<< VREME | BR 537 | 19. APRIL 2001.

DOSIJE SREBRENICA >

Skrivač masovnih grobnicadejan anastasijević HAPŠENJEM
POTPUKOVNIKA DRAGANA OBRENOVIĆA SLAGALICA O TRAGEDIJI
SREBRENICE JE GOTOVO DOVRŠENA
"SVE IDE PO PLANU": Dragan Obrenović

Potpukovnik Dragan Obrenović, komandant kasarne u Zvorniku, uhapšen je na

Uskrs u dvorištu roditeljske kuće u selu Kozluk. Obrenoviću su, kada je napustio
za trenutak proslavu i izašao iz kuće, prišla tri muškarca i jedna žena, te ga uz
pretnju oružjem ubacili u jedan od tri automobila koji su čekali na ulici.
Porodica i prijatelji su, misleći da je reč o otmici, obavestili policiju, ali su
automobili – dva golfa i škoda, svi sa lokalnim tablicama – projurili pored
patrole na putu za Tuzlu i stali tek na punktu federalne policije van teritorije
Republike Srpske, u selu Memići, gde su zadržani. Putnici su, međutim, odbili
da se legitimišu sve dok u Memiće nije stigla jaka patrola SFOR, nakon čega se
ispostavilo da su "otmičari" pripadnici specijalne jedinice NATO-a sa
ovlašćenjem Tribunala u Hagu. Nekoliko sati kasnije, Obrenović je već bio u
pritvorskoj jedinici u Ševeningenu, odakle se iste večeri javio porodici. Tribunal
je saopštio da je Obrenović uhapšen na osnovu tajne optužnice koja je protiv
njega podignuta 9. aprila ove godine, a u vezi sa pokoljem Muslimana u
Srebrenici juna 1995.

Iako Obrenović nije bio šire poznat u javnosti, njegovo hapšenje nije moglo
iznenaditi nikog ko je pratio suđenje njegovom pretpostavljenom, generalu
Radislavu Krstiću, komandantu Drinskog korpusa VRS. Naime, u vreme
ofanzive na Srebrenicu Obrenović, tada major, zauzimao je daleko istaknutije
mesto nego što bi se moglo pretpostaviti na osnovu čina: bio je vršilac dužnosti
komandanta Zvorničkog garnizona, u čiju je zonu odgovornosti spadao dobar
deo fronta prema Srebrenici. Šta se dogodilo pošto je general Ratko Mladić, koji
je rukovodio celom operacijom, ušao u ovu muslimansku enklavu i podelio deci
slatkiše, nažalost je dobro poznato: računa se da je u Srebrenici i oko nje
pobijeno oko pet hiljada muškaraca od šesnaest godina pa naviše; dve hiljade je
pronađeno u masovnim grobnicama, dok se za leševima ostalih još traga. U
Srbiji je ovaj pokolj dugo predstavljan kao izmišljotina zapadne propagande, ali
danas gotovo niko ozbiljno ne dovodi u pitanje da se on zaista dogodio.
Kako se moglo saznati iz suđenja generalu Krstiću novembra prošle godine,
Obrenović je svoj udeo u ovom poslu obavio odlučno i sa entuzijazmom, zbog
čega je nedugo nakon rata unapređen. Na suđenju je, naime, emitovana traka sa
uhvaćenim razgovorom između Krstića i Obrenovića na kojoj se čulo sledeće:
"Radite li vi tamo dole?" pita Krstić. "Radimo, radimo, gospodine generale",
odgovara Obrenović. "Ima ih još nekih koji su naleteli na žice i mine." "Dobro",
kaže Krstić, "pobijte ih sve redom. Jebite im majku." "Sve ide po planu",
odgovara spremno Obrenović i to ponavlja još jednom u toku razgovora. Krstić
je tokom suđenja uzalud tvrdio da je traka montirana, da glas nije njegov, da on
tih dana uopšte nije razgovarao sa Obrenovićem. Sudski eksperti su, međutim,
potvdili autentičnost trake putem grafičkog otiska glasa, i nisu našli nikakve
dokaze da je reč o montaži. Tako nešto ne bi ni bilo potrebno jer tužioci
Tribunala, uz komandnu odgovornost, imaju sasvim dovoljno dokaza i
svedočenja za svoje optužbe. Suđenje Krstiću je, inače, gotovo završeno i
privremeno je prekinuto zbog pogoršanja zdravstvenog stanja optuženog.
Obrenović je zanimljiv i zbog toga što je, kako optužnica tvrdi, u mesecima
nakon ofanzive rukovodio naporima da se masovne grobnice izmeste i prikriju,
pa bi mogao da pruži ključne informacije o nestalima, čija rodbina već šest
godina uzalud čeka da sazna gde su leševi. Sem toga, optužnica ga tereti za
genocid, kršenje zakona i običaja rata, zločine protiv humanosti i teška kršenja
Ženevske konvencije, uključujući ubistva, mučenja i rasne i religijske progone.
Obrenovićevo hapšenje je, sasvim očekivano, izazvalo proteste bosanskih Srba,
po već ustaljenom ritualu koji se sprovodi kad god neko bitan bude uhapšen. U
ponedeljak, dan posle hapšenja, u Zvorniku je protestovalo oko dve hiljade ljudi,
dok je vlada Mirka Šarovića izrazila nezadovoljstvo zbog načina hapšenja.
Obrenoviću nije pomoglo ni to što je, kako se tvrdi, do sada dva puta razgovarao
sa istražiteljima Tribunala u Banjaluci, kao ni to što je izrazio spremnost da se
dobrovoljno preda ako bude optužen. Tribunal mu ili nije poverovao, ili je
odlučio da ne rizikuje eventualan pokušaj likvidacije od strane saučesnika, tek,
prošli Uskrs je verovatno poslednji koji je dočekao na slobodi. Na slobodi je još
uvek i glavni autor "plana" koji je Obrenović pomenuo na traci, general Mladić,
za koga se veruje da se krije u podzemnim skloništima svog bivšeg glavnog
štaba u Sokocu. Tek kad on bude uhapšen, imaćemo potpunu sliku onoga što se
desilo u Srebrenici, mada ne sasvim potpunu. Naime, ostaje da se rasvetli i uloga
međunarodne zajednice, koja je prećutno odobrila ofanzivu na Srebrenicu u cilju
uprošćavanja mapa za budući mirovni sporazum, kao i uloga Generalštaba
Vojske Jugoslavije, koji je nesebično pružao logističku i ostalu pomoć Mladiću
tokom operacije. Tek kada i ti komadi slagalice padnu na svoje mesto, duhovi
srebreničkih žrtava moći će da se smire.
Vreme
Pretraži
Pretraži
POČETNAPRODAJAMARKETINGREDAKCIJAARHIVA
PROJEKTI
Ulogujte sePretplatite se
<< VREME | BR 615 | 17. OKTOBAR 2002.
DEJAN ANASTASIJEVIĆ - NOVINAR SVEDOK >
Haški dnevnikdejan anastasijević SUDSKI POSLUŽITELJ DOLAZI PO
MENE I SPROVODI ME U SUDNICU. MILOŠEVIĆ JE NA SVOM MESTU,
DELUJE NEKAKO MANJI NEGO ŠTO GA PAMTIM I PRILIČNO
NAMRGOĐENO. "PRIJATELJSKO" TUŽIOČEVO ISPITIVANJE JE
GOTOVO I DOLAZI RED NA MILOŠEVIĆA. MORAM DA PRIZNAM DA
IMAM TREMU JER SE MILOŠEVIĆU MORA PRIZNATI IZUZETAN
TALENAT ZA PONIŽAVANJE DRUGIH LJUDI. IPAK, KAKO VREME
PROLAZI, TREMA ME SVE VIŠE NAPUŠTA JER PRIMEĆUJEM DA SE
OPTUŽENI, U SKLADU SA SVOJIM POZNATIM PREZIROM PREMA
NOVINARIMA, GOTOVO UOPŠTE NIJE PRIPREMIO
Ponedeljak, 7. oktobar

SVEDOK: Dejan Anastasijević

Jatov avion za Amsterdam poleće odvratno rano, tako da moram da ustanem pre
pet i jedva stižem da se pozdravim sa ženom i ćerkom. Na aerodromu Shiphol
me, kao što mi je najavljeno, čeka šofer sa natpisom "101", da se moj dolazak u
Holandiju ne bi reklamirao neovlašćenim licima. Meni ta konspiracija deluje
pomalo smešno jer putujem pod svojim imenom i nisam tražio nikakvu zaštitu.
Sem toga, broj me asocira na famoznu Sobu 101 iz Orvelove "1984". Međutim,
po dolasku u Sheveningen smeštaju me u sasvim solidan hotel i sa terase svoje
sobe čak mogu da između betonskih zgrada nazrem mali komad mora, koje
deluje sivo uprkos sunčanom danu.

Dočekuje me osoblje iz Službe za brigu o svedocima i žrtvama, koje oko mene

nema mnogo posla jer govorim engleski i donekle poznajem grad i okolinu. Prvi
susret sa ljudima iz tužilaštva je tek sutra, tako da imam ceo dan samo za sebe.
Sheveningen je prijatan turistički gradić na nekoliko kilometara od Haga, mada
sada, van sezone, deluje pomalo sumorno. Da sam doputovao drugim povodom,
mnogo bih više uživao u boravku u Holandiji, ali mi pomisao na predstojeći
susret s Miloševićem donekle kvari raspoloženje. Sem toga, zemlja je u žalosti
jer je prethodne noći u sedamdeset šestoj godini preminuo princ Klaus, muž
kraljice Beatriks i jedan od najomiljenijih članova kraljevske porodice.

Inače, mnogi kod nas ne znaju da je tokom Drugog svetskog rata ime ovog
letovališta služilo kao neka vrsta testa po kome su pripadnici holandskog
pokreta otpora prepoznavali nemačke špijune i provokatore. Naime, niko osim
rođenog Holanđanina ne ume pravilno da izgovori reč Sheveningen, sa "sh"
umesto "š" i s karakterističnim grlenim "h". Do kraja boravka, koji je potrajao
znatno duže nego što sam mislio, naučiću da ga izgovaram prilično dobro.

Utorak, 8. oktobar

Prvi dan sa osobljem iz tužilaštva. Šofer dolazi po mene u devet ujutru i vozi me
do zgrade Tribunala na Čerčilovom trgu broj 1, gde ostajem sve do uveče.
Tokom vožnje prolazimo pored lokalnog zatvora, čiji je jedan deo preuređen za
potrebe Tribunala. Zatvor je nekada bio tvrđava, okružen je šumom i spolja bi
delovao vrlo lepo da nema bodljikave žice i modernih stražarskih kula koje štrče
iznad zidova. Milošević trenutno nije tamo, već u sudnici, gde rešeta Nikolu
Samardžića, nekadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Crne Gore.

Uvode me u zgradu Tribunala kroz teško obezbeđen zadnji ulaz, a zatim kroz
lavirint hodnika i vrata sa elektronskom zaštitom do jedne od kancelarija. Tamo
srećem neke od ljudi kojima sam pre gotovo dve i po godine, na istom tom
mestu, dao izjavu koju sad treba da odbranim na sudu. Tada, u junu dvehiljadite,
Milošević je izgledao čvrsto usidren na vlasti i nisam verovao da su izgledi da
mu se sudi naročito veliki, mada sam se bez oklevanja odazvao pozivu
Tribunala. Sem toga, bio sam svestan da je veliki deo onoga što sam imao da
kažem bio informacija iz druge ruke i mislio sam da će poslužiti prvenstveno
kao putokaz prema drugim svedocima i čvršćim dokazima. U stvari, nisam
verovao da će me stvarno zvati da svedočim, i moram da priznam da se donekle
slažem s Miloševićem da nisam naročito kvalitetan svedok. S druge strane,
činilo mi se da bi moje! odbijanje da se pojavim pred sudom i javno potvrdim
svoje reči bilo neprincipijelno i kukavički.

Tadašnja moja izjava imala je oko četrdeset kucanih stranica i obuhvatala je

veliki raspon tema o kojima su me istražitelji ispitivali. Međutim, tužilac je u
stvari bio zainteresovan samo za neke delove i sada je trebalo napraviti znatno
sažetiju verziju, uz izostavljanje nekih ljudi i događaja i učvršćivanje onoga što
je ostalo. Na tome radimo ceo dan, i nakon izlaska iz zgrade sa iznenađenjem
primećujem da je sunce već zašlo. Obaveštavaju me da bi moglo da se desi da se
pred sudom pojavim već sutradan, što znači da ću u Beogradu biti već do kraja
radne nedelje. Obodren tom mišlju, idem na večeru, pa u krevet.

Sreda, 9. oktobar

Ujutru u devet ponovo šofer i vožnja do Tribunala. Nastavljamo sa poslom koji

smo počeli juče, mada nešto manje furioznim tempom, i do podne uspevamo da
ga završimo. Ostaje još da jedan manji problem razjasnim sa Džefrijem Najsom,
tužiocem u procesu protiv Miloševića. Najs me dočekuje u svojoj kancelariji
tokom pauze za ručak, sa nogama na stolu, sendvičem u jednoj i čašom crnog
vina u drugoj ruci. Ispostavlja se, zatim, da ispod stroge toge Najs nosi košulju
boje lavande, tregere sa cvetnim dezenom i raznobojne šarene čarape. Posle
kratkog razgovora pristaje da se iz moje izjave izbaci jedna formulacija koja mi
se nije svidela i time bi trebalo da je stvar završena.

Stvar, međutim, ni izdaleka nije završena pošto postoji teoretska mogućnost da

Milošević ranije završi sa Samardžićem, u kom slučaju bi trebalo da nastupim
odmah posle njega, tako da moram da dežuram u zgradi do kraja dana. To vreme
provodim uglavnom na terasi, koja je uz jednu sobicu u podrumu jedino mesto
na kome je dozvoljeno pušenje. Tokom čekanja niz iznenadnih susreta: nisam ni
sanjao da toliko mojih predratnih prijatelja, s kojima sam u međuvremenu
izgubio kontakt, rade u Tribunalu kao prevodioci (svi su, naravno, pušači).
Pozdravljam se sa Peđom, Hamdijom, Antom... Ni oni nisu znali da sam ovde,
tako da ovi susreti deluju obostrano šokantno.

Zatim, hladan tuš: saznajem da Milošević ne samo što nije završio sa unakrsnim
ispitivanjem Samardžića nego je tražio dodatno vreme za ispitivanje istog
svedoka u četvrtak. Zatim saznajem da sud ne radi u petak i ponedeljak, kako bi
Miloševićevo krhko srce moglo da se oporavi od napora. Sve to znači da će se
moj boravak u Hagu neplanirano produžiti do utorka sledeće nedelje. Ovo mi
naglo kvari raspoloženje.

Četvrtak, 10. oktobar

Danas je taj dan. Oblačim sako i kravatu, što inače činim samo ako se srećem sa
aktivnim šefovima država ili vlada, što se ne dešava naročito često. Milošević,
kao bivši predsednik, ne spada u ovu kategoriju, ali odlučujem da se za ovu
priliku ipak uparadim. Inače, pokojni princ Klaus, koji je u međuvremenu
izložen u kraljevskoj palati u Hagu, nije podnosio kravate, i u znak žalosti
Holanđani su odlučili da do njegove sahrane, koja pada u utorak, niko ne nosi
kravatu. Čini mi se da me u hotelskom lobiju osoblje mrko gleda.

U zgradi Tribunala smeštaju me u sobu za svedoke, gde sledeća tri i po sata

čekam da Milošević završi sa Samardžićem. Soba je tri sa dva, užasno bazdi na
ustajali duvanski dim i gleda na sumorni svetlarnik. Ima tanke holandske kafe i
sokova, kojima se nalivam dok mi se ne smuči i pušim cigaretu za cigaretom. Za
razbibrigu, svedocima su na raspolaganju brojni ženski časopisi, mahom iz
Hrvatske, i društvene igre tipa "Ne ljuti se čoveče" koje nemam s kim da igram.
Povremeno me obilaze, valjda da provere da se nisam obesio o kravatu. Tokom
čekanja čini mi se da sam zaboravio sve o čemu bi trebalo da svedočim, ali sam
zato naučio sve o nanošenju šminke na suvu kožu.
Konačno, sudski poslužitelj dolazi po mene i sprovodi me u sudnicu. Milošević
je na svom mestu, deluje nekako manji nego što ga pamtim i prilično
namrgođeno. Tek što sam se zakleo da ću govoriti istinu i naveo generalije,
sudija objavljuje pauzu za ručak koja traje dva sata. Nazad u sobicu. Udubljujem
se u metode anticelulitne automasaže.

Nakon pauze počinje ono pravo. "Prijateljsko" tužiočevo ispitivanje je gotovo i

dolazi red na Miloševića. Moram da priznam da imam tremu jer se Miloševiću
mora priznati izuzetan talenat za ponižavanje drugih ljudi. Ipak, kako vreme
prolazi, trema me sve više napušta jer primećujem da se optuženi, u skladu sa
svojim poznatim prezirom prema novinarima, gotovo uopšte nije pripremio.
Gubim pojam o vremenu i čini mi se da je svedočenje tek počelo kada sudija
Mej proglašava kraj. "Vidimo se u utorak", kaže mi uz osmeh. Super. To znači
da Milošević ima puna četiri dana da se pripremi za drugo poluvreme, dok meni
ostaje da do utorka vrtim palčeve.

Nazad u hotelu, primam pozive od familije i iz redakcije, a zovu me i kolege i

prijatelji sa raznih strana sveta da mi prenesu utiske, mahom pozitivne, o mom
svedočenju. Tek od njih saznajem za Miloševićevu "malu šalu" sa Samardžićem,
koji je zbog dijabetesa izgubio obe noge. Upozoren od strane Meja da ima pravo
na samo još jedno pitanje, Milošević je pitao Samardžića da li mu je poznata
izreka da su u laži kratke noge. Eto, to je naš Sloba, to je čovek koji je dvanaest
godina vladao Srbijom.

Produženi vikend (11–14. oktobar)

Kao za inat, sunčano vreme koje je trajalo prva četiri dana ustupilo je mesto
upornoj kiši, koja nije stala sve do utorka. Koristim priliku da odem do
Amsterdama i provedem veče sa jednim starim prijateljem, a pridružuje nam se i
Dubravka Ugrešić, koju sam prošle godine upoznao na Harvardu. Dubravka je u
stanju blage histerije jer joj majstori već nedeljama preuređuju kuhinju, a to je u
Holandiji isto tako frustrirajuće (i mnogo skuplje) nego kod nas.

Nazad u Sheveningen, provodim vreme sa kolegom iz Beograda koji se kao

svedok vodi pod šifrom C-4 (što je oznaka za razorni američki eksploziv). Ne
smemo da razgovaramo o našim izjavama, ali i pored toga je dobro imati
prijatelja na ovom mestu. Dok šetamo duž mora po ledenoj kiši, izgleda kao da
smo jedini ljudi u Sheveningenu. "Šta nam je koji k.... ovo trebalo?", kaže C-4.
"Mi smo čuvari plaže u zimskom periodu", odgovaram.

Utorak, 15. oktobar

Budim se neraspoložen i nervozan. Izgleda da sam uspeo da uhvatim nazeb jer
me boli grlo i kašljucam, a povrh toga osećam se pomalo glupavo, kao neko ko
izlazi na popravni ispit. Milošević je ovoga puta mnogo bolje pripremljen,
pokušava da prezrivim komentarima ospori bilo kakvu važnost mog svedočenja
i na kraju me naziva "petorazrednim svedokom". Što se mene tiče, drago mi je
da je gotovo. Jedva čekam da se vratim kući i to je u ovom trenutku (utorak rano
popodne) jedino što me zanima.

Novinari u Hagu
Ima li prava novinar koji je u stotinu tekstova svedočio o zločinima da odbije
poziv Haškog tribunala i naknadno se, radi nekih profesionalnih principa, pravi
da nije odavde

U četvrtak 10. oktobra, popodne, kada je u sudnici Haškog tribunala počelo

svedočenje novinara "Vremena" Dejana Anastasijevića u procesu protiv
Slobodana Miloševića, telefoni u redakciji su se usijali. Osim dva, tri poziva u
kojima su sagovornici čestitali novinaru na hrabrosti, ostali su bili psovački i
preteći: "Neka se Taj ne vraća u Beograd."

Ne bih iz toga izvlačio velike zaključke. I ranije je bilo da se neko telefonski

istresa na redakciju i novinare, takav nam je posao uostalom, kao što ne bih na
osnovu toga donosio ni zaključke o stanju javnog mnjenja u Srbiji. Ni glasanje
gledalaca u emisiji RTS-a s naslovom "Za i protiv" u kojoj sam učestvovao u
utorak uveče i u kome je preovladao s ubedljivom dvotrećinskom većinom stav
da novinari ne treba da svedoče u Hagu ne odražava, verujem, pravo stanje
narodnog poimanja pravičnosti i pravde. Više vrede dve čestitke nego dvadeset
pretnji, jer je dokazano da je bes jači motiv i pokretač ljudskih reakcija.

Uostalom, u Minhenu sam jednom zalutao u pivnicu koja je uređenjem i

posebno ponašanjem gostiju i spoljnim obeležjima ostavljala utisak da je Hitler
u Nemačkoj još na vlasti, pa kao što jedna pivnica nije, na sreću, Nemačka tako
ni oni koji su nam telefonom gonili majku majčinsku izdajničku... nisu baš
Srbija danas, niti odnos u glasovima pomenutog tv-foruma odražava bilo šta do
beskonačno ponavljanje matrice frustriranog gledališta kome se poziv na 041...
čini kao najbolji oblik istresanja sopstvenog gneva.

Dejan Anastasijević je prvi novinar s ovih prostora koji je svedočio protiv

Miloševića. Ne vidim u tome nikakav prekršaj dobrih običaja. Ako je u
stotinama tekstova radio to isto, onda sada nema ni moralno pravo da ćuti. On
je, međutim, samo prvi s liste novinara "Vremena" koji će se odazvati pozivu
tužilaštva. Redakcija je zauzela stav da je dobrodošlo svako svedočenje, pa i
naših novinara, koje može doprineti otkrivanju istine.

U svetu, inače, traje spor o tome treba li novinari da svedoče i pred sudom.
Postoje različite škole mišljenja o tome i u oba učenja ima zrnca istine. Oni koji
misle da ne treba s pravom ukazuju da to u budućnosti može otežati posao
novinara na terenu i da ih to može ugroziti.

To je stav o kome valja trezveno razmisliti. I Udruženje novinara Srbije zauzelo

je stav da se nikako ne treba pojavljivati u Hagu. Nezavisno udruženje misli
suprotno. Duboko verujem da novinari koji svedoče to rade po diktatu moralnog
imperativa i posao oba udruženja, kao i matičnih redakcija nije da im nameću
obrazac i svoju volju, već im je jedini posao da štite profesionalni integritet
novinara i omoguće im maksimalnu bezbednost.

D. Ž.<< VREME | BR 628 | 16. JANUAR 2003.

ŽELJKO RAŽNATOVIĆ, 1949–2000 >
Posmrtni život Komandantadejan anastasijević TRI GODINE NAKON
UBISTVA U INTERKONTINENTALU, MIT O POKOJNOM
RAŽNATOVIĆU NASTAVLJA DA SE ŠIRI SRBIJOM I SVETOM.
ZAŠTIĆENI SVEDOK U PROCESU PROTIV SLOBODANA MILOŠEVIĆA,
POZNAT KAO K-2, POTVRDIO JE DA JE TRAŽIO ZAŠTITU ZBOG
SVOJE "UPLETENOSTI" U RAŽNATOVIĆEVO UBISTVO. POSLE TIH
REČI, SUĐENJE JE ZATVORENO ZA JAVNOST, ALI JE MNOGE U
BEOGRADU UZNEMIRILA MOGUĆNOST DA SE NA ATENTAT U
INTERKONTINENTALU BACI VIŠE SVETLOSTI

Kada je 21. januara 2000. u prisustvu oko 10.000 poštovalaca i morbidnih

radoznalaca na beogradskom Novom groblju sahranjen Željko Ražnatović
Arkan, nekima je to izgledalo kao kraj jedne gotovo neverovatne karijere. U svoj
relativno kratki život, Ražnatović je utrpao više uloga nego što je to izgledalo
moguće. Počeo kao uličar i lopov, nastavio kao razbojnik i ubica u državnoj
službi, a završio kao biznismen, političar, sportski radnik i muž najtraženije
estradne zvezde. Ispada gotovo normalno da tako pretrpana biografija nastavlja
da radi i posle smrti subjekta. Posle svega što je u protekle tri godine rečeno u
vezi s Ražnatovićem, dobija se utisak da o njegovom životu i smrti znamo manje
nego u vreme kada je ubijen. Oni koji su ga za života koristili kao paravan
otkrili su, izgleda, da im mrtav može biti još korisniji.

Policija je, na opšte iznenađenje, posle atentata relativno brzo označila izvestan
broj lica kao izvršioce, ali je tokom istrage i suđenja mnogo toga dovedeno u
pitanje (vidi okvir). Nikada, na primer, nije pronađeno oružje iz kojeg je na
Ražnatovića pucano; balističari su iz tela izvadili metke različitih kalibara.
Nikada nije utvrđeno na koji je način organizovana grupa atentatora, ni za koga
su radili, mada se štošta može zaključiti iz činjenica da je većina u nekom
trenutku radila za policiju. Nikada, konačno, nije utvrđen motiv ubistva, mada se
o motivu i nalogodavcima mnogo govorilo svuda, osim u istrazi i sudnici. I što
je najčudnije, bliski saradnici i porodica pokojnika ne insistiraju na tim
pitanjima, već se prave da je slučaj zatvoren.

Slučaj, međutim, ne samo da nije zatvoren, nego se još od ubistva uporno

otvara. Najpre je ubijeno nekoliko ljudi za koje su pokojnikovi drugari verovali
da su upleteni u atentat: sva ta ubistva i danas se vode kao nerazjašnjena. Zatim
je izbio sudski spor između Ražnatovićeve udovice i njegove dece iz ranijih
brakova; to je rešeno nagodbom. Zanimljivo je, međutim, da je Ražnatović
posmrtno umešan i u relativno skorašnji slučaj hapšenja grupe Željka
Maksimovića Make: jedan od privedenih, Dragan Ilić Limar, tvrdio je da je
arsenal oružja koji je nađen u njegovom stanu pripadao Ražnatoviću, koji mu ga
je, kao, ostavio na čuvanje (oružje je u stvari bilo novo i poteklo je iz magacina
MUP-a). Sudija je svejedno bio dovoljno impresioniran tom pričom da Ilića
pusti.

Pokojnik je, sem toga, bio aktivan i u inostranstvu. Pojedini istražitelji Haškog
tribunala, koji su žarko želeli da Ražnatovića vide u pritvorskoj jedinici u
Ševeningenu, neko vreme su sumnjali da je Ražnatovićeva smrt u
Interkontinentalu izrežirana za njihove oči i da Arkan nastavlja da živi pod
drugim imenom i likom (tu su bili u pravu, ali samo metaforično). Kada je
tokom NATO bombardovanja ispred svog stana u Londonu ubijena Džil Dando,
popularna engleska televizijska voditeljka, neko vreme se sumnjalo da iza toga
stoji Ražnatović, navodno u znak upozorenja antisrpskim britanskim medijima.
Ovu tezu do poslednjeg trenutka je zastupala odbrana čoveka za koga je kasnije
utvrđeno da je mentalno poremećeni ubica; uzalud, jer je engleski sud odbacio
"teoriju srpske zavere" i osudio optuženog na doživotnu ludnicu. Zatim,
engleske novine su objavile da su ukradene slike Vilijama Tarnera, koje su
nedavno u Nemačkoj pronašli detektivi iz galerije Tejt, "neko vreme bile u
posedu srpskog gangstera Arkana". Slike su, po svemu sudeći, posle krađe
služile kao moneta raznim gangsterskim grupama, koje su ih razmenjivale kao
zalog u ilegalnim poslovima.

Najnovije pominjanje pokojnika, u sudnici Haškog tribunala prošle nedelje,

senzacionalno je odjeknulo u Beogradu. Zaštićeni svedok u procesu protiv
Slobodana Miloševića, poznat kao K-2, potvrdio je da je tražio zaštitu zbog
svoje "upletenosti" u Ražnatovićevo ubistvo. Posle tih reči, suđenje je zatvoreno
za javnost, ali je mnoge u Beogradu uznemirila mogućnost da se na atentat u
Interkontinentalu baci više svetlosti. Ražnatovićev naslednik na čelu Stranke
srpskog jedinstva Borislav Pelević odmah je požurio da proglasi svedočenje
svedoka K-2 "izmišljotinom" tvrdeći da je sve u vezi s Ražnatovićevim
ubistvom razjašnjeno na sudu. "K-2 verovatno želi da dobije politički azil na
Zapadu, pa za uzvrat nudi tu priču", rekao je Pelević u nedavnom intervjuu.
Istovremeno, deo žute štampe sa specijalnim vezama u policijskom aparatu
krenuo je da podgreva stare teorije zavere po kojima su Ražnatovićevu smrt
organizovale zapadne tajne službe u sklopu zavere protiv Srba.

Ovde je najzanimljivije to što je K-2 svedočio kao bivši pripadnik Crvenih

beretki, borbene jedinice Resora državne bezbednosti zvanično poznate kao
Jedinica za specijalne operacije. Ova jedinica, kojoj se pripisuju ratni zločini u
Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, od osnivanja je bila bliska Arkanovoj Srpskoj
dobrovoljačkoj gardi, s kojom je po potrebi rezmenjivala borce, "tehniku" i
komandni kadar. Još zanimljivija stvar u vezi sa JSO-om je da su njeni aktivni i
rezervni osumnjičeni pripadnici umešani u niz političkih ubistava, otmica i
napada unutar Srbije: osumnjičeni za atentat na Vuka Draškovića na Ibarskoj
magistrali došli su iz JSO-a, baš kao i nesrećni kamion sa peskom; pojedini
osumnjičeni za atentat u Budvi takođe. Donedavni komandant JSO, Milorad
Ulemek Luković Legija ovih dana se javno prepucava s odbeglim Ljubišom
Buhom Čumetom oko toga ko po Beogradu ubija, otima, iznuđuje i podmeće
bombe. U skladu s tim, sasvim je verovatno da je neko iz te jedinice upleten i u
Ražnatovićevo ubistvo.

Ono što nije jasno jeste nezdravi respekt koji političari, policija i pravosuđe
pokazuju prema JSO-u, kao i prema liku i delu pokojnog Komandanta.
Potpunim rasvetljavanjem atentata u Interkontinentalu počele bi da se
raspetljavaju veze policije, paravojske i kriminala, koje je svojevremeno vešto
upleo Jovica Stanišić, Miloševićev dugogodišnji šef tajne policije, pod čijom su
komandom služili i Luković i Ražnatović. Politički centar koji je stajao iza te
sprege odavno se istopio, ali su veze nadživele i Stanišićevo penzionisanje i
Miloševićev odlazak u Hag. Niko se 5. oktobra nije usudio da dirne u to klupko,
pa stoga nije čudno što niko u njega ne dira ni danas. Umesto toga,
postmiloševska vlast uporno naivno veruje da će se taj problem rešiti sam od
sebe. Zato nam se i događa da ključne činjenice o beogradskom podzemlju
saznajemo iz sudnice Tribunala. Iz istog razloga, duh pokojnog Ražnatovića
nastaviće da nam se ukazuje i ubuduće.

Hronologija suđenja optuženim za ubistvo Arkana

15. januar 2000. U beogradskom hotelu Interkontinental ubijeni su Željko
Ražnatović Arkan i njegovi prijatelji Milenko Mandić i Dragan Garić. Prema
onome što je saopšteno na kraju suđenja osumnjičenima za ovaj zločin, utvrđeno
je da je Arkan pogođen sa tri hica, Mandić sa četiri, a Garić sa dva. Mandić je
preminuo odmah, Ražnatović na putu ka Urgentnom centru, a Garić docnije. U
pucnjavi je ranjena i Ljiljana Albijanić, posetilac hotela. Jedan od
Ražnatovićevih telohranitelja, Zvonko Mateović, pucao je na Gavrića i ranio ga
u donji deo kičme. Ranjenog ubicu iz hotela je izvukao Dragan Nikolić Gagi,
ubacio ga u kola gde je bio Zoran Nikolić Pegla, a potom se odvezli do bazena
"11. april" na Bežanijskoj kosi. Tu ga je preuzeo Dejan Pitulić i prebacio do
Loznice. U međuvremenu, Vujadin Krstić je angažovao lekara Milomira
Vasiljevića da mu u svojoj privatnoj ordinaciji pruži prvu pomoć. 18. januar
2000. Stojan Ranković je Dragana Nikolića i Milana Đuričića Mikija prevezao
čamcem preko Drine, odakle ih je Đorđe Grubačić odvezao do Banjaluke da bi
pobegli u inostranstvo. Miki se posle dva meseca bekstva predao, dok se Gagi i
dan-danas krije, pa je njemu suđeno u odsustvu.

19. januara 2000. MUP Srbije objavljuje da su uhapšeni Gavrić, Pitulić i Krstić,
a kasnije u toku istrage uhapšeno je još šest lica za koje se osnovano sumnjalo
da su uzeli učešće u pripremanju i izvršenju zločina. Jedino je Dragan Nikolić
Gagi izbegao hapšenje i do danas se ne zna gde se nalazi. Ovih dana beogradska
štampa spekuliše o tome da je upravo Gagi čovek koji se pojavio na suđenju u
postupku koji se pred Haškim tribunalom vodi protiv nekadašnjeg predsednika
Srbije Slobodana Miloševića.

Leto 2000. Okružno javno tužilaštvo u Beogradu podiže optužnicu protiv

desetorice osumnjičenih.

17. oktobra 2000. Počinje suđenje u Okružnom sudu u Beogradu. Predsednik

sudskog veća Dragoljub Đorđević, zamenik predsednika Okružnog suda, vodio
je postupak koji je izazvao veliko interesovanje javnosti. U narednih godinu
dana, posle saslušavanja optuženih, pred sudsko veće je izvedeno preko 70
svedoka na tridesetak ročišta. Svi optuženi odbili su navode optužnice, a oni koji
su dali drugačiji iskaz pred istražnim sudijom pravdali su svoj stav činjenicom
da su bili maltretirani od strane policije, odnosno, da su im izjave iznuđivane.
Kontroverzu oko čitavog postupka povećavala je činjenica da su učesnici u
zločinačkom činu bili i iz redova policijskog sastava, ljudi koji su se tek bili
oporavljali od rata na Kosovu. Gavarić, Pitulić, Krstić, Grubačić – svi su na neki
način bili povezani sa srpskom policijom. Zato se oko procesa plela mreža od
nagoveštaja da je u čitavu stvar bila umešana srpska služba Državne
bezbednosti. U intervjuu datom "Vremenu" u zimu 2001. sin pokojnog
Ražnatovića Mihajlo takođe je nagovestio da su ovakve sumnje osnovane. Na
sudu pretpostavke o umešanosti Državne bezbednosti nisu dokazane.

Mart 2000. Kao svedok se pojavljuje bivši šef lozničkog MUP-a Vojislav Jekić,
koji je izjavio da su glavni organizatori bili beogradski preduzetnik Andrija
Drašković, u to vreme već u zatvoru zbog ubistva, kao i ex-načelnik srpskog
DB-a Radomir Marković koji je takođe bio pred vratima CZ-a zbog odavanja
državne tajne. Jekić je rekao da je pokojni Ražnatović 15. januara 2001. na dan
kada je likvidiran bio kod Markovića ne bi li izgladio svađu koja se navodno
dogodila između njega i Marka Miloševića, sina bivšeg predsednika Srbije.
Andrija Drašković je negirao na sudu svoje učešće u zločinačkom poduhvatu,
što je učinio i Radomir Marković u septembru 2001. godine. Od početka suđenja
kao osnovni problem pokazalo se to što niko od brojnih svedoka i očevidaca nije
precizno mogao da potvdi sumnje tužilaštva, štaviše, gotovo svi su izjavljivali
da se ne mogu tačno setiti ili da ništa nisu videli. S druge strane, izjave
osumnjičenih takođe nisu sasvim bile logično utemeljene, a dešavalo se da su
verzije iste priče različite. Tako je, na primer, prvooptuženi Gavrić izjavio da
barut na njegovom džemperu potiče od petardi, jer je dva dana ranije slavio s
prijateljima doček srpske Nove godine.

Septembar 2001. Dogodilo se i da je jedan od optuženih Zoran Nikolić zvani

Pegla u jednom trenutku priznao navode optužnice, pa se njegova izjava uzima
kao noseća u formiranju celokupne priče o ubistvu trojice u Interkontinentalu.
Opet, na sudu je Pegla izjavio da je bio prinuđen da da takav iskaz jer je bio
podvrgnut posebnoj obradi u policiji, za šta je imao dokaze iz bolnice. Na kraju,
Nikolić nije dočekao okončanje procesa jer je preminuo od side.

26. oktobra 2001. Nešto više od godinu dana po započinjanju suđenja i dvadeset
meseci od počinjenih ubistava, sudija Đorđević je pročitao presudu. U svom
završnom slovu istakao je da je slučaj bio težak i da se nije išlo na utvrđivanje
nalogodavaca. Optuženima je poručio da, s obzirom na to da su relativno mladi,
nije trebalo da čine takve stvari jer im slede velike kazne. Gavrić je "dobio" 20,
a odsutni Gagi i Miki (koji se posle nekoliko meseci skrivanja sam predao) po
15 godina robije. Saučesnici "s terena" prošli su s kudikamo manjim kaznama.

Oktobar 2002. Vrhovni sud Srbije ukinuo je prvostepenu odluku Okružnog suda
i vratio slučaj na početak.

Slobodan Georgijev
<< VREME | BR 948 | 5. MART 2009.
LIčNOSTIPORTRET SAVREMENIKA – JOVICA STANIŠIĆ >
Naš čovek u Beogradudejan anastasijević "UVEK SAM BIO ZA
KOMPROMISE, JA SAM MUZIČAR PO VOKACIJI, NISAM POLICAJAC",
JOVICA STANIŠIĆ U RAZGOVORU SA HAŠKIM ISTRAŽITELJIMA 19.
NOVEMBRA 2001.

Da Jovica Stanišić stvarno ne postoji, trebalo bi ga izmisliti kao junaka nekog

političkog trilera. Iz centra paukove mreže zvane Resor državne bezbednosti
Srbije dirigovao je kontrolisanim haosom tokom najvećeg dela olovnih
devedesetih. Igrao je ključnu ulogu kako u raspirivanju ratova u bivšoj
Jugoslaviji tako i u njihovom okončanju. Bio je mozak brutalnog režima
Slobodana Miloševića, ali je sve vreme negovao kontakte sa opozicijom;
neke "opozicione" stranke i medije je sam osnovao. Slao je kriminalce u
krvave pohode u Bosnu i Hrvatsku, a istovremeno trgovao sa neprijateljskim
ratnim vođama. Zoranu Đinđiću se nudio kao prijatelj i savetnik, da bi posle bio
sumnjičen kao učesnik u atentatu. A sada se, ako je verovati losanđeloskom
"Tajmsu", ispostavlja da je sve vreme bio saradnik američke Centralne
obaveštajne agencije, poznatije pod akronimom CIA. Davno pre toga, međutim,
Stanišić se uselio u mitove i teorije zavere kojima beogradska čaršija obiluje.
"Vera u špijune je mistična, hranjena fantazijom, na pola puta do religije",
primetio je u nedavno objavljenom eseju pisac trilera Džon le Kare, ne misleći
naravno na Stanišića, ali pogodivši pravo u centar.

Ko zna na šta bi Srbija danas ličila da je Stanišić samo fiktivna ličnost, ali čovek
je i te kako živ, mada ne sasvim zdrav, i na privremenoj slobodi čeka suđenje za
zločine protiv čovečnosti pred međunarodnim Tribunalom u Hagu. Rođen je 30.
jula 1950. godine, u Ratkovu, opština Odžaci, u porodici crnogorskih
doseljenika sa Kosova. U Beogradu je studirao na Fakultetu političkih nauka gde
je diplomirao 1974. Njegove kolege sa fakulteta pamte ga kao sasvim prosečnog
studenta koji se mahom držao po strani (mada je tu i tamo svirao bas gitaru, što
je osnova za citat na početku teksta). Izgleda da je već u to vreme imao na umu
posao u Službi u koju je primljen odmah nakon studija. U prvo vreme, Stanišić
je radio kao operativac beogradskog Centra DB-a, po kontraobaveštajnoj liniji.
Navodno se već na samom početku karijere istakao prilikom obrade čuvenog
teroriste Iliča Sančeza Karlosa koji je 1975. uhapšen u beogradskom hotelu
Metropol, ali je verovatnije da je Stanišićeva uloga u toj aferi, nakon koje je
Karlosu odlukom sa najvišeg mesta omogućeno da bezbedno napusti
Jugoslaviju, bila relativno mala.

Mnogo važniju ulogu, koja je definitivno odredila njegovu buduću karijeru,

Stanišić je odigrao tokom priprema za Osmu sednicu i dovođenja Slobodana
Miloševića na vlast. Stanišićev tadašnji šef, načelnik DB-a Dragan Mitrović, bio
je među prvim žrtvama čistke koja je usledila, a njegov naslednik Zoran
Janaćković zadržao se na tom mestu kratko vreme, toliko da Stanišiću zagreje
stolicu. Janaćkovićevim premeštanjem na čelo Službe za istraživanje i
dokumentaciju (SID), obaveštajne agencije pri Ministarstvu za inostrane poslove
Stanišiću je omogućeno da posle petnaest godina rada dođe na čelo Službe.
Zvanično je na to mesto načelnika došao 31. decembra 1991, mada je najpre kao
pomoćnik, a zatim zamenik šefa RDB-a, faktički rukovodio Službom mnogo pre
toga.

KORISNE VEZE: Glavni posao ga je tek čekao. Najpre je bilo neophodno

obezbediti nastavak "antibirokratske revolucije" u Crnoj Gori i Vojvodini.
Stanišić je taj deo posla brzo i uspešno odradio, u čemu mu je dvostruko
crnogorsko-vojvođansko poreklo bez sumnje pomoglo, a u Vojvodini mu je
pomogao drug iz zavičaja Mihalj Kertes zvani Bracika, koji će kasnije biti
nagrađen mnogim važnim funkcijama, od kojih je poslednja direktor Carine.
Zatim se trebalo infiltrirati i blokirati još uvek moćni Savezni SUP, u čijem je
sastavu bilo mnogo ljudi nesrpske nacionalnosti ali (što je za Stanišića i
Miloševića bilo opasnije) i mnogo Srba jugoslovenske orijentacije odanih
tadašnjem premijeru Anti Markoviću. I to je odrađeno bez greške, opet uz
pomoć Bracike Kertesa koji je bio čovek za vezu između Stanišićevih krtica u
SSUP-u i DB-u Srbije. Kada je 1992. MUP Srbije formalno (i nasilno) preuzeo
arhivu savezne Službe, SSUP je odavno bio prazna ljuštura, a Kertes je
postavljen na mesto pomoćnika saveznog ministra, tek da ga sahrani.

Međutim, pravi izazov za Stanišića – i posao kome je posvetio najviše vremena i

energije – bio je prelazak Srbije na višepartijski sistem tokom 1990. Priča se da
je Stanišić tada skrojio srpsku opoziciju po Miloševićevoj meri, i to tako da mu
je sledećih dvanaest godina lepo pristajala. Advokat Borivoje Borović izjavio je
2002. da je tokom Miloševićeve vladavine cela opoziciona scena, uključujući i
stranku kojoj je i sam pripadao (SPO), vrvela od agenata DB-a. Čak i ako se
uzme da su te priče grubo preterivanje, ostaje činjenica da se među osnivačima
opozicionih stranaka našlo mnogo ljudi sa debelim dosijeima saradnika Službe,
kao i onih koji su u biografijama imali stavke koje su ih činile podložnim
ucenama. Tokom godina koje su usledile, Stanišić je mekom i majstorskom
rukom diktirao jalovim pokušajima opozicije da se ujedini, i nije čudno što su
prvi uspesi na tom polju ostvareni tek nakon njegovog udaljavanja iz Službe i
raskida sa Miloševićem.

A zatim, valjalo je uvesti Srbiju u rat u kome zvanično nije učestvovala. O ulozi
Jovice i njegovog najbližeg saradnika Franka Simatovića zvanog Frenki u
naoružavanju Srba u Hrvatskoj i Bosni, kao i o formiranju čitavog grozda
paravojnih jedinica koje su harale po ratištima (a ponekad i bliže kući)
"Vreme" je opsežno pisalo, a u filmu Jedinica ("Vreme film" 2007)
detaljno je opisano kako su te jedinice, od Draganovih Knindži i Arkanovih
Tigrova, preko Bocinih Škorpiona, do već famoznih Crvenih beretki bile
sastavljene, obučene i kontrolisane od strane Jovice i Frenkija. Upravo su
zbog ovih aktivnosti obojica optužena od strane Tribunala, s tim što je glavni
pretres na samom početku blokiran na neodređeno vreme zbog Stanišićevih
zdravstvenih problema.

Ono što je bitno jeste da je zahvaljujući tom tajnom ratnom naporu do sredine
devedesetih Služba temeljno kriminalizovana. Masa okorelih razbojnika i ubica
stekla je u to vreme pravo na značku i službeni pištolj, a njihove mirnodopske
aktivnosti – šverc, iznude i povremene likvidacije – odvijale su se pod zaštitom
RDB-a. Usput, ni Jovica ni Frenki nisu odoleli da se malo ogrebu, trgujući preko
Cazinske krajine i Fikreta Abdića oružjem, naftom, cigaretama i ostalom robom
široke potrošnje s praktično svim stranama u ratu (operacija "Pauk", takođe lepo
opisana u filmu Jedinica). Novac od te, najmasovnije švercerske operacije u
novijoj istoriji Balkana, delimično je išao na nabavku specijalne opreme za
specijalne jedinice koje su obezbeđivale šlepere, ali je povelik deo, kako to biva,
završio u džepovima onih koji su operaciju vodili.

PAD U NEMILOST: Nakon Dejtonskog sporazuma iz novembra 1995, čijem je

potpisivanju prisustvovao uz bok Miloševiću i Holbruku, Stanišićeva zvezda
polako počinje da gasne, bar u Miloševićevim očima. Premda je u tom trenutku
izgledalo da je Stanišić de facto drugi najmoćniji čovek u Srbiji, brzo se
pokazalo da je utisak varljiv. Njegova bliskost sa Miloševićem počela je da
smeta Miri Marković, koja je ocenila da je došlo vreme da se njena, do tada
marginalna partija vine u vrh političkog života Srbije. S renomeom "iskrenog
patriote" i "vrhunskog profesionalca" koji je uživao i u vlasti i u opoziciji,
Stanišić je bio najozbiljnija prepreka na tom putu. Kada je na novembarskim
izborima 1996. SPS izgubio lokalnu vlast, Mira je zahtevala poništavanje
izbornih rezultata i oštre mere prema opoziciji. Stanišić je, međutim, savetovao
Miloševiću nastavak oprobane politike "meke ruke". Milošević je poslušao
suprugu, nakon čega su usledili tromesečni protesti pred kojima je na kraju
morao da ustukne; Stanišić je bio dovoljno ozlojeđen da svoje neslaganje sa
šefom izrazi ne samo u kuloarima, nego i u izjavi koju je preko svog pomoćnika
Dragićevića dostavio američkom "Tajmu". "Služba je odana pre svega državi, a
ne pojedincu, ma ko to bio", poručio je. "Mi se protivimo prekomernoj upotrebi
sile i zalažemo za rešenje krize mirnim sredstvima." Iako se ispostavilo da je bio
u pravu, pukotina između Stanišića i Miloševića je bila stvorena, a Mira
Marković i jurišnici iz JUL-a svojski su se usredsredili da je što više prošire.

Novu priliku dobili su godinu dana kasnije, kada je na Kosovu počeo da tinja
gerilski rat. Šta se tačno dešavalo između Stanišića i Miloševića u to vreme još
uvek se ne zna. Iz sudnice Haškog tribunala, kroz usta Mahmuta Bakalija i
Batona Hadžijua, javnost je upoznata s tim da su početkom 1998. godine
posredstvom Stanišića vođeni tajni pregovori između Rugovinih izaslanika i
Beograda, ali da su ti pregovori Miloševićevom odlukom naglo prekinuti. Ono
što je sasvim izvesno je da nakon prekida pregovora Stanišić više nije
konsultovan o pitanjima bezbednosti na Kosovu, a u oktobru 1998. usledila je i
njegova smena. Stanišić se tada ponovo obratio javnosti, pismenom izjavom u
kojoj je naveo da je Služba "pod njegovim rukovodstvom delovala u skladu sa
zakonom i svoj rad vezivala za instituciju predsednika Republike". JUL se
široko razmahao po Službi i po državi, a Stanišić se povukao u senku u kojoj je
ostao sve donedavno. Simatović je u Službi ostao još nekoliko meseci, da bi i
on, na kraju, bio bez mnogo buke uklonjen. Penzionisanje, međutim, nimalo nije
naškodilo Stanišićevoj reputaciji "patriote", i čak mu je donelo izvesnu
demokratsku legitimaciju. Uostalom, za beogradsku čaršiju kojom je godinama
suvereno dirigovao, njegov angažman u bosanskom i hrvatskom ratu nikada nije
predstavljao problem.

Izgledalo je da ni Miloševićev pad 5. oktobra 2000. neće mnogo poremetiti

Stanišićevu neprikosnovenu poziciju. On je već odavno, u strogoj tajnosti,
održavao neku vrstu opreznog prijateljstva sa Đinđićem, sa kojim ga je još
sredinom devedesetih upoznao Milorad Vučelić. Đinđiću, koji je voleo da kaže
da čovek treba da ima prijatelje i u raju i u paklu, Stanišić je bio neophodan radi
zaštite od sve brutalnijeg Miloševića, a Stanišiću je, pak, Đinđić trebao da ga
zaštiti u slučaju Miloševićevog pada. Pitanje je da li je Milošević ikada znao za
to druženje, ali Stanišićeva veza sa jednom mladom Đinđićevom saradnicom – s
kojom je 1997. dobio vanbračnog sina – dospela je do Mirinih ušiju, i poslužila
kao neposredan povod za njegovu smenu.

VIZIONAR: Nakon promena, jedno vreme se kalkulisalo da bi Stanišić mogao

biti vraćen u Službu, kao načelnik ili bar kao savetnik. To se nije dogodilo, ali
Jovici formalna pozicija nije ni trebala: iz ekskluzivnog "Kluba ljubitelja Save i
Dunava" u blizini beogradske "Marine", u kojoj su česti gosti bili praktično svi
funkcioneri DB-a iz devedesetih, Stanišić je diskretno vukao konce, postavljao i
razrešivao kadrove. Njegova nekadašnja desna ruka Zoran Mijatović postao je
zamenik šefa Službe pod prvom demokratskom vladom Srbije, dok ga načelnik
Goran Petrović i dan–danas opisuje kao "vizionara". I u potonjim garniturama u
DB-u, odnosno BIA, bilo je dosta ljudi koji su karijere dugovali Stanišiću, dok
je komandant Crvenih beretki, Milorad Ulemek, uz pomoć narko-kartela Dušana
Spasojevića, suvereno vladao podzemljem. Stanišić je, čini se, bio zaštićen i
odozgo i odozdo.

Ali zato nije bio zaštićen od Haškog tribunala. Istražitelji Tribunala obavili su s
njim tokom 2001. seriju razgovora u najstrožoj diskreciji, razmatrajući jedno
vreme mogućnost da ga iskoriste kao svedoka protiv Miloševića. Stanišić je
odbio da direktno svedoči, ali je ponudio saradnju u vidu podataka i dokumenata
koji bi mogli biti dragoceni za Tužilaštvo – naravno, u zamenu za imunitet. Pri
tom ih je besomučno lagao (tvrdio je, na primer, da Miloševića nije ni upoznao
do decembra 1991. i da je s njim oduvek bio u lošim odnosima), muvao sa
nekim papirima i uopšte na sve načine pokušavao da se iščupa. Nije mu uspelo,
tako da su s jeseni 2001. istražitelji prekinuli razgovore i saopštili mu da će biti
optužen. Negde u to vreme, koje koincidira sa pobunom Crvenih beretki, i
Đinđić je s njim prestao da razgovara.

Dalji tok događaja dobro je poznat. Posle ubistva Zorana Đinđića, Stanišić je u
paketu s Frenkijem uhapšen, a ubrzo potom optužen i sproveden u Hag. Postoje
mnogobrojne indicije da su tadašnje vlasti urgirale kod Karle del Ponte da se rad
na optužnici protiv njih dvojice što pre privede kraju, kako bi se rešile opasnih
pritvorenika. To ima smisla: premda su Milorad Ulemek i Zvezdan Jovanović,
kao i niz drugih učesnika u zaveri bili ljudi povezani sa Stanišićem i
Simatovićem, protiv njih nije bilo dokaza, a pustiti ih na slobodu u tadašnjoj
rovitoj situaciji jednostavno nije dolazilo u obzir. I tako je Hag, kao i u slučaju
Vojislava Šešelja, prihvatio vruće krompire iz Srbije.

Ali ne zadugo: Stanišić i Simatović su, zbog Jovičinog zdravstvenog stanja

2006. oslobođeni iz pritvora, zatim nakratko vraćeni, pa ponovo oslobođeni u
junu 2008, na neodređeno vreme. Suđenje ne može da počne dok Stanišiću ne
bude bolje (navodno pati od ulceritisa i teške depresije) a u zaštitu njegovog
zdravlja uključeno je i Srpsko lekarsko društvo, koje je prošle godine
protestovalo zbog odluke suda o Jovičinom povratku u pritvor. U međuvremenu
neki svedoci su odustali od svedočenja, neki su izvršili samoubistvo a neki su,
kao bivši zamenik lozničkog SUP-a Vojislav Jekić, umrli nasilno pod
nerazjašnjenim okolnostima.

TOPČIDERSKE ŠETNJE: A sada imamo još i priču "Los Anđeles tajmsa" po

kojoj je Stanišić još 1992. uspostavio kontakt sa CIA, i bio njen "glavni čovek u
Beogradu", dostavljao informacije o masovnim grobnicama i pomagao Agenciji
da uspostavi svoju mrežu u Bosni. Članak citira, pod imenom i prezimenom,
dvojicu bivših službenika CIA, od kojih je jedan bio direktor operacija za
Istočnu Evropu, a drugi šef ogranka za Bosnu, koji o Stanišiću govore sve
najbolje. Prvi, Vilijam Logfren, koji se sa Stanišićem prvi put tajno sastao u
Topčiderskom parku, kaže da je Stanišić "učinio mnogo toga dobrog" dok drugi,
Dag Smit, pamti kako mu je Stanišić uvek pričao sve najgore o Miloševiću.
Direktor CIA iz devedesetih Džon Dojč se u istom tekstu ne citira direktno, ali
se navodi da "nije imao problema sa Stanišićem", da ga je ugostio u Lengliju,
poklonio mu pištolj i čak ga vodio u provod po vašingtonskim džez-klubovima.
U članku novinara Grega Milera kaže se i da je Stanišić sa Agencijom sarađivao
ne tražeći honorar, i pominju dokumenta koja su iz CIA upućena na adresu suda,
a koja svedoče o Stanišićevim dobrim delima, tako da se CIA u neku ruku
stavlja u funkciju "karakternog svedoka" u postupku. Kao "karakterni svedoci"
navode se i bivši predsednik SRJ Dobrica Ćosić, koji za Stanišića kaže da je
"intelektualac", te Jovičin nekadašnji pomoćnik Vlado Dragićević koji (gle
čuda!) negira svaku vezu svog bivšeg šefa sa zločinima. Na kraju se kaže da je
Jovicu ostavila žena, da mu ne da dâ viđa decu, i da je teško bolestan (vezan za
cevi, kako tvrdi Dragićević). Kolega iz "Tajmsa" očigledno nije uspeo da sazna
da se Stanišić onako bolestan 2006. oženio onom ženom sa kojom je imao
vanbračno dete i da je napravio još jedno – ali, niko nije savršen.

Novinari "Blica" koji su Stanišića uspeli da presretnu ispred njegovog luksuznog

stana u centru grada nisu primetili nikakve cevi, ali su od njega izvukli izjavu da
"naslov nije tačan" i da "ne korespondira sa tekstom". Naslov pomenutog
članka, inače, glasi "Suđenje srpskom špijunu otkriva savezništvo sa CIA", ali se
opis Stanišića kao "glavnog čoveka CIA u Beogradu" nalazi dublje u tekstu. U
međuvremenu se oglasio i Greg Miler, koji je u intervjuu za internet publikaciju
BIRN rekao da Stanišić "nije bio aktivan agent CIA" i da mu je "motiv za
saradnju bila želja da vidi šta SAD smeraju i da utiče na događaje, pošto je
smatrao da Slobodan Milošević ne vodi zemlju u pravom smeru".

Srpska javnost se oko članka podelila: jedni u njemu vide ključni dokaz da je
CIA vukla sve konce u krvavom raspadu Jugoslavije, dok drugi, kao Goran
Petrović, celu aferu otpisuju kao normalnu i poželjnu saradnju između dve
srodne Službe.

Nijedno od ovih tumačenja, uključujući i Milerovo, ne drži vodu: jeste da je CIA

opasna firma, ali zlo počinjeno devedesetih je domaći proizvod. Uostalom, čak i
da je Stanišić sve radio po nalogu Dojča i Logfrena, to ga ne oslobađa
odgovornosti, kao ni one koji su pod zaštitom službene legitimacije DB-a
ubijali, otimali i dilovali drogu. A ako govorimo o međunarodnoj saradnji i
razmeni informacija, to se radi po nekom protokolu, a ne po beogradskim
parkovima i vašingtonskim barovima. I konačno, ako je Stanišić još 1992.
osećao da "Milošević ne vodi zemlju u pravom smeru", zašto je narednih šest
godina činio sve da ga održi na vlasti i onoliko se angažovao u ratu?

Pre će biti da je Stanišićev motiv za saradnju sa CIA bio isti kao i za druženje sa
Zoranom Đinđićem: obezbeđivanje odstupnice za slučaj da stvari krenu po zlu.
Izdaja domovine, kao ni izdaja prijatelja, kao ni lično bogaćenje na tuđoj krvi i
nesreći, nisu za njega nikad predstavljali problem. Ni to što ga mnogi u Srbiji i
posle svega doživljavaju kao legendu (uz bok Leki Rankoviću i Krcunu) nije
čudo. "Nek nam banke i finansijske institucije propadaju, nek su nam putevi i
pruge katastrofa, nek cena benzina, struje i vode skače svaki dan, naši špijuni su
od toga imuni, jer narod želi da veruje u njih", kaže Le Kare. Pisao je, usput
budi rečeno, o Englezima.

https://www.vreme.com/cms/view.php?id=909768

<< VREME | BR 995 | 28. JANUAR 2010.

VREME MOĆI: "Banket" u Kuli 1997HAŠKI TRIBUNAL >
Papirni trag zločinadejan anastasijević NOVI DOKAZI NA SUĐENJU JOVICI
STANIŠIĆU OTKRIVAJU DETALJE O ULOZI DRŽAVNE BEZBEDNOSTI
SRBIJE U BOSANSKOM RATU

Prošla nedelja bila je loša za Jovicu Stanišića, bivšeg načelnika Resora državne
bezbednosti, i njegovog pomoćnika Franka Simatovića Frenkija. Ne samo što je
novi zaštićeni svedok, označen šifrom JF-005, iz temelja poljuljao odbranu već
je tužilac prikazao niz dokumenata iz kojih se vidi da su pojedinci iz paravojnih
jedinica koje su zločinile po Bosni bili na platnom spisku DB-a Srbije.

KONAČNO ZAPOČEO PROCES: Jovica Stanišić...

Stanišiću i Simatoviću se sudi zbog zločina protiv čovečnosti i teških kršenja
prava i običaja rata. Prema optužnici, oni su pojedinačno i u okviru zajedničkog
zločinačkog poduhvata krivi što su osnovali, obučili i naoružali niz paravojnih
jedinica, čiji su pripadnici počinili neke od najgorih ratnih zločina u Hrvatskoj i
Bosni. Najvažnija takva grupa bila je, čitaocima "Vremena" dobro poznata,
Jedinica za specijalne operacije (JSO), to jest "Crvene beretke", ali optužba tvrdi
da su pod Jovičinom i Frenkijevom kontrolom bile i mnoge druge jedinice,
poput Arkanovih "Tigrova", "Škorpiona", "Pantera" i mnogih drugih. Optužnica
takođe navodi da su optuženi u Bubanj Potoku i u drugim logorima obučavali i
naoružavali i Šešeljeve dobrovoljce, koji su u sadejstvu sa gore pomenutim
jedinicama takođe činili zločine.

Tužioci su u dosadašnjem postupku bili suočeni sa dva problema. Prvi je

Stanišićevo krhko zdravlje (hronično oboljenje creva i teška depresija), zbog
čega je suđenje često prekidano i odlagano. Drugi problem je što su dokazi
prikazani u dosadašnjem postupku uglavnom bili posredni, a svedoci malobrojni
i povremeno neubedljivi. Sada je zahvaljujući svedoku JF-005 i dokumentaciji
koja je nedavno pristigla iz Bezbednosno-informativne agencije, optužba dobila
svež vetar u jedra.

...i Franko Stamatović Frenki

Svedok je ispričao da je bio regrutovan u "Crvene beretke" početkom 1992, a
obuku je sa još pedesetak dobrovoljaca prošao u tajnom logoru na Ozrenu kojim
je komandovao Radojica Rajo Božović, jedan od komandanata JSO-a. Početkom
maja 1992, "Beretke" su se sa Ozrena spustile u Doboj, grad koji je pre rata
imao većinsko muslimansko stanovništvo. Doboj je tokom narednih nedelja
temeljno etnički očišćen, kao i obližnji Teslić (oba mesta su imala stratešku
važnost za uspostavljanje koridora prema BanjaLuci). "Beretke" i lokalna srpska
policija su tada počinile mnoga ubistva, mučenja i silovanja. "Ljudi na čelu sa
Božovićem su imali apsolutnu vlast", rekao je JF-005.
Svedok je, sem toga, bio prisutan na čuvenoj proslavi godišnjice jedinice u Kuli
1997, kada je "Beretke" posetio Milošević sa svitom, a čiji je snimak dosad više
puta prikazivan kao dokaz na haškim suđenjima. On je potvrdio da je pukovnik
JSO-a koji se na snimku rukuje sa Simatovićem upravo Rajo Božović, i rekao da
je Frenki u pozdravnom govoru tačno opisao istoriju Jedinice: da je osnovana u
maju 1991. i da je učestvovala u borbama širom Jugoslavije. Bio je prisutan i
kada je Simatović uoči rata obišao logor na Ozrenu.

Ovo je težak udarac za odbranu, koja je dosad tvrdila da je Frenkijev govor u

Kuli bio improvizacija, i da u njemu nije tačno opisan ratni put Jedinice. Prema
rečima odbrane, "Beretke" su osnovane tek 1996, a zločine koji se njima
pripisuju izvršile su neke druge jedinice koje su nosile slična imena i oznake.
Sem toga, Stanišić i Simatović su tvrdili da radnici DB-a nisu učestvovali u
borbama, već su u Hrvatskoj i Bosni samo prikupljali podatke.

Sada ta priča pada u vodu, zahvaljujući ne samo svedočenju JF-005, nego i

platnim spiskovima koje je BIA nedavno dala Tribunalu. Na tim dokumentima
su imena i sume koje su na ime terenskih dnevnica primali oficiri Jedinice, a sve
je uredno potpisano i datirano. Na nekoliko spiskova koji su mu predočeni,
svedok je prepoznao Božovića, Njegoša Kuljića, i još nekolicinu saboraca iz
Doboja. Iz jedne opaske Stanišićevog advokata Vejna Džordaša može se
zaključiti da je Tužilaštvo dobilo komplet platnih lista od 1992. do 1995.
"Tužilac će sad da nam ih servira na kašičicu", rekao je ozlojeđeno Džordaš,
nakon što je odbijen njegov zahtev da se spiskovi ne uvrste u dokazni materijal.

Ako je advokat u pravu, onda ćemo tokom narednih nedelja i meseci, na ovom i
drugim suđenjima, čuti još dosta imena ljudi koji su za "terenski rad" u Bosni i
Hrvatskoj dobijali novac od DB-a. Reč je o nečemu što smo svi u načelu znali,
ali sada je Tribunal u posedu papirnog traga koji dokazuje da je DB, kao državni
organ Srbije, bio direktno uključen u najmračnije epizode bosanskog rata. To bi
moglo da ima i ozbiljne političke posledice, naročito u kontekstu rasprave o
skupštinskoj deklaraciji o Srebrenici. Šta ako se ispostavi da su "Škorpioni", kao
naknadu za snimljenu egzekuciju u Trnovu, primili dnevnice iz državnog
budžeta, i šta to govori o ulozi Srbije u ratu u kome nije učestvovala?

To su pitanja koja prevazilaze okvir ovog teksta, ali koja će izvesno početi da
iskrsavaju sa raznih strana. U nastavku suđenja odbrana je tokom unakrsnog
ispitivanja bezuspešno pokušavala da uzdrma svedoka tezom da je Božović u
stvari bio komandant jedne druge jedinice u Petrovom Selu, ali je JF-005 ostao
pri svom iskazu. Deo pretresa koji se odnosio na ulogu jedinice "Miće", koja je
proistekla iz logora na Ozrenu, bio je zatvoren za javnost.
U jednom trenutku, svedoku je prikazana fotografija neobične postavke u
spomen-sobi komande JSO-a u Kuli, na kojoj je uramljena crvena beretka
okružena uperenim cevima raznog oružja. Na pitanje šta to predstavlja svedok je
odgovorio: "To znači da je Jedinica jača od bilo čega."

Taj osećaj svemoći, usađen u kampovima za obuku, učvršćen "podvizima" u

Hrvatskoj i Bosni, a prekaljen na Kosovu, rukovodio je pukovnika JSO-a
Zvezdana Jovanovića da povuče oroz snajperske puške onog 12. marta iz one
kancelarije u Admirala Geprata. Ali i to je nešto sa čime Srbija tek treba da se
suoči. EST MESECI POSLE >
Ko mi je stavio bombe na prozor?dejan anastasijević OVE NEDELJE SE
NAVRŠILO ŠEST MESECI OTKAD JE POD PROZOROM MOG STANA
EKSPLODIRALA BOMBA. EKSPLOZIJA JE PROUZROKOVALA MANJU
MATERIJALNU ŠTETU U VIDU RASTURENOG PROZORA I SOBE
IZREŠETANE ŠRAPNELIMA, ALI JE OSTAVILA TRAJNIJE POSLEDICE
NA MOJ ŽIVOT I RAD. UPRKOS UVERAVANJIMA NAJVIŠIH
DRŽAVNIH I POLICIJSKIH FUNKCIONERA DA REŠAVANJE OVOG
SLUČAJA IMA NAJVIŠI PRIORITET, KRIVAC (ILI KRIVCI) JOŠ NIJE
OTKRIVEN. TOKOM PROTEKLIH POLA GODINE TRUDIO SAM SE DA
ŠTO MANJE OMETAM ISTRAGU JAVNIM ISTUPIMA I KRITIKAMA NA
RAČUN ORGANA: NADAO SAM SE DA, UPRKOS SVEMU, BAREM U
JEDNOM DELU DRŽAVNOG APARATA POSTOJI ISKRENA ŽELJA DA
SE MOJ SLUČAJ RAZREŠI. SADA POČINJEM DA VERUJEM DA JE TA
NADA BILA NEOSNOVANA
Dejan Anastasijević
Prvobitno sam imao nameru da ovaj tekst sastavim u vidu otvorenog pisma
ministru unutrašnjih poslova Draganu Jočiću. U međuvremenu sam se
predomislio: ne verujem da bi me ministar udostojio odgovora. Još je manje
verovatno da bi takvo pismo proizvelo posledice po ministra ili njegove
potčinjene zbog toga što ne brane moje ustavom i zakonom zagarantovano pravo
na bezbedan život. To pravo mi je ugroženo zato što svake večeri idem na
spavanje sa svešću da bi izvođač radova mogao da se vrati i završi to što je pre
pola godine počeo.

Zato se, umesto ministru, obraćam čitaocima "Vremena", koji mnogo više
zaslužuju da čuju ono šta imam da kažem. U nedostatku rezultata istrage,
prinuđen sam da se igram privatnog detektiva na sopstvenom slučaju. Priznajem
da nemam dovoljno dokaza da bilo koga optužim, ali mislim da ima dovoljno
indicija za zaključak da je atak na mene i moju porodicu došao iz onog istog
političko-policijskog podzemlja koji je bez većih problema preživeo i 5. oktobar
i "Sablju". To je onaj kamen ispod koga država ne sme da zaviri, da ne uznemiri
akrepe kojima je u mraku najlepše. Ovo što sledi je jednostavno nabrajanje
činjenica za koje mislim da su relevantne, od opisa događaja do naknadnih
saznanja o motivima i političkoj pozadini. Čitaoci će sami moći da izvuku
zaključke.

MESTO ZLOČINA BEOGRAD: Bomba (standardna "kašikara") eksplodirala je

u petnaest do tri izjutra 14. aprila ove godine, na simsu prozora sobe koja gleda
na ulicu i u kojoj supruga i ja spavamo. Reč je o duplom prozoru (stara gradnja)
sa relativno uskim drvenim oknima, koji se nalazi na nešto više od dva metra
iznad zemlje. Spoljne drvene roletne bile su spuštene dopola, a sa unutrašnje
strane su bili venecijaneri. Ovo objašnjava činjenicu da N.N. lice koje je
postavilo bombu nije pokušalo da je ubaci kroz prozor: postojala je verovatnoća
da se odbije o ram unutrašnjeg okvira i vrati nazad na ulicu. Zbog toga se
počinilac odlučio za dve kašikare, koje je, kako je policija ustanovila, spojio
lepljivom trakom i postavio na sims. Očigledno se dovoljno dobro razumeo u
ovaj tip bombe da bi znao da jedna neće automatski aktivirati drugu – zbog toga
je izvadio udarne igle iz obe. Na sreću, kašikara koja je eksplodirala izbacila je
detonator druge bombe iz ležišta, a telo odbacila dvadesetak metara dalje, do
susednog ulaza. Druga srećna okolnost je da su venecijaneri apsorbovali jedan
deo udarnog talasa i odbili ga prema ulici. I pored toga, soba u kojoj smo spavali
bila je zasuta srčom i šrapnelima koji su izbušili plafon i zidove, ali su mene i
suprugu, s obzirom na to da je krevet ispod nivoa prozora, promašili. Da je neko
od nas dvoje u tom trenutku stajao u sobi, verovatno ne bi preživeo; da su obe
bombe eksplodirale, kumulativni efekat bi bio dovoljan da u najmanju ruku
teško povredi oboje. Ovako, imali smo mnogo sreće, kao i naša
petnaestogodišnja ćerka koja se u trenutku eksplozije upravo vraćala kući sa
žurke (zvala nas je oko pola tri da javi da je krenula). Da se vratila malo ranije,
našla bi se u stanu u vreme eksplozije.

U ulici u kojoj stanujem nema bezbednosnih kamera, ali se u okolnim ulicama

nalaze banke, menjačnice i ambasade koje ih imaju. Policija je sve snimke
dobila i pregledala, ali na njima nije uočila nikog. "Kao da je duh prošao",
komentarisao je jedan inspektor, uz konstataciju da je počinilac, po svemu
sudeći, vodio računa da ne bude snimljen. Policija je, sem toga, razgovarala sa
komšijama u nekoliko blokova naokolo, ali niko ništa sumnjivo nije video ni
čuo. Rekonstrukcija bi izgledala otprilike ovako: počinilac je došao peške (auto
ne bi prošao nezapaženo u mojoj maloj ulici), izvukao udarne igle, postavio
bombe na sims i sklonio se u susedni ulaz da ga eksplozija ne bi zakačila, jer od
aktiviranja bombe do detonacije prođe samo tri do pet sekundi. Posle eksplozije
komšije su izašle na prozore, ali su gledale prema prozoru iz koga se pušilo, a
počinilac se mirno udaljio. S obzirom na to da je policija u roku od svega
desetak minuta blokirala kraj, verovatno su ga negde u blizini čekala kola.
Moram ovom prilikom da kažem da je policija stigla na poprište za manje od pet
minuta nakon poziva i da se ponašala krajnje korektno. Isto važi za direktora
MUP-a Miroslava Veljovića, koji mi je pomogao da brzo i bezbolno prođem
kroz proceduru davanja iskaza u gradskoj policiji. Nažalost, istraga je od tog
trenutka nadalje počela da se komplikuje.

ANASTASIJEVIĆ NA DVE LISTE: Vojislav Šešelj...

ŠKORPIONI I KOMŠIJE: Ohrabren burnom reakcijom javnosti i zaklinjanjem
političara da će se moj slučaj rešiti, nisam se mnogo interesovao za istražnu
proceduru – verovao sam, tada, da je najbolje da pustim ljude da rade na miru.
Prošlo je mesec dana dok mi nije skrenuta pažnja da je slučaj još u opštinskom
tužilaštvu (nadležnom za lakša krivična dela), te da je istraga poverena odeljenju
gradskog SUP-a koji se inače bavi podmetnutim požarima. Ovo je bilo u oštrom
neskladu sa tvrdnjama političara, pa i direktora Veljovića, da je u pitanju
pokušaj ubistva sa elementima terorizma. U međuvremenu, u štampi se pojavila
teza, zasnovana na neimenovanim policijskim izvorima, da se sumnja da sam
sam podmetnuo bombu kako bi, valjda, skrenuo pažnju na svoju malenkost.
Istovremeno, saznao sam da materijalni tragovi koji su nađeni na mestu zločina
najverovatnije neće moći da se koriste kao dokaz jer je neko zaboravio da
pošalje odgovarajući nalog laboratoriji – analize bez pratećih papira ne vrede na
sudu. Prošlo je gotovo tri meseca pre nego što je okružno tužilaštvo, nadležno za
teška krivična dela, preuzelo moj predmet i uključilo republički MUP u istragu. I
to sam saznao posredno, jer nakon inicijalnih razgovora u prvih nekoliko dana
niko nije našao za shodno da sa mnom službeno razgovara.

...i Jovica Stanišić

Iz novina sam saznao da je policija privela grupu "Škorpiona", paravojne
jedinice iz okoline Šida, na informativni razgovor, ali da su svi ubrzo pušteni.
Na "Škorpione" se sumnjalo jer sam u više navrata o njima pisao, a dva dana pre
eksplozije sam na Radiju B92 kritikovao blage presude grupe "Škorpiona" zbog
ubistva šestorice Bošnjaka iz Srebrenice. Inače, bio sam od početka blago
rezervisan prema mogućnosti da su ljudi iz ove jedinice potegli iz Šida u
Beograd da mi se svete zbog jednog radijskog komentara; drugi su o njima još
gore govorili i pisali. Čak su napisali dirljivo pismo šefici Fonda za humanitarno
pravo Nataši Kandić u kome ogorčeno poriču svoje učešće u atentatu: "Draga
Nataša, vi nas bar poznajete, nismo mi..." Sklon sam da im, bar u ovom slučaju,
verujem.

Dva ili tri meseca posle eksplozije, komšije koje žive nekoliko ulica od mene
ispričale su mi da ih je posetila policija da ih pita da li su nešto videli ili čuli one
noći. Kada su rekli da nisu, bili su zamoljeni da dođu u policiju i o tome daju
pismeni iskaz, a kada su pitali čemu sve to, rečeno im je da se svaki takav iskaz
boduje, a policajcima se na osnovu tih bodova vrednuje radni učinak. Ovoga
sam se prisetio onomad kad je ministar Jočić izjavio da je u mom slučaju
ispitano preko šesto svedoka – to su, dakle, dvadeset "Škorpiona" i 580 komšija.
Sve u svemu, ukupno 1800 bodova.

ŠEŠELJEVA LISTA: Sada je vreme da pređem na ono o čemu sam dosad, u

interesu istrage ćutao. Naime, još prošle godine sam iz Haškog suda bio
upozoren da je lider Radikala Vojislav Šešelj sastavio nekakav spisak
potencijalnih svedoka koje bi trebalo eliminisati ili zastrašiti, te da sam na tom
spisku i ja. Spisak je poslao u Beograd po svojoj supruzi Jadranki, pa joj je
nakon što je to otkriveno jedno vreme bilo zabranjeno da posećuje muža. Razlog
zbog koga sam se našao na spisku jeste moje svedočenje protiv Slobodana
Miloševića 2002. godine, iz koga je deo koji se odnosi na Šešelja tužilaštvo
uvrstilo u dokaze protiv vojvode. Taj deo će na sudu biti podnesen u pisanoj
formi – dakle, tužilaštvo me ne zove kao svedoka – ali Šešelj ima pravo da traži
da me unakrsno ispita, te da se dokaz odbaci ako se ne pojavim na sudu ili ako
mi se, ne daj bože, nešto desi. Inače, Šešelj je pre nekoliko meseci na statusnoj
konferenciji tražio od suda da iz dokaznog postupka izbaci tri pisana iskaza čiji
su autori u međuvremenu preminuli. Zamalo da ja budem četvrti.

Postoje još dve okolnosti koje ukazuju na izvesnu nezdravu opsednutost radikala
mojom malenkošću. Još pre tri godine, gensek SRS-a Aleksandar Vučić održao
je konferenciju za novinare koju je u celosti posvetio meni i kolegi Jovanu
Duloviću, i pritom delio neke pisane materijale koji je trebalo da nas razobliče
kao moralne ništarije i strane plaćenike. Ti materijali su mu, sudeći po formatu,
stilu i žargonu, bili dostavljeni iz Bezbednosno-informativne agencije, što s
obzirom na duboke i razgranate veze radikala i tajne policije ne bi nikog smelo
da iznenadi. Druga okolnost je da je u svojoj knjizi Đavolov šegrt – Zločinački
papa Jovan Pavle drugi iz 2006. Šešelj posvetio gotovo sto trideset strana (od
ukupno hiljadu) mojoj ličnosti, iznova me razobličujući kao izdajnika i
"beogradskog ćoškaroša".

U vreme kada sam dobio upozorenje iz Haga nisam ga preterano ozbiljno

shvatio, ali sam posle eksplozije ukazao policiji na gore navedene okolnosti.
Saosećajno su me gledali, ali koliko sam mogao da primetim, nisu ništa zapisali.
Takođe sam im rekao nešto što sam saznao od izvora koji ovde ne mogu da
imenujem – a to je da je Šešeljev spisak predat u ruke izvesnoj Šešelju bliskoj
osobi sa dobrim vezama u podzemlju. Reč je o čoveku koji je odavno trebalo da
ode na izdržavanje zatvorske kazne, ali mu se ona iz nekih razloga već ko zna
koji put odlaže. Ime te osobe sam u neformalnom razgovoru saopštio i zameniku
okružnog tužioca koji je nadležan za moj slučaj. I on me je saosećajno gledao.

JOVIČINA LISTA: Početkom ovog meseca saznao sam još nešto, i kako to
saznanje dosad nisam podelio sa policijom, koristim ovu priliku da to
učinim. Naime, ponovo su me potražili ljudi iz Tribunala i saopštili mi svoju
želju da me vide u Hagu kao svedoka protiv – Jovice Stanišića. Bio sam
iznenađen jer Stanišića nikada nisam upoznao, a sve što o njemu znam sam
odavno napisao u tekstovima za "Vreme". Bio sam još više iznenađen kada su
mi rekli da sam na listu svedoka stavljen pre šest meseci (2. aprila) i da je taj
spisak još tada dostavljen Stanišićevim braniocima. Na moje pitanje zašto i
mene nisu obavestili, dobio sam odgovor da su zaboravili, "jer je u Tribunalu
velika fluktuacija kadrova". Pitao sam gospodu iz Tribunala i da li imaju boljih
svedoka od mene, a rečeno mi je da tu postoji problem, jer je nekoliko ljudi sa te
liste naprasno preminulo, dok su drugi odbili da svedoče ili su promenili iskaz.

Bio sam, priznajem, prilično šokiran ovako nehajnim odnosom Tribunala, čiji
sam rad dugo podržavao, prema svedocima uopšte, a prema meni posebno.
Zamolio sam tužioce što sam uljudnije mogao da me izbrišu sa te liste i da o
tome uredno obaveste Stanišićeve advokate. Rekli su da će to učiniti, ali ukoliko
nisu, da kažem još jednom svima zainteresovanima: neću svedočiti protiv
Stanišića ni u kom slučaju, a neću ni protiv Šešelja ukoliko me sud ne pozove na
zahtev odbrane (tu mi sleduje obavezujući sudski poziv).

Moram još jednom da naglasim da su sve što sam gore izneo činjenice, ali da se
ne usuđujem da na osnovu njih tvrdim da Vojislav Šešelj i/ili Jovica Stanišić
imaju bilo kakve veze sa bombom na mom prozoru. Optužujem, međutim,
organe otkrivanja i gonjenja da nisu smogli volje i hrabrosti da otklone opasnost
za mene i moju porodicu. Priznajem da sam bio neprijatno iznenađen nedavnom
izjavom ministra Jočića da će moj slučaj teško biti rešen "jer nije lako otkriti
nešto za šta nema povoda". Ovim je ministar celu priču sveo na nivo više sile,
takoreći elementarne nepogode.

ODLOŽENO DEJSTVO: Rekao sam na početku ovog teksta da je bomba, iako

nije postigla cilj, ostavila trajne posledice na moj život i rad. Kao novinar
štampanog medija, dugo sam imao privilegiju da moj lik bude neprepoznatljiv
širokim narodnim masama. To se unekoliko promenilo nakon što sam javno
svedočio protiv Miloševića i počeo da gostujem u televizijskim emisijama, ali je
sada postalo gotovo nepodnošljivo. Jednostavno, slava koju mi je donela bomba
(a ne, nažalost, moji tekstovi) otežava mi normalan novinarski rad. Kada uđem u
neku prostoriju, čini mi se da svi bulje u mene, a ponekad mi iza leđa dobace
"Pazi, bomba!" Dosadilo mi je da me prijatelji i poznanici pozdravljaju sa "Šta
je, još si živ?", mada znam da ne misle ništa loše. Voleo bih da opet budem
anoniman, bar malo, ali znam da je to nemoguće. Moja supruga i kćer takođe
moraju da se nose sa teretom neželjene slave, mada je za razliku od mene ničim
nisu zaslužili.
Siguran sam, međutim, da bi se duhovi malo smirili ako bi, nekim čudom,
vinovnici atentata bili otkriveni. U to čudo sve manje verujem, kao što gubim
nadu da će biti otkrivene ubice Slavka Ćuruvije, Milana Pantića, ili bilo kog
drugog novinara ili građanina koji se nađe na putu nekom moćnom, a
beskrupuloznom.

Na kraju, želim da poručim još nešto: nemam nameru da menjam posao, da se

selim na drugu adresu ili na viši sprat, niti da od svog stana pravim bunker.
Neću unajmiti lično obezbeđenje, niti ću ga tražiti od policije, ali ću insistirati da
me čuvaju od baraba i kriminalaca, kao i svakog drugog. U mom slučaju se nisu
baš pokazali.

I još nešto: u jednom kratkom periodu posle bombe, dok su pljuštale izjave
političkih lidera o tome kako je to što se desilo neprihvatljivo, kako će insistirati
da se to rasvetli, kako je to napad na državu i na ustavni poredak, ponadao sam
se, priznajem, da moj slučaj prestavlja šansu da se razgrne politički mrak iz koga
sedam godina nakon 5. oktobra nismo uspeli da se iščupamo. Sada vidim da sam
bio naivan; nove šanse, nažalost, tek slede.

Vreme
Pretraži
Pretraži
POČETNAPRODAJAMARKETINGREDAKCIJAARHIVA
PROJEKTI
Ulogujte sePretplatite se
<< VREME | BR 650 | 18. JUN 2003.
EKSKLUZIVNO >
Dokumenti o nastanku imperije Pinkadejan anastasijević NIZ DOKUMENATA
ČIJE IZVODE OBJAVLJUJEMO SVEDOČI O TOME KAKO JE RTS BIO
PRINUĐEN DA PREPUSTI PINKU OGROMAN PAKET OBJEKATA,
OPREME I USLUGA, UZ MINIMALNU NADOKNADU. RAZGRADNJA
RTS-A U KORIST IZGRADNJE PINKA POČELA JE ZA VREME
DIREKTORSKOG MANDATA MILORADA VUČELIĆA, A NASTAVILA
SE POD RUKOVODSTVOM DRAGOLJUBA MILANOVIĆA. U
DOKUMENTIMA KOJI SE NALAZE U POSEDU "VREMENA" JASNO SE
VIDI KAKO JE OVA OPERACIJA IZVEDENA
Za nepunih devet godina svog postojanja, RTV Pink je postao najdominantnija
televizijska kuća u celoj bivšoj Jugoslaviji. Pink ima ogranke koji emituju
posebne programe u Crnoj Gori i Bosni; satelitsko-kablovska verzija, pod
imenom Pink Plus, gleda se svuda gde ima "naših", od Pariza do Beča i od
Maribora do Geteborga. Signal Pinka pokriva čitavu teritoriju Srbije i navodno
je najgledanija televizija u zemlji. Po prihodu od reklama svakako je najjača
televizija, a postaće još jača ako od Saveta za radio-difuziju, o kome se ovih
dana raspravlja u Skupštini Srbije, dobije nacionalnu frekvenciju.

Nasuprot Pinku, državna Radio-televizija Srbije je već godinama u stanju

opadanja. Decenija i po služenja Slobodanu Miloševiću srozala joj je ugled i
ostavila višak nekvalitetnih kadrova, a manjak opreme i novca za proizvodnju
kvalitetnog programa. Problem naplate pretplate nije rešen i ne zna se kad će i
kako će. Uz to, RTS će najverovatnije morati da se liši jednog od svoja tri
kanala sa nacionalnom frekvencijom i da se pomiri sa statusom siromašne
televizije u siromašnoj zemlji.

Sve ovo moglo bi da služi kao školski primer nadmoćnosti privatničkog

preduzetničkog duha koji oteletvoruje Pink, nad neefikasnom, birokratizovanom
državnom firmom kakva je RTS. Na kraju krajeva, reći će neko, to je
kapitalizam i za to smo se borili. Problem je u tome što sadašnje stanje nije
posledica uticaja nevidljive ruke tržišta, nego pljačke. Niz dokumenata čije
izvode objavljujemo svedoči o tome kako je RTS bio prinuđen da prepusti Pinku
ogroman paket objekata, opreme i usluga, uz minimalnu nadoknadu. Razgradnja
RTS-a u korist izgradnje Pinka počela je za vreme direktorskog mandata
Milorada Vučelića, a nastavila se pod rukovodstvom Dragoljuba Milanovića. U
dokumentima koji se nalaze u posedu "Vremena" jasno se vidi kako je ova
operacija izvedena.

UGOVOR O PljAČKI: Godine 1994, kada je Željko Mitrović u Zemunu

osnovao televiziju pod imenom Pink International Company, važio je zakon po
kome se radiotelevizijske frekvencije mogu dobiti samo na osnovu javnog
konkursa, osim ukoliko nisu u funkciji radiodifuzne delatnosti RTS-a. Zato je
prvi korak Željka Mitrovića bio zaobilaženje javnog konkursa putem ugovora o
poslovno-tehničkoj saradnji sa RTS-om, odnosno s njenim direktorom
Vučelićem. Ugovor je potpisan 5. avgusta 1994, malo više od mesec dana pre
nego što je Pink počeo sa emitovanjem. Taj ugovor ima četrnaest članova i rok
važenja od deset godina, što znači da je na snazi i danas.
Na prvi pogled, stiče se utisak da je ugovor povoljan za RTS, jer mnogi članovi
počinju navođenjem obaveza Pink prema državnoj televizijskoj kući. Prema
članu 2, na primer, Pink ustupa RTS-u svoj studio u Zmaj Jovinoj ulici u
Zemunu "u trajanju od 200 sati mesečno bez ikakve nadoknade", uz to idu
kapaciteti Pinkovog televizijskog centra u trajanju od 100 sati mesečno, takođe
bez naknade, a Pink se na kraju obavezuje da "obezbedi adekvatnu studijsku i
tehničku opremu uz saglasnost RTS-a". U članu 3 Pink se obavezuje da izgradi
predajnik minimalne snage od 5 KW, navodno opet za potrebe RTS-a, a u članu
4 Pink pristaje da na radiju i televiziji dva puta nedeljno reklamira proizvode
izdavačke delatnosti RTS-a (ma šta to značilo).

Međutim, kada se pogledaju članovi koji govore šta RTS za uzvrat treba da učini
Pinku, vidi se da je ugovor štetan za državnu televiziju. Naime, u članu 6 RTS se
obavezuje da podnese zahtev za dodelu jedne FM radio-frekvencije (91,3 MHz)
i jednog (57-og) TV kanala, koji bi RTS i Pink ko bajagi zajednički koristili. U
praksi, i radio i televizijski kanal koristio je isključivo Pink, a priča o
zajedničkom korišćenju postojala je isključivo radi izvrdavanja zakona. Dalje,
RTS pristaje da Pinku "u zavisnosti od svojih kapaciteta" pruži "svu stručnu i
kadrovsku pomoć", a to se odnosi i na stvaranje "tehničkih i drugih uslova da
Pink Company može samostalno proizvoditi i emitovati program na području
grada Beograda" (član 6). Upravo je zahvaljujući ovom članu omogućen
značajan odliv opreme i sposobnih tehničkih kadrova iz državne televizije. U
zamenu za sve to, Mitrović je uložio samo par sati dnevno studijskog vremena i
nešto vremena za reklame, ali, kao što ćemo videti, ni te minimalne obaveze nije
ispoštovao.

Posebno su zanimljivi članovi 7 i 11 pomenutog ugovora, jer u njima jasno piše

da će Pink "preuzimati i prenositi informativno političke i druge sadržaje iz
programa RTS-a kada su hitne prirode", te da "neće emitovati emisije
informativno-političkog karaktera bez saglasnosti RTS-a". Pošto nema dokaza
da je iz RTS-a ikada stigla saglasnost za emitovanje programa kao što su "Info
top" i "Klopka", izlazi da Pink svakodnevno krši ovaj ugovor. Još jedna
osobenost ugovora je neuobičajeno dug period raskida – minimum dve godine –
u slučaju da ga jedna od strana prekrši. Tokom te dve godine, kaže član 10,
oštećena strana dužna je da poštuje ugovor kao da je sve u redu.

TRI ANEKSA I SAHRANA: Iste godine (1994) Mitrović i Vučelić su potpisali

prvi aneks ugovora, kojim se RTS obavezuje da za potrebe Pinka obezbedi još
jedan radio i jedan televizijski kanal (34) sa pozicije Iriški venac. Isti aneks
predviđa da će prvobitni ugovor nakon isteka roka od deset godina biti
automatski produžen za još jednu deceniju. Jedino što RTS dobija za uzvrat je
načelno obećanje Pinka da će državnoj televiziji bez naknade ustupiti licencna i
TV prava na filmove i serije. Zanimljivo je da RTS u tom aneksu traži od Pinka
"kadrovske i tehničke kapacitete za prevođenje i titlovanje filmova i serija", što
znači da je najveći deo tih kapaciteta već dotad bio ustupljen Mitroviću.

I drugi aneks ugovora potpisan je za Vučelićevog vakta, ali godinu dana kasnije,
u junu 1995. Aneks predviđa da RTS ustupi Pinku još dve televizijske
frekvencije (lokacije Vodotoranj Košutnjak i Stojčino brdo) i promenu već
dodeljenih kanala na lokacijama Iriški venac i Ušće. Ovoga puta više nema
govora o bilo kakvom zajedničkom programu Pinka i RTS-a, već se jasno kaže
da će Pink "sve frekvencije dodeljene na osnovu ugovora i aneksa koristiti
isključivo za emitovanje sopstvenog programa", a zatim da je RTS saglasan da
Pink preuzme i sva ostala prava na te frekvencije "ukoliko to zakonski propisi
omoguće". "Ukoliko Pink Company postane jedini nosilac prava korišćenja
frekvencija... RTS je dužan da bez naknade omogući Pink Company smeštaj
emisione opreme i emitovanje programa" (član 2 aneksa). Sem toga, dvogodišnji
period raskida iz ugovora produžava se na 36 meseci, a ugovorne strane se
obavezuju da neće pokušati da raskinu ugovor najmanje pet godina, počevši od
dana potpisivanja aneksa. Za uzvrat, Pink se obavezuje da izgradi "emisioni
objekat površine do 100 kvadratnih metara sa odgovarajućim instalacijama",
opet ko bajagi za zajedničke potrebe Pinka i RTS-a. Ovaj objekat, međutim,
nikada nije izgrađen.

Umesto toga, Željko Mitrović početkom 1996, nakon Vučelićevog smenjivanja

sa položaja generalnog direktora RTS-a, potpisuje novi aneks sa novim
direktorom Dragoljubom Milanovićem. Trećim aneksom RTS se odriče svih
ranijih zahteva predviđenih ugovorom i ranijim aneksima, uključujući i obavezu
da Pink izgradi pomenuti emisioni objekat. Umesto toga, kaže se u prvom članu
aneksa broj 3, Pink će RTS-u isplatiti ukupno milion ondašnjih dinara (kurs je
tada bio 3,3 dinara za nemačku marku), odnosno današnjih 165.000 evra u deset
mesečnih rata. Isplatom poslednje rate, kaže se u aneksu, "Pink Company je
izvršio u celosti sve svoje obaveze prema RTS-u predviđene odredbama
osnovnog ugovora i aneksima". Za uzvrat, RTS pristaje da ustupi Pinku čitav niz
dodatnih kanala (lokacije Subotica, Gučevo, Rudnik, Crni vrh, Goč i Jastrebac).
Gotovo patetično deluje član 4, po kome se Pink obavezuje da plaća benzin za
agregate i struju za predajnike koje je na ovaj način dobio od RTS-a, u iznosu od
5000 dinara (oko 750 evra) mesečno. Za svaki slučaj, član 5 aneksa predviđa da
RTS nadoknadi Pinku svu štetu ukoliko se ugovor "iz bilo kog razloga" ne
sprovede u potpunosti. O eventualnoj naknadi štete koju pretrpi RTS nema ni
reči.

LEŠINARENjE: Trećim aneksom je velika pljačka RTS-a gotovo zaključena, s

tim što je Milanović neposredno pred rat doneo ukaze kojima Pinku dodeljuje
još tri predajnika (Jastrebac, Plačkovica i Goleš, 1. februar 1999), a neposredno
posle rata još dva (Fruška gora i Rudnik, 23. jun 1999). Zanimljivo je da se u
potonjem ukazu kaže da će predajnik na Rudniku biti izgrađen "zajedno sa RTS-
om i MUP-om Republike Srbije", što znači da je Mitrović uspeo da u svoja kola
upregne i policiju.

Posle svega navedenog vidi se da je državna televizija, koju su građani

decenijama finansirali kroz budžet i kroz pretplatu, tokom šestogodišnjeg
perioda pljačkana od strane jedne parazitske firme, koja je stalno tražila sve više,
a davala sve manje. Nije, međutim, jasno zašto iz RTS-a nakon smene
Miloševića nikada nije došao nijedan zahtev za raskid štetnog ugovora niti su
zbog zaključivanja istog pokrenute krivične prijave protiv bivših direktora. Nije
jasno ni koliko je objekata i opreme bez naknade otuđeno na osnovu famoznog
člana 6 niti da li je Pink ikada platio onih milion dinara iz aneksa 3.

Ostaje da se provere i neki drugi aspekti poslovanja najgledanije televizije u

Srbiji. Na primer, bilo bi interesantno znati kako je i kad Radio Pingvin (osnivač
Radojica Nikčević ubijen, poslednji poznati vlasnik Željko Ražnatović Arkan
takođe ubijen) prešao u vlasništvo Pinka. Još zanimljivije bi bilo znati da li Pink
plaća porez na prihode od satelitskog programa za inostranstvo i na reklame koje
ubira od toga. O onoj zgradi na Dedinju da i ne govorimo.

Istini za volju, Željko Mitrović nije jedini koji je napravio televiziju

kanibalizacijom RTS-a: po sličnom obrascu radili su i Košava, Palma, Ju info i
još neki, o čemu će biti reči u narednim brojevima. Međutim, Mitrović je uzeo
najviše, i bio bi red da za to prvi odgovara, zajedno sa partnerima Vučelićem i
Milanovićem. Naravno, sve to pod uslovom da postoji minimum volje da se
zakon sprovede, u vezi s čim se poslednjih meseci gomilaju ozbiljne sumnje.