Белешке са предавања проф.

др Милоша Јагодића

1. Црна Гора – основни појмови: племе, владичанство, гувернадурство

Темељи Црне Горе као државе ударени су током XVIII века. Појам Црне Горе испрва је
био географски и означавао је горњи ток реке Зете, а Стару Црну Гору чиниле су четири
нахије: Црмничка, Катунска, Љешанска и Ријечка, чија је граница: планина Суторман –
Румија – Паштровићи – Маине – Враићи – Котор – Пераст – Рисан – Никшићи – долина Зете –
река Морача – Скадарско језеро – Суторман, без излаза на море, док су посебне целине Брда,
Бока Которска и Херцеговина. Појам Црногорца је у ово време строго регионалне природе.
Већина становништва је православна, римокатолици живе у Приморју, док већи број
муслимана улази у састав црногорске државе 1878. и 1912/1913. Из економских разлога, честе
су миграције становништва ка Србији, а основна привредна грана је пљачка.
Племе је еквивалент кнежине у Србији, територијална целина која се дели на братства
и породице. Велика је препрека формирању централизоване државе због своје политичке,
привредне и војне заокружености, али и појава попут крвне освете и четовања на
територијама других племена, односно пљачкања свакога од кога се нешто имало опљачкати,
без обзира на веру и занимање, најчешће из потребе да се обезбеди пуко преживљавање. Ове
појаве су дуго и мукотрпно сузбијане (крвна освета тек у време књаза Данила).
Цетињска митрополија захватала је простор од Брда до Боке и од Херцеговине до
Скадра. Зетска епископија основана је 1219, у ранг митрополије уздигнута је 1346, а седиште
у Цетињском манастиру има од 1485. Административно, она је у рангу епископије све до
уздизања у звање Црногорске митрополије одлуком државе из 1905. Владика је исто што и
епископ, односно митрополит, те званично има само духовну власт, док световна потиче само
од личних заслуга и утицаја. Шћепан Мали оставио је трага својим законима и
самодржављем, као и чињеницом да је подржао избор Арсенија Пламенца за владику, јединог
који од XVII века није потицао из куће Петровић-Његош. Цетињске митрополите бирала је
скупштина, а хиротонисани су у Пећи до 1766, Сремским Карловцима до 1833. и у Русији до
1885. Мада је од укидања Српске патријаршије у Пећи 1766. Цетињска митрополија била под
надлежношћу Васељенске патријаршије, она никада над њом није остварила своју власт, већ
је скупштина наставила да бира митрополите из куће Петровић-Његош. Уставом Црне Горе из
1905. држава је прогласила аутокефалност Цетињске, односно Црногорске митрополије, што
је противно канонском праву.
Гувернадур (гувернер) је представник централне власти на одређеном простору. Ову
установу увели су Млечани у Катунској нахији 1717. спремајући устанак против Турака.
Изборни су, али само у оквиру породица Вукотић и Радоњић (од око 1750). Установа
гувернадурства доживљава свој врхунац у време бојева на Мартинићима и Крусима 1796, а
губи на значају услед недостатка спољне подршке након укидања Млетачке републике 1797.
Гувернадури су председавали Правитељством суда црногорског и брдског, познатог под
именом „Кулук“ због судијске службе без надокнаде, а имали су и војне и спољнополитичке
надлежности. Због своје изборности, нису прерасли у стварне носиоце свeтовне власти. Први
пут су укинути 1818-1820, а коначно 1832, чиме је владика остао једини владар Црне Горе.
Ипак, погрешно је називати Црну Гору пре 1851. теократском државом због недостатка власти
читавог свештенства и постојања гувернадура као ограничавајућег фактора за власт
митрополита.

2. Црна Гора од краја XVIII века до 1851: владичанства Петра I и Петра II

Године 1796. Црногорци и Брђани су извојевали победе над Турцима код Мартинића и
Круса, а укидање Млетачке републике 1797. претвориће преузимање Боке Которске, а тиме и
стицање излаза на море у приоритет спољне политике Петра I до Бечког конгреса. По доласку
на власт цара Александра I у Русији 1801. долази до захлађења у руско-црногорским односима
због настојања Петра I да уз француску помоћ преузме Боку, која је 1797. доспела под власт
Аустрије. Ово стање је трајало до 1805, када су Бока и Далмација према Пожунском миру
доспеле под француску власт. Петар I сада прилази Русима и уз њихову помоћ напада
Французе до 1807, али без успеха. Последњи пут је покушао да задобије Боку 1813. уз
британску помоћ. Тада су заузети градови и у Доброти код Котора је одржана скупштина на
којој је проглашено уједињење Боке и Црне Горе, али је она одлуком Бечког конгреса
дефинитивно прикључена Аустрији.
Петар I се током 1804. бавио очувањем свог положаја услед руских покушаја да га се
збаци (видети претходни пасус), те није могао активно да се прикључи Првом српском
устанку. Сарадња је покушавана и у наредним годинама, али је владика остајао окренут
питању Боке, мада је одржавао преписку са Карађорђем. У оквиру опште устаничке офанзиве
1809. године, Карађорђе је кренуо с војском ка Црној Гори, рачунајући да ће се удружити са
Црногорцима, али је његова офанзива на том правцу прекинута услед пораза код Ниша, те до
удруживања никада није дошло. Након уласка Русије у рат с Турском 1806. и устаничког
освајања Београда, Петар I је осмислио план о оснивању Славеносрпског царства, које би
обухватило Црну Гору, Боку, Далмацију и Херцеговину, уз могућност припајања Србије и
Босне,а апрестоницу би имало у Дубровнику. Његов владар би био руски цар, а његови
заменици један Рус и цетињски митрополит. Овај план није остварен.
У време бојева из 1796. донета је Стега, којом су се вође Катунске нахије обавезале да
неће једни друге издати Турцима и позвали остале нахије на сарадњу, што говори да су
црногорске нахије и племена у том тренутку прилино разједињени. Законик обшчи
црногорски и брдски донет је 1798. и проширен 1803. Првих његових шеснаест чланова
представља поновљену Стегу и бави се проблемима кривичног права: убиством, рањавањем,
сузбијањем крвне освете, крађом, отмицом жене, али и правом прече куповине. Тада је
основано и Правитељство суда црногорског и брдског, познато као „Кулук“, пошто судије за
своју службу нису плаћане због мањка новца у Црној Гори, што је довело до слабе примене
Законика. Допуна из 1803. (чл. 17-33) регулише односе са Аустријом, због низа инцидената
изазваних променом суседа Црне Горе 1797, ненавикнутих на црногорски начин живота и
обичаје. Судијама је забрањено узимање мита, али је ово било немогуће спровести. Чланом
20. уведен је порез од једног дуката по кући, али није било начина ни да се плате порезници,
ни да се народ натера на плаћање пореза. Примена Законика временом је замрла, а владика
Петар I умро је 1830.
Владика Петар II укида гувернадурство 1830, а Вука Радоњића, последњег на том
положају, протерује из Црне Горе 1832. Први је цетињски митрополит рукоположен у Русији,
1833. године. Оставши једини господар Црне Горе, одлучио се за наставак централизације у
време када Османско царство запада у озбиљну кризу изазвану отпором реформама у рубним
деловима државе. Уз руску помоћ формира Правитељствујушчи сенат по доласку Ивана
Вукотића и Матеја Вучићевића. Ово тело чине племенске старешине и делује као суд и
извршна власт, а постоји до 1874. Формирана је Гвардија, која делује као полиција и орган
извршне власти, док перјаници чине личну гарду владике. Племенски капетани су на својим
територијама представљали судску, војну и извршну власт. Руска новчана помоћ Црној Гори
повећана је 1837. са 1.000 на 9.000 дуката, што је омогућило да се за 1838. донесе буџет, први
у црногорској историји, али и да, уз прилив пореза, државни службеници добију плате.
Петар II је током 1831/1832. покушао да освоји Подгорицу и повеже се са одметницима
од централне власти, Хусеин-капетаном Градашчевићем и Махмут-пашом Бушатлијом, али је
успео само да против себе окрене Али-пашу Сточевића из Херцеговине, пошто је овај остао
одан султану. Између Аустрије и Црне Горе је 1841. изведено разграничење без икаквог
учешћа Турске, што је био корак ка потпуном осамостаљивању Црне Горе. Пре тога су
Аустрији продати манастири Маине 1837. и Стањевићи 1839. Није слушао савете кнеза
Милоша да буде у добрим односима са Цариградом и био је велики поклоник Карађорђа и у
добрим односима са кнезом Александром Карађорђевићем, што се види и из његових
књижевних дела. Примљен је у Друштво српске словесности, а појачане су и миграције из
Црне Горе у Србију. Према „Начертанију“ из 1844, Црна Гора је сматрана једном од земаља за
које се очекивало да ће се ујединити са Србијом, на чему је и Петар II радио, а веровало се да
је прилика стигла 1848/1849, о чему је са њим преговарао Матија Бан. Припреман је рат са
Турцима, али се тежиште деловања пренело на борбе Срба на југу Угарске. Очекивало се да
ће после уједињења кнез Александар пренети престоницу у Призрен, а да ће владика Петар
своје седиште пренети у Пећ и тиме постати духовни владар свих Срба. Ово је онемогућено
смрћу Петра II 1851, разочараног у пропуштену прилику за уједињење Срба у јединствну
државу, пошто се његов наследник Данило није прихватио владичанства, већ само световне
власти.

3. Црна Гора од 1851. до 1878: од доласка на власт књаза Данила до Берлинског

конгреса. Прве године владавине књаза Николе

По тестаменту Петра II, његов синовац Данило требало је да постане владика, а брат
Перо председник Сената, што би значило повратак на двовлашће из времена гувернадурства.
Ипак, Данило се 1852. прогласио за књаза, што је Русија признала, а Турска доживела као
покушај отцепљења. Док у Херцеговини избија устанак Луке Вукаловића (1852-1862),
Црногорци заузимају утврђење Жабљак на Скадарском језеру, што доводи до рата са Турском
познатог као Прва Омер-пашина војна (1852-1853) у ком је Црну Гору пропасти спасила само
интервенција Аустрије. После овог рата, изведена је реформа војске увођењем мањих
формација, стотина и десетина, после чега је дошло до војног обрачуна са Кучима и
Бјелопавлићима 1854. због њиховог противљења наплати пореза. Општи земаљски закон
(Данилов законик, састављен од стране књажевог секретара Милорада Медаковића) из 1855.
делимично представља понављање одредаба Законика Петра I, што значи да су Црну Гору и
даље погађали исти проблеми као крајем XVIII века, попут крвне освете, мегдана и
поткупљивања судија, који су најстроже забрањени. Уведене су телесне казне, решавана
питања наследства, брака и војне обавезе, загарантована имовинска сигурност и једнакост
пред судом. Мада се каже да је једини народ у Црној Гори српски, а једина вера источно-
православна, уведена је слобода вероисповести. По избијању Кримског рата, Црна Гора остаје
неутрална. После пораза Русије, књаз Данило се надао да ће Париска конференција признати
самосталност Црне Горе, а када до тога није дошло, отпутовао је у Француску 1857. да тражи
подршку за разграничење са Турском, што је морало да се изнуди. Зато је активиран устанак у
Херцеговини, а 13. V 1858. Турци су поражени на Грахову, што је довело да разграничења
окончаног 1860. и проширења на Грахово, Рудине, Жупу Никшићку и делове Дробњака,
Васојевића и Куча, чиме је Црна Гора практично призната као држава. Због свог апсолутизма,
књаз Данило је добио већи број противника у Црној Гори, те га је у Котору 12. VIII 1860. убио
Тодор Кадић, а позадина атентата није расветљена. Био је ожењен Даринком, из српске
тршћанске трговчке породице Крекић и није имао деце.
Нови владар Црне Горе, Никола (1860-1918), био је син војводе Мирка, победника код
Грахова и синовац књаза Данила, али је због његове младости стварну власт имао Мирко
Петровић. Нови рат са Турцима, познат као Друга Омер-пашина војна, избио је 1862. због
црногорске помоћи херцеговачким устаницима и поново је Црну Гору пропасти спасила
спољна, сада руска интервенција, пошто је Омер-паша као и 1852. извео напад са три стране,
из праваца Подгорице, Херцеговине и Новопазарског санџака. Према миру склопљеном у
Ријеци Црнојевића, Турска је добила право да дуж пута Никшић – Спуж размести војску и
војвода Мирко је требало да напусти Црну Гору, а књаз Никола је за пораз окривио Србију
која није ни могла да му помогне због сукоба са Турцима после инцидента код Чукур-чесме.
Како је постало јасно да балканске државе свака за себе још увек не могу изаћи на крај
са Турском, приступило се њиховом удруживању. Министар иностраних дела Србије у то
време био је Илија Гарашанин, који се водио идејама изнетим у „Начертанију“. Уговор о
савезу између Србије и Црне Горе склопљен је 1866. и предвиђао је да се Србија и Црна Гора
уједине под влашћу кнеза Михаила после победе у рату са Турском. Петровићи-Његоши
добили би апанажу и право наследства престола у случају да кнез Михаило умре без
законитог наследника, а за Црну Гору су дате гаранције о материјалној помоћи и пореским
олакшицама. Ипак, књаз Никола је овај уговор сматрао личним споразумом између њега и
кнеза Михаила, те да му је смрћу кнеза Михаила истекло важење. Ипак, Србија је наставила
да Црној Гори шаље оружје, новац и војне инструкторе, а црногорска војска је 1871. увела
артиљрију као нов род војске, нов систем чинова и одузела војне надлежности племенским
капетанима. На унутрашњем плану, 1874. је реформисан Сенат издвајањем управа за
финансије, војску, унутрашње и спољне послове, али су тек 1879. формирани Министарство
као највиши орган извршне власти и Велики суд, при чему држава остаје изразито
апсолутистичка. Од 1871. на Цетињу излази лист „Црногорац“, који 1873. мења име у „Глас
Црногорца“. Повећава се број основних школа, оснивају се Државна печатња (штампарија),
Богословија (уједно и учитељска школа) и Дјевојачки институт на Цетињу.
Устанак у Херцеговини избио је 1875. уз новчану и материјалну подршку Црне Горе.
Из Грахова га је контролисао Петар Вукотић, таст књаза Николе, а устанике је водио војвода
Пеко Павловић. Када се устанак проширио на Босну, Србија је почела да га подржава
очекујући рат са Турском, те је између Србије и Црне Горе склопљен Тајни савез и Војна
конвенција, према којој су раздвојене оперативне зоне две војске и будуће границе две
државе, при чему би Србија добила Босну и већи део Старе Србије, а Црна Гора Херцеговину
и мањи део Старе Србије. По уласку у рат, Црногорци су покренули главнину војске ка
Херцеговини и победили Турке на Вучјем Долу, али је значајнија била победа код Фундине,
на подгоричком правцу. Србија је у рату поражена и склопила је примирје 29. X 1876, а
почетком 1877. и мир, али на Црну Гору односило само примирје. Аустро-Угарска се од 1860-
их све више интересује за Балкан, као и Русија, те су њихови министри спољних послова
Горчаков и Андраши склопили усмени договор у Рајхштату, којим су признате аустроугарске
претензије на Босну и Херцеговину. Када је Русија одлучила да зарати са Турском, двема
Пештанским конвенцијама је поделила сфере интереса на Балкану са Аустро-Угарском ради
обезбеђивања њене неутралности. Аустро-Угарска је добила право да анектира Босну и
Херцеговину, Русија крајеве изгубљене 1856. уз задржавање претежног утицаја у Бугарској,
док ће Србија, Црна Гора и Новопазарски санџак били зона раздвајања њихових интересних
сфера. Договорено је и да неће бити створена велика словенска држава на Балкану. Црна Гора
је после руског уласка у рат обновила ратна дејства, али јој је Беч дао до знања да ће
толерисати проширење само на Источну Херцеговину са Никшићем, чиме је обесмишљена
победа на Вучјем Долу, а тежиште дејстава пренето на околину Подгорице и Приморје.
Положај Црне Горе знатно је олакшан уласком руске војске у Бугарску, те тек тада отпочиње
офанзивна дејства: Никшић је заузет 8. IX 1877. после опсаде, Бар 9. I 1878, а Улцињ 19. I
1878. Ипак, књаз Никола је штедео војску, свестан да ће се рат другде решавати. Србија се
прикључила рату током децембра 1877. и јануара 1878, а примирје је склопљено у Једрену
јануара 1878. Миром из Сан Стефана од 3. III 1878. Црној Гори је дата независност и
проширење до Требиња, Билеће, Гацка, ушћа Лима у Дрину и Скадра, Србији независност и
скромно проширење, а створена је и Велика Бугарска, чиме су директно прекршене
Пештанске конвенције. Како ово није било по вољи другим великим силама, сазван је
Берлински конгрес (13. VI-13. VII 1878), на ком је Црној Гори призната независност и
проширење на Никшић, реку Тару, Плав, Гусиње и Бар. Ипак, како Црногорци током рата
нису заузели Плав и Гусиње, а пропао је и покушај да их заузму 1879, као компензација им је
дат Улцињ 1880. Берлинским конгресом је Црној Гори ограничен суверенитет на Приморју
приморавањем на прихватање аустроугарског поморског права и забраном држања ратне
морнарице, што се објашњава страхом великих сила да би Русија могла ту да држи своје ратне
бродове под црногорском заставом, а гарантована су и лична и имовинска права муслимана.
Овиме је окончана Велика источна криза.

4. Црна Гора од 1878. до 1905: аутократија књаза Николе

Црна Гора је успела да откупи поседе муслимана који су напустили њену територију,
те да на њима насели православце. Попис је спроведен 1879, али резултати нису сасвим
сачувани; ипак, 1910. Црна Гора је имала 220.000 житеља, од чега само 10.000 муслимана и
5.000 римокатолика. Државна управа је регулисана 1879. на Мајској скупштини укидањем
Сената и оснивањем Великог Суда, Министарства са шест ресора (одељења: војно, финансија,
спољних послова, унутрашњих послова, правосуђа и просвете и црквених послова) и
Државног савета, који чине министри и лица која постави књаз, а саставља буџет и одлучује о
законским предлозима. Појединачна ресорна министарства уведена су тек Законом о влади из
1902, а наредне године је уведена подела државе на пет области на челу са обласним
управитељима које су се даље делиле на капетаније чији је број 1904. сведен са 75 на 56. Исте
године је основана и Главна државна контрола. Валтазар Богишић саставио је Општи
имовински законик за Књажевину Црну Гору који је ступио на снагу 1888. и реулисао
грађанско право. Осавремењено је књиговодство и порески систем. Књаз Никола владао је
веома ауторитарно, често уклањајући или међусобно сукобљавајући оне које је сматрао
конкурентима, мада је свог рођака Божа Петровића држао на месту председника
Министарства од 1878. до 1905. О четрдесетој годишњици своје владавине, 1900. доделио је
себи титулу „краљевског височанства, књаза црногорског“.
Мада су велике силе и балканске државе отвориле своја представништва на Цетињу до
краја XIX века (Србија тек 1896), Црна Гора је своје представнике имала само у Цариграду,
Скадру и Котору; другде су њени интереси заступани преко руских посланстава. Две своје
ћерке Никола је удао за велике кнежеве из куће Романових, а трећу, Јелену, удао је за будућег
краља Италије Виторија Емануела.
Односи са Србијом били су затегнути услед изрзито аустрофилске политике кнеза и
краља Милана Обреновића, русофилства књаза Николе и боравка политичких противника
Обреновића у Црној Гори, а посебно након што је Зорка Петровић, још једна Николина ћерка,
удата 1883. за кнеза Петра Карађорђевића који је до њене смрти живео на Цетињу. Упркос
чињеници да му је био таст, Петар Карађорђевић је остао у лошим односима са књазом
Николом. Односи са Србијом почели су да се сређују после абдикације краља Милана 1889, те
је 1896. дошло до посете књаза Николе Београду и посете краља Александра Обреновића
Цетињу 1897. године. Формално, књаз Никола је узвраћао посету коју је краљ Александар тек
требало да учини. Обе стране су радиле на остварењу општих српских интереса у Старој
Србији, мада није било договора око будућег разграничења у Новопазарском санџаку и
Метохији, пошто су обе државе желеле Призрен. Када је постало јасно да Александар
Обреновић неће имати деце, Николин син Мирко је ожењен блиском рођаком Обреновића
Наталијом Константиновић и тиме постао претендент на престо Србије, мада је Александар
ово одбацио као могућност због свађе са Константиновићима. На све то, књазу Николи је
посебно сметало што је краљ Србије после Мајског преврата 1903. постао његов невољени
зет, Петар Карађорђевић.

5. Црна Гора од 1905. до 1912: уставност и политичке борбе

Упркос дуготрајном отпору, књаз Никола је постао свестан да ће Црна Гора морати да
добије устав, посебно након доношења устава у Русији 1905. Задатак састављања црногорског
устава поверен је конзервативном београдском новинару Стевану Ћурчићу, који је многа
решења преузео из Намесничког устава из 1869. Према Никољданском уставу из 1905, Црна
Гора је постала наследна парламентарна монархија, али не и демократска, пошто је књаз
задржао право постављања чланова Министарског савета и судија. Он заступа земљу у
спољним односима, води војску и финансије, потврђује законе, додељује чинове и
помиловања, сазива и распушта Народну скупштину, без чијег разматрања и пристанка нема
доношења закона и разрезивања пореза. Вирилне посланике поставља књаз: верски поглавари
и чланови Великог суда, Министарског савета и Главне контроле. Састав владе не зависи од
скупштинске већине, бирачко право стицано је са навршених тридесет година живота, а
постојао је порески цензус од петнаест круна, што је опет било довољно ниско да се
скупштина сматра стварним представником воље народа. Гарантују се лична и имовинска
сигурност, те независно судство.
Током 1906. године у скупштини се издваја противника књаза Никола позната као
Клуб народних посланика, који се доношењем Програма и Статута претвара у Народну
странку (клубаши), једину стварно организовану политичку странку у Црној Гори чији је лист
„Народна мисао“ излазио у Никшићу. Залагала се за сарадњу са Србијом, борила се против
аутократије књаза Николе и тражила јачи привредни развитак и административне реформе.
Књажеве присталице организовале су се унутар Праве народне странке, мада она никада није
донела свој програм нити статут и више је представљала политичку интересну групу. Књажев
притисак довео је до увођења јавног гласања на изборима 1907. што је довело до одлуке
клубаша да не изађу на изборе, што је уз насилно гашење „Народне мисли“ исте године
довело до распуштања странке.
Црногорски студенти ван земље били су међу главним противницима књаза, те су из
Београда послали ручне бомбе на Цетиње, верујући да постоји завера да се изврши атентат,
али се од ње одустало после повољног исхода на изборима из 1907. Ипак, бомбе су предате
полицији на Цетињу што је био увод у Бомбашки процес. Бомбе су тада сматране оружјем
анархиста, а књаза је могао убити било ко и било када пошто се слободно шетао Цетињем, а
већина Црногораца се кретала наоружана. Крунски сведок оптужбе био је аустроугарски агент
Ђорђе Настић, а за помагање завери оптужени су и званични Београд и Карађорђевићи чиме
су пред Анексиону кризу нарушени односи Србије и Црне Горе, док је 150 људи осуђено.
Попут Србије, и Црна Гора је приморана да прихвати аустроугарску анексију Босне и
Херцеговине. Следећа афера, Колашинска, избила је септембра 1909. када је у Васојевићима
откривена организација војних лица и присталица распуштене Народне странке чији је циљ
било рушење власти и демократизација државе. У Колашину је пред војним судом тајно
спроведен процес на ком је осуђено 160 људи, од чега шест на смрт. О педесетој годишњици
своје владавине, књаз Никола се 1910. прогласио краљем Црне Горе позивајући се на
традиције Дукљанског краљевства из 1077, чиме је желео да истакне своје претензије на
водеће место у борби за српско национално уједињење. Црна Гора је помагала устанак
римокатоличких албанских племена, што Србија није желела без договора са Бугарском,
верујући да из тог устанка стоји Беч. У августу 1912. уништено је дванаест турских караула
око Мојковца, што је уз склапање савеза са Србијом и Бугарском био увод у крајњи обрачун
са Турском.
Привредно, Црна Гора је и даље била изразито аграрна и заостала држава. Од пореза су
наплаћивани дација (основни порез на стоку и обрадиву земљу), низамија (новчана накнада за
ослобађање муслимана од војне обавезе), лактарина (порез на куће у варошима), кулук (десет
дана годишње за мушкарце старе између 15 и 60 година, замењен новчаним давањем) и порез
на приход од капитала од 1903. Половина становништва је 1910. сматрана писменом, а исте
године је уведена и домаћа валута, перпер, која је везана за курс аустријске круне. У
неразвијеној индустрији доминирају страна улагања: италијанским капиталом је грађена уска
пруга Бар – Вирпазар, подигнута фабрика дувана у Подгорици и отворена поморска линија
Бар – Бари, док је аустријским капиталом грађена путна мрежа, а руска помоћ је улагана у
војску.

6. Црна Гора у ратовима 1912-1916.

Балкански савез из 1912. настаје низом билатералних споразума између Србије,

Бугарске, Грчке и Црне Горе, при чему је Црна Гора последња уведена у преговоре из страха
да би могла да обавести Беч и нису постојали уговори сваке државе са сваком. Као главно
црногорско бојиште одређен је Скадар, а као споредно Новопазарски санџак, мада није
предвиђено разграничење са Србијом. Када је Први блакански рат избио, Црногорци брзо
заузимају Бијело Поље, Плав, Гусиње, Беране и Пећ; Србија заузима Пљевља, заједничка
управа уведена је у Ђаковици, али је пропуштена прилика да се брзо заузме Скадар, те се
морало приступити дуготрајној и крвавој опсади уз помоћ србијанске војске. Крајем 1912. и
почетком 1913. уведено је примирје, током ког су сазване две конференције у Лондону:
мировна, која је требало да договори мир између Турске и балканских савезника, и
амбасадорска, која је решавала питање независности Албаније и разграничења балканских
држава. Када је призната Албанија, Србија, којој су припали Дебар, Ђаковица и Призрен,
повукла је са њене територије своју војску, али не и Црна Гора која наставља опсаду Скадра
уз огромне губитке све док Есад-паша Топтани у пролеће 1913. није пристао на повлачење.
Црногорци су убрзо морали да се повуку из Скадра под притиском великих сила, а Србија им
касније препушта Пљевља.
У крајевима које је стекла Лондонским миром од 30. V 1913. Црна Гора је формирала
Пећку епископију и пет нових области, док је њено становништво скоро удвостручено, али и
почела да спроводи насилно покрштавање муслимана који су зато масовно бежали у Србију,
где тога није било, а са овом праксом се престало под притиском великих сила. У Другом
балканском рату, једна црногорска дивизија под командом сердара Јанка Вукотића борила се
на Брегалници уз србијанску војску, пошто се краљ Никола надао да ће од Србије моћи да
добије неке територије када се ова прошири на рачун Бугарске. Отворено је питање
уједињења Србије и Црне Горе, које су по први пут стекле заједничку границу, а Аустро-
Угарска је јасно дала до знања да би овакав чин сматрала поводом за рат. Краљ Никола је
предлагао да се задржи независност и равноправност држава и династија, а да се уједначе
управни и судски системи и да се установе аједнички ресори спољних послова, поште,
финансија и војске. Србија овиме није желела да се бави због превелике заузетости
интеграцијом нових области у свој државни и правни поредак, као и жељом да се после два
тешка рата не изазива и трећи, само са знатно тежим противником, Аустро-Угарском.
Уосталом, и Црна Гора је изгубила трећину активне војске, преостала опрема и оружје били
су дотрајали и застарели, а требало је и приступити обуци регрута из нових крајева.
Када је избио Први свестки рат, краљ Никола је желео да помогне Србији и бори се за
интересе српског народа, али је био свестан и да ће Црна Гора нестати као држава без обзира
на исход рата. Наредио је мобилизацију 28. VII 1914, а рат је објављен 6. VIII, пошто је
претходно Скупштина донела одлуку о томе 1. VIII, мада је само краљ за то имао овлашћење.
Војска је подељена у Санџачку војску (Пљеваљска дивизија) и три одреда: Ловћенски,
Херцеговачки и Старосрбијански, потом је брзо заузета Будва коју Аустријанци нису ни
бранили, али су накратко заузели Пљевља. Са Србијом је склопљен план о војној сарадњи, и
то тако да црногорска Санџачка војска дејствује заједно са србијанском Ужичком војском, а за
начелника црногорског Врховног штаба постављен је србијански генерал Божа Јанковић.
Краљ Никола желео је проширење на Боку и Херцеговину, а Санџачка војска је заједно са
Ужичком у јесењој офанзиви 1914. избила пред Сарајево. Ипак, због краљевих политичких
маневара и подстицања ривалства између Митра Мартиновића и Јанка Вукотића, те издвајања
Дринског одреда из Санџачке војске, дошло је до расула међу Црногорцима чиме је осујећена
прилика да се заузме Сарајево, за шта је са црногорске стране окривљена Ужичка војска.
Током 1915. Митар Мартиновић је послат у Русију, где је дочекан оптужбама да Црна
Гора преговара са Бечом и Берлином о сепаратном миру: наводно је књаз Петар у Будви
преговарао са аустријским мајором Хубком, а књаз Данило у Швајцарској са Немцима. Када
је исте године Италија заузела Валону, Грчка Епир, а Србија интервенисала у корист Есад-
паше у Албанији заузимајући Драч, Тирану и Елбасан, краљ Никола је наредио заузимање
Скадра, што је навело Италијане да прекину снабдевање Црне Горе. Када је у јесен 1915.
отпочело повлачење србијанске војске са Косова ка Црној Гори и Албанији, црногорска војска
је успешно бранила одступницу србијанској код Мојковца, што је навело Аустроугаре да се
окрену Ловћену како би коначно отклонили опасност по своју морнарицу у Боки Которској.
Положаји Црногораца на Ловћену су пали изненађујуће брзо, те краљ Никола напушта
Цетиње које је убрзо заузето и преко Подгорице, Скадра и Светог Јована Медованског одлази
у Италију. Сердар Јанко Вукотић наредио је повлачење црногорске војске са србијанском, али
је краљ Никола ово поништио и наредио распуштање војске. Крња црногорска влада потом је
потписала капитулацију коју је краљ Никола у избеглиштву одбио да призна, али је ипак
оставио књаза Мирка у земљи, трудећи се да обезбеди варијанту за победу било које зараћене
стране. Ипак, ово није било од велике користи будући да је Британија већ 1916. одлучила да
Црну Гору треба припојити Србији.
7. Срби у Османском царству у првој половини XIX века

Османско царство на почетку XIX века расцепкано је на низ територија над којима
Цариград нема никакву власт и којима управљају локални моћници, попут породице
Бушатлија у Скадру, босанских капетана, Али-паше Тепеленија у Јањини и Мехмед Али-паше
у Египту, који је практично створио сопствену државу. Слични моћници на локалном нивоу
постоје и у Старој Србији: Џинићи у Приштини, Ротуловићи у Призрену и Махмудбеговићи у
Призрену. Како су султана Селима III збацили јањичари због отпора његовим реформама,
његов наследник Махмуд II (1808-1839) прво је смишљено радио на уништењу јањичарског
реда, што му је коначно пошло за руком 1826. приликом такозваног „Срећног догађаја“, када
су јањичари сакупљени на цариградском хиподрому и побијени. После овога су укинуте и
спахије, а уведен је низам, редовна војска по европском узору, али се реформе спроводе
сукцесивно, ширећи се лагано од Цариграда ка рубним деловима царства. Пошто је бивше
спахијске приходе преузела држава, 1838. је спроведен попис пореских обвезника, али држава
нема довољно развијен апарат који би вршио наплату пореза, те је даван на лицитацијама у
закуп, што је отварало простор за злоупотребе, пошто би закупац пореза за одређени санџак
налазио подзакупце за ниже административне јединице, а сви су тежили и да зараде за себе.
Држава је суочена са низом побуна у Србији, Анадолији и Грчкој, ратова са Русијом и
Персијом и француским преузимањем Алжира, али је убедљиво највећа претња Мехмед Али-
паша, управник Египта који је 1831-1833. покушао да заузме Цариград, али је султана
спасила руска интервенција, што је довело до споразума из Ункјар-Искелесија којим је Турска
постала руски протекторат. Када је 1839-1840. поново кренуо на Цариград, иступио је као
отворен противник реформи, али је ствар решена тако што је признат за наследног кедива
(управника) Египта. Лондонском конвенцијом из 1841. све велике силе добиле су слободу
пловидбе Босфором и Дарданелима. Реформе из времена танзимата („срећних уредби“)
покренуте су Хатишерифом из Гилхане од 1839. којим је гарантована верска равноправност,
лична и имовинска сигурност свих поданика, директно опорезивање и војни рок у трајању од
четири до пет година. Хришћани су се радовали овим реформама, али не и муслимани који
одбијају да прихвате равноправност и подижу низ побуна.
У време Првог српског устанка, долази до Дробњачке буне из 1805, разоружавања раје
у Босни и Херцеговини 1807. и Јанчићеве у Босанској крајини 1809, а приличан број Срба из
Босне прелази у Карађорђеву Србију. Још један антиреформски покрет била је побуна
Хусеин-капетана Градашчевића у Босни, који се повезао са Бушатлијама и Али-пашом из
Јањине. Противи се реформама и ширењу и аутономији Србије из страха да би босански Срби
могли тражити нешто слично. Успева да код Липљана победи султанову војску 1831, те га
Порта признаје за господара Босне. Ипак, након обрачуна са Бушатлијама, и Хусеин-капетан
је побеђен 1832. код Пала, чиме је босански беговат умирен, капетаније укинуте, а
Херцеговина издвојена у посебан ејалет као награда Али-паши Сточевићу за оданост Порти.
Процес читлучења, започет још у XVII веку, сада се појачава. Јављају се читлук-
сахибије, посредници између спахија и чифчија (сељака) који имају тапије на земљу. Део
урода се сада исплаћује и спахији, и читлук-сахибији. Уговор је усмени, приватноправни и
чифчија има право да се одсели када испуни уговорну обавезу и није везан за земљу, али је
сахибија јачи чинилац јер је у поседу земље и диктира услове. Ипак, читлучење се не јавља
свуда у Османском царству, у Малој Азији је сузбијено током XIX века и тамо постоји само
слободни сељачки посед, а нити су све чифчије хришћани, нити су све сахибије муслимани. У
Европи је у интересу државе било да земља остане у рукама оданих муслимана, те је
читлучење опстало у неким крајевима све до 1918.
На границама Кнежевине Србије стално избијају побуне са циљем припајања Србији
или побољшавања аграрних односа, попут оне из 1832. која је омогућила припајање шест
отргнутих нахија Србији 1833. или буне у околини Пирота 1836. Кнез Милош их ипак није
помагао јер се бавио унутрашњом консолидацијом Србије, а и сматрао је да не би имао
подршку Русије. Највећа буна избила је код Ниша 1841. и могла се развити у већи покрет, али
је релативно брзо сузбијена.
 Када је 1557. обновљена Српска патријаршија, њена јужна граница поклопила се са
јужном границом државе краља Милутина. Носиоци културе, углавном црквена лица, имају
контакте само са српском културом, а имена која се јављају у народу су претежно српска. По
настанку нововековне Србије, на терену за крајеве јужно од ње настаје назив Стара Србија око
1840, који се потом учврстио и у Кнежевини Србији.

8. Срби у Османском царству од средине XIX века до 1878.

Новопазарски санџак, у чији састав улази и Косовска Митровица, до 1877. део је

Босанског ејалета, док су други делови Старе Србије делови Нишког, Призренског,
Приштинског и Скопског санџака. Тамошњи виши слојеви гаје српску националну свест и
живе измешани са Турцима, Бугарима, Албанцима и другима. Епископије у овом крају део су
Васељенске патријаршије, али Русија инсистира на формирању посебне бугарске цркве зарад
остварења својих амбиција на Балкану. Стога је 28. II 1870. формирана Бугарска егзархија
противно какнонском праву, пошто је то учињено султановим ферманом, а не од стране
васељенског патријарха, који две година касније на њу и њене свештенике и вернике баца
анатему, те на њеном простору задржава своју организацију, што доводи до поделе међу
верницима. Ферманом су Бугарској егзархији потчињени и Ниш, Пирот и Скопље, а
омогућено је и оснивање нових епархија тамо где се две трећине становнишва изјасне као
Бугари, што је искоришћено у Македонији. Пошто је ово значило да поред Румелијског
милета сада постоји и Бугарски, те су православци на пописима означавани не национално,
већ по припадности одређеном милету. Срби су прилазили Бугарској егзархији као словенској
цркви и њено оснивање је испрва поздравила и Србија, али су убрзо схваћене националне
импликације њеног настанка, те је од 1878. покренута идеја о оснивању Српског милета у
виду Пећке (српске) патријаршије, за шта се посебно залагао Милош С. Милојевић, значајан
национални радник, али и творац српске аутохтонистичке историографске школе.
После победе у Кримском рату, велике силе су настојале да додатно ограниче утицај
Русије на Балкану, те је требало хришћанску елиту везати за Порту. Да би избега уплитање
спољних фактора, Порта 1856. доноси Хатихумајун, којим је формално гарантована једнакост
поданика пред законом и у правима и обавезама, верска слобода за хришћанске милете, уз
гаранције великих сила. Укинут је харач, али како хришћани нису желели да служе војску, а и
муслимани су их сматрали непузданим војницима, уведена је новчана накнада за ослобађање
од војне службе (бедели аскер). Хришћани су ушли у војску тек 1909. Десетак је остао
основни извор државних прихода, али је још увек његово давање у закуп било извор
злоупотреба, тако да држава никада није сасвим овладала свим државним приходима. Уз ово,
уведена је и вергија, порез на некретнине, те агнам (порез на стоку). Турска се све више
задуживала код западних сила, те је 1875. доведена на ивицу банкрота.
Иако је укидање спахилука проглашено још 1830-их, у Босни се деслио тек после
похода Омер-паше Латаса из 1851. Читлучки односи опстају, мада постоје и слободни сељаци
који порезе плаћају само држави. Рамазанским законом из 1858. прописано је дељење поседа у
пет категорија, а требало је овладати приходима у потпуности и утврдити поседовне односе.
Ипак, за Босну и Херцеговину је 1859. донета Саферска наредба, којом је однос између
чифчија и сахибија из приватноправног претворен у јавноправни: одређено је да у санџацима
Босанског ејалета чифчије исплаћују сахибијама од трећине до половине производа, што је
остало на снази чак и под аустроугарском влашћу до 1918. Слично овоме, за Нишки санџак је
1860. донет тзв. Лесковачки закон, којим су обавезе чифчија према сахибијама сведене на
деветину производа, што је важило до 1878. и уласка тих крајева у састав Србије. Овиме је
требало примирити становништво и учинити га имуним на подстреке на побуну из Србије.
Државна управа регулисана је 1864. Законом о реформи провинцијске управе, којом је
део послова централне власти пренет на ниже инстанце. Уведена је подела државе на вилајете,
којима управљају валије, санџаке, под управом мутасарифа и казе, које воде кајмаками. Казе
су некадашњи кадилуци, претворени из судских у судско-управне јединице које се могу, а и
не морају делити на нахије, док је понегде нахија претварана у казу (погрешно је
поистовећивати казе и нахије, а још већа грешка тражити им српске еквиваленте попут округа
или среза). Органи на локалном нивоу дељени су на ресоре по узору на централну власт, а
формирају се и идаре-меџлиси, административна већа у којима су верске скупине заступљене
према уделу у становништву, те у њих улазе и хришћани. Први вилајет, Дунавски, основан је
1864. на простору северне Бугарске и Нишког санџака, а његов први валија био је реформатор
Мидхат-паша, који је основао систем аграрних штедионица које су касније прерасле у
Пољопривредну банку (још увек постоји). Босански вилајет формиран је 1865, а Призренски
1871, који је 1877. укинут, а на његовом месту је основан Косовски вилајет са седиштем у
Приштини и проширен на Новопазарски санџак, који је издвојен из Босанског вилајета.
Касније је (1888.) седиште Косовског вилајета пренето у Скопље.
Узроци побуна Срба средином XIX века су националне и економске природе. Мада је
национализам претежно везан за више друштвене слојеве, и обичан народ има свест коју
везује за веру, културу и прошлост. Економски разлози су злоупотребе турских власти и жеља
становништва да оствари онај статус који је уживало сељаштво у Кнежевини Србији. У
Херцеговини је 1852-1862. тињао устанак Луке Вукаловића подржаван из Црне Горе, у
Босанској Посавини је дошло до побуне 1858-1859, а у Нишком и Видинском санџаку 1857-
1859. Србија обликује своју националну политику од доношења „Начертанија“ 1844, а 1849. је
донет „Устав политичке пропаганде у славено-турским земљама“, којим је требало регулисати
рад тајних српских организација у Босни, Херцеговини и Старој Србији. Када је постао
министар иностраних дела 1862, Илија Гарашанин је основао Српски одбор са задатком да
подигне устанак када Србија зарати с Турском. Сазнавши за ове припреме, Турци су спремили
ратни план опкољавања Србије који су заиста спровели 1876, а и прибегли насељавању
кримских и кавкаских Татара и Черкеза на Балкану ради ојачавања муслиманског елемента.
План о устанку суспендован је после смрти кнеза Михаила, а 1868. основан је Одбор за
учитеље и школе у Старој Србији са задатком вршења културне пропаганде у Босни,
Херцеговини и Старој Србији, али и контрирању бугарској пропаганди исте врсте. Устанак у
Херцеговини избија 1875. уз помоћ Србије, Црне Горе и Аустро-Угарске, а потом се шири на
Босанску Крајину и Посавину. Савезом из 1876. Србија и Црна Гора деле Босну и
Херцеговину између себе, а 30. VI проглашено је уједињење Босне са Србијом. Устанак је
практично сломљен током 1877, а наредне године је Аустро-Угарска окупирала Босну и
Херцеговину. Упркос начину на који је спровођена аустроугарска управа над Босном и
Херцеговином, она је ипак донела ред, привредни напредак, личну, имовинску и правну
сигурност тамошњем становништву.

9. Босна и Херцеговина од 1878. до 1903: време Бењамина Калаја

Православци у Босни и Херцеговине све ово време чине стабилну релативну већину од
43% становништва; муслимани се масовно исељавају, а римокатолици усељавају. Мотиви
окупације БиХ су: спречавање решавања српског националног питања мимо воље Беча и
Пеште, сузбијање руског утицаја на Балкану, скраћивање границе, осигурање залеђа
Далмације, обезбеђивање сировинске базе и тржишта за сопствену привреду и заузимање
положаја за даље ширење ка Солуну преко Новопазарског санџака. Берлински уговор из 1878.
није временски ограничио трајање окупације БиХ, где суверенитет формално и даље припада
султану, али сву власт спроводе органи Аустро-Угарске. Услови окупације и права обе стране
ближе су одређени конвенцијом Аустро-Угарске и Турске из 1879. на основу чега су донети
закони у укључењу БиХ у аустроугарски царински систем из 1879. и о управи над БиХ из
1880. Уведена је двојна паритетна управа оба дела Двојне монархије над БиХ коју је
спроводило Заједничко министарство финансија, при чему законе доноси владар лично, а
адинистративни апарат се плаћа од пореза прикупљених само у БиХ.
Управа БиХ је 1882. строго раздвојена на цивилну и војну, а на њеном челу налази се
поглавар Земаљске владе са два адлатуса (помоћника), војним и цивилним, те три ресора:
судства, унутрашњих послова и финансија, којима је 1890. придодат и четврти ресор,
грађевине. Територијална подела задржана је из турског времена: шест санџака је претворено
у шест округа који су дељени на срезове. Већина службеника довођена је из других крајева
Двојне монархије и обезбеђиван им је добар материјални положај и брже напредовање у
служби, док су чиновници пореклом из БиХ напредолвали само до нивоа среских начелника.
Први цивилни адлатус био је барон Федор Николић (1882-1886), унук кнеза Милоша.
Жандармерија је формирана уз довођење службеника споља 1879. са црвеним фесом као
делом униформе, а служење војног рока у трајању од две године (у остатку Двојне монархије
служило се три године, касније важило и за регруте из БиХ) уведено је 1881, изазивајући
побуну 1882. Испрва су регрути из БиХ служили само на њеној територији, али од 1891.
служе на целом простору Двојне монархије. Буџет БиХ стално је остваривао мали суфицит, а
као главни државни приходи задржани су десетак и државни монополи на со и дуван. Ипак,
аграрни односи остају у складу са Саферском наредбом у циљу одржавања беговата као
поузданог елемента, те је напредак у пољопривреди скроман. С друге стране, Унион банка
шири своје пословање на БиХ од 1883. и масовно се улаже у градњу инфраструктуре из
привредних и војно-стратегијских разлога, нарочито у градњу уских пруга. Једина пруга
нормалног колосека била је између Сиска и Бањалуке, а планирано је и ширење мреже ка
Новом Пазару, Косовској Митровици и Вардару.
Заједнички министар финансија и управитељ БиХ 1882. постаје Бењамин Калај,
угарски племић, правник и ученик Ђуле Андрашија. Течно је говорио немачки, енглески,
грчки и српски језик, од 1868. до 1875. био је аустроугарски конзул у Београду и објавио је
„Историју Срба“ 1877. Желео је да се српско питање реши политички и сматрао је да Угарска
треба да спроводи цивилизаторску мисију на истоку, где ће доносити „интегративни дух
запада“ насупрот „источњачком партикуларизму“. Из постојања средњовековне босанске
државе и богумилства, те прихватања ислама на том простору, развио је идеју о босанској
политичкој нацији којој ће основ бити муслимани и која ће временом постати етничка.
Планови о анексији БиХ спремани су већ 1882. и 1896, те је подизањем утврђења
Херцеговина од 1882. физички одвојена од Црне Горе. Нови отклон од Србије прави се после
абдикације краља Милана, а 1896. планирано је ширење ка Косову. Стога су око Саве и Дрине
плански насељавани Немци и други римокатолици, под званичним образложењем развијања
привреде. Забрањено је било какво организовање са националним предзнаком, а потом је
појам Срба строго везан уз православље изразом „српско-православни“, чиме је онемогућено
национално изјашњавање невезано за вероисповест. Покренути су прорежимски листови
„Ватан“ (1884, турски), „Просвјета“ (1885, српски) и „Глас Херцеговца“ (1885, хрватски), као
и процес „оживљавања“ предисламских босанских традиција међу муслиманима, али и
њихово чвршће везивање за Угарску и њен поредак. Мада је Калај био присталица
равноправности ћирилице и латинице, убрзо су све муслиманске публикације постале строго
латиничне. Застава и грб БиХ усвојени су 1889. када су у употребу уведени црвено-жута
двобојница и угарски грб области Раме, чиме је требало јасно показати различитост БиХ у
односу на Србију, Црну Гору и Хрватску-Славонију (све имају тробојне заставе). Од 1891.
излази режимски лист „Бошњак“ на латиници и „босанском језику“ са циљем промовисања
босанске нације као историјски и језички посебне, а коју чине сви становници БиХ, због чега
се и покрет капетана из 1830-их проглашава националним. У Сарајеву је 1888. основан
Земаљски музеј, још 1884. од Имре Талоција је наручена обимна, али никада довршена
историја Босне и Херцеговине, 1890. излази „Граматика босанскога језка за средње школе“,
1893. „Повијест Босне и Херцеговине за основне школе“. Бењамин Калај је 1892. званично
прокламовао постојање босанске нације, али је убрзо закључио да је његов покушај њеног
конституисања пропао јер су се православци дефинитивно изјашњавали као Срби,
римокатолици све више као Хрвати, а муслимани су по верској основи остали одани
Цариграду; уз ово, комуникације у БиХ су биле слабе, а број писмених скроман. Са
Ватиканом је 1881. склопљен договор којим је у БиХ уведена редовна црквена хијерархија
преко Сарајевске надбискупије у којој постављења врши цар, док је са Васељенском
патријаршијом договорено да цар поставља православне епископе у замену за годишњу
субвенцију, чиме је сузбијан утицај Србије. Уз сагласност шеих-ул-улеме у Цариграду, 1882.
је у Сарајеву постављен реис-ул-улема са четворочланим меџлисом (саветом), који
материјално зависи од Земаљске владе и независан је од Цариграда, и задржани су шеријатски
судови. Управа Бењамина Калаја над Босном и Херцеговином окончана је тек његовом смрћу
1903. године.

10. Срби у Османском царству од 1878. до 1908: од Берлинског конгреса до Младотурске

револуције

Увођење вилајетског система 1864. допринело је децентрализацији целокупне државе,

у чији су управни апарат уведени представници свих милета (верских организација). Срби у
највећој мери живе на простору Косовског вилајета, формираног 1877. на простору од
Прибоја до источне границе данашње Републике Македоније, са седиштем најпре у
Приштини, а од 1888. у Скопљу. Чинили су га следећи санџаци: Новопазарски, Пљеваљски,
Приштински, Пећки, Призренски и Скопски. Новопазарски санџак је од 1880. до 1901.
постепено смањиван издвајањем Пљеваљског санџака (Пљевља, Прибој, Пријепоље – места са
аустроугарским гарнизонима), Пећког санџака и Митровачке казе (уведена у Пећки санџак),
да би 1901. био потпуно укинут као такав и замењен Сјеничким санџаком. Поред овог, Срби
живе и у Битољском вилајету (простор Битољ – Дебар, тзв. Јужна Шумадија) и Солунском
вилајету (околина Велеса). У центру сваке казе налазили су се грађански и шеријатски суд, у
центру вилајета апелациони, а у Цариграду Касациони суд, док су цркви препуштена питања
брака и наслеђивања. Сва земља је формално државна, аге и бегови могу имати поседовно
право, а сељаци могу бити слободни, чифчије или мешовитог статуса, пре чему вера не
одређује положај: постоје и чифчије, и сахибије хришћани и муслимани. Држава убире
десетак (који се и даље даје у закуп што води злоупотребама), вергију, агнам и бедели аскер.
Чифчије агама дају део урода у натури који варира у различитом деловима државе од
четвртине до половине, док је у Новопазарском санџаку тај однос регулисан још Саферском
наредбом и претворен у јавноправни. Највише злоупотреба проистицало је из кулука агама.
Док су статус Срба и њихови односи са муслиманима у Пљеваљском и Сјеничком
санџаку били добри, у крајевима насељеним Албанцима владали су терор и безакоње.
Цариград је између 1878. и 1881. подржавао Призренску лигу како би избегао испуњавање
обавеза из Берлинског уговора (зато Плав и Гусиње нису припојени Црној Гори, видети
одељак бр. 3), али је она изразито проосманска и без израженог албанског национализма. На
крају је морала бити насилно гушена, али су њене вође касније добиле места у турском
државном апарату. Из Топлице је после 1878. и њеног припајања Србије исељено 70.000
Албанаца и других муслимана, док се Срби масовно исељавају са Косова и Метохије у Србију
од 1878. до 1912, што доприноси богаћењу Албанаца преузимањем српских поседа и верско-
националној хомогенизацији тог простора, што све иде у корист државе (на сличан начин
делују и Курди наспрам православних Јермена у Малој Азији). Према извештајима српских
конзула, од 1889. до 1912. је у просеку на сваких девет дана убијан по један Србин у
Косовском вилајету. Источна криза из 1894-1897. показала је да су Турској потребне даље
реформе, на шта је она одговорила организовањем Пећке лиге 1899, пошто су Албанци увек
били против реформи. У Колашинској афери из 1901. дошло је до разоружавања Срба у
Ибарском Колашину у чему суделује и Иса Бољетинац, дотадашњи сарадник Београда који је
променио страну, а 1903. су Аустро-Угарска и Русија склопиле Уговор из Мирцштега којим је
требало натерати Турску на реформе у Косовском, Битољском и Солунском вилајету, при
чему је Аустро-Угарска на себе преузела реформу жандармерије, али је своје жандаре
распоредила само у Скопском санџаку.
Становништво Османског царства не дели се национално, већ верски по милетима, те
Срби у његовом саставу потпадају под Васељенску патријаршију, односно Румелијски милет.
Ферманом је 1870. основана Бугарска егзархија, односно Бугарски милет (за детаље, видети
одељак бр. 8), која је убрзо претворена у средство бугаризације становништва, те од Источне
кризе 1894-1897. Србија притиска Турску да Васељенска патријаршија постави Србе за
епископе, до чега је дошло 1896. у Призрену, 1897. одн. 1902. у Скопљу (администратор, па
митрополит) и у Кичеву (Велешко-дебарска спископија) 1910. Српска национална пропаганда
покренута је као одговор на бугарску; после 1878. само четири српске школе функционишу
јужно од Шаре. На подстицај Бењамина Калаја 1885. је спремљен план националног деловања
у Старој Србији, који је подразумевао сарадњу са Турском против Бугара. У складу са
конзуларном конвенцијом из 1886. Србија оснива козулате у Скопљу и Солуну 1887, те
Приштини и Битољу 1889. Конзули су се бавили дипломатским, али и националним и
обавештајним радом. Министарство иностраних дела основало је 1889. Политичко-просветно
одељење, шире познато као Пропагандно, задужено за Македонију и Стару Србију. Школе су
званично функционисале као црквене и приватне, али су уживале материјалну подршку
Србије. Након оснивања ВМРО 1894. и појачавања њеног рада у корист Бугарске, приватном
иницијативом уз државну подршку је формирана Српска четничка организација. Мада је
основана у великој тајности између 1897. и 1901, највише је везивана за Карађорђевиће, те се
њено оснивање намерно померало на 1903. годину. Централни одбор организације је смештен
у Београду, а на терену су формиране чете под командом војвода попут Мицка Крстића,
Глигора Соколовића, Јована Стојковића Бабунског и Василија Трбића. Организација је 1905.
стављена под надзор Министарства иностраних дела Србије и мења и име у Српска одбрана.
Успела је да између 1905. и 1908. потисне бугарски утицај са севера данашње Македоније, те
да натера Бугарску да прихвати постојање српског народа и српских интереса јужно од Шаре.
Српска одбрана престаје са војним деловањем између 1908. и 1912. после Младотурске
револуције, да би се поново војно активирала током Балканских ратова.

11. Срби у Османском царству од 1908. до 1912: од Младотурске револуције до

ослобођења. Политичко организовање Срба у Османском царству

Младотурску револуцију извела је група официра III армије отоманске војске која је
захтевала враћање на снагу суспендованог либералног Устава из 1876, модернизацију државе
и прекид спољног мешања у унутрашња питања Османског царства, а до ње је дошло у лето
1908. након што је султан Абдулхамид проценио да реформе не доносе жељене резултате, те
је Устав суспендован, а паралелно владају Порта и султан, уз ослонац на муслимане и
окретање међусобно сукобљених национализама једних на друге, увек се сврставајући уз
слабије на одређеном простору. Након банкротства Турске из 1875, велике силе су формирале
Управу за османски дуг, те су практично контролисале њене финансије и наметале реформе,
посебно војно-полицијског апарата. Комитет за уједињење и напредак био је окосница
младотурског покрета и сматра да Османско царство може опстати ако се реформише по
европским узорима, али без страног уплитања и уз развитак османског (не турског!)
национализма. Султан је прихватио пучисте, који су се надали да ће враћањем Устава на снагу
преко ноћи средити прилике у држави и тиме сузбити национализме малих народа и
зауставити уплитање страних сила у унутрашње ствари Османског царства.
Срби се у Македонији политички организују од 1908. оснивањем Српске демократске
лиге (СДЛ), која излази на изборе 1908. као део младотурске листе по упутствима из Београда
због малог броја Срба у укупном становништву и међу бирачима; добијају мандате за Доњи
дом парламента у Приштинском, Битољском и Скопском санџаку, те сенаторско место за
Охрид. Четовање Срба, Грка и Бугара се прекида, а четници и комите улазе у политичке
странке, па тако и Богдан Раденковић, шеф СДЛ. Странка се формално конституише у
Скопљу 1909. као Организација Срба у Отоманском царству и доноси Статут и Програм, али
се дели на две струје: мањинска тежи самосталној политици и ослонцу на Цариград, а
већинска везивању за Београд.
Како су муслимани били незадовољни реформама, снаге I армије покушале су да уз
подршку султана спроведу контрареволуцију, али је тај покушај спречила III армија, те је
Абдулхамид свргнут и интерниран у Солуну, а на власт је доведен Мехмед V. Младотурци су
схватили да реформе како су их они замислили неће прихватити ни хришћани, ни муслимани,
ни велике силе; уз то, и код Албанаца и Арапа је почео да се јавља национализам, те је
покренута централизација. Законом о бандама из 1909. забрањено је ношење оружја, а затим
су забрањене све организације са националним предзнаком, да би 1910. била прокламована
политика отоманизације, исламизације и панисламизма у нади да ће читав исламски свет бити
покренут против хришћанских великих сила, али младотурски покрет није имао довољан
ауторитет да то и изведе. Увођење концепта османске политичке нације значило је и
колонизацију муслимана у претежно хришћанске крајеве, те су избеглице (мухаџири) из Босне
и Херцеговине насељавани на стратешким тачкама у Солунском и Косовском вилајету,
нарочито на правцима ка Бугарској, а у Сјеничком и Пљеваљском санџаку ради контроле над
Србима. После 1913, српска влада није приморавала Турке на исељавање, али је настојала да
муслимане који су се изјашњавали као Срби задржи у Србији.
Албанци Косовског вилајета су привучени младотуском покрету обећањима о прекиду
споља наметнутих реформи, те је током 1908-1909. заиста остварена једнакост свих османских
поданика чиме су изазване две албанске побуне 1909-1910. Када су младотурци заузели
конзервативни курс, покушали су да се измире са Албанцима, али ови то нису желели због
репресалија после две побуне. Да би их одобровољили, послали су султана Мехмеда V
Решада у посету европском делу царства, па и албанским крајевима; на Косову Пољу је пред
њим изведена војна вежба одбијања замишљеног напада из Србије. Срби су се сада нашли
између међусобно сукобљених младотурака и Албанаца, те се терор 1911. враћа на стање од
пре 1908. Албанци за пролеће 1912. спремају општи устанак, а у Цариграду настаје
Официрска лига, супротстављена младотурцима и удружена са Либералном странком и
странкама националних мањина, што Албанцима омогућава да у лето 1912. без већег отпора
заузму градове Косовског вилајета, али се Официрска лига окреће против њих када су
покушали да изведу рестаурацију Абдулхамида, те су натерани на повлачење. Ипак, нова
официрско-либерална влада доделила им је неки вид аутономије у Косовском вилајету, док
Беч септембра 1912. захтева децентрализацију и проглашење Велике Албаније. Србија је 1909.
и 1910. била уздржана према албанским побунама јер је тек радила на склапању савеза са
другим балканским државама, трајао је Царински рат са Аустро-Угарском, а и одговарали су
јој унутрашњи сукоби у Османском царству. Када је склопљен Балкански савез, наметнуло се
питање држања Албанаца према њему, те Србија склапа договоре са појединим главарима
разоружаним после 1910. о заједничком отпору према Аустро-Угарској у случају њене
интервенције у Турској. Ипак, нису прихватили да ратују против Турске, нити равноправност
Срба и Албанаца, а Србија им је испоручила веома мало оружја. Везе са њима су прекинуте у
лето 1912, а нови покушаји обнове савеза са њима су пропали, те су се баш они нашли на
првој линији отпора српској војсци у Првом балканском рату. Српски народ никако није
могао да оствари бољи положај у оквирима Османског царства, већ само укључивањем у
састав Србије и Црне Горе, до чега је најзад дошло 1912-1913. године.

12. Срби у Хабзбуршкој монархији од 1790 од 1848: од Темишварског сабора до Пролећа

народа. Културни и просветни живот Срба у Угарској

Темишварски сабор одржан је у време изузетно сложених околности по Хабзбуршку

монархију. Како је угарско племство, користећи се Француском револуцијом, сложеним
односима Аустрије и Пруске и лоше вођеним ратом против Турске (1788-1791) све гласније
захтевало укидање реформи које су спроводили Марија Терезија и Јозеф II, Беч је одлучио да
искористи Србе као средство притиска на Угарску. С друге стране, Срби су имали политичке
захтеве које су желели да изнесу пред новог цара Лепополда II, те је одобрено одржавање
Темишварског сабора. Како је убрзо умро и митрополит Мојсије Путник, сабор је добио и
изборни карактер, а отворио га је царски комесар генерал Јозеф Шмитфелд 26. VIII 1790.
Поред законски одређених 75 представника (по 25 официра из Војне крајине, свештеника и
представника Провинцијала), на сабору је учествовало и 25 Срба – носилаца угарског
племства предвођених Савом Текелијом, који су чинили саборску мањину и присталице
укључивања привилегија у угарске законе, а тиме и Срба у угарски правни поредак, чиме би
им се омогућило ступање у државну службу, док се већина залагала да се правни положај
Срба у Угарској и даље темељи на привилегијама, те да се Банат прогласи за аутономну
српску територију. Банат је тражен не зато што су у њему Срби били већина, већ зато што од
припајања Хабзбуршкој монархији 1718. није у потпуности инкорпориран у угарски правно-
политички и административни систем, те је тај захтев заправо био средство притиска на
угарско племство. За новог митрополита изабран је Стеван Стратимировић, а захтеви су у
виду Елабората предати цару, који није одобрио оснивање посебне области за Србе, али је
одобрено оснивање Илирске дворске канцеларије 1791, државног органа који је требало да
заступа „илирску нацију“ на двору, чиме су Срби признати као нација пред државом
(претходно такво тело, Илирска дворска комисија, основана је 1745, преименована у Илирску
дворску депутацију 1747. и укинута 1777, али је омогућила низ верских, просветних и
политичких реформи у животу Срба). Ипак, доношењем XXVII законског чланка из 1791.
Срби су као верска скупина („грчко-несједињени“, тј. православци) признати за равноправне
угарске поданике, а митрополиту и епископима је дато право учешћа у раду Сабора Угарске,
али су им привилегије ограничене одредбом да се не смеју косити са угарским законима.
Овиме је нестало потребе за Илирском дворском канцеларијом, те је 1792. укинута одлуком
Франца II, а њене послове је преузела Угарска дворска канцеларија. Србима је овом приликом
призната посебност само као верској скупини, не и као посебној нацији, што је остао проблем
све до нестанка Аустро-Угарске 1918. За простор Војне крајине је 1807. донет Основни
граничарски закон, којим су регулисани земљишни односи, дужности и права граничара и
положај занатлија, трговаца и других занимања у Војној крајини. За основну друштвену
јединицу узета је кућна задруга и забрањена је деоба поседа и задруге. Цар је власник
крајишких поседа, а граничари су само њихови уживаоци у замену за вршење војне службе.
Незадовољни својим економским положајем и надајући се подршци из устаничке Србије,
сељаци су подизали побуне у Срему 1807. (Тицанова буна), Банату 1808. (Крушчичка буна) и
Славонији 1810, али су све те побуне угушене.
Основно школство Срба развијано је још од времена Марије Терезије, али је био
упадљив мањак виших школских установа, те су основане гимназије у Сремским Карловцима
1791. и Новом Саду 1810. У Сентандреји је 1812. основана српска учитељска школа која је
1816. пресељена у Сомбор. Културно средиште Срба у Хабзбуршкој монархији почело је да се
помера на југ, из Беча и Пеште ка Новом Саду. Новосадски професор Георгије Магарашевић
покренуо је 1825. часопис „Летопис“, а српски трговци из Пеште основали су 1826. Матицу
српску као друштво за издавање „Летописа“. Сава Текелија је својим тестаментом оставио
знатна средства Матици српској и основао Текелијанум, са циљем стипендирања
сиромашнијих српских ђака. Током 1840-их основане су српске читаонице у Иригу, Новом
Саду, Сомбору, Великој Кикинди и Сремским Карловцима, као и дилетантске позоришне
трупе (прву оснива Јоаким Вујић још 1813). Културно политичким животом Срба у Угарској
доминирале су две групе: грађанско-либерална и конзервативно-клерикална. Интелектуалци
се супротстављају мађаризацији, посебно од 1843. када је мађарски језик постао услов за
ступање у државну службу, те и друштва српских студената све више добијају политички
карактер, а почињу и сукоби са румунском интелигенцијом због захтева да епископи у
Темишвару, Араду и Вршцу буду Румуни.

13. Срби у Мађарској револуцији 1848-1849.

Марта 1848. револуција која је захватила Европу проширила се и на Угарску, где је

њен носилац постало ниже племство које је водио Лајош Кошут, те је ова револуција добила и
национални карактер, поред оног који је имала у остатку Европе: укидање апсолутизма и
феудализма, побољшање положаја пролетаријата у градовима, демократизација политичког
живота. У Угарској је током револуције дошло до окретања припадника других народа против
Мађара због прокламоване политике поличке нације барона Јожефа Етвеша: национална
припадност изједначена је са држављанством, а не са етничком припадношћу; свакоме се
признаје етничка посебност, али је нација само једна, мађарска. Угарска је Мартовским
законима из 1848. постала практично независна држава чије је заједништво са Аустријом
оличено само у личности владара кроз персоналну унију, што су Срби у прво време
прихватали. Ипак, до разилажења Срба и Мађара дошло је након што су јавно објављени
захтеви пештанских Срба у седамнаест тачака, који се своде на признавање националне и
верске посебности Срба, обезбеђивање њихове боље заступљености у угарском Сабору и
државном апарату и самосталност у просветним и црквеним пословима преко сопственог
сабора. Ове захтеве је Лајош Кошут потпуно одбацио, а прихватили су их Срби другде у
Угарској, при чему је у Новом Саду додат захтев да српском сабору треба да присуствују и
представници Далмације, те да у Војној Крајини треба укинути феудализам, а њене житеље
изједначити са осталим угарским поданицима. Новосадску делегацију која је захтеве изнела у
Пожуну Кошут је крајње грубо одбио због српског неприхватања идеје о политичкој нацији.
Избија побуна међу угарским Србима, а митрополит Јосиф Рајачић одлучио је да сазове
Велику народну скупштину у Карловцима за 1. V 1848. (по старом календару, 13. по новом).
Покушај угарске владе да се она помери на крај маја и одржи у Темишвару пропада. На
Мајској скупштини је митрополиту Рајачићу дато звање патријарха (престало да се користи
после смрти Арсенија III Чарнојевића 1706), пуковнику Стевану Шупљикцу звање војводе, а
Ђорђу Стратимировићу звање вожда. Српски народ је проглашен политички независним и
слободним под крунама Аустрије и Угарске, проглашена је Српска Војводина, аутономна у
односу на Угарску (Срем са границом, Барања, Бачка са Шајкашким батаљоном и Бечејским
дистриктом, Банат са границом и Великокикиндским дистриктом) и њено ступање у
политички савез на темељу слободе и једнакости са Троједном краљевином Хрватском,
Славонијом и Далмацијом, формира се Главни одбор као извршно тело Народне скупштине
(воде га Ђорђе Стратимировић, Александар Костић и Јован Станковић), признаје се влашка
(румунска) народна самосталност, и одређују делегације за изношење закључака скупштине
пред Свесловенским конгресом у Прагу, Сабором Хрватске у Загребу и царем Фердинандом у
Инсбруку. Једини који је прихватио сарадњу са Србима био је хрватски бан Јосип Јелачић,
док су закључке одбили цар, угарска влада и угарски Румуни. Наређена је мобилизација,
Јелачић је смењен царском одлуком, од Срба је тражено да укину Главни одбор и ниже
одборе, што су ови одбили, а Ђорђе Стратимировић је одбио напад мађарске војске на
Карловце 12. VI , чиме је отпочео рат.
Основни српски циљеви били су оснивање и одбрана Војводине, очување привилегија,
цркве, језика и институција, а све то уз материјалну подршку Србије, савез са Троједницом и
оданост Бечу. Главна српска упоришта били су Срем и делови Бачке, нарочито Шајкашка и
Сентомаш, који је после одбране од мађарског напада августа 1848. понео име Србобран, те
југ Баната око Панчева. До јесени је одржавана равнотежа на фронту, са преимућством Срба у
Бачкој, а Мађара у Банату. Пошто се Беч изборио са другим револуционарним покретима у
држави, окренуо се Угарској, којој је у октобру објављен рат. Након српског пораза код
Великог Бечкерека, Стратимировић је смењен са места врховног заповедника у корист
царског пуковника Фердинанда Мајерхофера. Нови владар, Франц Јозеф, потврдио је одлуке
Мајске скупштине о избору војводе и патријарха, али је заобишао питање Војводине.
Септембарска скупштина у Карловцима доделила је власт над Војводином патријарху,
послала Стратимировића да преговара са царем, а Шупљикца именовала командантом српске
војске. Велики преокрет на фронту уследио је пред крај 1848. услед похода кнеза
Виндишгреца и бана Јелачића на Угарску, те су и Срби успели да заузму Бечкерек, Вршац,
Бечеј, Кикинду, Сомбор, Белу Цркву, Врбас и Кулу. Ипак, ударац је дошао у виду
октроисаног Мартовског устава из 1849. којим је Србима дата само верска слобода, без
помена аутономне територије, док је Војна крајина обновљена у ранијем обиму и са ранијим
положајем. Овај устав довео је и до проглашења Угарске независном републиком, те је априлу
Угарска подељена на седам округа, од којих је један обухватио Војводину. Србима је сва
власт одузета и дата кнезу Виндишгрецу, који је поставио пуковника Мајерхофера за
команданта округа и патријарха Рајачића за комесара за цивилне области Војводине.
Мађарска контраофанзива из априла довела је до заустављања Виндишгреца код Каполне и
Јелачића на средњој Тиси, али и пада Врбаса, Сенте, Бечеја, Србобрана, Панчева и Новог Сада
до јуна. Положај Срба је додатно отежан повлачењем добровољаца из Србије које је водио
Стеван Книћанин. Ипак, потпуна пропаст спречена је руском интервенцијом и поразом
Мађара код Темишвара, који је довео до предаје код Вилагоша. Победа над Мађарима довела
је до оснивања Војводства Србије и Тамишког Баната 1849. године, самосталног од Угарске и
непосредно потчињеног Бечу. Ипак, остало је нерешено питање припадности Срема између
Војводине и Хрватске, али и положаја Војводине, пошто су Срби тражили да се он заснује на
одлукама Мајске скупштине. Срби из Хрватске приклонили су се бану Јелачићу у време
револуције и узели су учешћа у хрватском покрету.

14. Срби у Хабзбуршкој монархији од 1849. до 1867: од оснивања Војводства до Аустро-

угарске нагодбе. Благовештенски сабор и почеци политичког организовања Срба у
Угарској

Једна од последица Револуције из 1848. била је знатна централизација Хабзбуршке

монархије, а наредни период познат је као време Баховог апсолутизма по министру
унутрашњих послова Александру Баху. Укинуте су границе и царине између Аустрије и
Угарске, као и жупанијски систем у Угарској, уведени су јединствени Кривични и Грађански
законици, а немачки језик је уведен у службену употребу 1854. Угарска је третирана као
освојена земља због одлуке о раскиду свих веза за кућом Хабзбурга и проглашења републике.
Војводство Србија и Тамишки Банат проглашено је патентом од 18. XI 1849. као награда
Србима за оданост Бечу, али не и хабзбуршком круновином и у његов састав нису ушли
делови Војне крајине у Срему и Банату (не постоји граница између Војводине и Кнежевине
Србије). Франц Јозеф задржао је за себе титулу Великог војводе Војводства Србије, а седиште
Војводства смештено је у Темишвару, где су Срби, као уосталом и на свеукупној територији
Војводства, били мањина. Уведена је подела Војводства на два округа, темишварско-
крашовски и бачко-торонталски, а на челу управе нашао се генерал Мајерхофер. Укинуте су
жупаније и из службене употребе су потиснути мађарски језик и називи у корист српских, а
потом и немачких. Војном крајином је до краја 1849. управљао бан Јосип Јелачић, а онда је од
Петроварадинске регименте, три банатске регименте, Шајкашког батаљона и војних
комунитета на њиховом простору основана Банатско-српска земаљска војна управа на челу са
грофом Јоханом Коронинијем, који је већ 1851. доведен на чело политичке управе Војводства,
које је затим поново подељено на пет окружја: темишварски, лугошки, торонталски,
сомборски и новосадски, а окружја су дељена на округе и срезове. Судски систем је
заокружен формирањем врховног суда у Темишвару, а 1853. формирано је Намесништво као
централни управни орган. Ипак, почело је масовније примање Срба у државну
администрацију и њихово масовније уписивање на више школе, што је довело до забране
студирања у Прагу за Јужне Словене, из страха да би могли примити панславистичке идеје.
Избијање Кримског рата и пораз Русије у њему, као и ублажавање става Лајоша
Кошута према немађарским народима довело је до почетка приближавања Срба и Мађара које
се појачало поразом Аустрије у рату са Пијемонтом и Француском 1859. Као уступак
житељима Војводства, исте године је укинут немачки језик у гимназијама и одобрено је
коришћење матерњег језика на свим судским инстанцама. На место Коронинија доведен је
Хрват, барон Јосип Шокчевић, после чега патријарх Јосиф Рајачић подноси владару низ
верских, националних и политичких захтева, на шта је одговорено сменом гувернера
Војводства и насилним мерама. Прелазак на уставну владавину покушан је доношењем
Октобарске дипломе 20. X 1860. у којој Срби нигде нису поменути. Међутим, још 26. VIII је у
тајности донета, а 27. XII објављена одлука о укидању Војводства Србије и Тамишког Баната:
Банат и Бачка ушли су у састав Угарске, а Срем је укључен у Хрватску-Славонију. Ово је и
проаустријске Србе натерало на приближавање Пешти у борби против апсолутизма. Како је и
Фебруарски патент од 26. II 1861. промовисао централизам, само је појачано незадовољство у
Угарској, те у приближно исто време заседају обновљени угарски сабор у Пешти, хрватски
сабор у Загребу и српски црквено-народни сабор у Сремским Карловцима.
Благовештенски сабор (2-20. IV 1861) сазван је као политичко-расправни, чиме су Срби
признати као нација, али су на њему право учешћа имали само Срби из бившег Војводства (50
грађана и 25 свештеника). Сви су сматрали да је потребно оснивање посебне области за Србе,
при чему су конзервативни политичари нагињали Бечу, а либерални Пешти. Међу овим
другим био је и Светозар Милетић, који се у чланку „На Туцин-дан 1860“ објављеном у
„Српском дневнику“ заложио за признавање Срба као народа и формирање Српске Војводине.
Међутим, овај покушај је од почетка био осуђен на пропаст у држави заснованој на
историјским и државним правима покрајина. Јавила се и средња струја око Јована Суботића и
Ђорђа Стратимировића да се уз помоћ Беча Војводина формира, а потом уговорно уједини са
Троједницом. У шеснаест тачака су изнети захтеви за формирањем Војводине са сопственим
грбом и заставом на чијем челу би био војвода, а чију би територију чинили Срем, Банат,
Бачка и Војна Крајина. Службени језик био би српски, Војводина би имала судове до нивоа
апелационог и сопствену скупштину. Ипак, све ово било је неприхватљиво Мађарима.
Како је после 1866. постало јасно да ће дуализам Ђуле Андрашија и Ференца Деака као
основа будућег уређења Хабзбуршке монархије однети превагу над централизмом и
федерализмом, српски конзервативци попут Ђорђа Стратимировића најпре су га одбацили, а
потом су га прихватили како би задржали свој утицај. Ови кругови су још 1864. довели до
прекида излажења „Српског дневника“, али је Светозар Милетић 1866. покренуо „Заставу“ у
којој је и даље заступао промађарске ставове уз захтеве за федерализацијом сваке од будуће
две половине царства по националној основи. Када су мађарски политичари и ово одбацили,
Милетић је почео да се окреће и против Беча, и против Пеште. Насупрот „Застави“ стајао је
„Србобран“, лист изразито проаустријског и конзервативно-клерикалног усмерења ком је
близак био „Напредак“. Ови листови били су језгра око којих су крајем 1860-их основане
странке Срба у Јужној Угарској. Паралелно с овим, на скупштини студентских, ђачких и
других друштава одржаној 27-29. VIII 1866. у Новом Саду основана је Уједињена омладина
српска као покрет који је обједињавао све Србе, без обзира на државне границе и социјалну
припадност. Као изразито национална организација, навукла је на себе подозривост
аустријских власти, али и Кнежевине Србије због свог противљења наизглед неактивној
националној и спољној политици кнеза Михаила Обреновића. На културном плану, 1861. је
Јован Ђорђевић основао Српско народно позориште у Новом Саду, где су од 1860. изалзили
листови „Даница“ и „Јавор“, док у ово време значајне књижевне каријере започели Лаза
Костић, Јаков Игњатовић, Ђура Јакшић и Јован Јовановић Змај.
На простору Хрватске-Славоније, Срби чине свега 15% становништва Провинцијала,
али и 41% крајишког становништва према попису из 1857. Укидање Војводства Србије и
Тамишког Баната 1860. довело је до укључивања срезова Руме и Илока у састав Банске
Хрватске. У доба Баховог апсолутизма, Србима у Хрватској је допуштена службена употреба
ћирилице, али су се Срби удруживали са Хрватима, незадовољни апсолутизмом. Односи Срба
и Хрвата се компликују и због тога што оба народа себе сматрају најпозванијим за решавање
Источног питања, посебно око права на Босну и Херцеговину. Срби се и овде деле на
унионисте, присталице сарадње са Пештом, и Самосталну народну странку, која се саглашава
са централизмом. Свесни да неће добити никаква права у држави заснованој на федерализму
историјских покрајина, Срби захтевају федерализацију по националној основи, по праву
природне нације. Насупрот томе, Народна странка бискупа Јосипа Јурја Штросмајера
почивала је на идеји хрватске политичке нације, а у ово време долази и до формирања
Странке права Анте Старчевића, која такође прихвата ставове о хрватској политичкој нацији,
али тражи независност за Хрватску и потпуно пориче постојање Срба, чак и у Србији, али ће
тек касније добити на снази. Саборском одлуком из 1861. признато је и постојање српског
народа у Хрватској, а Штросмајер се 1867. окреће сарадњи са Србима у Хрватској, али и са
Кнежевином Србијом, те 10. V 1867. Народна странка, а већ 11. и Сабор признају Србе у
Хрватској, што је трајало само до 1873, када народњаци преузимају власт и враћају се старој
политици непризнавања Срба у Хрватској.

15. Срби у Јужној Угарској 1867-1878: од Аустро-угарске нагодбе до Берлинског

конгреса. Оснивање српских странака у Угарској

Нагодбом из 1867. Аустро-Угарска је устројена као двојна држава са заједничким

владарем, царем Аустрије и апостолским краљем Угарске, и заједничким ресорима спољних
послова, војске и финансија за спољне послове и војску. Уведена је царинска унија два дела
државе која се обнавља на десет година, контрола заједничких министарстава преко две
делегације Угарског и Царевинског сабора које заседају засебно, као и општа војна обавеза,
Ердељ је припојен Угарској и обећано је развојачење Војне крајине. Ово је утицало на Србе
политички, дајући прилику за развој њихових политичких снага, али и економски, пошто су
пољопривредници имали користи од повлашћеног статуса угарских производа, али је због све
већег уплива индустријске робе из аустријског дела државе ослабило занатство у Срба.
Нагодба је у Угарској покренула национално питање. Предлог Светозара Милетића и
других немађарских посланика о заокруживању жупанија по националном принципу и
гаранцијама заступљености немађарских народа у државном апарату и употреби националних
симбола одбијен је, а усвојен је као Закон о народностима из 1868. предлог барона Етвеша
(XLIV закoнски чланак) којим се признаје само мађарска нација, а мањинама се употреба
сопственог језика само омогућава, али не чини обавезном, те ова одредба није спровођена.
Према IX законском чланку из 1868. регулисано је функционисање српских народно
црквених-сабора и вероисповедних школа, које су задржале свој програм и плаћане су од
стране српских црквених власти. Ипак, ово је обесмишљено XXXVIII законском чланком из
1868, којим је одређено да вероисповедне школе које не задовоље одређене материјалне
услове имају бити претворене у општинске и прећи на угарски школски програм. Ова одредба
је искоришћена приликом развојачења Војне крајине, на чијем бившем простору уведеном
под одговарајуће жупаније у Угарској и Хрватској су све школе претворене у општинске и
прешле на угарски програм. Развојачење је спроведено између 1873. и 1881. и допринело је
повећању броја и политичке снаге Срба у Угарској, посебно у Хрватској-Славонији.
Право политичко организовање Срба отпочиње 1869. оснивањем Српске народне
слободоумне странке Свтозара Милетића. На свом оснивању у Великом Бечкереку, странка је
усвојила програм познат као Бечкеречки, заснован на одбијању Нагодбе из 1867. и захтевима
за националном арондацијом жупанија и персоналну унију Аустрије и Угарске чији би једини
носилац био владар. Ипак, странка је овиме себе осудила на трајно опозиционарство и
смањила ионако скроман број могућих гласача, пошто је бирачко право у Угарској је
ограничено високим пореским цензусом, а Срби ионако чине свега око 3% бирачког тела. С
друге стране, Уједињена омладина српска је пренела сав свој рад у Угарску након убиства
кнеза Михаила и оптужби о умешаности у тај догађај, а забрањена је и распуштена 1871-1872.
након одбијања захтева власти да се у чланство примају само угарски поданици. Карактер
српских сабора мења се после Аустро-угарске нагодбе услед све јаснијег разилажења
конзервативно-клерикалних кругова и Српске народне слободоумне странке, која је однела
превагу 1870. и уз дозволу владара преименовала сабор у Српски народни сабор и изменила
његов састав, те га је сада чинило 50 грађана и 25 свештеника, а поред митрополита водио га
је и бирани председник. Сабор је 1874/1875. преименован у Српски народно-црквени сабор, а
све је приметније и јачање поборника споразмевања са Будимпештом унутар Слободоумне
странке. Срби из Угарске постају све већи поборници борбе за национално ослобођење јужно
од Саве и Дунава и подржали су Херцеговачки устанак из 1875, али прихватају уједињење са
Хрватима и Словенцима само у случају распада Аустро-Угарске, док су се хрватски и
словеначки политичари од 1870. залагали за борбу против мађаризације и германизације, али
само у оквирима Аустро-Угарске. Избијање рата између Србије и Османског царства 1876.
донело је репресалије над Слободоумном странком, те је Светозар Милетић био у
интернацији 1876-1878.

16. Срби у Хрватској-Славонији од 1868. до 1878: борба за ревизију Угарско-хрватске

нагодбе и признање националне посебности Срба

По склапању Аустро-угарске нагодбе 1867. Угарска се нашла пред задатком обнове

свог државног и правног поретка од пре 1848. Обновљена је унија Угарске и Ердеља из 1848,
а са Хрватском-Славонијом је 1868. склопљена нагодба којом су обновљени односи
прекинути 1848. Пре склапања ове нагодбе, у Хрватском сабору су већину имали унионисти
из Хрватско-угарске странке („мађарони“), а бан је био униониста Левин Раух. Према
нагодби, Хрватска-Славонија је једнинствена са Угарском, има унутрашњу самоуправу у
пословима администрације, вере, судства, школства и привреде, уплаћује 2.200.000 форинти
годишње у угарски буџет, признате су јој претензије на Војну крајину и Далмацију, али не и
на Ријеку и Међумурје. На челу Хрватске-Славоније је бан, ког поставља владар на предлог
угарске владе, делегација Хрватског сабора учествује у раду Угарског сабора, а као језик
кореспонденције угарских и хрватских власти и службени у Хрватској одређен је хрватски
језик.
Овако склопљена Нагодба изазвала је негодовање Народне странке бискупа
Штросмајера, у чији су рад били укључени и Срби уз подршку Светозара Милетића и Српске
народне слободоумне странке, мада их је било и међу унионистима. Изборе је 1871. добила
Народна странка, те су отпочели преговори о ревизији Нагодбе, а када је Слободоумна
странка одбила да у њима учествује због изразитих антинагодбених ставова, Хрватски сабор
је распуштен, али је већину поново добила Народна странка. Ипак, овај вид притиска владара
је учинио своје, те је Народна странка прихватила ревизију Нагодбе 1873, мада она није
донела никакве битне промене, те се од ње одвајају српски либерали наклоњени Милетићу и
група Хрвата окупљених око Милана Маканеца, сматрајући да овом ревизијом ништа није
постигнуто јер се Пешта и даље понашала према Хрватској као према провинцији, а не као
према равноправном политичком чиниоцу. Упркос јакој опозицији која се залагала за већу
унутрашњу самосталност Хрватске, Народна странка је задржала власт и 1875.
У складу са проглашењем хрватског за службени језик у Хрватској, у Сремској
жупанији је 1868. укинуто ћирилично писмо у службеној употреби, чиме је отпочела борба
Срба за признавање националне посебности, а насупрот идеји политичке нације коју су тада
спроводили унионисти по узору на политику угарских власти. По преузимању власти, овакву
политику је прихватила и Народна странка, те 1874. доноси Закон о основним и учитељским
школама којим је за наставни језик проглашен хрватски, а свака општина је морала да
финансира сопствену основну школу, а вероисповедну само ако за то има средстава, што
најчешће није био случај, те су такве школе, које су чувале национална обележја свог народа
затваране. Друга питања која су компликовала односе Срба и Хрвата била су питања
припадности Босне и Херцеговине, на коју су оба народа полагала одређена права, покушаји
да се смањи уплив угарске владе у српску црквено-школску аутономију које је сматрано
уплитањем у послове хрватских власти и питање припајања Војне крајине провинцијалном
делу Хрватске-Славоније, што је договорено Нагодбама из 1867. и 1868, пошто су Срби
тражили решавање тог питања плебисцитом, а њихов проценат у Хрватској-Славонији знатно
је увећан укључивањем дела Војне крајине у њен састав.

17. Срби у Јужној Угарској од 1878. до 1914: борба за политичка права

Током интернације Светозара Милетића, на челу Српске народне слободоумне странке

нашао се Михаило Полит-Десанчић. Мада учен и разборит, није имао дара да буде водећа
личност странке, а Милетић након пуштања из интернације више није имао снаге за бављење
политиком, те се повукао 1882. и умро болестан 1901. Због својих изразито опозиционих
ставова и репресивних мера власти, између осталих и промене граница изборних јединица,
странка је изгубила подршку, а отпочео је процес њеног цепања кроз јављање неколико
струја. Прва која се званично издвојила били су тзв. нотабилитети окупљени око Нике
Максимовића и Светислава Касапиновића, страначка десница која је сматрала да се мора
напустити опозиција државноправном поретку, односно Нагодби из 1867. Друга струја која је
почела да се издваја била је радикална струја Јаше Томића, који се 1881. накратко посвађао са
Милетићем, да би се потом оженио његовом ћерком Милицом и који се залагао за проширење
Бечкеречког програма социјалним елементима, те је оптуживан да је социјалиста, мада је
заправо желео демократизацију странке и њено прилагођавање новим околностима.
Распад Слободоумне странке отпочео је марта 1884. године када је Ника Максимовић
организовао Будимпештанску конференцију. Ту су се окупили нотабилитети, незадовољни
Бечкеречким програмом, те су донели сопствени (касније познат као Великокикиндски, а
сличан Черевићком, видети одељак бр. 18) којим се прихвата државноправни поредак Аустро-
Угарске, али и захтева строго поштовање народно-црквене аутономије Срба и равноправности
народности по законима из 1868. (видети одељак бр. 15). Ово је требало да доведе до
издвајања нотабилитета у Српску народну странку 25. IV 1884. у Кикинди, али до њеног
формалног оснивања није дошло. Ипак, ово је само допринело подели Слободоумне странке
на радикалну струју Јаше Томића и Лазара Нанчића и либералну струју Михаила Полит-
Десанчића и Мише Димитријевића, најпре Томићевим преузимањем уредништва „Заставе“
1885. и Димитријевићевим оснивањем листа „Браник“ 1887, а потом и немогућношћу
договора око програма за изборе 1887. на скупу у Србобрану, при чему су либерали
инсистирали на неизмењеном Бечкеречком програму, а радикали су захтевали његову допуну
кроз четири тачке које су се тицале праведнијег опорезивања, рационализације привредне
политике, упрошћавања државне администрације, строге подршке немађарским кандидатима
за Сабор, устројство странке и изражавање наде да ће се саборски заступници строго држати
програма. Радикали су се тада издвојили у Српску народну радикалну странку, док су
либерали задржали стари назив странке, а обе странке су пропале на тим изборима. Раздор се
одавно пренео и на личне односе, те је 4. I 1890. Јаша Томић убио Мишу Димитријевића, који
му је претходно у штампи вређао супругу Милицу, која се и сама активно бавила политиком,
после чега је Томић осуђен на шест година робије.
Радикална странка успела је да оствари победу на изборима за Српски народно-
црквени сабор маја 1902. и тиме дефинитивно однела превагу над либералима, али и стекла
контролу над црквеним фондовима и саборским одборима. Наставила је борбу против
јерархије коју је повео још Светозар Милетић, а у циљу овладавања једином организованом
српском установом у Аустро-Угарској и јачања световног карактера аутономије. Јерархија је
на ово покушала да одговори доношењем Јединственог статута у сарадњи са угарским
властима. Радикали су своју делатност проширили и на Хрватску-Славонију после скупа у
Окучанима 20. IX 1903, а програм странке усвојен је у Новом Саду 25. I 1904, да би радикали
потом напустили пасивност у парламентарним питањима и 1905. ушли у Сабор Угарске.
Ипак, Срби у Угарској претрпели су нове ударце Апоњијевим школским законом из 1907.
(видети следећи пасус) и одлуком Франца Јозефа од 11. VI 1912. да се укине црквено-школска
аутономија како би се смањиле могућности опозиционог деловања српских странака. Мада су
се странке Срба у Угарској формално договориле око заједничког деловања након тога, остале
су прилично разједињене чак и у време избијања Првог светског рата.
Процес мађаризације настављен је и у ово време кроз закон о увођењу мађарског језика
у основне школе као обавезног наставног предмета, против ког су се 1879. узалуд бунили сви
немађарски посланици Сабора Угарске, да би ова одредба потом била проширена и на
вероисповедне школе. Успешност наставника у раду одређивана је кроз способност да децу
науче мађарски језик. Званично образложење за овакве мере било је да сви угарски поданици
морају познавати службени језик своје државе. Законом о матичним књигама из 1893.
предвиђено је превођење свих мањинских имена која имају мађарски еквивалент, те је
састављен списак са око 1.500 немађарских имена преведених на мађарски. Августа 1895.
одржан је Конгрес народности у Будимпешти, на ком су учешћа узели Срби, Словаци и
Румуни и том приликом признавање државотворности својих народа, арондацију
административних јединица (жупанија и срезова) по националној основи, омогућавање
службене употребе мањинских језика на свим нивоима, право на слободу штампе и окупљања,
поштовање народно-црквене аутономије и посебно министарство за питања народности, али
без икаквог успеха. Врхунац политике мађаризације постигнут је тзв. Апоњијевим школским
законом из 1907. према ком је настава појединих предмета могла бити држана само на
мађарском, од деце се очекивало да буду у стању да пишу, рачунају и усмено се изразе на
мађарском, а учитељи су добијали и материјалне подстреке за ревносно подучавање
мађарског језика, који је 1913. уведен чак и у забавиштима. Очекивало се да ће кроз четрдесет
година мађарски језик потиснути све остале. Најподложнији мађаризацији били су Немци,
Словаци, Јевреји и Срби, а мање Румуни и Русини због мање стопе писмености. Претходно је
попис из 1900. показао да 40% становништва Угарске не разуме мађарски језик.

18. Срби у Хрватској-Славонији од 1878. до 1905: наставак борбе за признање

националне посебности. Културни и привредни живот

Након преузимања власти и прихватања ревидиране Угарско-хрватске нагодбе из 1873,

Штросмајерова Народна странка и бан Иван Мажуранић вратили су се старој политици
непризнавања српског народа у Хрватској-Славонији. Школским законом из 1874. онемогућен
је рад вероисповедних школа, а употреба ћирилице је системски потискивана, а српско-
хрватски односи се додатно компликују после окупације Босне и Херцеговине. Основни
захтеви Срба били су признавање народног имена, обнова рада вероисповедних школа,
заступљеност Срба у државној управи према уделу у становништву, службена употреба
ћирилице и сразмерно финансирање српских црквено-школских установа из буџета Хрватске-
Славоније. До 1878. Срби су јединствени око Бечкеречког програма, али су те године српски
нотабилитети на састанку у Черевићу донели сопствени програм којим су прихватили Аустро-
угарску нагодбу и постојећи државни поредак, али и наставили борбу за основне националне
циљеве, верујући да ће одбацивањем Бечкеречког програма и приближавањем властима моћи
да се изборе за повољнији положај Срба у Хрватској.
Између 1880. и 1883, када је бан био Ладислав Пејачевић, јача утицај Пеште на Загреб,
те се из Народне странке издваја Неодвисна народна странка која захтева мање уплитање
угарске владе у хрватске послове, али такође усваја становиште хрватске политичке нације.
Ипак, било је и оних који су одбијали сарадњу и са властима, и са хрватском опозицијом, те у
Руми 1881. Милан Ђорђевић и Светозар Димитријевић оснивају Српску народну самосталну
странку која се званично држи Бечкеречког програма, али имплицитно прихвата Нагодбу из
1867. и предлаже јачање аутономије Хрватске-Славоније и њено проширење на Далмацију.
Ђорђевић је 1882. у Руми покренуо лист „Српски глас“, који 1884. измешта у Загреб мењајући
му име у „Србобран“. Ипак, Срби на изборима 1881. већински гласају за нотабилитете.
Самостална странка била је ванпарламентарна све до 1902, а од 1887. траје њено цепање на
либералну и радикалну струју, при чему је радикална струја прихватила Угарско-хрватску
нагодбу, да би се Самостална странка коначно поделила 1896. издвајањем радикала.
Карољ Куен-Хедервари, који се ослања на Пешту и Народну странку, био је бан
Хрватске од 1883. до 1903. и залагао се за знатно толерантнији однос према Србима, те је
1883. одобрио формирање заједничког Српског клуба у Сабору Хрватске. Образложење за
овакав чин српских посланика био је непопустљив став хрватске опозиције према
националним захтевима, док је као главни циљ наведена жеља за сарадњом са Хрватима зарад
општег бољитка. На изборима 1884. по четрдесет мандата добијају Народна странка и
хрватска опозиција (Неодвисна народна странка и Странка права), а тридесет добија Српски
клуб, који затим колективно (осим Богдана Медаковића) улази у Народну странку и покреће
питање Закона о уређењу послова грчко-источне цркве и употреби ћирилице, одн. Српског
закона, који је исте године донет, али је три године чекао владарску потврду. Овим законом се
одобрава службена употреба ћирилице, сразмерно финансирање српске цркве из државног
буџета и озакоњен је угарски IX законски чланак из 1868. који регулише српску црквено-
школску аутономију. Срби су овиме практично признати као нација пошто су експлицитно
поменути у закону, али је њиме и угарска влада стекла право мешања у послове Хрватске-
Славоније који су њој предати у надлежност Нагодбом из 1868 (просветна питања), број Срба
потребан за службено увођење ћирилице у некој области одређен је као „повећи“, а само су
простепени органи били дужни да користе ћирилицу.
Група прашких студената коју су водили Светозар Прибићевић, Буде Будисављевић и
Јован Базанин основала је 1897. под утицајем идеја Томаша Гарига Масарика Уједињену
омладину хрватску и српску, организацију која је пропагирала концепцију једног народа са
два имена и превазилажења разлика између Срба и Хрвата. Ипак, односи у Хрватској остају
крајње сложени, посебно због питања Босне и Херцеговине, што долази до изражаја приликом
антисрпских нереда у Загребу у два наврата: 1895. током посета Франца Јозефа због истицања
српских застава на православним црквама, и 1902. након чланка Николе Стојановића
насловљеног „Срби и Хрвати“, у ком се бавио нерешеним српско-хрватским питањима и у
ком је употребљена реченица „до истраге наше или ваше“, а нереде је организовала хрватска
опозиција.
Један од циљева нотабилитета био је и да створи снажну српску средњу класу, те је у
Загребу 1895. основана Српска банка, а 1897. је као задужбина Владимира и Паулине
Матијевића основано друштво „Привредник“. Његов задатак било је стипендирање занатске и
трговачке омладине, односно будућих припадника средње класе, од које се очекивало да уз
додатну помоћ „Привредника“ кроз повољне кредите настави рад у родним местима, па чак и
склопи брак. Савез српских земљорадничких задруга основан је такође 1897. по немачком
узору ради заједничког наступа земљорадника на тржишту и бољег пласмана робе, упућујући
српске сељаке на привредну, али и националну сарадњу. Уз ово, покрећу се и соколске
организације које делују као спортске, али и изразито свесловенске. Социјална и просветна
слика српског народа остају незадовољавајуће: Срби чине четвртину укупног, као и аграрног
становништва Хрватске-Славоније, али је то уједно и 90% од укупног броја Срба, који дају
свега 10% банкара и трговаца, те 20% државних службеника и запослених у слободним
професијама на територији Хрватске-Славоније. Око 2/3 Срба је неписмено, а постоје само
четири српске средњошколске установе у Хрватској-Славонији: учитељска школа, гимназија
и Богословија у Сремским Карловцима, те учитељска школа у Пакрацу (радила 1871-1880).

19. Срби у Хрватској-Славонији од 1905. до 1914: време Хрватско-српске коалиције.

Велеиздајнички и Фридјунгов процес

Крајем XIX века, дуалистички систем из 1867. запао је у озбиљну кризу, пошто је
опозициона Независна странка захтевала потпуно самосталну Угарску на чијем би челу био
владар из куће Хабзбурга, као и увођење мађарског језика као командног у војсци. у
Хрватској је 1903. настала Хрватска странка права уједињењем Странке права и Неодвисне
народне странке, али у њу не улази Чиста странка права (франковци). Током 1904. основане су
и Напредна странка и Хрватска пучка сељачка странка, док се у Далмацији 1905. Хрватсла
народна странка и Странка права уједињују у Хрватску странку. Неке од ових странака
суделовале су у доношењу Ријечке резолуције 3. X 1905, чији је аутор Анте Трумбић, а којом
је подржана угарска опозиција у замену за обећање либералних реформи и припајање
Далмације Хрватској-Славонији, сматрајући то договором два политичка народа, хрватског и
мађарског. На ово је 17. X 1905. одговорено Задарском резолуцијом Српске народне странке
на Приморју и Српске народне самосталне странке из Хрватске, у којој су прихваћени ставови
Ријечке резолуције, али се захтева и признавање Срба као посебне нације. У Далмацији је
између Хрватске странке и Српске странке склопљен договор о признавању Срба и Хрвата за
један народ са два имена, док децембра 1905. Народна странка Ј. Ј. Штросмајера, Хрватска
странка права, Српска народна самостална странка, Српска народна радикална странка (из
Хрватске) и Социјалдемократска странка Хрватске и Славоније склапају Хрватско-српску
коалицију, са циљевима остваривања верске и националне равноправности, слободе штампе,
говора и окупљања, увођења општег, непосредног и тајног гласања и праведнијег
опорезивања. Поново је прокламована идеја о једном народу са два имена, која се може
различито тумачити са гледишта политичке и природне нације. Ниједна странка није мењала
свој програм због уласка у коалицију, али хрватске странке више нису порицале постојање
Срба у Хрватској-Славонији. Након што је преузела власт 1906, мађарска опозиција је ипак
прихватила дуализам и нагодила се с Бечом, те је одлучила да ослаби Хрватско-српску
коалицију, која је у Хрватском сабору имала 37 мандата. Њене слабости су се виделе код
изгласавања адресе Сабора током расправе о имену народа, а 1908. се није изјаснила о
анексији Босне и Херцеговине због јасног разилажења у ставовима између српских и
хрватских странака: прве су биле против анексије, друге су је поздравиле. Радикали су 1907.
напустили Коалицију због одбијања да се реше српски национални захтеви, начина
управљања црквеним добрима Карловачке митрополије, препоруке владе Краљевине Србије
да се сарађује са Будимпештом у циљу окончања Царинског рата (постојале су личне и
политичке везе србијанских и јужноугарских радикала) и сукоба партијских интереса са
Српском самосталном странком.
Одлука о анексији Босне и Херцеговине донета је децембра 1907, после чега је
уследило обезбеђивање дипломатске подршке и умањивање могућег унутрашњег отпора
оптуживањем Срба за велеиздају и противдржавни рад у корист Србије, чиме је требало
разбити Коалицију, која је 1908. добила апсолутну већину у Хрватском сабору, али га је бан
Павао Раух одмах распустио. Повод за хапшења истакнутих Срба била је брошура „Финале“
Ђорђа Настића (умешаног у Бомбашки процес на Цетињу, видети одељак бр. 5), где су многи
оптужени за припремање побуне уз подршку Србије. Анексија је извршена октобра 1908, а
оптужница уз „историјски“ основ против 53 Србина је изнета у јануару 1909, а потом
штампана као брошура у којој се тврди да у Хрватској нема Срба, а да је тврдња да они
постоје само плод великосрпске пропаганде. Међу ухапшенима није било угледнијих
политичара, већ учитеља, занатлија и трговаца уз веома натегнуте доказе о наводним
припремама за припајање Босне, Херцеговине, Хрватске, Славоније и Далмације Србији уз
помоћ србијанске и црногорске војске. На „историјски“ увод у оптужницу реаговали су
српски историчари Љубомир Ковачевић и Радослав Грујић текстовима „Срби у Хрватској и
велеиздајничка парница“ и „Апологија српског народа у Хрватској и Славонији“, као и
Карловачка митрополија. Првостепени суд је осудио оптужене, али су поднете жалбе Столу
седморице (врховном суду Хрватске), али, пошто је Анексиона криза прошла, а тиме и
Велеиздајнички процес постао непотребан, Франц Јозеф је новембра 1910. аболирао све
оптужене. Када је марта 1909. историчар Хајнрих Фридјунг изнео оптужбе на рачун
Краљевине Србије и појединих чланова Коалиције да раде против Аустро-Угарске, против
њега је поднета тужба за клевету, а био је приморан да одустане од тих навода када се
испоставило да је коришћене „доказе“ кривотворио барон Форгач, аустроугарски посланик у
Београду. Коалиција се нашла на власти 1910-1911, да би Хрватски сабор био распуштен
1912-1913. На препоруку Николе Пашића, самосталци су пристали на сарадњу са угарском
владом 1913. како би радили на заштити угарских Срба у случају рата Србије са Аустро-
Угарском. Коалиција се поново нашла на власти 1913, а неки од њених чланова су Први
светски рат провели у емиграцији и радили унутар Југословенског одбора.

20. Срби у Далмацији од 1797. до 1905.

Након што је мировним уговором из Кампоформија 1797. укинута Млетачка

република, Венеција и Далмација припојене су Хабзбуршкој монархији. Од 1805. до 1809.
Далмација је припојена Краљевини Италији, а од 1809. до 1813. Француском царству под
именом Илирске провинције. Француска. Период француске власти био је позитиван за
српско православно становништво зато што му је призната верска равноправност и прекинуто
је унијаћење. За православног епископа Далмације најпре је 1808. постављен архимандрит
манастира Крупе и ранији викар Герасим Зелић, који је 1797. издејствовао стављање
Далмације под заштиту карловачког митрополита Стевана Стратимировића, али га 1809.
одмењује Венедикт Краљевић који је тај положај задржао и по повратку аустријске власти,
када је настављено унијаћење. Ову политику је прихватио и епископ Краљевић ради очувања
свог положаја, свестан да митрополит Стратимировић жели да га смени. Успео је и да свог
главног ривала, архимандрита Зелића уклони из Далмације и пошаље у Беч. Овиме је постао
најомраженија личност међу Србима Далмације, а 1820. су из Галиције доведени унијатски
свештеници, те је на њега 1821. покушан атентат, али је доживео пензионисање 1828. године.
Нови, знатно јачи талас унијаћења наступио је 1831. са доласком генерала Лилиенберга на
место краљвског намесника Далмације у Задру, због чега се сукобио са далматинским
епископом Јосифом Рајачићем (будућим патријархом српским), чије је уклањање из
Далмације издејствовао 1833. Пре тога, Рајачић је успео да у Шибенику оснује православно
семениште 1832, које је Лилиенберг изместио у Задар 1841. заједно са седиштем епископије.
Унијаћење је прекинуто 1849. након проглашења Патента о верској толеранцији, као и због
слабих резултата. Далматинска епископија је у духовном погледу зависила од Карловачке
митрополије, али је из њеног састава 1870. издвојена Бококоторска епископија (Бока и
Дубровник), да би ове две епископије заједно са Буковинском формирале Буковинско-
далматинску епископију. Српске школе на простору Далмације осниване су као приватне од
1807. и вероисповедне, издржаване средствима добротвора и црвених општина.
Поделе у ово време су чисто верске, на православце („Србе“), који су концентрисани у
Боки и северном делу Далмације док их на острвима нема, и римокатолике („Латине“).
Службени језик и језик образованог грађанства је италијански, али је велика већина
становништва словенска. Православци су крајем XIX века чинили око 16,5% становништва,
али је постојао и известан број Срба римокатоличке вере, док је језик називан
српскохрватским. Становништво је изразито аграрно и бави се пољопривредом и риболовом.
Даламтински сабор формиран је у Задру 1861, мада је намесник задржао широка
овлашћења. Заступници су бирани из четири курије: велепорезника (богатијих пореских
обвезника), грађана, сеоских општина и трговаца и занатлија. Два од 43 заступника су
вирилни: задарски римокатолички надбискуп и православни епископ. Од 1867. Далмација
припада аустријском делу Аустро-Угарске, а намесник Далмације је војно лице све до 1902.
Две странке које настају после 1860. јесу Аутономашка, изразито италијанска и против
припајања Далмације Хрватској, и Народна, коју заједно чине Срби и Хрвати и која се залаже
за српскохрватски као службени језик и припајање Далмације Хрватској-Славонији, чиме би и
у пракси заживела Троједница. Аутономаши су били на власти све до 1870. када је на
изборима победила Народна странка, али она тада почиње да мења курс и прихвата идеју о
хрватској политичкој нацији, што је дошло до изражаја у књизи Миховила Павлиновића
„Хрватски разговори“ (Задар 1877), а појачало се са окупацијом Босне и Херцеговине, пошто
су хрватски кругови почели да траже њено обједињавање са Троједницом на основу хрватског
државног права. Ово је коначно озваничено 1889. када је странка преименована у Хрватску
народну странку. Раздор је дошао до изражаја на изборима 1879. када су Срби у Буковици
гласали за аутономашког уместо за народњачког кандидата, чиме је отпочела дуготрајна
сарадња Срба и аутономаша.
На подстрек Саве Бјелановића и Никодима Милаша, касније далматинског епископа,
1880. је основана Српска народна странка на Приморју, као и њено гласило „Српски лист“
(излазио до 1905). Странка се залагала за признавање Срба као посебног народа и усвојила је
мишљење Вука Караџића о Србима као штокавцима, Словенцима као кајкавцима и Хрватима
као чакавцима, те о „Србима три закона“, пошто се Бјелановић сматрао атеистом, а језик
одређењем нације. С друге стране, Милаш је изједначавао припадност српском народу са
припадношћу православљу, али је „Српски лист“ задржао Бјелановићеве погледе све до
његове смрти 1903, при чему опстају две струје окупљене око њих. Уз ово, „Српски лист“ је
настојао да докаже српски карактер Дубровника и прекид хрватске државности 1102.
признавањем угарског краља Коломана за хрватског краља. Ипак, Бјелановић је 1888-1889.
водио са Хрватском народном странком преговоре о сарадњи који нису успели, док је Милаш
истрајавао у блискости са Италијанима. Између 1892. и 1894. трајало је организовање Странке
права на челу са Јурјем Бјанкинијем, Ивом Проданом, Франом Супилом, Антом Трумбићем и
Јосипом Смодлаком око идеја Миховила Павлиновића и листа „Црвена Хрватска“, која је
заступала изразито антисрпске ставове. Краткотрајно отопљавање односа Срба и Хрвата
догодило се 1903-1904, али је прекинуто хрватским захтевима за анексијом Босне и
Херцеговине. После смрти Бјелановића, Милаш покреће „Приморски српски лист“, а затим
„Нови српски лист“, пошто је Крста Ковачевић задржао Бјелановићеве старе ставове, док је на
скупштини странке одржаној у Сплиту августа 1903. њен нови вођа постао католички Србин
из Дубровника Антун Пуљези. Убрзо је прихваћена „политика новог курса“, те је 1905.
странка ушла у коалицију са Хрватском странком, формираном од Хрватске народне странке
и Странке права.