КЕН ЛОУЧ

Кен Лоуч Ханеке на Канском фестивалу.

Датум рођења 17. јун 1936. (84 год.)
Место рођења Нанитон  Енглеска
IMDb веза
Кен Лоуч (енгл. Kenneth "Ken" Loach; Нанитон, 17. јун 1936) је британски телевизијски редитељ
и сценариста. Потиче из радничке породице. Студирао је права и током студија је почео да се
бави позориштем, а режијом на телевизији шездесетих година 20. века. Првобитно је радио-
репортаже, а касније ТВ драме и ТВ филмове. Заједно са Тонијем Гарнетом је допринео настанку
докудраме, комбинацијом италијанског неореализма (аутентичне локације, непрофесионални
глумци) и француског новог таласа (елипсе, нарушени наративни след). Ове драме су се бавиле
актуелним социјалним и политичким питањима. Кен Лоуч је политички активиста и левичар.
Његови филмови су освојили бројне номинације и награде на свим већим међународним
филмским фестивалима, укључујући Кан, Венецију и Берлин, као и британску награду БАФТА.
ФИЛМСКЕ РЕЖИЈЕ
Филмови које је режирао Кен Лоуч
Год. Назив Жанр Награда
1990. Скривени план награда жирија на канском фестивалу
1991. Риф-Раф Награда критике у Кану
1993. Кишно камење специјална награда жирија у Кану
1995. Земља и слобода награда критике у Кану
2002. Слатких шеснаест
2006. Ветар који њише јечам Златна палма
2009. Тражећи Ерика
2012. Анђеоска деоба награда жирија у Кану
predstavljamo vam u prevodu video-film o snimanju filma Kena Louča “Zemlja i sloboda”, o antifašističkom
španskom revolucionarnom ratu, o antifašizmu pre Jalte. Posvećen je oživljavanju kroz uživljavanje svih,
uključujući i nas koji/e gledamo i tu nam je
mesto.
Louč: Mislim da je ovo najvažnija priča
dvadesetog veka. Postojala je ta velika sila koja
je mogla promeniti svet, a onda je skrenuta s
puta, gurnuta u zapećak, zataškana, zatrta,
sterana u ćošak. Priča o Španiji prikazuje ovo
iskustvo veoma jasno, kristalizuje ga.
Film je snimljen po knjizi Džordža Orvela
“Kataloniji u čast”.
Orvel: Sjećam se da sam jednom rekao Arthuru
Koestleru: “Povijest je stala 1936.” On je kimnuo
glavom, razumjevši me odmah. Obojica smo
mislili na totalitarizam uopće, ali određenije na
španjolski građanski rat.

BBC 2 na terenu s Ken Loučem, dok snima čuveni film “Zemlja i sloboda”

Louč na setu – rad na “Zemlji i slobodi”

Draga Kit,
Evo, stigao sam. Bilo je čupavo, more nemirno, jedva sam dočekao da se iskrcam s broda. Zahvalan sam tipu koji
me je prošvercovao ovamo, zahvaljujući njemu sam stigao u jednom komadu, skroz bezbedan. Onda sam
propustio nekoliko kamiona koji su išli ka granici. Morao sam da pešačim miljama, sve uzbrdo. Sada su mi cokule
u raspadu. Noću sam se prošunjao preko granice. Bez pasoša. Umro sam od straha, ali sam uspeo. Sada sam u
Španiji. Nadam se da si ti dobro. Kasnije ću ti još pisati. Voli te Dejvid .
Louč – “Svaki film raste iz pepela prošlog, i kod svakog se trudim da bude još bolji. Mislim da je svaki novi posao
sličan praznom listu papira, ali mu ne pristupam prazne glave – prazan list papira mi omogućava da stvaram
materijal koji diktira vlastitu formu, strukturu i metod.”
Na setu, tokom snimanja:
Louč – “Dobro, hvala.”
Neko: “U redu.”
Džim Alen, scenarista – “Španski građanski rat poslednja je od velikih borbi za ideale. Kada su u julu 1936.
Frankovi generali koje su podržali Hitler i Musolini napali demokratski izabranu republičku vladu u ime španskog
naroda, za pobornike Republike sahranjene na ovom groblju odgovor je bio jasan i nedvosmislen. Radilo se o borbi
dobra protiv zla, demokratije protiv fašizma. Republika je, međutim, bila izolovana. Bilo joj je uskraćeno oružje, pre
svega zbog embarga koji su zaveli Britanija i Francuska. Zato su se tu sjatili dobrovoljci, intelektualcu i radnici iz
celog sveta. Prešli su okeane, pregazili Pirineje kako bi život položili u odbranu Republike i borbu protiv fašizma.
Fašizam danas opet diže glavu. Zveri su opet na ulici. Svakodnevno se dešavaju napadi na etničke manjine,
prisutan je rastući antisemitizam, fašistički političari ulaze u skupštine, kandidati nacističkih partija učestvuju na
izborima u Engleskoj. Stoga Ken i ja smatramo da je ovaj film aktuelan. Odražava zbivanja u svetu u kom danas
živimo.
Ovo je grupa mladih ljudi koji su oformili zajednicu naroda – imamo Nemca, Italijana, Amerikanca, Britanca… Tu je
i momak iz Liverpula, Dejvid, dvadesetak mu je godina. Prilično je naivan. Njegova predstava dobrih i loših
momaka izuzetno je pojednostavljena. Stupa u vezu s mladom Španjolkom Blankom i proživljava iskustva koja kod
gledalaca bude znatiželju.”
Endi Durgan, istoričar-savetnik – Godine 1936. mlada i nejaka španska demokratija suočava se s pretnjom starih,
tradicionalnih grupacija, pre svega s vojskom, ali i s crkvom, zemljoposednicima i ostalima koji ustaju protiv vlade u
nastojanju da je obore i uspostave diktaturu. Strana koja brani Republiku je podeljena na one koji zastupaju
običnu, liberalnu demokratiju i onih koji kažu: “Ne, mi se ovde borimo za novi svet; ne borimo se samo za
demokratiju, dižemo revoluciju.” To su bili anarhisti, CNT i još jedna mala partija, POUM, koja je u središtu
Kenovog filma.”
Ian Hart (Dejvid) – “Pripadnici POUM-a su autsajderi, ljudi koji su kad je sve počelo stajali na pravoj strani. Kako je
Komunistička partija želela da izmanipuliše vladu i dođe na vlast, POUM je morao biti žrtvovan. Tako da su
Pumovci bili dobri momci kojima je zariven nož u leđa.
Louč – “Mislim da je ovo najvažnija priča dvadesetog veka. Postojala je ta velika sila koja je mogla promeniti svet,
a onda je skrenuta s puta, gurnuta u zapećak, zataškana, zatrta, sterana u ćošak. Priča o Španiji prikazuje ovo
iskustvo veoma jasno, kristalizuje ga. U ovom veku bilo je više sjajnih mogućnosti da narod zavlada svetom, a ovo
je bila jedna od tih mogućnosti. Priča o tome zašto je ta mogućnost ostala neostvarena je zanimljiva, izvanredna i
poznata malom broju ljudi – priča o onima koji su otišli u borbu i bili prodati. Nezanimljivo bi bilo jednostavno snimiti
film u kom su fašisti loši momci, a svi ostali su dobri, to bi bilo prelako. Pritom bi stvarnost ostala skrivena, ono zlo
koje je postojalo na strani Republike, što je bila tragedija.”
Draga Kit,
Sada sam vojnik POUM-ove milicije. Ima nas svakakvih, sa svih strana, ima i žena. Reci Frenku da ću im se
pridružiti čim se ovde završi žurka. Ionako nema razlike, dokle god se borimo protiv fašizma. Kit, nema šale. Voleo
bih da si ovde, da vidiš ulice pune muškaraca i žena koji kliču i pevaju. Ovo je revolucija i ponosan sam što u njoj
učestvujem. Kao dah svežeg vazduha.
Louč – “Dobro, u redu. Dobro je.”
Rebeka Obrajen, producentkinja – “Mislim da Ken i Džim već decenijama žele da snime ovaj film. Mislim da im je
bio na umu najmanje deceniju. Scenario je imao mnogo verzija. Na primer, najpre nije bilo milicije, samo Dejvid i
još nekoliko likova. Onda smo shvatili da Ken najbolje radi s grupom ljudi i da nam je ovo zlatna prilika da spojimo
različite nacije i sastavimo tim boraca koji će se za nas boriti na platnu i kroz koje ćemo ispričati priču.”
Džim Alen, scenarista – “Ken je uključen u rad na svakom koraku. Razgovarali smo o filmu, ja bih pisao, on bi
došao do mene u Mančester pa bismo seli i počeli da kružimo oko priče, njuškamo i prepiremo se. Ako ne bi bilo
po mom, vadio sam svoje veštačke zube i spuštao ih na sto, od čega njemu pripadne muka, oči mu se zamagle. Ali
i Ken i ja ćemo se saglasiti samo s onim u šta verujemo.”
Louč – “Režiser je kao dirigent, mora da usmeri svačije misli na istu stvar; ako je scenario dobar i ako ja radim
kako treba, onda će svi postupati baš onako kako scenario zahteva.”
Ian Hart (Dejvid) – “Metod Kena Louča je da snimi scenu i glumcima ne kaže ništa; ne angažuje mnogo glumaca
jer unose pometnju i… to je to, više-manje.”
Tom Gilroj (Lorens) – “I da ih ne smesti u prikolice kako se ne bi tu zavukli i odmarali se.
Ian Hart (David) – “Ako se snima film o zatvoru, boravi se u zatvoru.”
Tom Gilroj (Lorens) – “Tačno tako.”
Ian Hart (Dejvid) – “Tamo već imaju krevete, tri obroka dnevno…”
Ouen Mekarti (Kugan) – “Zanimljivo je napraviti korak unazad i gledati kako razmišlja…sve se vidi, vidi se kako
posmatra iza kamere. On zna nešto što mi ne znamo, verovatno jer ima scenario, za razliku od nas.”
Ian Hart (Dejvid) – “Ako i dobijemo scenario, to je samo dan unapred i pritom različite stranice. Neko će dobiti dve
strane dijaloga u kom učestvujem, ali ja neću, jer to za mene treba da bude iznenađenje. “
Frederik Pjero (Bernar) – “Ponekad je to tajanstvena, čudna bela stranica…”
Pol Laverti (Džimi) – “Prazna strana?”
Frederik Pjero (Bernar) – “Prazna strana. Pretpostavljam da ostave praznu stranu kako bi sakrili šta se desi na
kraju. On ima veoma preciznu zamisao o tome šta bi moglo da se desi, ali je to, pretpostavljam, podložno
promeni.”
Rozana Pastor (Blanka) – “Jedino što sam znala pre početka snimanja bilo je da ću imati ljubavnika, Irca, to je sve
što sam znala. Sve što mi je Ken rekao.”
Isiar Bolen (Maite) – “Potpisali smo ugovor, tako da znamo koliko ćemo dana ovde provesti, ali čak ni to ne znamo
zasigurno. Ne znam šta će se desiti sa mnom, hoću li poginuti ili ću živa izaći iz rovova… nemam pojma.”
Rebeka Obrajen (producentkinja) – Ken radi s dugim objektivima, drži rastojanje i ne dopušta ostalima iz ekipe da
mu se približe dok radi, iako to nije uvek moguće. Želi da se ljudi koje snima opuste, osete kao da su u stvarnoj
situaciji. Mislim da bi, u savršenom svetu, Ken najviše voleo da dok snima nema nikog u blizini, i da glumci film
jednostavno žive.”
Isiar Bolen (Maite) – “Gledam na njega kao na mađioničara. Okupio je ovu sjajnu grupu ljudi koji neverovatno
dobro sarađuju. Ponekad naš odnos nadraste onaj u filmu, među nama postoji jaka veza, kao i među pripadnicima
milicije. A on… on je zaista kao božanstvo. Sve vreme nas posmatra. Mislim da hvata beleške.”
Mark Martinez (Vidal) – “Kakav je Ken? Pre svega, imamo sreće što postoje ljudi kao on, posebno u svetu filma i
televizije, koji imaju hrabrosti da snime ovakav film. Niko u Španiji ne bi se odvažio na išta slično, ili malo ko.”
Tom Gilroj (Lorens) – “On je čovek kome je mnogo stalo, koji radi više od ikog drugog. Mi radimo četrnaest sati
dnevno, a on dvadeset. Kad vidite nekog ko jede iste splačine kao i vi i radi ono u šta istinski veruje, lako vam je da
se dodatno potrudite.”
Isiar Bolen (Maite) – “Imali smo scenografiju za veliku bitku i svi smo znali da će neko poginuti, granate su bile
spremne, i svi smo se uplašili jer niko nije želeo da pogine, to je značilo da će napustiti film. Ali niko nije rekao: “Ne
želim da napustim film”, svi su govorili: “Ne želim da umrem.” Iskreno govoreći, raznežila sam se slušajući ljude
kako govore: “Ne želim da umrem. Plašim se da ću umreti.” To je neverovatno.”
Scena iz filma:
Dejvid – “Blanka, hoću da znaš koliko mi je žao zbog onog što se desilo. Trebalo je da zapucam, ali nisam, ubili su
ga i to je to. Bio je dobar čovek, bio je hrabar čovek. Svima će nam nedostajati.”
Blanka – “Znam.”
Španski borac: “Drugovi! Naše drugove ubili su fašisti jer su bili radnici i borili se za isto što i mi, za revoluciju.”
Louč – “Mi smo, na neki način, nekoliko koraka iza ondašnje Španije, u kojoj su ljudi marširali i gde je postojala
mogućnost promene. Mi danas ne vidimo tu mogućnost. Zato za početak treba oživeti taj osećaj moći, osećaj
snage i poverenja. Moramo pokazati da promena jeste moguća. Da ljudi imaju snage da je sprovedu. No to je
dugačak proces, jer je levica pretrpela brojne poraze. Političke partije na vlasti tvrde da je tržište jedini progresivni
mehanizam i da je istoriji došao kraj. Izboriti se za druge ideje, obelodaniti da tržište zapravo uvek vodi masovnoj
nezaposlenosti, eksploataciji i ratu, a da vrednosti kolektivnog delovanja vode zadovoljavanju potreba i stvaranju
tolerantnijeg, manje neprijateljski nastrojenog sveta… izboriti se za to je danas veoma teško.”
Louč – “Da bismo imali dobru sliku, tokom snimanja ćemo možda morati da ponekog pomerimo malo ulevo ili malo
udesno.”
Džim Alen, scenarista – “Ken je izuzetak. Većina režisera osvoji nekoliko nagrada i odjuri u Ameriku, a njihov
idealizam ode za njima i nestane. On je sačuvao svoju viziju, svoju veliku i strasnu brigu. On nije kao neki gostujući
antropolog. Odlazi s brigom šta se tamo zbiva. Poistovećuje se, saživljava se s ljudima i to se prepoznaje u
njegovim filmovima.”
Louč – “Dobro, pristupaš miliciji i prvi put si u toj sobi, gledaš slike i knjige, osvrćeš se unaokolo.”
Louč – “U kinematografiji moramo razviti novu struju, a to se ne može izvesti s po jednim filmom koji se pojavi na
svakih nekoliko meseci, jer će ti filmovi uvek ostati van mejnstrima. Sve se, ipak, svodi na pričanje dobre priče.
Priče za koju u svojim kostima osećate da je zaista pristupačna, nije komplikovana, zabavna je i tužna, tragična,
dirljiva, puna energije, sve to odjednom. Ako je ispričate na malo drugačiji način, ako je ono što radite drugačije od
uobičajenog, onda film neće biti komercijalan. Jednom kad tržište u toj meri izjednači proizvode, veoma je teško
progovoriti drugačijim glasom. U ovom slučaju, veoma je bitno da su ljudi znali za šta se bore, zbog čega se bore i
odakle dolaze, i da su ustanovili odnose u okviru grupe, da je postojala ravnoteža između onih koji imaju neko
vojno iskustvo i onih koji nemaju nikakvo, ravnoteža između onih koji su idealisti i onih koji su pragmatičari… sve te
tenzije razrešavane su u okviru grupe. Važno je naći ljude koje imaju nešto zajedničko s junacima, koji će se
poistovetiti s njihovim stavovima, razumeti njihovo emotivno putovanje, proživeti ga, iskusiti šta znači kad su sve
mogućnosti otvorene, jer tako živimo, zar ne – ne znajući šta sledi. Stalno procenjujemo šta mislimo da će se desiti
i šta želimo da učinimo. Sve to treba da je, po mom mišljenju, na umu ljudi u filmu. Um ne sme da je zatvoren, jer
ne znamo šta sledi.”
Blanka – “Nisu to samo fašisti, isti su i kapitalisti, to je sve isto. Ne znam za šta se vi borite, ali mi se borimo za
revoluciju.”
Lorens – “Ne vređaj me! Znam za šta se borim, ne trebaš mi ti da me učiš šta je kapitalizam i fašizam, razumeš,
zbog iste proklete ideje se borim u ovom ratu, ali ovi ljudi neće ostvariti ništa ako budu mrtvi!”
Neko – “Besmisleno je kriti koji su nam politički ciljevi!”
Džimi – “Upamti da je iza ovih prozora dva miliona seljaka bez zemlje. Dva miliona! Od dana kad su rođeni su bez
ičeg, bez nade.”
Dejvid – Džimi, fašisti su s one strane puta! Čemu sve ovo? Proglasićemo društvenu svojinu u ovom selu, a za pet
dana možda ćemo svi izginuti, selo će opet pastu u fašističke ruke, a tih dva miliona seljaka biće mrtvi.
Neko – “Mislim da sad nije čas da se borimo jedni protiv drugih, već jedni uz druge. Znamo cenu, svi mi znamo
cenu slobode i izgubili smo mnogo prijatelja.”
Louč – “Kad snimate film, najviše se plašite da će se desiti svakojake izvanredne stvari koje nećete uhvatiti okom
kamere. To je i ovde bila moja stalna noćna mora, jer smo imali sjajnu grupu ljudi među kojima su se razvili
neverovatni odnosi. Na kraju svakog dana mučio me je strah da to nismo uhvatili, i držao sam pesnice da smo ipak
uspeli.”
Neko – “Neka se anarhisti popnu na krov čim budu spremni.”
Louč – “Vidimo li ga?”
Neko – “Eno ga na drugom krovu. Rej, moramo da idemo. Snimamo s prigušenim svetlom.”
Louč – “Džuliane, gde je Ian?”
Neko – “Rej, Endi je na onom krovu.”
Endi Durgan, istoričar-savetnik – U maju 1937. komunisti prave korak ka okončanju revolucije, sukobljavaju se s
anarhistima. To dovodi do pobune u Barceloni, radnici ustaju protiv uprave kojom dominiraju komunisti i uzimaju
grad u svoje ruke. Time se, zapravo, revolucija završava, a ove borbe koriste se kao izgovor za suzbijanje rada
određenih revolucionarnih organizacija, posebno POUM-a, čiji lider biva uhapšen. Umire posle mučenja kom su ga
podvrgli sovjetski agenti. Uhapšeni su i mnogi drugi lideri.
Scena u filmu:
Dejvid – “Jeste li vi Englezi?”
Neko – “Da.”
Dejvid – “Odakle ste?”
Neko – “Iz Mančestera!”
Dejvid – “Ja sam iz Liverpula!”
Neko – “Šta radiš ovde?”
Dejvid – “Nemam pojma! Zašto niste ovde s nama?”
Neko – “A što niste vi s nama?”
Dejvid – “Jebo me ako znam!”
Louč – “Dobro je. Uopšte nije loše.”
Ian Hart (Dejvid) – Barcelona je, za mene, bila prelomna tačka. Tada je mogla biti ostvarena promena. U početku
mi nije bilo jasno o čemu je reč, nisam razumeo svoj lik. A kad je stigao u Barcelonu, sve mi je postalo jasno.”
Ian Hart (Dejvid) – “Bio sam zbunjen onda, zbunjen sam i sad, ali je ovo druga vrsta zbunjenosti. Ponekad uzmem
da čitam scenario, čitam o konfliktnoj situaciji u kojoj ću se naći. Kada sam došao u Španiju, upoznao sam sve ove
ljude koji su i dalje politički aktivni i politički motivisani, pa se pitam šta to ne valja s jebenom britanskom
omladinom, koja kao da je mrtva? Ovi ljudi su tako dugo patili pod Frankom, a kad je on konačno umro … oni su
politički živi, živi su na svaki način. Žele da im bude dobro, žele da menjaju svet, i promena im se ne čini
nemogućom.”
Isiar Bolen (Maite) – “Na početku smo se mi Španci pitali, dođavola, pa zašto Englez priča našu priču? Sada, čini
mi se, tog osećanja više nema. Za mene, kao Španjolku koja snima film o Građanskom ratu, najneverovatnije je to
što nisam ni znala šta se dešavalo s POUM-om, ni s republikancima koji su ubijali ljude iz POUM-a… nisam znala
tu priču.”
Mark Martinez (Vidal) – “Ovo je bio rat naših dedova, ali u Frankovo vreme ljudima mojih godina, između dvadeset
pet i trideset pet godina starosti, nije govoreno ništa. A naši roditelji, deca rata, bili su veoma uplašeni. Na primer,
dobili bi batine ako bi govorili katalonski. Čak i posle Frankove smrti, tokom tranzicije, ljudima je mnogo toga ostalo
nejasno.”
Louč – “Verujem da je oko ovog filma oko posmatrača u rovu. To je saosećajan posmatrač, razložan posmatrač, a
ne neko ko gleda odozgo. U tom smislu, ljudi su u centru pažnje, a pejzaž postaje sporedan.
Ono što stvara pritisak jesu sva ova vozila o kojima treba brinuti, veliki šatori, pitanje grejanja, ali sve to je
neophodno jer ne može stalno da se radi, ljudi moraju da predahnu. Nije lako sve držati vezane za projekat. To je
utoliko teže ako nas je mnogo, ponekad se izgubiš, izgubiš ljude, izgubiš vezu s ljudima, a važno je da svi zadrže
slično raspoloženje, ostanu usredsređeni na određeni mali događaj. Ako su glumci usredsređeni na ono što rade,
to im uliva sigurnost. Ako ne postoji osećaj poverenja, jako je teško. Nije fer dovesti ih pod suncobrane na obali
mora, kad će u sledećoj sceni glumiti nekog ko rizikuje svoj život.”
Loach – “Mislim da je vreme da završimo i nastavimo sutra ujutro.”
Ian Holm (Dejvid) – “Ken ne dozvoljava sebi da ga uzdrma britanska štampa ili Britanija, uopšteno govoreći. Tamo
uopšte ne cene njegove filmove, a on ih snima već trideset godina jer veruje u to što radi. Nekako uspeva da
nekom izmuze pare. Znate šta hoću da kažem? I dalje je odlučan da radi na svoj način. Iako sam siguran da su mu
mnogi rekli, “Kene, zašto ne uradiš ovo? Ovo bi ti donelo pare!” Ali on nastavlja ovako.”
Rozana Pastor (Blanka) – “Film vas suočava sa činjenicom da je moguće boriti se zajedno, da je divno boriti se
zajedno, i da nas je tako uvek više. To je u filmu veoma važno.”
Louč – Zaista su mi bile odrešene ruke. Nikog ne mogu da krivim. Ako ne valja, nemam izgovor. Jedini pritisak bila
je želja da ne izneverim priču, da ne izneverim scenario, da ne izneverim ljude u filmu i sve druge ljude, veterane
koje smo upoznali i koji su heroji, da ne izneverim njihovo iskustvo, zbog svih onih koji su patili i svih koji nisu
preživeli.”
Huan Rokabert, bivši komantdant POUM-a – “Smatram da je jako dobro što se ovakav film snima. Mogao bi
izazvati pozitivan efekat – pokazati ljudima šta znači imati slobodu i šta znači izgubiti slobodu… Videćemo.”
Louč – Mislim da ne mogu istinski da se opustim sve dok ne završim sa snimanjem, a čak i onda je vrlo teško, jer,
mislim… u osnovi sam lenj i zato se ne mičem od ovoga, jer kad bih malo odstupio, sve bi bilo izgubljeno. Prečesto
sam bivao izgubljen, zato sad odlazim u krevet razmišljajući šta ću sutra, šta da kažem u osam ujutro. Osam ujutro
je onaj užasni čas kad moram da znam gde ću s kamerom.”
Vojnik – “Svi ostanite tu gde ste i položite oružje.”
Član POUM-a – “Šta se dešava?”
Vojnik – “Tišina! Od sada na dalje POUM je nezakonita organizacija; njegove publikacije biće zaplenjene, a vođe
uhapšene!
Član POUM-a – “Po kom osnovu?”
Vojnik – “Zavera s fašistima! Saradnja s Frankom!”
Okupljeni – “Koješta! Gluposti!”
Član POUM-a – “To je laž – ne, gledaj me, to je laž i ti to znaš! To je staljinistička nameštaljka! Siatamo, Navares,
Kastanjas i drugi – sve te gradove je oslobodio POUM!”
Španski oficiri – “Puške na gotovs!”
Huan Rokabert, bivši komandant POUM-a – “Možda sam ostario i postao sentimentalan, ali potreslo me je ovo što
sam video. Veoma, veoma me je potreslo. Delovalo je stvarno, baš kao ono što sam iskusio više puta tokom rata.
Sad kad ovo gledam, posle toliko godina… potresa me kao da to opet proživljavam.”
Louč – “Postupak izdaje tokom celog ovog veka je konstanta. Kao da smo u krizi kojoj nema kraja i iz koje ne
možemo da pobegnemo. Prilično je jasno da sistem neće postići ravnotežu. Ravnoteže nikad neće biti. Stoga
sistem mora da se menja.”
Govornica na sahrani – “Molim vas da ostanete još malo, želim nešto da kažem. Pre neki dan pronašla sam ovo
među dedinim papirima i volela bih da vam pročitam. Zaista sam tužna što deda nije doživeo dan kada će doći
istinski socijalizam, jer znam da se za njega borio, ali je makar ogrejao ruke na vatri. Ovo je pesma Vilijama Morisa:
“Pridružite se borbi gde gubitnik nije niko, jer živeće delo vaše izgubi li i umre iko.”
Louč – “Jednom kad steknete iskustvo kakvo smo imali mi radeći na ovome, kad osetite posvećenost ovih ljudi –
pa čak i ako ih je samo šačica, to su ljudi koji su se istinski saživeli s požrtvovanošću svojih likova, njihovom
revolucionarnom politikom – shvatićete da postoji neki novi svet. Postoji energija, entuzijazam, idealizam, vera u
ostvarenje promene. Radeći s ovim ljudima shvatio sam da je promena moguća. Ne znam koliko je daleko, ali
ovakvo vas iskustvo mora učiniti optimistom, dugoročno gledano.”
Ian Holm (David) – “Mislim da zapravo nikad nisam sreo Kena. Verujem da sam ga viđao u blizini, ili kažu da sam
ga viđao.
Tom Gilroj (Lorens) – “Mislim da je to onaj tip koji uvek kaže “Hajmo još jednom!”
Ian Holm (David) – “To je on?”
Tom Gilroj (Lorens) – “To je on.”
Ian Holm (David) – “A ja mislio da je to asistent.”
Džim Alen, scenarista – “Njegova nedužnost je smrtonosna. Kičma mu je od čelika. Zna šta hoće i to dobija.”
Tom Gilroj (Lorens) – “Mislim da će biti sjajno.”
Ian Holm (Dejvid) – “Ali nema nikakve veze s nama. Apsolutno nikakve veze. Ima veze s nekim drugim.”
(Uz zahvalnost glumcima i ekipi filma “Zemlja i sloboda”)
 Prikrivanje dokaza Hidden Agenda (1990 film)
Theatrical release poster
Directed by Ken Loach
Produced by Eric Fellner
Written by Jim Allen
Starring Frances McDormand; Brian Cox; Brad Dourif; Mai Zetterling;
John Benfield; Des McAleer; Jim Norton; Maurice Roëves; Robert
Patterson; Bernard Bloch; Bernard Archard; Michelle Fairley; Patrick
Kavanagh; Des McAleer; Jim Norton.
Music by Stewart Copeland
Cinematography Clive Tickner
Edited by Jonathan Morris
Distributed byHemdale Film Corporation Release date
21 November 1990
Running time 108 minutes
Country United Kingdom
Language English
Budget £3 million
Box office $1,030,938
Hidden Agenda (1990), directed by Ken Loach, is a political thriller film about British state terrorism
during the Northern Irish Troubles that depicts the fictional assassination of an American civil rights
lawyer.
Plot
The film opens with an Orange walk on The Twelfth, and an audio tape being handed to Paul Sullivan
(Dourif), an American human rights lawyer and activist, which becomes his death warrant. The film
begins with a quote from Margaret Thatcher insisting that Northern Ireland is part of Britain. It ends
with one from a former British intelligence agent, stating, "There are two laws running this country: one
for the security forces and the other for the rest of us."
UK mainland police investigator Peter Kerrigan (Cox), with the help of Sullivan's assistant, Ingrid
Jessner (McDormand), investigates the shooting death of Sullivan and his Provisional IRA driver by
security forces in Northern Ireland. The investigation reveals the men were killed without warning.
Captain Harris, an ex-army intelligence officer now in hiding, possesses a tape recording of senior
military leaders and Conservative Party politicians discussing how they arranged the rise to power of
Margaret Thatcher. Harris gives a copy of the tape to Jessner, after which British security forces kill
Harris and blame his death on the IRA. Kerrigan is blackmailed into silence. Jessner has the tape, but
without Harris to authenticate it, the recording can be dismissed as a forgery.
Background
The story references the dictatorship of General Augusto Pinochet in Chile, implying that British rule of
Northern Ireland was sustained with terrorism equivalent to that which Pinochet inflicted upon his
enemies; that the political ascent of Margaret Thatcher was like that of Pinochet, by means of a U.S.-
sponsored coup d’état, not an election; and that police and right-wing politicians, who denounced the
IRA as terrorists, were, themselves, engaged in state-sponsored terrorism. The implication that British
state authorities are terrorists is reinforced with a scene in an Irish republican club of a singer singing a
Wolfe Tones ballad honouring the H-Block hunger striker Joe McDonnell, including the chorus:
And you dare to call me a terrorist while you look down your gun
When I think of all the deeds that you have done
You have plundered many nations, divided many lands
You have terrorised their peoples, you ruled with an iron hand
And you brought this reign of terror to my land.
The story of Hidden Agenda was inspired by the investigation into the Royal Ulster Constabulary's
shoot-to-kill policy. The Peter Kerrigan character represents John Stalker, the leader of that
investigation. The secret unit E4A of the Royal Ulster Constabulary, which was believed involved in the
assassinations, is briefly mentioned. The Captain Harris character represents Colin Wallace, who was a
technical advisor to the film. The Chief Constable Brody character represents RUC Chief Constable Sir
John Hermon. The right-wing Tory conspirators Andrew Neame and member of British Intelligence
(MI5 or MI6) Alec Nevin claim Airey Neave was involved in similar intrigues during the 1970s. All
three of these characters have the initials A.N although Airey Neave was killed in 1979 while the
conspiracy in question was in 1974. In conversation with Kerrigan, a conspirator justifies breaking the
law to fight terrorism, by citing the use of force to extort confessions from the Birmingham Six (which
turned out to be false, and they were released in 1991, a year after the film's release). At one point,
Teresa Doyle (Republican journalist Michelle Fairley) shows Jessnser a photograph of a masked British
soldier posing with an IRA cadaver after a cross-border operation into the Irish Republic, representing a
rumour that Captain Robert Nairac had such a trophy photograph of the body of John Francis Green.
Cast
 Frances McDormand as Ingrid Jessner
 Brian Cox as Peter Kerrigan
 Brad Dourif as Paul Sullivan
 Maurice Roëves as Captain Harris
 Ian McElhinney as Jack Cunningham
 Mai Zetterling as Moa
 Michelle Fairley as Teresa Doyle

Dok je moja zemlja podeljena

ja sam bio u zatvoru,
Ja volim svoju zemlju,
i želim je na mapi,
pljujem na pravdu
koju sam imao.
A onda jednog jutra,
pozdravio sam slobodu,
U pravu ili ne,
reših da oslobodim svoju zemlju.
A mene zoveš teroristom,
dok me držiš na nišanu,
kad samo pomislim
kakve si nepravde ovde učinio.
opljačkao si mnoge nacije,
podelio mnoge zemlje,
terorisao si te narode,
stavio ih u lance,
a onda si doneo taj teror
u moju zemlju.
A mene zoveš teroristom,
dok me držiš na nišanu,
kad samo pomislim
kakve si nepravde ovde učinio.

terorisao si te narode,
stavio ih u lance,
opljačkao si mnoge nacije,
podelio mnoge zemlje,
a onda si doneo taj teror
u moju zemlju.
doneo si taj teror
u moju zemlju.
ZLATNA PALMA: Ken Louč za "Vetar koji je zanjihao ječam"
Film Kena Louča Vetar koji je zanjihao ječam jedan je od pet ratnih filmova ovogodišnjeg Kana. "On
prosto udara", kaže Helena Bonam Karter, članica ovogodišnjeg žirija: "Ovaj film ne samo da približava
gledaocima irski problem i edukuje ih u tom smislu nego poziva na humanost. Nema onoga ko može da
razume kako jedan spoljašnji sukob, pa bio to i rat, može da učini da brat ubije brata. Ne može se opisati
grupna reakcija žirija. Bili smo duboko potreseni." Patris Lekont, francuski reditelj i član žirija, slaže se
sa Karterovom i dodaje da je video Loučov film još prvog festivalskog dana, ali da ga snažna emocija
nije napuštala do kraja festivala. Elija Sulejman, palestinski reditelj i takođe član kanskog žirija,
gledajući Louča video je mnogo sličnosti sa političkim zanosom, problemima i borbom koji postoje i u
njegovoj zemlji. Tako je svaki član žirija imao reč pohvale za Loučovo delo, delo kanskog veterana
kome se, eto, u sedmom pokušaju posrećilo da dobije kansko "zlato". Naravno da je Louč bio uzbuđen,
čak je zahvalnicu iz uvažavanja prema Kanu kao centru i srcu filmskog sveta, kako ga je definisao, i
počeo na francuskom, a završio na engleskom. Tako je Louč ovoga puta najznačajniju nagradu festivala
dobio za film koji je definitivno bio sublimacija svih njegovih poznatih kvaliteta: jasna i jednostavna,
ali snažna priča, nepatvorena gluma, i velika tema.
Novi film Kena Louča
Iako je već na pragu devete decenije, Ken Louč je i dalje veoma aktivan na filmskoj
sceni. Njegov najnoviji film, Džimijeva dvorana, ipak je možda njegov poslednji
veliki projekat. Louč je izjavio da planira i dalje da radi na manjim projektima i
dokumentarnim filmovima, ali da misli da neće imati snage da se ponovo posveti
ovoliko velikom filmu. Ali mnogi smatraju da nam je Loučov glas potreban sada više
nego ikad.
On ima sposobnost da kombinuje gnev i nepravdu sa elokvencijom i zdravim razumom. Njegova
životna misija je da prostor na filmu ustupi obespravljenima i ugnjetavanima koji su u očima drugih
autora nedovoljno glamurozni za veliko platno.
Džimijeva dvorana je arhetipski Loučov film: human, strastven, radostan, pun empatije i životne
radosti.
Svojevrsni tematski nastavak njegovog filma The wind that shakes the barley, Džimijeva dvorana bavi
se sličnim temama individualnih sloboda, ugnjetavanja od strane institucija i snage kolektiva, a ovde su
pomešane sa nežnim romantizmom koji oplemenjuje film ali ne umanjuje težinu priče.
Irski komunista i aktivista, Džejms Gralton, bio je prvi Irac deportovan iz sopstvene zemlje. Deset
godina nakon građanskog rata, Džejms, tj Džimi se vraća kući nakon mnogo godina izgnanstva u
Njujorku. Na nagovor lokalne omladine, on otvara dvoranu- omladinski centar besplatan i otvoren za
sve. U centru se održavaju žurke, časovi umetnosti, diskusije o književnosti, čitanja poezije i političke
debate. Dvorana izvlači ono najbolje iz lokalne zajednice pružajući ljudima zabavu i obrazovanje u
vremenu velike nezaposlenosti. Problem je u tome što je Džimijeva dvorana trn u oku predstavnicima
katoličke crkve koji se plaše da Džimi podriva njihov uticaj i autoritet. Njima smeta njegova levičarska
politika, smeta im što je bio u Americi odakle je doneo džez, smeta im što misli svojom glavom i uči
druge da rade isto.
Kritičari su ovaj film nazvali jednim od najveselijih i najoptimističnijih filmova u Loučovoj
filmografiji. Iako sadrži tipične sumorne elemente – surove zemljoposednike koji izbacuju porodice na
ulicu, klasni rat, deportacije, porodično nasilje – u filmu dominira rediteljeva vera u mlađu generaciju i
njihovu sposobnost da isprave greške svojih roditelja.
Od kada je osvojio nagradu FIPRESCI žirija u Kanu 1979 za film Black Jack, Louč je postao miljenik
Kanskog festivala. Bio je nominovan 11 puta za Zlatnu palmu, uključujući i za svoj poslednji film, a
konačno ju je osvojio 2006. sa filmom The wind that shakes the barley. Takođe je nekoliko puta osvajao
nagrade žirija, poslednji put za film Angel’s share koji je prikazan na FEST-u pre dve godine.
Ken Louč i njegov poslednji film „Žao nam je što smo vas propustili”
Nakon Kanskog festivala i trke za Zlatnu palmu, kao i domaće premijere na Festivalu autorskog filma
(FAF), od kultnog britanskog reditelja Kena Louča poznatog po društveno-politički angažovanim
filmovima i njegovog čestog saradnika scenariste Pola Lavertija stiže drama “Žao nam je što smo vas
propustili“.
Reč je o emotivnoj krizi jedne radničke porodice prouzrokovane sve većim klasnim razlikama u
društvu. O surovoj borbi za preživljavanjem u modernoj Evropi.
nepravedno zanemareni film Kena Louča "Izvinite, nismo Vas našli" (Sorry, We Missed You, kod nas
pogrešno prevedeno kao "Žao nam je što smo vas propustili"). Bolji poznavalac engleskog jezika može i da oseti
sloj tipičnog politički korektnog eufemizma u naslovu filma, karakterističnog za korporativni novogovor: mi
"brinemo" za svoje klijente i imamo "emotivan odnos" prema njima (žalimo, dakle pokazujemo "emociju"), jer
to je deo naše "misije" i naše "vizije"
i strategije našeg brenda. U pitanju
je fraza sa cedulje koju kurir brze
pošte ostavlja primaocima pošiljke
koji nisu bili kod kuće u trenutku
pokušaja dostave.
Ovaj film našao se na programu
ovogodišnjeg beogradskog
Festivala autorskog filma, nakon
čega nije ušao u repertoar
bioskopa u Srbiji. To je velika
šteta, jer reč je o jednom od
najboljih ovogodišnjih ostvarenja.
Sličnu sudbinu pre nekoliko
godina u našoj zemlji doživeo je i
prethodni film Kena Louča, "Ja, Daniel Blejk", dobitnik Zlatne palme u Kanu 2016. Malo je reći da bi
prikazivanje ova dva filma pomoglo mnogima u Srbiji da realnije sagledaju civilizacijske
procese civilizacije čija smo periferija.
Ken Louč je britanski režiser kristalno jasnog ideološkog usmerenja: laburista, borac za prava radnika i
siromašnih. Govoriti o ideologiji kao sastojku umetničkog dela najčešće je siguran put u promašaj
daleko iznad gola, ali u slučaju stvaralaštva Kena Louča, ideologija se toliko nezaobilazno nalazi u
središtu umetničkog dela da se nikako ne može ignorisati. Njegovi filmovi, kako igrani tako i
dokumentarni, po snazi i jasnoći poruka izjednačuju se sa dokumentarcima kolega levičara sa druge
strane okeana, Majkla Mura i Naomi Klajn. "Ja, Daniel Blejk" verovatno je najsnažniji i najhumaniji
krik za prava radnika u Velikoj Britaniji. To je šokantan film nakon kojeg danima hodate sa stegnutim
grlom od frustracije zbog društvene nepravde koja ima potpuno sličan oblik u Engleskoj, Srbiji, SAD
ili bilo gde na zemaljskoj kugli.  
"Izvinite, nismo Vas našli" odlazi i korak dalje.
Više nije u fokusu socijalna država i ono što je
od nje ostalo, već sam crni đavo koji je izvor
svega zla u svetu: kapitalizam. Tačnije,
kapitalizam u fazi prekarijata, koji je stresao sa
sebe svaki vid kontrole od strane države,
politike, zakonodavstva, međunarodnih
konvencija i podrio i razorio sve mehanizme
socijalne države, nateravši ljude da prihvataju
poslove bez regulisanih uslova rada i statusa,
bez zaštite na radu, bez radnog vremena, gde su
radnička prava postala mrtvo slovo na
papiru, bez prava na bolovanje, najamnički,
frilenserski, sa stalnim Damoklovim mačem nad glavom "šta ako" - šta ako se razbolim ili povredim?
Šta ako zbog više sile budem sprečen da ispunim normu? Šta ako mi se pokvari ili uništi sredstvo za
rad, koje moram sam da kupim i održavam?
Ken Louč nas ponovo uvodi u svet prezrenih na svetu iz himne davno zaboravljenog međunarodnog
udruženja radnika koje nekada beše uspelo da izbori nekakva davno zaboravljena prava za radničku
klasu, koja je upravo naša generacija olako proćerdala. Upoznajemo Rikija i Ebi Trner, kurira brze
pošte i negovateljicu starih lica, "obične" ljude, pripadnike britanske radničke klase koji priželjkuju
sasvim "obične" stvari: da steknu svoj stan, da obezbede obrazovanje svojoj deci i dostojanstven život
za sebe. Oboje su vredni i pošteni radnici koji sve dublje tonu u neregulisani mnogočasovni
prekovremeni rad i dužničko ropstvo, porodica polako propada jer o deci nema ko da brine, a umor
uzima sve teži danak.
Ključna scena ovog filma veoma podseća na ključnu scenu filma Džoker, mada nema ni govora o tome
da je bilo ko od dvojice režisera nešto "pozajmio" od onog drugog - filmovi su bili u produkciji
praktično istovremeno. To radije znači da oba filma poručuju sličnu stvar: da živimo u svetu u kojem
obični, mali radni čovek nema više nikakvu društvenu ni zakonsku zaštitu. Svako je prepušten sebi i
ograničenjima koja nameću njegove/njene snage ili slabosti.
Ipak, ključna scena filma "Izvinite, nismo Vas našli" daleko je ogoljenija, stvarnija i transfer poniženja
koje gledalac oseća u svom želucu nakon ove scene neuporedivo je jači od iste radnje viđene u
kontekstu skupe fotografije, scenografije i kostimografije filma Džoker. Loučov film po svojoj sirovosti
graniči se sa dokumentarnim filmom i mnogo manje pažnje poklonja "umetničkom ugođaju" nego
holivudski hit ili korejsko arthouse ostvarenje koje hara svetskim festivalima, ali njegov "udarac" u
nervne završetke gledaoca je mnogo snažniji. Prosečni gledalac mnogo lakše i dublje se poistovećuje i
saoseća sa "malim" ljudima Rikijem i Ebi Trner nego sa superzlikovcem iz stripa ili korejskim
prevarantima kojima je glavni problem to što ne mogu da se prikače na komšijski vajfaj. 
Naracija Loučovog filma je izrazito realistična i "suva", mada ne i suvoparna - režiser nam daje tačno
onoliko informacija o protagonistima koliko je neophodno da priča bude ispričana, nema flešbekova,
pauza ni emotivnih kadrova. Gluma je veoma nenametljiva, ali je Debi Hanivud za ulogu Ebi Trner
osvojila nagradu za najbolje odigranu žensku ulogu na Čikaškom filmskom festivalu. Osim te, film je
dobio još niz važnih međunarodnih nagrada  - proglašen je za najbolji film festivala u Ljubljani, San
Sebastijanu (Španija) i Sent Luisu (SAD). 
Uprkos festivalskim uspesima, "Izvinite, nismo Vas našli" prikazuje se u bioskopima na relativno malo
mesta u svetu i veoma ga je teško (ali ne i nemoguće) pogledati na internetu. Nismo primetili nijednu
godišnju listu najboljih filmova na kojoj je ovaj film uopšte spomenut. Nećemo ulaziti u to zašto je to
tako, samo ćemo podvući fluorescentnim flomasterom da je u pitanju jedno od najboljih i
najrelevantnijih filmskih ostvarenja ove godine u svetu.
"Жао нам је што смо вас пропустили", последњи филм Кена Лоуча
Проблеми којима се редитељ Кен Лоуч у свом изврсном, потресном, последњем филму "Жао нам
је што смо вас пропустили" бави, у актуелном времену
живљења економских последица "коронске изолације",
трагично су глобално препознатљиви.
Филм је приказан на последњем Фестивалу ауторског
филма, а тренутно је доступан преко сајта
www.mojoff.net, донекле се надовезује на његово
претходно, такође изузетно остварење, Ја, Данијел Блејк.
Оба филма раскринкавају апсурде нехуманог британског
социјалног система који безобзирно гази човека, при
томе му се љубазно осмехујући. 
Радња се дешава у Њукаслу, у Шкотској, а прати агонију
преживљавања једне породице, коју нестабилност на
тржишту рада изједа до крајњих граница. Од кризе 2008.
године су принуђени да живе као подстанари, у
грчевитој борби да подмире све трошкове. На почетку
филма, протагониста Рики (Крис Хичен) који је
годинама мењао привремене грађевинске послове,
одлучно постаје "сам свој газда", као возач за фирму која
испоручује пакете. Иако се то представља као успех,
"самосталност" у стварности заправо значи пакао.
Рики постаје роб компаније, без икаквог осигурања, осуђен да сам плаћа све трошкове, од
изнајмљивања комбија, до обештећења несрећа. То је веродостојна слика овог времена,
неприхватљиве суровости капиталистичког система који цеди човека без задршке. Рикијев
репрезентативно језив шеф Малоуни (Рос Брустер) ту ситуацију још проглашава слободом: "Сам
си свој газда, господар своје судбине и својих избора." А избора заправо нема, само њихове
илузије.
Рикијева супруга Еби, коју изузетно благо и убедљиво игра Деби Ханивуд, слично је
израбљивана, ради по дванаест сати дневно, као неговатељица старих и беспомоћних људи, без
права на одмор или боловање.
Дубину трагичности таквог живота најистинитије изражава њихов син Себ (Рис Стоун),
тинејџер, хулиган у настајању. Он постаје преступник јер не жели да заврши као отац,
целодневно мрцварени роб без перспективе. Последице породичног краха се оцртавају и у
траумама мале Лизи, њихове прешармантне ћерке (Кејти Проктор).
Док се актери труде да нормализују ситуацију, хорори се разбуктавају. Упркос томе, они не
посустају, и ипак остају заједно. То оставља трагове драгоцене наде, карактеристичне за
редитељев препознатљив, изразито осећајан и хуман поглед на свет (сценариста је и овде његов
дугогодишњи сарадник Пол Лаверти).
Кен Лоуч снима филмове већ више од педесет година, нимало не исцрпљујући своју основну
потребу за приказивањем истине, за указивањем на хрпу друштвених неправди, за давањем гласа
обесправљеној радничкој класи.
Све то такође упечатљиво открива вредан документарни филм редитељке Луис Осмонд из 2016.
године, Против: живот и филмови Кен Лоуча", доступан на Јутјубу.
Овај филм открива Лоучову непосустајућу политичку субверзивност, кроз вишедеценијско
критичко приказивање бруталности класног система, жестине сукоба између капитала и радника,
који постојано унакажава људско биће.