Spoljnopoliticki Izazovi Knjazevine Kral

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
ФАКУЛТЕТ ПОЛИТИЧКИХ НАУКА
МЕЂУНАРОДНЕ СТУДИЈЕ
Mастер рад
СПОЉНОПОЛИТИЧКИ ИЗАЗОВИ КЊАЖЕВИНЕ/КРАЉЕВИНЕ ЦРНЕ ГОРЕ И

ОДНОСИ СА СРБИЈОМ ОД 1878. ДО 1918.
Студент: Ментор:
Немања Поповић Проф. др ДраганЂукановић
Београд, 2018.
Садржај
1. Увод............................................................................................................................................2
2. Санстефански мир и Берлински конгрес.................................................................................7
3. Гусињска криза........................................................................................................................12
4. Политички догађаји и прилике од 1881. до 1895..................................................................15
5. Догађаји и прилике од 1896. до 1903.....................................................................................29
6. Петар Карађорђевић на трону Србије - одјеци у Црној Гори и преговори о савезу.........43
7. Анексиона криза (1908-1909) и проглашење Црне Горе за краљевину (1910)..................50
8. Балкански ратови (1912-1913) и преговарање о унији.........................................................55
9. Први свјетски рат и уједињење..............................................................................................63
10. Закључак.................................................................................................................................70
2
1. Увод
„Бoг се драги на Србе разљути, седмоглава изиде аждаја и сатрије Српство

свеколико“ ... „Што утече испод сабље турске, што на вјеру праву не похули, што се не
хће у ланце везати, то се збјежа у ове планине да гинемо и крв проливамо и јуначки
аманет чувамо, дивно име и свету слободу.“ 1 Овако, на њему својствен поетичан начин,
велики Његош описује настанак Црне Горе као тежњу пркоса који се изнедрио из опште
српске несреће у виду окупације од Турске царевине, малом српском свјетионику у мору
ропства.
На почету XVIII вијека, Данило Петровић бива хиротонисан за цетињског владику

од пећког патријарха Арсенија. То ће бити прекретница црногорске историје. Од тада, па
до 1918. на челу Црне Горе ће бити људи из куће Петровић-Његош, до 1852. као
митрополити, а од тада као свјетовни владари. Њихов задатак је био ослобођење од Турака
и учвршћивање Црне Горе за политику општег српског ослобођења и уједињења. Свакако
да се политика Цетиња примарно могла фокусирати на српске крајеве у непосредном
окружењу. На тај рачун Црна Гора je и ширила своју територију.
Већ са Светим Петром Цетињским (Петар I), крајем XVIII вијека, долази до
уједињења Црне Горе (четири нахије) са Брдима. Кроз даљи ток историје Црна Гора ће
учвршћивати унутрашњу организацију власти и елементе државности. После владике
Петра II постаће књажевина 1852. под књазом Данилом, када се одвајају свјетовна и
духовна власт. Црна Гора ће бити присутна на пољу борбе са Турцима и подстицања
околних Срба на отпор. Посебно је била активна у Херцеговини, помагајући тамошње
устанке, укључујући и „Невесињску пушку“, устанак који ће 1875. отворити „Источно
питање“ и рат након којег ће Црна Гора и Србија добити званично међународно признање
своје суверености.
За Књажевину Црну Гору увијек је било важно дефинисати однос са Србијом,

особито када је ријеч о народноослободилачкој борби. Како је књаз Никола, који ће
Црном Гором владати од 1860. до 1918. писао: „Црна Гора, као самостална државица
српска, осјећала се носиоцем дужности и задатака, да ради на дјелу народног ослобођења.
1
Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Просвета, Београд, 1967. стр. 23.
3
Њезина борба с Турском за толико вјекова, и њезина борбом сачувана слобода и
независност, зар је и могла имати друге цијељи? А кад је, са срећом, Србија својим новим
ослобођењем настала, задатак Црне Горе није могао с тијем престати, но га је она са
Србијом подијелила.“2 Књаз Никола је још 1866. потписао уговор са србијанским кнезом,
Михаилом Обреновићем, који је између осталог предвиђао да ће, „ако се цио српски
народ у Турској ослободи и уједини у будућу велику Србију, књаз Никола Црну Гору,
придружити и ујединити с том великом државом, признавајући кнеза Михаила за владаоца
те цјелокупне српске државе.“3 Тадaшње прилике, које подразумијевају чињеницу да је
кнез Михаило био центар руске политике на Балкану и чињеницу да је Никола био млађи
кнез, налагале су Црној Гори овакво руковођење.
На Цетињу су свакако били свјесни да Србија као већа и јача српска држава има и
јачи капацитет за политику народног ослобађања. Тако да се Црна Гора, сходно
досежности своје снаге фокусирала на непосредно окружење, простор Херцеговине и
Старе Србије.
Убиством кнеза Михаила 1868. године, нестала је и личност на коју се односио

уговор из 1866. На пријесто Србије дошао је тада још малољетни Милан Обреновић,
синовац убијеног кнеза. Од овог момента више никада неће доћи до суштински потпуног
споразума. Услиједила је политички нестабилна ситуација за Србију. У Миланово име ће
до 1872. године владати Намјесништво. Све до „Вељег рата" неће се кристализовати јасна
унутрашња и спољна политика Србије. Иако односи београдског и цетињског двора
никада нису достигли ниво суштинског братског повјерења како је требало бити, знало се
да се Србима изван двије књажевине мора давати привид много бољих односа. Српски
народ у осталим неослобођеним крајевима, који је по питању народних права много горе
стајао него народ у Црној Гори и Србији, морално би клонуо када би знао да званични
Београд и Цетиње, њихове главне узданице, нису у максималној љубави.
Црногорци су вјековима гајили мит о себи као јединим слободним Србима, који
имају завјетни циљ да ослободе осталу браћу. Сматрали су се првацима српске мисли и
родољубља, јединим континуитетом средњевјековне царске величине, те највећим
2
Краљ Никола I Петровић Његош, Мемоари I, Октоих, Подгорица, 2009. стр. 189.
3
Радослав Распоповић, Историја дипломатије Црне Горе 1711-1918, УЦГ, Подгорица, 2009. стр. 212- 213.
4
борцима за општу народну ствар. Овакво увјерење подробно исказују ријечи књаза
Николе: „Застава слободе и независности која се и послије Косова вазда поносито и једино
још вила на нашијем кршима, није била само застава слободе и независнисти Црне Горе,
него и знамење будуће слободе и независности свега народа српскога.“ 4 Књаз Никола,
иако на челу мање државе, након смрти кнеза Михаила, почео је себе сматрати
најрелевантнијим српским кнезом, свакако релевантнијим од кнеза Милана. Таквог
мишљења је био и круг људи око црногорског владара.
Што се тиче Србије, тамошњи државници са свијешћу о Србији као већој и

озбиљнијој држави, углавном нису равноправно разматрали Црну Гору, већ су на њу
гледали као на друге неослобођене српске крајеве. Били су мишљења да је задатак
народног ослобођења прије свега задатак у рукама Србије и да је сметња што на челу Црне
Горе више нису владике, већ кнежеви.
Разлике у оцјени значаја српских књажевина на обје стране и разлике у перцепцији

заједничких задатака двије књажевине отвориће пут за неспоразуме и веће осјетљивости,
при чему ће Србија и Црна Гора, односно њихове владарске куће, постати у исту руку, и
сарадници и конкуренција у послу.
Поред заједничких залагања за општу народну ствар и ослобођење, односи између

династија на челу Србије и Црне Горе у другој половини XIX и у првим деценијама XX
вијека попримали су и основе у паралелним експанзионистичким (ослободилачким)
претензијама према којима је свака од двију страна претендовала да буде ујединитељ
Српства, разматрајући и правно-политичку ликвидацију друге стране. Чињеница је да на
свесрпском пријестолу, као и на било којем другом, може сједјети само једна владарска
породица. Међутим, прво је било потребно скинути туђинске ланце са српских шака,
изградити кућу, па онда одлучивати о томе ко ће кућним редом управљати.
Јасно је да је уочи великих и важних догађаја за општу народну ствар, као што је
био херцеговачки устанак 1875. пожељно да обје српске кнежевине буду јединствене.
Ипак, и Србија и Црна Гора морале су бити пажљиве. Посебно је код кнеза Милана било
колебања, али расположење народа у Кнежевини Србији било је усмјерено ка рату са
4
Краљ Никола I Петровић Његош, Мемоари II, Октоих, Подгорица, 2009. стр. 9.
5
Турском. Сви су очекивали да је то моменат када ће читав српски народ под Турском
царевином, коначно огријати сунце славно извојеване слободе.
Тако су у Венецији 15. јуна 1876. представници двију земаља потписали споразум о
заједничком ступању у рат против Турске. Сходно њему, крајем јуна и Црна Гора и Србија
су објавиле рат Турској.5 Године 1877. Русија ће објавити рат Турској. У међувремену је
између Петрограда и Беча постигнут договор о подјели интересних сфера на Балкану у
случају распада Отоманске империје.6
Након што је од Пруске поражена у трци око њемачког уједињења, Аустрија је свој
фокус преусмјерила на Балканско полуострво. Она је дакле, са Русијом већ прије краја
рата договорила право на окупацију Босне и Херцеговине за гаранцију немијешања у
ратни сукоб. За Србију и Црну Гору су у случају побједе била предвиђена одређена
територијална проширења, али никако по Босни и Херцеговини. Tиме је била запечаћена
чињеница да су територије због којих су српске кнежевине и ушле у рат, за њих биле
унапријед изгубљене.
Црна Гора је у рату била успјешнија, јер су Турци тамо били оптерећенији због
устанка у Херцеговини. До кључне битке дошло је на Вучијем Долу 16. јула 1876. 7 Тамо
су Црногорци били максимално успјешни. Успјешни су били и на Фундини, источно од
Подгорице, тамо је 4 550 Црногораца надвладало 50 000 турских војника. 8 Осим
наведених битака, значајне су биле и битка на Миљату и на Мартинићима. Војска
Кнежевине Србије је била по више фронтова раздијељена и ни на једом није имала
потребну снагу, тако да је србијанска офанзива у старту била проблематична. Али у
дефанзиви, Србијанци су се држали много боље. На Шуматовцу су 11. августа имали
адекватан успјех. Њихов отпор, с кратким примирјем је трајао све до 17. октобра када су
им Турци задали тежак ударац.9 Русија ће по београдској молби, ултиматумом спријечити
даље напредовање Турака и натјерати их да отпочну преговоре о миру. Мир је закључен у
фебруару 1877. без губитака територија за Кнежевину Србију.
5
Ибидем 225.
6
Душан Т. Батаковић, Нова историја српског народа, Наш дом, Београд, 2010. стр. 176
7
Владимир Ћоровић, Историја српског народа, Максмовић-инфо, Београд, 1997. стр. 506.
8
Мићун В. Павићевић, Др Мато Ханжековић, На прелому. Медеон. Подгорица. 2001. стр. 145.
9
Владимир Ћоровић, Историја српског народа, оп. цит. стр. 505.
6
Што се тиче Русије, она је против Турака водила борбе на територији Бугарске и на
Кавказу. Многи Руси су били и на српским бојиштима. После руских успјеха код Шипке и
после пада Плевне, и Србија је поново ушла у рат, 2. децембра. Њена војска се кретала
према Нишу, Врању и Пироту. Овог пута она према себи није имала јаких турских снага и
стога је напредовала без већих сметњи. 10 Турска није могла заутавити руско продирање
после успјеха на бугарском фронту, тако да је затражила мир који је марта 1878. склопљен
у мјесту Сан Стефано, недалеко од Цариграда. Мировни уговор у Сан Стефану ће
доживјети ревизију на конгресу у Берлину.
2. Санстефански мир и Берлински конгрес
Сан Стефански мировни уговор је Русија склопила са Османским царством 3. марта

1878.11 Главне одредбе овог уговора односиле су се на Бугарску. Уговор је предвиђао
аутономну бугарску кнежевину на простору од 172 000 квадратних километара, која се
протеже од Дунава до Егејског мора, од црноморских обала до албанских планина
укључујући Скопље и читаву долину Вардара.12 У овој Бугарској предвиђени су такође
били Пирот и Врање. Мир који је марта 1878. у Сан Стефану наметнула Турској
стварањем велике Бугарске, био је покушај Русије да оствари своје давнашње циљеве. 13
Поменута кнежевина је требала бити продужена рука руског утицаја. Оваква Бугарска, на
два мора са читавом територијом Македоније у њенoм саставу, постаће модерни идејни
преседан за бугарске националисте.
За Црну Гору је осим признате независности било предвиђено релативно веће

ширење територије у односу на њену дотадашњу површину. Ова је територија обухватала
градове: Никшић, Гацко, Билећу, Подгорицу, Колашин, Жабљак, Спуж, Пљевља, Бијело
Поље, Беране, Бар и Улцињ.14 Што се Србије тиче, осим такође признате независности, за
њу је овим уговором било предвиђено мало ширење на југу и југозападу у правцу Новог
Пазара. У Србији је владало велико незадовољство овим уговором. Јако се гледало
10
Ибидем стр. 506.
11
Дејан Микавица, Горан Васин, Ненад Нинковић, Историја Срба у Црној Гори 1496-1918, Прометеј, Нови
Сад, 2013. стр. 241.
12
Стеван К. Павловић, Историја Балкана 1804-1945, CLIO, Београд, 2004. стр. 166.
13
Душан Т. Батаковић, Нова историја српског народа, оп. цит. стр. 176.
14
Дејан Микавица, Горан Васин, Ненад Нинковић, Историја Срба у Црној Гори 1496-1918, оп. цит. стр. 241.
7
негативно на руско држање према Бугарима и пројектовање бугарске државе у оноликим
гранцама, чак са територијама на које Србија сматра да има веће историјско и прије свега
етничко право. Посебно је за Србију било болно што ово долази од традиционалне
заштитнице Русије.
Било како било, уговор из Сан Стефана је морао бити ревидиран, због великих
протеста Аустрије и Енглеске. Њима никако није било по вољи да Русија оствари превласт
у овом дијелу Европе, нити словенски фактор генерално. Енглеској је источни Медитеран
увијек био важан простор, и било јој је императивно да Руско царство тамо не оствари
превагу. Давно се говорило да је Русија џин у боци, а да је чеп од боце у Босфору, и ако
би се тај чеп отворио, руска моћ би била без граница. Двојној монархији такође у рачун
није ишло јачање Словенства на Балкану. Она није жељела овакву Бугарску, нити јој је
одговарало ширење Црне Горе по Херцеговини, као ни њен излазак на море. Такође, за
Аустрију је било неприхватљиво да дође до територијалног спајања Србије и Црне Горе и
да тиме у перспективи дође до неке веће српске државе која би имала даље претензије на
етнички српске крајеве који су под влашћу Беча. Тако да је из Аустрије инсистирано да се
под контролом има и Новопазарски санџак, територијални појас између двије српске
књажевине, као стратешки важна тачка.
Како год било, у Сан Стефану су прекршене одредбе Париског уговора (1856)
којим је уведено начело консензуса великим силама гарантима Турске. 15 Тако да је овај
мировни уговор који је потписала сама Русија са Турском морао бити прелиминаран,
дакле подложан ревизији. У том циљу, у Берлину је сазван конгрес од 13. јуна до 13. јула
1878. године.16 Тиме су се Аустро-Угарска и Велика Британија уз помоћ Њемачке
ефикасно супротставиле рјешењима из Сан Стефана. Глави ауторитет на Берлинском
конгресу била је снажна политичка личност Ота фон Бизмарка, канцелара Њемачког
царства.
Иако побједница у рату, Русија је пред Берлинским конгресом стајала малтене као
поражена замља. Може се констатовати да је Аустро-Угарска без учешћа у рату, од Русије
преузела рјешавање питања на Балкану. Како је констатовао истакнути дипломата
Стеван К. Павловић, Историја Балкана 1804-1945,оп. цит. стр. 167.
15
Дарко Л. Бакић, Политика Црне Горе према Османском царству од Берлинског конгеса до Другог
16
баланског рата, докорска теза, Универзитет у Београду Факултет политичких наука, 2017. стр. 23.
8
Књажевине Црне Горе, војвода Гавро Вуковић: „Аустрија без рата, без крви, без икаквијех
жртава прими на себе улогу да рјешава судбину балканских народа!“17
На мировном конгресу у Берлину, Црна Гора и Србија су добиле признање своје

незавиисности. Србији су територијално придружена четири округа: нишки, пиротски,
топлички и врањански. Црна Гора је добила Подгорицу, Никшић, Колашин, Бар, Плав и
Гусиње. (касније ревидирано)18 Такође, потврђен је мандат Аустрије над Босном и
Херцеговином. Тако ће Двојна монархија окупирати ове двије територије, при чему ће оне
само de jure остати под султановим сизеренством. Аустрија је добила и право на
постављање гарнизона у Новопазарском санџаку, који је такође остао у границама
Отоманске империје. Тиме је било јасно да Беч планира да осујети сваки помен српског
уједињења и да му није прихватљиво да се српске кнежевине шире у правцу Босне,
Херцеговине и Санџака, због тога је Србија и усмјерена на ширење према југу, а не у
правцу поменутих територија.
Аустро-Угарска се такође потрудила да ограничи и црногорски излазак на море.

Њена првобитна жеља је била да Црна Гора уопште не добије обалу. Међутим, на крају је
Аустрија пристала на компромисно рјешење, да она добије пристаниште Спич, а да Црној
Гори припадне Бар, уз ограничени суверенитет оличен у члану 29. Берлинског уговора,
који је формулисао да Бар остане под контролом Аустрије, иако је формално у саставу
Књажевине Црне Горе.19
Што се Бугарске тиче, њена санстефанска рјешења су такође ревидирана и она је

подијељена на два посебна вилајета, и даље под номиналним суверенитетом Отоманске
империје: Кнежевину Бугарску на сјеверу и Источну Румелију на југу. Ово ће суштински
бити и најважнија берлинска промјена у односу на мировни споразум из Сан Стефана.
Берлински конгрес је такође био потврда стандарда дипломатије тадашњег доба и

приказ тога, какву су улогу у међународном систему имале веће силе, а какву мање
државе и народи. Ове прве су имале могућност одлучивања о судбинама ових других у
својим рукама, а да су те друге на крају биле информисане о предвиђеним коначним
17
Војвода Гавро Вуковић, Мемоари, Обод, Цетиње, 1996. стр. 333.
18
19
Гавро Перазић, Радослав Распоповић, Међународни уговори Црне Горе 1878-1918, Побједа, Подгорица,
1992. стр. 110-112.
9
рјешењима. Делегати Црне Горе и Србије нису имали приступ сједницама, већ су између
засиједања по ходницима морали шпартати од једног до другог посланика из редова
великих сила. Бизмарк је избјегавао делегате из Црне Горе и упућивао их на
аустроугарског премијера Ђулу Андрашија који свакако није имао слуха за црногорске
захтјеве. Да није било залагања руских дипломата Горчакова и Шувалова упитно је да ли
би било попуштања и по питању Бара. Ово је било једино ефикасно дјеловање Русије за
рачун Црне Горе на Конгресу.
Било како било, ослобођење свег српског народа под Отоманским царством, као
главни циљ уговора и ступања у бој, није остварен овим ратом који је трајао од 1876. до
1878. Српске кнежевине су оствариле територијално ширење и међународно признање
њиховог суверенитета на Берлинском конгресу. Етнички српске територије због којих су
Србија и Црна Гора и кренуле у рат, на крају су завршиле заглављене под аустријском
окупацијом. Проливена српска крв за Босну и Херцеговину исплатила се Бечу. „Ми смо
ратовали за славу, а земљу и народ су други понијели“ (...) „Већ је цио рат вођен на
земљишту Херцеговине, за кога!? За Аустрију!“ (војвода Гавро Вуковић) 20 Генерално,
након Берлинског конгреса, више етничких Срба је и даље било изван, сада суверених
српских кнежевина, него у њих двије заједно, a српске кнежевине су у оваквим
околностима наставиле да самостално изграђују своју државност.
После Берлинског конгреса започиње један нови период у коме ће Србија и Црна
Гора међусобно, и са трећим земљама имати односе као независне државе са могућношћу
активног и пасивног дипломатског представљања. Даљи односи између двије суверене
српске државе пролазиће кроз периоде сарадње и периоде криза који ће осликавати
политику националног ослобођења, али и питање престижности Црне Горе и Србије у
српском народу и жељеном уједињењу.
Берлински конгрес је био велики дипломатски тријумф за Аустрију, она је

остварила добру стратешку позицију на Балкану. Русија, од које Срби традиционално
пуно очекују, иако у рату побједничка, на дипломатском пољу је остала поражена.
Стављена у тежак положај оваквим обртом ситуације, Србија је постала незадовољна
руском политиком и ријешила је да се окрене Бечу. Кнез Милан је био одлучан да се више
20
Војвода Гавро Вуковић, Мемоари, оп. цит. стр. 334.
10
не узда у Русију, поготово након, не нарочито топлог пријема од цара Александра III
Романова у Петрограду 1881. Тиме је Русија показала своје незадовољство држањем кнеза
Милана.
Кнез Милан је већ након мира у Сан Стефану ријешио да ослонац тражи у Бечу.
Желио је да на конгресу у Берлину Аустрија води рачуна о интересима Србије. У ту сврху
је Јован Ристић отишао у Беч. Аустрија је била јасна да Србија за узврат мора да се
одрекне претензија на Санџак, да склопи трговински уговор и да изгради жељезничку
пругу Београд - Ниш са краком за Врање и Пирот.21
По враћању из Петрограда, србијански кнез се задржао у аустријској пријестоници

и тамо комплетирао преговоре о политичком споразуму са Двојном монархијом. Тајна
конвенција је потписана у јуну 1881. од стране Чедомиља Мијатовића, по кнежевој вољи,
без тражења претходног одобрења од Скупштине. Конвенција је предвиђала да Србија не
смије толерисати антиаустријску политику, или нешто у том смислу усмјерено против
Аустро-Угарске. Да Србија не потписује политичке уговоре са трећим државама без
претходног споразумијевања са Бечом. Да у случају рата Двојне монархије са неком
другом силом, Србија задржи неутралност. Аустро-Угарска је за узврат била ријешена
признати проглашење Србије за краљевину и подржавати је у њеној ослободилачкој
политици према Македонији. 22
Што се Књажевине Црне Горе тиче, она је остала вјерна традиционалној политици
ослањања на Русију, каква је утемељена још од владике Данила. Култ овакве традиције
учинио је да се у Црној Гори русофилство малтене третира као вриједност. Аустријска
политика Обреновића је у Црној Гори оцијењена као грешна према Српству и Словенству.
Са друге стране, књаз Никола је у овом моменту видио шансу да се уз помоћ Русије
наметне као главни центар за борбу за српско ослобођење и јачи такмичар од кнеза
Милана по том питању.
3. Гусињска криза
21
Иван Марушић, Политика Обреновића од 1878. до 1903. године. дипломски рад, Свеучилиште у Задру,
2016. стр. 13.
22
11
Отоманска царевина је покушавала да, што је више могуће осујети извршење
одредаба Берлинског конгреса које се тичу њеног губитка територија у корист балканских
хришћанских земаља.
У Призрену је 10. јуна 1878. основана Албанска лига. Основни задатак чланова ове
организације је био да спријечи да се Црна Гора, Србија и Грчка прошире на оне
територије Османског царства које су они сматрали албанским. 23 Они су жељели
јединствени Албански вилајет у оквирима Османског царства који би обухватао
дотадашње вилајете: Битољски, Косовски, Јањински и Скадарски, у којима су тада у
мањој или већој мјери живјели Албанци.
Ова Лига је била прво озбиљно национално-програмско окупљање етничких

Албанаца. Тиме албанско питање постаје једно од најактуелнијих проблема и изворишта
нових нестабилности на Балканском полуострву. Од тога момента се код Албанаца јавља
јаснија национална свијест и свијест о етничком простору под Турском који насељавају.
Међутим, Албанци муслиманске вјероисповијести нису били неутрали у претходном рату,
нити су се попут српског народа налазили у обесправљеном положају.24 Албанци су у рату
учествовали на страни султана, били лојални Отоманској империји и своје политичко
јединство видјели као аутономију унутар исте, а не као суверену државу. Тако да је Порта
употријебила ову организацију не би ли задржала одређене територије.
Турска је као оправдање за неизвршење предаје територија Плава и Гусиња Црној

Гори, наводила нерасположење албанског становништва као препреку тога, а заправо је
сама користила ту ситуацију не би ли овај простор одржала у својим границама.
Порта је послала у Призрен Муктар пашу са војском. Тиме је хтјела доказати како
чини напоре да се Плав и Гусиње предају Црној Гори сходно одредбама у Берлину, и да је
то управо задатак Муктар паше. Међутим, Муктар паша је заправо организовао албански
отпор. Наоружао је албанска племена и осоколио их за борбу против Црне Горе. Чак,
неколико батаљона турских војника (низама) је послао у Гусиње, преобучене у албанске
23
баланског рата, оп. цит. стр. 51.
24
Славиша Недељковић, „Призренска лига (1878-1881) између мита и стварности“, у Зборник радова
Хуманизације Унивезитета, Научни скуп са међународним учешћем „ Наука и савремени Универзитет 2“,
Ниш, 2013. стр. 399- 411.
12
ношње, не би ли тиме осим војне подршке, учинио привид како Албанци из околних
мјеста пристижу у помоћ.25
У новембру 1879. долази до сукоба између црногорске страже и Арнаута. Два

Васојевићка батаљона су прискочила да штите стражу. У помоћ им је похитао славни
војвода Марко Миљанов Поповић са два батаљона из Куча. Црногорска војска је била
успјешна у растјеривању Албанаца. 26 Марко Миљанов и Тодор Вуковић су са војском
дубоко зашли у положаје Албанаца, те су их Албанци напали са леђа и бокова код села
Новшић и довели их у неповољну позицију. Црногорским одредима су у помоћ пристигли
Морачани и Ровчани, који су снажним јуришем успјели разбити арнаутски обруч и
омогућити повлачење црногорске војске.27
Муктар паша је након битке, из Призрена позивао становништво Плава и Гусиња

да се повинује одредбама уговора у Берлину. Међутим, након битке у Мурину децембра
1879 - јануара 1880. и неуспјелог арбанашког напада, било је јасно да Мухтар паша
заправо покрива Албанску лигу и неискрену намјеру Порте.28
Око гусињског питања било је још доста дипломатских напора и превирања.

Османски министар спољних послова Абедин паша, позвао је војводу Гавра Вуковића
који бјеше постављен за првог дипломатског посланика Књажевине Црне Горе у Турској
царвини, да му у име Порте понуди новчану надокнаду за поменуте територије. Војвода
Гавро је оштрим одбијањем реаговао на овакве пријелоге, указавши на то да нема пара са
којима се може надокнадити земља која је добијена крвљу Црногораца. 29
Том приликом, војвода је рекао; „Ви сте послали Арнауте, да држе нашу земљу, ви
сте их наоружали, ви их храните, да преко њих задржите земље које нама уговорима
припадају! Не дајте им храну три дана па ће се сви разбјежати, и тијем питање на миран
начин свршити! (...) Ми остајемо при томе да ћемо дочекати интервенцију једне од сила
25
Краљ Никола I Петровић Његош, Мемоари II, оп. цит. стр. 239-240.
26
Ибидем
27
баланског рата, оп. цит. стр. 55.
28
Ибидем
29
13
која ће нам помоћи да ми до наших права дођемо, а вас ћу гледати како плаћате новим
провинцијама ваше тврдоглавство!“30
Европске силе су увидјеле озбиљност ситуације на црногорско-отоманској граници.

Прибојавале су се да би наставак ове кризе могао отворити могућност за даље сукобе и
наставак „Источне кризе“. Француски амбасадор при Порти, Фурније, дошао је на идеју да
се Књажевини Црној Гори за Плав и Гусиње компензују неке друге територије. Фурније је
био мишљења да би Црна Гора требала прихватити Кучку крајину која је неодвојива од
њених Куча, уз дио Груда до ријеке Цијевне, ако не, да се у том случају разматра предаја
Улциња до ријеке Бојане. Иако је Француска била иницијатор идеје, улогу реализатора ће
добити Италија. Италијански посланик у Цариграду, гроф Корти, добио је овлашћења за
покретање акције којом би Црној Гори биле компензоване недобијене територије. 31
После додатног дипломатског натезања договорено је било да Турска у замјену за

Плав и Гусиње, Црној Гори уступи територију Хота и Груда. Међутим Турска је била
изричита да не сноси одговорност за потенцијалне сукобе који могу настати приликом ове
смјене власти. Ова чињеница разбила је црногорску наду да се ова предаја територија
може реализовати на миран начин. Након даљих преговарачких напора, учешћа великих
сила и нових агресивних реакција Албанаца и Албанске лиге, на крају је коначно
договорено да се умјесто Плава и Гусиња, Књажевини Црној Гори преда Улцињ.
Црногорци су 26. новембра ушли у Улцињ, који су у минулом рату већ били заузели, па
морали предати назад Турској одлукама сила. Црногорску заставу на тврђаву града је
поставио одред католика из Бара.32
Тиме је завршена ова криза и фаза односа између Отоманске царевине и

Књажевине Црне Горе, која је трајала више од двије године и показала да постоји још
неријешених питања у међународним односима које Црна Гора треба ријешити и
истовремено подићи углед пред Турским царством и осталим балканским земљама. 33
Према многим стручњацима међународног права тога доба, Црна Гора је упркос
званично добијене независности упала у неповољну позицију. Њен суверенитет на
30
31
Новак Ражнатовић, Црна Гора и Берлински конгрес, Обод, Цетиње, 1979. стр. 225-226.
32
Ибидем 293.
33
Дејан Микавица, Горан Васин, Ненад Нинковић, Историја Срба у Црној Гори 1496-1918, оп. цит. стр. 249.
14
простору њеног приморја је био минимализован, а сада је била ограничена и до одређеног
дијела територијално опасана од једне друге велике силе, Аустро-Угарске која је била у
налету. Ипак, међународно призната независност од Високе порте и свих сила које то до
тада нису учиниле, у себи носи велику симболику и представља круну политичке борбе за
слободу Црне Горе.
4. Политички догађаји и прилике од 1881. до 1895.
Берлински конгрес је за Аустрију био велика побједа. Двојна монархија је осим

двије нове области добила и кључ за будућност свих Јужних Словена. У њеним границама
се налазило више Срба него у слободним српским кнежевинама, она је испод своје круне
држала и све Словенце и Хрвате. Ниједно балканско питање није имало перспективу да се
рјешава без учешћа Беча. Одмах након Конгреса, остварен јe савез између Њемачке и
Аустро-Угарске 1879. године, коме је три године касније приступила и Италија. чиме је
комплетиран, тако звани блок „Централних сила“. У изгледу, будућност укупног српског
национа је дјеловала тешка. Конгрес у Берлину је имао недвосмислен антисловенски
карактер. Аустријска влада је била одлучна у жељи да не дозволи једну већу српску
државну творевину на Балкану. Срби ће наставити да живе разједињени на више подручја
под различитим властима.34
Аустријска окупација Босне и Херцеговине доживљена је као велики српски

национални пораз, особито је тога мишљења био владајући круг на Цетињу. Поред
Отоманске империје, неорганизовaне силе у заласку, сад је прва сусједна земља била
Хабзбуршка монархија која се истакла као доминантан фактор на Балканском полуострву.
За Црну Гору више није било лако да контролише стање у Херцеговини, или инспирише
устанке као раније. Нове прилике су књазу Николи налагале опрезност са моћним
сусједом. Традиционална проруска политичка орјентација такође је морала бити зависна
од односа великих сила.35

34
Горан Васин, „Књаз Никола, пречани и Херцеговачки устанак 1882.“ Истраживања бр. 24. Нови Сад,
35
2013. стр. 327 - 348.
15
Следећи већи спољнополитички изазов за Црну Гору био је нови устанак у
Херцеговини који је избио почетком 1882. против власти Аустро-Угарске. Устанак је
понајвише био изазван Привременим војним законом 4. новембра 1881. Овај закон је
требао да уведе становништво Босне и Херцеговине у војну организацију Аустрије. Отпор
закону је особито био јак у Херцеговини и крајевима који се граниче са Новопазарским
санџаком. Почетком устанка се сматра напад на жандармеријску станицу, који се догодио
у Улогу, јануара 1882. године.36 Иако је у Боки било четовања још и током љета 1881.
У овом устанку су учествовали и православци и муслимани. Околност

аустроугарске окупације налагала им је да се нађу на истој страни, из разлога што
муслиманима није одговарала власт која није турска, а православцим никаква туђинска
власт. Као главни вођа устанка истицао се Стојан Ковачевић. Поред њега истакнути су
били и Ђоко Радовић и Салко Форта.
Многи Срби из Херцеговине су уочи ових догађаја пребјегли у Црну Гору. Иако
Књажевина Црна Гора није давала отворену подршку устаницима нити слала своје
војнике на ратиште, многи кругови у Двоној монархији су на њу гледали са неповјерењем
у вези овог питања. Књаз Никола је свакако морао да буде пун опреза. Није смио бити
директно уплетен у овај устанак јер је то могло пробудити реакцију Беча која је могла да
проузрокује црногорску катастрофу, а са друге стране није желио ни да изгуби углед код
херцеговачких Срба, какав је још увијек генерално имао код неослобођеног дијела српског
народа. Барон Темел, аустријски изасланик на Цетињу, имао је састанак са књазом
Николом. Истицао је како се Црна Гора налази на великој проби, узимајући у обзир њену
ранију улогу у Херцеговини.
Ипак, Црна Гора је на извјестан начин била од помоћи херцеговчким устаницима,

јер су они слободно улазили на територију Црне Горе и враћали се опремљени на бојишта,
Божо Петровић и Станко Радоњић, битни људи из круга око црногорског књаза су
подржавали устанаке истичући како једна велика сила Русија неће дозволити да Црна
Гора буде окупирана од Аустрије. Божо Петровић је тврдио; „како ће Русија помоћи Црној
Гори да преузме улогу Пијемонта и да је подржи као наследницу Душанове круне.“37
36
Ибидем
37
Ибидем
16
Књаз Никола је по договору са аустријским изаслаником, у Херцеговину послао
Бошка Мартиновића и Ђузу Вукотића. Вукотић је убрзо затим оптуживан како је био у
разговорима са Стојаном Новаковићем и устаницима и да више устанике распирује него
што их наводи у правцу умиривања.38
Иако је Црна Гора устанике помогла само кришом и оскудно, и са њима имала само
тајне везе, упирање прстом неких дјелова јавности у Двојној монархији није изостало.
Познати пештански лист тога доба, Pesti Napló, писао је: „Стојимо у очи споља распирене
значајне политичке побуне, шта више, не у очи побуне, већ на очи војске самосталне
државе Црне Горе, дакле рат водимо са једном страном земљом.“ 39 Књаз Никола је у
писму Мартиновићу поручио да Херцеговцима саопшти како је сада повољнија ситуација
за њих, у смислу да аустријској окупационој власти (Земаљској влади) плаћају мање него
што су плаћали Турцима и да војни закони од њих захтијевају минимално војске, те да је
ствар са устанком сулуда и погубна за херцеговачки народ.40
Устаници су овом приликом имали извјесних успјеха, али ипак нису успјели
одољети војничкој реакцији Аустро-Угарске царевине, тако да је устанак био угушен. Том
приликом Аустроугарски министар спољних послова је рекао: „Ово је био последњи крик
смртно рањеног Словенства на Балкану", сматрајући како је гушењем овог устанка угушен
и дух којим је он изазван.41
Oве године десиo се један такође важан догађај. Проглашење Србије за краљевину.
То ће се десити 22. фебруара 1882. Аустријски цар Франц Јозеф, биће први суверен једне
велике силе који ће честитати краљевско достојанство Милану Обреновићу.
Краљ Милан, послао је на Цетиње Милана Кујунџића, потпредсједника Народне

скупштине да у својству изванредног посланика преда књазу Николи писмо којим ће га на
званичан начин извијестити о прогласу Србије за краљевину. У том писму, краљ Милан је
књазу Николи између осталог написао: „Господине брате мој. Ја сам срећан што могу
саопштити Вашем Височансву да је 22. фебруара 1882. Народна скупштина једнодушно
решила да се Србија прогласи за Краљевину и да ја примим достојанство краљевско. (...)
38
Ибидем
39
Ибидем
40
Краљ Никола I Петровић, Писма, Октоих, Подгорица, 2009. стр. 242-243.
41
17
Знајући колико Вашем Височанству лежи на срцу слава и величина имена српскога, ја сам
уверен о радости коју је Оно осећало чувши да је племенити народ српски, после пет
стотина година поздравио својега првог краља у лицу моме, који сам сав свој живот
посветио срећи његовој.“ (...)42
Књаз Никола, такође је упутио честитку србијанском суверену у којој је истакао:

„Вијест да је Скупштина народна прогласила Србију за краљевину, а Ваше Величанство за
краља испунило је Црну Гору и мене највишом радошћу. (...) „Боже дај да се с
новодобивеним сјајним именом обнови и умножи снага и величина српске државе, којом
кличем са свом Црном Гором.“43
Дизање Србије у ранг краљевине није подигло неки суштински углед самог Милана
Обреновића, међутим, Србија се као држава дигла у ранг европских краљевина. У односу
на Црну Гору свакако је уздигла свој статус. Било је јасно да овим проглашењем Милан
Обреновић добија епитет српског краља и да се српско политичко уједињење не би могло
догодити, а да Србија том приликом нема првенство. На Цетињу је владало мишљење
како су Обреновићи добили круну од Беча и да је бечка наклоњеност осигурана мирењем
са окупацијом Босне и Херцеговине. Симболички јаче, краљевско звање династије
Обреновић било је ударац за престиж Књажевине Црне Горе, у смислу њене мисије
народног ослобођења и уједињења Српства.
Књаз Никола је у септембру 1882. посјетио Петроград у жељи да се препоручи

Русима као одани и искрени савезник. На овај начин је, уз подршку Русије хтио оснажити
своју улогу на Балкану, зато што је политика краља Милана у Русији била перципирана
као изразито аустрофилска.44
Руска политика на Балкану је била у периоду тешкоће. У Петрограду су били

свјесни губитка свог утицаја у Београду. Било је примјетно и извјесно захлађење односа са
Бугарском због прекрајања њених санстефанских граница у Берлину. Тако да је долазак
42
Петар Поповић, „Односи Србије и Црне Горе у XIX веку“, у Василије Крестић (ур), Зборник за историју,
језик и књижевност српског народа, САНУ, Београд, 1987. стр. 525.
43
Краљ Никола I Петровић Његош, Говори, Октоих, Подгорица, 2009. стр. 198.
44
Дејан Микавица, Горан Васин, Ненад Нинковић, Историја Срба у Црној Гори 1496- 1918, оп. цит. стр. 256.
18
црногорског књаза у руску пријестоницу била прилика да цар Александар III и његови
владајући кругови јасно истакну своје пријатеље на Балкану.45
У Петрограду су црногорски књаз и руски цар анализирали и коментарисали

политике балканских држава. На једној страни је коришћена прилика да се позитивно
оцијени Књажевина Црна Гора и њено непромијењено вјековно пријатељство са Русијом,
док се на другој страни критиковало упадање званичне Србије и Бугарске у сферу
„непријатеља Словена“. Посебно су Краљевини Србији оштро пребациване везе са Бечом.
Наредне године 1883. десиће се догађај који је додатно негативно утицао на односе
српских дворова. Било је то вјенчање кнеза Петра Карађорђевића (сина Александра
Карађорђевића и унука Крађорђа) и књагињице Зорке Петровић, ћерке књаза Николе, на
Цетињу. Петар је пронашао уточиште код књаза Николе и добио руку његове кћери. Пар
је живио код књаза на Цетињу, тамо су им се родила и дјеца. Ово везивање породица
Петровић и Карађорђевић је било подржано од Русије.
Краљ Милан је веома неблагонаклоно гледао на ово зближавање Петровића са

њему супарничком породицом Карађорђевића, претендентом на његов актуелни трон.
Краљ Милан је такође на негативан начин доживио инсистирање књаза Николе, да управо
он младенцима буде кум.
Српски дипломата Јован Мариновић, преко кога је књаз Никола и упутио жељу да
Краљ Милан буде кум на вјенчању Петра и Зорке, послао је писмо књазу Николи којим му
је куртоазно образложио одговор краља Милана на такво инсистирање. Између осталог у
писму је истакнуто: „Његово Височанство дубоко је гануто пажњом, коју му Ваше
Височанство у овој прилици указа (...) Но, Краљ у исто време осећа дужности, које му
прописује мученичка смрт блаженопочившег кнеза Михаила и драгоцени интерес српског
народа изричитом одредбом земаљског устава наложен му, који се никако не могу
сложити са узимањем, ма каквог учешћа у женидби г. Петра Карађорђевића.“ (...) 46
Претпоставка је да је смрт кнеза Михаила поменута због могућности сумњиве улоге
Карађорђевића у атентату на убијеног кнеза, а уставни поредак због претензија
Карађорђевића на српски пријесто.
45
Радослав Распоповић, Историја дипломатије Црне Горе 1711-1918, оп. цит. стр. 371.
46
Петар Поповић, „Односи Србије и Црне Горе у XIX веку“, оп. цит. стр. 537.
19
Свадба кнеза Петра и књгињице Зорке ће бити реализована 11. августа на Цетињу у
цркви Цетињског манастир, уз присуство генерала Денисов-Орлова, личног изасланика
руског цара. Краљ Милан је ово доживио као сигнал Русије да Карађорђевиће сматра
легитимним претендентима на пријесто Србије и да је поменуто вјенчање, између осталог
потез у циљу дестабилизовања његове позиције. У стању велике узнемирености краљ
Милан је констатовао како односи између београдског и цетињског двора нису могући. И
заиста све до краљеве абдикације 1889. године односи између званичних чинилаца двије
државе су били практично замрзнути.47
Дана 6. септембра 1885. у Пловдиву, политичком центру Источне Румелије,

проглашено је њено уједињење (присаједињење) са Кнежевином Бугарском. 48 Догађај
познат као „Пловдивски преврат“. Српски краљ Милан Обреновић је овај бугарски чин
сматрао кршењем уговора из Берлина и нарушавањем равнотеже на Балкану.
Краљ Милан није био сигуран око наредног бугарског корака. Сматрао је да тај
корак може бити Македонија, у жељи остварења санстефанске Бугарске, тако да је
ријешио да реагује превентивним ратом. Имао је жељу да скрене пажњу великих сила и
изазове интервенцију, одврати бугарски санстефански сан, али свакако и да одврати
пажњу домаће јавности од унутрашњих проблема у држави.49
Бугарска је у овом рату била мотивисанија и боље среће него Србија, те је њена
војска чак умарширала у Пирот, на територију Србије. Аустро-Угарска је интервенисала, и
захваљујуђи томе Бугари су се повукли, а рат се завршио без територијалних губитака по
Краљевину Србију. Кнежевина Бугарска је призната у новим границма, са простором
Источне Румелије.
Што се Црне Горе тиче у контексту овог догађаја, појавиле су се гласине како књаз
Никола кани искористити нестабилну ситуацију и рат Србије са Бугарском, да путем
преврата на србијански пријесто доведе свога зета Петра Карађорђевића. Таква прича се
појавила и у Цариграду, за шта је сазнао црногорски изасланик при Порти, Митар Бакић.
47
Небојша Богуновић, Из српске историје, еbook, Београд, 2013. стр. 38.
48
49
Стеван К. Павловић, Историја Балкана 1804-1945,оп. цит. стр. 183.
20
Наводило се како се Петар Карађорђевић спрема да из правца Црне Горе крене са
наоружаним људима и изведе преврат који ће га довести на пријсто у Србији.
Књаз Никола је демантовао овакве наводе. Такође министар иностраних послова

Русије, Николај Гирс је демантовао овакве приче и истицао како нови долазак књаза
Николе у Петроград 1886. нема везе са насталом ситуацијом на Балкану и оповргавао било
какву везу авантуристичких комбинација о промјени династија у Србији с политиком
Русије и политиком Црне Горе. Ипак, краљ Милан није имао повјерења у књаза Николу,
вјеровао је да се против њега одвија антидинастичка акција иза које од раније стоје
радикали и Русија, те је у круг „завјереника“ уврстио и црногорског књаза50
Црна Гора свакако јесте била вјеран савезник Русије. Књаз Никола и владајући круг
на Цетињу су били мишљења да се само уз покровитељство Русије може десити српско
уједињење. Приврженост Руском царству се у Црној Гори сматрало једном од мјера
српског и словенског родољубља. Са друге стране, црногорски књаз је осјетио моменат да
се уз руско покровитељство препоручи као најистакнутији играч у општој српској ствари.
Вјеровао је да тај курс може довести њега и Црну Гору до позиције стожера васпоставе
српског политичког јединства.
Ипак, и поред реалних политичких прилика, русофилство као емоција Петровића и

њихових поданика не може бити спорно. Заиста је Црна Гора своје одржање и постојање
могла захвалити Русији, без чије помоћи оно буквално не би било ни могуће. У значајном
дијелу историје, Црна Гора је зависила од субвенција које је добијала од Руса, за народ и
потребе цркве. Такође, руско дипломатско ангажовање у неколико наврата је било
заслужнo за опстанак Црне Горе и тамошњег народа, и спречавање тоталних катастрофа
које су могле настати турским казненим експедицијама на Црну Гору.
Разлике у погледима на спољну политику међу државним врховима на Цетињу и у

Београду, могу се подробно тумачити кроз разговор који је Гавро Вуковић имао са
Јованом Ристићем. Тај разговор забиљежен је у Вуковићевим мемоарима: (...) Вуковић:
„Ваш је велики гријех према Србији и Словенству, што сте још прије Берлинског конгреса
предали Србију на милост и немилост Аустрији и тијем се удаљили од својих природних
50
21
пријатеља, Русије, Црне Горе, па и Бугарске, јер је рат српско-бугарски произвела ваша
аустрофилска политика.“ (...) Ристић: „Моја је савјест чиста, ја сам као син ове земље, у
својим мислима све удешавао и радио у њену корист, не обазирући се ни лево ни десно.
(...) Ви сте се слепо држали Русије до Берлинсог уговора, а морали сте знати много раније
састанка Конгреса, да ће Аустрија одиграти прву улогу пред свим силама, а Русија
последњу, ништа бољу него Турска. (...) У политици, мој синовче, (тако је Јован Ристић
звао војводу Гавра Вуковиића због побратимства са његовим оцем) нема безусловне
преданости апсолутно никоме. Ви у Црној Гори водите неку сентименталну политику,
која херојству црногорском не доликује.“ (...)51
Краљ Милан Обреновић абдицирао је на почетку 1889. године у корист, још увијек
малољетног сина Александра. Аустро-Угарска је жељела сигурност за своју дотадашњу
покровитељску позицију у односу на Србију, тако да је од краља Милана тражила да прије
абдицирања продужи рок конвенције између двије земље до Александровог пунољетства,
што би и урађено. Први намјесник малољетног краља Александра биће Јован Ристић.
Што се Руске империје тиче, њена позиција на Балкану је постала још

драматичнија. У Петрограду су били мишљења да ће у Бугарској имати недвојбено
лојалан фактор, али сада су се нашли у ситуацији да посматрају како и ова словенска
земља измиче из руске сфере. Умјесто свргнутог Александра Батенберга, у Софији је на
власт постављен Фердинанд Кобург, аустријски орјентисан владар, рођен у Бечу. Такође
је и код румунског краља Карола постало примјетно приближавање Аустрији. Ни
румунска јавност није била одушевљена Русима, превасходно због губитка Бесарабије у
корист Русије одлукама Берлинског конгреса.
Књаз Никола је 1889. поново био у посјету Русији. Између осталог, повод су били
догађаји који су додатно продубили срдачне односе двије државе. То је била удаја двије
књажеве кћерке у царску кућу. Књагињица Милица се 26. јула вјенчала у Петерхофу са
великим кнезом Петром Ниолајевичем Романовим, сином великога кнеза Николаја
Николајевича, царевог стрица. Уочи ове свадбе, испрошена је друга књажева кћер Стана,
51
22
за кнеза Георгија Максимилијановича Романова, за кога ће се удати 16. августа, такође на
руском двору.52
Уочи вјеридбе књагињице Милице, цар Александар III је наздравио присутноме

књазу Николи са ријечима: „Пијем у здравље мога јединога, вјернога и искренога
пријатеља, Књаза црногорскога.“53 Ова царева изјава, осим давања значаја црногорском
владару, била је својеврсни опис актуелног стања на Балкану када је руски утицај и
савезништво у питању.
Књаз Никола је био мишљења да су ове ријечи руског владара које истичу
непоколебљивост сталности у црногорским односима са Русијом, са важношћу одјекнуле
у читавом српском народу. У својим мемоарима је написао: „Ова изјава царска није тако
силно обасјала само Црну Гору (...), него је она изазвала и утврдила вјеру у народу
српском у бољу и сигурну будућност своју. Зато су оне (читај ријечи) и одјекнуле онако
радосно, не само у Црној Гори, него на сваком крају српском.“54
Овом приликом је такође, падала петстогодишњица Косовске битке, коју је

обиљежавао читав српски народ. Срби овај јубилеј своје велике битке нису дочекали
уједињени, али су поносно држали помен косовским јунацима у нади да ће њихова жртва
бити освећена, да ће се рађати нови Обилићи који ће Косово вратити у српске руке и
слушати како манастирска звона српских светиња звоне на ослобођеној српској земљи.
Гроф Игњатијев се поводом тог јубилеја, у име „Благотворитељног обшчества“ из

Петрограда, обратио црногорском књазу са ријечима: „Ваше височанство. ... Само се по
себи разумије, да у дане тешких историјских успомена, као што је сад успомена на
погибију Срба, срце тражи утјехе и охрабрења, а мисао се уставља при објашњењу тога
кобнога исхода Косовског боја, који неутјешно оплакује цјело Српство. (...) Жалост
народа српскога постаје већа када падну на ум они несрећни историјски узроци који су
довели народ до кобне косовске пропасти. Међусобне расправе балканских хришћана,
унутрашње болести старог Српског царства, неслога и распра међу самим Србима, па и
сама издаја опште народне заставе од неких њихових вођа у кобне часове одлучнога боја,
52
Краљ Никола I Петровић Његош, Мемоари II, оп. цит. стр. 312-313.
53
Ибидем
54
23
све то у свези са непријатним иностраним политичким односима са стране, особито Рима
и Угара, помоглa је освајачкој турској сили да се јави на Косову пољу, те да нанесе
потоњи удар својим раштрканим и већ слабим противницима, Србима."55
Врло вјероватно је Игњатијев, истичући околности које су допринијеле српском

паду на Косову, хтио направити једну историјску аналогију са актуелним временом.
Балканске хришћанске земље у овом моменту нису биле сложне, већ сукобљене, са
различитим спољнополитичким курсом. Српски народ је такође био разједињен и
подијељен, двије српске држве различито су се руководиле у међународној политици када
су релације са великим силама у питању. Помињањем Рима и Угара јасно је назначено из
ког правца Европе и данас пријети опасност српском народу. А нада све, порука ове изјаве
се може тумачити на начин да ће Срби, уколико не буду сложни и уколико њихови
политички лидери не буду јединствени, увијек доживљавати судбину налик оној на
Косову пољу.
С обзиром на актуелне околности на Балканском полуострву и незадовољство Руса

везано за Румунију и Бугарску, у Петрограду су осјетили потребу да се поново подигну
односи са Србијом, Јован Ристић се као намјесник све више окретао Русији, као и
премијер Никола Пашић, вођа радикала.
У љето, године 1891. млађани српски краљ Александар је отишао у прву посјету
руском двору. Тамо је био дочекан са пуно пажње. 56 Влада Русије је том приликом обећала
да ће подржавати српско дјеловање у Македонији. Оваква помјерања нису наишла на
одобравајући став Аустрије. Свакако ни у Софији, јер је Македонија простор гдје се
бугарски и српски интереси директно сударају. Аустро-угарска је још од раније, такође
усмјеравала ослободилачке апирације Србије према југу. Власт у Београду је сматрала да
је за њих добар потез да се више окрену неослобођеним Србима, на Косову, Метохији и
Македонији, јер је, за разлику од Хабзбуршке царевине која је опет једна сређена држава,
Турска царевина била несређена држава у којој су Србима народна права била много
угроженија.
55
Ибидем стр. 314-315.
56
24
Обје српске државе, Србија и Црна Гора су биле јединствене када је агитација за
српску ствар на поменутом простору била у питању. Било им је стало да на овом простору
у српским црквама служе свештеници српске народности. Црногорски посланици при
османској Порти сарађивали су са србијанским посланицима, око свих питања која су се
тицале опште народне ствари. Такво понашање им је од врха државе и било сугерисано.
Митар Бакић, црногорски посланик при Порти, био је мишљења да је од кључне

важности да се у Цариграду подигне српска црква, и да постоји Српска црквена општина.
Лично је у османској пријестоници, агитовао за ову ствар код Султана, и покренуо кораке
на своју руку. У писму које је октобра 1891. послао министру иностраних дјела Гавру
Вуковићу, Бакић је објаснио ставове који прате ову проблематику, са ријечима:
„Господине Министре. Приликом мог одласка за Цариград, између осталог било ми је
наређено, да у свијема питањима која би се тицала општих српсконародних интереса,
радим споразумно са овдашњим србијанским заступником. (прим. г. Новаковићем) У току
рада, због којег смо заједнички предузимали у питању о наименовању српских владика у
Старој Србији и Македонији, међу нама често је било говора, да би за наш национални
успјех у Македонији од пријеке потребе било да се у Цариграду подигну српска црква и
школа. Свакоме је познато да је Цариград центурум, из којега се најуспјешније може да
проводи пропаганда и сузбија страни уплив, који угрожава нашој националној ствари у
српским провинцијама Отоманског царства. Осим тога у Турској је обичај, да се тескере и
друге исправе, које дају право на пребацивање у каквом мјесту, издају путницима на
препоруку црквених општина, па почем српске општине у Цариграду нема, то су
становници турских провинција наше народности, принуђени да се бугарском Егзархату
обраћају, те на такав начин, не само себе за Бугаре издавати морају, него још по повратку
у свом рођеном мјесту и бугарску пропаганду подупиру и развијају. Вама је познато да у
Цариграду има, осим Македонаца, Старосрбијанаца, Херцеговаца и Бошњака, велики број
Црногораца, Бокеза и Далматинаца. Сви ови Срби немају ни једне своје цркве, да би се
могли у њој на скупу сусрести и на свом језику Богу молити. Њихова дјеца унапријед су
осуђена да се побугаре, или у другу туђинштину преобрате, јер се српске владе (прим.
Влада Србије и Влада Црне Горе) нијесу постарале да им националну школу подигну, те
да се у њима одгаја љубав к својој народности и домовини.“ (...) 57
57
Петар Поповић, „Односи Србије и Црне Горе у XIX веку“, оп. цит. стр. 649-651.
25
На простору Македоније у овом моменту, словенско насељење је било својеврстан
прелаз између српског и бугарског, тако да су оба народа истицала своје прво на ову
територију. И Срби и Бугари имају своју историју на овом простору и симболику која је
важна за њихове идентитете. Старо Бугарско царство имало је своје упориште на овом
простору и неки његови пријестони градови налазе се тамо. Такође, овај простор има
симболику и за српску историју, јер је српски цар Душан крунисан у Скопљу, и овај град
је у једном периоду био његова пријестоница. Тако да је словенско становништво на
простору Вардарске Македоније, свакако имало етнички и историјски елемент ова два
словенска народа. Међутим, граница између српског и бугарског идентитета на овом
простору је била танка, тако да се махом свела на разлику у нацоналној свијести, те се
народ дијелио на оне са српским, и оне са бугарским чувством.
Онај дио Словена из Македоније који није имао кристално изграђену националну
свијест, имао је сасвим јасне изгледе да у перспективи постане дио, или модерне српске,
или модерне бугарске нације. Управо овај дио тамошњег становништва је био објекат
залагања српске и бугарске агитације, које су се оштро сукобиле на овом простору. Оба
народа су путем формирања својих националних организација покушавала остварити
превласт свог елемента у Македонији. Владе држава Србије и Бугарске су нудиле бројне
стипендије за омладину, за студије у Београду, односно Софији, при чему ће одлука за
један или други универзитет, отворити одговор на питање, на коју страну нагиње дати
студент, и чији ће национални покрет у будуће подржавати. Широм Македоније биле су
посебне српске и бугарске гимназије, за чије су се отварање такође залагале двије државе.
И Срби и Бугари су на простору Вардарске Македоније имали своје комитске чете, које су
осим борбе за слободу од турске окупације, такође војевале између себе.
Црна Гора, као мања и сиромашнија српска држава, није могла да се на овом
простору ангажује кроз механизме које је могла користити Србија. Црна Гора није имала
високих школа, тако да, и у евентуалном присуству финансијских могућности, она не би
могла стипендирати младеж из Македоније за високо образовање у Црној Гори. У сваком
случају, македонски простор је генерално гледано, био више од непосредног интереса
Краљевине Србије и у његовом евентуалном ослобађању, она би била држава која би се
26
територијално ширила на ове крајеве, што осим саме политике и географске прилике
налажу.
Црна Гора је са друге стране, дипломатски, врло издашно дјеловала за српску

народну ствар у Македонији и Старој Србији, понајвише преко својих дипломатских
представника у Цариграду који су у ту сврху агитовали код Порте, особито када је српско
свештенство у питању. Тенденција османских власти је била, још од 1766. године када су
укинули Пећку патријаршију, да у српским црквама постављају Грке да служе, касније и
Бугаре. Залагање Црне Горе је још од тога доба на овом пољу присутно, у жељи да у
српским црквама служе свештеници српске народности. У овом периоду као независна
књажевина, осим видљивих потреба рањеног Српства на том простору Отоманске
империје, Црна Гора је жељела да ни по овом питању много не заостаје иза Србије, већ да
увијек буде примјетна као искрени борац опште националне идеје.
Што се тиче ове Бакићеве замисли о српској цркви и црквеној општини у

Цариграду, и поред свијести о потреби њене реализације, велики трошкови које би двије
владе требале подијелити, као и деликатан положај те евентуалне општине према обје
српске владе и наспрам оба владаоца, наведени су као камење спотицања да се ово питање
тада ријеши. Овакво образложење је Бакић добио писмом од Вуковића.58
Срби из Македоније и Старе Србије, такође су рачунали на Црну Гору и њеног

владаоца. Тако су одборници „Братства Срба-Македонаца“, знајући за блиске везе књаза
Николе са руским двором, упутили 1892. год. писмо Књазу, у коме га моле да издејствује
код руског цара да Македонија добије аутономију, како је предвиђено Берлинским
споразумом, са ријечима: „Ваше Височанство, Свијетли господару, (...) Од пропасти
Српског царства на Косову, па све до данас, народ Црне Горе очувао је своју домовину
непонижену на славу и дику свеколиког српског народа, и својих владара који са њом
мудро управљаху. (...) Од целог пак српског народа, највише је муке и невоље претрпео, а
и сада трпи од разних елемената, српски народ у Македонији и Старој Србији, јер је
остављен на милост и немилост дивљих Турака и Арнаута. (...) Потписани Главни одбор
„Братства“ у име Срба у Старој Србији и Македонији, коленоприклоно моли Вашу
Светлост, да благоизволи подејствовати код Његовог Величанства цара братског нам
58
27
народа руског, те да Његово царско Величанство благоизволи учинити шта треба да
Македонија добије, сходно решењима Берлинског уговора, своју аутономију, те да се тако
и овај део српског народа ослободи робовања...“(...)59
Овакви наводи потврђују углед који је црногорски књаз имао код неослобођених
Срба, али још више свједоче о томе, како су остали дјелови српског народа такође гајили
мит о Црној Гори као јединој непокорној српској земљи и да је такво убјеђење било
универзално у цијелом Српству. Такође, наводи из поменутог писма из прве руке дају
информације о тешком положају Срба у Македонији и Старој Србији, о угрожености
њихових елементарних људских права у безакоњу које тамо влада.
У Краљевини Србији је од 1892. била затегнута политичка збиља. Односи између

радикала и либерала су били оштри. Радикали су канили добити мјесто у Намјесништву,
за шта либерали нису били расположени. Радикалска влада, смијењена је либералном.
Либерали су добро организовали изборе, уз вршење разних метода. По сваку цијену се
нису хтјели одрећи власти. Насиље се десило на неким мјестима, а опозиција је постајала
све више бијесна.
У циљу прекида оваквог стања у држави, још увијек седамнаестогодишњи краљ

Александар Обреновић, извршио је државни удар. У ноћи, 1. априла 1893. он је на опште
запрепашћење намјесника и Владе, уз помоћ војних лица блиских двору, прогласио себе за
пунољетног и у исти мах разријешио намјеснике и министре са својих дужости. Њихов
протест, остао је без значаја. Нову владу је саставио др Лаза Докић, краљев бивши
гувернер.60
Краљ Александар је извијестио књаза Николу о разрјешењу намјесника и

званичном ступању на краљевски пријесто Србије. То је учинио пославши потпуковника
Косту Радисављевић на Цетиње да преда Књазу нотификацију о овим информацијама.
Књаз Никола је краљу Александру послао као нарочитог изасланика, војводу Сима
Поповића, управника Црногорског приморја, који му је пренио срдачан одговор на ову
нотификацију и у име Књажево му уручио Крст Ордена Даниловог реда. Краљ
Александар је као свој одговор, на Цетиње послао генералштабног пуковника Јеврема
59
60
28
Велимировића који је у Краљево име, књазу Николи уручио Орден Белог орла, а
престолонаследнику Данилу, сину књаза Николе, Орден таковског крста.61
Овакав преврат у Србији, највише је обрадовао радикале, који су и учествовали у

припреми удара. Они су поново образовали владу, сада ослобођени агресивних насртаја
од стране либерала. Ипак, сарадња краља Александра са радикалима није била дугог
вијека, 22. јуна 1895. године, Стојан Новаковић је образовао хомогену напредњачку
владу.62
Поменута влада је улагала напоре да испоштује обавезе према Аустро-Угарској

монархији, али Беч је постајао све смиренији када је у питању подржавање интереса
Краљевине Србије на простору Македоније, зато што је почео фаворизовати Кобургов
режим у Бугарској.
5. Догађаји и прилике од 1896. до 1903.
Година 1896. имала је велику симболику за званичне односе Црне Горе и Србије,
јер је дошло до непосредног сусрета суверена двије српске државе, са званичном посјетом.
Прије тога, у јануару, на Цетиње је стигла депеша од стране србијанског двора. Поменута
депеша је књазу Николи стигла током једног од његових „сједника“, праксе приликом које
су се око књаза окупљали важни људи из политичког живота и чланови дипломатског
кора. Овом приликом је на сједнику био присутан и тадашњи руски посланик у Црној
Гори, Кимон Емануилович Агриропуло.
Када је секретар донио отворену депешу, књаз ју је прочитао у себи. Када је

завршио читање, књаз је отпустио сву господу, осим министра Вуковића и изасланика
Агриропула, да им прочита на глас ову депешу. У депеши је краљ Александар питао књаза
Николу, може ли примити нарочитог изасланика, у лицу генерала Милана Павловића, који
ће предати књазу Орден Светог Саве, за књижевне заслуге. Књаз Никола и Вуковић су
претходно били при увјерењу да би министар, осим уручења овог ордена, искористио
прилику да у име краља Александра испроси руку књагиње Ксеније, кћери књажеве.63
61
Петар Поповић, „Односи Србије и Црне Горе у XIX веку“, оп. цит. стр. 689-693.
62
63
Војвода Гавро Вуковић, Мемоари, оп. цит. стр. 546
29
Изасланик Аргиропуло, као велики црногорски пријатељ, са ентузијазмом је
говорио када му књаз Никола саопшти ове брачне прогнозе. Рекао је: „Изврши тај посао
министре, па си доста учинио за цијели српски народ, јер би то била велика срећа за обје
династије и за цио српски народ.“64 Књаз је на ово, изнио једну интересантну и далековиду
изјаву: „Ако би краљ Александар доиста заискао руку моје кћери, ја би тијем био стављен
у један немогући положај. Прилике су биле донијеле, те сам дао моју најстарију кћер за
унука Карађорђа. (...) Незгода у коју бих био стављен таквим кораком краљевим, састоји
се у том што бих морао одбити његово тражење. Од моје несрећне кћери, књагиње Зорке,
има два сина. Кад бих се сагласио да дам једну од мојих кћери Обреновићу, може бит из
тога брака такође мушке ђеце. Сада помислите у какви положај би ставио своју сопствену
крв. Каквим злима има мјеста претпоставци, у оваквим околностима. (...)“65
Војвода Гавро Вуковић је након ових књажевих ријечи изнио бесједу која на добар
начин одражава мисли самог књаза Николе и владајућег круга у Црној Гори, када је
рјешење за свесрпски пријесто у питању. Војвода је рекао: „Династија Обреновић, спала је
на тужну жицу. Она је у народу омрзнута, а од других народа презрена. (...) Камо среће да
нијесте ни Карађорђевићу дали кћер, те би се временом све свело на Вашу династију.
Наша династија, једина је у Српству која има традиционалне врлине, од њеног настанка.
Она се није никад, ни у свом унутрашњем моралу нити према цјелини српског народа, ни
у чему огријешила. Дакле, она је та која би требала замијенити династију
Обреновић.“(...)66
На овај начин је реално изнешена једна сасвим јасна чињеница, а то је, да је будући
обједињени српски пријесто један, а к њему претендујућих династија више. Пријестиж око
општег народног трона, неријетко је био кобан и крвав за многе народе. Често су се
дешавали брутални обрачуни унутар једне породице, а камо ли више супарничких
владарских кућа. Такође у овој Вуковићевој изјави се може тумачити увјерење у Црној
Гори о династији Петровић–Његош, као старијој и важнијој у српском народу, као
владарској кући која има морално право на свсрпски трон.
64
Ибидем
65
66
Ибидем
30
Генерал Павловић је дошао у Црну Гору и био примљен код војводе Вуковића у
Министарству иностраних дјела. Ипак није дошао због прошње књажеве кћери, већ да
уручи поменути Орден Светог Саве и ради трговинског уговора између двије земље.
Примајући Орден Светог Саве црногорски књаз је рекао: „Светитељу Саво, који си
измирио завађену браћу, одакле је потекла сва срећа и ондашња величина српског народа,
ти бди и над слогом између мене и мога брата краља Александра.“67
Било је и разговора о актуелој политици. Са црногорске стране је указивано на то,

како се влада напредњака слијепо држи Беча, уз констатацију да се аспирације српског
народа не могу остваривати без Руске империје јер Аустро-Угарска по својој природи не
може са наклоношћу гледати на опште српско питање. Генерал Павловић је истицао како
је он изасланик краљев, а не владин, али црногорки министар иностраних дјела није
оклијевао да му укаже на своје виђење поменутих проблема. У сваком случају, и
напредњаци су увиђали да би било пожељно споразумијевати се са Русијом, у жељи да се
сузбију радикали и смири јавност у Краљевини Србији.
Управо се у овом мјесецу десила и коначна реализација ствари за коју су се Црна

Гора и Србија заједничким снагама идашно дипломатски бориле, постављање Србина,
Дионисија Петровића за митрополита у Призрену. За овај посао највише се дјеловало
преко изасланика двије државе у Цариграду, Бакића и Ђорђевића. Руски изасланик
Нелидов, такође је својим залагањем пуно помагао овој ствари.
Црногорски изасланик Бакић је редовно извјештавао Министарство инoстраних

дјела на Цетињу о корацима које је предузимао за именовање Дионисијево. Из писама које
је Бакић слао министру Вуковићу, може се видјети да је Порта у почетку неблагонаклоно
гледала на приједлог да баш Дионисије Петровић буде постављен за митрополита рашко-
призренског. Порта је била мишљења да је Дионисије поткупљени агент Србије и писала
је Патријаршији да га не именује за митрополита. Међутим, дипломатско држање Бакића,
Ђорђевића, а поготово Нелидова због значаја силе коју представља, допринијело је да се
Патријаршија ипак позитивно изјасни у вези Дионисијевог рукоположења.
67
Краљ Никола I Петровић Његош, Говори, оп. цит. стр. 26.
31
Архијерejска хиротонија Дионисија Петровића обављена је 25. јануара 1896.
године у патријаршијској цркви Светог Ђорђа на Фанару, у Цариграду, од стране
васељенског патријарха Антима VII.68 Турска власт, потврдила је избор митрополита
издавањем султановог берата (указа-повеље).69
Књаз Никола изразио је жељу да дође до његовог сусрета са краљем Александром.

У Србији су були мишљења да први у Београд треба доћи црногорски владар као нижи по
титули. Међутим, књажеву сујету је помало вријеђало да он као старији човјек први иде на
ноге младом краљу, тако да је црногорска влада утицала на краља Александра да и он сам
изрази жељу да посјети Цетиње. Краљ Александар, послао је књазу писмо 16. априла
1896. године, у коме му је саопштио: (...) „Жеља је моја била да још видљивијим знацима
обележимо заједницу мисли и оданост правди политике народне, освештаном
најславнијим предањима мога и Вашега дома. Како сам у томе са стране Вашег
Височанства предусретнут најтоплијим осећајима, желео бих да се видимо и у престоници
Црне Горе и у престоници Србије. Уверен сам да ће ово виђење и поданике и суплеменике
Наше, где год их има, испунити најтоплијим надама.“ (...)70
Књаз Никола одговорио је краљу Александру писмом 5. маја: (...) „Ја сам
неизмјерно захвалан Вашем Величанству на садржини истог (прим. писма краљевог) и из
душе се радујем Вашој братској одлуци да се овог љета, акобогда, видимо у нашијем
пријестоницама, те свесрдно на то пристајем. Наш срећни састанак обновиће и освјежити,
ја се уздам, дух нашег правог Српства, које у нашу љубав и добре братске одношаје
полаже своју наду, те колико ја могу видјети бољи се час и удобније вријеме за то није
могло изабрати, у сваком смислу.“ (...)71
Из оваквих навода два српска владаоца, може се спознати свијест о томе колико је
било важно за читав српски народ да двије државе и њихове владарске куће имају што
боље односе. Колико је било важно послати добру поруку српском народу на свим
његовим странама, и да ће такве поруке бити носиоци великих нада и узданица за
поменути народ.
68
Сава Вуковић, Српски јерарси од IX до XIX века, Евро, Београд, 1996. стр. 71.
69
Нићифор Дучић, Рашко-призренска митрополија и национално-културна мисија Краљевине Србије у
Старој Србији и Маћедонији, Држ. Штамп. Краљевине Србије. Београд, 1896. стр. 73.
70
71
Краљ Никола Петровић, Писма, оп. цит. стр. 144.
32
Књаз Никола је отишао у Русију на крунисање цара Николаја II Романова, (који је
на трону замијенио преминулог оца, цара Александра III) и у повратку је дошао у посјету
Београду. На путу ка србијанској пријестоници, у Бечу му се придружила делегација коју
су сачињавали: министар иностраних дјела Гавро Вуковић, минитар војни Илија
Пламенац, министар просвјете Симо Поповић и секретар књажев Љубо Војновић. У
Београд су стигли на Видовдан 1896.72
Књаза су на жељезничкој станици сачекали краљ Александар и војска. Много људи

се скупило да поздрави црногорског књаза који је приликом ступања на тло Србије скинуо
капу и прекрстио се. Народ није крио своје одушевљење. Књаз Никола је био у Саборној
цркви на помену косовским жртавама, носећи свечану црногорску ношњу и сабљу краља
Милутина око паса. Клекнуо је и пољубио земљу, а низ његов образ потекле су сузе.
Одушевљена београдска маса, понијела је књаза на рукама по изласку из цркве.
Црна Гора, за разлику од Србије, није била запљускана свим цивилизацијским

таласима, чији су се просвећени знаци могли понајбоље видјети у раскошној пријестоници
Београду. Црна Гора је остала традиционално друшто, али поред оскудијевајућих прилика
ове чињенице, на крилима те исте традиције Црна Гора је остала простор у коме се
највише гајило српско родољубље и гдје су се најгласније чуле гусле које су биле
свједочанство српске историје, свих успона и падова, вјесник континуитета српског
народног чувства и традиције.
Управо је народ у Београду, у живој слици црногорског књаза, доживљавао

персонификацију те традиције, директну везу са предањем старих српских владара и
витезова, која се на савршен начин уклапала са симболиком Видовдана, народне Славе,
дана кобног српског пада на Косову, али и дана када су Милош и остали славни српски
витезови својом смрћу купили вјечан живот.
На свечаном обједу одржаном на двору, књаз Никола је одговорио на упућену

здравицу краља Александра, са ријечима: „Хвала, срдачна хвала, Величанство, на братској
здравици! (...) Ево ме у твојој Србији, у твојој пријестоници, у твоме сјајном двору, кa’
што се каже, из дома у дoм дођох, подносећи ти братски поздрав јужног Српства, Црне
72
33
Горе, Зете Балшића, Црнојевића и дома мога, стране у којој се непрекидност српске
самосталности вјерно и срећно очува са много жртава и прегнућа. И дођох ти на
Видовдан! А што баш овај дан изабрах, дан прије кобни за наше српско племе? Изабрах
зато да га мили наш народ не проведе у сјети, као многе до данас. Од Лазара, на овај дан
он се сјећа свих мука својих, страдања и робовања свога, и уздисао је дугим низoм
неуспјешних покушаја да опет свој и велик буде. Ни бројно надмоћније, ни урођена
храброст разоритеља наше царевине не бише тако фатални за њен опстанак, колико наша
неслога. (...) И данас, на уставке видовске, драги мој брате, пред лицем милог нам
Српства, поднашим ти израз лица као најпрви зрак сунца којим је јутрос врх мога Ловћена
обасјао, израз оне благословене слоге и љубави, које народ жели да међу нама постоји.
Загрљене и слогом спојене, нас ће добри српски народ испредвајан, а из три вјере,
благосиљати, благосиљаће нас сјенке умрлих мученика српских, благосиљаће нас робље
српско. Он ће наш примјер сљедовати, те сложан, сав ће вјероват једну вјеру, вјеру
спасавајућу, „вјеру народности“. Цијело је Српство данас у духу са нама, а што оно жели,
желимо и ми двојица, а наша је задаћа да га поведемо правцем његових тежња“ (...)73
Поред захвалности и израза одушевљења, примјетно је у овој бесједи, исказивање

народног политичког програма и надања црногорског књаза, везаног за то питање. Поново
је наведена неслога као главни камен спотицања српској срећи и узрок свих падова. Та
чињеница била је опомена за тадашње генерације Срба да више никада не дозволе такве
грешке.
Такође је изражена нада да ће у будуће читав српски народ, без обзира на вјерско
опредјељење, на једнак начин бити привржен српској народној мисли, да ће родољубе
бити изнад свега. Још су и ранији великани српског пера и политике (Његош и Караџић) за
свога живота писали о српској несрећи, да се Срби који се превјере (који нису
православни), кане однародити од Српства, као да им друга вјера брише дотадашњу
етничку припадност. Овакав феномен углавном је атипичан за друге народе. Црногорски
књаз је овом својом изјавом, као и многим претходним у својим прокламацијама, јасно дао
до знања да у српском народном корпусу и будућој сањаној политичкој заједници, итекако
има мјеста и за браћу муслиманске и католичке вјероисповијести.
73
Краљ Никола I Петровић Његош, Говори, оп. цит. стр. 28-30.
34
Од конкретних политичких договора није било пуно, главни закључци двију
делегација са министрима спољних послова на челу, били су начелни договори о
усаглашености заједничких акција двије српске државе, да Црна Гора помогне
србијанским настојањима у Македонији, а Србија црногорским настојањима у Сјеверној
Албанији.74
Краљ Александар је даровао књазу Николи почасно заповиједничтво над VIII

пуком Војске Краљевине Србије. Штампа и владајући кругови у Аустро-Угарској
монархији нису благонаклоно гледали на овај сусрет српских владара, посебно је пажња
незадовољства скретана на чињеницу да је до поменутог сусрета дошло у вријеме владе
странке која је доживљавана као проаустијска. Са друге стране, у српском свијету је овај
сусрет слављен на сва звона. Књазу Николи су стизала писма одушевљења и честитки од
Срба из Угарске, у којима су изражавали своју радост због његовог сусрета са краљем
Александром, уз наду да такви сусрети приближавају зраке слободе ка њиховим
равницама и паланкама.
У марту 1897. године, краљ Александар је био у посјети кнезу Фердинанду у
Бугарској. Ова посјета је донекле била и одраз промјене односа између Србије и Русије.
Руски двор је био мотивисан да учврсти позицију словенских држава на Балканском
полуострву. Русија није жељела да савез балканских словенских земаља буде офанзивног
карактера, већ да се оне споразумију о задржавању постојећег стања, имајући у виду
напетост ситуације око Крита између Грка и Турака, која је наступила почетком године и
бојазд од ширења сукоба и опште кризе на истоку.75
Овом приликом, суверни Србије и Бугарске су потписали споразум. Овај споразум

подразумијевао је: „Да у свим питањима која је тичу среће и напретка српског и бугарског
народа у Отоманској империји, двије земље у будуће раде споразумно, да ниједна од двије
владе не предузима, било војном или диломатском акцијом, било потпомагањем или
одобравањем какве агитационе радње у Турској, једнострано и без сагласија са другом
ништа, што би могло пореметити данашњи status quo на Истоку“. 76 Два владаоца такође су
се усагласила о потреби да овом споразуму приступи и црногорски књаз, као владар једне
74
Дејан Микавица, Горан Васин, Ненад Нинковић, Историја Срба у Црној Гори 1496- 1918, оп. цит. стр.
256-257.
75
76
35
српске државе који је такође заинтересован за судбину Срба у Турској, те трећи словенски
владаоц са Балкана. И краљ Александар и кнез Фердинанд су писмима извијестили књаза
Николу о овом споразуму и тим путем га позвали да му и он приступи.
Књаз Никола је у писму, које је краљу Александру послао 12. марта 1897 г.
саопштио свој позитиван став према српско-бугарском споразуму. Написао је: (...)
„Установљење братске љубави српског народа са бугарским и споразум о заједничком
раду њиховом, вазда ми је била највећа жеља, ради будућности оба народа. И зато, Ваше
Величантво, ја се од свега срца радујем утврђеном споразуму и са задовољством које ми
даје увјерење да је на срећу нашијех народа, прихваћам га потпуно.“ (...)77
Краљ Александар Обреновић је у мају дошао на Цетиње у посјету књазу Николи,

на Ђурђевдан, крсну славу Петровића. Непосредно прије доласка краљевог, успостављени
су званични дипломатски односи између двије државе, а акредитовани диломатски
представник Краљевине Србије Јеврем Велимировић, стигао је у црногорску
пријестоницу.78
На Цетињу је краљ Александар срдачано дочекан. Скромност цетињских услова,

надомјештена је одушевљењем тамошњег становништва краљевим доласком. На свечаном
обједу, књаз Никола је дигао здравицу у част свога госта са ријечима: „Величанство! У
мени је стално и живо задовољство, она радост којом ми је испуњено срце код нашег
првог загрљаја о љетошњем Видовдану у Београду. (...) Из дубине тих осјећања,
Величанство, која нека замијенe сјајност припрема, што мало Цетиње није могло миломе
госту моме и Црне Горе, развити у величинама својих жеља. Ја те поздрављам,
Величанство, овом добродошлицом и, захваљујући ти на братској посјети, ја подижем
чашу за твоје здравље, Величанство, за срећу и напредак твоје миле Србије, за тврдо
братство Србије и Црне Горе!“79
Приликом ове посјете, свакако је било приче и о конкретној политици. Министри

обје државе су израдили нацрт о подјели интересних сфера у Старој Србији,
Новопазарском Санџаку и Македонији. Дошло је до застоја на црногорско инсистирање да
77
78
79
Краљ Никола I Петровић Његош, Говори, оп. цит. стр. 33.
36
Призрен, као једна од двије старе српске пријестонице, треба да припадне Књажевини
Црној Гори. Краљ Александар није хтио потписати споразум, сматрајући да то питање
треба у будуће рјешавати. Краљ је сматрао да би одрицање од Призрена умањило престиж
Краљевине Србије.80
Што се Босне и Херцеговине тиче, Аустро- Угарска монархија је тамо спроводила

једну антисрпску политику, особито са идентитетског аспекта. Бењамин Калај, Мађар који
је био постављен за аустроугарског министра-управитеља за Босну и Херцеговину трудио
се да ограничи српски национализам и сами идентитет у овим окупираним територијама.
Везе локалних Срба са Црном Гором и Србијом су отежаване. На удару аустријске власти
нашли су се и српска историја чије је учење забрањено, и ћирилично писмо чија је
употреба забрањена. Отпочео је пројекат стварања нове „босанске нације“ супротстављене
постојећој српској етничкој нацији. У Бечу су зазирали од зближавања Србије и Црне
Горе, и свакако од зближавања Србије и Русије, те могућих импликација на Босну и
Херцеговину.
Милан Обреновић се вратио у Србију у другој половини 1897. године. С обзиром

на њега као протагонисту аустроугарске политике, његов повратак у Београд се могао
доживјети као покушај враћања Србије под јачи утицај Двојне монархије. Заузетост Руске
империје на Далеком истоку омогућила је отворен простор за Беч, и Милана Обреновића
да преузме положај врховног команданта војске коју ће на тај начин потпуно ставити под
своју контролу. Владу је образовао Владан Ђорђевић . 81 У Режиму који је трајао од 1897.
до 1900. од присталица Либералне и Напредне странке стварана је дворска странка, а
штампа је била под строгим надзором.82
Враћањем Милана Обреновића у политички живот Краљевине Србије доћи ће

полако до погоршања односа између двије српске државе. Такође Русија је била видно
незадовољна његовим доласком у Србију, а њено неповјерење према Бечу је додатно
расло. Познато је да краљ Милан није са симпатијама гледао на црногорског књаза.
80
Михаило Војводић, Србија у међународним односима крајем XIX почетком XX века, САНУ, Београд, 1988.
стр. 94-98.
81
82
Иван Марушић, Политика Обреновића од 1878. до 1903. године. оп. цит. стр. 36.
37
Десиће се забране на насељавање Црногораца у Србију и односи ће видно кренути
силазном путањом.
Књаз Никола је 1898. године послао писмо краљу Александру у којем је изразио
велико жаљење због постојећег стања, бацајући недвосмислену кривицу, на утицај
његовог оца, бившег краља. Овом приликом црногорски књаз је вратио и даровану му
част, власништва над VIII пуком србијанске војске из разлога што је на њеном челу Милан
Обреновић. Написао је (...) „Извојеватељ тога жалоснога и несрећнога успјеха, (прим.
успјеха да поквари односе двије државе) није нико други, Величанство, него главом Твој
отац, ђенерал краљ Милан. Од дана повратка његова у Србију, одмах се почело опажати
хладњење нашијех, дотле искренијех и братскијех одношаја. Наступише први ситни
несташлуци и зађевице, које сам са жалошћу опажао... Није се дало дуго чекати на ново
изненађење, много теже и жалосније. То је забрана уласку и насељењу Црногораца у
Србију. Тај поступак запрепастио је цијели свијет српски и он га је строго осудио,
изгледало је и свијет страни, тумачећи га као неповјерљиво расположење нове српске
владе према Црној Гори, а мене и Црногорце заболио је јако. (...) Ја ти, Величанство,
враћам власништво VIII пука, које си ми даровао, као драгојену залогу наше братске
љубави приликом нашег састанка у Београду. Вјеруј ми Величанство, са великим болом у
души...“83
Врхунац свега је био, када је краљ Милан, у вези неуспјелог атентата који је на
њега покушан на Ивањдан 1899. године, тенденциозно провлачио име књаза Николе.
Обреновићи су овдје искористили прилику да се обрачунају са радикалима, при чему су
неки од њих осуђени на смртне казне. Краљ Милан је био мишљења да су завјереници
имали намјеру да на пријесто у Србији умјесто Обреновића поставе принца Мирка, сина
Николиног. Том приликом десио се и прогон црногорских ђака и студената из Београда.
Доћи ће до прећутног прекида дипломатских односа између двије државе.
Књаз Никола је те годиине (1899), у писму које је упутио краљу Александру,

исказао још оштрије и отвореније незаовољство због настале ситуације. Писао је: (...)
„Одавно ми стижу зли гласови небратства непријатељства из Твоје државе према мени. У
Твојој престолници ковали су се најгаднији памфлети... Лијепу пунонадежну младеж
83
38
црногорску из вашијех школа отјерасте, без икакве кривице. У вас се чистој и јуначкој
крви црногорској нијека српско поријекло и намеће им се друго. Хиљадама брука и грдила
обасут сам ја, и моја земља из Твоје земље. (...) Старији по годинама и по владавини,
дошао сам Ти у госте први, загрлио Те искрено, срдачно као брата, обећавши Ти љубави
братимство, како искрено узимам Бога за свједока и Твоју узвишену мајку. Твој ме народ
разумио и дочекао као брата. (...) Залог мојих чувства повторио сам Ти на Цетињу, гдје је
и Тебе мој народ срио с љубављу. Је ли се отад ико живи усудио проговорити или
написати овдје зле ријечи о теби!? (...) О Твоме пак оцу говорило се и говори овдје много
мање, но се говори у ма којој пријестоници свијета, а све из призрења према Теби,
Господару братске Црној Гори Србије. О завјери против њега није овдје нико живи радио,
нити би то смио од мене учинити. Данас, пак, разумијем да се моје име без стида вуче
судовима, за атентат на оца Ти раскраља. (...) Не дај да се иза Твојих плећа напада част и
поштење једног братског народа и господара његова, јер ћеш одговарати Богу, Српству,
његовој повјесници, Славјанству и свему изображеном свијету.“84
Оваквим казивањем књаз Никола је, осим указивања на конкретне поблеме и

изворе незадовољства, указивао и на дискредитованост Милана Обреновића у најширој
јавности. Утицај краља Милана на односе двије српске државе био је овакав, али што се
тиче његовог доприноса војсци Србије, то се може истаћи као сијетла, вјероватно и
најсвјетлија тачка његовог свеукупног политичког ангажмана у Србији, још од доласка на
власт. Он је војску, која је до тада била у прилично лошем стању, потпуно модернизовао и
реорганизовао, те су многи мишљења да су плодови тог залагања уродили у Балканским
ратовима, када Обреновићи већ увелико више неће бити на власти у Краљевини Србији.
Године 1900. десиће се догађај који је додатно узбуркао српску јавност. Женидба
краља Александра Обреновића са Драгом Машин, хофдамом његове мајке. Незадовољство
јавности је додатно порасло због ове свадбе. Владало је мишљење како Драга Машин није
достојан избор за краљицу јер није била племског рода, имала је већ један брак иза себе, а
кружиле су и свакакве приче везане за њен приватан живот и њену породицу. Уз то, била
је и дванаест година старија од краља Александра. Јавност је и даље била при мишљењу
да је књагињица Ксенија адекватан избор за краља. Краљ Милан и краљица Наталија
84
39
такође су се оштро противили овом браку. Милан је отишао из земље, тиме је нестала и
његова дотадашња политичка моћ, његове присташе у војном и политичком животу,
такође су остали без утицаја.
У међувремену краљ Александар је имао доста динамике у политичким маневрима.

Краљ је помиловао радикале који су били на служењу затворских казни због атентата из
1899. На спољнополитичком плану је било поново помака ка Русији, и односи са Црном
Гором постајали су знатно растерећенији. Нову владу је саставио Алекса Јовановић. 85 Та
влада је и донијела званичне одлуке о помиловању радикала и о збрани повратка краља
Милана у земљу. Краљ Милан ће преминути у Бечи 1901. године.
Краљ Александар је био спреман дати владу радикалу на повјерење, под условом
да се споразумију са напредњацима. Старија група радикала, под вођством Николе
Пашића је била спремна за компромис, док је група млађих радикала била против тога.
Ово неслагање је било повод за раздвајање поменутих група, при чему је група млађих
радикала образовала нову странку, Самосталних радикала. Краљ је мандат дао политичару
из редова радикала, Михаилу Вујићу, а у влади су били и радикали и напредњаци.
Кренули су у посао са промјеном устава који је био на снази. Компромис је постигнут у
доношењу „Првоаприлског устава“, 1. априла 1901. Устав је донио промјену по питању
народног представништва, уводећи дводоми парламент. На изборима 1901. су побиједили
стари радикали.86
Краљ Александар је убрзо постао незадовољан радикалима и одлучује да прекине

сарадњу са њима. Након краткотрајног мандата владе Велимировића, краљ Александар
владу предаје генералу Димитрију Цинцар-Марковићу. Први потез ове владе био је
распуштање скупштине. Краљ је поново настојао да се више приближи Аустрији 1902.
године. Био је забринут због бугарских чета у Македонији, те је осигурање у случају
сукоба желио потражити у Бечу. Нудио је могућност војног и царинског споразума.
Двојна монархија није преозбиљно схватила краљеве понуде, јер јој тада није у рачун
85
Иван Марушић, Политика Обреновића од 1878. до 1903. године. оп. цит. стр. 38.
86
Чедомир Попов, Историја српског народа- Шеста књига, СКЗ, Београд, 1983. стр. 131.
40
ишло дијељење Отоманског царства, а у Бечу су такође били свјесни краљеве пољуљане
позиције, због великог незадовољства његовом владавином.87
Управо Књаз Никола 1902. годину шаље једно веома интересантно писмо, којим
упозорава србијанског краља да не хрли ка Бечу. Поред тога ово писмо је својеврсна
књажева политичка анализа стања на балкану, те српског и других националних питања
у окружењу, као и прогноза политичких кретања у будућности. Књаз Никола је овом
приликом краљу Александру написао: (...) „И српска и страна штампа злослутно предричу
наступање новога правца овог министарства (читај- Владе Србије) и скретање му са
словенске на несловенску страну. Боже сачувај да тако буде – несреће не би било веће за
нас Србе до те! (...) Аустрија с оне стране срамно уступа маху и надмоћју Њемачке...
Српској штампи, колико у Монархији, толико и у Босни и Херцеговини, сукраћено је и
оно мало слободе... Срб већ не смије проговорити у тој монархији. Он грђе стоји ту, него
је икад стојао (...) Аустрија је прсла! Луд је и слаб онај ко се ње боји, а зло је велико ако
Црна Гора и Србија оставе своју браћу да страдају и да се плаше једне неопасне авети.
Аустрија неће напријед, ако ми будемо људи. Довикнемо ли јој не само, Нећеш напријед!
Него и, мичи нам се из Босне и Херцеговине! (...) Ми се само затуцамо у глави
прецјењујући снагу Аустрије. Она је куд и камо јача била, када је пјемонтшки краљ
ратовао, а Италија много раздробљенија... Осим тога, наша је снага је у маси народа
српскога, чија је самосвијест сачувала и једнако чува света предања нашег златног доба
под Немањићима, а Италија није била прожета народном самосвијешћу, него само
интелигенција. (...) За Бугарску овако ја мислим. Никад она неће хтјети ступити искрено у
једну словенску политику... Бугарска зна и стално рачуна на помоћ Енглеске, да се спусти
на Егејско море. Кад се она свеже морем с Енглеском и са западом, замислите њену
охолост и неблагодарност према Русији... Иако је Русија онолико крви пролила за
Бугарску, што за нас Србе није, ми смо јој много милији него Бугари... Русија би погачу
Македоније лијепо међу нама и Бугарима подијелила, на задовољство обојице. (...) Јачи
смо ми Срби од Бугара! Те ја не бих био мишљења да зазиремо од њих и да им давамо злу
вољу, а они нека грају и присвајају и наш Ком и ваш Ниш, може им бит. И њих и Хрвате
страх је од нас, па зато тутње њиховом Великом Бугарском и Великом Хрватском. Ми смо
87
41
Срби предоминирајући живаљ на Балканском полуострву и остаћемо, ако нас не раздвоји
неслога, која нам је вазда кобнија била но снаге непријатеља.“88
Незадовољство краљем Александром у Србији је било велико. Прва опомена су

биле крваве демонстрације 23. марта 1903. годие. Ово је краља само још више раздражило,
те је он дан послије, извршио нови државни удар распустивши Скупштину и обуставивши
устав. Само неколико сати, пошто је извршио измјене које је хтио, краљ је повратио
уставно стање. У историји Србије није било владара који се више својевољно бацао са
законима и уставима земље, што није могло завршити без тешких последица. 89
У мају 1903. краљ Александар ће бити убијен са супругом у државном удару,

познатом као „Мајски преврат“. Преврат су извели завјереници са официром Драгутином
Димитријевићем - Аписом на челу, који ће се касније организовати у фамозну
организацију из сијенке, познату као „Црна рука“. Поред краљевског пара, убијени су
премијер Димитрије Цинцар Марковића и министар одбране генерала Милован Павловић.
Изјутра је формирана нова влада Јована Авакумовића. Народна скупштина је 4. јуна за
новог краља Србије изабрала Петра Карађорђевића, предложеног од стране завјереника.90
6. Петар Карађорђевић на трону Србије - одјеци у Црној Гори и преговори о савезу
Мајски преврат није био само смјена династија на трону Краљевине Србије, већ и
једна нова етапа у њеној историји. Преврат је био прекретница у животу Србије. 91 Умјесто
личног режима уводи се парламентаризам који отвара врата за развој грађанске
демократије.
Враћен је устав из 1888. са мањим измјенама. Србија постаје европска либерлна

буржоаска земља и једна од најнапреднијих грађанских земаља на Балкану. Овим
превратом долази и до мијењања спољнополитичке орјентације Краљевине Србије. Сада
се она почела чврсто ослањати на Русију, а са Аустро-Угарском монархијом долази у
непосредан сукоб. Орјентише се и према Француској и ради на остварењу савеза
88
Краљ Никола Петровић, Писма, оп. цит. стр. 316-322.
89
90
Др Новица Ракочевић, Политички односи Црне Горе и Србије од 1903. до 1918. Обод,Цетиње, 1981. стр.18.
91
Др Васа Чубриловић, Историја политичке мисли у Србији XIX века, Просвета, Београд, 1952. стр. 369.
42
балканских земаља у циљу избацивања Турске империје са полуострва. 92 Неке стране
државе су биле згнушане чињеницом што у кругу око новог краља има и завјереника
против краља Александра, краљоубица. На примјер, Велика Британија је том приликом
прекинула дипломатске односе са Србијом.
Што се тиче садашње слике двије независне српске државе, на њиховим троновима
нашле су се двије сродничке владарске куће. Краљ Петар Карађорђевић је био зет књаза
Николе, а краљеви синови, принчеви Ђорђе и Александар, били су унуци књажеви. Петар
Карађорђевић је својевремено, код књаза Николе на Цетиње стигао 1883. године. Тамо се
оженио Зорком, првим дјететом књаза Николе, са којом је имао три сина и једну кћер.
Зорка је умрла 1890. године, по рођењу трећег сина, који је недуго иза ње преминуо. Петар
ће се са дјецом на Цетињу задржати још до 1894. године, када одлазе у Женеву. Лични
односи између таста и зета постајали су хладнији. Краљ Петар се сада, у већ поодмаклим
годинама нашао на трону Србије.
Чини се да вијест о преврату у Београду није превише изненадила Цетиње.

Дугогодишњи савјетник књаза Николе и министар просвјете Симо Поповић у својим
мемоарима је забиљежио: „Свако је знао да се у Србији очекује преврат“. На мјесец дана
уочи преврата, Поповић је добио писмо из Загреба са саопштењем: „У Београду се сваки
дан очекује велики догађај“. Са таквим саопштењем Поповић је упознао књаза, а овај је то
примио потпуно хладнокрвно и рекао: „Да, и ја имам такве извјештаје.“ 93
Према даљим казивањима Сима Поповића, у пријестоници је вијест о убиству

краља Александра Обреновића подигла велико узбуђење када су шпекулације о новом
владару у питању. Свуда се могло чути једно питаље: Ко ће сада доћи на српски пријесто?
И свуда одговор: Господар, нико други! 94 Алудирајући на књаза Николу. Многи
Црногорци, иначе склони набоју страсти, вјеровали су да је моненат за уједињење двију
земаља на помолу. Као могући кандидати за пријесто у Србији били су помињани књаз
Никола и његов син књажевић Мирко. Црногорци су били увјерења да ће оваквом
одлуком аутоматски доћи до фактичког рјешавања питања уједињења, јер би се на врху
92
Др Новица Ракочевић, Политички односи Црне Горе и Србије од 1903. до 1918. оп. цит. стр. 18.
93
Ибидем
94
43
обје државе нашла иста владарска кућа. Оваква размишљања показала су се као скроз
наивна.
Књаз Никола, независно од интимних жеља, није се оглашавао поводом оваквих

шпекулација. Он је прочитао поздравну депешу којом је упутио честитку Петру
Карађорђевићу, „срећно ступање на пријесто“. Народне овације и пуцњи топова пратили
су ову поздравну депешу. Послато је још много оваквих депеша од стране црногорских
друштава, али и појединаца. Ипак, са друге стране, чинило се да су доласком краља Петра
на власт у Србији уништени и последњи реални изгледи да ће се уједињење Српства
извршити под династијом Петровић-Његош.95
У новим околностима, позиција Књажевине Црне Горе у односу на Србију је

постајала још више сложена и деликатна. Краљевина Србија, као уставна и парламентарна
монархија са прилично већом територијом, пуно бољом привредом и спољнополитичким
положајем уз проруску политику Николе Пашића, имала је аутоматску перспективу да
престижом надвиси Црну Гору у српском и јужнословенском питању.96
Било како било, два двора су била свјесна да морају сарађивати за добробит
неослобођеног дијела српског народа. Са једне стране осјећали су се насртаји Аустро-
Угарске која је покушавала да наметне све већи примат на Балкану и осујетити утицај и
циљеве руске политике, при чему је оцијенила да су јој двије српске државе сметња, у
новим политичким околностима гдје се на оба српска трона налазе владарске куће које се
ослањају на Русију.
Прве званичне приче о савезу изеђу Србије и Црне Горе десиће се у септембру
1903. године, у разговору србијанског посланика у Цариграду Саве Грујића (који се
спремао да преузме премијерску позицију у Србији) и црногорског министра спољних
послова Вуковића, који ће се десити управо у османској пријестоници. Њих двојица су
дали оцјену да је ситуација „погибељна, како за српски народ у Турској царевини, тако и
за обје српске државе“. Тада су се усагласили да се хитно морају повести преговори и
утврдити споразум.97 Стање српског народа у Македонији и Старој Србији заиста је било
95
Ибидем 20-21.
96
Дејан Микавица, Горан Васин, Ненад Нинковић, Историја Срба у Црној Гори 1496- 1918, оп. цит. стр. 257.
97
Др Новица Ракочевић, Политички односи Црне Горе и Србије од 1903. до 1918. оп. цит стр. 22.
44
алармантно. Арнаутски зулуми су били све чешћи. Све велике силе су указивале на
хитност рјешавања овог питања, али је Аустрији више ишло у рачун да овај простор и
даље буде у рукама „болесника на босфору“, па да се реформама подиже ниво поштовања
људских права, него да Србија под Карађорђевима оствари власт над овим простором. Све
је резултирало Мирцштешким споразумом великих сила, који је гарантовао политички
status quo, уз обавезу реформи на овом простору.
Из званичног Београда још увијек није стизала конкретна иницијатива, тако да је

књаз Никола преузео иницијативу. Крајем децембра 1903. министар Вуковић шаље писмо
предсједнику србијанске владе Грујићу у коме га подсјећа на ранији разговор у
Цариграду. Вуковић је истакао очевидно пријетећу балканску ситуацију, при чему се Црна
Гора и Србија налазе на прагу догађаја, „који пријете њиховом опстанку.“ У пиму је
апострофирана опасност од Аустрије, као и мијешања Бугарске у Македонији, те да би
одустајање од споразума било погубно за Србију и Црну Гору, „јер што буде са једном
српском државом, мораће неизбјежно бити са другом“. Влада Србије је тиме позвана да са
црногорском владом ступи у споразум „у свим појединостима заједничког држања“. И
књаз Никола је лично позвао краља Петра на склапање споразума, уз жељу да односи
двије државе иду „једним политичким колосјеком.“98
Влада Црне Горе је фебруара 1904. г. прихватила начелни споразум који је

предложила србијанска влада. Ова начела су полазила од постојеће реформске платформе
великих сила за Стару Србију и Македонију. Споразум је почивао на следећим
принципима: „1) Оба владара обавезују се да ће заједнички и споразумно радити на
одбрани и унапређењу интереса српског народа. 2) за основ рада узимају реформни
програм великих сила, уз обавезу да свим средствима помажу да се он оствари
уздржавајући се од свега што би могло омести његово извршење, 3) у случају неуспјеха
реформне акције, из било којих разлога, владари ће за себе задржати право да своје
држање подешавају према природи опасности које би угрожавале српске интересе, о чему
ће следовати ближи споразум.“99
98
Ибидем
99
45
Тих дана министар Вуковић је саопштио књазу како су у Цариграду дознали о
вјероватноћи аустријског продора у Санџак и даље. Ради тога, у нацрт је унијета и тачка
која је гласила: „Обје државе обавезују се да ће се успротивити заједнички, свим силама и
средствима, којима располажу, против сваке непријатељске акције и изолиране окупације,
ма од које стране долазиле.“ Тенденција је јасно усмјерена против намјера Аусро-Угарске
царевине.100 Нацрти споразума су претрпјели још неколико допуна и приједлога са обје
стране, али до формалног потписивања уговора између Србије и Црне Горе није дошло.
Било је неслагања око улоге коју је нацрт давао Русији када је арбитража над евентуалним
споровима у питању, као и неслагања око убацивања територијалних питања у нацрт.
Према саопштењима црногорског министра Вуковића, Русија, која је била добро

информисана о преговорима, инсистирала је да се они обуставе. Русија је страховала да
би могло доћи до знатно тежих компликација уколико би Аустро-Угарска царевина
дознала о овим преговорима.101
Очекивања да ће политички односи двију српских држава бити идилични након

смјене династија на трону Србије, показалала су се као превелика и нереална. Питање
престижа у српском народу само по себи увијек је морало оптерећивати односе Црне Горе
и Србије. Ривалство које је постојало између званичних владајућих кругова двије земље
није до те мјере постојало и у народу. Свијест народа у обје земље, о истој народности и
истом историјском зaвјету приморавала је званичне владајуће кругове да превазилазе уске
династичке интересе и окрену се заједничким народним интересима Српства, особито
оном неослобођеном дијелу.
Генерално, ситуација Црне Горе у односу на Србију у српском националном

питању, добила је нови облик. Русија ће у будуће своје политичке интересе више тражити
кроз подршку Београда него Цетиња. Овакво руковођење Русије било је потпуно реално
узевши у обзир да је Србија у сваком смислу политички капацитетнија српска земља, те се
Петрограду свакако више исплати подржавати њу.
100
Владимир Ћоровић, Историја српског народа, оп. цит. стр. 536 - 537.
101
Ибидем
46
Иако је било малтене очигледно да су могућности за реализацију амбиција књаза
Николе срушене доласком Карађорђевића на трон Србије, он није у својој личној свијести
желио напуштати виђење себе као релевантне фигуре за рјешавање српског питања.
Његове жеље о свесрпском трону су биле реалније за вријеме династије Обреновића,
омражених и искомпромитованих у Српству, што због дворских интрига, што због лоше
националне политике и аустрофилства.102 У новим реалним околностима, црногорски књаз
је знао да мора проширити и оснажити државу не би ли она била што равноправнији
партнер са Србијом у општој националној ствари и сачувала ниво самобитности у
евентуалној унији са Србијом, гдје би било мјеста за црногорског књаза. Јасно је да ко
дуго година сједи на било каквом трону, нема жељу да са њега лако сиђе.
Са друге стране, Краљевина Србија, као једна знатно прогресивнија држава, са

стабилним парламентарним системом, била је много привлачнија од Црне Горе
заглављене у књажевом апсолутизму. То су свакако примјећивали и Црногорци, особито
они који су боравили у Србији због школовања и рада. Књаз Никола је стимулисао младе
надолазеће генерације да иду у Србију ради оспособљаваља, те да се са стеченим знањима
враћају у Црну Гору и оплемењавају је. Поред неспорног професионалног доприноса,
оваква политика се књазу са друге стране обијала о главу, у смислу да су се многи
„београдски ђаци“ враћали са видљивим недостатком лојалности према њему и презиром
према његовој аутократији.
Управо су овакви притисци и силе прилика новог времена натјерале црногорског

књаза да државу преуреди у уставну монархију. Тако је књаз Никола 1905. године
одлучио да народу „дарује“ устав који ће у Црној Гори успоставити парламент који је
начелно у неким дјеловима могао ограничити самовољу књаза. И поред његових наратива,
овај систем у Црнoј Гори ће у суштини бити фасадан, јер ће књажев апсолутизам и даљe
остати нетакнут.
Устав и његова значајност су били енигма за тадашње патријархално црногорско

друштво. Његов допринос највише се огледа у томе што је омогућио политизацију ширих
друштвених слојева и едукацију на пољу грађанских права, створивши основу за све веће
испољавање дргачијег мишљења за политичка надметања. Међутим, догађаји који су
Драгољуб Р. Живојиновић, Петар I Карађорђевић. Бигз, Београд. 1988. стр. 420-446.
102
47
услиједили су показали антагонизме црногорског друштва, слаб степен грађанске и
политичке свијести, као и поданички однос према владару и институцијама. 103
Поменуто незадовољство грађана Црне Горе књажевим политичким системом није

изостало за јаче сценарије. Крајем 1907. године десиће се догађај познатији као
„Бомбашка афера“. Пронађене су бомбе којима су црногорски студенти Универзитета у
Београду наводно требали извршити напад на институције у Црној Гори и убити књаза
Николу. Ово је био одговор на монтиране изборе по књажевој вољи поменуте године, те
његов агаресиван обрачун са „Народном странком“, и генерално његовим
неистомишљеницима.
Књаз Никола је био мишљења да му велика опасност пријети из Београда, посебно

од радикала и емиграната из Црне Горе. Особито су књаза у такво мишљење убјеђивали
црногорски агенти из Београда. Они су га обавјештавали са врло тенденциозним
циљевима, неријетко и непоуздано, како студенте и емиграцију из Црне Горе против њега
подстиче званична Србија. Највише пажње су привлачиле гласине о могућим атентатима.
Овим страховима много је допринијела књажева непосредна околина, иначе склона
интригама. Својим прогонима и поступцима, они су и допринијели да књаз и његова
династија добију толико опонената, увријеђених и прогнаних из државе. Поменута
„Бомбашка“ (1907) и „Васојевићка афера“ (1909), биле су кулминација таквих односа у
Црној Гори.104
Откривање бомби 24. октобра 1907. послужиће црногорским властима као оптужбе
на рачун опозиције и званичне власти у Београду, да су укључени у завјери против књаза
Николе и режима у Црној Гори.105 Црна Гора је тражила од Србије испоручење
одређених црногорских високошколаца на које је сумњала. Србија је то одбила и тиме
повећала сумњу и озлојеђеност двора на Цетињу.
Актерима поменте афере је суђено на судском процесу у пријестоном Цетињу, јуна

1908. године. Специјални суд је судио по посебном закону који је био донијет за ту
103
Вукић Илинчић, Бомбашка и Васојевићка афера, Матица српска - Друштво чланова у Црној Гори,
Никшић, 2012. стр. 259.
104
105
48
намјену. Избјегавање редовног суда, проблематични свједоци са њиховим исказима, те
велики број осуђеника на дугогодишње казне, имали су за циљ да докажу како је завјера
смишљена у владајућим круговима Краљевине Србије. Оптужница је била базирана на
чињници да су бомбе биле произведене у једној фабрици у Крагујевцу, иако су сасвим
извјесно могле бити направљене без знања званичних србијанских власти.106
И поред династичких анимозитета, као и на личној основи између књаза Николе и

краља Петра, увијек је постојао императив сарадње ради оште српске народне ствари.
Књаз Никола је 1907. године послао писмо краљу Петру у којем је изразио велико
незадовољство чињеницом да се у јавности ствара утисак о лошим односима двије
владарске куће и о штетности те чињенице по српски народ, као и жељу да се такве сумње
што прије уклоне.
Књаз је том приликом писао: „Драги мој Перо, од неког времена српски листови
често саопштавају и такве вијести из којих би се дало закључити да двије независне
српске земље и два српска владалачка дома нијесу у слози. На тај се начин у српском
народу почело све више стварати увјерење да нешто постоји или је нарочито створено,
што се испријечило на путу пред заједницом двију српских држава и њихових
представника. Tежак бол, мој драги Перо, због тога осјећа моја душа. (...) Могу да
замислим колику тугу због тога осјећа наше племе, а колико тек сви они који у нас упиру
своје погледе. (...) Убијеђен сам да су осјећања твоје српске душе због истих узрока равна
мојим... Када су нам осјећаји за опште српско добро исти и жеље за остварење народних
идеала, лако ће то бити, драги мој Перо, наћи погодан начин да се што прије предузме и
учини нешто да би се у коријену сатро и најмањи повод за вјеровање да међу српским
државама и њиховим владалачким домовима нема слоге, љубави и повјерења.“ (...)107
Вриједно је помена, ове године се десио један важан догађај на општем европском
политичком пољу. Дошло је до формирања још једног блока великих сила. Створен је
блок „Сила антанте“ од Велике Британије, Француске и Русије, супротстављен блоку
„Централних сила“. Тиме је ова конфронтација, која ће отворити пут ка „Великом рату“,
доживјела свој формализовани облик.
106
107
Краљ Никола Петровић, Писма, оп. цит. стр. 338 – 341.
49
7. Анексиона криза (1908-1909) и проглашење Црне Горе за краљевину (1910)
Аустро-Угарска монархија је још од раније припремала и формално припајање

окупираних територија Босне и Херцеговине. Младотурска револуција отворила је
ситуацију за Беч да брзо реагује. Манифестом од 23. септембра 1908. аустријски цар
Франц Јозеф је потврдио, „своје право суверености над Босном и Херцеговином“ 108 Овим
су поменуте територије стављене пред чин анексије.
Анексиона криза и судбина српског народа у Босни и Херцеговини је зближила

Србију и Црну Гору. Влада Краљевине Србије је у октобру послала меморандум
црногорској влади у коме предлаже да се превазиђу међусобне несугласице и позива Црну
Гору на заједничку рекцију. Између двије владе је 24. октобра 1908. потписан савезнички
уговор. У име Црне Горе потписник је био сердар Јанко Вукотић. а у име Србије Петар
Велимировић. Кратак текст уговора је представљао један прелиминарни споразум за
касније дјеловање. У прва два члана уговора, оцијењена је озбиљност ситуације на
Балкану изазвана кршењем Берлинског споразума. У члану 3. двије државе изражавају
спремност „да сва своја права и интересе и оружјем заједнички бране, ако се за то укаже
потреба“ Процјену о томе да су наступиле околности које налажу извршење обавезе
споразумно је требало да утврде органи двије државе када се појави таква прилика. Тада
би се посебним уговором утврдиле заједничке акције.109 Двије државе су се такође
споразумијевале о заједничким захтјевима које би тражиле у случају да ствар оде на неку
међународну конференцију.
Са аспекта посматрања односа између двије државе поменути спорзум и обостране

тенденције за његово доношење су интересантни докази о превазилажењу криза у
односима изеђу два двора када то општи народни интерес налаже. Како год да било, ток
наредних догађаја везан за анексиону кризу јасно је давао на знање да ће Аустрија
истрајати у својој политичко намјери и да Србија и Црна Гора неће моћи да промијене
такву судбину.
Силе Антанте су биле мишљења да је овакав једнострани чин анексије Босне и

Херцеговине противан Берлинском уговору. Оне су жељеле да се ово питање рјешава пред
108
Вукић Илинчић, Бомбашка и Васојевићка афера, оп. цит. стр. 133.
109
Гавро Перазић, Радослав Распоповић, Међународни уговори Црне Горе 1878-1918, оп. цит. стр. 568.
50
међународном комисијом, не би ли се анексија спријечила, а Аустрија натјерала на
споразум са осталим силама. Чак је и Италија, савезница Аустрије, због својих интереса
била незадовољна оваквим аустријским маневром. Намјера сила Антанте да без
међународне конфренције не прихвате овај чин присаједињења, слабила је пред
одлучношћу Њемачке и Аустрије. Велики диломатски успјех за Беч био је споразум са
Турском царевином 26. фебруара 1909. године, при чему се Турска одрекла правног
суверенитета над Босном и Херцеговином у корист Аустрије, уз обештећење од 2,5
милиона фунти стерлинга и повлачење аустријских трупа из Новопазарског санџака. 110
Ова криза је у себи садржала и функцију провјере партнерских односа великих сила које
су биле везане међусобним споразумима и подијељене на два табора.111
Свакако је тачно, да је ова анексија у Србији, Црној Гори и Српству уопште

изазвала велико незадовољство. Она је доживљена као велики ударац за српско питање и
општи народни интерес. Принц Ђорђе је у Београд јавно спалио заставу Аустро-Угарске.
Обје српске државе су биле гласне у протестима против ове аустријске анексије. Оне су
полагале велику наду у снагу Русије, међутим Русија је била изморена ранијим ратом са
Јапаном и унутрашњом политичком кризом, тако да свакако није била спремна за јачу
реакцију од протеста. У сваком случају, споразум Аустро.Угарске и Турске је везао руке
свима и финализовао анексију. Русија је на ово питање морала ставити тачку и натјерати
суверене српске земље да се помире са анексијом ових двију предоминирајуће српских
територија. Србија је чак била приморана да 1909. потпише једну прокламацију при чему
даје изјаву да анексија Босне и Херцеговине не повређује српске виталне унтересе. У
оваквим околностима и Књажевина Црна Гора је морала да се помири са анексијом Босне
и Херцеговине од стране Двојне монархије.
Књаз Никола је поводом чина аустроугарског припајања Босне и Херцеговине

изнио прикламацију црногорском народу, са ријечима: „Црногорци! Ваше тужне двије
сестре Босну и Херцеговину, које прије тридесет година за тренутак озарише зраци
слободе, данас сасвим истргнуше из српског загрљаја. Аустро-Угарска монархија
110
Славко Бурзановић, „Италија и Црна Гора у Анексионој кризи 1908 – 1909.“, Историјски записи, бр. 1-
2/2013, Подгорица, 2013. стр. 85 - 110.
111
Саша Кнежевић, Велика Британија и Анексиона криза, Историјски институт Црне Горе, Подгорица. 2005.
стр. 318.
51
замијени посједнуће тих двију покрајина коначним присаједињењем. (...) Обиљежје црно-
жуте боје низ српско земљиште неће бити граница која ће вас у духу и мисли одвајати од
ваше браће. Напротив, та ће обиљежја бити видни знак неправде, она ће учинити још
чвршћим везе и залогу трајнога уздања у побједу правде. (...) Чланом 29. Берлинског
уговора, који се односи на морске обале наше отаџбине, оптерећена је употреба наших
суврених права у дивноме Приморју Црне Горе. Данас, пошто су одредбе Берлинског
конгреса на више страна повријеђене, нарочито утјеловљењем Босне и Херцеговине
Аустро-Угарској, само по себи отпада и она његова одредба која ни је била наметнута у
погледу нашега Приморја. Нас та одредба чл. 29. више не веже.“ (...)112
Поменуте 1909. године десиће се и тако звана „Васојевићка афера“. Припадници

опозиције усмјерене против књаза Николе, откривени су у наводном припремању
оружане побуде против књажевог система. Покрет је највише имао упориште у
Васојевићима (и још неким брдским племенима) гдје ће неки завјереници бити и
ухваћени. Многи од њих ће бити осуђени на смрт у фамозном судском процесу у
Колашину, међи њима и поручник Петар Ђиновић. Поново су очи цетињског двора биле
упрте у Србију, са убјеђењем да су завјереници жељели извршити преврат у корист
званичног Београда. Са друге стране, штампа у Србији је, поведена поменутим
„Колашинским процесом“, била критички настројена према режиму књаза Николе,
описујући га као деспотски анахрони систем пун бруталности према народу.
Поменути судски процес је био монтиран. Судио је војни суд од чланова лаика, при
чему оптуженици нису имали браниоце. Пресуде на судском процесу у Колашину су биле
још драстичније него на Цетињу поводом „Бомбашке афере“. Над петорицом од 11
осуђених на смрт који су били у рукама власти, извршена је смртна казна без да се уопште
чекало на правну процедуру разматрања помиловања. Због радикалног обрачуна са
политичким опонентима и напада на званичну власт Србије уочи „Васојевићке“ и
„Бомбашке афере“, црногорски владар је добио мноштво противника, а његов углед у
Српству и код заштитнице Русије је био у опадању.113
112
Краљ Никола I Петровић Његош, Говори, оп. цит. стр. 96 –97.
113
Вукић Илинчић, Бомбашка и Васојевићка афера, оп. цит. стр. 263-264.
52
Врло занимљиво је то, да је у јеку ове „афере“ која је сама по себи такође била
нешто што је дрмало односе званичног Цетиња и Београда, у октобру 1909. године сердар
Јанко Вукотић присуствовао тајном сасатанку са престолонаследником Александром
Карађорђевићем и бугарским краљем Фердинандом у Брусу поред Копаоника, гдје су
вођени први преговори на овом нивоу о будућем Балканском савезу за избацивање Турске
са Балкана. Ово је такође свједочанство да општа народна ствар није смјела да чека.
Узевши у обзир минуле догађаје, компетитивност у српском националном питању

и жеље црногорског књаза да подигне углед себи и својој династији нису спласавале.
Познато је да је књаз Никола имао жудњу за српском круном, па је одлучио да Црну Гору,
приликом јубилеја његове педесетогодишњице владања, прогласи краљевином и себе
краљем, године 1910. То је био следећи важан догађај на балканској политичкој сцени.
Велики број држава Европе је овим поводом послао своје представнике у

црногорску пријестоницу. Од владара су били присутни бугарски краљ Фердинанд и
италијански краљ Виторио Емануеле III, зет књаза Николе. На Цетињу је боравила и
делегација Србије коју је предводио престолонаследник Александар, књажев унук. Опште
је мишљење да је краљ Петар свјесно избјегао долажење на цетињско крунисање.
Званича прослава почела је 15. августа литургијом, коју је црногорски митрополит

Митрофан Бан одслужио у Цетињском манастиру. 114 Сви говори који су касније приликом
свечаности одржани имали су за циљ истаћи важност Црне Горе за српски народ и његову
историју, те њен континуитет са најстаријим српским државним творевинама, не би ли на
подробан начин оправдали легитимитет одлуке да се ова држава прогласи краљевином.
Предсједник Народне скупштине Марко Ђукановић, истакао је да посланици

сматрају да се треба умолити Слављеник да обнови краљевско достојанство. „Прва српска
држава Светог краља Владимира настала је на територији Црне Горе, потом Зета је
дедовина Стефана Немање, а зетски господар Иван Црнојевић се није приклонио судбини
осталог српског народа те није признао турску власт, већ се склониоио у ове планине и
основао Црну Гору која је вјековима водила јуначку борбу, са сачува ову последњу стопу
Горан Васин, „Пречанска штампа о проглашењу Црне Горе за Краљевину“, Истраживања бр 22, Нови
114
сад, 2011. стр. 349-364.
53
српске земље и зна се да је на њој сачувала до наших дана последњу искру српске слободе
и независности“, изложио је Ђукановић. Потом је премијер Лазар Томановић наставио у
истом маниру бесједећи о „средњевјековној српској држави на територији Зете, Рашке и
Захумља, као доказу континуитета, односно обнове Краљевине.“ „Цетињска
митрополија“, наставио је Томановић „једина је Светосавска епископска столица која је
сачувана без прекида и која је наследница Пећке патријаршије.“ Томановић је такође
истакао, „овој старој српској земљи се мора вратити њено достојанство, а њен успјех
подржавају и велике силе, са циљем да се успостави ред и мир на Балкану, на радост
цијелог Српства и Словенства.115
Недуго после поменутих говора књаз Никола је пред посланицима, напомињући

захвалност Богу и Русији на том моменту, истакао: „Црна Гора има историјско право на
ово достојанство, а Српство поред Краљевине у Подунављу, има српску Краљевину у
Приморју. Српство и Словенство имају још један гарант за опстанак и напредак српског
племена.“116Одштампан је и званични проглас књаза Николе којим се Црна Гора
прокламује за Краљевину. Овом приликом црногорски владар се крунисао круном српског
краља Стефана Дечанског, која се чувала у пријестоном Цетињу, што је такође
представљало важну симболику за црногорског владара.
И поред црногорског истицања како је проглашење Краљевине од енормне

важности за читав српски и словенски народ, чини се да Краљевина Србија, као ни укупна
српска и јужнословенска јавност није са посебним ентузијазмом прихватила овај догађај.
У њему је изван Црне Горе мало ко видио нешто што ће битно унаприједити рјешење
српског питања. Већа је важност самог историјског контекста у којем се овај проглас
десио него он сам, јер у суштини он није донио ништа ново на балканској и европској
политичкој сцени. Изгледи су били такви, да је важност проглашења Краљевине Црне
Горе највише била присутна у глави њеног краља, који је тим маневром покушао подићи
сопствену позицију, макар и наративно.
115
Ибидем
116
Ибидем
54
8. Балкански ратови (1912-1913) и преговарање о унији
Русија је увидјела згодан тренутак да подстакне један савез балканских држава који
ће довести до коначног збацивања Отоманске империје са Балкана. У овом моменту на
челу Турске је био султан Мехмед V, први владар уставне монархије. Он је био доста
мање перфидан од свог, више аутократски настројеног брата Абдул Хамида II,
претходника на турском трону.
У фебруару 1912. године др Милован Миловановић и Иван Гешов, склопили су

српско-бугарски савез, иза тога је дошао бугарско-грчки савез 16. маја, а 19. јуна је
потписана српско-бугарска војна конвенција. Савез између Црне Горе и Србије углављен
је 14. септембра.117 Дакле у савезу су биле: Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска, четири
балканске православне земље, од чега су три биле словенске.
Стање Срба на простору Турске царевине постајало је све теже, били су честе мете
зулума. Упркос политичким напетостима између династија, Србија и Црна Гора су морале
да се консолидују када је у питању одбрана српских народних интереса. Народ у обје
српске краљевине тражио је да се пред општом опасношћу по Српство пренебрегавају
међусобни неспоразуми. На ове ствари је увелико указивала и српска штампа.
Према војној конвенцији двије српске краљевине, предвиђено је дјеловање

њихових војски у Санџаку, такође је било предвиђено да црногорска војска изврши напад
на Скадар, уз помоћ србијанске војске у случају потребе. Политичком конвенцијом,
наслоњеном на поменуту војну, предвиђено је ширење Црне Горе и Србије на простору
Новопазарског санџака и стварање тамошње заједничке границе. Предвиђен је био и
излазак на Јадран за двије државе. Рат са Турцима имао је бити офанзиван. Црногорска
војска има да дејствује главном армијом у правцу Скадра, а споредном у Санџаку. У
почетку, операције имају изводити врховне команде самостално, а касније се по потреби
имају споразумијети о даљем току операција.118
117
118
55
Црна Гора је прва објавила рат Османском царству (8. октобра 1912). Тиме је коцка
бачена и Балкански савез је Црном Гором прешао Рубикон. 119 Краљ Никола је позвао
Црногорце у рат са ријечима: „Црногорци! Тужни вапај који допире из Старе Србије од
тамошње наше потлачене браће, не може се даље подносити. Онамо немилосрдно кољу,
не само људе, него и жене и нејач српску ... Дужност љубави рода налажу ви да похитате
браћи у помоћ. (...) Нијесмо сами. С нама је Бог, с нама су балканске хришћанске
краљевине, са којима смо удружени у заједницу, за којом сам вазда чезнуо и коју су све
од навале азијатског освајача жељно очекивали толики пасови балканских народа. (...)
Нека са благословом Божијим и Светог Петра Цетињског и свих наших светаца остваре
снови из ране моје младости, када сам пјесмом наговјештавао овај знаменити дан и
загријавао српске груди вјером да „оружани морамо поћ' онамо, намо за брда она“!
Живјели Црногорци! Живио Балкански савез!“ 120 Краљ је у овом излагању нагласио своју
завјетну пјесму „Онамо намо“, коју је још као млади кнез написао обећавајући да ће
једног дана ослободити старе и свете српске земље, Косово и Метохију које већ пет
вјекова чекаху да се поново нађу у слободном српском загрљају, те осветити жртве
косовских јунака.
Црногорска војска је у Новопазарском санџаку дејствовала ефикасно и код Новог

Пазара се спојила са србијанском војском 23. октобра 1912. 121 Обје војске су ослобађале
Космет, сусреле су се у Метохији. У уговору између српских краљевина није било
одређено конкретно дијељење територија, тако да се знало што чија војска заузме, то ће
бити у склопу те државе. Србијанска војска је имала успјеха и у правцу Македоније,
осигуравши важну побједу у Кумановској битци. Након овога србијанска војска је ушла и
у Скопље, град крунисања цара Душана. Војска Краљевине Србије је заузела и већи дио
Албаније, и помагала црногорској војсци у опсади Скадра.
Овакво стање није одговарало Аустро-Угарској царевини, те је она 6. новембра

1912. г. обавијестила остале велике силе да неће допустити било какав територијални
119
Чедомир Павић, С Пацифика на скадарско блато, Матица Српска-Друштво чланова у Црној Гори,
Подгорица, 2016. стр.18.
120
Краљ Никола I Петровић Његош, Говори, оп. цит.стр. 99 -101.
121
Richard C. Hall, The Balkan wars 1912-1913 preclude the First World War, Routledge, London, 2002. p. 54.
56
излаз на море преко Албаније за Краљевину Србију. 122
Главни циљ Аустрије је био да
спријечи излаз Србије на Јадранско море, те се залагала за стварање независне државе
Албаније којој треба припасти и Скадар. Она је енергично наступила на конференцији
амбасадора у Лондону са оваквим захтјевима. На овој конфренцији су велике силе
донијеле сагласност о стварању Албаније. Тиме је питање изласка Србије на море скинуто
с дневног реда.123
На овој конференцији није дефинисано питање коначних граница за предвиђену

државу Албанију, тако да је то отворило наду за Црну Гору и Србију да се и даље боре да
Скадар ипак припадне Црној Гори. „Несолидарисање са краљем Николом у питању
Скадра не би одобрио ни један Србин“, рекао је Никола Пашић. 124
Краљ Никола је
наредио да се операције око Скадра наставе. На чело заједничке команде обје војске стао
је генерал србијанске војске, Петар Бојовић.
Међутим Аустро-Угарска је била одлучна. Она је заједно са Енглеском вршила

притисак на обје српске државе, како морају испоштовати одлуку да Скадар буде дат
Албанији. Аустрија је пријетила и војном силом. Обје српске војске су под ултиматумом
морале напустити простор Албаније, за коју је одлучено да постане засебна држава. Друге
двије савезнице Грчка и Бугарска су напредовале против Турака. Морнарица Грчке је
остварила предност на мору, а бугарска војска је напредовала кроз Тракију према
Цариграду.
Балканске завезнице су са Турском закључиле мир у Лондону 30. маја 1913.

године. Поменутим миром европске границе Османског царства су сведене на фамозну
линију, Од Еноса на Егеју, до Мидије на Црном мору.125
Што се српских краљевина тиче, оне су подијелиле Новопазарски санџак, при чему
је Црна Гора добила његов јужни, а Србија сјеверни дио. Србији је припало Косово, а
Црној Гори Метохија, са градом Пећи који је за краља Николу био веома престижнан због
историјске тежине коју носи. На велику жалост обје државе, одлукама ове мировне
122
Б. Ратковић, М. Ђуришић, С. Скоко, Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912-1913, БИГЗ,
Београд, 1972. стр. 128.
123
124
Ибидем
125
Нико Хајдуковић, Мемоари, ЦИД, Подгорица, 2000. стр. 131.
57
конференције, морале су заборавити на Албанију, која овим путем бјеше проглашена
независном државом. Грчкој је припојен Крит, а Бугарска је добила значајан дио Тракије.
Када је ријеч о укупном простору Македоније, ту је ситуација била специфична.

Већи дио Вардарске Македоније је био покривен српском војском, док су на крајњем
истоку били бугарски војници, а на југу су били Грци. Коначна одлука о Македонији није
била донесена, већ је улогу арбитра између Срба и Бугара требала преузети Руска
империја, односно њен суверен Цар Николај II Романов.
Бугарска држава је имала велике аспирације у Македонији, чак и на егејски дио.

Свакако да су Бугари били свјесни српског незадовољства због обавезе повлачења из
Албаније, тако да су били мишљења да ће у таквим околностима Краљевина Србија
тежити да се, што је више могуће намири преко територија у Македонији. У Бугарској
нису имали повјерења у праведну арбитражу руског цара, сматрали су да ће он бити
знатно пристрасан у корист Србије, зато што му се сада највише исплати њу подржавати.
Тако су Бугари, не чекајући арбитражу, на перфидан начин напали српску војску 23. јуна
1913. године на Овчем пољу код Брегалнице.126
На овај начин отпочео је Други балкански рат, гдје су се савезици из Првог нашли
на супротстављеним странама. Црногорци су образовали „Дечански одред“, за помоћ
Србији у борби против Бугара. Краљевина Црна Гора је једина од учесница која није
имала непосредних територијалних аспирација у овом рату, али интерес српског народа на
било ком простору тиче се Црногораца, који не могу бити имуни на зов родољубља. Краљ
Никола их је позвао у одбрану Српства и српских интереса, а њиховим ратним дејствима у
Македонији је командовао сердар Јанко Вукотић.127
Ову ситуацију су искористиле Грчка и Румунија, али и Османско царство, не би ли

повратило неке изгубљене територије. Што се Срба тиче, најзначајнија је била Битка на
Брегалници гдје је остварена важна побједа. Бугарска војска је поражена и од Грчке, код
Кукуша на југу Македоније. Турци су заузели Једрене, а Румуни такође искористили

126
Дејан Микавица, Горан Васин, Ненад Нинковић, Историја Срба у Црној Гори 1496- 1918, оп. цит. стр.
127
278.
58
прилику да упадну у Добруџу. Овај рат је окончан мировним споразумом у Букурешту,
августа 1913. године.
Поменутим миром је Србија званично добила Вардарску Македонију, Грчка је

добила Егејску Македонију, Румунија јужну Добруџу, Турска је вратила територије у
Тракији, а Бугарској је остао мали источни, пирински дио Македоније. У новој ситуацији
на Балкану након ових ратова, Краљевина Србија ће изаћи као један јак регионални играч
уз надахнуће подршке Русије. Ово ће изазвати велико незадовољство Двојне монархије
тако да се епилог Балканских ратова може сматрати једном од главних криза које ће
отворити врата за велики свјетски сукоб. Што се тиче Краљевине Црне Горе, она је из рата
изашла увећана за један значајан дио територије, како у симболичком, тако и у
економском смислу (Алудира се на Метохију), међутим неуспјешност добијања Скадра је
оставила горак укус у црногорским устима.
Након Балканских ратова 1913. године доћи ће коначно до заједничке границе

између Србије и Црне Горе. Ова чињеница ће актуелизовати приче о већем зближавању
двије државе и уједињењу. Новопостављена влада Јанка Вукотића је краљу Николи
указала на чињенцу да ће проширење двију српских краљевина довести до још веће
одлучности њихових непријатеља, те Србија и Црна Гора сходно општем народном
интересу требају да регулишу односе у областима: војним, дипломатским и опште
економским.128 Тежак положај и недаће у којима се нашла Црне Горе након опсаде Скадра
навео је и владу Црне Горе да разматра питање уније са Србијом као једини излаз за Црну
Гору.
Влада Црне Горе је дала приједлог да се након завршеног разграничења у Београд

пошаље лице у виду краљевог изасланика, што ће бити прва етапа у извођењу
предложеног програма у циљу одбране јединствених националних интереса. За
црногорског посланика у Београду је изабран Лазар Мијушковић, који ће од српске владе
добити агреман почетком новембра 1913. године. То је био први, испосавиће се и
последњи црногорски изасланик у Краљевини Србији.129
128
129
Ибидем
59
Поред велике жеље народа за уједињењем, особито у Црној Гори, прилике нису
налагале могућност већу од неког вида уније. Једна велика спољна препрека за то је била
Двојна монархија, а унутрашња препрека је била оличена у краљу Николи и његовом
страху од губитка субјективитета у корист србијанске династије. Иако је увијек мислио на
општу добробит српског народа, црногорски краљ је желио да у поменутој буде
равноправо разматран.
Иницијатива за реалну унију је потекла почетком 1914. године са црногорске

стране. Пашић је претходно изјавио да би Црна Гора требала прва да се појави са
приједлогом као слабија страна, да у противном не би изгледало као да је Србија као већа
држава на нешто приморава. Црногорска влада је од изасланика Мијушковића тражила
детаљно мишљење о питању уније и шта би Београду требало упутити као формалан
приједлог. Мијушковић је послао писмо предсједнику владе које је истицало мишљење
људи са којма се Мијушковић консултовао. Наглашено је да двије државе требају да
имају: заједничку војску, спољну политику и телекомуникације „уз очување начела
независности обје династије и државе, које су потребне српском народу.“ У Београду је
тражено да званични повод за преговоре буде писмо које би краљ Никола упутио краљу
Петру.130
У фебруару 1914. односи Црне Горе са Србијом су се нашли на агенди

новоизабране Црногорске скупштне. Прво је краљ Никола у пријестоној бесједи истицао
како ће национални успјеси зависити од сталног заједничког дјеловања са Србијом и
традиционалне вјерности Русији. Премијер Вукотић је такође пред Скупштину изнио
владин програм који се тиче односа са Србијом, те говори следеће: „Заједничка војничка и
дипломатска акција са Србијом у свим питањима која једнако интересују обје српске
крљевине, а на остваривању легитимних националних тежња. Да заједнички заложимо сву
енергију и све своје снаге у одбрани српских интереса“. Даље је додато како ће се
црногорске спољнополитичке активности руководити у духу југословенске идеје и у духу
солидарности са балканским државама и њиховим интересима, „не жртвујући при томе
праведне инересе Црне Горе и Српства.“ У областима финансија влада се изјаснила:
130
Ибидем
60
„Наше царинске односе са братском Србијом тако учврстити специјалним уговором, да
омогућимо што бољу и тјешњу везу и олакшамо међусобни промет.131
Поменути програм, као што се види, није ишао у прецизирање односа са

Београдом, али је јасно да црногорска влада предвиђа постепено кретање ка војној,
дипломатској и царинској унији којој ће претходити приближавање на овим пољима.
Поред поменутог програма постојао је и прједлог посланика Секуле Дрљевића, који је
указивао на хитност аутомтског уједињења српских краљевина у конкретну царинску,
дипломатскуј и војну унију. Скупштина је усвојила владин програм. Јасно је да влада није
могла изаћи у јавност са приједлогом о формалној унији због осјетљивости краља Николе,
али свакако и могуће агресивне реакције Аустрије. Тако да је уједињење требало да се
креће постепено и у миру.
Краљ Никла је након тога послао писмо краљу Петру у марту 1914. у коме је указао
на потребу да се двије земље требају „усагласити на темељу независности и
једноправности наших држава и династија у обиљежењу дужности према заједничком
задатку у војничком, дипломатском и финансијском послу.“ Уколико се то прихвати, краљ
Никола даље тражи да се одреде делегати и на темељу горе реченог, „изради план за
јединство рада наших држава“132 Општа ситуација на Балкану, као и ситуација Црне Горе
и расположење народа обавезали су и натјерали краља Николу на овакав корак.
Из Србије је Црној Гори одговорено у априлу, писмом којим се краљ Петар

усаглашава са приједлогом краља Николе и предлаже да се због деликатности дате
проблематике изабере само по један делегат на обје стране. Са црногорске стране за
делегата је одређен изасланик Мијушковић, а са стране Србије премијер Пашић.
Мијушковић је дошао на Цетиње ради инструкција владе и добијања пуномоћи за
склапање споразума. Краљ Никола је и даље показивао своје старо неповјерење према
краљу Петру, па је страховао од брзине преговора и брзе реализације споразума.
Мијушковић је поново послат у Београд у марту, без конкретно добијених инструкција.133
131
Ибием стр. 207.
132
Краљ Никола Петровић, Писма, оп. цит. стр. 367 – 368.
133
Др Новица Ракочевић, Политички односи Црне Горе и Србије од 1903. до 1918. оп. цит. стр. 211-213.
61
Према извјештајима руског изасланика на Цетињу може се закључити да је општи
споразум између делегата био постигнут. Изасланик на Цетињу, о пројекту споразума
руском министру спољних послова преноси следеће: „ Увођење по могућности једнаке за
обје државе администрације, финансијске и војне управе, што би имало да служи чувању
српске територије и српске народности, остављајући у цјелости политичку
индивидуалност сваке државе и њену династију“. Међутим на томе се до Великог рата
није ништа конкретно радило. Сарајевски атентат у јуну и догађаји који су га слиједили,
прекинуће преговоре о унији. Када је већ било извјесно да ће Аустријска царевна напасти
Србију, Пашић је Мијушковићу рекао да рад на унији треба прекинути.134
9. Први свјетски рат и уједињење
Само годину дана након Балканских ратова, почеће историјски догађај маркантан
за читаву свјетску, не само српску историју. На, за Србе симболичан Видовдан, 28. јун
1914. године, српски младић из Босне Гаврило Принцип, у Сарајеву је усмртио
престолонаследника Аустро-Угарске монархије Франца Фердинанда, синовца цара
Франца Јозефа. Принцип је био члан организације „Млада Босна“, једног српског
омладинског револуционарног покрета који се залагао за ослобођење Босне и
Херцеговине од аустроугарске окупационе власти.
Етничка припадност и идеолошко залагање извршиоца атентата били су довољни

да Беч кривицу упери према Краљевини Србији. „Млада Босна“ јесте била у вези са
организацијом „Црна рука“, али је Аустрија искористила прилику да окриви званични
Београд. У сваком случају, Аустро-Угарској је био потребан повод за рат, јер је била
осокољена подршком њемачког цара Вилхелма II, који ју је убјеђивао да је моменат за
такве мјере погодан.
Аустро-Угарска је Србији дала ултиматум који је чекала да буде одбијен.

Краљевина Србија, исцрпљена претходним ратом, чак је била спремна прохватити већину
тачака ултиматума, али не и захтјев Аустрије да њене јединице самостално спроводе
истрагу на територији Србије, што малтене значи одрицање од суверенитета. На тако
134
62
нешто не може пристати ни једна независна држава, тако да је ултиматум наравно
одбијен.
Аустро-Угарска је 28 јула 1914. године објавила рат Краљевини Србији. Наравно

да сарајевски атентат није био узрок рата, већ само повод за његов почетак. Рат су
европски политичари систематски промишљали. Хабзбуршка монархија је након
њемачког уједињења била принуђена да се окрене Балкану, а сама Њемачка као једна нова
велика сила тражила је расподјелу колонија каква одговара њеној снази и позицији силе.
Европске силе су већ биле подијељене у два блока међу којима је постојала напетост.
Руска империја је спровела мобилизацију војске пред границом са Аустро-

Угарском, те јој је Аустро-Угарска објавила рат. Недуго после тога Аустрија ће објавити
рат и Француској. Њемачка је повриједила неутралност Белгије, што је био повод за
улазак Енглеске у рат. Системи савеза великих европских сила су активирани и Велики
рат је почео.
Краљевина Црна Гора је била ријешена да подијели судбину Србије, схвативши

овај рат као пресудан за српско питање. Већ по пријему аустријског ултиматума, Србија је
о томе депешом извијестила Црну Гору. Истог дана је на Цетињу одржана сједница владе
којом је предсједавао Краљ Никола и србијанској влади је одговорено: „У сваком случају
кажите господину Пашићу да нам је зло и добро заједно са Србијом. Њена судбина и наша
је“. На питање србијанског посланика у Црној Гори, Гавриловића, „Да ли Србија може
рачунати на братску неограничену помоћ у сукобу са Аустро-Угарском?“, одговорено је:
„Србија може рачунати на братску и неограничену помоћ Црне Горе, како у овом
судбоносном часу за српски народ, тако и у сваком другом“.135
У ванредном броју часописа „Глас Црногорца“ који је изашао 28. јула објављен је
краљев указ о мобилизацији, као и размјена депеша између краља Николе и принца-
регента Србије Александра. Краљ Никола му је рекао: „Понос српског племена није
допустио да се иде у попуштању. Слатке су жртве које се подносе за правду и независност
народну. Моји Црногорци већ су спремни на граници да гину у одбрани Наше
независности.“ Исти дан је Никола Пашић писао србијанским изасланицима на страни, да
135
63
је Црна Гора објавила општу мобилизацију, да је одбила покушај Аустрије да је одвоји од
Србије и савјете Италије да задржи неутралност, већ да „иде солидарно са Србијом“.136
Црногорска народна скупштина је на ванредној сједници једноглсно донијела

одлуку о објављивању рата Аустрији. Сходно томе, краљ Никола је саопштио
прокламацију Црногорцима 6. августа: „Црногорци! Још не стигосте да крв оперете са
ваших храбрих мишица, а ваш стари краљ приморан је да вас по трећи пут за непуне двије
године позове под оружје, да вас по трећи пут поведе у рат - у свети рат за слободу
Српства и Југословенства. (...) Судбоносни час је куцнуо! Црно – жути барјак, који од
давних времена као мора притиска душу југословенског народа, развио се да тај народ
потпуно уништи, да његове слободне представнике Србију и Црну Гору прегази. (...) Ми
смо хтјели мир, наметнут нам је рат. Примите га као и увијек, примите га српски и
јуначки, а благослов вашег старог краља пратиће вас у вашим подвизима. Живјели моји
мили Црногорци! Живјело наше мило Српство! Живјела наша моћна заштитница Русија и
њени савезници!137
Први корак сарадње двије српске краљевине било је слање црногорског делегата у
штаб српске Врховне команде. Он је од српске Врховне команде тражио општи ратни
план за операције обје војске. Тиме се фактички може рећи да су двије краљевине
наступиле са јединственом војном командом Начелник штаба Врховне команде војвода
Радомир Путник израдио је „ Заједнички план дејства српске и црногорске војске у рату
против Аустро-Угарске“. Путник је предвидио да двије трећине Црногорске војске буду
груписане у рејону Пљеваља за кооперацију са српском војском у правцу Сарајева. Остале
црногорске снаге да се употребе на Херцеговачком и Ловћенском фронту и на граници
према Албанији.138
Краљевина Србија је у првим борбама на Церу и Колубари остварилa побједе

против аустроугарске војске. Србијанска војска је имала и офанзиву у Срему, и офанзиву
у Босни са црногорском војском. Крајем године краљевина Србија је донијела чувену
„Нишку декларацију“ у виду владине изјаве, при чему је изнијела да је њен ратни циљ
136
137
Краљ Никола I Петровић Његош, Говори, оп. цит. стр. 108-109.
138
Др Новица Ракочевић, Политички односи Црне Горе и Србије од 1903. до 1918. оп. цит. стр. 231-233.
64
ослобођење свих Јужних Словена - Срба, Хрвата и Словенаца и њихово уједињење у
заједничку државу. Ову одлуку Пашићева влада је донијела без Црне Горе, што неки
сматрају једним раним знаком маргинализације Црне Горе у рјешавању јужнословенског
питаља.
Српски налети нису могли да буду трајни. Наредне године се Србија суочила са
суровим одговором Централних сила. Њемачко-аустријска офанзива је почела 22.
септембра 1915. године, овога пута је главна офанзива ишла из правца Дунава и Београда,
а споредне армије дејствовале су од Босне и Хереговине ка западу Србије и Црне Горе. 139
Крајем године Србија се нашла на удару Тројне инвазије, армије Аустроугарске, Њемачке
и Бугарске, предвођене њемачким фелдмаршалом Макензеном. Ове године је у Лондону
оформљен и „Југословенски одбор за уједињење“ сачињен од Јужних Ссловена из Аустро-
Угарске који су се залагали за уједињење.
Како је рат одмицао Србија се нашла у тешкој позицији. Непријатељске снаге су

напредовале пред Нишом и пред Краљевом. Донешена је одлука да се војска повлачи
преко Црне Горе и Албаније и прикључи савезницима. Такође 1915. године су силе
Антанте придобиле на своју страну Италију, земљу која је до тада била у савезу са
Аустријом и Њемачком. Са Италијом је потписан Лондонски уговор којим су јој у случају
побједе обећане теритрије на Јадранском мору које су биле под Аустро-Угарском. Србији
и Црној Гори је овим уговором гарантована велика територија Аустро-Угарске која би
обухватала читав српски етнички простор, гдје би се задњи Србин нашао у границама
једне или друге краљевине.
Што се тиче Краљевине Црне Горе, њен највриједнији допринос општој српској
борби у Великом рату јесте чувена Мојковачка битка, на Божић 1916. године. Том
приликом је Санџачка војска Краљевине Црне Горе под командом сердара Јанка Вукотића
држала одступницу србијанској војсци која се повлачила до Јадрана. Када су аустријске
трупе схватиле за план србијанске војске о повлачењу, оне су се максимално фокусирале
да тај пут пресјечу, знајући да ће тиме потпуно разорити србијанску војску. Међутим,
храбри црногорски војници су успјешно зауставили аустроугарске трупе, и војници
Краљевине Србије су успјели да се повуку. Мојковачка битка је свакако једна од
139
65
најславнијих и најзначајнијих битака у цјелокупној српској историји, а њен повод и
околности тјерају сузе на око сваком искреном родољубу.
Црна Гора ће 1916. пасти под аустроугарску окупацију, а краљ Никола ће побјећи
из земље за Француску, и тамо бити са владом у егзилу. Једно од првих дејстава
аустријске окупационе власти се тицала школства. Аустријска управа је забранила учење
српске народне поезије јер подстиче родољубље и слободарски дух.
Србијанска војска је са одређеним припадницима црногорске војске успјела да се

морем пребаци до Солунског фронта у помоћ савезницима. Савезничка војска је била
сачињена од Срба из Србије и Црне Горе, Јужних Словена из Аустро-Угарске, Француза,
Енглеза, Руса и Италијана. Срби су у борби показали своју војничку вриједност и током
септембра побиједили на Кајмакчалану, а у новембру од Бугара повратили Битољ, након
чега је на овом сектору ратишта завладао стабилизовани рат, све до септембра 1918.140
За вријеме последње двије године рата краљ Никола је из егзила покушавао да има
релевантност у рјешавању српског националног питања, међутим та релевантност је
отишла са лађом којом је испловио 1916. године. Било је јасно да ни Карађорђевићи ни
савезничке силе не виде Петровиће у будућој уједињеној југословенској држави.
Императив уједињења Србије и Црне Горе аутоматски је завладао још резултатима
Балканских ратова и коначно добијене заједничке границе између двије државе.
Упркос завјетним жељама цетињског владајућег круга о српском уједињењу,

владао је и страх од губљења државности на начин да би династија Петровић и њој
лојалан круг остали без било какве власти. Упркос овим чињеницама, питање уједињења
српских краљевина је у првим годинама Великог рата започињала Црна Гора. У мају 1915.
године, престолонаследник Данило Петровић је предложио преговоре са регентом
Александром Карађорђевићем, његовим сестрићем. Његов приједлог је била уједињена
српска држава по принципу Њемачког царства. Изјавио је да ће лично поступити као краљ
Баварске у Версају и бити „срећни краљ Црне Горе у великој Србији мога Сандре (прим.
његовог сестрића Александра)141
140
Нико Хајдуковић, Мемоари, оп. цит. стр. 232-233.
141
66
На овај начин је изражена жеља да Црна Гора и поготово њена владарска династија
у уједињеној српској држави, сачувају неки ниво самобитности, као Баварска унутар
Њемачке. Међутим, ова прича се зауставила на идеји. Било је ту и других идеја, попут
идеје Јован Матановића емисара у Сједињеним Државама, који је предлагао тријалистичку
Југославију коју би сачињавале Србија, Црна Гора и Хрватска.
У Паризу је 1917. године створен „Црногорски одбор за уједињење“ са Андријом

Радовићем на челу, бившим премијером Црне Горе. Овај одбор је такође оснивао своје
испоставе по мјестима гдје има Црногораца и развијао акцију за уједињење двију српских
краљевина. Они су осуђивали држање краља Николе и указивали на неопходност
уједињене држве и предности које она доноси. Расположење народа у Црној Гори за
уједињење је било велико, такође је кулминирало незадовољство краљем Николом због
његовог бијега из земље.
Након коначне побједе сила Антанте и њених савезника 1918. године, србијанска
војска је са одређеним француским и италијанским трупама ослобађала Црну Гору од
последњих аустроугарских трупа. Прије тога, у потоњим данима рата на простору
Балкана, догодиле су се ствари које су одредиле ток збивања након ратовања. Присуство
србијанских и француских трупа у Црној Гори са њиховим јасно одређеним политичким
циљем, одсуство црногорске државне структуре као и дјеловање присталица уједињења,
одредили су развој догађаја у Црној Гори. Настојање Италије да утиче на рестаурацију
Црне Горе као државе било је неуспјешна поред отпора Француске, Србије и локалног
црногорског становништа.142 Свакако је овакво руковођење Италије било гањање њених
политичких циљева. Њој није одговарала већа јужнословенска држава на западном
балканском простору због њене жеље за теритријама и престижом на Јадрану.
Током септембра и октобра 1918. француска влада и командант Источне армије

генерал Франше д' Епере наилазили су на константне захтјеве краља Николе и владе у
Нејиу да им се омогући повратак у Црну Гору не би ли утицали на расплет догађаја.
Такође је и тражено стварање црногорског одреда и његово упућивање на ратиште на
Балкану. Захтјев о поменутом одреду је одбијен од стране владе Француске, а у октобру су
Драгољуб Р. Живојиновић, Крај Краљевине Црне Горе: мировна конференција и после 1918-1921.
142
Службени лист СРЈ, Београд, 2002. стр. 301.
67
премијер Жорж Клеменсо и министар спољнх послова Стефан Пишон, донијели одлуку да
се краљу Николи и избјегличкој влади у Нејиу онемогући повратак у Црну Гору,
правдајући ту одлуку ујединитељским расположењем већине Црногораца и могућим
сметњама за ратне операције.143
Kраљ Никола и његова влада су покушавали издејствовати код Франуске да само

њене трупе запосједну простор Црне Горе, прибојавајући се своје судбине у случају да ту
буду и србијанске трупе, међутим д' Епере је био одлучан у жељи да се србијанским
трупама да одговорност за војне операције у Црној Гори. Француска је свакако жељела
подржати уједињење Црне Горе са Србијом. Такође је краљ Никола покушао да осигура
подршку Британаца за идеју да србијанске трупе не улазе у Црну Гору, али је Велика
Британија била индиферентна према таквим захјевима.
Овакве околности су краља Николу довеле на милост Краљевине Србије, савезника

и црногорских присталица безусловног уједињења. Присталице уједињења су биле
многобројне и организоване. Имали су подршку Србије и Француске, а располагале су и
комитским снагама. Шеф црногорског одјељења у Mинистарству спољних послова Србије
Светозар Томић, залагао се да србијанске трупе буду што брже у дејствовању у Црној
Гори, него италијанске трупе које се противе уједињењу српских краљевина. Премијер
Никола Пашић је уважио и прихватио овакве приједлоге. Француска влада је такође дала
зелено свијетло. Врховна команда је оформила одред за операције у Црној Гори састављен
од II југословенског пука јачине од 2 866 људи. Одреду је додијељен и један француски
пук. У састав одреда су се нашле и трупе Косте Пећанца и Охридски одред. Ове јединице,
којима ће се придружити и црногорски комити, добиле су назив „Скадарске трупе“
(касније „Јадранске трупе“). За команданта је Пашићева влада поставила пуковника
Драгутина Милутиновића.144
Српске трупе су биле брже од италијанских и успјеле да ослободе главнину Црне

Горе прије него што су се италијанске трупе са бродова укрцале на једном дијелу
Црногорског приморја. Краљ Никола, затечен оваквим развојем ситуације, покушао је да
након безуспјшности са европским савезницима наиђе на наклоњен слух америчког
143
Ибидем
144
68
предсједника Вудроа Вилсона. Незаинтересованост америчког шефа државе само је
стврднула зацементираност околности које су давале на знање да је судбина краља Николе
и његове емиграције запечаћена. Црна Гора је била ослобођена и припреме за уједињење
су могле почети.
Циљ србијанске владе је био да се уједињење што прије изврши. Влада Краљевине
Србије је у октобру 1918. организовала „Централни одбор за уједињење Србије и Црне
Горе“. Овај одбор је био састављен од присталица уједињења из обје државе. Одбор је
одлучио да се организују нови избори. На изборима су учествовале: „Бијела листа“ која је
заступала безусловно уједињење са династијом Карађорђевић на челу унитарне
обједињене државе и „Зелена листа“ присташа краља Николе који су заступали идеју
условног уједињења на федералном принципу. „Бијели“ су остварили побједу у већини
изборних мјеста.
Иако је број присталица безусловног уједињења био недвојбено већи, није се могла
занемарити ни снага присталица краља Николе, те се из тога разлога журило са
одржавањем једног ауторитативног скупа који би успио да искористи такво расположење
и званично прогласи уједињење. За мјесто одржавања скупа изабрана је Подгорица.145
Подгоричка скупштина је почела са радом 23. новембра, а засиједања су трајала до

29. новембра 1918. године. Најзначајније одлуке Скупштине су биле. „Да се краљ Никола I
Петровић-Његош и његова династија збаце са црногорског пријестола“, „да се Црна Гора
са братском Србијом уједини у једну државу под династијом Карађорђевић, те да тако
уједињене ступе у заједничку отаџбину нашег троименог народа, Срба Хрвата и
Словенаца.“146
Дакле, Црна Гора је безусловно сједињена са Краљевином Србијом. Узевши у

обзир одлуку „Војвођанске народне скупштине“ у Новом Саду, дефинитивно се може
констатовати да је побиједила Пашићева концепција коначног рјешавања српског и
југословенског питања. Децембра 1918. године, проглашено је унитарно Краљевство Срба
145
146
Александар Стаматовић, Истина о Подгоричкој скупштини, Унирекс, Подгорица. 2008. стр. 215.
69
Хрвата и Словенаца са владарском кућом Карађорђевића на челу. Поменута држава ће као
таква бити потврђена и на Версајској мировној конференцији.
10. Закључак
Црна Гора је од 1878. до 1918. прошла варијабилан пут када је виђење њене
релевантности у рјешавању српског питања и улоге у будућој уједињеној држави. Од
виђења себе као стожера будуће српске државе, такмичења са Србијом по том питању, до
покушаја самоодржања и постизања равноправности са Србијом и неког вида
самобитности у будућој дуго сањаној уједињеној држави.
Пут Црне Горе кроз поменути историјски период био је у некој мјери заглављеност
између општих народних и партикуларних династичких интереса. Може се примијетити
да је једна константа била непромјенљива, а то је посвећеност завјетној борби за народно
ослобођење. Међутим, суочавање са чињеницом да је свесрпски трон један, а династија
више и да ће управо питање, ко ће владати уједињеном државом на крају бити кључно,
постало је главно спотицање. Сва ова питања и чињенице биће значајни чиниоци у
односима Црне Горе са Србијом, и условљаваће те односе.
Међународне околности условљене политиком великих сила такође ће несумњиво

утицати на политичко руковођење Црне Горе. Она се у својој спољној политици највише
ослањала на Руску империју, али је увијек морала узети у обзир непријатељски
расположене велике силе у непосредном окружењу, Турску и Аустро-Угарску. Управо
руски односи са поменутим силама, било да су имали епитет сукоба или попуштања,
условљавали су и маневре Црне Горе.
Династије на челу Србије и њихово спољнополитичко руковођењe, такође су били

значајне детерминанте за политику црногорског владаоца. Политичко кретање
Обреновића ка Бечу, видно је утицало на политику књаза Николе Петровића, који је том
приликом осјетио момент да се наметне као центар руске полиике преко кога се треба
рјешавати српско национално питање. Сигнализација Русије у том правцу, каква је
70
посебно демонстрирана приликом посјета црногорског владара Петрограду, утицаће на
раст његових aмбиција.
Са друге стране, долазак Карађорђевића на трон Краљевине Србије и пребацивање

руског фокуса на њих, био је моменат када је за Црну Гору било јасно да она не може бити
стожер васпоставе српског политичког јединста. У свему томе се може додати и чињеница
да је књаз/краљ Никола очигледно понекад прецјењивао политичке капацитете своје мале
земље. Између таста и зета је неријетко владало ривалство и неповјерење. Кулминација
таквих ставова је била огледана у „Бомбашкој“ и „Васојевићкој афери“, када је књаз
Никола оптуживао званичну Србију за завјеру.
Такође је примјетна и тенденција превазилажења сукоба и неслагања када су

судбоносни моменти за српски народ и општу народну ствар били у фокусу. Изузетан
примјер оваквог руковођења јесте споразум двије државе поводом анексије Босне и
Херцеговине од стране Аустро-Угрске 1909. и читаве те кризе која се дешавала након
фамозне „афере“ која је претходно спотакла односе српских држава. Као и тајни састанак
у Брусу 1909. уочи „Колашинског процеса“.
Уочљива занимљивост у односима двије државе јесу тенденције династија да на

другој страни траже опасност по свој опстанак. Када је Милан Обреновић увидио
фаворизовање књаза Николе Петровића од стране Русије за улогу владара цијелог Српсва,
у атентату и кризама које су љуљале његову позицију у Србији, увијек је покушавао наћи
умијешаност цетињког двора. Са друге стране, када је већ династија Карађорђевић била на
србијанском трону и када је у овим околностима она од Русије фаворизована да ријеши
српско питање, црногорски суверен је у унутрашњим кризама и аферама које су
осујећивале његову владарску позицију видио умијешаност Србије.
У фокусу теме и временског периода који је обрађен, незаобилазна је улога

књаза/краља Николе. Није било српског државника друге половине XIX и почетка XX
вијека који је давао више изјава у корист уједињења колико он. Док је он у том периоду, у
Црној Гори владао готово шездесет година, у Србији су се смијенила четири владара у
двије владарске куће. Вријеме владавине последња два Обреновића у Србији са њиховом
политиком, дало је наду и нахранило амбиције црногорском суверену, да ће Црна Гора
71
преузети улогу српског Пијемонта, али промјене у Србији 1903. године, почеле су га
лишавати таквих абиција, тим прије што је Петроград почео увиђати беспотребност
опстанка Црне Горе као државе. Оваква убјеђења Русије ће се повећати резултатима
Балканских ратова.147
Давање Устава 1905. године и проглашње Краљевине 1910. године брзо су и у

домаћем и у страном јавном мњењу протумачене као потези да се заправо задржи
аутократски начин владавине. Устав је био октроисан и служио је за учвршћење власти
књаза Николе, а проглашење Краљевине Црне Горе покушај да се парира Србији, иако је
било видљиво да је Црна Гора била држава која није могла опстати на Балкану у својству
озбиљног државног фактора. У првој деценији прије Великог рата, црногорски систем је
био један заостао систем који се гушио у околним буржоаским друштвимa, Црна Гора је
остала последњи балкански гребен тврде аутократије, потпуно превазиђен у просвећеној
Европи.148
Свакако црногорски владар се није одрекао своје ујединитељске идеје, За разлику

од владара Србије чији су прогласи били претежно формални, у свим прогласима уочи
судбоносних догађаја за Црну Гору и општу српску ствар, обраћање књаза/краља Николе
је било пуно епске и поетичне надахнутости, уз прављење паралела са догађајима из
српске историје, особито Косовског боја. Овакво руковођење се осим неспорне ораторске
и писмене надарености црногорског владара може повезати и са менталитетом друштва у
коме је одрастао и којим је касније владао, те његовању народне традиције која је
својствена поменутом друштву. Оваква реторика никада није напустила књаза/краља
Николу, чак ни у његовом обраћању из езила у Француској. Књаз/краљ Никола никада
није посматрао судбину Црне Горе изван опште судбине укупног српског народа. Такође,
показао је и склоност ка дијељењу судбине са Србијом у појединим моментима када су се
рјешавала важна питања за српски народ, и у случајевима када је то имало мање директну
импликацију по Црну Гору, као што је случај Другог балканског рата око територије
Македоније. Аутоматски улазак Црне Горе у борбу на страни Србије, којој је Аустрија
објавила рат 1914. такође са собом носи посебно свједочанство.
Ибидем. стр. 99.

147
148
72
Било како било, историја је свједок да је Црна Гора, упркос својој реално малој
површини и материјалној оскудности, у симболичком смислу велика за српски народ и
његову повјесницу. Да предање и мит о њој и данас представља један од главних
покретача српског родољубља и националног поноса, јер без његошевске Црне Горе нема
ни српског слободарског култа. Без ње не би било ни изградње модерне српске
националне свијести, на начи како се она десила. Ипак, стара ослободилачка заслуга и
духовна снага Црне Горе нису биле испраћене реалном политичком снагом и
еманципованошћу у пресудном моменту рјешавања српског и југословенског питања, тако
да за њу и њену династију није било мјеста на новој политичкој мапи Европе, након Првог
свјетског рата.
73
Литература
Бакић Л. Дарко, Политика Црне Горе према Османском царству од Берлинског конгреса
до Првог балканског рат, докторска дисертација, Универзитет у Београду Факултет
политичких наука, 2017.
Батаковић Т. Душан, Нова историја српског народа, Наш дом, Београд, 2010.
Богуновић Небојша, Из српске историје, еbook, Београд, 2013.
Бурзановић Славко, „Италија и Црна Гора у Анексионој кризи 1908 – 1909.“, Историјски
записи, бр. 1-2/2013, Подгорица, 2013. стр. 85 – 110.
Васин Горан, „Књаз/Краљ Никола, пречанска политика и питање Босне и Херцеговине

1908-1919, " Ћоровићеви сусрети, Гацко 2015, 98-131.
Васин Горан, „Пречанска штама о проглашењу Црне Горе за Краљевину," Истраживања

бр 22, Нови Сад . 2011. стр. 349-364.
Војводић Михаило, Србија у међународним односима крајем XIX почетком XX века,

САНУ, Београд, 1988.
Вуковић Војвода Гавро, Мемоари, Обод, Цетиње, 1996.
Вуковић Сава, Српски јерарси од IX до XIX века, Евро, Београд, 1996.
Дучић Нићифор, Рашко-призренска митрополија и национално-културна мисија

Краљевине Србије у Старој Србији и Маћедонији, Држ. Штамп. Краљевине Србије.
Београд, 1896.
Живојиновић Р. Драгољуб, Крај Краљевине Црне Горе: мировна конференција и после

1918-1921. Службени лист СРЈ, Београд, 2002.
74
Живојиновић Р. Драгољуб, Петар I Карађорђевић. Бигз, Београд. 1988.
Илинчић Вукић, Бомбашка и Васојевићка афера, Матица српска - Друштво чланова у

Црној Гори, Никшић, 2012.
Кнежевић Саша, Велика Британија и Анексиона криза, Историјски институт Црне Горе,
Подгорица. 2005.
Марушић Иван, Политика Обреновића од 1878 до 1903. године. дипломски рад,

Свеучилиште у Задру, 2016.
Микавица Дејан, Васин Горан, Нинковић Ненад, Историја Срба у Црној Гори 1496-1918.
Прометеј, Нови Сад, 2013.
Недељковић Славиша, „ Призренска лига (1878-1881) између мита и стварности“, у

Зборник радова Хуманизације Унивезитета, Научни скуп са међународним учешћем
„Наука и савремени Универзитет 2“, Ниш, 2013. стр. 399- 411.
Павићевић В. Мићун, Ханжековић Др Мато, На прелому, Медеон. Подгорица. 2001.
Павић Чедомир, С Пацифика на скадарско блато, Матица српска - Друштво чланова у

Црној Гори, Подгорица. 2016.
Павловић К. Стеван, Историја Балкана 1804-1945. CLIO, Београд, 2004.
Перазић Гавро, Распоповић Радослав, Међународни уговори Црне Горе 1878-1918,

Побједа, Подгорица, 1992.
Петровић Његош Краљ Никола I, Говори, Октоих, Подгорица, 2009.
75
Петровић Његош Краљ Никола I, Мемоари I, Октоих, Подгорица, 2009.
Петровић Његош Краљ Никола I, Мемоари II, Октоих, Подгорица, 2009.
Петровић Његош Краљ Никола I, Писма, Октоих, Подгорица, 2009.
Петровић Његош Петар II, Горски вијенац, Просвета, Београд, 1967.
Попов Чедомир, Историја српског народа- Шеста књига, СКЗ, Београд, 1983.
Поповић Петар, „Односи Србије и Црне Горе у XIX веку“, у Крестић Василије (ур),
Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, САНУ, Београд, 1987.
Ражнатовић Новак, Црна Гора и Берлински конгрес, Обод, Цетиње, 1979.
Ракочевић Др Новица, Политички односи Црне Горе и Србије од 1903. до 1918. Обод,
Цетиње, 1981.
Распоповић Радослав, Историја дипломатије Црне Горе 1711-1918, УЦГ, Подгорица,

2009.
Ратковић Б. Ђуришић М. Скоко С. Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912-1913,

БИГЗ, Београд, 1972.
Стаматовић Александар, Истина о Подгоричкој скупштини, Унирекс, Подгорица. 2008.
Ћоровић Владимир, Историја српског народа, Максимовић-инфо, Београд. 1997.
Хајдуковић Нико Мемоари, ЦИД, Подгорица, 2000.
Hall C. Richard, The Balkan wars 1912-1913 preclude the First World War, Routledge, London,
2002.
Чубриловић Др Васа, Историја политичке мисли у Србији XIX века, Просвета, Београд,
1958.
76
77

Spoljnopoliticki Izazovi Knjazevine Kral

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Spoljnopoliticki Izazovi Knjazevine Kral

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ФАКУЛТЕТ ПОЛИТИЧКИХ НАУКА

СПОЉНОПОЛИТИЧКИ ИЗАЗОВИ КЊАЖЕВИНЕ/КРАЉЕВИНЕ ЦРНЕ ГОРЕ И

„Бoг се драги на Србе разљути, седмоглава изиде аждаја и сатрије Српство

На почету XVIII вијека, Данило Петровић бива хиротонисан за цетињског владику

За Књажевину Црну Гору увијек је било важно дефинисати однос са Србијом,

Убиством кнеза Михаила 1868. године, нестала је и личност на коју се односио

Што се тиче Србије, тамошњи државници са свијешћу о Србији као већој и

Разлике у оцјени значаја српских књажевина на обје стране и разлике у перцепцији

Поред заједничких залагања за општу народну ствар и ослобођење, односи између

2. Санстефански мир и Берлински конгрес

Сан Стефански мировни уговор је Русија склопила са Османским царством 3. марта

За Црну Гору је осим признате независности било предвиђено релативно веће

На мировном конгресу у Берлину, Црна Гора и Србија су добиле признање своје

Аустро-Угарска се такође потрудила да ограничи и црногорски излазак на море.

Што се Бугарске тиче, њена санстефанска рјешења су такође ревидирана и она је

Берлински конгрес је такође био потврда стандарда дипломатије тадашњег доба и

Берлински конгрес је био велики дипломатски тријумф за Аустрију, она је

По враћању из Петрограда, србијански кнез се задржао у аустријској пријестоници

Ова Лига је била прво озбиљно национално-програмско окупљање етничких

Турска је као оправдање за неизвршење предаје територија Плава и Гусиња Црној

У новембру 1879. долази до сукоба између црногорске страже и Арнаута. Два

Муктар паша је након битке, из Призрена позивао становништво Плава и Гусиња

Око гусињског питања било је још доста дипломатских напора и превирања.

Европске силе су увидјеле озбиљност ситуације на црногорско-отоманској граници.

После додатног дипломатског натезања договорено је било да Турска у замјену за

Тиме је завршена ова криза и фаза односа између Отоманске царевине и

4. Политички догађаји и прилике од 1881. до 1895.

Берлински конгрес је за Аустрију био велика побједа. Двојна монархија је осим

Аустријска окупација Босне и Херцеговине доживљена је као велики српски

Владимир Ћоровић, Историја српског народа, оп. цит. стр. 508.

2013. стр. 327 - 348.

У овом устанку су учествовали и православци и муслимани. Околност

Ипак, Црна Гора је на извјестан начин била од помоћи херцеговчким устаницима,

Краљ Милан, послао је на Цетиње Милана Кујунџића, потпредсједника Народне

Књаз Никола, такође је упутио честитку србијанском суверену у којој је истакао:

Књаз Никола је у септембру 1882. посјетио Петроград у жељи да се препоручи

Руска политика на Балкану је била у периоду тешкоће. У Петрограду су били

У Петрограду су црногорски књаз и руски цар анализирали и коментарисали

Краљ Милан је веома неблагонаклоно гледао на ово зближавање Петровића са

Дана 6. септембра 1885. у Пловдиву, политичком центру Источне Румелије,

Књаз Никола је демантовао овакве наводе. Такође министар иностраних послова

Ипак, и поред реалних политичких прилика, русофилство као емоција Петровића и

Разлике у погледима на спољну политику међу државним врховима на Цетињу и у

Што се Руске империје тиче, њена позиција на Балкану је постала још

Уочи вјеридбе књагињице Милице, цар Александар III је наздравио присутноме

Овом приликом је такође, падала петстогодишњица Косовске битке, коју је

Гроф Игњатијев се поводом тог јубилеја, у име „Благотворитељног обшчества“ из

Врло вјероватно је Игњатијев, истичући околности које су допринијеле српском

С обзиром на актуелне околности на Балканском полуострву и незадовољство Руса

Митар Бакић, црногорски посланик при Порти, био је мишљења да је од кључне

Црна Гора је са друге стране, дипломатски, врло издашно дјеловала за српску

Што се тиче ове Бакићеве замисли о српској цркви и црквеној општини у

Срби из Македоније и Старе Србије, такође су рачунали на Црну Гору и њеног

У Краљевини Србији је од 1892. била затегнута политичка збиља. Односи између

У циљу прекида оваквог стања у држави, још увијек седамнаестогодишњи краљ

Краљ Александар је извијестио књаза Николу о разрјешењу намјесника и

Овакав преврат у Србији, највише је обрадовао радикале, који су и учествовали у

Поменута влада је улагала напоре да испоштује обавезе према Аустро-Угарској

5. Догађаји и прилике од 1896. до 1903.

Када је секретар донио отворену депешу, књаз ју је прочитао у себи. Када је

Било је и разговора о актуелој политици. Са црногорске стране је указивано на то,

Управо се у овом мјесецу десила и коначна реализација ствари за коју су се Црна

Црногорски изасланик Бакић је редовно извјештавао Министарство инoстраних