млетачка војска Херцег Нови и Рисан и њихово
залеђе са циљем да успостави контролу над целим бококоторским заливом, али и
створи полазиште за освајања у Херцеговини. У сукоб с Турцима увукла је и

6
знатан број херцеговачких Срба, који су, често под притиском хајдучких чета са
старих поседа, прихватили млетачко подаништво или се преселили у насеља под
млетачком влашћу. Међутим, Хабзбуршка монархија није приликом мировних
преговора у Сремским Карловцима подржала захтев Млетачке Републике да
добије запосенути део Херцеговине. Њој је због тога признато право да задржи
само Нови и Рисан с околином. Током рата и у време млетачко-турског
разграничења населило се у област Рисна и Новог доста Срба из Херцеговачког
санџака. Приликом премера и расподеле земљишта 1704. године млетачке власти
су ту пописале око 1.500 породица, којима су истом приликом додељени наследни
земљишни поседи. Приликом расподеле земље највеће поседе добили су кнезови
и народне војничке старешине, јер су их млетачке власти на тај начин наградиле
за заслуге у рату и за организовање сеобе становништва са турских територија у
крајеве око Рисна и Херцег Новог. Овим сеобама промењена је и верска структура
становништва на млетачким поседима у Боки Которској, где је после Морејског
рата православно становништво постало већинско.