U ZNAK SEĆANJA NA FIBI HARTI,

koja me je tešila u Indijanapolisu –

u vreme Velike ekonomske krize.

Neka me izmjeri na mjerilima pravijem,

i neka Bog pozna dobrotu moju.
- Jov
 Predgovor

Izraz “Doručak šampiona” je zaštićena trgovačka marka korporacije

Dženeral mils, a koristi se na proizvodima od žitarica namenjenim za
doručak. Upotreba istovetnog izraza u naslovu ove knjige nema za cilj
da ukaže na vezu s Dženeral milsom niti na njegovo sponzorstvo, kao
ni da omalovaži izvrsne proizvode tog preduzeća.

> Žena kojoj je ova knjiga posvećena, Fibi Harti, što se kaže, više
nije među živima. Ona je bila udovica iz Indijanapolisa koju sam
upoznao krajem Velike ekonomske krize. Imao sam oko šesnaest
godina. Njoj je bilo četrdesetak.
Bila je bogata, ali otkad je odrasla, svaki bogovetni radni dan u
nedelji provodila je na poslu, pa je nastavila s tim. Pisala je razboritu i
zabavnu kolumnu sa savetima namenjenim nesrećnima u ljubavi za
Tajms iz Indijanapolisa, dobre novine koje su sada blaženopočivše.
Blaženopočivše.
Pisala je oglase za kompaniju Vilijama H. Bloka, robnu kuću koja i
dalje odlično posluje u zgradi koju je projektovao moj otac. Za
rasprodaju slamnatih šešira održanu krajem leta napisala je ovaj oglas:
“Po ovim cenama, možete ih dati konju da ih pojede, a onda pođubriti
njima ruže.”

> Fibi Harti me je angažovala da smišljam oglase za tinejdžersku

odeću. Morao sam da nosim odeću koju sam hvalio. To je bilo sastavni
deo posla. A sprijateljio sam se sa njena dva sina, koji su bili mojih
godina. Sve vreme sam boravio u njihovoj kući.
Bezobrazno se izražavala preda mnom i sinovima, kao i pred našim
devojkama kad bismo ih doveli. Bila je zabavna. Bila je razgaljujuća.
Učila nas je kako da budemo neučtivi u razgovoru, i to ne samo u vezi
sa seksom već i sa američkom istorijom i slavnim herojima, sa
preraspodelom bogatstva, školstvom, svim mogućim temama.
 Sada zarađujem za život tako što sam neučtiv. Ne ide mi to baš
najbolje. Stalno se trudim da oponašam neučtivost koja je kod Fibi
Harti bila tako elegantna. Sada mi se čini da je njoj ta elegancija
polazila za rukom lakše nego meni usled raspoloženja koje je vladalo u
vreme Velike ekonomske krize. Ona je verovala u ono u šta su tada
verovali mnogi Amerikanci: da će narod biti srećan i jednako razborit
kada dođe doba prosperiteta.
Više ne mogu nigde da čujem tu reč: Prosperitet. Ona je nekad bila
sinonim za Raj. A Fibi Harti je bila u stanju da poveruje kako će
neučtivost koju je preporučivala oblikovati nekakav američki raj.
Sada je neučtivost poput njene u modi. Ali niko više ne veruje u
novi američki raj. Baš mi nedostaje Fibi Harti.

> Što se tiče podozrenja koje ispoljavam u ovoj knjizi, da su ljudska

bića roboti, mašine: treba napomenuti da su ljudi, uglavnom
muškarci, u poslednjoj fazi sifilisa, zvanoj locomotor ataxia, bili
svakodnevna pojava u centru Indijanapolisa i pod cirkuskim šatrama
kad sam bio mali.
Ti ljudi bili su zaraženi malim mesožderskim vadičepima koji su se
mogli videti samo pod mikroskopom. Kičmeni pršljenovi žrtve stopili
bi se jedan sa drugim pošto bi vadičepi progrizii meso između njih.
Sifilitičari su izgledali strahovito dostojanstveno - uspravni, očiju
uprtih pred sebe.
Jednom sam video jednog kako stoji na ćošku ulica Meridijan i
Vašington, ispod okačenog časovnika koji je projektovao moj otac. Ta
raskrsnica je među tamošnjim stanovnicima bila poznata kao Raskršće
Amerike.
Taj sifilitičar je tamo, na Raskršću Amerike, duboko razmišljao o
tome kako da natera sopstvene noge da kroče sa ivičnjaka i prenesu ga
preko Ulice Vašington. Blago je drhtao, kao da u njemu neki mali
motor radi u leru. Evo u čemu je bio problem: njegov mozak, odakle su
poticali nalozi za noge, naživo su jeli vadičepi. Žice kroz koje je trebalo
da ti nalozi prođu više nisu bile izolovane, ili su potpuno bile
pojedene. Prekidači su usput bili trajno zaglavljeni u otvorenom ili
zatvorenom položaju.
Taj muškarac je izgledao veoma, veoma staro, iako je možda imao
samo trideset godina. Razmišljao je i razmišljao. A onda se dvaput
ritnuo, kao kakva igračica iz mjuzikla.
Onako malom, svakako mi je ličio na mašinu.

> Često ljudska bića vidim i kao ogromne, gumaste epruvete u

kojima bućkaju hemijske reakcije. Kada sam bio mali, viđao sam
mnogo gušavih ljudi. Isto važi i za Dvejna Huvera, prodavca pontijaka
koji je glavni junak ove knjige. Ti zlosrećni Zemljani imali su tako
otekle štitaste žlezde da su izgledali kao da im iz vrata rastu tikvice.
Ispostavilo se da moraju samo da unose u sebe tek nešto više od
desetohiljaditog dela grama joda svakog dana kako bi živeli normalno.
Moja rođena majka uništila je sebi mozak hemikalijama od kojih je
trebalo lakše da zaspi.
Kad god zapadnem u depresiju, uzmem tableticu i opet se
razveselim.
I tako dalje.
Zato sam u velikom iskušenju, kad god stvaram neki lik za roman,
da kažem kako je on to što jeste zahvaljujući lošem ožičenju ili zbog
mikroskopskih količina hemikalija koje je pojeo ili propustio da pojede
tad i tad.

> Šta sam mislim o ovoj knjizi? Osećam se jadno zbog nje, ali ja se i
inače uvek osećam jadno zbog svojih knjiga. Moj prijatelj Noks Berger
rekao je jednom za jedan tegoban roman: “... kao da ga je napisao
Filbojd Stadž.” Eto šta mislim o sebi kada pišem ono što sam, izgleda,
programiran da napišem.

> Ovu knjigu sam poklonio sam sebi za pedeseti rođendan.

Osećam se kao da prelazim preko slemena krova - pošto sam se popeo
uz jednu kosinu.
Programiran sam da u pedesetoj radim razne detinjarije - vređam
državnu himnu, škrabam flomasterom slike nacističke zastave, šupka i
mnogo čega drugog. Da biste stekli utisak o zrelosti mojih ilustracija
za ovu knjigu, evo moje slike šupka:
 > Mislim da pokušavam da očistim glavu od silnog đubreta koje se
tamo nalazi - od šupaka, zastava, gaća. Da - u ovoj knizi postoji i slika
gaća. Izbacujem i likove iz drugih mojih knjiga. Nemam nameru da
više izvodim predstave lutkarskog pozorišta.
Mislim da pokušavam da postignem da mi glava bude prazna kao
pre pedeset godina, kad sam se rodio na ovoj oštećenoj planeti.
Podozrevam da je to nešto što bi trebalo da uradi većina belih
Amerikanaca, kao i onih Amerikanaca koji nisu beli, a oponašaju bele
Amerikance. U svakom slučaju, stvari koje su drugi ljudi smestili u
moju glavu ne uklapaju se dobro međusobno, često su beskorisne i
ružne, nesrazmerne jedna u odnosu na drugu, te u nesrazmeri sa
životom koji se zaista odigrava izvan moje glave.
U mom mozgu nema kulture, niti ljudskog sklada. Više ne mogu
da živim bez kulture.

> Dakle, ova knjiga je pločnik zatrpan razbacanim đubretom,

otpacima koje hitnem preko ramena dok putujem natrag kroz vreme
do jedanaestog novembra hiljadu devetsto dvadeset druge.
Dok se tako budem vraćao, naići ću i na trenutak kada je jedanaesti
novembar, slučajno moj rođendan, bio i sveti dan zvani Dan primirja.
Kad sam bio mali i kad je Dvejn Huver bio mali, svi ljudi iz svih država
koje su ratovale u Prvom svetskom ratu ćutali su jedanaestog minuta
jedanaestog sata Dana primirja, koji je bio jedanaesti dan jedanaestog
meseca.
U tom minutu hiljadu devetsto osamnaeste milioni i milioni
ljudskih bića prestali su da se međusobno kolju. Razgovarao sam sa
starcima koji su taj minut proveli po bojištima. Rekli su mi, na ovaj ili
onaj način, da je ta iznenadna tišina bila Glas Božji. Tako među nama
ima još ljudi koji pamte kada se Bog jasno obratio čovečanstvu.

> Dan primirja se pretvorio u Dan veterana. Dan primirja je bio

svet. Dan veterana to nije.
 Zato ću baciti Dan veterana preko ramena. Dan primirja ću
sačuvati. Ne želim da bacam svete stvari.
Šta je još sveto? O, Romeo i Đulijeta, na primer. I svekolika muzika.
- FILBOJD STADŽ
 Prvo poglavlje

Ovo je priča o susretu dva usamljena, mršava, prilično stara belca

na planeti koja ubrzano umire.
Jedan od njih bio je pisac naučne fantastike po imenu Kilgor Traut.
U to vreme je bio niko i ništa i mislio je da je s njegovim životom
gotovo. Pogrešno. Zahvaljujući tom susretu, postao je jedno od
najvoljenijih i najcenjenijih ljudskih bića otkad je sveta i veka.
Čovek sa kojim se sreo bio je prodavac automobila, prodavac
pontijaka, po imenu Dvejn Huver. Dvejn Huver je bio na ivici ludila.

> Počujte:
Traut i Huver su bili građani Sjedinjenih Američkih Država, zemlje
koja se skraćeno nazivala Amerika. Ovo je bila njihova državna himna,
potpuna baljezgarija, kao i toliko onog što je trebalo ozbiljno da
shvate:

O, reci vidiš li sad, u svetlu osvita rana

Što ostavismo gordo da u sutonu gore
Te pruge i zvezde sred krvavih dana
Preko grudobrana nošene da hrabro zavijore?
A crven sjaj raketa i praštanje bombi
Pokazaše po noći taj barjak u borbi
Reci da lijoš leprša zastava herojstva
Nad slobode zemljom i domovinom čojstva?

> U vasioni je postojao trilion država, ali država kojoj su pripadali

Dvejn Huver i Kilgor Traut bila je jedina sa državnom himnom koja se
sastojala od trabunjanja začinjenog upitnicima.
Evo kako je izgledala njihova zastava:
 Zakon njihove države, zakon kakav nijedna druga država na planeti
nije imala o svojoj zastavi, nalagao je sledeće: “Zastava se neće klanjati
ni pred kim i ni pred čim.”
Klanjanje zastave bilo je oblik prijateljskog, uvažavajućeg pozdrava
koji se sastojao od spuštanja zastave niz jarbol bliže tlu, a zatim od
njenog ponovnog podizanja.

> Parola države Dvejna Huvera i Kilgora Trauta bilaje sledeća, sa

značenjem na jeziku kojim niko više nije govorio, Iz mnoštva jedno: “E
pluribus unum.”
Zastava koja se klanjati neće bila je divna, a himna i isprazna parola
možda i ne bi bile posebno važne da nije bilo sledećeg: mnogi građani
bili su toliko puta ignorisani, prevareni i uvređeni da su mislili da se
možda nalaze u pogrešnoj zemlji, pa čak i na pogrešnoj planeti, da se
desila neka strašna greška. Možda bi ih malo utešilo da se u njihovoj
himni i sloganu pominjalo poštenje, bratstvo, nada ili sreća, ili da su
im oni nekako želeli dobrodošlicu u društvo i njegova imanja.
Ukoliko bi proučavali svoj papirni novac u potrazi za naznakama o
tome kakva je njihova zemlja zapravo, pronašli bi, usred mnoštva
drugog baroknog dubreta, i sliku zarubljene piramide sa blistavim
okom na vrhu, nalik na ovu:
 Čak ni predsednik Sjedinjenih Država nije znao šta je tu posredi.
Kao da je zemlja saopštavala svojim građanima: “Snaga leži u
besmislicama.”

> Mnogo besmislica nastalo je kao nevini rezultat razigranosti

osnivača i očeva države kojoj su pripadali Dvejn Huver i Kilgor Traut.
Osnivači su bili aristokrate i želeli su da se razmeću svojim
beskorisnim obrazovanjem, koje se sastojalo od izučavanja hokus-
pokusa iz antičkih vremena. A bili su i propali pesnici.
Ali poneka od tih besmislica u sebi je nosila zlo, zato što je skrivala
velike zločine. Na primer, učitelji dece u Sjedinjenim Američkim
Državama ispisivali su neprestano po tablama sledeći datum i
zahtevali od dece da ga upamte s ponosom i radošću:

Učitelji su govorili deci da je to datum kada su njihov kontinent

otkrila ljudska bića. Zapravo, milioni ljudskih bića već su živeli i
uživali na kontinentu godine 1492. To je naprosto bila godina kada su
pomorski pirati počeli da ih varaju, pljačkaju i ubijaju.
Evo još jedne opake besmislice koju su deca morala da nauče: da su
pomorski pirati na kraju stvorili vlast koja je postala svetionik slobode
ljudskim bićima iz svih drugih krajeva. Deca su mogla da vide slike i
kipove tog tobožnjeg i izmišljenog svetionika. Bio je to nekakav kornet
za sladoled u plamenu. Izgledao je ovako:

Zapravo, pomorski pirati koji su imali najviše veze sa stvaranjem

nove vlasti posedovali su ljudske robove. Koristili suljudska bića
umesto mašina, a čak i pošto je ropstvo ukinuto zato što je bilo toliko
neprijatno, oni i njihovi potomci nastavili su da u običnim ljudskim
bićima vide mašine.

> Pomorski pirati bili su belci. Ljudi koji su se već nalazili na

kontinentu kada su pirati stigli bili su bakarne boje. Kada je na
kontinentu uvedeno ropstvo, robovi su bili crnci.
Boja je bila ključna.

> Evo kako su pirati uspevali da uzmu od svih ostalih sve što
požele: imali su najbolje lađe na svetu i bili su podliji od svih ostalih, a
imali su i barut, to jest mešavinu kalijum-nitrata, ugljena i sumpora.
Dotakli bi taj naizgled inertan prah plamenom i on bi se silovito
pretvorio u gas. Taj gas je strahovitom brzinom izbacivao projektile iz
metalnih cevi. Projektili su vrlo lako probijali meso i kost, pa su pirati
mogli da unište žice, mehove ili cevi tvrdoglavog ljudskog bića čak i
kada je ono bilo veoma, veoma udaljeno.
Međutim, glavno oružje pirata bila je njihova sposobnost da
zapanje. Niko nije mogao da poveruje, sve dok nije bilo prekasno,
koliko su oni bezdušni i pohlepni.

> Kada su se Dvejn Huver i Kilgor Traut upoznali, njihova zemlja

bila je uveliko najbogatija i najmoćnija zemlja na planeti. Imala je
najviše hrane, minerala i mašina, a ostale zemlje je disciplinovala
pretnjom da će na njih ispaliti velike rakete ili ispustiti razne stvari iz
aviona.
Većina drugih zemalja nije imala ni pišljivog boba. Mnoge više čak
nisu bile ni nastanjive. Imale su previše ljudi, a premalo prostora.
Prodale su sve što je bilo iole dobro i više tamo nije bilo ničeg za jelo,
ali ljudi su se sve vreme i dalje jebali.
Jebanje je način na koji se prave bebe.

> Mnogi ljudi na toj razlupanoj planeti bili su komunisti. Po

njihovoj teoriji, ono što je preostalo na planeti trebalo je manje-više
jednako podeliti među svim ljudima, koji ionako na razlupanu planetu
nisu došli svojom voljom. U međuvremenu, stalno su pristizale nove
bebe - ritale se, vrištale i urlale ne bi li dobile mleka.
 Na nekim mestima ljudi su čak pokušavali da jedu blato ili sisaju
šljunak dok su se bebe rađale samo koji metar dalje.
I tako dalje.

> Zemlja Dvejna Huvera i Kilgora Trauta, gdejejoš bilo svega u

izobilju, protivila se komunizmu. Po njenom mišljenju, nije trebalo da
Zemljani koji imaju mnogo dele to što imaju s drugima, osim ako to
zaista ne žele, a većina ih nije želela.
Pa zato nije ni morala.

> Trebalo je da svako u Americi dograbi sve što može i da to ne

pušta iz ruku. Neki Amerikanci su bili veoma uspešni u grabežu i
nepuštanju i bili su fantastično imućni. Drugi nisu mogli da dođu ni
do pišljivog boba.
Dvejn Huver je bio fantastično imućan kada je upoznao Kilgora
Trauta. Jedan čovek je šapnuo jednom svom prijatelju upravo te reči
dok je Dvejn prolazio kraj njih: “Fantastično imućan.”
A evo koliko je od planete tada posedovao Kilgor Traut: ni pišljivog
boba.
A Kilgor Traut i Dvejn Huver upoznali su se u Midland Sitiju,
Dvejnovom rodnom gradu, za vreme Umetničkog festivala koji se
tamo održavao 1972. godine.
Kao što je već rečeno: Dvejn je prodavao Pontijakove automobile i
silazio s uma.
Naravno, Dvejnovo ludilo u začetku uglavnom se svodilo na
hemikalije. Telo Dvejna Huvera proizvodilo je određene hemikalije
koje su mu dovele um u neravnotežu. Ali Dvejnusu, kao i svim
novopečenim ludacima, bile potrebne i nekakve štetne predstave kako
bi njegovo ludilo poprimilo oblik i smer.
Loše hemikalije i loše zamisli bile su jin i jang ludila. Jin i jang su
bili kineski simboli sklada. Izgledali su ovako:
 Loše zamisli je Dvejnu preneo Kilgor Traut. Traut je sebe smatrao
ne samo bezopasnim već i nevidljivim. Svet je na njega obraćao toliko
malo pažnje da je pretpostavljao za sebe da je mrtav.
Nadao se da je mrtav.
Ali susret sa Dvejnom naučio ga je da je dovoljno živ da drugom
ljudskom biću prenese zamisli koje će ovoga pretvoriti u čudovište.
Evo srži štetnih predstava koje je Traut preneo Dvejnu: Svi su na
Zemlji roboti, sa jednim jedinim izuzetkom, a to je - Dvejn Huver.
Od svih stvorenja u vasioni, samo je Dvejn mislio, osećao, brinuo
se, planirao i tako dalje. Niko drugi nije znao šta je bol. Niko drugi nije
imao nikakvog izbora. Svi ostali bili su potpuno automatizovane
mašine, sa jedinom svrhom da stimulišu Dvejna. Dvejn je bio nova
vrsta stvorenja koju je ispitivao Tvorac vasione.
Samo je Dvejn Huver posedovao slobodu volje.

> Traut nije očekivao da mu bilo ko poveruje. On je loše zamisli

smestio u jedan naučnofantastični roman i Dvejn ih je tamo pronašao.
Knjiga se nije odnosila samo na Dvejna. Traut nije bio ni čuo za
Dvejna kada ju je napisao. Bila je namenjena svakome ko je otvori.
Praktično je svakome saopštavala: “Hej - znaš šta? Ti si jedino
stvorenje sa slobodom volje. Kako ti se to dopada?” I tako dalje.
Bio je to tour deforce. Bio je to jeu d'esprit.
Ali za Dvejnov um to je bio otrov.

> Traut se potresao kada je shvatio da čak i on može da izazove

neko zlo na svetu -u obliku loših zamisli. A kada su Dvejna odvezli u
ludnicu u platnenoj ludačkoj košulji, Traut je postao fanatičan
zagovornik značaja zamisli kao uzročnika bolesti ili njihovog leka.
Ali niko nije hteo da ga sluša. On je bio prljavi starac u divljini i
drao se između stabala i žbunova: “Zamisli ili njihov nedostatak mogu
izazvati bolest!”

> Kilgor Traut je postao prvi istraživač duševnog zdravlja. Razvijao

je svoje teorije prerušene u naučnu fantastiku. Umro je 1981, gotovo
dvadeset godina pošto je naterao Dvejna Huvera da se tako teško
razboli.
Tada je već bio priznat kao veliki umetnik i naučnik. Američka
akademija nauka i umetnosti uredila je da se iznad njegovog pepela
podigne spomenik. Na pročelju je bio urezan citat iz njegovog
poslednjeg romana, koji je u trenutku njegove smrti ostao nedovršen.
Spomenik je izgledao ovako:
 Drugo poglavlje

Dvejn je bio udovac. Živeo je noću sam u kući iz snova na Ferčajld

hajtsu, najatraktivnijem kraju za stanovanje u gradu. Tamo je
izgradnja svake kuće koštala najmanje sto hiljada dolara. Svaka kuća
nalazila se na najmanje hektar i po zemlje.
Dvejnu je noću društvo pravio samo labrador retriver po imenu
Sparki. Sparki nije mogao da maše repom - usled automobilske
nesreće koja se dogodila pre mnogo godina, tako da nije nikako mogao
da saopšti drugim psima koliko je druželjubiv. Stalno je morao da se
tuče. Uši su mu bile u fronclama. Sav je bio džombast od ožiljaka.

> Dvejn je imao crnu sluškinju po imenu Loti Dejvis. Ona mu je

svakodnevno sređivala kuću. Onda bi mu skuvala i poslužila večeru.
Zatim bi otišla kući. Ona je bila potomak robova.
Loti Dejvis i Dvejn nisu mnogo razgovarali, iako su se međusobno
mnogo voleli. Dvejn je razgovor rezervisao uglavnom za psa. Spustio bi
se na pod i kotrljao se okolo sa Sparkijem, izgovarajući rečenice u stilu:
“Ti i ja, Spark”, “Kako je moj stari drugar?”, i tako dalje.
A ta rutina se nastavila bez promena čak i pošto je Dvejn počeo da
ludi, pa Loti nije mogla da primeti ništa neobično.

> Kilgor Traut je imao malog dugorepog papagaja po imenu Bil.

Kao i Dvejn, Traut je noću bio sasvim sam, ako se izuzme njegov kućni
ljubimac. I Traut je razgovarao sa svojim ljubimcem.
Ali dok je Dvejn brbljao sa svojim labradorom retriverom o ljubavi,
Traut se podrugljivo smejao i mrmljao svom malom dugorepom
papagaju o smaku sveta.
“Samo što nije”, rekao bi on. “Već je više krajnje vreme.”
Po Trautovoj teoriji, atmosfera uskoro neće moći da se udiše.
 Traut je pretpostavljao da će se Bil, kad atmosfera postane otrovna,
skljokati nekoliko minuta pre Trauta. Šalio se s Bilom na tu temu.
“Kako dišeš, stari moj Bile?”, rekao bi, ili: “Čini mi se da imaš emfizem,
Bile”, ili: “Nikad nismo pričali o tome kakvu bi sahranu voleo, Bile. Nisi
mi nikad rekao ni koje si vere.” I tako dalje.
On je Bilu rekao da je čovečanstvo zaslužilo da umre groznom
smrću, pošto se ponašalo tako surovo i rasipnički na tako lepoj planeti.
“Svi smo mi Heliogabali, Bile”, rekao bi on. To je bilo ime jednog
rimskog cara koji je naterao nekog vajara da napravi šupljeg bika u
prirodnoj veličini, sa vratima. Ta vrata su mogla da se zaključaju
spolja. Bikova usta bila su otvorena. To je bio jedini otvor prema
spoljašnjosti.
Heliogabal bi stavio ljudsko biće kroz vrata u bika, a onda bi vrata
zaključali. Svi zvuci kojima je ljudsko biće oglašavalo odande dopirali
su kroz bikova usta. Heliogabal bi pozvao goste na lep prijem, sa
mnogo hrane, vina, lepih žena i zgodnih dečaka - pa bi onda rekao
slugama da potpale vatru. Drva za potpalu bila su suva i nalazila su se
- ispod bika.

> Traut je radio još nešto što bi neki ljudi možda smatrali
ekscentričnim: ogledala je nazivao rupama. Zabavljalo ga je da
zamišlja da su ogledala rupe između dve vasione.
Ako bi opazio kakvo dete kraj ogledala, upozorio bi to dete prstom
i rekao krajnje ozbiljno: “Ne prilazi previše toj rupi. Nećeš valjda da se
nađeš u drugoj vasioni, a?”
Ponekad bi neko u njegovom prisustvu rekao: “Izvinite, moram da
piškim.” Time se htelo reći da govornik namerava da izbaci tečne
otpadne materije iz svog tela kroz ventil rupe u donjem delu trbuha.
A Traut bi obešenjački rekao: “Tamo odakle sam, to znači da
nameravate da ukradete ogledalo.”[1]
I tako dalje.
Naravno, u vreme Trautove smrti, svi su ogledala nazivali rupama.
Eto koliko su čak i njegove šale postale opšteprihvaćene.

> Godine 1972, Traut je živeo u Kohozu u državi Njujork; imao je

stan u suterenu. Izdržavao se tako što je ugrađivao kombinaciju
zaštitnih kapaka i spoljnih prozora od aluminijuma. Nije imao nikakve
veze s prodajom koja je bila sastavni deo tog posla - zato što nije bio
šarmantan. Šarm je bio sredstvo koje nateruje nepoznate da nekog
zavole i poveruju mu istog trenutka, bez obzira na to šta šarmer ima
na umu.

> Dvejn Huver je imao šarma onoliko.

> I ja mogu da imam šarma onoliko.

> Mnogi ljudi imaju šarma onoliko.

> Trautov poslodavac i saradnici nisu imali pojma da je on pisac.

Kad smo već kod toga, nijedan ugledan izdavač nikad nije bio čuo za
njega, iako je on napisao sto sedamnaest romana i dve hiljade kratkih
priča do trenutka kada je upoznao Dvejna.
On nije fotokopirao ništa što bi napisao. Slao je poštom rukopise
ne prilažući koverte sa sopstvenom adresom i markom, kako bi mogli
da mu budu sigurno vraćeni. Ponekad nije stavljao čak ni povratnu
adresu. Imena i adrese izdavača nalazio je u časopisima posvećenim
književnom poslu, koje je lakomo čitao u prostorijama s periodičnom
štampom u javnim bibliotekama. Tako je stupio u vezu s firmom koja
se zvala Biblioteka svetskih klasika, a objavljivala je tvrdu pornografiju
u Los Anđelesu, u Kaliforniji. Oni su koristili njegove priče, u kojima
obično nije čak ni bilo žena, kako bi povećali obim knjiga i časopisa sa
sladostrasnim slikama.
Nikada mu nisu govorili gde ili kada bi mogao da se nađe u štampi.
A evo koliko su mu plaćali: ni pišljivog boba.

> Nisu mu slali čak ni besplatne primerke knjiga i časopisa u

kojima se pojavljivao, pa je morao da traga za njima u prodavnicama
pornografije. A naslovi koje je davao pričama često su bili promenjeni.
Na primer, “Pangalaktički gospodar slame” postao je “Ludilo za
ustima”.
Međutim, Trauta su najviše zbunjivale ilustracije koje su izdavači
birali, jer nisu imale nikakve veze s njegovim pričama. Recimo,
napisao je roman o Zemljaninu po imenu Delmor Skeg, neženji u kraju
gde svi imaju ogromne porodice. A Skeg je bio naučnik, pa je iznašao
način kako da se reprodukuje u pilećoj supi. Obrijao bi žive ćelije sa
dlana desne ruke, pomešao ih sa supom i izložio supu kosmičkim
zracima. Ćelije su se pretvarale u bebe koje su izgledale kao pljunuti
Delmor Skeg.
Ubrzo je Delmor pravio po nekoliko beba dnevno i pozivao komšije
da podele s njim ponos i sreću. Obavljao je masovna krštenja od čak i
po stotinu beba odjednom. Postao je slavan kao porodičan čovek.
I tako dalje.

> Skeg se nadao da će primorati svoju zemlju da donese zakone

protiv preterano velikih porodica, ali zakonodavac i sudovi odbili su da
se direktno suoče sa problemom. Usvojili su, umesto toga, stroge
zakone protiv nevenčanih osoba koje poseduju pileću supu.
I tako dalje.
Ilustracije za tu knjigu činile su mutne fotografije nekoliko belkinja
koje su pušile jednom te istom crncu, a ovaj je iz nekog razloga imao
na glavi meksikanski sombrero.
Kada se upoznao s Dvejnom Huverom, Trautova knjiga sa
najvećom distribucijom bila je Pošast na točkovima. Izdavač nije
izmenio naslov, ali je najveći njegov deo, kao i čitavo Trautovo ime,
zaklonio drečavim natpisom sa sledećim obećanjem:

Širom raščepljena dabrovina bila je fotografija žene bez gaća,

sasvim raširenih nogu, tako da joj se vidi otvor vagine. Taj izraz su prvi
put upotrebili foto-reporteri, koji su često mogli da vide šta se ženama
nalazi ispod suknje, prilikom nesreća i sportskih događaja, ispod
požarnog stepeništa i tako dalje. Njima je bila potrebna šifra koju bi
doviknuli drugim novinarima, prijateljima policajcima, vatrogascima i
tako dalje, kako bi im dali na znanje šta sve tu mogu da vide ako
požele. Reč je glasila: “Dabrovina!”
Dabar je zapravo bio krupan glodar. Voleo je vodu, pa je gradio
brane. Izgledao je ovako:

Ona dabrovina koja je toliko uzbuđivala foto-reportere izgledala je

ovako:

Odatle su stizale bebe.

> Kada je Dvejn bio mali, kada je Kilgor Traut bio mali, kada sam ja
bio mali, pa čak i kada smo postali sredovečni i stariji, policija i sudovi
morali su da brane svima koji se ne bave medicinom da prikaze tako
običnih otvora pregledaju i o njima razgovaraju. Nekako su došli do
odluke da širom raščepljena dabrovina, koja je bila deset hiljada puta
uobičajenija od pravih dabrova, treba da bude zakonom najopsežnije
zaštićena tajna.
Zato su svi bili ludi za širom raščepljenom dabrovinom. Takođe su
bili ludi za jednim mekim, slabim metalom, jednim elementom koji je
nekako proglašen najpoželjnijim od svih elemenata, a to je bilo zlato.
 > A ludilo za širom raščepljenom dabrovinom prenelo se i na gaće
kada smo Dvejn, Traut i ja bili mali. Devojčice su krile svoje gaće po
svaku cenu, a dečaci su pokušavali da vide njihove gaće po svaku cenu.
Ženske gaće su izgledale ovako:

Jedna od prvih stvari koje je Dvejn naučio u školi kad je bio mali
bila je zapravo pesmica koju je trebalo da iz petnih žila otpeva ako
slučajno ugleda gaće nekoj devojčici na igralištu. Tome su ga naučili
drugi učenici. Evo je:

Engleska daće,
i Francuska, šta će,
a ti meni dala
da ti vidim gaće!

Kada je Kilgor Traut 1979. godine primio Nobelovu nagradu za

medicinu, izjavio je: “Neki ljudi kažu da progres ne postoji. Priznajem
da činjenica da su ljudska bića sada jedine životinje preostale na zemlji
izgleda kao nekakva teško razumljiva pobeda. Oni među vama kojima
je poznata priroda mojih ranijih objavljenih dela shvatiće zašto sam
posebno tugovao kada je uginuo i poslednji dabar.
Međutim, kad sam ja bio mali, sa nama su ovu planetu delila dva
čudovišta i ja danas slavim to što su izumrla. Naumila su bila da nas
ubiju, ili da nam makar obesmisle život. Umalo što nisu uspela. Bili su
to surovi protivnici, za razliku od mojih malih drugara dabrova.
Lavovi? Ne. Tigrovi? Ne. Lavovi i tigrovi su vreme provodili uglavnom
u dremežu. Čudovišta koja ću pomenuti nikad nisu dremala. Ona su
nam bila u glavi. Bila je to proizvoljna pohota za zlatom i, bože
sačuvaj, za pogledom na gaće neke devojčice.
Drago mi je što su te pohote bile tako smešne, jer su nas naučile da
ljudsko biće može da poveruje u sve i da se strasno ponaša ne bi li to
verovanje održalo - ma kakvo verovanje.
I tako sada možemo izgraditi nesebično društvo posvećujući
nesebičnosti onu mahnitost koju smo nekada posvećivali zlatu i
gaćama.”
Zastao je, a onda odrecitovao suvo i sa tugom početak pesme koju
je naučio da peva iz petnih žila na Bermudima, kada je bio dečačić.
Pesma je tim pre bila zajedljiva što jepominjala dve države koje više
kao takve nisu postojale. “Engleska daće”, rekao je, “i Francuska, šta
će...”

> Zapravo, ženske gaće su drastično devalvirale u vreme istorijskog

susreta Dvejna Huvera i Trauta. Cena zlata još je bila u porastu.
Fotografije ženskih gaća nisu vredele koliko ni papir na kojem su
štampane, a čak su i veoma kvalitetni kolor-filmovi sa širom
raščepljenom dabrovinom sve lošije stajali na tržištu.
U jednom periodu, primerak Trautove najpopularnije knjige do
danas, Pošast na točkovima, koštao je čak dvanaest dolara, zbog
ilustracija. Sada se nudila za dolar, a ko je bio spreman i toliko da plati,
nije bio spreman na to zbog slika. Plaćali su za reči.

> Uzgred, reči u knjizi govorile su o životu na umirućoj planeti po

imenu Lingo-Tri, čiji su stanovnici podsećali na američke automobile.
Imali su točkove. Pokretao ih je motor sa unutrašnjim sagorevanjem.
Trošili su fosilna goriva. Ali, nisu bili proizvodi. Razmnožavali su se.
Polagali su jaja s malim automobilima, a bebe su sazrevale u baricama
ulja isceđenog iz kartera odraslih.
Lingo-Tri su posetili svemirski putnici koji su saznali da ta
stvorenja izumiru iz sledećeg razloga: uništila su resurse svoje planete,
uključujući i njenu atmosferu.
Svemirski putnici nisu bili u mogućnosti da im ponude neku veliku
materijalnu pomoć. Automobilska stvorenja nadala su se da će
pozajmiti nešto kiseonika i ubediti posetioce da odnesu makar jedno
njihovo jaje na neku drugu planetu, gde bi ono moglo da se izlegne i
gde bi automobilska civilizacija ponovo bila začeta. Ali najmanje jaje
koje su imali bilo je teško dvadeset pet kilograma, dok su sami
svemirski putnici bili visoki tek dva i po centimetra, a svemirski brod
im je bio manji čak i od zemaljske kutije za cipele. Oni su bili sa
Zeltoldimara.
Portparol Zeltoldimaraca bio je Kago. Kago je rekao da može samo
da saopšti ostalima u vasioni da su automobilska stvorenja bila divna.
Evo šta je on rekao svim tim zarđalim starudijama koje su ostale bez
benzina: “Izumrećete, ali vas nećemo zaboraviti.”
Na tom mestu ilustracija priče prikazivala je dve kineske devojke,
naizgled identične bliznakinje, koje su sedele na nekom ležaju,
potpuno raširenih nogu.

> I tako su Kago i njegova hrabra mala zeltoldimarska posada, u

kojoj su svi bili homoseksualci, tumarali vasionom i održavali u životu
sećanje na automobilska stvorenja. Najzad su došli na planetu Zemlju.
Onako naivan, Kago je ispričao Zemljanima za automobile. Kago nije
znao da ljudska bića lako može oboriti i jedna jedina zamisao, baš kao
kolera ili bubonska kuga. Na Zemlji nije postojao imunitet koji štiti od
blesavih zamisli.

> I tu se, po Trautovim rečima, krio razlog što ljudska bića nisu
sposobna da odbace zamisli zbog toga što su loše: “Zamisli su na
Zemlji bile značke prijateljstva ili neprijateljstva. Njihova sadržina nije
bila važna. Prijatelji su se slagali s prijateljima kako bi izrazili
prijateljstvo. Neprijatelji se nisu slagali s neprijateljima kako bi izrazili
neprijateljstvo.
Zamisli Zemljana nisu bile važne stotinama hiljada godina, zato što
oni ionako nisu mogli bogzna šta da urade sa njima. Zamisli su mogle
jednako biti značke kao i ma šta drugo.
Imali su čak i izreku o jalovosti zamisli: 'Da su želje konji, svi bi
prosjaci jahali.'
A onda su Zemljani otkrili alat. Najednom, slaganje s prijateljima
moglo je biti neki oblik samoubistva ili nešto još gore. Ali saglasja su i
dalje trajala, ne u ime zdravog razuma, pristojnosti ili samoočuvanja,
već u ime prijateljstva.
 Zemljani su nastavili da se prijateljski ponašaju, umesto da
razmišljaju. A kada su napravili računare da misle umesto njih, nisu ih
projektovali toliko da budu mudri koliko prijateljski nastrojeni. I zato
su bili osuđeni na propast. Ubilački nastrojeni prosjaci mogli su da
jašu.”
 Treće poglavlje

Pošto je prošao vek od dolaska malog Kaga na Zemlju, po

Trautovom romanu, svaki oblik života na toj nekada miroljubivoj,
vlažnoj i rodnoj plavozelenoj lopti bio je na samrti ili mrtav. Posvuda
su ležale ljušture velikih buba koje su ljudi proizveli i klanjali im se. To
su bili automobili. Oni su sve pobili.
Sam mali Kago umro je mnogo pre planete. Pokušavao je da u
jednoj kafani u Detroitu objasni koliko su automobili zli. Ali bio je
toliko mali da na njega niko nije obraćao pažnju. Prilegao je da se
malčice odmori, a jedan pijani radnik iz fabrike automobila pomislio
je od njega da je kuhinjska šibica. Ubio je Kaga uporno pokušavajući
da ga kresne o donju površinu šanka.

> Traut je pre 1972. primio samo jedno pismo obožavaoca. Poslao
mu ga je ekscentrični milioner koji je unajmio privatnu detektivsku
agenciju da otkrije ko je Traut i gde se nalazi.
Traut je bio toliko nevidljiv da je to traganje koštalo osamnaest
hiljada dolara.
Pismo obožavaoca stiglo je u njegov podrum u Kohozu. Bilo je
ispisano rukom i Traut je zaključio da njegov autor ima možda
četrnaestak godina. U pismu je stajalo da je Pošast na točkovima
možda najveći roman napisan na engleskom jeziku i da bi Traut morao
da bude predsednik Sjedinjenih Država.
Traut je naglas pročitao to pismo svom papagaju. “Stanje se
popravlja, Bile”, rekao je.“Oduvek sam znao da će biti tako. Pazi ovo.” I
onda je pročitao pismo. U pismu nije bilo nikakvog znaka da je njegov
pisac, koji se zvao Eliot Rouzvoter, odrasla osoba, i to fantastično
imućna.

> Uzgred, Kilgor Traut nikad ne bi mogao da bude predsednik

Sjedinjenih Država bez ustavnog amandmana. Nije se rodio u toj
zemlji. Njegovo rodno mesto bilo je na Bermudima. Njegov otac Leo
Traut, iako je ostao američki građanin, radio je tamo mnogo godina za
Kraljevsko ornitološko društvo - i čuvao jedino mesto na svetu gde se
gnezde bermudski supovi. Ti veliki zeleni morski orlovi na kraju će
izumreti, i pored svega što bi bilo ko mogao da uradi.

> Traut je, kao dete, gledao kako ti supovi umiru, jedan po jedan.
Otac mu je dodelio melanholičan zadatak merenja raspona krila na
truplima. Bila su to najveća stvorenja na planeti koja su ikad letela
zahvaljujući sopstvenoj snazi. A na poslednjem truplu raspon krila bio
je veći od svih, šest metara.
Pošto su uginuli svi supovi, ustanovljeno je šta ih je to ubilo. Bila je
to gljivica koja im je napadala oči i mozak. Ljudi su je doneli u njihova
gnezda u bezazlenom obliku gljivičnog oboljenja stopala.
Evo kako je izgledala zastava rodnog ostrva Kilgora Trauta:

> Dakle, detinjstvo Kilgora Trauta bilo je depresivno, uprkos svem

tom suncu i svežem vazduhu. Pesimizam koji ga je kasnije u životu
obuzeo, uništio mu tri braka i oterao sina jedinca Lea od kuće u
uzrastu od četrnaest godina, sasvim verovatno vuče koren iz
gorkoslatkog gnojiva od trulih supova.
 > Pismo obožavaoca stiglo je prekasno. Nije dočekano kao lepa
vest. Kilgor Traut je u njemu video napad na sopstvenu privatnost.
Rouzvoter je u pismu obećao da će Trauta učiniti slavnim. Evo šta je
Traut imao da kaže na to, dok mu je jedini slušalac bio njegov mali
dugorepi papagaj: “Da nisi prišao mojoj mrtvačkoj vreći.”
Mrtvačka vreća je bila veliki plastični omotač za sveže ubijenog
američkog vojnika. Bio je to nov izum.

> Ne znam ko je izumeo mrtvačku vreću. Znam ko je izumeo

Kilgora Trauta. Ja.
Ja sam ga napravio krezubog. Dao mu kosu, ali je i obojio u belo.
Nisam mu dao da je češlja, niti da ide berberinu. Naterao sam ga da je
pušta da bude dugačka i umršena.
Dao sam mu iste one noge koje je Tvorac vasione podario mom ocu
kada je moj otac bio jadni starac. Bile su to bele drške od metle. Bile su
ćosave. Bile su fantastično ukrašene reljefom proširenih vena.
A dva meseca pošto je Traut primio svoje prvo pismo od
obožavaoca, naterao sam ga da u poštanskom sandučetu zatekne poziv
da bude govornik na jednom umetničkom festivalu na američkom
Srednjem zapadu.

> Pismo je stiglo od predsednika Festivala, Freda T. Barija. Obraćao

se Kilgoru Trautu sa uvažavanjem, gotovo strahopoštovanjem. Molio
ga je da bude jedan od nekoliko istaknutih gostiju sa strane i da
učestvuje na Festivalu, koji će trajati pet dana. Biće to proslava
otvaranja Memorijalnog umetničkog centra Mildred Bari u Midland
Sitiju.
U pismu nije stajalo da je Mildred Bari bila pokojna mati samog
predsednika, najbogatijeg čoveka u Midland Sitiju. Fred T. Bari je
platio da se podigne novi umetnički centar, u obliku providne kugle na
štulama. Nije imao prozore. Osvetljen noću iznutra, podsećao je na
pun mesec pri izlasku.
Fred T. Bari je, uzgred, bio upravo istih godina kao Traut.
Rođendan im je bio istog dana. Ali svakako nisu ličili jedan na drugoga
- Fred T. Bari čak više nije izgledao ni kao belac, iako je poreklom bio
čist Englez. Kako je sve više stario i bivao sve srećniji, s kosom koja mu
je posvuda opadala, na kraju je poprimio izgled ushićenog starog
Kineza.
Toliko je ličio na Kineza da je počeo i da se oblači kao Kinez. Pravi
Kinezi često su ga greškom smatrali pravim Kinezom.

> Fred T. Bari je u pismu priznao da nije čitao dela Kilgora Trauta,
ali će to drage volje učiniti pre početka Festivala. “Srdačno vas je
preporučio Eliot Rouzvoter”, rekao je on, “koji me uverava da ste vi
možda najveći živi američki romansijer. Od te hvale veće nema.”
Za pismo je bio prikačen ček na hiljadu dolara. Fred T. Bari je
objasnio da to pokriva troškove putovanja i honorar.
Bilo je to mnogo novca. Traut je najednom bio fantastično imućan.

> Evo kako se desilo da Traut bude pozvan: Fred T. Bari je poželeo
da glavna atrakcija Umetničkog festivala u Midland Sitiju bude neka
basnoslovno vredna slika. Premda je bio toliko bogat, nije imao
dovoljno da takvu kupi, te je potražio neku koju bi pozajmio.
Prvi kome se obratio bio je Eliot Rouzvoter, vlasnik El Greka
vrednog tri ili više miliona dolara. Rouzvoter je rekao da Festival može
dobiti sliku pod jednim uslovom: da se skupu obrati najveći živi pisac
na engleskom jeziku, a to je Kilgor Traut.
Traut se nasmejao laskavom pozivu, ali ga je posle toga uhvatio
strah. Još jednom se neko nepoznat petljao oko sadržine njegove
mrtvačke vreće. Zakolutao je očima i umornim glasom upitao svog
papagaja: “Otkud toliko iznenadno zanimanje za Kilgora Trauta?”
Ponovo je pročitao pismo. “Ne samo što traže Kilgora Trauta”, rekao
je, “već ga traže u smokingu, Bile. Desila se nekakva greška.”
Slegnuo je ramenima. “Možda me pozivaju zato što znaju da imam
smoking”, rekao je. Zaista je imao smoking. Stajao mu je u malom
sanduku koji je vukao s mesta na mesto već duže od četrdeset godina.
Tamo su bile igračke iz njegovog detinjstva, kosti bermudskog supa i
mnogi drugi kurioziteti - zajedno sa smokingom koji je obukao za
maturski bal neposredno pre nego što će maturirati u gimnaziji
“Tomas Džeferson” u Dejtonu, u državi Ohajo, 1924. godine. Traut se
rodio na Bermudima i tamo je pošao u srednju školu. Ali onda mu se
porodica preselila u Dejton.
 Njegova škola dobila je ime po robovlasniku koji je ujedno bio i
jedan od najvećih svetskih teoretičara ljudske slobode.

> Traut je izvukao smoking iz sanduka i obukao ga. Veoma je ličio

na smoking koji sam viđao na svom ocu kada je bio u dubokoj starosti.
Imao je zelenkastu patinu od buđi. Tu i tamo, plesan je ličila na
komade finog zečjeg krzna. “Ovo će lepo poslužiti za večernje izlaske”,
rekao je Traut. “Ali reci mi, Bile - šta čovek treba da obuče u Midland
Sitiju u oktobru, pošto sunce zađe?” Zadigao je nogavice tako da je
ogolio groteskno upadljive cevanice. “Bermude i soknice, a, Bile? Na
kraju krajeva - ja i potičem sa Bermuda.”
Istrljao je smoking vlažnom krpom i lako uklonio gljivice. “Ne
volim ovo da radim, Bile”, rekao je za gljivice koje je ubijao. “Gljivice
imaju podjednakog prava na život kao i ja. One znaju šta žele, Bile.
Đavo nek me nosi, ja to više ne znam.”
Onda je pomislio na to šta bi sam Bil mogao da poželi. Nije mu bilo
teško da to pogodi. “Bile”, rekao je, “toliko te volim i toliko sam velika
zverka u vasioni da ću ti ostvariti najveće želje.” Otvorio je vrata
kaveza, što Bil ne bi mogao da učini ni za hiljadu godina.
Bil je odleteo do prozorskog praga. Upro je krilcetom u staklo.
Između Bila i velikog prostranstva napolju stajao je samo jedan sloj
stakla. I mada se Traut bavio prozorima za zaštitu od oluje, nije imao
niti jedan takav prozor u svom boravištu.
“I tvoja druga želja samo što se nije ispunila”, rekao je Traut i
ponovo učinio nešto što Bil nikada ne bi mogao. Otvorio je prozor. Ali
otvaranje prozora je za dugorepog papagaja bilo tako zastrašujući
doživljaj da je odleteo natrag do svog kaveza i uskočio unutra.
Traut je zatvorio vrata kaveza i navukao na njih rezu. “Nikad nisam
čuo za pametnije iskorišćene tri želje”, rekao je ptici. “Postarao si se da
ti i dalje ostane nešto što možeš želeti - da izađeš iz kaveza.”

> Traut je povezao pismo usamljenog obožavaoca s pozivnicom, ali

nije mogao da veruje da je Eliot Rouzvoter odrasla osoba. Rouzvoterov
rukopis izgledao je ovako:
 “Bile”, rekao je Traut oprezno, “ovaj posao obezbedio mi je neki
omladinac po prezimenu Rouzvoter. Sigurno su mu roditelji prijatelji s
predsednikom Umetničkog festivala, a oni tamo nemaju pojma o
knjigama. Tako da su mu poverovali kad im je rekao da vredim “
Traut je odmahnuo glavom. “Neću da odem, Bile. Ne želim iz svog
kaveza. Previše sam pametan za to. Mada, sve i kad bih izašao, ne bih
otišao u Midland Siti da pravim od sebe predmet sprdnje - i od sebe i
od mog jedinog obožavaoca.”

> Ostao je na tome. Ali s vremena na vreme je vadio pozivnicu i

naučio ju je napamet. A onda je do njega doprla jedna od suptilnijih
poruka s papira. Ona se nalazila u zaglavlju, gde su bile prikazane dve
maske s namerom da dočaraju komediju i tragediju. Jedna maska
izgledala je ovako:
 Druga je izgledala ovako:

“Tamo žele samo one koji se osmehuju”, rekao je Traut svom

dugorepom papagaju. “Propali nesrećnici nemaju ni razloga da se
javljaju.”Ali njegov um nije mogao da prestane time da se bavi. Palo
mu je na pamet nešto veoma pronicljivo: “Ali možda baš treba da vide
jednog propalog nesrećnika.”
Posle toga se sav uzbudio. “Bile, Bile...”, rekao je, “čuj, napuštam
kavez, ali se vraćam. Idem tamo da im pokažem nešto što niko nikad
nije video na jednom umetničkom festivalu: predstavnika svih onih
hiljada umetnika koji su čitav život posvetili potrazi za istinom i
lepotom - a nisu pronašli ama baš ništa!”

> Traut je na kraju ipak prihvatio poziv. Dva dana pred zakazani
početak festivala prepustio je Bila pažnji svoje gazdarice na spratu i
odstopirao do Njujorka - sa pet stotina dolara prikačenih za naličje
gaća. Ostatak novca je stavio u banku.
Najpre je otišao u Njujork - zato što se ponadao da će pronaći neke
svoje knjige u tamošnjim prodavnicama pornografije. Kod kuće nije
imao nijedan primerak. Prezirao ih je, ali sada je želeo da iz njih čita
naglas u Midland Sitiju - da tako demonstrira tragediju koja je
istovremeno bila piš živi.
Nameravao je da ljudima tamo kaže šta očekuje da mu jednog dana
piše na nadgrobnom spomeniku.
Evo šta:
 Četvrto poglavlje

U međuvremenu, Dvejn je bivao sve luđi i luđi. Video je jedne noći

jedanaestostruki mesec na nebu iznad novog Memorijalnog
umetničkog centra Mildred Bari. Sledećeg jutra je ugledao ogromnu
patku kako upravlja saobraćajem na raskrsnici Avenije Arsenal i Starog
seoskog druma. Nikome nije rekao šta je video. Sačuvao je to kao
tajnu.
A loše hemikalije u njegovoj glavi bile su site tajnovitosti. Više se
nisu zadovoljavale time što ga nagone da oseća i vidi svakojaka čuda.
Želele su da ga nagone i da čini svakojaka čuda, kao i da stvara veliku
buku.
Želele su da se Dvejn Huver diči svojom bolešću.

> Ljudi su kasnije govorili da su bili besni na sebe zbog toga što
nisu primetili signale za opasnost u Dvejnovom ponašanju, što su
prenebregavali njegove očigledne krike u pomoć. Pošto je Dvejn
pomahnitao, lokalni list objavio je o tome veoma saosećajan uvodnik,
preklinjući ljude da obrate pažnju jedni kod drugih na signale
opasnosti. Evo njegovog naslova:
 KRIK U POMOĆ

Ali Dvejn nije bio toliko čudan pre nego što je upoznao Kilgora
Trauta. Njegovo ponašanje u javnosti zadržavalo ga je sasvim u
granicama prihvatljivih postupaka, uverenja i razgovora u Midland
Sitiju. Osoba koja mu je bila najbliža, Fransin Pe o, njegova bela
sekretarica i ljubavnica, rekla je da je Dvejn stalno bivao sve srećniji u
periodu od mesec dana pre nego što se obznanio svetu kao manijak.
“Sve sam mislila”, ispričala je novinaru iz svoje bolničke postelje,
“'Najzad će uspeti da preboli ženino samoubistvo.'“

> Fransin je radila u sedištu Dvejnove firme, a to je bilo Selo

Pontijak Dvejna Huvera na Izlazujedanaest, tik do međudržavnog
auto-puta, vrata do novog Holidej ina.
Evo zbog čega je Fransin pomislila da je on sve srećniji: Dvejn je
počeo da peva pesme koje su bile popularne kad je bio mlad, kao što
su “Stari fenjerdžija”, “Tipi-tipi-tin”, “Drži se”, “Tužni mesec” i tako
dalje. Dvejn nikada pre nije pevao. Sada je to činio sasvim glasno dok
sedi za svojim radnim stolom, kad poveze kupca u probnu vožnju, dok
posmatra kako mehaničar popravlja kola. Jednog dana je pevao glasno
dok je prolazio predvorjem novog Holidej ina, osmehujući se i mašući
ljudima kao da su ga angažovali da ih uveseljava pesmom. Ali niko nije
smatrao ni da je to obavezno naznaka mentalnog poremećaja -
pogotovo s obzirom na to da je Dvejn bio suvlasnik hotela.
Crni nosač i crni konobar raspravljali su o tom pevanju. “Slušaj ga
samo kako peva”, rekao je nosač.
“Kad bih ja imao isto što i on, i ja bih pevao”, odgovorio je konobar.

> Jedina osoba koja je naglas rekla da Dvejn silazi s uma bio je
Dvejnovbeli prodavac u zastupništvu Pontijaka, Hari Lesejber. Punih
nedelju dana pre nego što je Dvejn sasvim odlepio,
Hari je rekao Fransini Pe o: “Nešto je spopalo Dvejna. Ranije je bio
baš šarmantan. Više mi nije ni najmanje šarmantan.”
Hari je poznavao Dvejna bolje nego iko drugi. Proveo je s Dvejnom
dvadeset godina. Počeo je da radi kada se zastupništvo nalazilo na
samom rubu dela grada u kojem su živele čamuge. Čamuge su bile
ljudska bića crne puti.
“Poznajem ga onako kako vojnik u ratu poznaje svog drugara”,
rekao je Hari. “Svakodnevno smo život izlagali opasnosti dok je
zastupništvo nalazilo u Džefersonovoj. Pljačkali su nas u proseku
četrnaest puta godišnje. I tvrdim da je Dvejn kakvog vidimo danas
Dvejn kakvog nikada pre video nisam.”

> To za pljačke bilo je istina. Zbog toga je Dvejn i kupio

zastupništvo Pontijaka tako jeftino. Belci su jedini imali dovoljno
novca da kupuju nove automobile, izuzev nekoliko crnih kriminalaca,
koji su uvek želeli da imaju kadilak. A belci su se plašili da prilaze
Džefersonovoj ulici.

> Evo odakle Dvejnu novac da kupi zastupništvo: pozajmio gaje od

Nacionalne banke Midlandskog okruga. Kao jemstvo je dao svoje
akcije u kompaniji čije je ime tada bilo Kompanija za borbenu tehniku
MidlandSitija. Kasnije je ona postala Baritron d.o.o. Kad je Dvejn došao
do akcija, usred Velike ekonomske krize, ta kompanija je nosila ime
Robo-čarobna američka korporacija.
Ime firme menjalo se tokom godina zbog toga što se i vrsta njenog
poslovanja toliko menjala. Ali njeno poslovodstvo držalo se prvobitnog
gesla kompanije - zarad starih dobrih vremena. Geslo je glasilo:

ZBOGOM TUŽNOM PONEDELJKU.

> Počujte:
Hari Lesejber je rekao Fransini: “Kada muškarac s drugim
muškarcem provede vreme u borbi, ume da oseti i najmanjupromenu
u ličnosti svog drugara, a Dvejn se promenio. Pitaj samo Vernona
Gara.”
Vernon Gar je bio beli mehaničar i jedini drugi zaposleni koji je bio
sa Dvejnom pre nego što je Dvejn preselio agenciju kraj auto-puta.
Ispostavilo se da Vernon ima problema kod kuće. Njegova žena Meri
bila je shizofrenik, tako da Vernon nije primetio da li se Dvejn
promenio ili ne. Vernonova žena je verovala da Vernon pokušava da
njen mozak pretvori u plutonijum.
 > Hari Lesejber je imao prava da priča o borbi. On je zaista bio u
ratnim borbama. Dvejn nije učestvovao u borbi. Ali bio je građansko
lice na službi u ratnoj avijaciji vojske Sjedinjenih Država za vreme
Drugog svetskog rata. Jednom mu je zapalo da namala poruku na
bombi od dvesta pedeset kilograma, namenjenoj da padne na
Hamburg, u Nemačkoj. Evo kako je ona izgledala:

> “Hari”, rekla je Fransin, “svi imaju pravo na poneki loš dan. Dvejn
ih je imao manje od svih koje znam, pa kad mu dođe dan kao što je
ovaj, neki ljudi se iznenade i uvrede. Ne bi trebalo da budu takvi. I on
je čovek kao i svaki drugi.”
“Ali zašto je odabrao mene?”, hteo je Hari da zna. I bio je u pravu:
Dvejn jeste tog dana odabrao baš njega za neverovatne uvrede i
maltretiranje. Svi ostali i dalje su smatrali da je Dvejn krajnje
šarmantan.
Kasnije, naravno, Dvejn će napasti raznorazne ljude, čak i tri
neznanca iz Irija u Pensilvaniji, koji nikada pre nisu bili u Midland
Sitiju. Ali Hari je zasad bio izolovana žrtva.

> “Zašto ja?”, rekao je Hari. Bilo je to često pitanje u Midland Sitiju.
Ljudi su ga stalno postavljali dok su ih trpali u kola hitne pomoći posle
različitih nesreća, hapsili zbog nedoličnog ponašanja, pljačkali, udarali
po nosu i tako dalje: “Zaštoja?”
“Verovatno je mislio da si dovoljno veliki muškarac i prijatelj da ga
istrpiš kad mu naiđe jedan od retkih loših dana”, rekla je Fransin.
“Kako bi se tebi svidelo da je izvređao ono što si obukla?”, rekao je
Hari. To je Dvejn njemu uradio: izvređao ono što je Hari obukao.
“Setila bih se da je on najbolji poslodavac u gradu”, rekla je Fransin.
To je bilo tačno. Dvejn je mnogo plaćao. Krajem svake godine davao je
bonuse za Božić i delio profit. Bio je prvi prodavac automobila u tom
delu države koji je zaposlenima ponudio Plavi krst i Plavi štit, odnosno
zdravstveno osiguranje. Imao je penzioni plan bolji od svakog drugog
penzionog plana u gradu izuzev onoga u Baritronu. Vrata njegove
kancelarije bila su otvorena svakom zaposlenom koji je u nevolji i hoće
o tome da razgovara, pa bilo to u vezi s prodajom automobila ili ne.
Na primer, onog dana kada je izvređao ono što je Hari obukao,
proveo je takođe i dva sata sa Vernonom Garom i razmatrao
halucinacije Vernonove žene. “Ona vidi nešto čega nema”, rekao je
Vernon.
“Treba da se odmara”, rekao je Dvejn.
“Možda i ja ludim”, rekao je Vernon. “Bože, odem kući i satima
pričam sa svojim usranim psom.”
“Znači da nas je dvojica”, rekao je Dvejn.

> Evo onoga što se odigralo između Harija i Dvejna i što je Harija
toliko uznemirilo:
Hari je ušao u Dvejnovu kancelariju odmah pošto je Vernon otišao.
Nije očekivao nevolju, zato što sa Dvejnom nikada nije imao ozbiljnih
nevolja.
“Kako je danas moj stari ratni drug?”, rekao je on Dvejnu.
“Dobro koliko se to da očekivati”, rekao je Dvejn. “Da li te nešto
posebno muči?”
“Ne”, rekao je Hari.
“Vernova žena misli da Vern pokušava da joj pretvori mozak u
plutonijum”, rekao je Dvejn.
“Šta je to plutonijum?”, rekao je Hari, i tako dalje. Blebetali su i
Hari je izmislio sebi problem tek koliko da razgovor bude živahniji.
Kazao je da je ponekad tužan zbog toga što nema dece. “Ali mi je u
neku ruku isto tako i drago”, nastavio je. “Hoću da kažem, zbog čega
bih dodatno uvećavao problem prenaseljenosti?” Dvejn je na to
oćutao.
“Možda je trebalo da usvojimo jedno dete”, rekao je Hari, “ali sada
je za to prekasno. A i moja matora i ja - lepo se provodimo dok se
zezamo ovako sami. Koji će nam andrak dete?”
Dvejn je odlepio na pomen usvojenja. On sam bio je usvojen -
usvojio ga je bračni par koji se preselio u Midland Siti iz Zapadne
Virdžinije kako bi zaradio veliki novac radom u fabrikama za vreme
Prvog svetskog rata. Dvejnova biološka majka bila je usedelica i
učiteljica koja je pisala sentimentalnu poeziju i tvrdila da je potomak
loze Ričarda Lavljeg Srca, koji je bio kralj. Njegov biološki otac bio je
putujući slovoslagač koji mu je zaveo majku dok joj je pripremao
pesme za štampu. Nije ih ubacio u novine, niti išta slično tome. Njoj je
bilo sasvim dovoljno što ih je složio za štampu.
Ona je bila defektna mašina za rađanje dece. Uništila je sebe
automatski pošto je rodila Dvejna. Štampar je iščeznuo. On je bio
mašina za iščezavanje.

> Moguće je da nesrećnu hemijsku reakciju u Dvejnovoj glavi

izazvala ta tema usvojenja. U svakom slučaju, Dvejn je naglo zarežao
na Harija: “Hari, a zašto ne uzmeš gomilu pamučnih otpadaka od
Verna Gara, natopiš ih 'Plavim sunokom' i spališ kompletnu svoju
usranu garderobu? Kad te vidim, pomislim da sam kod Braće Votson.”
Braća Votson su držala pogrebno preduzeće za belce koji su bili makar
donekle imućni. “Plavi sunoko” je bila marka benzina.
Hari se zaprepastio, a onda osetio bol. Dvejn nikada nije rekao
ništa na račun njegove odeće za sve te godine koliko ga je poznavao.
Odeća mu je bila konzervativna i uredna, po Harijevom mišljenju.
Košulje su mu bile bele. Kravate crne ili teget. Odela siva ili
tamnoplava. Cipele i čarape crne.
“Slušaj, Hari”, rekao je Dvejn sa zlobnim izrazom na licu, “još malo
pa će Havajska nedelja i apsolutno sam ozbiljan kad kažem da spališ
svoju odeću i nabaviš novu, ili da se prijaviš za posao kod Braće
Votson. I da tražiš da te pritom balsamuju.”

> Hari je mogao samo da zine. Havajska nedelja koju je Dvejn

pomenuo bila je akcija promotivne prodaje koja je podrazumevala da
agencija što više liči na Havajska ostrva. Ljudi koji te nedelje kupe
nova ili polovna kola, ili obave popravke skuplje od petsto dolara,
automatski su učestvovali u lutriji. Tri srećnika su osvajala besplatno
putovanje za dvoje do Las Vegasa, San Franciska i potom do Havaja, s
plaćenim troškovima.
“Ne smeta mi što se zoveš kao bjuik, Hari, iako treba da prodaješ
pontijak...”, nastavio je Dvejn. Mislio je na to što je odeljenje za bjuike
u Dženeral motorsu izbacilo na tržište model po imenu lesejber. “Tu ne
možeš ama baš ništa.” Dvejn je sada blago potapšao ploču svog stola.
To je nekako sadržalo više pretnje nego da je zalupao po stolu
pesnicom. “Ali zato postoji davolski mnogo onog što možeš da
promeniš, Hari. Ide nam produženi vikend. Očekujem da u tebi
primetim krupne promene kada dođem na posao u utorak ujutro.”
Vikend je bio duži nego obično zato što je nastupajući ponedeljak
bio državni praznik, Dan veterana. Bilo je to u čast ljudi koji su služili
svojoj zemlji u uniformi.

> “Hari, kad smo počeli da prodajemo pontijak”, rekao je Dvejn, “ta
kola su bila razumno prevozno sredstvo za učiteljice, bakice i tetke-
usedelice.” To je bilo tačno. “Možda nisi primetio, Hari, ali pontijak se
sada pretvorio u glamuroznu, mladalačku avanturu za ljude koji žele
da uživaju u životu! A ti se odevaš i ponašaš kao da je ovo pogrebni
zavod! Pogledaj se u ogledalu, Hari, i priupitaj se: 'Ko bi ikad povezao
takvog jednog čoveka s pontijakom?'“
Hari Lesejber je previše grcao da bi ukazao Dvejnu na to da je on,
bez obzira na svoj izgled, opštepriznat kao jedan od najuspešnijih
prodavaca pontijaka ne samo u Državi već i na čitavom Srednjem
zapadu. Pontijak je bio automobil koji se najbolje prodavao u oblasti
Midland Sitija, uprkos tome što posredi nisu bila jeftina kola. Cena tih
kola bila je osrednja.

> Dvejn Huver je rekao jadnom Hariju Lesejberu da je Havajski

festival, od kog ih je sada delio samo produženi vikend, za Harija
zlatna prilika da se opusti, malo zabavi i podstakne druge ljude da se i
sami malo zabave.
“Hari”, rekao je Dvejn. “Da ti kažem nešto: savremena nauka donela
nam je gomilu čudesnih novih boja, s neobičnim i uzbudljivim
nazivima kao što su crvena! narandžasta! zelena! i ružičasta!, Hari. Zar
to nije lepa vest, Hari? A državni zakonodavac upravo je objavio da
više nije zločin osmehivati se u radno vreme, Hari, i imam lično
guvernerovo obećanje da niko više nikada neće završiti u odeljenju za
seksualne delikte u Popravnom domu za odrasle zato što je ispričao
vic!”

> Hari Lesejber je mogao sve to da pregrmi sa veoma malo

posledica, samo da Hari u potaji nije bio transvestit. Vikendomje voleo
da oblači žensku odeću, i to živih boja. Hari i njegova žena bi spustili
roletne i Hari bi se pretvorio u rajsku pticu.
Za Harijevu tajnu nije znao niko osim njega i njegove žene.
Kada ga je Dvejn iskritikovao zbog odeće koju nosi na poslu, a
onda pomenuo odeljenje za seksualne delikte u Popravnom domu za
odrasle u Šeperdstaunu, Hari je morao da pomisli kako je njegova
tajna otkrivena. A to nije bila puka komična tajna. Hari je mogao da
bude uhapšen zbog toga što je radio vikendom. Mogao je da bude
kažnjen globom do tri hiljade do- lara i osuđen na čak pet godina
robije u odeljenju za seksualne delikte Popravnog doma za odrasle u
Šeperdstaunu.

> I tako je jadni Hari posle toga proveo bedan vikend za Dan
veterana. Ali Dvejnov je bio još gori.
Evo kakva je bila poslednja Dvejnova noć tog vikenda: zbog loših
hemikalija ustao je iz postelje. One su ga naterale da se obuče kao da
mora da rešava nešto hitno. Bilo je to u sitne sate. Dan veterana se
okončao kada je otkucala ponoć.
Dvejna su njegove loše hemikalije naterale da iz skrovišta pod
jastukom uzme napunjeni revolver kalibra trideset osam i strpa ga u
usta. Bila je to alatka sa jedinom svrhom da pravi rupe u ljudskim
bićima. Izgledala je ovako:

U Dvejnovom kutku planete svako ko bi poželeo jedan takav

revolver mogao je da ga kupi u lokalnoj gvožđari. Svi policajci su ih
imali. Baš kao i kriminalci. Kao i ljudi negde između.
Kriminalci bi uperili pištolje u ljude i rekli: “Daj mi sve pare koje
imaš”, a ljudi bi obično tako i uradili. A policajci bi uperili svoje
pištolje u kriminalce i rekli: “Stoj”, ili već nešto drugo što situacija
nalaže, a kriminalci bi obično tako i uradili. Ponekad i ne bi. Ponekad
bi se žena toliko razbesnela na muža da bi pištoljem izbušila rupu u
njemu. Ponekad bi se muž toliko razbesneo na ženu da bi izbušio rupu
u njoj. I tako dalje.
Iste te nedelje kad je Dvejn Huver pomahnitao, jedan
četrnaestogodišnjak iz Midland Sitija izbušio je rupe u majci i ocu zato
što nije želeo da im pokaže knjižicu sa lošim ocenama koju je doneo
kući. Njegov advokat želeo je da ga brani na osnovu privremene
neuračunljivosti, što bi značilo da je u vreme pucnjave dečak bio
nesposoban da razlikuje dobro od zla.

> Ljudi su ponekad bušili rupe u slavnim ljudima kako bi se i sami

makar donekle proslavili. Ponekad su Ijudi ulazili u avione koji lete na
neko odredište pa su bušili rupe u pilotu i kopilotu ukoliko ovi ne
pristanu da odvezu avion na neko drugo mesto.

> Dvejn je neko vreme držao cev revolvera u ustima. Osećao je

ukus ulja. Pištolj je bio napunjen i zapet. Na samo nekoliko
centimetara od njegovog mozga nalazili su se metalni paketići puni
ugljena, kalijum-nitrata i sumpora. Trebalo je samo da povuče jednu
polugu da se prah pretvori u gas. Taj gas bi izbacio parče olova kroz
cev i prosvirao Dvejnu mozak.
Ali Dvejn je odabrao da umesto toga puca u jedno od svojih
popločanih kupatila. Prosvirao je parčićima olova klozetsku šolju,
lavabo i kabinu kade. Na staklu kabine kade bila je ispeskirana slika
flaminga. Izgledala je ovako:
 Dvejn je pucao u flaminga.
Zarežao je kada se toga kasnije prisetio. Evo i šta je zarežao: “Ta
glupa, posrana ptica.”

> Niko nije čuo pucnjeve. Sve kuće u okolini bile su previše dobro
izolovane da bi zvuk ušao ili izašao. Na primer, zvuk koji bi poželeo da
uđe u Dvejnovu kuću iz snova ili da iz nje izađe morao bi da prode
kroz četiri centimetra debelu gipsanu ploču, barijeru od polistirenske
pene, list aluminijumske folije, sedam i po centimetara vazdušnog
prostora, još jedan list aluminijumske folije, dva i po centimetra
debelu izolacionu ploču od iverice, terpapir, dva i po centimetra
debelu drvenu oplatu, ponovo terpapir, pa zatim kroz aluminijumsku
oblogu koja je bila šuplja. Prostor u oblozi bio je pun čudesnog
izolacionog materijala izmišljenog kako bi se koristio za rakete što idu
na Mesec.

> Dvejn je uključio reflektore oko kuće i malo igrao košarku na

asfaltnoj ploči ispred garaže sa pet automobila.
Dvejnov pas Sparki sakrio se u podrum kada je Dvejn pripucao po
kupatilu. Ali sad je izašao. Sparki je gledao kako Dvejn igra košarku.
“Ti i ja, Sparki”, rekao je Dvejn. I tako dalje. Vala, baš je voleo tog
psa.
Niko ga nije video kako igra košarku. Od komšiluka ga jezaklanjalo
drveće, žbunje i visoka ograda od kedrovine.
 > Ostavio je košarkašku loptu i seo u crni plimut uri koji je uzeo
prethodnog dana. Plimut je bio Krajzlerov proizvod, a Dvejn je
prodavao proizvode Dženeral motorsa. Odlučio je da provoza plimut
dan-dva kako bi pratio šta radi konkurencija.
Dok je vozio u rikverc prilaznim putem, pomislio je kako je važno
da komšijama objasni zbog čega je u plimutu uriju, pa je dreknuo
kroz prozor: “Pratim šta radi konkurencija!” Pritisnuo je sirenu.

> Dvejn se stuštio Starim seoskim drumom na auto-put, na kojem

nije bilo nikoga. Skrenuo je na izlaz broj deset velikom brzinom,
tresnuo u bankinu i zavrteo se ukrug i ukrug. Izleteo je u Aveniju
Junion unatraške, preleteo preko ivičnjaka i zaustavio se na praznom
placu. Taj plac je pripadao Dvejnu.
Niko ništa nije ni video ni čuo. U tom kraju niko nije živeo. Trebalo
je da se na otprilike svaki sat tuda proveze policajac, ali taj se štekovao
u sokaku iza skladišta Vestern elektrika na oko tri kilometra odatle.
Štekovanje je bilo policijski izraz za spavanje na poslu.

> Dvejn je neko vreme ostao na praznom placu. Pustio je radio.

Nijedna stanica iz Midland Sitija nije radila tako kasno, ali Dvejn je
pronašao stanicu sa kantri muzikom iz ZapadneVirdžinije, koja mu je
nudila deset različitih vrsta cvetnog žbunja i pet voćnih sadnica za šest
dolara, pouzećem.
“Meni to dobro zvuči”, rekao je Dvejn. I tako je i mislio. Gotovo sve
poruke koje su se emitovale i primale u njegovoj zemlji, pa čak i one
telepatske, imale su veze sa kupovinom ili prodajom neke prokletinje.
Dvejnu su to bile prave uspavanke.
 Peto poglavlje

Dok je Dvejn Huver slušao zvuke iz Zapadne Virdžinije, Kilgor

Traut se trudio da zaspi u jednom njujorškom bioskopu. Bilo je to
mnogo jeftinije od noćenja u hotelu. Traut to nikada ranije nije radio,
ali znao je da po bioskopima spavaju zaista prljavi starci. Želeo je da u
Midland Siti stigne kao naprljaviji od svih staraca na svetu. Trebalo je
da tamo učestvuje na simpozijumu pod imenom “Budućnost
američkog romanauMakluanovoj eri”. Želeo je da na tom simpozijumu
kaže: “Nemam pojma ko je taj Makluan, ali znam kako izgleda provesti
noć sa gomilom drugih prljavih staraca u jednom bioskopu u gradu
Njujorku. Možemo li da pričamo malo o tome?”
Želeo je takođe da kaže: “Da li taj Makluan, ko god bio, ima bilo šta
da kaže o odnosu između širom raščepljene dabrovine i prodaje
knjiga?”

> Traut je kasno tog popodneva sišao iz Kohoza. U međuvremenu

je obišao brojne prodavnice pornografije i jednu radnju s košuljama.
Kupio je dve svoje knjige, Pošast na točkovimai Sad se može reći,
časopis sa njegovom kratkom pričom i košulju za uz smoking. Časopis
se zvao Crni halteri. Košulja za uz smoking imala je na grudima
kaskadu karnera. Po savetu prodavca košulja, Traut je kupio i komplet
sa svilenim opasačem, cvećem za rever i leptir-mašnom. Sve je bilo u
boji mandarine.
Svi ti predmeti počivali su mu u krilu, zajedno sa paketom u
šuškavoj smeđoj hartiji gde su mu bili smoking, šest novih gaća, šest
novih pari čarapa, brijač i četkica za zube. Traut godinama nije imao
četkicu za zube.
Na zaštitnim omotima Pošasti na točkovima i Sad se može reći
pisalo je da unutra može da se nađe mnogo širom raščepljene
dabrovine. Slika na koricama Sad se može reći, knjige zbog koje će
Dvejn Huver postati krvožedni manijak, prikazivala je univerzitetskog
profesora koga svlači grupa golih studentkinja. Kroz prozor internata
videla se kula biblioteke. Napolju je bio dan, a na kuli se nalazio sat.
Evo kako je taj sat izgledao:

Profesor je bio razodeven sve do bokserica sa prugama kao na

šećerlemi, čarapa i držača za čarape, kao i akademske kape, koja je
izgledala ovako:

U samoj knjizi nije bilo apsolutno ničega u vezi s profesorom,

studentkinjama ili univerzitetom. Knjiga je bila napisana kao dugačko
pismo Tvorca vasione jedinom stvorenju slobodne volje u vasioni.

> Što se tiče priče u časopisu Crni halteri: Traut nije imao pojma da
je prihvaćena za objavljivanje. Izgleda da je bila prihvaćena pre mnogo
godina, jer je časopis na sebi nosio datum iz aprila 1962. Traut ga je
slučajno pronašao u korpi sa čednim starim časopisima blizu ulaza u
prodavnicu. Bili su to časopisi s gaćama.
Kada je Traut kupio taj časopis, prodavac na kasi pretpostavio je da
je ovaj pijan ili malouman. Dobiće samo, razmišljao je prodavac, slike
žena u gaćama. Tačno, širile su noge, ali imale su na sebi gaće, tako da
se svakako nisu mogle takmičiti sa širom raščepljenom dabrovinom
koja se prodavala dublje u radnji.
“Nadam se da ćete uživati u tome”, rekao je prodavac Trautu. Time
je hteo da kaže kako se nada da će Traut pronaći slikeuz koje će moći
da masturbira, pošto je to i bila jedina svrha svih tih knjiga i časopisa.
“Treba mi za umetnički festival”, rekao je Traut.

> Kad je posredi sama priča, njen naslov bio je “Razigrana budala”.
Kao i mnoge druge Trautove priče, i ona se bavila tragičnom
nemogućnošću komunikacije.
Evo kakav je bio zaplet: biće iz letećeg tanjira, po imenu Zog, stiglo
je na Zemlju da bi objasnilo kako se mogu preduprediti ratovi i kako se
može izlečiti rak. Te informacije Zog je doneo sa planete Margo, na
kojoj su se domoroci sporazumevali tako što su prdeli i stepovali.
Zog je noću sleteo u Konektikat. Tek što se spustio, ugledao je neku
kuću zahvaćenu požarom. Pohitao je prema kući, prdeći i stepujući da
upozori ljude na strašnu opasnost u kojoj se nalaze. Domaćin kuće
razbio je Zogu glavu palicom za golf.

> U bioskopu gde je Traut sedeo sa svim tim paketima u krilu

prikazivali su se samo porno-filmovi. Muzika je bila prijatna. Fantazmi
nekog mladića i devojke bezazleno su sisali meke otvore jedno
drugome na platnu.
A Traut je smislio novi roman dok je tamo sedeo. Bila je to knjiga o
astronautu sa Zemlje koji je dospeo na planetu gde je sav životinjski i
biljni svet uništen zagađenjem, tako da su preživeli samo humanoidi.
Humanoidi su jeli hranu od petroleja i uglja.
Oni su astronautu, lcoji se zvao Don, priredili gozbu. Hrana je bila
grozna. Glavna tema razgovora bila je cenzura. Gradovi su bili puni
bioskopskih sala u kojima su se prikazivali samo porno-filmovi.
Humanoidi su želeli da ih nekako pozatvaraju a da ne poremete pravo
na slobodu govora.
Upitali su Dona da li su porno-filmovi problem i na Zemlji, a Don
je rekao: “Da.” Upitali su ga jesu li ti filmovi baš-baš gadni, a Don je
odgovorio: “Koliko se samo zamisliti može.”
 Za humanoide je to bio izazov, jer su bili sigurni da njihovi gadni
porno-filmovi mogu da nadmaše sve na Zemlji. Pa su se onda svi
potrpali u vozila sa vazdušnim jastucima i odlebdeli do porno-
bioskopa koji se nalazio u centru grada.
Stigli su tamo u vreme pauze, te je Don imao malo vremena da
razmisli o tome šta bi uopšte moglo biti gadnije od onoga što je već
video na Zemlji. Seksualno se uzbudio i pre nego što su se svetla u sali
pogasila. Žene u njegovoj grupi bile su skroz usplahirene i
uznemirene.
I tako se sala zamračila, a zavese otvorile. Isprva nije bilo nikakvih
slika. Bilo je samo zvukova srkutanja i stenjanja iz zvučnika. Onda se
pojavila i sama slika. Bio je to veoma kvalitetan snimak muškog
humanoida koji jede nešto nalik na krušku. Kamera mu je zumirala
usne, jezik i zube koji su se presijavali od pljuvačke. Jeo je tu krušku
natenane. Kada mu je i poslednje parče nestalo u ustima uz srkanje,
kamera je prikazala njegovu Adamovu jabučicu. Njegova Adamova
jabučica skaredno se pomerala gore-dole. Sa zadovoljstvom je
podrignuo, a onda se na ekranu pojavila ova reč, na jeziku te planete:

KRAJ

> Naravno, sve je to bilo odglumljeno. Krušaka više nigde nije bilo.
A jedenje kruške ionako nije bilo glavni događaj te večeri. Bio je to
kratak uvod koji je publici dao vremena da se malo primiri.
Onda je počela glavna predstava. Bili su tu muško, žensko i njihovo
dvoje dece, pas i mačka. Jeli su sve vreme, oko sat i po - supu, meso,
keks, buter, povrće, pire-krompir sa sosom, voće, slatkiše, tortu, pitu.
Kamera bi retko odlutala više od tridesetak centimetara od njihovih
ovlaženih usana i Adamovih jabučica koje su se pomerale gore-dole. A
zatim je otac stavio mačku i psa na sto, kako bi i oni mogli da se
priključe orgijanju.
Malo kasnije, glumci više nisu mogli da jedu. Toliko su se najeli da
su im se iskolačile oči. Jedva su se pomerali. Govorili su kako ne veruju
da će moći da zinu sledećih nedelju dana, i tako dalje. Polako su
raspremili sto. Oteturali su se u kuhinju i bacili oko petnaest
kilograma ostataka u kantu za đubre.
Publika je pomahnitala.
 > Dok su Don i njegovi prijatelji izlazili iz bioskopa, prišle su im
humanoidne kurve koje su im nudile jaja, pomorandže, mleko, buter,
kikiriki i tako dalje. Naravno, kurve nisu zaista mogle da im pribave te
proizvode.
Humanoidi su rekli Donu da bi mu kurva, ako bi sa njom otišao
kući, skuvala obrok od petroleja i uglja i to debelo naplatila.
A onda, dok bi on to jeo, pričala bi mu gadosti o tome koliko je ta
hrana sveža i puna prirodnih sokova, iako bi hrana bila lažna.
 Šesto poglavlje

Dvejn Huver je sedeo čitav sat u polovnom plimutu uriju na

sopstvenom praznom placu i slušao Zapadnu Virdžiniju. Saopštili su
mu kako može da se zdravstveno osigura za pravu siću i kako da iz
svojih kola izvuče bolje performanse. Saopštili su mu šta da radi ako
pati od zatvora. Ponudili su mu Bibliju u kojoj je ono što su Bog ili Isus
zaista rekli odštampano velikim crvenim slovima. Ponudili su mu
kućnu biljku koja će privlačiti i proždirati insekte, prenosioce zaraza.
Sve je to ostalo sačuvano u Dvejnovom pamćenju za slučaj da mu
kasnije zatreba. Tamo je bilo već svega i svačega.

> Dok je Dvejn tamo sedeo sam, najstariji stanovnik Midland Sitija
umirao je u Okružnoj bolnici, na samom kraju Bulevara Ferčajld
udaljenom trinaestak kilometara. Bila je to Meri Jang. Imala je sto
osam godina. Bila je crnkinja. Roditelji Meri Jang bili su ljudsko roblje
u Kentakiju.
Između Meri Jang i Dvejna Huvera postojala je jedna malena
spona. Ona je nekoliko meseci prala veš za Dvejnovuporodicu, kad je
Dvejn bio dečačić. Pričala je malom Dvejnu priče iz Biblije i priče o
ropstvu. Pričala mu je o javnom vešanju nekog belca koje je
posmatrala u Sinsinatiju kada je bila devojčica.

> Crni stažista u Okružnoj bolnici sada je posmatrao kako Meri

Jang umire od upale pluća.
Stažista je nije poznavao. U Midland Sitiju je boravio tek nedelju
dana. Nije bio čak ni njen zemljak Amerikanac, premda je diplomirao
medicinu na Harvardu. On je bio Indaro. Nigerijac. Zvao se Kiprijan
Ukvende. Nije osećao nikakvu bliskost sa Meri niti sa ma kojim
američkim crncem. Osećao je bliskost samo sa drugim Indarima.
Dokje umirala, Meri je bila podjednako sama na planeti kao i Dvejn
Huver ili Kilgor Traut. Nikada se nije razmnožavala. Nije bilo prijatelja
niti srodnika koji bi posmatrali njenu smrt. Stoga je svoje poslednje
reči na planeti izgovorila Kiprijanu Ukvendeu. Nije imala dovoljno
vazduha u plućima da bi uspešno naterala glasne žice da zazuje. Mogla
je samo bešumno da pomera usne.
Ovo je sve što je imala da kaže o smrti: “O, bre, o, bre.”

> Kao i svi drugi Zemljani na samrti, Meri Jang je odaslala slabašna
podsećanja na sebe onima koji su je poznavali. Oslobodila je mali
oblak telepatskih leptirova, a jedan od njih očešao se o obraz Dvejna
Huvera, udaljenog trinaest kilometara.
Dvejn je začuo umoran glas odnekud iza glave, iako tamo nije bilo
nikoga. Evo šta je taj glas rekao Dvejnu: “O, bre, o, bre.”

> Dvejna su sada njegove loše hemikalije naterale da ubaci kola u

brzinu. Izvezao se sa praznog placa i nastavio mirno Avenijom Junion,
koja se pružala paralelno sa auto-putem.
Prošao je kraj sedišta svoje firme koja se zvala Selo Pontijak Dvejna
Huvera na Izlazu Jedanaest, te skrenuo na parking novog Holidej ina u
susedstvu. Dvejn je bio vlasnik trećine hotela - zajedno s
najpoznatijim stomatologom Midland Sitija, doktorom Alfredom
Maritimom, i Bilom Milerom, koji je bio predsednik Komisije za
pomilovanja u Popravnom domu za odrasle u Šeperdstaunu, između
ostalog.
Dvejn se popeo hotelskim stepenicama na krov a da nikoga nije
sreo. Video se pun mesec. Videla su se dva puna meseca. Novi
Memorijalni umetnički centar Mildred Bari bio je providna sfera na
štulama, sada osvetljena iznutra - i ličio je na mesec.

> Dvejn se zagledao u usnuli grad. Tu se rodio. Proveo je prve tri

godine života u sirotištu na samo tri kilometra od mesta na kojem je
sada stajao. Tamo su ga prihvatili i odgojili.
Nije posedovao samo Pontijakovo zastupništvo i deo novog Holidej
ina. Posedovao je i tri hamburgerdžinice, pet automatskih servisa za
pranje kola, te delove drajv-in bioskopa na Šugar kriku, radio-stanicu
VMCI, teren za golf po imenu Tri javora i hiljadu sedamsto akcija u
Baritronu, lokalnoj firmi za elektroniku. Posedovao je na desetine
praznih placeva. Bio je član upravnog odbora Nacionalne banke
Midlandskog okruga.
Ali sada je Dvejnu Midland Siti izgledao nepoznat i zastrašujući.
“Gde se nalazim?”, rekao je on.
Zaboravio je čak i to da se, na primer, njegova žena Silija ubila tako
što je popila “Drejno” - mešavinu natrijum-hidroksida i
aluminijumskih ljuspica, namenjenu za čišćenje slivnika. Silija se
pretvorila u mali vulkan, pošto je bila sazdana od istih onih supstanci
koje obično i zapuše slivnike.
Dvejn je zaboravio čak i da je njegovo jedino dete, muško, odraslo u
notornog homoseksualca. Njegovo ime bilo je Džordž, ali svi su ga
zvali “Bani”. Svirao je klavir u koktel-baru novog Holidej ina.
“Gde se nalazim?”, rekao je Dvejn.
 Sedmo poglavlje

Kilgor Traut je piškio u muškom toaletu njujorškog bioskopa. Na

zidu kraj valjka sa peškirom nalazio se znak. On je oglašavao salon za
masažu po imenu Sultanov harem. Saloni za masažu bili su u Njujorku
nešto novo i uzbudljivo. Muškarci su mogli da odlaze tamo i slikaju
gole žene, ili da mažu gola ženska tela farbama rastvorljivim u vodi.
Žene su mogle da trljaju muškarce sve dok im penis ne štrcne spermu
u turski peškir.
“Ispunjen je to i srećan život”, rekao je Kilgor Traut.
Na pločicama kraj valjka sa peškirom olovkom je bila ispisana
poruka. Evo kako je glasila:

Traut je potražio u džepovima penkalo ili olovku. On je znao

odgovor na to pitanje. Ali nije imao čime da ga napiše, nije imao čak ni
nagorelu šibicu. Zato je ostavio pitanje bez odgovora, ali evo šta bi
napisao, samo da je imao čime:

Da budeš
oko
uvo
savest
Tvorca vasione,
budalo jedna.

> Kada je Traut pošao natrag prema svom sedištu u bioskopu,

poigrao se time da bude oko, uvo i savest Tvorca vasione. Odaslao je
telepatski poruku Tvorcu, gde god On bio. Izvestio je da je muški
toalet čist da čistiji biti ne može. “Tepih pod mojim nogama”, odaslao
je iz predvorja, “gibak je i nov. Mislim da je sigurno napravljen od
nekih čudesnih vlakana. Plav je. Znaš na šta mislim kada kažem plav?”
I tako dalje.
Kada je ušao u samu salu, svetla su bila uključena. Tamo nije bilo
nikog osim upravnika, koji je istovremeno cepao karte i radio kao
izbacivač i domar. Trenutno je čistio prljavštinu između sedišta. Bio je
to sredovečan belac. “Večeras više nema zabave, deda”, rekao je Trautu.
“Vreme je da se ide kući.”
Traut se nije usprotivio. Ali nije ni smesta otišao. Pregledao je
zelenu kutiju od emajliranog čelika u zadnjem delu sale. Tamo su bili
projektor, zvučni sistem i filmovi. Iz te kutije pružala se žica sve do
utikača u zidu. Na prednjem delu kutije nalazila se rupa. Kroz nju su
izlazile slike. Sa strane je na kutiji bio jednostavan prekidač. Izgledao
je ovako:

> Trauta je zakopkalo to što je saznao da je dovoljno da prebaci

prekidač pa da ljudi ponovo počnu da se jebu i sisaju. “Laku noć,
deda”, rekao je upravnik značajno. Traut je nevoljno ostavio tu mašinu.
Evo šta je rekao upravniku o njoj: “0va mašina ispunjava tako veliku
potrebu, a tako je lako njom upravljati!”

> Dok je Traut odlazio, odaslao je telepatsku poruku Tvorcu

vasione kome je služio kao oko, uvo i savest: “Sad idem Četrdeset
drugom ulicom. Koliko već znaš o Četrdeset drugoj ulici?”
 Osmo poglavlje

Traut je izašao na trotoar Četrdeset druge ulice. Bilo je to opasno

mesto. Čitav grad je bio opasan - zbog hemikalija, neravnomerne
raspodele bogatstva i tako dalje. Mnogi ljudi bili su kao Dvejn: stvarali
su u sopstvenim telima hemikalije koje nisu dobre za glavu. Ali u
gradu je bilo na hiljade drugih ljudi koji su kupovali loše hemikalije,
jeli ih ili šmrkali - ili ubrizgavali u vene pomagalima koja su izgledala
ovako:

Ponekad su trpali loše hemikalije čak i u šupak. Šupak im je

izgledao ovako:

> Ljudi su tako strašno rizikovali s hemikalijama i telima zato što

su želeli da im se poboljša kvalitet života. Stanovali su na ružnim
mestima gde su se mogle raditi samo ružne stvari. Nisu imali ama baš
ništa, tako da nisu mogli da poboljšaju svoje okruženje. I tako su
davali sve od sebe da umesto toga ulepšaju svoju unutrašnjost.
Rezultati su trenutno bili katastrofalni - samoubistva, krađe,
ubistva, ludilo i tako dalje. Ali nove hemikalije su neprestano pristizale
na tržište. Na šest metara od Trauta, u Četrdeset drugoj ulici, jedan
beli četrnaestogodišnjak ležao je u nesvesti u haustoru radnje s
pornografijom. Progutao je dva decilitra nove vrste razređivača za
skidanje farbe koji je pušten u prodaju samo dan ranije. Progutao je
isto tako i dve pilule čija je namena bila da spreče rednju pobačaja kod
stoke, po imenu Bengova bolest.
 > Traut se skamenio tamo, u Četrdeset drugoj ulici. Podario sam
mu život kojim nije vredelo živeti, ali sam mu isto tako podario i
gvozdenu volju za životom. To je na planeti Zemlji bila uobičajena
kombinacija.
Upravnik bioskopa izašao je i zaključao vrata za sobom.
A niotkuda su se stvorile dve mlade crne prostitutke. Upitale su
Trauta i upravnika da li bi malo da se zabave. Bile su vesele i bez straha
- zahvaljujući tubi norveškog leka za hemoroide koju su pojele pre oko
pola sata. Namera proizvođača nikada nije bila da se to jede. Trebalo je
da ljudi to sebi štrcaju u šupak.
Bile su to devojke sa sela. Odrasle su u ruralnom južnom delu
zemlje, gde su njihovi preci korišćeni kao poljoprivredne mašine. Ali
tamošnji beli zemljoradnici više nisu koristili mašine od mesa, zato što
su mašine od metala bile jeftinije, pouzdanije i manje zahtevne kad je
o smeštaju reč.
I tako su crne mašine morale da odu odatle ili da pomru od gladi.
Došle su u gradove zato što su se na svim drugim mestima po
ogradama i stablima nalazile ovakve table:

> Kilgor Traut je jednom napisao priču s naslovom “Na tebe

mislim”. Radnja se zbivala na Havajskim ostrvima, kuda je trebalo da
otputuju srećni pobednici sa takmičenja Dvejna Huvera u Midland
Sitiju. Celokupno zemljište na ostrvima, do poslednjeg parčenceta,
bilo je u svojini samo četrdesetak ljudi i Traut je u toj priči naterao te
ljude da svojinska prava iskoriste do kraja. Oni su na sve i svja postavili
table sa upozorenjem o ometanju poseda.
To je izazvalo strašne probleme preostalom milionu ljudi na
ostrvima. Zakon gravitacije nalagao im je da se zadrže negde na
površini. Ili to, ili da se zapute u vodu i otplutaju dalje od obale.
Ali onda je savezna vlada donela interventni program. Svakom
muškarcu, ženi i detetu bez nekretnina podarila je veliki balon pun
helijuma.

> Sa svakog balona visio je kabl s vezovima. Uz pomoć balona,

Havajci su mogli i dalje da nastanjuju ostrva a da ne budu blizu onoga
što poseduju drugi.

> Prostitutke su sada radile za jednog makroa. On je bio

izvanredan i surov. Za njih je bio bog. Oduzeo im je slobodu volje, što
je savršeno bilo u redu. Ionako je nisu želele. Kao da su se predale
Isusu, na primer, ne bi li živele nesebično i sa punim poverenjem -
jedino što su se umesto toga predale makrou.
Njihovo detinjstvo bilo je okončano. Sada su umirale. Što se njih
tiče, Zemlja je bila planeta razmetljivaca.
Kada su Traut i upravnik bioskopa, dva razmetljivca, rekli da im
nije do zabave za razmetljivce, deca na samrti su se odšetala, a stopala
su im se lepila za planetu, odlepljivala, zatim ponovo lepila. Nestale su
iza ćoška. Traut, oko i uvo Tvorca vasione, kinuo je.

> “Nazdravlje”, rekao je upravnik. Bio je to potpuno automatski

odgovor koji su mnogi Amerikanci davali kada bi začuli da neko kija.
“Hvala ti”, rekao je Traut. Tako je sklopljeno jedno privremeno
prijateljstvo.
Traut je potom rekao kako se nada da će bezbedno stići do nekog
jeftinog hotela. Upravnik je rekao kako se nada da će stići do stanice
metroa na Tajms skveru. I tako su hodali zajedno, ohrabreni odjekom
sopstvenih koraka koji se razlegao između pročelja zgrada.
 Upravnik je Trautu ispričao ponešto o tome kako njemu izgleda
planeta. Rekao je kako je to mesto gde on ima ženu i dva deteta. Oni
ne znaju da on upravlja bioskopom gde se daju pornići. Misle da se
tako kasno noću bavi konsultantskim poslom kao inženjer. Rekao je da
planeti inženjeri njegovih godina više naročito ne trebaju. A nekada ih
je obožavala.
“Teška vremena”, rekao je Traut.
Upravnik je na to rekao kako je učestvovao u razvoju čudesnog
izolacionog materijala koji se koristi u raketama za Mesec. Bio je to,
zapravo, isti onaj materijal koji je aluminijumskoj oplati kuće snova
Dvejna Huvera u Midland Sitiju podario te čudesne izolacione
osobine.
Upravnik je podsetio Trauta na ono što je rekao prvi čovek koji je
kročio na Mesec: “Mali korak za čoveka, ali ogroman za čovečanstvo.”
“Uzbudljive reči”, rekao je Traut. Osvrnuo se i primetio da ih prati
beii oldsmobil tornado s krovom od crnog skaja. To vozilo od četiri
stotine konjskih snaga sa pogonom na prednjim točkovima brundalo
je brzinom od oko pet kilometara na sat, na tri metra iza njih i blizu
ivičnjaka.
To je bilo poslednje što je Traut upamtio - da vidi oldsmobil tamo
iza njih.

> Kad je došao sebi, klečao je i oslanjao se o šake na terenu za

rukomet ispod mosta Kvinsboro u Pedeset devetoj ulici, blizu Ist
rivera. Pantalone i gaće bile su mu srozane do gležnjeva. Njegovog
novca više nije bilo. Paketi su ležali razbacani oko njega - smoking,
nova košulja, knjige. Iz jednog uva curkala mu je krv.
Policajci su ga zatekli kako podiže pantalone. Zaslepili su ga
reflektorom dok se naslanjao na ogradu terena za rukomet i glupavo
petljao oko kaiša i dugmadi na šlicu. Policajci su pretpostavili da su ga
uhvatili kako remeti javni red i mir, da su ga uhvatili kako barata
ograničenim staračkim repertoarom koji se sastoji od izmeta i
alkohola.
Nije ostao baš bez prebijene pare. U malom džepu pantalona
ostalo mu je deset dolara.
 > U bolnici su zaključili da Traut nije ozbiljno povređen. Odveli su
ga u policijsku stanicu, gde su ga ispitali. Mogao je da kaže samo to da
ga je otela sila čistog zla u belom oldsmobilu.
Policajci su pitali koliko je ljudi bilo u kolima, kojih godišta, pola,
boje kože, načina govora.
“Što se mene tiče, možda uopšte nisu ni bili Zemljani”, rekao je
Traut. “Što se mene tiče, u tim kolima se možda nalazio inteligentni
gas sa Plutona.”

> Traut je to rekao krajnje nedužno, ali ispostavilo se da je njegov

komentar bio prva klica u epidemiji trovanja umova. Evo kako se ta
bolest proširila: neki novinar napisao je sutradan članak za Njujork
post i započeo ga citirajući Trauta.
Članak se pojavio ispod sledećeg naslova:

BANDITI S PLUTONA
OTELI DVOJICU

Uzgred, Trauta su naveli kao Kilmera Trotera, boravište nepoznato.

Naveli su da ima osamdeset dve godine.
Druge novine prepisale su taj članak, donekle ga prepravile. Sve su
se zakačile za štos s Plutonom i sa samopouzdanjem su pisale o Bandi
s Plutona. A novinari su pitali policajce ima li novih informacija o
Bandi s Plutona, pa su policajci pošli u potragu za informacijama o
Bandi s Plutona.
Strane novine raširile su dalje stravu, objavivši članke o tome kako
je ljudima koji smeraju da posete Njujork preporučljivo da se drže
nekoliko ulica na Menhetnu jer tako imaju znatne šanse da izbegnu
Bandu s Plutona.

> U jednoj od mnogobrojnih njujorških četvrti za tamnopute ljude,

grupa dečaka iz Portorika okupila se u podrumu jedne napuštene
zgrade. Bili su sitni, ali isto tako i brojni i skloni nasilju. Želeli su da
postanu strašni kako bi branili sebe, svoje prijatelje i porodice, što
policija inače nije htela da radi. Isto tako su želeli da oteraju
preprodavce droge iz svog kraja i da postanu dovoljno poznati, što je
bilo veoma važno, da skrenu na sebe pažnju vlade, kako bi vlada bolje
obavljala komunalne poslove kao što je odnošenje đubreta i tako dalje.
Jedan od njih, Hose Mendoza, umeo je prilično dobro da slika. I
tako je on naslikao amblem njihove nove bande na leđima jakni njenih
pripadnika. Evo kako je amblem izgledao:
 Deveto poglavlje

Dok je Kilgor Traut nehotice trovao kolektivni um grada Njujorka,

Dvejn Huver, poremećeni prodavac pontijaka, silazio je sa krova
sopstvenog Holidej ina na Srednjem zapadu.
Dvejn je ušao u tepihom zastrto predvorje hotela malo pre osvita
kako bi zatražio sobu. Iako je bio tako sitan sat, ispred njega je stajao
jedan čovek, crnac pride. Bio je to Kiprijan Ukvende, Indaro, lekar iz
Nigerije, koji je boravio u hotelu dok ne pronađe sebi odgovarajući
stan.
Dvejn je skrušeno sačekao da na njega dođe red. Zaboravio je da je
on suvlasnik hotela. A što se tiče boravka na istom mestu gde borave i
crnci, Dvejn je bio filozofski raspoložen. Iskusio je neku vrstu
gorkoslatke sreće dok je govorio sebi: “Vremena se menjaju. Vremena
se menjaju.”

> Noćni recepcionar je bio nov. Nije poznavao Dvejna. Tražio je od

Dvejna da popuni formular za prijavljivanje do kraja. Sa svoje strane,
Dvejn se izvinio što ne zna napamet broj svojih registarskih tablica.
Osećao se krivim zbog toga, premda je znao da nije učinio ništa zbog
čega bi trebalo da se oseća krivim.
Bio je ushićen kad mu je recepcionar dao ključ sobe. Prošao je ispit.
I oduševio se svojom sobom. Bila je tako nova, sveža i čista. Bila je tako
neutralna! Bila je to sestra hiljada i hiljada soba u Holidej inovima
širom sveta.
Dvejn Huver možda nije znao šta mu se događa sa životom, ili šta
bi sledeće trebalo da uradi. Ali za ovoliko je učinio kako treba: dospeo
je u besprekorno spremište za ljudska bića.
Ono je čekalo bilo koga. Čekalo je Dvejna.
Oko klozetske šolje nalazila se ovakva papirna traka koju je morao
da ukloni pre upotrebe toaleta:
 Taj papirni prsten je Dvejnu garantovao da ne treba da se plaši da
će mu se životinjice u obliku vadičepa uspuzati u šupak i izjesti mu
ožičenje. Jedna briga manje za Dvejna.

> Sa unutrašnje strane je sa kvake na vratima visio znak koji je

Dvejn sada okačio spolja. Izgledao je ovako:

Dvejn je načas razmakao draperije koje su visile od plafona do

poda. Ugledao je znak koji je ukazivao na prisustvo hotela umornim
putnicima na auto-putu. Evo kako je on izgledao:
 Navukao je draperije. Podesio sistem za grejanje i ventilaciju.
Zaspao kao jagnje.
Jagnje je bilo mlada životinja legendarna na planeti Zemlji po
čvrstom snu. Izgledalo je ovako:
 Deseto poglavlje

Kilgora Trauta su pustili iz policije grada Njujorka kao slučaj bez

ikakve težine - dva sata pred osvit Dana veterana. Prešao je ostrvo
Menhetn sa istoka na zapad u društvu papirnih maramica, novina i
čađi.
Uspeo je da se poveze kamionom. Kamion je vozio trideset osam
tona španskih maslina. Pokupio ga je na ulazu u Linkolnov tunel, koji
je ime dobio po čoveku sa dovoljno hrabrosti i mašte da stavi ljudsko
ropstvo van zakona u Sjedinjenim Američkim Državama. Bila je to tek
nedavno uvedena novotarija.
Robovi su jednostavno oslobođeni bez ikakve imovine. Bilo ih je
lako prepoznati. Bili su crni. Najednom su imali slobodu da se daju u
istraživanje.

> Šofer, koji je bio beo, rekao je Trautu da mora da leži na podu
kabine dok ne izađu van grada, pošto mu zakon brani da vozi auto-
stopere.

> Još je bio mrak kada je rekao Trautu da može da sedne. Prolazili
su kroz zatrovane ritove i doline Nju Džersija. Kamion je bio Dženeral
motorsov astro-95 na dizel-gorivo prikačen za prikolicu dugačku
dvanaest metara. Bio je toliko ogroman da se Trautu činilo da mu je
glava mala kao dijabola.
Šofer je rekao kako se nekad davno bavio lovom i ribolovom. Srce
mu se cepa na pomisao kako su ritovi i doline izgledali pre svega sto
godina. “A kad samo pomisliš na to kakva sranja proizvodi većina tih
fabrika - deterdžente, hranu za mačke, osvežavajuća pića...”

> I bio je u pravu. Planetu su uništavali procesi proizvodnje, a ono

što se proizvodilo bilo je uglavnom bez veze.
 Tada je i Traut rekao nešto argumentovano. “Pa”, kazao je on, “ja
sam nekada bio konzervacionista. Plakao sam i kukao zbog ljudi koji
pucaju u beloglave supove mašinkama iz helikoptera i tako to, ali
digao sam ruke. U Klivlendu ima jedna reka koja je toliko zagađena da
je jednom godišnje zahvati požar. Bilo mi je nekada muka od toga, ali
sada mi je smešno. Kada neki tanker slučajno istovari naftu u okean i
ubije milione ptica i milijarde riba, ja kažem: 'Živeo Standard ojl', ili ko
god bio taj što je naftu prosuo.” Traut je slavljenički podigao ruke.
“'Bravo za Mobil gas'“, rekao je.
Šofera je to uznemirilo. “Šališ se”, kazao je.
“Shvatio sam”, rekao je Traut, “da Bog nije nikakav
konzervacionista, te je bavljenje time svetogrdna zanimacija kojom se
traći vreme. Jesi li ikad video neki od Njegovih vulkana, uragana ili
plimnih talasa? Da li ti je iko ikada pričao o ledenim dobima koja On
priređuje na svakih pola miliona godina? A oboljenje holandskog
bresta? Eto ti fine konzervacionističke mere. A to ti je Bog, ne čovek.
Taman kad bismo počistili reke, on bi verovatno zapalio celu galaksiju
kao parče celuloida. Znaš, to je zapravo i bila zvezda vitlejemska.”
“Šta je bila zvezda vitlejemska?”, rekao je šofer.
“Čitava galaksija zapaljena kao parče celuloida”, rekao je Traut.

> To je na šofera ostavilo jak utisak. “Kad bolje razmislim”, rekao je,
“mislim da se u Bibliji nigde ne pominje ništa o konzervaciji.”
“Ako tu ne računaš priču o Potopu”, rekao je Traut.
> Neko vreme su se vozili u tišini, a onda je šofer izneo novi
argument. Rekao je da zna kako njegov kamion pretvara atmosferu u
otrovni gas i da se planeta pretvara u asfaltiranu površinu kako bi
njegov kamion mogao svugde da stigne. “Dakle, ja vršim samoubistvo”,
rekao je.
“Ne sekiraj se zbog toga”, rekao je Traut.
“Moj brat je još gori”, nastavio je šofer. “On radi u fabrici gde se
proizvode hemikalije koje ubijaju biljke i drveće u Vijetnamu.”
Vijetnam je bio zemlja u kojoj je Amerika pokušavala da spreči ljude
da budu komunisti tako što je na njih bacala koješta iz aviona.
Hemikalije koje je on pomenuo bile su namenjene uništenju sveg
rastinja, da komunistima bude teže da se kriju od aviona.
“Ne sekiraj se zbog toga”, rekao je Traut.
 “Na duge staze, on je taj koji vrši samoubistvo”, kazao je šofer.
“Izgleda da danas Amerikanci mogu da doђu samo do posla koji im na
ovaj ili onaj način omogućava da počine samoubistvo.”
“Dobro rečeno”, kazao je Traut.

>“Ne mogu da ustanovim misliš li ozbiljno ili ne”, rekao je šofer.

“Ni sam to ne mogu da znam sve dok ne ustanovim je li život
ozbiljan ili ne”, rekao je Traut. “Opasan je, to znam, i može mnogo da
povredi. Ali to ne znači nužno i da je ozbiljan.”
> Naravno, kada se Traut proslavio, jedna od najvećih tajni vezanih
za njega bila je da li se šali ili ne. Jednom upornom novinaru rekao je
da uvek prekrsti prste kad se šali.
“I molim te da imaš u vidu”, nastavio je, “da su mi prsti bili
prekršteni kada sam ti odao tu neprocenjivu informaciju.”
I tako dalje.
U mnogo čemu je bio pravi gnjavator. Šoferu se smučio posle sat-
dva vožnje. Traut je tišinu koja je nastupila iskoristio da smisli
antikonzervacionističku priчu koju je naslovio “Gilgongo!”.
“Gilgongo!” je bila priča o planeti koja je bila neprijatna zbog
preteranog stvaranja koje se tamo odigravalo.
Priča je počinjala velikim prijemom u čast čoveka koji je uništio
čitavu vrstu dražesnih panda medvedića. Čitav svoj život je posvetio
tome. Za prijem su napravljeni posebni tanjiri kako bi zvanice mogle
da ih ponesu kući za uspomenu. Na svakom je bila slika medvedića i
datum prijema. Ispod slike je stajala reč:

GILGONGO!

Na jeziku te planete, to je značilo: “Izumrlo!”

> Ljudima je bilo drago što su medvedi gilgongo, zato što je na

planeti već ionako bilo previše vrsta, a nove su nastajale gotovo svakog
sata. Niko nije mogao nikako da se pripremi za zbunjujuću
raznovrsnost stvorenja i biljaka na koje će verovatno naići.
Ljudi su davali sve od sebe da svedu broj vrsta, kako bi život mogao
biti predvidljiviji. Ali Priroda je za njih bila previše kreativna. Sav život
na planeti na kraju je ugušen živim prekrivačem debelim trideset
metara. Taj prekrivač sastojao se od golubova putnika, orlova,
bermudskih supova i kliktavih ždralova.

>“Barem su posredi masline”, kazao je šofer.

“Šta?”, rekao je Traut.
“Mogao sam da vozim i mnogo gore stvari od maslina.”
“Tako je”, rekao je Traut. Zaboravio je bio na to da je njihova glavna
delatnost sada bila da prevezu trideset osam tona maslina u Talsu,
grad u Oklahomi.

> Šofer je malo pričao i o politici.

Trautu su svi političari bili isti. Sve su to za njega bile bezrazložno
oduševljene šimpanze. Jednom je napisao priču o optimističnom
šimpanzi koji je postao predsednik Sjedinjenih Država. Naslovio ju je:
“Pozdrav šefu”.
Šimpanza je na sebi imao mali plavi blejzer sa mesinganim
dugmićima i amblemom predsednika Sjedinjenih Država zašivenim za
džep na grudima. On je izgledao ovako:

Kud god je išao, orkestar je svirao “Pozdrav šefu”. Šimpanza je to

obožavao. Skakao je gore-dole.

> Zaustavili su se kraj jednog restorana. Na znaku pred restoranom

pisalo je:
 Pa su jeli.
Traut je ugledao jednog idiota koji je takođe jeo. Idiot je bio
odrastao beli muškarac - o kojem je brigu vodila bela bolničarka. ldiot
nije umeo mnogo da govori i imao je silne muke dok se hranio.
Bolničarka mu je stavila portiklu oko vrata.
Ali svakako je imao sjajan apetit. Traut ga je posmatrao kako trpa u
usta galete i svinjske kobasice, posmatrao ga kako loče sok od
pomorandže i mleko. Traut se iščuđavao koliko je velika životinja taj
idiot. I zadovoljstvo tog idiota bilo je opčinjavajuće, dok se punio
kalorijama koje će mu omogućiti da prebrodi još jedan dan.
Traut je sebi rekao sledeće: “Puniš se kako bi prebrodio još jedan
dan.”

> “Izvini”, rekao je šofer Trautu, “idem da piškim.”

“Tamo odakle sam ja”, rekao je Traut, “to znači da ćeš da ukradeš
ogledalo. Mi ogledala zovemo rupe.”
“To nikad ranije nisam čuo”, rekao je šofer. Ponovio je tu reč:
“Rupe.” Pokazao je na ogledalo na automatu sa cigaretama. “Za to
kažeš rupa?”
“Zar tebi ne izgleda kao rupa?”, rekao je Traut.
“Ne”, kazao je šofer. “Odakle ono reče da si rodom?”
“Sa Bermuda”, rekao je Traut.
Nedelju dana kasnije, šofer će ispričati svojoj ženi da se na
Bermudima za ogledalo kaže rupa, a ona će to ispričati prijateljicama.

> Kada je Traut pošao za šoferom prema kamionu, prvi put je

dobro pogledao izdaleka njihovo prevozno sredstvo i video ga celo. Sa
strane je svetlonarandžastim slovima visokim dva i po metra bila
ispisana poruka. Evo kako je glasila:
 Traut se upitao šta bi dete koje tek uči da čita pomislilo o takvoj
poruci. Dete bi pretpostavilo da je ta poruka strašno važna, pošto se
neko potrudio da je ispiše toliko velikim slovima.
A onda je, praveći se da je dete koje stoji kraj druma, pročitao
poruku na bočnoj strani drugog kamiona. Evo i nje:
 Jedanaesto poglavlje

Dvejn Huver je spavao do deset u novom Holidej inu. Veoma se

osvežio. Pojeo je doručak broj pet u popularnom hotelskom restoranu,
koji se zvao Soba Tali-Ho. Preko noći su tamo bile navučene zavese.
Sada su bile širom otvorene. Propuštale su unutra sunce.
Za susednim stolom, jednako sam, bio je Kiprijan Ukvende, Indaro,
Nigerijac. Čitao je male oglase u Bagl-obzerveru Midland Sitija. Trebao
mu je jeftin stan. Opšta bolnica okruga Midland pokrivala je njegove
račune u hotelu dok on traži unaokolo, i tamo su se zbog toga prilično
uzvrpoljili.
Trebala mu je i žena, ili buljuk žena koje bi se jebale sa njim
stotinama puta nedeljno, zato što je u to vreme bio prepun pohote i
sperme. I čeznuo je za prisustvom svojih Indaro rođaka. Kod kuće je
imao šest stotina rođaka koje je poimence poznavao.
Ukvendeovo lice bilo je ravnodušno dok je poručivao doručak broj
tri sa tostom od integralnog brašna. Iza njegovemaske nalazio se
mladić u završnim stadijumima nostalgije i ljubavnog ludila.

> Na dva metra odatle, Dvejn Huver je zurio u užurbani, sunčani

međudržavni auto-put. Znao je gde se nalazi. Izmedu parkirališta
hotela i auto-puta nalazio se poznati jarak, betonski kanal koji su
građevinci napravili kako se Šugar krik ne bi izlivao. Iza njega je bila
poznata barijera od elastičnog čelika koja je sprečavala da se kola i
kamioni stumbaju u Šugar krik. Zatim tri poznate trake prema zapadu,
pa poznata travnata razdelnica u sredini. Iza toga tri poznate trake
prema istoku, te još jedna poznata čelična barijera. Potom poznati
Memorijalni aerodrom Vila Ferčajlda - i poznata plodna zemlja iza
njega.

> Tamo je bilo baš sve ravno - ravan grad, ravan atar, ravan okrug,
ravna država. Kada je Dvejn bio mali, pretpostavljao je da gotovo svi
žive na ravnim mestima bez drveća. Zamišljao je da su okeani, planine
i šume mahom podeljeni u državne i nacionalne parkove. U trećem
razredu, mali Dvejn je naškrabao sastav u kojem se zalagao za to da se
napravi nacionalni park na krivini Šugar krika, jedine značajne vodene
površine u krugu od petnaest kilometara oko Midland Sitija.
Dvejn je sada izgovorio ime te poznate vodene površine, nemo:
“Šugarkrik.”

> Šugar krik je bio dubok samo pet centimetara i širok pedeset
metara na krivini gde je Dvejn mislio da treba da nastane park.
Umesto toga, tamo su podigli Memorijalni umetnički centar Mildred
Bari. I bio je prelep.
Dvejn se nakratko poigrao pešom sakoa i napipao tamo zabodenu
značku. Izvukao ju je, ne pamteći šta na njoj piše. Bila je to reklama za
Umetnički festival koji će početi te večeri. Širom grada, ljudi su nosily
značke nalik Dvejnovoj. Evo šta je na tim značkama pisalo:
 > Šugar krik je povremeno plavio okolinu. Dvejn se toga setio. Na
tako ravnom tlu, poplave su bile neobično lepo delo vode. Šugar krik
se nemo prelivao i stvarao ogromno ogledalo na kojem su deca mogla
bezbedno da se igraju.
Ogledalo je građanima pokazivalo oblik doline u kojoj su živeli,
tako da su imali utisak da su brđani nastanjeni na bregovima koji se
uzdižu za po centimetar i po na svaki kilometar što ih razdvaja od
Šugar krika.
Dvejn je ponovo nemo izgovorio ime te vode: “Šugar krik.”

> Dvejn je završio s doručkom i usudio se da pretpostavi kako više

nije mentalno oboleo, kako ga je iscelila jednostavna promena
boravišta i to što je preko noći dobro odspavao.
Njegove loše hemikalije dopustile su mu da prođe kroz predvorje, a
zatim i kroz koktel-bar, koji još nije bio otvoren, a da ne iskusi ništa
neobično. Ali kada je kročio kroz bočna vrata koktel-bara i stupio na
asfaltnu preriju koja se pružala i oko njegovog hotela i oko njegove
prodavnice pontijaka, ustanovio je da je neko pretvorio asfalt u nešto
nalik na trambulinu.
Utonuo je pod Dvejnovom težinom. Spustio je Dvejna dobrano
ispod nivoa ulice, a onda ga polako vratio dopola uvis.
Nalazio se u plitkom, gumastom udubljenju. Dvejn je ponovo
zakoračio prema svojoj prodavnici automobila. I ponovo je utonuo,
vratio se natrag i ostao da stoji u novom udubljenju.
Zablenuo se oko sebe u potrazi za očevicima. Tamo je bio samo
jedan. Kiprijan Ukvende je stajao na rubu udubljenja i nije tonuo. Ovo
je sve što je Ukvende imao da kaže, premda se Dvejn nalazio u krajnje
neuobičajenoj situaciji: “Lep dan.”

> Dvejn je nastavio dalje od udubljenja do udubljenja.

Sada je gacao po placu sa polovnim kolima.
Stao je u jednom udubljenju i podigao pogled prema nekom
drugom mladom crncu. Ovaj je glancao krpom kestenjasti bjuik
skajlark kabriolet iz 1970. Čovek nije bio odeven za takav posao. Imao
je na sebi jeftino plavo odelo, belu košulju i crnu kravatu. Osim toga:
nije tek tako glancao kola - polirao ih je do visokog sjaja.
 Mladić je nastavio još malo da polira. Onda se zaslepljujuće
osmehnuo Dvejnu, pa ponovo prionuo na poliranje.
Evo objašnjenja: taj crni mladić upravo je bio dobio pomilovanje pa
je pušten iz Popravnog doma za odrasle u Šeperdstaunu. Bio mu je
odmah potreban posao kako ne bi umro od gladi. Stoga se trudio da
pokaže Dvejnu koliko je vredan.
Boravio je u sirotištima, skloništima za mlade i raznoraznim
zatvorima u oblasti Midland Sitija od svoje devete godine. Sada mu je
bilo dvadeset šest.

> Najzad je bio slobodan!

> Dvejn je pomislio da tog mladića samo uobražava.

>Mladić je nastavio da polira automobil. Njegov život bio je

bezvredan. Imao je slabašnu volju za preživljavanjem. Smatrao je da je
planeta grozna i da uopšte nije trebalo da ga tamošalju. Desila se neka
greška. Nije imao ni prijatelja ni rodbine. Stalno su ga stavljali u
kaveze.
On je imao ime za bolji svet i često ga je viđao u snovima. To ime
bilo je tajna. Ismevali bi ga kad bi ga izgovorio naglas. Bilo je to krajnje
detinjasto ime.
Mladi crni robijaš mogao je da vidi to ime kad god bi poželeo,
ispisano svetlom u unutrašnjosti njegove lobanje. Evo kako je ono
izgledalo:
 > On je imao Dvejnovu fotografiju u novčaniku. Svojevremeno je
imao Dvejnove fotografije i na zidovima ćelije u Šeperdstaunu. Do njih
je bilo lako doći, pošto su Dvejnovo nasmešeno lice i slogan ispisan
ispod njega bili deo svake reklame koju je objavljivao u Bagl-obzerveru.
Slika se menjala na svakih šest meseci. Slogan se nije promenio ni
posle dvadeset pet godina.
Evo slogana:
PITAJTE BILO KOGA –
MOŽETE SE UZDATI U DVEJNA.

> Mladi bivši osuđenik se još jednom osmehnuo Dvejnu. Zubi su

mu bili savršeno zdravi. Stomatološki program u Šeperdstaunu bio je
odličan. Baš kao i hrana.
“Dobro jutro, gospodine”, rekao je mladić Dvejnu. Bio je užasno
naivan. Koješta je tek morao da nauči. Na primer, nije imao pojma o
ženama. Fransin Pe o bila je prva žena sa kojom je razgovarao posle
jedanaest godina.
“Dobro jutro”, rekao je Dvejn. Izgovorio je to tiho, kako mu se glas
ne bi čuo daleko, za slučaj da razgovara sa prikazom.
“Gospodine - čitao sam vaše reklame u novinama s velikim
zanimanjem, a uživao sam i u vašem oglašavanju na radiju”, rekao je
pomilovani. Poslednje godine u zatvoru bio je opsednut jednom
jedinom idejom: da jednog dana radi za Dvejna i živi srećno do kraja
života. Biće to kao u Zemlji čudesa.
Dvejn na to nije odgovorio, pa je mladić nastavio: “Kao što vidite,
gospodine, veoma sam vredan. O vama čujem samo sve najlepše.
Mislim da mi je dobri Gospod namenio da radim za vas.”
“O?”, rekao je Dvejn.
“Imena su nam toliko slična”, rekao je mladić, “da nam to dobri
Gospod obojici govori šta da radimo.”
Dvejn Huver ga nije upitao kako se zove, ali mladić mu je to
svejedno rekao, sav ozaren: “Gospodine, ja se zovem Vejn Hubler.”
U Midland Sitiju i okolini, Hubler je bilo prezime uobičajeno za
čamuge.

> Dvejn Huver je slomio srce Vejnu Hubleru tako što je neodređeno
odmahnuo glavom, a onda se udaljio.

> Dvejn je ušao u svoj izložbeni salon. Tle se više nije ugibalo pod
njim, ali sada je ugledao nešto drugo za šta nije moglo biti objašnjenja:
iz poda izložbenog salona raslo je stablo palme. Dvejna su loše
hemikalije naterale da potpuno zaboravi na Havajsku nedelju.
Zapravo, Dvejn je lično osmislio tu palmu. Bila je to pretesterisana
telefonska bandera - uvijena u sargiju. Za vrh su bili prikucani pravi
kokosovi orasi. Lišće je bilo isečeno od zelenih plastičnih tabli.
Drvo je Dvejna toliko zbunilo da se umalo nije onesvestio. Onda je
pogledao oko sebe i video da su svuda razbacani ananasi i ukulelei.
A onda je ugledao nešto najneverovatnije od svega: njegov
prodavac Hari Lesejber išao je isceren prema njemu, u trikou zelenom
kao salata, sa slamnatim sandalama na nogama, suknjicom od trave i
ružičastom majicom koja je izgledala ovako:
 > Hari i njegova žena proveli su čitav vikend u raspravi o tome
naslućuje li Dvejn da je Hari transvestit ili ne. Zaključili su da Dvejn
nema nikakvog razloga da to podozreva. Hari Dvejnu nikada nije
pominjao žensku odeću. Nikada se nije prijavio na neko takmičenje za
mis transvestita niti uradio ono što su radili mnogi transvestiti u
Midland Sitiju, odnosno nije se učlanio u neki veliki transvestitski
klub u Sinsinatiju. Nikad nije ušao u gradski bar za transvestite, po
imenu Stari pivski podrum, u suterenu hotela Ferčajld. Nikada nije
razmenio polaroid-snimke s nekim drugim transvestitom, nikad se
nije pretplatio na časopis za transvestite.
Hari i njegova žena zaključili su da je Dvejn mislio upravo ono što
je i rekao, da bi Hariju bilo bolje da za Havajsku nedelju obuče nešto
otkačeno kako ga Dvejn ne bi otpustio.
I tako je sada tu bio novi Hari, rumen od straha i uzbuđenja.
Osećao se rasterećeno, prelepo, ljupko i najednom slobodno.
Pozdravio je Dvejna havajskom rečju koja je je istovremeno značila
i zdravo i zbogom: “Aloha”, rekao je.
 Dvanaesto poglavlje

Kilgor Traut je bio daleko, ali je uporno smanjivao udaljenost

između sebe i Dvejna. Još se nalazio u kamionu po imenu Piramida.
Ovaj je prelazio preko mosta koji je ime dobio u čast pesnika Volta
Vitmana. Most je bio obavijen dimom. Kamion samo što nije postao
deo Filadelfije. U podnožju mosta je stajao znak na kojem je pisalo
sledeće:

> Da je bio mlađi, Traut bi se podrugljivo nasmejao tabli koja govori

o bratstvu - postavljenoj na rubu kratera od bombe, što je svakome
bilo očigledno. Ali u njegovoj glavi više se nisukrile zamisli o tome
kako bi šta moglo i trebalo da izgleda na planeti, nasuprot onome
kakvo je zaista. Smatrao je da Zemlja može biti samo onakva kakva je.
Sve je bilo neophodno. Video je staru belkinju koja pretura po
kanti za đubre. To je bilo neophodno. Video je igračku za kupanje u
kadi, gumenu patkicu, kako leži postrance na rešetki iznad
kanalizacionog otvora. Morala je da bude tamo.
 I tako dalje.

> Šofer je pomenuo da je prethodni dan bio Dan veterana.

“Hm”, rekao je Traut.
“'Si ti veteran?”, rekao je šofer.
“Ne”, rekao je Traut. “A ti?”
“Ne”, rekao je šofer.
Niti jedan niti drugi nisu bili veterani.

> Šofer je prešao na temu prijateljstva. Rekao je da mu je teško da

održi iole značajnije prijateljstvo zbog toga što je gotovo sve vreme na
putu. Našalio se na račun godina kada je govorio o svojim “najboljim
drugovima”. Pretpostavljao je da ljudi prestanu da govore o najboljim
drugovima kad završe drugi razred srednje škole.
Smatrao je da je Traut, pošto se već bavi prodajom aluminijumskih
sigurnosnih prozora i vrata, imao prilike da u svome radnom veku
stekne mnogo trajnih prijatelja. “Hoću reći”, kazao je on, “imaš ljude
koji rade zajedno dan za danom i montiraju te prozore, tako da se
prilično dobro upoznaju.”
“Ja radim sam”, rekao je Traut.
Šofer se razočarao. “Pretpostavljao sam da su za taj posao potrebna
dvojica.”
“Samo jedan”, rekao je Traut. “I obično detence bi moglo to da
odradi bez ikakve pomoći.”
Šofer je priželjkivao da Traut ima širok krug poznanika kako bi
posredno mogao u tome da uživa. “Bez obzira na to”, bio je uporan,
“imaš drugare s kojima se viđaš posle posla. Popijete pokoje pivo.
Igrate malo karte. Malo se smejete.”
Traut je slegnuo ramenima.
“Ideš svakog dana istim ulicama”, rekao mu je šofer. “Poznaješ
mnoge ljude i oni poznaju tebe, pošto si dan za danom na istim
ulicama. Kažeš: 'Zdravo' i oni ti otpozdrave. Osloviš ih imenom. I oni
tebe. Ako se nađeš u pravoj frci, pomognu ti pošto si jedan od njih.
Njihov. Vide te svaki dan.”
Traut nije hteo to da osporava.

> Traut je zaboravio kako se šofer zove.

 Traut je imao mentalnu manu od koje sam i sam patio. Nije mogao
da se seti kako izgledaju različiti ljudi u njegovom životu - osim ako im
tela ili lica nisu upadljivo neobična.
Dok je živeo na Kejp Kodu, na primer, jedina osoba koju je mogao
srdačno da pozdravi i oslovi imenom bio je Alfi Bers, jednoruki albino.
“Da li ti je dovoljno vruće, Alfi?”, kazao bi on. “Gde si ti, Alfi?”, kazao
bi. “Baš mi je drago što te vidim, Alfi”, kazao bi.
I tako dalje.

> Pošto je Traut sada živeo u Kohozu, jedina osoba koju je

oslovljavao imenom bio je riđokosi britanski kepec Derling Hit. On je
radio u obućarnici. Hit je imao na svom radnom stolu natpis sa
imenom kao kakav funkcioner, za slučaj da neko poželi da mu se
obrati imenom. Taj natpis je izgledao ovako:

Traut je s vremena na vreme navraćao do obućara i izgovarao

rečenice poput: “Ko će ove godine biti svetski šampion u bezbolu,
Derling?”; “Imaš li pojma zašto su se sinoć čule sirene, Derling?”, te:
“Danas lepo izgledaš, Derling - odakle ti ta košulja?” I tako dalje.
Traut se sada zapitao nije li njegovo prijateljstvo s Derlingom
okončano. Kada je Traut poslednji put bio kod obućara i pričao
Derlingu ovo i ono, kepec je neočekivano zaurlao na njega.
Evo šta je zaurlao, sa svojim britanskim naglaskom: “Do vraga,
prestani da me maltretiraš!”

> Njujorški guverner Nelson Rokfeler rukovao se jednom sa

Trautom u Kohozu, u piljarnici. Traut nije imao pojma ko je to. Kao
pisac naučne fantastike, trebalo je da se obeznani zbog toga što je
toliko blizu jednom takvom čoveku. Rokfeler nije bio samo guverner.
Zahvaljujući neobičnim zakonima na tom delu planete, Rokfeleru je
bilo dozvoljeno da poseduje ogromne oblasti Zemljine površine, kao i
petrolej i druge vredne minerale ispod površine. Posedovao je ili
kontrolisao veći deo planete nego mnoge države. To besmisleno pravo
stekao je pukim rođenjem.
“Kako ide, druškane?”, upitao ga je guverner Rokfeler.
“Manje-više isto”, rekao je KilgorTraut.

> Pošto je bio uporan u tome da Traut vodi bogat društveni život,
šofer je umislio, ponovo samo sebe radi, da Traut jedva čeka da sazna
kako izgleda seksualni život jednog kamiondžije koji vozi s kraja na
kraj kontinenta. Trauta to nije ni najmanje zanimalo.
“Sigurno bi voleo da znaš kako se kamiondžije snalaze sa ženama,
jelda?”, rekao je šofer. “Pomišljaš da svaki šofer koga sretneš samo jebe
pa rastura od obale do obale, jelda?”
Traut je slegnuo ramenima.
Kamiondžija se naljutio na Trauta i prekoreo ga zbog toga što je
tako vulgaran i neobavešten. “Da ti kažem, Kilgore...” Zastao je. “Tako
ti je ime, jelda?”
“Jeste”, rekao je Traut. On je šoferovo ime dotad zaboravio već sto
puta. Kad god bi Traut odvratio pogled od njega, ne bi mu zaboravio
samo ime, već i lice.
“Kilgore, zaboga...”, rekao je šofer, “kad bi mi se, na primer, mašina
pokvarila u Kohozu, i kad bih morao tamo da se zadržim dva dana dok
traje popravka, šta misliš, koliko bi mi lako bilo da neku tamo povalim
dok tamo boravim - dođoš koji izgleda ovako kao ja?”
“Sve zavisi od toga koliko si odlučan”, rekao je Traut.
Šofer je uzdahnuo. “Da, bože...”, rekao je, sav očajan zbog samog
sebe, “to verovatno i jeste razlog što mi ovako ide: nisam dovoljno
odlučan.”

> Pričali su o aluminijumskim fasadama kao tehnici pomoću koje

stare kuće mogu ponovo da izgledaju kao nove. Izdaleka ti limovi, koji
nikada ne moraju da se farbaju, liče na sveže ofarbano drvo.
Šofer je želeo da popričaju i o permakamenu, konkurentnoj
tehnologiji. Bilo je to prekrivanje bočnih zidova starih kuća obojenim
cementom, tako da izdaleka izgledaju kao da su sazidane od kamena.
“Ako se već baviš aluminijumskim sigurnosnim prozorima”, rekao je
šofer Trautu, “sigurno se baviš i aluminijumskim fasadama.” Ta dva
posla su širom zemlje išla ruku-podruku.
“Moja firma ih prodaje”, rekao je Traut, “i viđao sam to često. Ali
nikada ih nisam montirao.”
Šofer je ozbiljno razmišljao o tome da postavi aluminijumsku
fasadu na svoju kuću u Litl Roku i preklinjao je Trauta da mu iskreno
odgovori na sledeće pitanje: “Po svemu što si čuo i video - jesu li ljudi
koji nabave aluminijumsku fasadu zadovoljni onim što dobiju?”
“U Kohozu”, rekao je Traut, “mislim da su to jedini zaista zadovoljni
ljudi koje sam ikada video.”

> “Znam na šta misliš”, rekao je šofer. “Jednom sam video kako
čitava porodica stoji ispred kuće. Nisu mogli da veruju kako im kuća
lepo izgleda posle montaže aluminijumske fasade. Ja te pitam, a ti mi
možeš iskreno odgovoriti pošto nikada nećemo morati da zaključimo
posao, ti i ja: Kilgore, koliko će dugo to zadovoljstvo potrajati?”
“Petnaestak godina”, rekao je Traut. “Naši prodavci kažu da lako
možeš ponoviti taj postupak zahvaljujući uštedama na farbanju i
grejanju.”
“Permakamen izgleda mnogo luksuznije, a pretpostavljam i da duže
traje”, rekao je šofer. “S druge strane, mnogo je skuplji.”
“Koliko para, toliko muzike”, rekao je Kilgor Traut.

> Kamiondžija je Trautu ispričao za gasni bojler koji je kupio pre

trideset godina i koji mu se za sve to vreme nije nijednom pokvario.
“Ma nije valjda”, rekao je Kilgor Traut.

> Traut se raspitivao o kamionu, a šofer mu je rekao da je to

najbolji kamion na svetu. Sam tegljač koštao je dvadeset osam hiljada
dolara. Ima Kaminsov turbo dizel-motor od trista dvadeset četiri
konjske snage, tako da može da funkcioniše i na velikim nadmorskim
visinama. Ima hidraulični upravljač, vazdušne kočnice, prenos od
trinaest brzina, a vlasnik je njegov šurak.
Njegov šurak, rekao je on, poseduje dvadeset osam kamiona i
predsednik je špediterske firme “Piramida”.
 “Zbog čega je firmu nazvao Piramida?”, upitao je Traut. “Hoću reći –
ovo može da piči sto šezdeset kilometara na sat, ako baš mora. Brzo je,
korisno i ni najmanje dekorativno. Savremeno koliko i svemirski brod.
Nikad nisam video ništa manje nalik piramidi od ovog kamiona.”

> Piramide su bile vrsta kamenih grobnica koje su Egipćani gradili

pre više hiljada godina. Egipćani ih više nisu gradili. Grobnice su
izgledale ovako, aturisti su dolazili izdaleka kako bi gledali u njih:

“Zašto bi neko ko se bavi brzim transportom nazvao svoju firmu i

kamione po zdanjima koja se ni za tri milimetra nisu pomerila otkad
se Hrist rodio?”
Šofer je odgovorio smesta. I to džangrizavo, kao da Trauta smatra
glupakom što tako nešto pita. “Dopalo mu se kako zvuči”, rekao je.
“Zar se tebi ne dopada kako zvuči?”
Traut je klimnuo glavom kako ne bi kvario prijateljski razgovor.
“Da”, rekao je on, “to je veoma lep zvuk.”

> Traut se zavalio u sedište i razmislio o tom razgovoru. Preobličio

ga je u priču koju je napisao tek kada je bio veoma, veoma star. Bila je
to priča o planeti gde se jezik neprestano pretvarao u čistu muziku,
zato što su tamošnja bića bila toliko opčinjena zvucima. Reči su
postajale muzički tonovi. Rečenice su postajale melodije. Bile su
beskorisne za prenos informacija, pošto niko više nije znao niti mario
šta reči znače.
I tako su državne vođe i privrednici, da bi nastavili da funkcionišu,
morali neprestano da izmišljaju nove i mnogo ružnije rečnike i
strukture rečenica ne bi li ove odolele preobražaju u muziku.

> “'Si oženjen, Kilgore?”, upitao je šofer.

“Bio triput”, rekao je Traut. To je bilo tačno. Ne samo to već su i sve
njegove žene bile izuzetno strpljive, pune ljubavi i lepe. I sve su
iskopnele zbog njegovog pesimizma.
“Imaš dece?”
“Jedno”, rekao je Traut. Negde u prošlosti, među svim tim ženama i
pričama zagubljenim u pošti, stumbao se i sin po imenu Leo. “On je
sada odrastao čovek”, rekao je Traut.

> Leo je zauvek otišao od kuće u četrnaestoj. Slagao je za godine i

postao marinac. Poslao je ocu poruku iz logora za obuku. Tamo je
pisalo: “Žalim te. Zavukao si se u sopstveni šupak i crkao.”
To je bilo poslednje što je Traut čuo o Leu, direktno ili indirektno,
sve dok ga nisu posetila dva agenta iz Federalnog istražnog biroa. Leo
je dezertirao iz svoje jedinice u Vijetnamu, kazali su. Postao je
veleizdajnik. Pridružio se Vijetkongu.
Evo kako su ljudi iz FBI-ja ocenili Leovu situaciju na planeti u to
vreme: “Vaš sin je u velikoj nevolji”, rekli su oni.
 Trinaesto poglavlje

Kada je Dvejn Huver ugledao Harija Lesejbera, svog prodavca, u

trikou zelenom kao lišće, suknjici od trave i ostalom, nije mogao da
poveruje. Pa je nagnao sebe da to ne primeti. Otišao je u svoju
kancelariju, takođe punu ukulelea i ananasa.
Fransin Pe o, njegova sekretarica, izgledala je normalno, osim što
je oko vrata imala nisku od cveća, kao i cvet za jednim uvom.
Osmehnula se. Bila je to ratna udovica sa usnama poput jastuka na
sofi i svetloriđom kosom. Obožavala je Dvejna. Obožavala je i
Havajsku nedelju.
“Aloha”, rekla je ona.

> U međuvremenu, Dvejn je uništio Harija Lesejbera.

Kada se Hari tako blesavo predstavio Dvejnu, svaki molekul u
njegovom telu očekivao je Dvejnovu reakciju. Svaki molekul prestao je
načas da obavlja svoj posao i malo se izdvojio od svojih komšija. Svaki
molekul je želeo da sazna hoće li njegova galaksija po imenu Hari
Lesejber biti poništena ili ne.
Pošto se Dvejn prema Hariju ponašao kao da je ovaj nevidljiv, Hari
je pomislio da se razotkrio kao gnusni transvestit i da je zbog toga
otpušten.
Hari je zatvorio oči. Nije želeo da ih ikada više otvori. Njegovo srce
poslalo je sledeću poruku njegovim molekulima: “Iz razloga koji su
nam svima očigledni, ova galaksija je poništena!”

> Dvejn o svemu tome nije imao pojma. Naslonio se na sto Fransin
Pe o. Bilo mu je navrh jezika da joj kaže koliko je bolestan. Upozorio
ju je: “Iz nekog razloga, ovo je veoma težak dan. Zato ne želim ni šale
ni iznenađenja. Neka sve bude jednostavno. Oteraj svakoga ko se
ponaša iole blesavo. Ne želim da se javljam na telefon.”
 Fransin je rekla Dvejnu da ga blizanci čekaju u kancelariji. “Mislim
da nešto nije u redu s pećinom”, rekla mu je ona.
Dvejn je bio zahvalan za tako jednostavnu i jasnu poruku. Blizanci
su bili njegova mlađa polubraća, Lajl i Kajl Huver. Pećina je bila Pećina
svetih čudesa, zamka za turiste odmah južno od Šeperdstauna, mesto
čiji je Dvejn bio suvlasnik zajedno sa Lajlom i Kajlom. Bio jetojedini
izvorprihoda za Lajla i Kajla, koji su živeli u istovetnim žutim
rančerskim kućama levo i desno od prodavnice suvenira ispred ulaza u
pećinu.
Širom države, za drveće i stubove ograda bili su prikucani znaci u
obliku strelica, upereni prema pećini, sa naznakom udaljenosti do nje
- na primer:

> Pre nego što je Dvejn ušao u svoju kancelariju, pročitao je jedan
od mnogobrojnih komičnih natpisa koje je Fransin postavila na zid
kako bi zabavila ljude i podsetila ih na ono što su tako lako
zaboravljali: da ljudi ne moraju neprestano da budu ozbiljni.
Evo teksta natpisa koji je Dvejn pročitao:
NE MORATE BITI LUDI DA BISTE OVDE RADILI,
ALI TO JE SVAKAKO OD POMOĆI!
Uz tekst je išla i slika ludaka. Evo kako je izgledala:
 Fransin je na grudima imala bedž koji je prikazivao stvorenje u
zdravijem, zavidnijem raspoloženju. Evo i tog bedža:

> Lajl i Kajl su sedeli jedan kraj drugog na crnom kožnom kauču u
kancelariji Dvejna Huvera. Toliko su ličili jedan na drugog da Dvejn
nije mogao da ih razlikuje sve do 1954, kada se Lajl potukao zbog neke
žene na Roler derbiju. Posle toga, Lajl je bio onaj sa slomljenim
nosom. Dok su bili bebe u kolevci, Dvejn se sada toga setio, sisali su
palac jedan drugom.

> Uzgred, evo kako se desilo da Dvejn ima polubraću, iako su ga

usvojili ljudi koji nisu mogli da imaju rođenu decu. Kada su ga usvojili,
to je poslužilo kao okidač za nešto u njihovim telima što im je
omogućilo da posle svega ipak začnu decu. Bio je to uobičajen
fenomen. Izgleda da je dosta parova bilo programirano na taj način.

> Dvejnu je sada bilo drago što ih vidi - ta dva sitna muškarca u
radnim odelima i cipelama, sa šeširićima na glavama. Oni su bili
poznati, stvarni. Dvejn je odstranio spoljni haos zatvorivši vrata. “U
redu...”, rekao je, “šta se dogodilo u pećini?”
Otkad je Lajlu slomljen nos, blizanci su se dogovorili da Lajl govori
u ime obojice. Kajl od 1954. nije izgovorio ni hiljadu reči.
“Oni mehurovi su stigli već do pola Katedrale”, rekao je Lajl. “Kako
nadiru, za nedelju-dve stići će već i do Mobija Dika.”
Dvejn ga je savršeno razumeo. Podzemna rečica što prolazi kroz
utrobu Pećine svetih čudesa bila je zagađena nekakvim industrijskim
otpadom koji je stvarao mehurove velike kao loptice za pingpong. Ti
mehurovi su se taložili jedan povrh drugog uz prolaz koji je vodio do
velike stene ofarbane u belo kako bi podsećala na Mobija Dika, velikog
belog kita. Mehurovi će ubrzo progutati Mobija Dika i upasti u
Katedralu šapata, glavnu atrakciju u pećini. Na hiljade ljudi venčalo se
u Katedrali šapata - među njima i Dvejn, Lajl i Kajl. I Hari Lesejber.

> Lajl je ispričao Dvejnu za eksperiment koji su on i Kajl izveli

prethodne noći. Otišli su u pećinu sa svojim istovetnim automatskim
Brauningovim sačmaricama i otvorili vatru na nadirući zid mehurova.
“Ispuštaju neverovatan smrad”, rekao je Lajl. Kazao je da smrdi kao
gljivično oboljenje stopala. “To je smesta oteralo i mene i Kajla odatle.
Pustili smo da ventilacija radi oko jedan sat, a onda smo se vratili
unutra. Farba na Mobiju Diku se potklobučila. Više nema čak ni
oči.”Mobi Dik je imao plave oči sa dugim trepavicama, velike kao
tanjiri.
 > “Orgulje su pocrnele, a tavanica je postala nekako prljavo-žuta”,
rekao je Lajl. “Sad se Sveto čudo jedva i vidi.”
Orgulje su bile Orgulje bogova, gustiš stalaktita i stalagmita koji su
rasli na okupu u jednom uglu Katedrale. Iza njih je bio zvučnik kroz
koji se puštala muzika za venčanja i sahrane. Bile su obasjane
električnim svetlom koje je neprestano menjalo boje.
Sveto čudo bilo je krst na tavanici Katedrale. Obrazovalo ga je
ukrštanje dve pukotine. “Nikada se nije mogao zaista lako videti”,
rekao je Lajl, govoreći o krstu. “Nisam siguran ni da je više uopšte
tamo.” Zatražio je od Dvejna dozvolu da naruči tovar cementa. Želeo je
da zatvori prolaz izmedu rečice i Katedrale.
“Da prosto zaboravimo na Mobija Dika, Džesija Džejmsa, robove i
sve to”, rekao je Lajl, “pa da spasemo Katedralu.”
Džesi Džejms je bio skelet koji je Dvejnov očuh kupio iz
zaostavštine nekog doktora za vreme Velike ekonomske krize. Kosti
njegove desne ruke bile su pomešane sa zarđalim delovima revolvera
kalibra 45. Turistima su govorili da je tako pronađen i da je verovatno
pripadao nekom pljačkašu železnice koji je ostao zarobljen u pećini
posle odrona.
A što se robova tiče: bile su to gipsane statue crnaca u jednoj odaji
u hodniku, na petnaest metara od Džesija Džejmsa.Statue su skidale
jedna drugoj lance pomoću čekića i testera za metal. Turistima su
govorili da su pravi robovi u jednom periodu koristili pećinu posle
bekstva u slobodu preko reke Ohajo.

> Priča o robovima bila je jednako lažna kao i ona o

DžesijuDžejmsu. Pećina je otkrivena tek 1937, kada ju je slab
zemljotres malčice otvorio. Dvejn Huver lično je otkrio pukotinu, pa
su je on i njegov očuh otvorili pajserima i dinamitom. Pre toga unutra
nije bilo čak ni sitnog zverinja.
Jedina veza između pećine i ropstva bila je sledeća: farmu na kojoj
je ona otkrivena osnovao je nekadašnji rob Džozefus Hubler. Kada ga
je oslobodio gospodar, došao je na sever i osnovao farmu. Onda se
vratio i otkupio svoju majku i ženu koja se udala za njega.
Njihovi potomci nastavili su da održavaju farmu sve do Velike
ekonomske krize, kada je Trgovačka banka okruga Midland aktivirala
hipoteku. A onda je Dvejnovog očuha udario automobil za čijim je
volanom sedeo belac koji je tu farmu kupio. U vansudskom
poravnanju zbog povreda, Dvejnov očuh je dobio ono što je s prezirom
nazivao “prokletom farmom za čamuge”.
Dvejn se sećao prvog porodičnog odlaska u obilazak farme. Njegov
otac je iščupao crnački natpis sa crnačkog poštanskog sandučeta i
bacio ga u jarak. Evo šta je tamo pisalo:
 Četrnaesto poglavlje

Kamion u kojem se vozio Kilgor Traut sada je bio u Zapadnoj

Virdžiniji. Površinu te države razorili su ljudi, mašine i eksplozivi kako
bi odatle povadili ugalj. Ugalj je sada gotovo sasvim nestao. Pretvoren
je u toplotu.
Površina Zapadne Virdžinije, na kojoj više nije bilo uglja, drveća i
gornjeg sloja zemlje, preuređivala je sopstvene ostatke u skladu sa
zakonima gravitacije. Rušila se u sve rupe koje su u njoj bile izbušene.
Njene planine, koje su ranije s lakoćom same stajale, sada su klizile u
doline.
Razaranje Zapadne Virdžinije dogodilo se sa odobrenjem izvršne,
zakonodavne i sudske vlasti države, koja je svoju vlast crpla iz naroda.
Tu i tamo se mogla zateći još pokoja naseobina.

> Traut je ispred sebe ugledao razvaljenu ogradu. Zapiljio se u

jarugu ispod nje i ugledao u potoku prevrnuti kadilak eldorado iz
1968. godine. Na njemu su bile registarske tablice iz Alabame. U
potoku je bilo i starih kućnih aparata - šporeti, jedna mašina za pranje
veša, dva-tri frižidera.
Kraj potoka je stajalo beloputo dete anđeoskog lika, kose boje lana.
Devojčicaje mahnula Trautu. Stezala je na grudima bocu pepsi-kole od
pola litre.

> Traut se naglas zapitao šta to sve ljudi čine da bi se zabavili, a

šofer mu je ispričao čudnu priču o noći koju je proveo u Zapadnoj
Virdžiniji, u kabini svog kamiona, blizu zgrade bez prozora koja je
monotono zujala.
“Gledao sam ljude kako ulaze i izlaze”, rekao je on, “ali nisam
mogao da shvatim kakva to mašina tamo zuji. Zgrada je bila od jeftine
konstrukcije, podignuta na cementne blokove, usred nedođije. Kola su
dolazila i odlazila, i činilo se da se ljudima svakako dopada to što zuji”,
kazao je.
Pa je tako pogledao unutra. “Zgrada je bila puna ljudi na rolšuama”,
rekao je on. “Vozili su se ukrug i ukrug. Niko se nije osmehivao. Samo
su se vozili ukrug i ukrug.”

> Ispričao je Trautu za ljude iz tog kraja, za koje je čuo da hvataju

žive belouške i zvečarke za vreme crkvene službe kako bi pokazali
koliko veruju u to da će ih Isus zaštititi.
“Ima nas svakojakih na ovome svetu”, rekao je Traut.

> Traut se čudio koliko su nedavno ljudi stigli u Zapadnu Virdžiniju

i koliko su je brzo razorili - radi toplote.
Sada je i sva ta toplota nestala - iščezla u svemiru, pretpostavljao je
Traut. Pomoću nje se kuvala voda, a para je terala čelične vetrenjače da
piče ukrug i ukrug. Vetrenjače su terale rotore u generatorima da piče
ukrug i ukrug. Amerika je neko vreme bila puna električne energije.
Na ugalj su radili i staromodni parobrodi i vozovi zvani “ćira”.

> Ćire, parobrodi i fabrike imali su sirene koje je pokretala para

kada smo Dvejn Huver, Kilgor Traut i ja bili dečaci -kada su naši očevi
bili dečaci, kada su naše dede bili dečaci. Sirene su izgledale ovako:
 Para iz vode koja je ključala zahvaljujući sagorelom uglju mahnito
je kuljala kroz sirene, koje su se oglašavale oštrim, divnim
tužbalicama, nalik na zvučnike sa glasovima dinosaurusa koji se pare
ili umiru - sa kricima poput vuuuuuuuu-uh, vuuuuuuuu-uh,
torrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrnnnnnnnnnnnnnnn, i tako dalje.
 > Dinosaurus je bio reptil velik kao voz zvani “ćira”. Izgledao je
ovako:

Imao je dva mozga, jedan za prednji i jedan za zadnji kraj. Izumro

je. Oba ta mozga zajedno bila su manja od zrna graška. A grašak je bio
mahunarka koja je izgledala ovako:

Ugalj je bio veoma sabijena mešavina trulog drveća, cveća, žbunja,

gasova i tako dalje, kao i izmeta dinosaurusa.

> Kilgor Traut je razmišljao o kricima parnih sirena koje je nekada

slušao i o uništenju Zapadne Virdžinije koje je omogućilo postojanje
njihovih pesama. Pretpostavljao je da su i ti srceparajući krici umakli u
svemir, zajedno sa toplotom. Grešio je.
Kao i većina pisaca naučne fantastike, Traut nije znao gotovo ništa
o nauci i strašno su mu bili dosadni tehnički detalji. Ali nijedan krik
sirene nije dospeo naročito daleko od Zemlje iz sledećeg razloga: zvuk
je mogao da se prenosi samo u atmosferi, a atmosfera Zemlje u odnosu
na planetu nije bila debela čak ni kao kora jabuke. Iza toga bio je
gotovo savršeni vakuum. A jabuka je bila popularno voće koje je
izgledalo ovako:

> Šofer je voleo da jede. Zaustavio se pred hamburgerdžinicom po

imenu Mekdonalds. U zemlji je postojalo mnogo različitih lanaca
hamburgerdžinica. Mekdonalds je bio jedan od njih. Burger šef je bio
drugi. Kao što je već rečeno, Dvejn Huver je posedovao franšize za
nekoliko Burger šefova.

> Hamburger se pravio od životinje koja je izgledala ovako:

 Životinju bi ubili i samleli u komadiće, a onda oblikovali u
pljeskavice i pržili, da bi to zatim stavili između dva parčeta hleba.
Gotov proizvod je izgledao ovako:
 > A Traut, kome je ostalo tako malo novca, naručio je šoljicu kafe.
Upitao je jednog veoma starog muškarca koji je sedeo za stolom kraj
njega da li je radio u rudnicima uglja.
Starac je rekao sledeće: “Od svoje desete do svoje šezdeset druge.”
“Drago vam je što ste se izvukli odatle?”, rekao je Traut.
“O, bože”, rekao je taj čovek, “nikada se ne možete izvući odatle -
čak ni u snu. Ja sanjam rudnike.”
Traut ga je upitao kako izgleda raditi u industriji čiji je posao da
uništava okolinu, a starac je rekao kako je obično bio previše umoran
da bi mario za to.

> “Nije važno da li marite ili ne”, rekao je stari rudar, “ako već niste
vlasnik onoga za šta marite.” Istakao je da prava na eksploatisanje
minerala u čitavom okrugu gde sada sedepripadaju Rouzvoterovoj
kompaniji za ugalj i gvožđe, koja je ta prava pribavila krajem
Građanskog rata. “Zakon veli”, nastavio je on, “da kad neko poseduje
nešto pod zemljom i želi do toga da dođe, morate da mu dozvolite da
počupa sve što stoji između površine i onoga što mu pripada.”
Traut nije povezao Rouzvoterovu kompaniju za ugalj i gvožđe sa
Eliotom Rouzvoterom, svojim jedinim obožavaocem. I dalje je mislio
da je Eliot Rouzvoter omladinac.
A u stvari, Rouzvoterovi preci bili su među glavnim razaračima
površine i naroda Zapadne Virdžinije.

> “Ali nije fer”, rekao je stari rudar Trautu, “da čovek može da
poseduje ono što se nalazi ispod tuđe farme, šume ili kuće. I kad god
poželi da dođe do onog što se ispod svega toga nalazi, ima pravo da
uništi sve iznad toga da bi to postigao. Prava ljudi na površini ne mogu
se ni porediti sa pravima čoveka koji poseduje ono što se nalazi ispod.”
Naglas se prisećao vremena kada su on i drugi rudari pokušavali da
primoraju Rouzvoterovu kompaniju za ugalj i gvožđe da se prema
njima ponaša kao prema ljudskim bićima. Vodili su male ratove sa
privatnom policijom kompanije, sa državnom policijom i nacionalnom
gardom.
“Nikada nisam video nijednog Rouzvotera”, rekao je on, “ali
Rouzvoter je uvek pobeđivao. Hodao sam po Rouzvoteru. Kopao sam
rupe u Rouzvoteru. Borio se sa Rouzvoterom, šta god Rouzvoter bio, a
Rouzvoter me je pobeđivao i ostavljao polumrtvog. Pitajte ljude u
okolini i oni će vam reći: što se njih tiče, čitav ovaj svet je Rouzvoter.”

> Šofer je znao da se Traut zaputio u Midland Siti. Nije znao da je

Traut pisac koji je pošao na umetnički festival. Traut je shvatao da
pošteni radni ljudi ne mare za umetnost.
“Zašto bi bilo koji čovek pri zdravoj pameti išao u Midland Siti?”,
hteo je šofer da zna. Ponovo su se vozili.
“Sestra mi je bolesna”, rekao je Traut.
“Midland Siti je šupak vasione”, rekao je šofer.
“Često sam se pitao gde je šupak”, rekao je Traut.
“Ako nije u Midland Sitiju”, rekao je šofer, “onda je u Libertivilu, u
Džordžiji. Jesi li nekada video Libertivil?”
“Nisam”, rekao je Traut.
“Tamo su me uhapsili zbog brze vožnje. Postavili su zamku, gde
odjednom moraš da spustiš sa osamdeset na trideset kilometara na
sat. To me je razbesnelo. Sporečkao sam se s policajcem i on me je
strpao u zatvor.
Tamo je glavna industrija reciklaže starih novina, časopisa i knjiga,
od kojih prave novu hartiju”, rekao je šofer. “Kamioni i vozovi dovlačili
su svakodnevno na stotine tona neželjenog štampanog materijala.”
“Mda”, rekao je Traut.
“A istovar je bio traljav, tako da je vetar širom grada nosio delove
knjiga i časopisa. Ako poželiš da otvoriš biblioteku, možeš prosto da
odeš do stovarišta i odneseš sve knjige koje ti zatrebaju.”
“Mda”, rekao je Traut. Ispred njih, neki belac je stopirao sa svojom
trudnom ženom i devetoro dece.
“Liči na Garija Kupera, zar ne?”, rekao je šofer za auto-stopera.
“Da, liči”, rekao je Traut. Gari Kuper je bio filmska zvezda.

> “U svakom slučaju”, rekao je šofer, “u Libertivilu je bilo toliko

mnogo knjiga da su ih u zatvoru koristili kao toalet-papir. Uhapsili su
me u petak, kasno po podne, tako da nisam mogao na sud pre
ponedeljka. I tako sam sedeo u tom bajboku dva dana besposlen, i
samo čitao svoj toalet-papir. Još pamtim jednu priču koju sam
pročitao.”
 “Mda”, rekao je Traut.
“Bila je to poslednja priča koju sam ikad pročitao”, rekao je šofer.
“Bože - to mora da je bilo pre čitavih petnaest godina. Bila je to priča o
drugoj planeti. Luda jedna priča. Imali su tamo muzeje pune slika, na
sve strane, a vlada je pribegavala nekoj vrsti ruleta kako bi odlučila šta
da stavi u muzeje, a šta da izbaci.”
Kilgora Trauta je najednom omamilo osećanje već viđenog. Šofer ga
je podsetio na premisu knjige na koju godinama nije pomislio. Šoferov
toalet-papir u Libertivilu, u Džordžiji, bila je knjiga Baring-gafner sa
Banjalta, ili Ovogodišnje remek-delo, od Kilgora Trauta.

> Planeta gde se zbivala radnja Trautove knjige zvala se Banjalto, a

tamošnji “baring-gafner” bio je vladin službenik koji je jednom
godišnje okretao točak sreće. Građani su vladi donosili umetnička dela
koja su obeležavana brojevima, i pripisivana im je vrednost u gotovini
na osnovu toga kako je baring- gafner okretao točak.
Pripovedač nije bio baring-gafner već skromni obućar po imenu
Guz. Guz je živeo sam i naslikao je sliku svoje mačke. Bila je to jedina
slika koju je ikad naslikao. Odneo ju je baring-gafneru, koji joj je
dodelio broj i strpao u skladište puno umetničkih dela.
Guzova slika imala je neverovatnu sreću na točku. Postigla je
vrednost od osamnaest hiljada lambosa, što je odgovaralo iznosu od
milijardu dolara na Zemlji. Baring-gafner je predao Guzu ček na taj
iznos, od kojeg je najveći deo odmah oduzeo poreznik. Slika je dobila
počasno mesto u Nacionalnoj galeriji, a Ijudi su čekali u
kilometarskim redovima kako bi doživeli priliku da vide sliku vrednu
milijardu dolara.
Isto tako je postojala ogromna lomača za sve one slike, kipove i
knjige koje je točak proglasio bezvrednim. A onda je otkriveno da je
točak namešten i baring-gafner je izvršio samoubistvo.

> To što je kamiondžija pročitao jednu knjigu Kilgora Trauta bila je

zapanjujuća slučajnost. Traut nikada ranije nijeupoznao niti jednog
svog čitaoca i njegova reakcija je sada bila zanimljiva: nije priznao da
je on tvorac te knjige.
 > Šofer je ukazao na to da na svim poštanskim sandučićima u
okolini stoji ispisano isto prezime.
“Eno još jednog”, rekao je i pokazao na sanduče koje je izgledalo
ovako:

Kamion je prolazio kroz kraj odakle su potekli Huverovi usvojitelji.

Prešli su iz Zapadne Virdžinije u Midland Siti u vreme Prvog svetskog
rata kako bi zaradili velike pare u fabrici automobila Kidsler, koja je
proizvodila i avione i kamione. Kada su stigli u Midland Siti, zvanično
su promenili prezime tako da se više nisu prezivali Hubler već Huver,
pošto je u Midland Sitiju već bilo mnogo crnaca po imenu Hubler.
Kako je Dvejnu Huveru jednom objasnio njegov poočim: “Bilo je to
vrlo neprijatno. Tamo su svi prirodno pretpostavljali da je Hubler
prezime za čamuge.”
 Petnaesto poglavlje

Dvejn Huver je tog dana valjano prebrodio ručak. Sada se setio

Havajske nedelje. Ukulelei i ostalo više mu nisu predstavljali misteriju.
Pločnik izmedu njegove prodavnice automobila i novog Holidej ina
više nije bio trambulina.
Odvezao se na ručak sam u klimatizovanom izložbenom vozilu,
plavom pontijaku le man čija je unutrašnjost bila krem boje, sa
uključenim radiom. Čuo je nekoliko sopstvenih reklama koje su vodile
do zaključka: “Uvek se možete uzdati u Dvejna.”
Iako mu se mentalno zdravlje izuzetno popravilo od doručka,
ukazao se novi simptom njegove bolesti. Bila je to eholalija,
ponavljanje reči i fraza, u početnoj fazi. Dvejn je ustanovio da želi da
naglas ponovi sve što je rečeno.
I tako, kada mu je radio rekao: “Uvek se možete uzdati u Dvejna”,
on je kao odjek ponovio poslednju reč. “Dvejna”, rekao je.
Kada je radio rekao da se uragan obrušio na Teksas, Dvejn je naglas
rekao sledeće: “Teksas.”
Onda je čuo da muževi žena koje su bile silovane za vreme rata
između Indije i Pakistana ne žele više da imaju nikakva posla sa svojim
ženama. Te žene su, u očima njihovih muževa, postale nečiste, rekao je
radio.
“Nečiste”, rekao je Dvejn.

> Što se tiče Vejna Hublera, crnog bivšeg osuđenika čiji je jedini san
bio da radi za Dvejna Huvera: on je naučio da igra žmurke sa
Dvejnovim službenicima. Nije želeo da mu narede da se udalji odatle
zbog toga što se mota oko polovnih kola. I tako, kad bi mu se neki
službenik približio, Vejn bi otumarao do mesta za đubre i otpatke iza
Holidej ina i mrtav ozbiljan zagledao tamo u kantama ostatke
sendviča, prazne paklice cigareta marke “Salem” i tako dalje, kao da je
inspektor iz ministarstva zdravlja ili tako nešto.
 Kad bi se službenik udaljio, Vejn bi se ponovo primakao polovnim
kolima, tražeći iskolačenim očima pravog Dvejna Huvera.
Naravno, pravi Dvejn Huver je praktično poricao da je Dvejn. I
tako, kada je pravi Dvejn izašao na ručak, Vejn, koji je imao samo sebe
kao sagovornika, rekao je sledeće sam sebi: “Jok, to nije gos'n Huver.
Mada baš liči na gos'n Huvera. Možda je gos'n Huver danas bolestan.” I
tako dalje.

> Dvejn je jeo hamburger i pomfrit i pio kokišku u svom

najnovijem Burger šefu, u Aveniji Krestvju, preko puta mesta gde su
gradili novu gimnaziju “Džon F. Kenedi”. Džon F. Kenedi nikada nije
bio u Midland Sitiju, ali bio je onaj predsednik Sjedinjenih Država
koga su ubili iz puške. Predsednike država su često ubijali. Ubice su
bile zbunjene zahvaljujući istim onim lošim hemikalijama koje su
mučile Dvejna.

> Dvejn svakako nije bio jedini koji je u sebi nosio loše hemikalije.
Kroz istoriju je imao mnogobrojno društvo. Na primer,za njegovog
života, ljudi u zemlji po imenu Nemačka bili su neko vreme toliko
ispunjeni lošim hemikalijama da su čak podigli fabrike čija je jedina
svrha bila da ubijaju milione i milione ljudi. Te ljude su isporučivali
železničkim vozovima.
Dok su Nemci bili puni loših hemikalija, zastava im je izgledala
ovako:
A evo kako im je zastava izgledala kada su ponovo ozdravili:
 Pošto su ponovo ozdravili, proizvodili su jeftine i trajne automobile
koji su postali popularni širom sveta, naročito među mladima. Oni su
izgledali ovako:

Ljudi su ih nazivali "bubama". Prava buba izgledala je ovako:

 Mehaničku bubu su pravili Nemci. Pravu bubu je pravio Tvorac
vasione.

> Dvejnova kelnerica u Burger šefu bilaje sedamnaestogodišnja

devojka po imenu Peti Kin. Imala je žutu kosu. Oči su joj bile plave.
Bila je veoma stara za jednog sisara. Većina sisara bi bila senilna ili
mrtva u svojoj sedamnaestoj godini. Ali Peti je bila od onih sisara koji
se razvijaju veoma sporo, tako da je telo u kojem se kretala tek sada
bilo sazrelo.
Bila je ganc-nova odrasla osoba, zaposlena kako bi platila ogromne
lekarske i bolničke račune koje je njen otac napravio dok je umirao od
raka debelog creva, a zatim i raka svega ostalog.
Bila je to zemlja u kojoj se očekivalo da svako plaća svoje račune za
sve, a nešto najskuplje što je čovek mogao da uradi bilo je da se
razboli. Bolest oca Peti Kin koštala je deset puta više od svih onih
putovanja na Havaje koje je Dvejn nameravao da pokloni na kraju
Havajske nedelje.

> Dvejnu se dopadala ganc-novotarija Peti Kin, premda ga tako

mlade žene nisu seksualno privlačile. Ona je bila kao nov automobil
čiji radio nije još ni uključivan i Dvejn se prisetio pesmice koju je
njegov otac ponekad pevao pijan. Išla je ovako:

Ruže su crvene
i spremne za branje,
a ti si porasla,
spremna za... gimnaziju.

> Peti Kin je bila glupa s namerom, što je bilo slučaj sa većinom
žena u Midland Sitiju. Sve žene su imale velike mozgove zato što su
bile velike životinje, ali nisu ih mnogo koristile iz sledećeg razloga:
neobične ideje mogu da navuku neprijatelje na vrat, a ženama su,
ukoliko već nameravaju da postignumakar kakvu udobnost i sigurnost,
potrebni svi prijatelji do kojih mogu da dođu.
I tako, u interesu opstanka, obučavale su se da budu mašine za
saglasnost umesto mašine za razmišljanje. Njihovi mozgovi morali su
samo da otkriju šta drugi ljudi misle, pa da i sami misle isto to.

> Peti je znala ko je Dvejn. Dvejn nije znao ko je Peti. Petino srce je
kucalo brže dok ga je služila - zato što je Dvejn mogao da reši silne
njene probleme pomoću novca i moći koje je imao. Mogao je da joj
podari finu kuću, nove automobile, lepu odeću i lagodan život, a
mogao je i da isplati medicinske račune - isto tako lako kao što je ona
njemu dala njegov hamburger, pomfrit i kokišku.
Dvejn je za nju mogao da uradi ono što je Dobra Kuma Vila uradila
za Pepeljugu, ako bi to poželeo, a Peti nikada ranije nije bila toliko
blizu nekome ko je kao iz bajke. Bila je u prisustvu natprirodnog. I
znala je dovoljno o Midiand Sitiju i o sebi da shvati da se možda
nikada više neće naći toliko blizu natprirodnog.
Peti Kin je čak zamislila kako Dvejn maše čarobnim štapićem u
pravcu njenih nevolja i snova. A štapić je izgledao ovako:
 Progovorila je smelo, kako bi saznala da li je natprirodna pomoć
moguća u njenom slučaju. Bila je spremna da prođe i bez nje,
očekivala je da prođe bez nje - da vredno radi celog života, da ne
dobija mnogo zauzvrat i da se vezuje sa drugim muškarcima i ženama
koji su siromašni, nemoćni i u dugovima. Dvejnu je rekla sledeće:
“Izvinite što vam se obraćam po imenu, gospodine Huvere, ali šta
mogu kad znam ko ste, zahvaljujući tolikim vašim slikama u
reklamama. Osim toga - svi ostali koji ovde rade rekli su mi ko ste.
Kada ste ušli, samo su zujali i zujali.”
“Zujali”, rekao je Dvejn. Bila je to ponovo na delu njegova eholalija.

> “To verovatno nije prava reč”, kazala je ona. Navikla je bila da se
izvinjava zbog svoga izražavanja. U školi su je podsticali da to često
radi. Belci u Midland Sitiju većinom su bili nesigurni u govoru, pa su
se držali kratkih rečenica i jednostavnih reči kako bi sveli
posramljujuće greške na najmanju moguću meru. Dvejn je to i te kako
radio. Peti je to i te kako radila.
Bilo je to zato što bi se profesori engleskog trgli, zapušili uši, dali
im loše ocene i tako dalje kad god ovi ne bi uspeli da govore kao
engleska aristokratija pre Prvog svetskog rata. Osim toga: saopštavalo
im se da nisu dostojni da govore ili pišu svojim jezikom ukoliko nisu u
stanju da vole ili razumeju neshvatljive romane, pesme i drame o
davno umrlim i dalekim ljudima, kao što je Ajvanho.

> Crnci nisu to hteli da trpe. Oni su govorili engleski kako god im
padne na pamet. Odbijali su da čitaju knjige koje ne mogu da
razumeju - zbog toga što su im bile nerazumljive. Postavljali su čak
tako bezobrazna pitanja kao što su: “Š'a ja ima da čitam neku tamo
Priču o dva grada? Š'a?”

> Peti Kin je imala keca iz engleskog u onom polugodištu kada je

morala da čita i shvati vrednost Ajvanha, knjige o muškarcima u
gvozdenim odelima i o ženama koje su ih volele. U istom tom
polugodištu je izgubila nevinost. Silovao ju je beli monter uređaja za
konverziju gasa po imenu Don Bridlav, na parkiralištu ispred
Banisterovog memorijalnog stadiona na Okružnom vašaru posle plej-
of utakmice regionalne srednjoškolske košarkaške lige. Nikada to nije
prijavila policiji. Nikada to nije prijavila nikome, pošto joj je otac u to
vreme umirao.
Već je imala nevolja i preko glave.

> Banisterov memorijalni stadion dobio je ime po Džordžu

Hikmanu Banisteru, sedamnaestogodišnjem momku koji je poginuo
1924. godine, dok je igrao fudbal u srednjoj školi. Džordž Hikman
Banister je imao najveći nadgrobni spomenik na groblju Kalvarija,
dvadeset metara visok obelisk s mermernom loptom na vrhu.
Mermerna lopta je izgledala ovako:

Fudbal je bio ratnička igra. Dve suprotstavljene ekipe tukle su se za

loptu odevene u oklope od kože, tkanine i plastike.
Džordž Hikman Banister je poginuo dok je pokušavao da dohvati
loptu na Dan zahvalnosti. Dan zahvalnosti je bio praznik kada se od
svih u zemlji očekivalo da iskažu zahvalnost Tvorcu vasione, uglavnom
zbog hrane.

> Obelisk Džordža Hikmana Banistera plaćen je od javnog

samodoprinosa, s tim što je Privredna komora na svaki prikupljeni
dolar dala još svoja dva. Mnogo godina bila je to najviša građevina u
Midland Sitiju. Donet je gradski propis da je nezakonito graditi bilo
šta više od toga, i njegov naziv bio je Zakon Džordža Hikmana
Banistera.
Taj propis je kasnije poništen kako bi se omogućila izgradnja radio-
tornjeva.

> Dva najveća spomenika u gradu, sve dok na Šugar kriku nije
podignut novi Memorijalni umetnički centar Mildred Bari, izgrađena
su kako navodno Džordž Hikman Banister nikada ne bi bio
zaboravljen. Ali više niko nije ni mislio na njega u vreme kada je Dvejn
Huver upoznao Kilgora Trauta. Zapravo, njemu nije ni moglo bogzna
šta da se misli, čak ni u doba kada je umro, osim da je bio mlad.
A on u gradu više nije imao rodbine. U telefonskom imeniku više
nije bilo nijednog Banistera, ako se izuzme bioskop Banister. Zapravo,
kad bude objavljen novi telefonski imenik, u njemu više neće biti ni
bioskopa Banister. Banister su pretvorili u prodavnicu jeftinog
nameštaja.
Bila je to veoma nemirna zemlja, po kojoj su ljudi neprestano
jurcali. I malo-malo pa bi se neko zaustavio da podigne spomenik.
Bilo je spomenika širom zemlje. Ali svakako je bilo neuobičajeno
da u čast nekoga ko je pripadao običnom svetu ljudi podignu ne jedan,
već čak dva spomenika, kao u slučaju Džordža Hikmana Banistera.
Novac za stadion prikupljen je dve godine pre nego što je Džordž
Hikman Banister umro u cvetu mladosti. Nije ništa koštalo da stadion
nazovu po njemu.

> Groblje Kalvarija, gde je Džordž Hikman Banister počivao, dobilo

je ime u čast jednog brda u Jerusalimu, udaljenog više hiljada
kilometara. Mnogi ljudi verovali su da je sin Tvorca vasione ubijen na
tom brdu pre više hiljada godina.
Dvejn Huver nije znao da li da veruje u to ili ne. Baš kao ni Peti
Kin.

> A sad ih je svakako bilo baš briga za to. Imali su preča posla.
Dvejn se pitao koliko će dugo potrajati njegov napad eholalije, a Peti
Kin je morala da ustanovi da li njena ganc-novotarija, lepota i srdačna
ličnost mnogo vrede slatkom, donekle privlačnom, sredovečnom
prodavcu pontijaka kao što je Dvejn.
“U svakom slučaju”, rekla je ona, “naravno da ste nam učinili čast
svojom posetom, a ni to nisu prikladne reči, ali nadam se da znate na
šta mislim.”
“Mislim”, rekao je Dvejn.
“Je li hrana dobra?”, rekla je ona.
“Dobra”, rekao je Dvejn.
“To dobiju i svi ostali”, kazala je ona. “Nismo spremili ništa
posebno za vas.”
“Vas”, rekao je Dvejn.

> Dvejnove reči nisu bile naročito važne. Nisu bile naročito važne
već godinama. Naglas izgovorene reči većine ljudi u Midland Sitiju
nisu bile naročito važne, osim kada su razgovarali o novcu,
građevinama, putovanju ili mašinama - ili o drugim merljivim
stvarima. Svaka osoba imala je jasno definisanu ulogu koju je glumila -
ulogu crnca, nesvršene gimnazijalke, prodavca pontijaka, ginekologa,
montera uređaja za konverziju gasa. Ako bi neko prestao da živi u
skladu sa očekivanjima, zbog loših hemikalija, ovog ili onog, svi su i
dalje svejedno zamišljali kako ta osoba živi u skladu sa očekivanjima.
To je bilo glavni razlog što su ljudi u Midland Sitiju tako sporo
primećivali ludilo u svojim bližnjima. Njihova mašta bila je uporna u
ubeđenju da se niko mnogo ne menja iz dana u dan. Njihova mašta
bila je zamajac na rasklimatanoj mašineriji grozne istine.

> Kada je Dvejn ostavio Peti Kin i Burger šef, kad je seo u svoj
eksponat i odvezao se, Peti Kin je bila uverena da može da ga usreći
svojim mladim telom, svojom hrabrošću i veselim raspoloženjem.
Plakalo joj se zbog bora na njegovom licu i činjenice da mu je žena
popila “Drejno”, zbog toga što njegov pas mora sve vreme da se bije
pošto ne može da maše repom, zbog činjenice da mu je sin
homoseksualac. Znala je sve to o Dvejnu. Svi su znali sve to o Dvejnu.
Zurila je u toranj radio-stanice VMCI, koja je pripadala Dvejnu
Huveru. Bila je to najviša građevina u Midland Sitiju. Bila je osam puta
viša od nadgrobnog spomenika Džordža Hikmana Banistera. Na vrhu
je imala crveno svetlo - kako joj se ne bi približavali avioni.
 Razmišljala je o svim tim novim i polovnim kolima u vlasništvu
Dvejna Huvera.

> Uzgred, zemaljski naučnici upravo su bili otkrili nešto čudesno u

vezi s kontinentom na kojem je Peti Kin stajala. On je ležao na
tektonskoj ploči debeloj sedamdesetak kilometara, a ta ploča je plutala
unaokolo po istopljenoj masi. A i svi drugi kontinenti imali su
sopstvene tektonske ploče. Kad bi se jedna tektonska ploča sudarila s
drugom, nastajaie su planine.

> Na primer, planine Zapadne Virdžinije izdigle su se kada je

ogromno parče Afrike tresnulo u Severnu Ameriku. A ugalj u toj državi
formirao se od šuma koje su ostale zatrpane prilikom tog sudara.
Peti Kin još nije bila čula veliku novost. Kao ni Dvejn. Kao ni Kilgor
Traut. I ja sam za nju saznao tek koliko juče. Čitao sam neki časopis, a
imao sam i televizor. Na televizoru je bila grupa naučnika koji su
govorili da je teorija o plutanju, sudaranju i trenju tektonskih ploča
više od puke teorije. Sada su mogli da dokažu da je ona tačna i da su,
na primer, Japan i San Francisko u strašnoj opasnosti zato što je u toku
nekakvo silovito sudaranje i trenje.
Rekli su takode da će i dalje biti ledenih doba. Geološki rečeno,
glečeri debeli dva kilometra i dalje će se spuštati i podizati kao roletne.

> Uzgred, Dvejn Huver je imao neuobičajeno velik penis i nije to

čak ni znao. Ono malo žena sa kojima je bio u ma kakvoj vezi nije
imalo dovoljno iskustva da zna je li on prosečan ili ne. Svetski prosek
bila je dužina od pet cola i sedam osmina i prečnik od jedan i po col
kada je penis nabrekao od krvi. Dvejnov je bio dugačak sedam cola i
imao je prečnik od dva cola i jedne osmine kada bi nabrekao od krvi.
Dvejnov sin Bani imao je penis koji se tačno uklapao u prosek.
Kilgor Traut je imao penis dugačak sedam cola, ali prečnika samo
jedan col i četvrt.
A ovo je bio col:
 > Hari Lesejber, Dvejnov prodavac, imao je penis dugačak pet cola,
prečnika dva cola i jedne osmine.
Kiprijan Ukvende, crni lekar iz Nigerije, imao je penis dugačak šest
cola i sedam osmina, prečnika jednog cola i tri četvrtine.
Don Bridlav, monter uređaja za konverziju gasa koji je silovao Peti
Kin, imao je penis dugačak pet cola i sedam osmina, prečnika jednog
cola i sedam osmina.

> Peti Kin je imala kukove obima trideset četiri cola, struk od
dvadeset šest cola i grudi obima trideset četiri cola.
Dvejnova pokojna žena imala je kukove obima trideset šest cola,
struk od dvadeset osam cola i grudi obima trideset osam cola kada su
se venčaii. Kada je popila “Drejno”, imala je kukove obima trideset
devet cola, struk od trideset jedan col i grudi obima trideset osam
cola.
Njegova ljubavnica i sekretarica Fransin Pe o imala je kukove
obima trideset sedam cola, struk od trideset cola i grudi od trideset
devet cola.
Njegova pomajka je u trenutku svoje smrti imala kukove obima
trideset četiri cola, struk od dvadeset četiri cola i grudi obima trideset
tri cola.

> I tako je Dvejn otišao iz Burger šefa do gradilišta nove gimnazije.

Nije mu se žurilo natrag u prodavnicu automobila, pogotovo otkad mu
se javila eholalija. Fransin je bila savršeno sposobna da sama vodi
radnju, bez ikakvih Dvejnovih saveta. Dobro ju je obučio.
Tamo je šutnuo malo zemlje u podrumsku rupu. Pljunuo u nju.
Kročio u blato. U blatu mu je ostala desna cipela. Iskopao je cipelu
rukama i obrisao je. Onda se naslonio na staru jabuku dok je ponovo
nazuvao cipelu. To je sve bila obradiva zemlja kada je Dvejn bio dečak.
Tu se nalazio voćnjak sa jabukama.

> Dvejn je potpuno zaboravio na Peti Kin, ali zato ona nije
zaboravila na njega. Te noći će prikupiti dovoljno hrabrosti da ga
pozove telefonom, ali Dvejn neće biti kod kuće da joj se javi. Tada će se
već nalaziti u ćeliji s tapaciranim zidovima u Okružnoj bolnici.
 A Dvejn je otumarao da se divi ogromnoj mašini za zemljane
radove koja je čistila gradilište i kopala podrumsku rupu. Mašina sada
nije radila, sva ulepljena u blato. Dvejn je upitao jednog belog radnika
koliko konjskih snaga ima pogon mašine. Svi radnici bili su belci.
Radnik je rekao sledeće: “Ne znam koliko konjskih snaga, ali znam
kako je zovemo.”
“Kako je zovete?”, rekao je Dvejn sa olakšanjem, ustanovivši da mu
eholalija slabi.
“Zovemo je Mašina od sto čamuga”, rekao je radnik. To se odnosilo
na vreme kada su crnci obavljali gotovo sve teške zemljane radove u
Midland Sitiju.

> Najveći ljudski penis u Sjedinjenim Državama bio je dužine

četrnaest cola i prečnika dva i po cola.
Najveći ljudski penis na svetu bio je dužine šesnaest cola i sedam
osmina i prečnika dva cola i jedne četvrtine.
Plavi kit, morski sisar, imao je penis dužine devedeset šest cola i
prečnika četrnaest cola.

> U jednom periodu Dvejn Huver je poštom dobio reklamu za

produživač penisa, napravljen od gume. Mogao je da ga namakne na
vrh svog pravog penisa, po onome što je pisalo u reklami, i da uzbudi
svoju ženu ili draganu dodatnim colima. Želeli su takođe da mu
prodaju i gumenu vaginu nalik na pravu, za trenutke kad ostane
usamljen.

> Dvejn se vratio na posao oko dva po podne i izbegavao je sve -

zbog svoje eholalije. Ušao je u kancelariju i ispreturao fioke u potrazi
za nečim za čitanje i razmišljanje. Naišao je na brošuru koja mu je
nudila produživač penisa i gumenu vaginu za usamljenost. Dobio ju je
bio pre dva meseca. Još je nije bacio.
Brošura mu je nudila i filmove poput onih koje je Kilgor Traut
gledao u Njujorku. Bilo je tu fotografija iz filmova, a one su nagnale
centar za seksualno uzbuđenje u Dvejnovom mozgu da pošalje nervne
impulse dole do centra za erekciju u njegovoj kičmi.
Centar za erekciju nagnao je dorzalnu venu u njegovom penisu da
se stegne, kako bi krv mogla bez problema tamo da uđe, ali ne i da
ponovo izađe. Isto tako je opustio malene arterije u njegovom penisu,
tako da su ispunile sunđerasto tkivo od kojeg je Dvejnov penis bio
uglavnom sazdan, pa mu je penis postao tvrd i krut - kao zapušeno
baštensko crevo.
I tako je Dvejn pozvao Fransin Pe o telefonom, iako je bila
udaljena samo tri metra. “Fransin...?”, rekao je.
“Da?”, rekla je ona.
Dvejn se borio sa svojom eholalijom. “Zatražiću od tebe da uradiš
nešto što nikada ranije nisam od tebe tražio. Obećaj mi da ćeš reći da.”
“Obećavam”, rekla je ona.
“Hoću da izađeš sa mnom odavde, iz ovih stopa”, rekao je on, “i da
pođeš sa mnom u Kvalitetni auto-konak u Šeperdstaunu.”

> Fransin Pe o je bila voljna da sa Dvejnom pođe u Kvalitetni auto-

konak. Smatrala je da joj dužnost nalaže da pođe - pogotovo zato što je
Dvejn izgledao toliko depresivno i zbunjeno. Ali nije mogla tek tako da
ostavi svoj radni sto na čitavo popodne, pošto je njen radni sto bio
nervni centar Huverovog pontijak-sela na Izlazu jedanaest.
“Trebalo bi da imaš neku ludu, mladu devojku koja može da odjuri
kad god poželiš”, rekla je Fransin Dvejnu.
“Ne želim ludu devojku”, rekao je Dvejn. “Želim tebe.”
“Onda moraš da se strpiš”, rekla je Fransin. Ponovo se obratila
Servisu, kako bi zamolila Gloriju Brauning, tamošnju belu kasirku, da
neko vreme vodi računa o njenom stolu.
Gloriji nije bilo do toga. Pre samo mesec dana preživela je
histerektomiju, sa svojih dvadeset pet godina - posle izmurdarenog
pobačaja u Ramada inu dole u Zelenom okrugu, na drumu broj 53,
preko puta ulaza u državni park po imenu “Pionirsko selo”.
Tu je postojala donekle neverovatna slučajnost: otac uništenog
fetusa bio je Don Bridlav, beli monter uređaja za konverziju gasa koji je
silovao Peti Kin na parkiralištu Memorijalnog stadiona Banister.
Bio je to čovek sa ženom i troje dece.

> Fransin je na zidu iznad radnog stola imala znak koji je prošle
godine kao štos dobila na božićnoj proslavi prodavnice automobila u
novom Holidej inu.
 Na njemu je bila ispisana istina o njenoj situaciji. Evo kako je
glasila:

Glorija je rekla da ne želi da upravlja nervnim centrom. “Ne želim

ničim da upravljam”, kazala je.

> Ali Glorija je svejedno preuzela Fransinin radni sto. “Nemam

dovoljno hrabrosti za samoubistvo”, kazala je, “pa bih onda bar mogla i
da radim sve što mi drugi kažu - u službi čovečanstvu.”

> Dvejn i Fransin su pošii u Šeperdstaun svako svojim kolima kako

ne bi privukli pažnju na svoju ljubavnu vezu. Dvejn je ponovo vozio
eksponat, Fransin je bila u sopstvenom crvenom GTO-u. GTO je bila
skraćenica za Gran Turismo Omologato. Na braniku je imala nalepnicu
na kojoj je pisalo sledeće:

To što je stavila tu nalepnicu na svoja kola bilo je veoma lojalno.

Ona je uvek činila takve lojalne stvari, uvek navijala za svog muškarca,
uvek navijala za Dvejna.
 A Dvejn je pokušavao da joj se oduži sitnicama. Na primer,
odnedavno je čitao članke i knjige o seksualnim odnosima. U zemlji je
na delu bila seksualna revolucija i žene su zahtevale da muškarci
obraćaju više pažnje na ženino zadovoljstvo prilikom seksualnog
odnosa, a ne samo da misle na sebe. Govorile su, a naučnici su ih u
tome podržavaii, da je ključ za njihovo zadovoljstvo klitoris, maleni
mesnati cilindar tik iznad rupe u ženi gde je trebalo da muškarci
guraju svoje mnogo veće cilindre.
Trebalo je da muškarci obrate više pažnje na klitoris i Dvejn je
obraćao daleko više pažnje na Fransinin, toliko već da mu je ona rekla
kako obraća isuviše pažnje na njega. To ga nije iznenadilo. Tamo gde je
čitao o klitorisu pisalo je da postoji takva opasnost - da muškarac
može da obrati isuviše pažnje na njega.
I tako, dok je vozio tog dana prema Kvalitetnom auto-konaku,
Dvejn se nadao da će Fransininom klitorisu posvetiti taman toliko
pažnje koliko je potrebno.

> Kilgor Traut je jednom napisao kratak roman o značaju klitorisa

u vođenju ljubavi. Uradio je to na predlog svoje druge žene Darlin,
koja je mislila da bi mogao zgrnuti bogatstvo ako napiše bezobraznu
knjigu. Rekla mu je da bi trebalo da junak razume žene tako dobro da
bude u stanju da zavede koju god poželi. I tako je Traut napisao Sina
Džimija Valentajna.
Džimi Valentajn je bio slavna izmišljena ličnost iz knjiga jednog
drugog pisca, baš kao što je Kilgor Traut slavna izmišljena ličnost u
mojim knjigama. Džimi Valentajn je u knjigama tog drugog pisca
išmirglao vrhove prstiju da budu izuzetno osetljivi. On je bio obijač
sefova. Imao je toliko istančano čulo dodira da je mogao da otvori
svaki sef na svetu naprosto tako što je osećao kako se ponaša
mehanizam unutra.
Kilgor Traut je izmislio sina Džimija Valentajna, po imenu Rolston
Valentajn. I Rolston Valentajn je išmirglao vrhove prstiju. Ali on nije
bio obijač sefova. Rolston je toliko dobro umeo da dodiruje žene
onako kako su one želele da budu dodirivane da su desetine hiljada
njih postale njegove dragovoljne robinje. Napustile su muževe ili
ljubavnike zbog njega, u Trautovoj priči, pa je Rolston Valentajn
postao predsednik Sjedinjenih Država zahvaljujući glasovima žena.
 > Dvejn i Fransin su vodili ljubav u Kvalitetnom auto-konaku. Onda
su neko vreme ostali u postelji. Bio je to vodeni krevet. Fransin je
imaia prelepo telo. Baš kao i Dvejn. “Nikada pre nismo vodili ljubav po
podne”, rekla je Fransin.
“Osećao sam se krajnje napeto”, rekao je Dvejn.
“Znam”, rekla je Fransin. “Da li ti je sada bolje?”
“Jeste.” Ležao je na leđima. Prekrstio je stopala. Ruke su mu bile
savijene ispod glave. Velika kita ležala mu je preko butine kao salama.
Sada je dremala.
“Mnogo te volim”, rekla je Fransin. Onda se ispravila. “Znam da sam
obećala da neću to govoriti, ali šta mogu kad stalno moram da kršim
to obećanje.” Stvar je bila u sledećem: Dvejn je s njom sklopio dogovor
da nijedno od njih nikada neće ni pomenuti ljubav. Otkad je Dvejnova
žena popila “Drejno”, Dvejn nije želeo nikad više da čuje ništa o
ljubavi. Ta tema bila je previše bolna.
Dvejn je šmrknuo. Imao je naviku da posle seksualnog odnosa
komunicira šmrkanjem. Sve to šmrkanje imalo je prilično blago
značenje: “U redu je to... nema veze... ko može da te krivi?” I tako
dalje.
“Kad dođe Sudnji dan”, rekla je Fransin, “i kad me budu pitali za
moja ovdašnja nepočinstva, moraću da im kažem: 'Pa - dala sam
obećanje muškarcu koga sam volela i stalno sam ga kršila. Obećala
sam da mu nikad neću reći da ga volim.'”
Ta velikodušna, čulna žena koja je kući nosila platu od samo
devedeset šest dolara i jedanaest centi nedeljno, izgubila je muža
Roberta Pe a u ratu u Vijetnamu. On je bio oficir u vojsci. Penis mu je
bio dužine šest i po cola i prečnika jedan col i sedam osmina.
Diplomirao je u “Vest pointu”, vojnoj akademiji koja je mladiće
pretvarala u ubilački nastrojene manijake za upotrebu u ratovima.

> Fransin je pošla s Robertom kad je prešao iz “Vest pointa” u školu

za padobrance u Fort Bregu, a zatim i u Južnu Koreju, gde je Robert
upravljao Poštanskom menjačnicom, odnosno robnom kućom za
vojnike, a zatim na Pensilvanijski univerzitet, gde je Robert
magistrirao na antropologiji, o trošku vojske, pa potom natrag u “Vest
point”, gde je Robert tri godine bio asistent na katedri za društvene
nauke.
Posle toga, Fransin je pošla s Robertom u Midland Siti, gde je
Robert nadzirao proizvodnju nove vrste nagaznih mina. Nagazne mine
bile su eksplozivni uređaji koji su se lako mogli sakriti, da bi
eksplodirali kada se na neki način slučajno aktiviraju. Jedna od vrlina
te nove vrste nagaznih mina bila je u tome što je nisu mogli nanjušiti
psi. Razne vojske su u to doba obučavale pse da njuškanjem pronalaze
nagazne mine.

> Dok su Robert i Fransin bili u Midland Sitiju, u okolini nije bilo
drugih vojnih lica, pa su tako svoje prve prijatelje stekli među civilima.
A Fransin se zaposlila kod Dvejna Huvera kako bi zaradila nešto preko
muževljeve plate i kako bi sebi ispunila dane.
Ali onda su Roberta poslali u Vijetnam.
Ubrzo zatim, Dvejnova žena je popila “Drejno”, a Roberta su
dopremili kući u najlonskoj kesi.

> “Sažaljevam muškarce”, rekla je Fransin, tamo, u Kvalitetnom

auto-konaku. Bila je iskrena. “Nikada ne bih volela da sam muškarac -
oni toliko rizikuju, toliko mnogo rade.” Nalazili su se na prvom spratu
motela. Kroz klizna staklena vrata videli su gvozdenu ogradu i kamenu
terasu - a zatim drum broj 103, pa zid i krovove Popravnog doma za
odrasle iza njega.
“Nije ni čudo što si umoran i nervozan”, nastavila je Fransin. “Da
sam ja muško, i sama bih bila umorna i nervozna. Bog je, izgleda,
stvorio žene kako bi muškarci mogli s vremena na vreme da se opuste
i da se neko prema njima ponaša kao pre- ma bebama.” Njoj je takvo
stanje stvari i te kako odgovaralo.
Dvejn je šmrknuo. Vazduh je bio zasićen mirisom malina, koji je
bio sastavni deo motelskog sredstva za dezinfekciju i istrebljivanje
bubašvaba.
Fransin je razmišljala o zatvoru, gde su svi čuvari bili belci, i gde su
zatvorenici većinom bili crnci. “Je li tačno”, rekla je, “da odande niko
nije nikada pobegao?”
“Tačno je”, rekao je Dvejn.
 > “Kada su poslednji put upotrebili električnu stolicu?”, rekla je
Fransin. Raspitivala se za izvestan uređaj u podrumu zatvora, koji je
izgledao ovako:

Njegova svrha bila je da ubija ijude ubacujući u njih više struje

nego što telo može da im izdrži. Dvejn Huver ga je video dvaput -
jednom za vreme obilaska zatvora organizovanog za članove Privredne
komore, pre mnogo godina, a jednom kada su ga primenili na crnom
ljudskom biću koje je poznavao.

> Dvejn je pokušao da se seti kada je u Šeperdstaunu obavljeno

poslednje pogubljenje. Pogubljenja su postala nepopularna. Postojale
su naznake da bi ponovo mogla postati popularna. Dvejn i Fransin su
pokušali da se sete najskorijeg pogubljenja u zemlji koje im je ostalo u
pamćenju.
Setili su se dvostrukog pogubljenja muža i žene zbog veleizdaje. Taj
par je navodno jednoj drugoj zemlji odavao tajne o tome kako se pravi
vodonična bomba.
Setili su se dvostrukog pogubljenja muškarca i žene koji su bili
ljubavnici. Muškarac je bio zgodan i privlačan, i zavodio je ružne
starice koje su imale novca, a onda bi on i žena koju je zaista voleo
ubijali te žene i uzimali im novac. Žena koju je zaista voleo bila je
mlada, ali svakako ne i lepa u uobičajenom smislu. Imala je sto
dvadeset kilograma.
Fransin se zapitala zašto bi mršav, naočit miadić voleo tako debelu
ženu.
“Ima nas raznih”, rekao je Dvejn.

> “Znaš na šta stalno mislim?”, rekla je Fransin.

Dvejn je šmrknuo.
“Na to kako bi ovo bilo veoma dobro mesto za franšizu Kentakijske
pržene piletine pukovnika Sandersa.”
Dvejnovo opušteno telo zgrčilo se kao da je svaki mišić u njemu
pecnula kap limunovog soka.
Evo u čemu je bio problem: Dvejn je želeo da ga Fransin voli zbog
njegovog tela i duše, a ne zbog onoga što se moglo kupiti njegovim
novcem. Pomislio je da Fransin hoće da mu natukne kako bi trebalo da
joj kupi franšizu Kentakijske pržene piletine pukovnika Sandersa, što je
bila šema za prodaju pržene piletine.
Pile je bilo ptica koja nije mogla da leti i izgledalo je ovako:

Zamisao se svodila na to da se ona ubije, očerupa, obezglavi, da joj

se odseku kandže i povade svi unutrašnji organi - pa da se onda isecka
u komade, koji se isprže i stave u koficu od voštanog papira s
poklopcem, tako da sve to izgleda ovako:
 > Fransin, koja se toliko dičila svojom sposobnošću da omogući
Dvejnu da se opusti, sada se postidela što ga je naterala da se opet sav
stegne. Bio je krut kao daska za peglanje. “O moj bože...”, rekla je, “šta
je sad bilo?”
“Ako već želiš da tražiš poklone od mene”, rekao je Dvejn, “učini mi
bar za toliko da mi to ne nabacuješ baš odmah pošto završimo s
vođenjem ljubavi. Neka vođenje ljubavi i pokloni ostanu razdvojeni,
važi?”
“Ne znam čak ni šta to misliš da sam tražila od tebe”, rekla je
Fransin.
Dvejn ju je surovo imitirao falsetom: “'Ne znam čak ni šta to misliš
da sam tražila od tebe'“, kazao je. Sada je izgledao prijatno i opušteno
otprilike koliko i sklupčana zvečarka. Naravno, posredi su bile njegove
loše hemikalije koje su ga nagonile da izgleda tako. Prava zvečarka je
izgledala ovako:

Tvorac vasione joj je stavio zvečku na rep. Tvorac joj je isto tako
podario prednje zube koji su bili potkožni špricevi ispunjeni
smrtonosnim otrovom.
 > Ponekad se zapitam kakav je taj Tvorac vasione.

> Još jedna životinja koju je izmislio Tvorac vasione bila je

meksička buba koja je iz svoje pozadine mogla da ispali ćorak. Mogla
je da potpali sopstvene prdeže i poobara druge bube udarnim
talasima.
Časna reč - čitao sam o tome u članku o neobičnim životinjama u
Časopisu Dajners kluba.

> I tako je Fransin ustala iz postelje kako je ne bi delila sa

stvorenjem nalik na zvečarku. Bila je užasnuta. Jedino je uspela da
izgovori, ponavljajući to do u beskraj: “Ti si moj čovek. Ti si moj
čovek.” To je značilo da je spremna da se saglasi sa svime što Dvejn
kaže, da učini sve za njega, koliko god to bilo teško ili odvratno, da
smišlja lepe stvari koje bi činila za njega premda ih on i ne primećuje,
da umre za njega ako to bude neophodno, i tako dalje.
Svojski se trudila da tako živi. Nije mogla da zamisli za sebe ništa
bolje. I zato se sva i pogubila kada je Dvejn nastavio sa svojim zlobnim
ponašanjem. Rekao joj je da su sve žene kurve i da svaka kurva ima
svoju cenu, a Fransinina cena je trošak za franšizu Kentakijske pržene
piletine pukovnika Sandersa, što bi izašio na preko sto hiljada dolara
ako se uzme u obzir odgovarajuće parkiralište, spoljno osvetljenje i sve
to, i tako dalje.
Fransin je odgovorila nerazumljivim ridanjem, govoreći kako joj na
pamet nije palo da traži tu franšizu za sebe, da ju je želela za Dvejna,
da sve što želi samo želi za Dvejna. Pojedine njene reči su se probile
kroz plač: “Mislila sam na sve te ljude koji dolaze ovamo da posete
rođake u zatvoru i shvatila da su većinom crni, pa sam pomislila koliko
crnci vole prženu piletinu”, rekla je.
“Znači, hoćeš da otvorim restoran za čamuge?”, rekao je Dvejn. I
tako dalje. Stoga je Fransin sada imala tu čast da postane drugi bliski
Dvejnov saradnik koji je otkrio koliko on ume da bude gnusan.
“Hari Lesejber je bio upravu”, rekla je Fransin. Sada je stajala leđima
uz cementni zid motelske sobe, raširivši prste preko usta. Naravno,
Hari Lesejber je bio Dvejnov prodavac transvestit. “On je rekao da si se
promenio”, kazala je Fransin. Prstima je napravila oko usta kavez. “O
bože, Dvejne...”, rekla je, “promenio si se, promenio si se.”
 “Možda je i bilo krajnje vreme!”, rekao je Dvejn. “U životu mi nije
bilo lepše!” I tako dalje.

> Hari Lesejber je u tom trenutku takođe plakao. Bio je kod kuće -
u postelji. Preko glave je navukao ljubičasti somotski prekrivač. Bio je
imućan. Ulagao je godinama na berzi veoma promućurno, a i pratila
ga je sreća. Na primer, kupio je sto deonica Kseroksa, po ceni od osam
dolara za deonicu. Kako je vreme prolazilo, vrednost njegovih deonica
uvećala se stotinu puta, samo tako što su ležale u potpunom mraku i
tišini u nekom sefu.
Događalo se mnogo takvih čarolija s novcem. Gotovo kao da je
neka plava vila lepršala iznad tog dela planete na samrti, mahala
čarobnim štapićem iznad određenih hartija od vrednosti i sertifikata o
posedovanju akcija.

> Harijeva žena Grejs bila je opružena na ligeštulu nedaleko od

kreveta. Pušila je malu cigaru u dugačkoj muštikli napravljenoj od
kosti iz noge rode. Roda je bila krupna evropska ptica, otprilike upola
manja od bermudskog supa. Deci koja su želela da znaju odakle stižu
bebe ponekad su govorili da ih donose rode. Ljudi koji su svojoj deci
govorili tako nešto smatrali su da su im deca premala da bi
inteligentno razmišljala o širom raščepljenoj dabrovini i tako tome.
A postojale su čak i slike s rodama koje donose bebe, na objavama
rođenja, karikaturama i tako dalje, da ih deca vide. Tipična takva slika
mogla je da izgleda ovako:
 Dvejn Huver i Hari Lesejber su viđali takve slike kada su bili mali. I
verovali u njih.

> Grejs Lesejber je iskazala svoj prezir prema značaju naklonosti

Dvejna Huvera, za koju je njen muž smatrao da ju je izgubio. “Jebeš
Dvejna Huvera”, rekla je ona. “Jebeš Midland Siti. Da prodamo te
proklete Kseroksove akcije i kupimo stambenu zgradu na Mauiju.”
Maui je bio jedno od Havajskih ostrva. Vladalo je uvreženo mišljenje
da je to pravi raj.
“Slušaj”, rekla je Grejs, “mi smo jedini belci u Midland Sitiju sa
kakvim-takvim seksualnim životom, koliko mogu da zaključim. Ti nisi
izopačen. Dvejn Huver je izopačen! Šta misliš, koliko orgazama on
doživljava mesečno?”
“Ne znam”, rekao je Hari iz svog zagušljivog šatora.
Dvejnov mesečni prosek orgazama u proteklih deset godina,
uključujući i poslednje godine njegovog braka, iznosio je dva i frtalj.
Grejs je prilično dobro nagađala. “Jedan i po”, rekla je. Njen mesečni
prosek u istom periodu bio je osamdeset sedam. Prosek njenog muža
bio je trideset šest. Malo je posustajao u proteklih nekoliko godina, što
je takođe bilo među mnogobrojnim njegovim razlozima za paniku.
Grejs je sada govorila glasno i podrugljivo o Dvejnovom braku.
“Toliko se plašio seksa”, rekla je, “da se oženio ženom koja za to nikad
nije ni čula i kojoj je bilo zagarantovano da će samu sebe uništiti bude
li ikada i čula za seks.” I tako dalje. “Što je na kraju i uradila”, rekla je
ona.

> “Da li irvas može da te čuje?”, rekao je Hari.

“Jebeš irvasa”, rekla je Grejs. A zatim dodala: “Ne, irvas ne čuje.”
Irvas je bila njihova šifra za crnu kućnu pomoćnicu, koja je u tim
trenucima bila daleko, u kuhinji. Bila je to njihova šifra za crnce
uopšte. Omogućavala im je da razgovaraju o crnačkom pitanju u
gradu, koje je bilo krupno, a da ne uvrede nijednu crnu osobu koja bi
mogla da ih čuje.
“Irvas je zaspao - ili čita časopis Crnih pantera”, rekla je ona.

> Pitanje irvasa svodilo se na sledeće: crni ljudi više nikome nisu
naročito trebali - osim gangsterima, koji su crnim ljudima prodavali
polovna kola, vutru i nameštaj. Opet, irvasi su se i dalje razmnožavali.
Posvuda su bile te beskorisne, velike crne životinje, a mnoge od njih su
imale nezgodnu narav. Svakog meseca su im davali male iznose novca
kako ne bi morale da kradu. Pričalo se i o tome da im daju veoma
jeftinu vutru - kako bi ostale apatične ili vesele, nezainteresovane za
razmnožavanje.
Policiju iz Midland Sitija, kao i šerifovu kancelariju u Midland
Sitiju, činili su uglavnom belci. Oni su imali soške i soške pune
mašinki i automatskih sačmarica kad se otvori sezona lova na irvase, a
taj trenutak se svakako primicao.
“Slušaj - ozbiljno ti kažem”, rekla je Grejs Hariju. “Ovo je šupak
vasione. Da zapalimo u neku stambenu zgraadu na Mauiju i za
promenu malo živimo.”
Pa su tako i učinili.

> U međuvremenu, Dvejna su njegove loše hemikalije naterale da

promeni ponašanje prema Fransini iz zlobnog u ponašanje žaljenja
vrednog zavisnika. Izvinio joj se što je uopšte pomislio da ona želi
franšizu Kentakijske pržene piletine pukovnika Sandersa. Priznao joj je
da je pokazala neumoljivu nesebičnost. Preklinjao ju je da ga neko
vreme samo drži u zagrljaju, što je i učinila.
“Skroz-naskroz sam zbunjen”, rekao je.
“Svi smo”, rekla je ona. Prislonila je njegovu glavu uz svoja prsa.
 “Moram s nekim da razgovaram”, rekao je Dvejn.
“Možeš da razgovaraš s mamicom, ako želiš”, rekla je Fransin. Kada
je rekla mamica, mislila je na sebe.
“Kaži mi u čemu je smisao života”, preklinjao je Dvejn njene
mirisne grudi.
“Samo Bog to zna”, rekla je Fransin.

> Dvejn je neko vreme ćutao. A onda joj je sa oklevanjem ispričao

kako je otputovao do sedišta Pontijakovog ogranka Dženeral motorsa u
mestu Pontijak u Mičigenu, samo tri meseca pošto je njegova žena
popila “Drejno”.
“Poveli su nas u obilazak svih svojih istraživačkih odeljenja”, rekao
je. Na njega je najjači utisak ostavio, kako je rekao, niz laboratorija i
oglednih prostora na otvorenom gde su uništavali različite delove
automobila, pa čak i čitave automobile. Naučnici iz Pontijaka palili su
tapacirung, bacali šljunak na vetrobrane, lomili radilice i kardanske
osovine, priređivali čeone sudare, čupali poluge menjača iz korena,
puštali motore da rade velikom brzinom gotovo bez ikakvog sredstva
za podmazivanje, otvarali i zatvarali vratanca kasete sto puta u minutu
danima, hladili časovnike na kontrolnoj tabli do nekoliko stepeni
iznad apsolutne nule, i tako dalje.
“Sve što nikad ne bi smela da radiš kolima, oni su radili kolima”,
rekao je Dvejn Fransini. “I nikad neću zaboraviti znak na ulaznim
vratima zgrade gde se odigravala sva ta tortura.” Evo kako je Dvejn
opisao taj znak Fransini:
 “Video sam taj znak”, rekao je Dvejn, “i nisam mogao da se ne
zapitam nije li me Bog zbog toga poslao na Zemlju - da ustanovim
koliko čovek može da izdrži a da se ne slomi.”

> “Izgubio sam se”, rekao je Dvejn. “Treba mi neko da me uzme za

ruku i povede iz šume.”
“Umoran si”, rekla je ona. “A kako i da ne budeš umoran? Strahovito
mnogo radiš. Sažaljevam muškarce zbog toga što toliko rade. Želiš li
malo da odspavaš?”
“Ne mogu da zaspim”, rekao je Dvejn, “sve dok ne dobijem nekakav
odgovor.”
“Hoćeš lekaru?”, rekla je Fransin.
“Ne želim da slušam ono što lekari obično govore”, rekao je Dvejn.
“Hoću da razgovaram s nekim sasvim novim, Fransin”, kazao je i zario
prste u njenu meku mišicu. “Hoću da čujem nove stvari od novih ljudi.
Čuo sam sve što je svako u Midland Sitiju ikada rekao, sve što će ikada
reći. To mora biti neko nov.”
“Kao na primer?”
“Ne znam”, rekao je Dvejn. “Možda neko s Marsa.”
“Možemo otići u neki drugi grad”, rekla je Fransin.
“Svi su kao ovaj ovde. Svi su isti”, rekao je Dvejn.
Fransini je nešto palo na pamet. “A svi ovi silni slikari, pisci i
kompozitori koji dolaze u grad?”, rekla je. “Nikada pre nisi razgovarao
sa takvima. Možda treba da popričaš s nekim od njih. Oni ne
razmišljaju kao drugi ljudi.”
“Sve sam drugo probao”, rekao je Dvejn. Ozario se. Klimnuo
glavom. “U pravu si! Možda ću na Festivalu steći sasvim nov pogled na
život!”, rekao je on.
“On tome i služi”, kazala je Fransin. Iskoristi to!”
“I hoću”, rekao je Dvejn. Bila je to strašna greška.

> Kilgor Traut, koji je stopirao na zapad, stalno na zapad, u

međuvremenu je postao putnik forda galaksije. Čovek za upravljačem
galaksije bio je trgovački putnik koji je prodavao uređaj za
obuhvatanje zadnje strane kamiona na utovarnim rampama. Bio je to
tunel od gumiranog platna na izvlačenje i evo kako je izgledao u akciji:

Svrha te sprave bila je da omogući ljudima u zgradama da

utovaruju ili istovaruju kamione ne gubeći hladan vazduh leti ili topao
vazduh zimi usled izlaganja spoljašnjosti.
Čovek za upravljačem galaksije prodavao je i velike kalemove za
žicu, kablove i užad. A prodavao je i aparate za gašenje požara.
Zastupnik je proizvođača, objasnio je. Sam je sebi gazda, u smislu da
zastupa proizvode čiji proizvođači ne mogu da finansiraju sopstvene
prodavce.
“Sam sebi određujem radno vreme i biram proizvode koje
prodajem. Proizvodi ne prodaju mene”, rekao je. Zvao se Endi Liber.
Imao je trideset dve godine. Bio je belac. Bio je prilično gojazan, poput
mnogih drugih ljudi u zemlji. Očigledno je bio zadovoljan. Vozio je
kao manijak. Galaksija je sada išla brzinom od sto pedeset kilometara
na sat. “Ja sam jedan od malobrojnih preostalih slobodnih ljudi u
Americi”, kazao je.
Imao je penis prečnika jedan col, dužine sedam i po cola. Prošle
godine je imao u proseku dvadeset dva orgazma mesečno. To je bilo
daleko iznad nacionalnog proseka. Njegov prihod i vrednost njegovih
polisa životnog osiguranja po dospeću takođe su bili daleko iznad
proseka.

> Traut je jednom napisao roman koji je nazvao A vi, kako 'te?, u
kojem se govorilo o nacionalnim prosecima za ovo i ono. Jedna
reklamna agencija na drugoj planeti imala je uspešnu kampanju za
lokalni ekvivalent zemaljskog butera od kikirikija. Deo reklame koji je
upadao u oko bila je tvrdnja o nekoj vrsti proseka - prosečan broj dece,
prosečna veličina muškog polnog organa na toj planeti - a ona je
iznosila dva cola po dužini, sa unutrašnjim prečnikom od tri cola i
spoljnim prečnikom od četiri cola i frtalj - i tako dalje. Reklame su
podsticale čitaoce da otkriju jesu li superiorni ili inferiorni u odnosu
na većinu, u ovom ili onom pogledu - šta god to bilo u konkretnoj
reklami.
U reklami je dalje stajalo da superiorni i inferiorni ljudi
podjednako jedu tu marku butera od kikirikija. Osim što na toj planeti
to nije zaista bio buter od kikirikija. Bio je to šaz-buter.
I tako dalje.
 Šesnaesto poglavlje

A potrošači butera od kikirikija na Zemlji pripremali su se da

pokore potrošače šaz-butera na planeti iz knjige Kilgora Trauta.
Zemljani su do tada već stigli da razore Zapadnu Virdžiniju i
Jugoistočnu Aziju. Razorili su sve. Pa su sada bili spremni da ponovo
sebi krče put.
Izučavali su potrošače šaz-butera pomoću elektronskog njuškanja i
zaključili da su ovi previše brojni, gordi i snalažljivi da bi dozvolili da
ikada budu iskrčeni.
I tako su se Zemljani ubacili u reklamnu agenciju koja je radila za
proizvodača šaz-butera, pa su namestili statistike u reklamama.
Postavili su prosek za sve toliko visoko da su se svi na planeti osećali
inferiorno u odnosu na većinu u svakom pogledu.
A onda su zemaljski oklopni svemirski brodovi došli i otkrili
planetu. Bilo je samo simboličnog i sporadičnog otpora. Zato što su
domoroci biii toliko ispod proseka. A onda je počelo krčenje.

> Traut je pitao zadovoljnog proizvodačevog zastupnika kakav je

osećaj kad voziš galaksiju, kako su se kola zvala. Vozač ga nije čuo i
Traut je odustao. Bila je to glupava igra rečima, kao da je Traut
istovremeno pitao kako izgleda voziti kola i upravljati nečim nalik na
Mlečni put, prečnika sto hiljada svetlosnih godina i debljine hiljadu
svetlosnih godina. Mlečni put se okretao jednom u svakih dvesta
miliona godina. Sastojao se od oko sto milijardi zvezda.
A onda je Traut video da jednostavan aparat za gašenje požara u
galaksiji nosi sledeće ime:
 Što se Trauta tiče, ta reč je značila uzvišenije na nekom mrtvom
jeziku. Bilo je to isto tako nešto što je izmišljeni planinar u jednoj
slavnoj pesmi neprestano vikao dok se gubio visoko u mećavi. A bio je
to i trgovački naziv za piljevinu koja se koristila za zaštitu lomljivih
predmeta u paketima.
“Zašto bi iko nazvao aparat za gašenje požara 'ekscelzior'?”, upitao
je Traut vozača.
Vozač je slegnuo ramenima. “Nekome se sigurno dopalo kako to
zvuči”, kazao je on.

> Traut se zagledao u seoske pejzaže rasplinute usled brzine. Video

je sledeći znak:

I tako se sve više približavao Dvejnu Huveru. I kao da ga je za taj

susret pripremao Tvorac vasione ili neka druga natprirodna sila, Traut
je osetio poriv da prelista sopstvenu knjigu Sad se može reći. Bila je to
knjiga koja će ubrzo preobratiti Dvejna u ubilački nastrojenog
manijaka.
 Postavka knjige bila je sledeća: život je bio eksperiment Tvorca
vasione, koji je želeo da isproba novu vrstu bića. Razmišljao je o tome
da ga ubaci u vasionu. Bilo je to stvorenje sposobno da samo odlučuje.
Sva ostala stvorenja bila su potpuno programirani roboti.
Ta knjiga bila je napisana kao dugačko pismo koje je Tvorac
vasione poslao eksperimentalnom stvorenju. Tvorac je čestitao
stvorenju i izvinjavao mu se zbog svih neprijatnosti koje je ono moralo
da istrpi. Tvorac ga je pozivao na banket pri-ređen u njegovu čast u
Carskoj sobi hotela Voldorf Astorija u Njujorku, gde će pevati i igrati
crni robot po imenu Semi Dejvis Junior.

> A eksperimentalno stvorenje nije bilo ubijeno posle banketa.

Umesto toga, preseljeno je na netaknutu planetu. Iz dlana njegove
ruke isečene su žive ćelije, dok je bilo u nesvesti. Ta operacija nije ni
najmanje bolela.
A onda su te ćelije pomešane sa čorbastim morem na netaknutoj
planeti. One će posle mnogo eona evoluirati u još komplikovanije
oblike života. Kakve god oblike budu poprimile, imaće slobodu volje.
Traut nije eksperimentalnom stvorenju dao propisno ime.
Jednostavno ga je nazvao Čovekom.
Na netaknutoj planeti, Čovek je bio Adam, a more Eva.

> Čovek je često tumarao kraj mora. Ponekad bi zagacao u svoju

Evu. Ponekad bi zaplivao u njoj, ali ona je bila previše čorbasta za
okrepljujuće plivanje. Ona je svog Adama činila posle toga pospanim i
lepljivim, pa je zato uranjao u ledenu rečicu koja se jednostavno
survavala s planine.
Vriskao je dok uranja u ledenu vodu, a zatim ponovo vriskao kad bi
izronio da udahne. Okrvavio bi cevanice i smejao se tome dok se verao
uz stene da izađe iz vode.
Dahtao bi i smejao se još malo, pa onda smišljao nečuvene stvari za
vikanje. Tvorac nikada nije imao pojma šta će ovaj da vikne, pošto
Tvorac nije imao kontrolu nad njim. Sam Čovek je odlučivao šta će
sledeće uraditi - i zašto. Na primer, pošto se jednog dana nakvasio,
Čovek je viknuo: “Sir!”
Drugi put je viknuo: “Zar ne bi radije vozio bjuik?”
 > Jedina druga krupna životinja na netaknutoj planeti bio je anđeo
koji je povremeno dolazio Čoveku u posetu. On je bio glasnik i
istražitelj Tvorca vasione. Pojavljivao se u obliku žutomrkog medveda
od četiri stotine kilograma. I on je bio robot, baš kao i Tvorac vasione,
po rečima Kilgora Trauta.
Medved je pokušavao da prokljuvi zbog čega Čovek radi to što radi.
Na primer, pitao bi: “Zbog čega si viknuo: 'Sir'?”
A Čovek bi mu podrugljivo odgovorio: “Zato što mi je bio ćef, glupa
mašino.”

> Evo kako je izgledao Čovekov nadgrobni spomenik na netaknutoj

planeti, na kraju knjige Kiigora Trauta:
 Sedamnaesto poglavlje

Bani Huver, Dvejnov sin homoseksualac, sada se oblačio za posao.

On je svirao klavir u koktel-baru u novom Holidej inu. Bio je
siromašan. Živeo je sam u sobi bez kupatila u starom hotelu Ferčajld,
koji je nekada bio u modi. Bilo je to sada prenoćište najnižeg ranga - u
najopasnijem delu Midland Sitija.
Za veoma kratko vreme, Dvejn će ozbiljno povrediti Banija Huvera,
koji će se zatim voziti istim ambulantnim kolima kao i Kilgor Traut.

> Bani je bio bled, i put mu je bila iste one nezdrave boje kao u
slepih riba koje su nekada živele u utrobi Pećine svetih čudesa. Te ribe
su izumrle. Sve su se poizvrtale i zaplutale na površini pre više godina,
pa su izbačene zajedno s vodom iz pećine u reku Ohajo - da tamo
zaplutaju na površini i rasprsnu se na podnevnom suncu.
I Bani je izbegavao sunčevu svetlost. A voda u slavinama Midland
Sitija svakim danom je bila sve otrovnija. Jeo je vrlo malo. Sam je
pripremao hranu u svojoj sobi. Pripremanje je bilo jednostavno, pošto
je on jeo samo voće i povrće, i grizao ga je presno.
Ne samo što se snalazio bez mesa - snalazio se i bez živog mesa,
bez prijatelja, ljubavnika ili mezimaca. Nekada je bio veoma omiljen.
Na primer, kada je bio u Prerijskoj vojnoj akademiji, studentski
kolektiv ga je jednoglasno izabrao za kadeta-pukovnika, što je bio
najviši mogući čin, u godini kad je apsolvirao.

> Dok je Bani svirao klavir u baru Holidej ina, imao je mnogo,
mnogo tajni. Jedna od njih bila je i ova: on zapravo nije bio tamo. Bio
je u stanju da se udalji iz koktel-bara, i sa same planete, kad smo već
kod toga, pomoću transcendentalne meditacije. Naučio je tu tehniku
od Mahariši Maheš Jogija, koji je jednom svratio u Midland Siti na
svojoj svetskoj turneji predavanja.
 Mahariši Maheš Jogi je, u zamenu za novu maramicu, komad voća,
kitu cveća i trideset pet dolara, naučio Banija da zatvori oči i izgovara
neprestano sledeću milozvučnu besmislicu: “Aj-iiiiiim, aj-iiiiiim, aj-
iiiiiim.” Bani je sada sedeo na ivici svog kreveta u hotelskoj sobi i radio
to. “Aj-iiiiiim, aj-iiiiiim”, govorio je sebi - u sebi. Ritam napeva
odgovarao je jednom slogu na svaka dva otkucaja njegovog srca.
Zatvorio je oči. Pretvorio se u gnjurca koji roni kroz dubine sopstvenog
uma. Te dubine su retko bile upotrebljavane.
Srce mu je usporilo. Disanje mu se gotovo zaustavilo. Jedna jedina
reč dolebdela je iz dubina. Nekako je umakla iz zauzetijih delova
njegovog uma. Nije ni sa čim bila povezana. Prolebdela je lenjo, kao
providna riba nalik na šal. Ta reč ga nije uznemirila. Evo kako je reč
glasila: “Plavo.” A evo kako je izgledala Baniju Huveru:

[2]
A onda je prolebdeo još jedan ljupki šal. Izgledao je ovako:

> Posle petnaest minuta, Banijeva svest iskočila je na površinu

sama od sebe. Bani je bio osvežen. Ustao je s kreveta i očešljao se
vojničkim četkama koje mu je majka poklonila pre toliko godina, kada
je izabran za kadeta-pukovnika.
 > Banija su poslali u vojnu školu, instituciju posvećenu ubijanju i
poslušnosti apsolutno lišenoj humora, kad mu je bilo samo deset
godina. Evo i zbog čega: rekao je Dvejnu da želi da bude žena, a ne
muškarac, zato što se muškarci često ponašaju okrutno i ružno.

> Počujte: Bani Huver je otišao u Prerijsku vojnu akademiju da bi

tamo osam godina neprekidno upražnjavao sport, homoseksualnost i
fašizam. Homoseksualnost se sastojala od zabadanja penisa u tudi
šupak ili usta, ili od toga da to neko drugi VAMA radi. Fašizam je bio
prilično popularna politička filozofija koja je svetom proglašavala onu
naciju i rasu kojoj je konkretni filozof pripadao. Zahtevala je
autokratsku, centralizovanu vladu na čijem je čelu diktator. Diktator
se morao slušati, šta god naređivao drugima.
A Bani je svaki put kad dođe kući na raspust donosio nove medalje.
Umeo je da se mačuje, boksuje, rve i pliva, umeo je da puca iz puške i
pištolja, da se bori bajonetima, jaše, puzi i baulja kroz grmlje, viri iza
ćoška neprimećen.
Pokazao bi svoje medalje, a majka bi mu rekla, kad se otac udalji
dovoljno da ne može da čuje, kako je sa svakim danom sve nesrećnija.
Natuknula bi mu da je Dvejn čudovište. To nije bilo tačno. Sve je to
bilo samo u njenoj glavi.
Počela bi da priča Baniju šta je to toliko gnusno kod Dvejna, ali bi
uvek prekinula. “Premlad si da slušaš o takvim stvarima”, rekla bi, čak i
kada je Bani imao šesnaest godina. “Ionako tu ne možeš da učiniš
ništa, ni ti ni bilo ko drugi.” Tobože bi zaključala usne ključem, a onda
šapnula Baniju: “To su tajne koje ću poneti u grob.”
Naravno, njena najveća tajna bila je ona koju Bani nije otkrio sve
dok se nije nalila “Drejnom”. Silija Huver je bila luda ko struja.
Baš kao i moja majka.

> Počujte: Banijeva majka i moja majka bile su različita ljudska

bića, ali obe su bile lepe na neki egzotičan način, i obe su kipele od
haotičnih priča o ljubavi, miru, ratovima, zlu, očaju ili boljim danima
koji će doći, gorim danima koji će doći. I obojici su nam majke izvršile
samoubistvo. Banijeva majka je popila “Drejno”. Moja je popila pilule
za spavanje, što nije bilo toliko užasno.
 > Banijevoj majci i mojoj majci bio je zajednički jedan zaista
bizaran simptom: niti jedna niti druga nisu mogle da otrpe da ih neko
fotografiše. Preko dana su se obično dobro osećale. Obično su skrivale
svoju mahnitost sve do kasno u noć. Ali ako bi neko preko dana uperio
foto-aparat u jednu ili drugu, dotična majka bi se sručila na kolena i
zaštitila glavu rukama, kao da se neko priprema da je ubije od batina.
Bio je to strašan i sažaljenja dostojan prizor.

> Banija je majka makar naučila kako da rukuje klavirom, a to je

bila muzička mašina. Banija Huvera je majka makar naučila nekom
zanatu. Dobar rukovalac klavirom mogao je da se zaposli i da pravi
muziku u koktel-barovima u bezmalo čitavom svetu, a Bani je to
stvarno umeo dobro da radi. Njegova vojnička obuka bila je
beskorisna, uprkos svim medaljama koje je osvojio. Oružane snage su
znale da je on homoseksualac, da će se sigurno zaljubiti u druge
vojnike, a oružane snage nisu želele da trpe takve ljubavne veze.

> I tako se Bani Huver sada pripremao da se bavi svojim zanatom.

Navukao je crni somotski večernji sako preko crne rolke. Bani je
pogledao kroz svoj jedini prozor u sokače. Bolje sobe imale su pogled
na park Ferčajld, gde se za protekle dve godine dogodilo pedeset šest
ubistava. Banijeva soba bila je na drugom spratu, tako da se u okviru
njegovog prozora videlo parče praznog ciglenog zida građevine koja je
nekada bila Opera “Kidsler”.
Ispred bivše Opere stajala je istorijska oznaka. Nije bilo mnogo
ljudi koji su mogli da je shvate, ali evo šta je na njoj pisalo:
 Opera je nekada bila dom Simfonijskog orkestra Midland Sitija,
amaterske grupe muzičkih entuzijasta. Ali oni su postali beskućnici
1927. godine, kada je Opera pretvorena u bioskop Banister. I orkestar je
bio beskućnik sve dok nije sagrađen Memorijalni umetnički centar
Mildred Bari.
A Banister je mnogo godina bio najbolji gradski bioskop, sve dok ga
nije progutao kraj sa visokom stopom kriminala, koji se sve vreme širio
prema severu. Stoga to više nije bila sala za predstave, iako su unutra
iz udubljenja u zidovima odozgo i dalje zurile biste Šekspira, Mocarta i
tako dalje.
Unutra je bio i podijum, ali on je sada bio pun loža za ručavanje.
Zgradu je preuzela kompanija Nameštaj Empajer. Njom su upravljali
gangsteri.

> Nadimak za Banijev komšiluk bio je Sirotinjska četvrt. Svaki

američki grad, koliko god velik bio, imao je deo sa istim nadimkom:
Sirotinjska četvrt. Bilo je to mesto kud je trebalo da idu ljudi bez
prijatelja, rodbine, imovine, korisnih znanja ili ambicija.
Prema takvim ljudima su se u drugim krajevima grada ophodili sa
gnušanjem, a policija ih je terala dalje. Obično ih je bilo lako pomerati,
kao dečje balone.
A oni bi lebdeli dalje, kao baloni puni nekog gasa malo težeg od
vazduha, sve dok se ne bi zaustavili u Sirotinjskoj četvrti, kraj temelja
starog hotela Ferčajld.
 Oni su mogli da dremaju i mumlaju jedan drugom po čitav dan.
Mogli su da prose. Mogli su da se opijaju. Šema je u osnovi bila
sledeća: trebalo je da ostanu tamo i da ne gnjave nikoga na drugim
mestima - sve dok ih neko ne ubije iz zabave, ili dok ne pocrkaju od
zime.

> Kilgor Traut je jednom napisao priču o gradu koji je rešio da

propalicama saopšti gde im je mesto i šta će im se dogoditi tako što je
postavio prave ulične oznake poput ove:

Bani se sada osmehnuo sebi u ogledalu, u rupi.

Na trenutak je stao mirno i ponovo postao arogantni vojnik bez
mozga, humora i srca, kakav je naučio da bude u vojnoj školi.
Promrmljao je slogan škole, slogan koji je morao da izvikuje po sto
puta na dan - zorom, za obrocima, na početku svakog časa, za vreme
sporta, pre vežbanja bajonetom, u suton, pred povečerje: “Mogu ja to”,
rekao je. “Mogu ja to.”
 Osamnaesto poglavlje

Galaksija u kojoj se vozio Kilgor Traut sada je bila na

međudržavnom auto-putu, biizu Midland Sitija. Išla je veoma sporo.
Upala je u saobraćajnu gužvu koju su napravili radnici Baritrona,
Vestern elektrika i Prerijske štedionice. Traut je podigao pogled sa svog
štiva i ugledao bilbord na kojem je pisalo sledeće:

I tako je Pećina svetih čudesa postala deo prošlosti.

> Kada bude veoma star, Trauta će doktor Tor Lembrig, generalni
sekretar Ujedinjenih nacija, upitati plaši li se budućnosti. A Traut će
mu odgovoriti sledeće: “Gospodine generalni sekretare, mene užasava
prošlost.”

> Dvejn Huver je bio udaljen samo sedam kilometara. Sedeo je sam
na klupici presvučenoj zebrinom kožom u koktel-baru novog Holidej
ina. Tamo je bilo mračno, i tiho. Buka i vreva saobraćajne gužve na
autostradi ostala je iza debelih draperija od grimiznog somota. Na
svakom stolu nalazio se fenjer sa svećom unutra i sa staklom koje štiti
od vetra, premda se vazduh nije pomerao.
Na svakom stolu je bila i po činija sa suvim pečenim kikirikijem, te
znak koji je omogućavao osoblju da odbije uslugu svima onima koji
nisu u skladu sa atmosferom u baru. Evo šta je na njemu pisalo:

> Bani Huver je rukovao klavirom. Nije podigao pogled kada je

ušao njegov otac. Ni njegov otac nije pogledao prema njemu. Mnogo
godina se nisu ni pozdravili.
Bani je nastavio da svira svoj belački bluz. Bile su to spore i
zveckave melodije, sa kapricioznim pauzama tu i tamo. Banijev bluz je
donekle zvučao kao muzička kutija, istrošena muzička kutija. Melodije
su zveckale, prekidale se, a onda sa oklevanjem, mlako, uspevale da se
oglase sa još malo zveckanja.
Banijeva majka je, između ostalog, sakupljala i zveckave muzičke
kutije.

> Počujte: Fransin Pe o je bila u komšiluku, u Dvejnovoj

prodavnici automobila. Pokušavala je da odradi sve ono što je trebalo
da završi tog popodneva. Još malo pa će je Dvejn isprebijati.
A sa njom je tamo, dok je kucala i odlagala dokumenta, bio jedino
još Vejn Hubler, pomilovani crnac, koji se i dalje motao među
polovnim kolima. Dvejn će pokušati i njega da isprebija, ali Vejn je bio
genije za izbegavanje udaraca.
Fransin je u tom trenutku bila čista mašina, mašina od mesa -
mašina za kucanje i odlaganje dokumenata.
S druge strane, Vejn Hubler nije imao ništa mašinski da radi.
Čeznuo je da bude korisna mašina. Tu i tamo bi lenji lahor pomerio
aluminijumske elise gore na žici, a Vejn bi na to reagovao što je bolje
mogao: “Ajde”, rekao bi im. “Okreć'te se.”

> On je uspostavio nekakav odnos i sa saobraćajem na auto-putu,

prateći njegove promene raspoloženja. “Svi idu kući”, govorio je u
vreme saobraćajnog krkljanca. “Svi su sada kod kuće”, rekao je kasnije,
kada se saobraćaj proredio. Sada je sunce bilo na zalasku.
“Sunce je na zalasku”, rekao je Vejn Hubler. Nije imao pojma kuda
sad da ide. Pretpostavio je, ne mareći mnogo za to, da bi mogao te
noći da umre ako prespava napolju. Nikada nije video kako izgleda
smrt od spavanja napolju, nikad mu time nisu čak ni pretili, pošto je
retko kad boravio na otvorenom. Znao je za smrt od spavanja napolju
samo zahvaljujući tome što je papirnati glas sa malog radija u njegovoj
ćeliji pričao o tome da ljudi s vremena na vreme umru kad prespavaju
napolju.
Nedostajao mu je taj papirnati glas. Nedostajao mu je zveket
čeličnih vrata. Nedostajali su mu hleb, paprikaš, bokali sa mlekom i
kafom. Nedostajalo mu je da jebe druge muškarce u usta i šupak,
nedostajalo mu je da ga jebu u usta i šupak, i da drka - kao i da jebe
krave u zatvorskoj mlekari, što su za njega sve bili vidovi normalnog
seksualnog opštenja na planeti.
Ovako bi izgledao dobar nadgrobni spomenik za Vejna Hublera,
kada umre:

> Iz zatvorske mlekare su stizali mleko, kajmak, buter, sir i

sladoled, ali ne samo za zatvor i Okružnu bolnicu. Ona je prodavala
svoje proizvode i spoljnom svetu. U njenom trgovačkom znaku nigde
se nije pominjao zatvor. Evo i njega:
 > Vejn nije umeo dobro da čita. Na primer, reči Havaji i havajski
pojavljivale su se u kombinaciji sa poznatijim rečima i simbolima na
oznakama naslikanim na izlozima salona i na vetrobranima nekih
polovnih kola. Vejn je pokušao da fonetski dešifruje tajanstvene reči,
bez ikakvog uspeha. “Vahii-jo”, rekao bi, i “Huu-hi-vuu-haj” i tako
dalje.

> Vejn Hubler se sada osmehivao. Ne zato što je bio srećan, već
zato što je pomislio da može malo da pokaže zube, kad već nema
bogzna šta da radi. Bili su to izvanredni zubi. Popravni dom za odrasle
u Šeperdstaunu dičio se svojim stomatološkim programom.

Zapravo, taj stomatološki program bio je toliko čuven da se o

njemu pisalo u medicinskim časopisima i u Riders dajdžestu, koji je
bio najpopularniji časopis na umirućoj planeti. Iza tog programa
stajala je teorija po kojoj mnogi bivši osuđenici ne mogu niti će doći
do posla zbog svoga izgleda, a dobar izgled počinje od dobrih zuba.
Program je zapravo bio toliko slavan da su policajci, čak i u
okolnim državama, kad bi uhapsili nekoga sa skupo održavanim
zubima, plombama, mostovima i tako, bili skloni da upitaju: “U redu,
momak - koliko si godina proveo u Šeperdstaunu?”
 Vejn Hubler je čuo nekoliko porudžbina koje je kelnerica doviknula
šankeru u koktel-baru. “Gilbiz sa kininom, mešano.” Nije imao pojma
šta je to - kao ni menhetn, brendi aleksander ili slo džin fiz. “Daj mi
rob roj s 'Džonijem Vokerom'”, doviknula je ona, “južnjačku utehu s
ledom i bladi meri sa 'Vulfšmitom'.”
Jedina Vejnova iskustva sa alkoholom odnosila su se na ispijanje
sredstava za čišćenje, jedenje imalina i tako dalje. On nije voleo
alkohol.

> “Daj jedan 'Blek end vajt' i vodu”, čuo je kako kelnerica kaže i
Vejn je morao na to da načulji uši. To piće nije bilo za svakoga. To piće
bilo je za osobu koja je izazvala svu dotadašnju Vejnovu muku, osobu
koja je mogla da ga ubije, načini od njega milionera, vrati ga u zatvor
ili uradi s Vejnom kako joj se ćefne. To piće bilo je za mene.

> Ja sam na Umetnički festival došao krišom. Bio sam tamo kako
bih posmatrao susret dva ljudska bića koja sam stvorio: Dvejna Huvera
i Kilgora Trauta. Nisam želeo da me prepoznaju. Kelnerica je upalila
fenjer sa staklenim štitnikom na mom stolu. Utrnuo sam plamen
prstima. Kupio sam bio naočari za sunce u Holidej inu kod Aštabule u
Ohaju, gde sam prošle noći spavao. Sada su mi bile na očima, u mraku.
Izgledale su ovako:

Stakla su bila metalizirana i svako ko bi pogledao prema meni

video bi ih kao ogledala. Svako ko bi poželeo da sazna kako izgledaju
moje oči susreo bi se sa sopstvenim dvostrukim odrazom. Tamo gde su
drugi ljudi u koktel-baru imali oči, ja sam imao dva otvora koja su
vodila u drugu vasionu. Imao sam rupe.

> Na stolu je bila kutija šibica, kraj mog pal mala.

Evo poruke sa kutije šibica, koju sam pročitao sat i po kasnije, dok
je Dvejn mlatio Fransin Pe o:
 “Lako je zaraditi 100 $ nedeljno u slobodno vreme ako pokazujete
udobne, najmodernije Mejsonove cipele s njihovim mnogobrojnim
posebnim dodacima za udobnost! Poslaćemo vam BESPLATAN
komplet za zarađivanje novca tako da možete poslovati od kuće. Reći
ćemo vam čak i kako da zaradite cipele BEZ IKAKVOG TROŠKA kao
bonus za prikupljanje unosnih porudžbina!”
I tako dalje.

> “Ova knjiga koju pišeš izuzetno je loša”, rekao sam sebi iza svojih
rupa.
“Znam”, rekao sam ja.
“Plašiš se da ćeš se ubiti baš kao što ti se ubila majka”, rekao sam ja.
“Znam”, rekao sam ja.

> Tamo, u koktel-baru, dok sam zurio kroz svoje rupe u svet koji
sam sam izmislio, nemo sam izgovorio sledeću reč: shizofrenija.
Zvuk i izgled te reči godinama su me opčinjavali. Meni je ona
zvučala i izgledala kao da neko ljudsko biće kija u mećavi od
sapunskih pahulja.
Nisam znao niti znam zasigurno da bolujem od te bolesti. Ovoliko
sam znao i znam: priređivao sam sebi užasne neprijatnosti tako što
nisam pažnju usmeravao na neposredno važne detalje života i tako što
sam odbijao da verujem u ono u šta su verovale moje komšije.

> Sad mi je bolje.

Časna reč: sad mi je bolje.

> Ipak, neko vreme sam bio baš bolestan. Sedeo sam tamo u
koktel-baru koji sam sam izmislio i zurio kroz svoje rupe u belu
kelnericu koju sam sam izmislio. Nazvao sam je Boni Makmahon.
Naložio sam joj da odnese Dvejnu Huveru njegovo uobičajeno piće,
martini po imenu “dom lordova”, sa malo limunove kore. Ona je
Dvejna odavno poznavala. Njen muž bio je čuvar u krilu za seksualne
delikte Popravnog doma za odrasle. Boni je morala da radi kao
kelnerica zato što je njen muž sve pare izgubio kad ih je uložio u novu
perionicu kola u Šeperdstaunu.
 Dvejn ih je savetovao da to ne rade. Evo otkud je Dvejn poznavao
nju i njenog muža Ralfa: oni su u proteklih šesnaest godina od njega
kupili devet pontijaka. “Mi smo pontijak-familija”, govorili su. Boni se
sada našalila dok ga je služila martinijem. Istu šalu izgovarala je kad
god bi nekoga poslužila martinijem. “Doručak šampiona”, rekla je.

> Izraz “Doručak šampiona” je zaštićena trgovačka marka

korporacije Dženeral mils, a koristi se na proizvodima od žitarica
namenjenim za doručak. Upotreba istovetnog izraza u naslovu ove
knjige nema za cilj da ukaže na vezu s Dženeral milsom niti na njegovo
sponzorstvo, kao ni da omalovaži izvrsne proizvode tog preduzeća.

> Dvejn se nadao da će neki od uvaženih posetilaca Umetničkog

festivala, koji su svi odseli u tom hotelu, doći u koktel-bar. Želeo je da
razgovara sa njima i, ako može, da ustanovi znaju li oni neke životne
istine koje on nikada ranije nije čuo. Evo šta se nadao da će nove istine
možda učiniti za njega: omogućiti mu da se nasmeje svojim
nevoljama, da nastavi da živi i da ne završi u Severnom krilu Opšte
bolnice Midlandskog okruga, rezervisanom za ludake.
Dok je čekao da se umetnici pojave, tešio se jedinom umetničkom
tvorevinom sa iole dubine i misterije, uskladištenom u njegovoj glavi.
Bila je to pesma koju je morao da nauči napamet u prvom razredu, koji
je pohađao u gimnaziji “Šugar krik”, u to vreme elitnoj srednjoj školi za
belce. Sada je gimnazija “Šugar krik” bila gimnazija za čamuge. A evo i
pesme:

Sve što god će biti - suđeno je, čemu trud?

Pero već zapisa... dobro i zlo - Božji sud!
Sve što mora biti - sveje davno rešeno:
[3]
naša briga i trud - sve je zalud, uzalud!.

Kakva pesma!

> A Dvejn je bio toliko prijemčiv za nove predloge o tome šta je

smisao života da ga je bilo lako hipnotisati. I tako, kada je spustio
pogled na svoj martini, zapao je u trans zbog bezbroj očiju koje su
namigivaie na površini pića. Te oči bile su kapi ulja iz limuna.
Dvejn nije primetio kada su dva uvažena posetioca Umetničkog
festivala ušla i sela na barske stolice kraj Banijevog klavira. Bili su
belci. Bili su to Beatris Kidsler, spisateljica gotskih romana, i Rabo
Karabekijan, slikar minimalista.
Banijev klavir, polukoncertni stajnvej, bio je oklopljen plastikom
boje bundeve i okružen stolicama. Ljudi su mogli da jedu i piju sa
klavira. Za prošli Dan zahvalnosti, na klaviru je servirana večera za
porodicu od jedanaest članova. Bani je svirao.

> “Ovo mora da je šupak vasione”, rekao je Rabo Karabekijan, slikar

minimalista.
Beatris Kidsler, spisateljica gotskih romana, odrasia je u Midland
Sitiju. “Skamenila sam se od pomisli da se posle toliko godina vraćam
kući”, rekla je ona Karabekijanu.
“Amerikanci se uvek plaše povratka kući”, rekao je Karabekijan, “i
mogao bih da dodam, s dobrim razlogom.”
“Nekada su imali dobar razlog za to”, rekla je Beatris, “ali više ne.
Prošlost je postala bezopasna. Sada ću reći svakom lutajućem
Amerikancu: 'Naravno da možeš da se vratiš kući, i to koliko god često
poželiš. To je ionako samo motel.'”

> Saobraćaj na zapadnom kraku auto-puta zaustavio se na oko

kilometar istočno od novog Holidej ina - zbog nesreće sa smrtnim
ishodom na Izlazu broj 10A. Vozači i suvozači izašli su iz svojih kola -
da protegnu noge i ustanove, ako mogu, kakva je to gužva tamo
napred.
Kilgor Traut je bio među onima koji su izašli. Saznao je od drugih
da se do Holidej ina može lako doći peške. I tako je pokupio svoje
pakete sa prednjeg sedišta galaksije. Zahvalio je vozaču čije je ime
zaboravio, pa je pošao teškim koracima.
Počeo je takođe da u glavi sklapa sistem verovanja koji bi bio u
skladu sa njegovim malim zadatkom u Midland Sitiju, zadatkom da
pokaže provincijalcima, sklonim da se oduševljavaju kreativnošću,
potencijalnog tvorca koji je stalno iz početka doživljavao neuspeh.
Načas je prestao da hoda kako bi se pogledao u retrovizoru, u rupi na
kamionu koji se zaglavio u saobraćajnoj gužvi. Šleper je vukao dve
prikolice umesto jedne. Evo poruke koje su vlasnici kamiona smatrali
prikladnom za ljudska bića koja žive svud kuda se on odveze:

Trautov lik u rupi bio je upravo onoliko šokantan koliko je Traut i

očekivao. Nije se umio posle batina koje je dobio od Bande s Plutona,
tako da je na jednom uvu imao usirenu krv, i još krvi ispod leve
nozdrve. Na ramenu kaputa imao je govance. Posle pljačke je pao u
pseća govna na terenu za rukomet ispod mosta Kvinsboro.
Zahvaljujući neverovatnoj slučajnosti, ta govna su poticala iz
ubogog hrta devojke koju poznajem.

> Devojka sa hrtom bila je asistent majstora rasvete u muzičkoj

komediji o američkoj istoriji i držala je svog jadnog hrta, po imenu
Lenser, u jednosobnom stanu širokom četiri i po i dugačkom osam
metara, šest spratova iznad nivoa ulice. Čitav njegov život bio je
posvećen izbacivanju izmeta na propisanom mestu i u propisano
vreme. Postojala su dva propisana mesta za njega: u slivniku ispred
vrata sedamdeset dve stepenice niže, dok kraj njega piči saobraćaj, ili u
plehu za pečenje koji je njegova gospodarica držala ispred
Vestinghausovog frižidera.
Lenser je imao veoma mali mozak, ali je sigurno podozrevao s
vremena na vreme, baš kao i Vejn Hubler, da se desila nekakva strašna
greška.

> Traut je teško koračao dalje, kao stranac u nepoznatoj zemlji.

Njegovo hodočašće bilo je nagrađeno novom mudrošću, koja mu
nikada ne bi sinula da je ostao u svom podrumu u Kohozu. Saznao je
odgovor na pitanje koje su mnoga ljudska bića mahnito postavljala
sebi: “Šta je to zaustavilo saobraćaj na zapadnom kraku dela auto-puta
koji prolazi kroz Midland Siti?”
Kilgoru Trautu je odgovor pukao pred očima. Ugledao je
objašnjenje: kamion sa mlekom Prerijske kraljice ležao je na boku,
zaprečivši protok vozila. U njega je snažno udario žestoki ševrolet
kapris iz 1971, sa dvoja vrata. Ševi je preskočio razdelnu traku. Suvozač
iz ševija nije koristio sigurnosni pojas. Prošišao je pravo kroz blindirani
vetrobran. Sada je ležao mrtav u betonskom kanalu kroz koji je
proticao Šugar krik. I vozač ševija bio je mrtav. Proburazio ga je stub
sopstvenog upravljača.
Iz suvozača iz ševija curila je krv dok je ležao mrtav u Šugar kriku.
Iz kamiona s mlekom curilo je mleko. Mleko i krv dopuniće sastojke
smrdljivih pingpong loptica koje su nastajale u utrobi Pećine svetih
čudesa.
 Devetnaesto poglavlje

Ja sam bio ravan Tvorcu vasione tamo u mraku koktel-bara.

Smanjio sam vasionu u loptu prečnika tačno jedne svetlosne godine.
Naterao sam je da eksplodira. Naterao sam je da se ponovo rasprši.
Pitajte me nešto, bilo šta. Koliko je stara vasiona? Stara je pola
sekunde, ali to pola sekunde je dosad trajalo kvadrilion godina. Ko ju
je stvorio? Niko je nije stvorio. Oduvek je bila tu.
Šta je vreme? Vreme je zmija koja jede svoj rep, nalik na ovu:

To je zmija koja se rasklupčala dovoljno da Evi ponudi jabuku, koja

je izgledala ovako:

A šta je bila jabuka koju su pojeli Eva i Adam? Ona je bila Tvorac
vasione.
I tako dalje.
 Simboli mogu da budu divni, ponekad.

> Počujte:
Kelnerica mi je donela novo piće. Želela je da ponovo upali moj
fenjer sa staklenim štitnikom. Nisam joj dozvolio. “Zar uopšte vidite
nešto u mraku, sa naočarima za sunce?”, upitala me je.
“Velika predstava se odigrava u mojoj glavi”, rekao sam ja.
“O”, rekla je ona.
“Umem da proričem budućnost”, rekao sam ja. “Želite li da vam
proreknem budućnost?”
“Ne sad”, rekia je ona. Vratila se za šank, pa su ona i šanker
porazgovarali malo o meni, rekao bih. Šanker je nekoliko puta
zabrinuto pogledao u mom pravcu. Mogao je da vidi samo rupe preko
mojih očiju. Nisam se zabrinuo hoće li zatražiti od mene da napustim
prostoriju ili ne. Na kraju krajeva, ja sam ga stvorio. Nadenuo sam mu
ime: Harold Njukom Vilbur. Podario sam mu Srebrnu zvezdu,
Bronzanu zvezdu, Vojničku medalju, Značku primernog vojnika i
Ljubičasto srce sa dva venca hrastovih iistova, usled čega je po broju
odlikovanja postao drugi po redu među veteranima u Midland Sitiju.
Sve te medalje sam mu stavio pod maramicu u fioci komode.
On je sve te medalje dobio u Drugom svetskom ratu, koji su
priredili roboti kako bi Dvejn Huver mogao da reaguje svojom
slobodnom voljom na takav pogrom. Rat je bio toliko ekstravagantan
da teško da je bilo robota koji nije imao neku ulogu u njemu. Harold
Njukom Vilbur je dobio svoje medalje za ubijanje Japanaca, žutih
robota. Oni su radili na pirinač.
A on je nastavio da zuri u mene, iako sam sada želeo da prestane s
tim. Evo šta mogu da kažem o kontroli nad likovima koje stvorim:
mogu samo otprilike da upravljam njihovim kretanjem, pošto su to
veoma krupne životinje. Treba nadvladati inerciju. A i nisam povezan
sa njima čeličnim žicama. Pre će biti da sam povezan s njima
izanđalim lastišem.
I zato sam naterao zeleni telefon iza šanka da zazvoni. Harold
Njukom Vilbur se javio, aii je i dalje gledao u mene. Morao sam brzo
da smislim ko je sa druge strane žice. Stavio sam s druge strane žice
prvog najodlikovanijeg veterana iz Midland Sitija. On je imao penis
dugačak hiljadu petsto kilometara, prečnika trista pedeset kilometara,
ali praktično sasvim u četvrtoj dimenziji. On je svoje medalje dobio u
ratu u Vijetnamu. I on se borio protiv žutih robota koji su radili na
pirinač.
“Koktel-bar”, rekao je Harold Njukom Vilbur.
“Hale...?”
“Da?”
“Ovde Ned Lingamon.”
“Zauzet sam.”
“Ne prekidaj vezu. Policajci su me doveli u Okružni zatvor.
Dozvolili su mi samo jedan poziv, pa sam se javio tebi.”
“Zašto meni?”
“Ti si jedini prijatelj koji mi je preostao.”
“Zašto su te zatvorili?”
“Kažu da sam ubio svoju bebu.”
I tako dalje.
Taj čovek, koji je bio beo, imao je sve medalje koje je imao i Harold
Njukom Vilbur, plus najviše odličje za herojstvo koje je jedan američki
vojnik mogao da primi, i koje je izgledalo ovako:

A sada je počinio najgori zločin koji je jedan Amerikanac mogao da

počini, ubio je rođeno dete. Devojčica se zvala Sintija En i svakako nije
poživela dugo pre nego što je ponovo usmrćena. Ubijena je zbog toga
što je plakala i plakala. Nije htela da umukne.
 Najpre je neprestanim zahtevima oterala svoju
sedamnaestogodišnju majku, a onda ju je otac ubio.
I tako dalje.

> A što se tiče budućnosti koju sam mogao da proreknem kelnerici,

evo kako je ona izgledala: “Prevariće te istrebljivači termita, a ti to
nećeš ni saznati. Kupićeš radijalne gume sa čeličnim remenjem za
prednje točkove svojih kola. Mačku će ti zgaziti motociklista po imenu
Hedli Tomas, pa ćeš nabaviti drugu mačku. Artur, tvoj brat iz Atlante,
pronaći će jedanaest dolara u taksiju.

> Mogao sam da proreknem budućnost i Baniju Huveru: “Otac će ti

se veoma razboleti, a ti ćeš na to reagovati toliko groteskno da će se
govorkati o varijanti da i tebe strpaju u ludaru. Pravićeš scene u
bolničkim čekaonicama i govorićeš lekarima i bolničarkama kako tebe
treba da krive za bolest tvog oca. Krivićeš sebe za to što si toliko
godina pokušavao da ga ubiješ mržnjom. Preusmerićeš svoju mržnju.
Zamrzećeš mamu.”
I tako dalje.
A Vejna Hublera, crnog bivšeg osuđenika, naterao sam da turobno
stoji među kantama za đubre ispred zadnjih vrata hotela i zagleda
novac koji mu je tog jutra predat na zatvorskoj kapiji. Nije imao druga
posla.
Proučavao je piramidu sa plamtećim okom na vrhu. Poželeo je više
informacija o piramidi i oku. Imao je toliko tek da nauči!
Vejn nije znao čak ni to da se Zemlja okreće oko Sunca. Mislio je da
se Sunce okreće oko Zemlje, jer je to svakako izgledalo tako.
Jedan kamion prošišao je autostradom i kao da je kriknuo Vejnu od
bola, zato što je ovaj fonetski pročitao poruku koja je pisala sa strane.
Ta poruka saopštila je Vejnu da kamion sopće noseći stvari tamo-amo.
Evo te poruke, a Vejn ju je naglas izgovorio:
 > Evo šta će se dogoditi s Vejnom za jedno četiri dana - zato što ja
želim da mu se to dogodi: policajci će ga uhapsiti i ispitivati zbog toga
što se ponašao sumnjivo ispred zadnje kapije firme Baritron, koja se
bavi supertajnim poslovima s naoružanjem. Isprva su mislili da se
pravi glup i neobrazovan, štaviše, da bi mogao da bude lukavi
komunistički špijun.
Provera otisaka prstiju i njegovi sjajno negovani zubi dokazali su da
je on zaista onaj za koga se izdaje. Ali morao je još nešto da objasni:
otkud mu članska karta Plejboj kluba na ime Paula di Kapistrana?
Pronašao ju je u kanti za đubre iza novog Holidej ina.
I tako dalje.

> A za mene je kucnuo čas da nateram Raba Karabekijana, slikara

minimalistu, i Beatris Kidsler, romansijerku, da kažu i urade još nešto
zarad ove knjige. Nisam hteo da ih uplašim zureći u njih dok rukujem
kontrolama, pa sam se pravio da sam obuzet crtanjem slika po stolu
vlažnim vrhom prsta.
Nacrtao sam zemaljski simbol za ništavilo, koji je izgledao ovako:

Nacrtao sam zemaljski simbol za sve, koji je izgledao ovako:

Dvejn Huver i Vejn Hubler znaii su onaj prvi, ali ne i drugi. A onda
sam nacrtao simbol u iščezavajućoj izmaglici koji je bio gorko poznat
Dvejnu, ali ne i Vejnu. Evo kako je on izgledao:

A onda sam nacrtao simbol čije je značenje Dvejn znao godinama u

školi, značenje koje mu je potom izmicalo. Simbol bi Vejnu ličio na
kraj stola u zatvorskoj menzi. On je predstavljao odnos obima i
prečnika kruga. Taj odnos se mogao izraziti i brojem, i dok smo Dvejn,
Vejn, Karabekijan, Beatris Kidsler i mi ostali radili svoje, zemaljski
naučnici su monotono odašiljali taj broj u svemir. Zamisao je bila u
tome da se pokaže drugim nastanjenim planetama, za slučaj da
slušaju, koliko smo inteligentni. Mučili smo krugove sve dok nisu
ispovrteli ovaj simbol svog tajnog života:

> A ja sam na svom plastičnom stolu napravio nevidljivi duplikat

slike Raba Karabekijana pod nazivom Iskušenje Svetog Antonija. Moj
duplikat je bio minijatura originala, i nije bio u boji, ali uhvatio sam
formu i duh slike. Evo šta sam nacrtao:

Original je bio širok šest i visok pet metara. Podloga je bila u

havajskom avokadu, zelenoj zidnoj farbi koju proizvodi Industrija boja
i lakova O'Hejr iz Helertauna u Pensilvaniji. Uspravna pruga bila je od
fluorescentne narandžaste izolir-trake. Bilo je to najskuplje umetničko
delo na svetu, ako se ne računaju zgrade i nadgrobni spomenici, i ako
se ne računa kip Abrahama Linkolna ispred stare gimnazije za
čamuge.
Cena te slike bila je skandalozna. Bila je to prva slika kupljena za
stalnu zbirku Memorijalnog umetničkog centra Mildred Bari. Fred T.
Bari, predsednik upravnog odbora firme Baritron, ispovrteo je za tu
sliku sopstvenih pedeset hiljada dolara.
Midland Siti se razbesneo. Baš kao i ja.

> Baš kao i Beatris Kidsler, ali ona je svoje užasavanje zadržavala za
sebe dok je sedela u baru sa Karabekijanom. Karabekijan, koji je na
sebi imao duksericu sa odštampanim likom Betovena, znao je da je
okružen ljudima koji ga mrze zato što je dobio toliko mnogo novca za
tako malo posla. To ga je zabavljalo.
Kao i svi ostali u koktel-baru, i on je omekšavao svoj mozak
alkoholom. Bila je to supstanca koju je proizvodilo malecno biće po
imenu kvasac. Organizmi kvasca jeli su šećer i izbacivali iz sebe
alkohol. Ubijali su sebe tako što su sopstvenu okolinu uništavali
kvaščevim sranjem.

> Kilgor Traut je jednom napisao kratku priču sa dijalogom između

dva komadića kvasca. Oni su razmatrali moguće svrhe života dok su
jeli šećer i gušili se u sopstvenom izmetu. Zbog ograničene
inteligencije, nisu se ni primakli pretpostavci da prave šampanjac.

> I tako sam ja naterao Beatris Kidsler da kaže Rabu Karabekijanu

tamo, kraj klavira: “Ovo je strašno priznanje, ali ja čak ne znam ni ko je
bio Sveti Antonije. Ko je on bio, i zašto bi iko poželeo da ga iskušava?”
“Pojma nemam i uopšte ne bih voleo da to saznam”, rekao je
Karabekijan.
“Zar ti istina nimalo ne vredi?”, rekla je Beatris.
“Znaš li ti šta je istina?”, rekao je Karabekijan. “Neka luda zamisao u
koju veruje moj komšija. Kad poželim da se sprijateljim s njim, upitam
ga u šta veruje. Onda mi on kaže, a ja kažem: 'Da, da - prava istina,
nema šta.'”

> Nisam ni najmanje poštovao kreativna pregnuća slikara i

romansijerke. Smatrao sam da je Karabekijan sa svojim besmislenim
slikama skovao zaveru s milionerima da ubedi siromahe u to da su
glupi. Smatrao sam da se Beatris Kidsler udružila sa drugim
staromodnim pripovedačima kako bi ubedila ljude da u životu ima
glavnih likova, lekcija koje se mogu naučiti, ispita koji se mogu
položiti, kao i da on ima početak, sredinu i kraj.
Kako mi se bližio pedeseti rođendan, tako su me sve više razjarivale
i zbunjivale nedotupavne odluke mojih zemljaka. A onda sam
najednom došao do toga da ih sažaljevam, jer sam shvatio koliko je za
njih nedužno i prirodno da se ponašaju tako gnusno, i sa tako
gnusnim rezultatima: oni su se trudili iz petnih žila da žive kao ljudi
izmišljeni u knjigama i pričama. Zbog toga su Amerikanci tako često
pucali jedni u druge: bilo je to zgodno književno sredstvo za
završavanje kratkih priča i knjiga.
Zbog čega se prema tolikim Amerikancima njihova vlada ponašala
kao da su za jednokratnu upotrebu, poput papirnih maramica? Zato
što su se pisci obično tako ponašali prema epizodnim likovima u
svojim izmišljenim pričama.
I tako dalje.
Kada sam jednom shvatio zbog čega je Amerika toliko opasna,
nesrećna država ljudi koji nikakve veze nemaju s pravim životom,
odlučio sam da prekinem sa pripovedanjem. Pisaću o životu. Svaka
osoba biće upravo onoliko značajna koliko i ma koja druga. Svim
činjenicama pridavaće se ista težina. Ništa neće biti izostavljeno. Neka
drugi unose red u haos. Ja ću umesto toga uneti haos u red, i mislim
da sam to i učinio.
Kad bi svi pisci to uradili, onda bi možda građani koji se ne bave
književnošću shvatili da ne postoji nikakav poredak u svetu oko nas, te
da se umesto toga moramo prilagoditi zahtevima haosa.
Izuzetno je teško prilagoditi se haosu, ali ipak izvodljivo. Ja sam
živi dokaz za to: izvodljivo je.

> Prilagođavajući se sada haosu u koktel-baru, naterao sam Boni

Makmahon, koja je bila upravo jednako značajna u vasioni kao i svako
drugi, da donese još po jedan kvaščev izmet Kidslerovoj i
Karabekijanu. Karabekijanovo piće bio je suvi martini bifiter sa malo
limunove kore, pa mu je Boni rekla: “Doručak šampiona.”
“To ste rekli i kad ste mi doneli prvi martini”, kazao je Karabekijan.
“Kažem to kad god nekome donesem martini”, rekla je Boni.
“Zar vam ne dosadi?”, rekao je Karabekijan. “Ili možda zbog toga
ljudi podižu gradove na ovakvim mestima bogu iza leđa - kako bi
mogli neprestano da izvaljuju iste šale, sve dok im Sjajni Anđeo Smrti
ne zatrpa usta pepelom.”
“Samo se trudim da razveselim ljude”, rekla je Boni. “Ako je to
zločin, nikada do sada nisam čula da jeste. Odsad pa nadalje više to
neću govoriti. Izvinjavam se. Nisam nameravala da vas uvredim.”
Boni se gnušala Karabekijana, ali bila je prema njemu slatka kao
šećer. Držala se pravila da nikada ne ispoljava bes u vezi sa bilo čim u
koktel-baru. Najveći deo njenog prihoda poticao je od napojnica, a do
velikih napojnica se dolazilo osmehivanjem, osmehivanjem bez obzira
na sve. Boni je sada imala dva cilja u životu. Nameravala je da povrati
sav novac koji je njen muž izgubio u perionici kola u Šeperdstaunu, i
žudela je za tim da na prednje točkove svog automobila stavi radijalne
gume s čeličnim remenjem.
U međuvremenu, njen muž je kod kuće gledao profesionalne igrače
golfa i razvaljivao se kvaščevim izmetom.

> Uzgred, Sveti Antonije je bio Egipćanin koji je osnovao prvi

manastir, a to je bilo mesto gde su ljudi mogli da žive jednostavno i
često se mole Tvorcu vasione a da im od toga pažnju ne odvraćaju
ambicija, seks i kvaščev izmet. Sam Sveti Antonije prodao je sve što je
imao u mladosti, zaputio se u divljinu i živeo bez igde ikoga dvadeset
godina.
Za tih dvadeset godina savršene samoće često su ga iskušavale
vizije dobrog provoda koji je mogao da ima s hranom, muškarcima,
ženama, decom, pijacom i tako dalje.
Njegov biograf bio je jedan drugi Egipćanin, Sveti Atanasije, čije su
teorije o Trojstvu, Ovaploćenju i božanstvu Svetog duha, postavljene
tri stotine godina posle ubistva Hrista, katolici smatrali osnovanim čak
i u doba Dvejna Huvera.
Katolička gimnazija u Midland Sitiju zapravo je dobila ime u čast
Svetog Atanasija. Isprva je dobila ime u čast Svetog Hristofora, ali onda
je papa, koji je bio poglavar katoličke crkve širom sveta, objavio da
Sveti Hristofor verovatno nikada nije ni postojao, te da stoga više ne
treba da mu ukazuju počasti.

> Jedan crnac koji je prao sudove izašao je iz kuhinje hotela da

ispuši pal mal i nadiše se svežeg vazduha. Na beloj majici natopljenoj
znojem imao je krupan bedž na kojem je pisalo sledeće:
 Po čitavom hotelu su bile činije sa takvim bedževima, da svi mogu
da se posluže, a perač sudova je lakomisleno uzeo jedan. Njemu
umetnička dela nisu nimalo koristila, osim onih jeftinih i jednostavnih
kojima nije namenjeno da dugo potraju. Zvao se Eldon Robins i imao
je penis dugačak devet i prečnika dva cola.
I Eldon Robins je odslužio kaznu u Popravnom domu za odrasle,
pa je lako prepoznao Vejna Hublera, napolju među kantama za đubre,
kao novopomilovanog. “Dobro došao u stvarni svet, brate”, rekao je on
Vejnu nežno i sa čudnom privrženošću. “Kad si poslednji put jeo?
Jutros?”
Vejn je stidljivo priznao da je to istina. Pa ga je Eldon proveo kroz
kuhinju do dugačkog stola za kojim je obedovalo kuhinjsko osoblje.
Tamo pozadi nalazio se postavljen televizor koji je bio uključen, i na
njemu je Vejn video kako odsecaju glavu Meri, škotskoj kraljici. Svi su
bili lepo obučeni, a kraljica Meri je svojevoljno spustila glavu na panj.
Eldon je sredio da Vejn dobije besplatnu šniclu sa pire-krompirom
i sosom, i sve drugo što poželi, a što su pripremali drugi crnci u
kuhinji. Na stolu je bila činija sa bedževima Umetničkog festivala, i
Eldon je naterao Vejna da zakači jedan pre jela. “Nosi ovo stalno”,
rekao je Vejnu mrtav ozbiljan, “i ništa ti se loše neće desiti.”

> Eldon je Vejnu otkrio špijunku koju su kuhinjski radnici

prosvrdlali kroz zid da bi virili u koktel-bar. “Kad ti dosadi da gledaš
televiziju”, rekao je, “možeš da gledaš životinje u zoološkom vrtu.”
I Eldon je pogledao kroz špijunku, rekao Vejnu da za klavirom sedi
čovek kome su platili pedeset hiljada dolara da zalepi parče žute trake
za zeleno platno. Uporno je zahtevao da Vejn dobro pogleda
Karabekijana. Vejn ga je poslušao.
A Vejn je poželeo da posle nekoliko sekundi skloni oko sa špijunke,
zato što nije imao nikakve osnovne informacije da bi iole razumeo ono
što se dešavalo u koktel-baru. Na primer, sveće su ga zbunjivale.
Pretpostavljao je da tamo unutra nema struje, pa je neko otišao da
zameni osigurač. Isto tako nije znao šta da misli o kostimu Boni
Makmahon, koji se sastojao od belih kaubojskih čizama, crnih
mrežastih čarapa sa grimiznim halterima koji su jasno otkrivali
desetak centimetara gole butine, i neke vrste šljokičastog kupaćeg
kostima sa pufnom od ružičaste vate prikačenom pozadi.
Boni je Vejnu bila okrenuta leđima, tako da nije mogao videti da
ona ima na licu osmougaone đozluke bez rama i da je to zapravo
četrdesetdvogodišnja žena konjastog lica. Nije mogao da vidi ni to da
se ona osmehuje, osmehuje, osmehuje bez obzira na to koliko je
Karabekijan vređa. Međutim, mogao je da pročita reči sa
Karabekijanovih usana. Umeo je dobro da čita sa usana, kao i svi koji
su služili kaznu u Šeperdstaunu. Pravilo tišine sprovodilo se u
hodnicima i za vreme obeda u Šeperdstaunu.

> Karabekijan je Boni govorio sledeće, mašući rukom prema Beatris

Kidsler: “Ova istaknuta dama je slavna pripovedačica, ujedno rodom iz
ovog železničkog čvora. Možda bi mogla da joj ispričaš neke od
skorijih istinitih priča o njenom rodnom mestu.”
“Ne znam niti jednu”, rekla je Boni.
“Ma daj, bre”, rekao je Karabekijan. “Svako ljudsko biće u ovoj
prostoriji mora biti vredno jednog velikog romana.” Pokazao je na
Dvejna Huvera. “Kakva je životna priča tog čoveka?”
 Boni se ograničila na to da mu ispriča za Dvejnovog psa Sparkija,
koji ne može da maše repom. “Pa zato stalno mora da se bije”, rekla je.
“Divno”, rekao je Karabekijan. Okrenuo se prema Beatris. “Siguran
sam da to možeš negde da iskoristiš.”
“Zapravo i mogu”, rekla je Beatris. “To je sjajan detalj.”
“Što više detalja, to bolje”, rekao je Karabekijan. “Hvala bogu na
romanopiscima. Hvala bogu na tome što postoje ljudi spremni da sve
zabeleže. Inače bi štošta ostalo zaboravljeno!” Preklinjao je Boni da mu
ispriča još istinitih priča.
Boni se primila na njegovo oduševljenje i osetila priliv energije na
pomisao da Beatrisi Kidsler zaista trebaju istinite priče za knjige.
“Pa...”, rekla je, “smatrate li Šeperdstaun delom Midland Sitija, manje-
više?”
“Naravno”, rekao je Karabekijan, koji nikada nije čuo za
Šeperdstaun. “Šta bi Midland Siti bio bez Šeperdstauna? I šta bi
Šeperdstaun bio bez Midland Sitija?”
“Pa...”, rekla je Boni i pomisila kako ima priču koja je možda baš-
baš dobra za pripovedanje, “moj muž je stražar u Popravnom domu za
odrasle u Šeperdstaunu i često je pravio društvo onima koje je čekala
električna stolica - davno još, kad su neprestano ubijali ljude strujom.
Kartao se s njima, čitao im naglas iz Biblije ili radio šta god bi poželeli,
pa je jednom morao da pravi društvo belcu po imenu Liroj Džojs.”
Bonin kostim je odavao slab, čudan, ljigav sjaj dok je pričala. Bilo je
to zato što joj je odeća bila impregnirana fluorescentnim
hemikalijama. Baš kao i šankerova jakna. Baš kao i afričke maske na
zidovima. Hemikalije bi zasijale kao električni znaci kad se pojačaju
ultraljubičasta svetla na tavanici. Svetla su se upravo bila upalila.
Šanker ih je uključivao nasumice, po sopstvenom hiru, kako bi
gostima priredio lepo i zbunjujuće iznenađenje.
Uzgred, struja za svetla i sve drugo električno u Midland Sitiju
nastajala je od uglja iz površinskih kopova u Zapadnoj Virdžiniji, kroz
koju je Kilgor Traut prošao mnogo sati pre toga.

> “Liroj Džojs je bio neviđeno glup”, nastavila je Boni, “toliko da

nije umeo da igra karte. Nije razumeo Bibliju. Jedva da je umeo da
govori. Pojeo je svoju poslednju večeru, a onda ostao da mirno sedi.
Trebalo je da ga ubiju strujom zbog silovanja. I tako je moj muž sedeo
u hodniku ispred ćelije i čitao nešto svoje. Čuo je kako se Liroj muva
po ćeliji, ali nije se brinuo zbog toga. A onda je Liroj počeo da čangrlja
limenom šoljom po rešetkama. Moj muž je pomislio da Liroj želi još
malo kafe. Ustao je, prišao mu i uzeo šolju. Liroj se osmehivao kao da
je sada sve u redu. Posle svega, ipak neće završiti na električnoj stolici.
Odsekao je sebi... ono... i stavio u šolju.”

> Naravno, ova knjiga je izmišljena, ali priča koju je Boni po mom
nalogu ispričala dogodila se u stvarnom životu - u kući smrti jedne
kaznionice u Arkanzasu.
A što se tiče Sparkija, psa Dvejna Huvera, koji nije mogao da maše
repom: Sparki je nastao na osnovu psa čiji je vlasnik moj brat, psa koji
mora stalno da se bije zato što ne može da maše repom. Zaista postoji
takav pas.

> Rabo Karabekijan je zamolio Boni Makmahon da mu ispriča

nešto o mladoj devojci sa korica programa za Umetnički festival. Bilo
je to jedino ljudsko biće iz Midland Sitija poznato širom sveta. Bila je
to Meri Alis Miler, svetska šampionka u prsnom plivanju na dvesta
metara za žene. Tek joj je petnaest godina, rekla je Boni.
Meri Alis je ujedno bila i Kraljica Umetničkog festivala. Na
koricama programa imala je na sebi beli kupaći kostim, a oko vrata joj
je visila njena olimpijska zlatna medalja. Medalja je izgledala ovako:

Meri Alis se osmehivala slici Svetog Sebastijana koju je naslikao

španski slikar El Greko. Nju je Festivalu pozajmio Eliot Rouzvoter,
pokrovitelj Kilgora Trauta. Sebastijan je bio rimski vojnik koji je živeo
hiljadu sedamsto godina pre mene i Meri Alis Miler, pre Vejna, Dvejna
i svih nas ostalih. U potaji je postao hrišćanin kada je hrišćanstvo bilo
van zakona.
A neko ga je otkucao. Car Dioklecijan je naredio da ga izbuše
strelama. Slika kojoj se Meri Alis osmehivala sa tako nekritičkim
blaženstvom prikazivala je ljudsko biće toliko načičkano strelama da je
ličilo na bodljikavo prase.
Uzgred, ono što gotovo niko ne zna o Svetom Sebastijanu, pošto
slikari vole da u njega zabiju toliko mnogo strela, jeste da je on taj
incident preživeo. Štaviše, ozdravio je.
Išao je po Rimu, hvalio hrišćanstvo i kudio cara, pa su ga po drugi
put osudili na smrt. Umlatili su ga tojagama.
I tako dalje.
A Boni Makmahon je ispričala Beatrisi i Karabekijanu da je otac
Meri Alis, koji je bio član odbora za pomilovanja u Šeperdstaunu,
naučio Meri Alis da pliva kad joj je bilo osam meseci, i da ju je terao da
pliva najmanje četiri sata dnevno, svaki dan, otkad je napunila tri
godine.
Rabo Karabekijan je razmislio o tome, a onda rekao naglas, tako da
ga čuje mnogo ljudi: “Kakav je to čovek koji od svoje kćerke napravi
vanbrodski motor?”

> A sad nastupa duhovni vrhunac ove knjige, jer je ovo mesto gde
ja, pisac, iznenada doživljavam preobražaj zbog onoga što sam dosad
uradio. Evo radi čega sam otišao u Midland Siti: da se ponovo rodim. A
Haos je objavio da se priprema rođenje novog mene tako što je
smestio ove reči u usta Raba Karabekijana: “Kakav je to čovek koji od
svoje kćerke napravi vanbrodski motor?”
Tako sitna primedba bila je u stanju da izazove tako gromoglasne
posledice zahvaljujući tome što je duhovna matrica koktel-bara bila u
nečemu što ja nazivam predzemljotresnim stanjem. Strahovite sile su
bile na delu u našim dušama, ali nisu mogle ništa da učine zato što su
bile u tako dobroj međusobnoj ravnoteži.
Ali onda je palo zrno peska. Jedna sila najednom je stekla prevagu
nad drugom i duhovni kontinenti počeli su da se stresaju i drmusaju.
Jedna sila je svakako bila požuda za novcem kojom je bilo zaraženo
tako mnogo ljudi u koktel-baru. Oni su znali koliko je Rabu
Karabekijanu plaćeno za njegovu sliku pa su i sami želeli pedeset
hiljada dolara. Mogli su ludo da se zabave sa pedeset hiljada dolara, ili
su bar tako mislili. Ali oni su umesto toga morali taj novac da zarade
na težak način, po nekoliko dolara odjednom. To nije bilo pravedno.
Druga sila bio je strah u istim tim ljudima da bi njihovi životi mogli
biti smešni, da bi čitav njihov grad mogao biti smešan. Sada se desilo
ono najgore: Meri Alis Miler, jedino naizgled zaštićeno od ismevanja
što je njihov grad imao, bila je upravo predmet lenjog podsmeha
nekog tamo dođoša.
A mora se uzeti u obzir i moje predzemljotresno stanje, pošto sam
ja taj koji sam ponovo bio rođen. Niko drugi u koktel-baru nije se
ponovo rodio, bar ne koliko ja znam. Ostali su promenili mišljenje,
donekle, o vrednosti moderne umetnosti.
Što se mene tiče: došao sam do zaključka da ništa nije sveto, bilo
da je reč o meni ili ma kom drugom ljudskom biću, da smo svi samo
mašine, osuđene na to da se međusobno sudaramo, sudaramo i
sudaramo. U nedostatku nečeg boljeg, postali smo poklonici
sudaranja. Ponekad sam dobro pisao o sudaranju, što znači da sam bio
mašina za pisanje u dobrom stanju. Ponekad sam pisao loše, što znači
da sam bio mašina za pisanje u lošem stanju. U meni nije bilo ničeg
svetog, baš kao ni u pontijaku, mišolovci ili Saut bendovom strugu.
Nisam očekivao da me Rabo Karabekijan izbavi. Ja sam ga stvorio i
on je po mom mišljenju bio uobražen, slab i bezvredan, nikakav
umetnik. Ali upravo me je Rabo Karabekijan naterao da danas budem
ovako spokojan Zemljanin.
Počujte:
“Kakav je to čovek koji od svoje kćerke napravi vanbrodski motor?”,
rekao je on Boni Makmahon.
Boni Makmahon je prasnula. Bilo je to prvi put da ona prasne
otkad je počela da radi u koktel-baru. Glas joj je postao neprijatan
poput škripe bonseka koji seče galvanizovani lim. A i čuo se nadaleko:
“Ma nije valjda?”, rekla je ona. “Ma nije valjda?”
Svi su se ukočili. Bani Huver je prestao da svira klavir. Niko nije
želeo da propusti ni reč.
“Vi ne cenite mnogo Meri Alis Miler?”, rekla je ona. “Pa, ni mi ne
cenimo mnogo vašu sliku. Videla sam petogodišnjake kako slikaju
bolje od toga.”
 Karabekijan je skliznuo sa barske stolice kako bi mogao da se suoči
sa svim tim neprijateljima stojeći. Mene je baš iznenadio. Očekivao
sam da se povuče zasut kišom maslina, višanja iz maraskina i
limunovih kora. Ali on je tamo bio veličanstven. “Slušajte...”, rekao je
krajnje mirno, “pročitao sam članke koji u vašim sjajnim novinama
kude moju sliku. Pročitao sam svaku reč u vašim pismima punim
mržnje koja ste tako uviđavno poslali u Njujork.”
To je neke ljude postidelo.
“Ta slika nije postojala dok je ja nisam naslikao”, nastavio je
Karabekijan. “Pošto sad postoji, ja bih bio najsrećniji na svetu da je
reprodukuju iznova i iznova te da je umnogome poboljšavaju svi
petogodišnjaci u gradu. Voleo bih da vaša deca na prijatan način i kroz
igru otkriju ono za šta je meni trebalo mnogo gnevnih godina.”
“Dajem vam sada svoju časnu reč”, nastavio je, “da slika koju
poseduje vaš grad pokazuje sve što je zaista važno u vezi sa životom, i
da ništa nije izostavljeno. To je slika svesti koja postoji u svakoj
životinji. To je nematerijalna srž svake životinje - ono 'jesam' kojem se
odašilju sve poruke. To je sve što je živo u svakome od nas - u mišu,
jelenu, kelnerici. Nepokolebljivo je i čisto, bez obzira na to kakve nas
sve naopake pustolovine mogu zadesiti. Sveta slika Svetog Antonija je
sama ta uspravna, nepokolebljiva traka svetlosti. Da je kraj njega
bubašvaba, ili kelnerica, na slici bi bile dve takve trake svetlosti. Naša
svest je sve ono što je živo i možda sveto u svakome od nas. Sve ostalo
što se nas tiče samo je mrtva mašinerija.
Upravo sam čuo od ove ovde kelnerice, ove uspravne trake svetlosti,
priču o njenom mužu i nekom idiotu koga su smerali da smaknu u
Šeperdstaunu. U redu onda - neka neki petogodišnjak naslika sveti
prikaz tog susreta. Neka taj petogodišnjak ukloni idiotluk, rešetke,
električnu stolicu koja čeka, stražarske uniforme, puške sa stražara,
kosti i meso sa stražara. I kako će izgledati ta savršena slika koju bi
svaki petogodišnjak mogao da naslika? Kao dve nepokolebljive trake
svetlosti.”
Na varvarskom licu Raba Karabekijana buknula je ekstaza.
“Građani Midland Sitija, pozdravljam vas”, rekao je on. “Podarili ste
dom jednom remek-delu!”
 > Uzgred, Dvejn Huver nije čuo ništa od svega toga. Još je bio
hipnotisan, zagledan u sebe. Razmišljao je o prstima u pokretu koji
pišu i kreću se dalje, i sve tako. Bio je ćaknut. Lud ko struja. Falila mu
je većina dasaka u glavi.
 Dvadeseto poglavlje

Dok su moj život obnavljale reči Raba Karabekijana, Kilgor Traut se

obreo na ivici autostrade, zagledan preko Šugar krika i njegovog
betonskog kanala u novi Holidej in. Preko potoka se nije pružao
nijedan most. Moraće da gaca.
I tako je on seo na ogradu, skinuo cipele i čarape, zavrnuo nogavice
do kolena. Njegove otkrivene golenjače bile su pune proširenih vena i
ožiljaka. Iste takve su bile golenjače mog oca kada je bio veoma, veoma
star.
Kilgor Traut je imao golenjače mog oca. To mu je bio poklon od
mene. Podario sam mu i stopala mog oca, dugačka, uska i osetljiva.
Bila su plavetna. Stopala jednog umetnika.

> Traut je spustio svoja umetnička stopala u betonski kanal kroz

koji je proticao Šugar krik. Odmah ih je prekrila providna plastična
supstanca s površine potoka. Kada je Traut, donekle iznenađen,
podigao jedno takvo stopalo iz vode, plastična supstanca se smesta
sasušila u vazduhu, obloživši mu stopalo tankom, uz kožu pripijenom
čizmicom koja je podsećala na sedef. Ponovio je taj postupak i sa
drugim stopalom.
Ta supstanca je poticala iz fabrike Baritron. Kompanija je
proizvodila za ratno vazduhoplovstvo novu protivpešadijsku bombu.
Iz te bombe su se umesto čeličnih rasprskavale plastične kuglice, zato
što su plastične kuglice bile jeftinije. A nisu se mogle nikako otkriti u
telima ranjenih neprijatelja rendgenskim zracima.
U Baritronu nisu imali pojma da bacaju taj otpad u Šugar krik.
Unajmili su građevinsku firmu Braća Maritimo, koja je bila pod
kontrolom gangstera, da izgradi sistem koji će ih ratosiljati otpada.
Znali su da je ta firma pod kontrolom gangstera. Svi su to znali. Ali
Braća Maritimo su važila za najbolje građevince u gradu. Na primer,
oni su podigli kuću Dvejna Huvera, a to je bila baš solidna kuća.
 Ali malo-malo pa bi počinili neki neverovatan zločin. Baritronov
sistem za uklanjanje otpada to je dokazivao. Bio je skup, i naizgled
komplikovan, i neprekidno uposlen. To je zapravo bila stara
skalamerija pokačena bez ikakvog reda i smisla, samo da bi sakrila
običnu ukradenu kanalizacionu cev koja se iz Baritrona pružala pravo
u Šugar krik.
U Baritronu bi se apsolutno porazbolevali od muke kad bi saznali
kakav su zagađivač postali. Tokom čitavog svog postojanja, oni su se
trudili da budu savršeni uzor dobre kompanije, bez obzira na cenu.

> Traut je sada prelazio Šugar krik nogama i stopalima mog oca, i ti
udovi su mu sa svakim novim korakom bili sve sedefastiji. Svoje
pakete, cipele i čarape nosio je na glavi, mada mu je voda jedva
dopirala do kolena.
Znao je koliko smešno izgleda. Očekivao je da ga prime s
gnušanjem, sanjao o tome da smrtno postidi Festival. Prevalio je toliku
razdaljinu samo radi orgije mazohizma. Želeo je da se prema njemu
ophode kao prema bubašvabi.

> Kao mašina, on je bio u složenom, tragičnom i smešnom stanju.

Ali onaj njegov sveti deo, njegova svest, i dalje je bio nepokolebljiva
traka svetlosti.
A ovu knjigu piše mašina od mesa u saradnji sa mašinom od
metala i plastike. Uzgred, ta plastika je bliski rođak otpada iz Šugar
krika. A u srži pisaće mašine od mesa nalazi se nešto sveto,
nepokolebljiva traka svetlosti.
U srži svake osobe koja čita ovu knjigu stoji traka nepokolebljive
svetlosti.
U mom stanu u Njujorku upravo se oglasilo zvono na vratima. I
znam šta ću zateći kada otvorim ulazna vrata: nepokolebljivu traku
svetlosti.
Neka Bog blagoslovi Raba Karabekijana!

> Počujte: Kilgor Traut se popeo iz kanala i stupio na asfaltnu

pustinju parkirališta. Smerao je da uđe u predvorje hotela bosonog, da
ostavi tragove stopala na tepihu - ovako:
 Traut je fantazirao da će se neko razbesneti zbog tih tragova. A to
će mu pružiti priliku da oholo odgovori: “Šta vas u svemu tome toliko
vređa? Jednostavno koristim prvu štamparsku mašinu koju je čovek
imao na raspolaganju. A vi čitate naslov ispisan velikim masnim
slovima, koji veli: 'Tu sam, tu sam, tu sam.'”

> Ali Traut nije bio hodajuća štamparska mašina. Njegova stopala
nisu ostavljala tragove na tepihu, zato što su bila prekrivena plastikom,
a plastika je bila suva. Evo strukture molekula te plastike:
 Molekul se nastavljao u beskraj, večito se ponavljao kako bi
obrazovao čvrst i nepropustan list.
Taj molekul bio je čudovište koje su Dvejnova polubraća, blizanci
Lajl i Kajl, napala svojim automatskim sačmaricama. To je bila ista ona
materija koja je sjebala Pećinu svetih čudesa.

> Čovek koji mije rekao kako da nacrtam dijagram segmenta

molekula plastike bio je profesor Volter H. Stokmejer sa koledža
Dartmut. On je istaknuti fizički hemičar i zabavan i koristan prijatelj.
Njega nisam izmislio. Voleo bih da sam profesor Volter H. Stokmejer.
On je briljantan pijanista. Skija kao u snu.
A kad mi je uradio skicu uverljivog molekula, pokazao mi je mesta
na kojima bi se ovaj nastavljao u beskraj, baš kao što sam i ja ukazao
na njih - sa skraćenicom koja znači istovetnost bez kraja i konca.
Čini mi se da prikladan završetak svake priče o ljudima, pošto je
život sada polimer u koji je Zemlja tako tesno zamotana, treba da bude
ista ta skraćenica, koju sada ispisujem velikim slovima zato što mi je
tako ćef, skraćenica koja glasi:

> I upravo da bih pokazao da postoji kontinuitet tog polimera,

toliko svojih rečenica počinjem rečima “A” ili “I tako”, te završavam
toliko svojih pasusa sa “...i tako dalje.”
I tako dalje.
“Sve je kao okean!”, uzviknuo je Dostojevski. Ja velim da je sve kao
celofan.

> I tako je Traut ušao u predvorje kao štamparija bez štamparske

boje, ali je i dalje bio najgrotesknije ljudsko biće koje je ikada tamo
kročilo.
 Na sve strane oko njega bilo je ono što su drugi ljudi nazivali
ogledalima, a on rupama. Čitav zid koji je razdvajao predvorje od
koktel-bara bio je rupa visoka tri i dugačka devet metara. Postojala je
još jedna rupa na mašini sa cigaretama, i još jedna na mašini sa
slatkišima. A kada je Traut pogledao kroz njih kako bi video šta se
događa u drugoj vasioni, ugledao je prljavo staro bosonogo stvorenje
zakrvavljenih očiju, sa pantalonama podvrnutim do kolena.
Desilo se da u tom trenutku u predvorju bude jedino lepi mladi
recepcionar Majlo Maritimo. Majlova odeća, koža i oči bile su u
nijansama boje maslina. On je bio diplomac Ugostiteljskog fakulteta
na univerzitetu Kornel. Bio je to homoseksualni unuk Giljerma “Malog
Vilija” Maritima, telohranitelja zloglasnog čikaškog gangstera Ala
Kaponea.
Traut se predstavio tom bezazlenom čoveku i stao ispred njegove
recepcije raširivši bosa stopala i ruke. “Stigao je Grozni Sneško”, rekao
je Majlu. “Ako i nisam čist kao svaki drugi grozni sneško, to je zato što
su me kao dete oteli sa padina Mont Everesta i odveli u ropstvo u
jedan burdelj u Rio de Žaneiru, gde sam proteklih pedeset godina
čistio neizrecivo prljave klozete. Jedan posetilac naše sobe za bičevanje
vrisnuo je usred agonije i ekstaze kako se u Midland Sitiju održava
umetnički festival. Pobegao sam niz uže koje sam napravio od čaršava
izvađenih iz smrdljive korpe za veš. Došao sam u Midland Siti kako
bih bio priznat, pre nego što umrem, kao veliki umetnik kakvim sebe
smatram.”
Majlo Maritimo je Trauta pozdravio sav ozaren, sa obožavanjem.
“Gospodine Traute”, rekao je u zanosu, “prepoznao bih vas u svakom
trenu. Dobro došli u Midland Siti. Pojma nemate koliko ste nam
potrebni!”
“Otkud znate ko sam?”, rekao je Kilgor Traut. Niko nikada nije znao
ko je on.
“To ste morali biti vi”, rekao je Majlo.
Traut je ovim bio dokusuren - neutralisan. Spustio je ruke, sad
nalik detetu. “Niko nikada nije znao ko sam ja”, rekao je.
“Znam”, rekao je Majlo. “Mi smo vas otkrili i nadamo se da ćete i vi
otkriti nas. Midland Siti više neće biti poznat samo kao dom Meri Alis
Miler, svetske šampionke u prsnom plivanju na dve stotine metara za
žene. Biće poznat i kao grad koji je prvi priznao veličanstvenost
Kilgora Trauta.”
Traut se jednostavno udaljio od recepcije i seo na brokatni španski
divan. Čitavo predvorje, izuzev automata za prodaju cigareta i slatkiša,
bilo je uređeno u španskom stilu.
Majlo je upotrebio rečenicu iz televizijske emisije koja je bila
popularna pre nekoliko godina. Emisija se više nije prikazivala, ali
ljudi su većinom pamtili tu rečenicu. Razgovori u zemlji velikim delom
su se sastojali od rečenica iz televizijskih emisija, novih i starih.
Emisija iz koje je potekla Majlova rečenica počela bi dovođenjem
nekog matorca, obično slavnog, u naizgled običnu sobu, samo što je to
zapravo bila scena, sa publikom napred i televizijskim kamerama
skrivenim svuda unaokolo. Unaokolo su se skrivali i ljudi koji su tu
ličnost poznavali otpre. Oni bi kasnije izlazili i pričali anegdote o njoj.
Majlo je sada rekao ono što bi voditelj rekao Trautu da je Traut bio
u emisiji i da se u tom trenutku podizala zavesa: “Kilgore Traute! Ovo
je vaš život!”

> Samo što nije bilo nikakve publike, zavese niti bilo čega takvog. A
Majlo Maritimo je uistinu bio jedina osoba u Midland Sitiju koja je
znala makar šta o Kilgoru Trautu. On je samo priželjkivao da
pripadnici više klase Midland Sitija budu oduševljeni delima Kilgora
Trauta koliko i on.
“Sasvim smo spremni za renesansu, gospodine Traute! Vi ćete biti
naš Leonardo!”
“Kako je uopšte moguće da ste čuli za mene?”, rekao je Traut
omamljeno.
“Dok sam se pripremao za renesansu Midland Sitija”, rekao je
Majlo, “postarao sam se da pročitam sva dela i biografije svakog
umetnika koji se ovamo zaputio.”
“Nigde nema niti mojih dela, niti mojih biografija”, usprotivio se
Traut.
Majlo je izašao iza svoje recepcije. Poneo je sa sobom nešto nalik
na staru izobličenu loptu za bezbol ufačlovanu u raznorazne lepljive
trake. “Pošto nisam mogao da nađem ništa o vama”, rekao je on, “pisao
sam Eliotu Rouzvoteru, čoveku koji je rekao da vas dovedemo ovamo.
On ima privatnu zbirku sa četrdeset jednim vašim romanom i šezdeset
tri vaše kratke priče, gospodine Traute. Dozvolio mi je da ih sve
pročitam.” Pružio je to što je ličilo na loptu za bezbol, ali je zapravo
bilo knjiga iz Rouzvoterove zbirke. Rouzvoter je svojski koristio svoju
biblioteku naučne fantastike. “Ovo je jedina knjiga koju još nisam
završio, a završiću je pre nego što sutra grane sunce”, rekao je Majlo.

> Uzgred, posredi je bio roman Pametni zeka. Glavni junak bio je
zec koji je živeo kao i svi drugi divlji zečevi, ali je bio inteligentan kao
Albert Ajnštajn ili Vilijam Šekspir. U stvari, bila je to zečica. I bila je to
jedina glavna junakinja u bilo kojem romanu ili priči Kilgora Trauta.
Vodila je običan život zečice, i pored svog ogromnog intelekta.
Zaključila je da je njen um beskoristan, da je on neka vrsta tumora i da
se ne može upotrebiti u zečjem poretku.
I tako je veselo odskakutala prema gradu kako bi joj uklonili taj
tumor. Ali jedan lovac po imenu Dadli Farou pucao je u nju i ubio je
pre nego što je tamo stigla. Farou ju je odrao i izvadio joj utrobu, ali su
onda on i njegova žena Grejs odlučili da je ipak ne pojedu zato što je
imala neobično veliku glavu. Pomislili su isto ono što je i ona mislila
dok je bila živa - da je sigurno bolovala od nečega.
I tako dalje.

> Kilgor Traut je smesta morao da se presvuče u jedinu drugu

odeću koju je imao, u gimnazijski smoking, novu košulju i tako redom.
Donji deo njegovih podvrnutih pantalona sada je bio impregniran
plastikom iz potoka, pa nije više mogao da spusti nogavice. Bile su
krute kao ivice kanalizacionih cevi.
I tako ga je Majlo Maritimo odveo u njegov apartman, koji se
sastojao od dve obične sobe u Holidej inu, s tim što su vrata između
njih bila otvorena. Kao i svi istaknuti posetioci, i Traut je imao
apartman, sa dva televizora u boji, dva keramička kupatila, četiri
bračna kreveta opremljena Čarobnim prstima. Čarobni prsti su bili
električni vibratori pričvršćeni za opruge u dušeku kreveta. Ako gost
ubaci četvrt dolara u kutijicu na noćnom ormariću, Čarobni prsti mu
drmaju krevet.
U Trautovoj sobi je bilo cveća dovoljno i za sahranu kakvog
gangstera-katolika. Poslao mu ga je Fred T. Bari, predsednik
Umetničkog festivala, kao i Udruženje ženskih klubova Midland Sitija,
Privredna komora i tako dalje i tako dalje.
Traut je pročitao nekoliko kartica na cveću i prokomentarisao:
“Izgleda da ovaj grad baš zdušno podržava umetnost.”
Majlo je čvrsto zatvorio svoje maslinaste oči, trgavši se od bola.
“Vreme je. O bože, gospodine Traute, toliko dugo smo gladovali a da
nismo bili ni svesni čega smo to gladni”, rekao je on. Taj mladić ne
samo što je bio potomakvelikih zločinaca već je bio i blizak rođak
prestupnika koji su u to vreme delovali u Midland Sitiju. Na primer,
ortaci u građevinskoj firmi Braća Maritimo bili su njegovi stričevi.
Đino Maritimo, Majlov brat od strica, bio je kralj droge u gradu.

> “O, gospodine Traute”, nastavio je Majlo tamo, u Trautovom

apartmanu, “naučite nas da pevamo i igramo, da se smejemo i
plačemo. Tako dugo smo pokušavali da živimo samo od novca, seksa,
zavisti, nekretnina, fudbala, košarke, automobila, televizije i alkohola -
od piljevine i srče!”
“Otvori oči!”, rekao je Traut ogorčeno. “Zar ti ličim na igrača,
pevača, radosnog čoveka?” Sada je na sebi imao svoj smoking. Bio mu
je prevelik. Dosta je bio oslabio od gimnazije. Džepovi su mu bili puni
naftalina. Naduli su se kao bisage.
“Otvori oči!”, rekao je Traut. “Zar čovek koji se hrani lepotom
izgleda ovako? Veliš da ovde ima samo pustoši i očajanja? E pa, ja vam
donosim isto to!”
“Moje oči jesu otvorene”, rekao je Majlo toplo, “i vidim upravo ono
što očekujem da vidim. Vidim čoveka strašno ranjenog - zato što se
usudio da prođe kroz vatre istine na drugu stranu, koju mi nikada
videli nismo. A onda se vratio - da nam ispriča kako je s druge strane.”

> A ja sam sedeo u novom Holidej inu i naredivao mu da nestane,

da se pojavi, onda opet da nestane, pa da se ponovo pojavi. Zapravo,
tamo je bila samo jedna velika njiva. Neki zemljoradnik tu je zasejao
raž.
Krajnje je vreme, pomislio sam, da Traut upozna Dvejna Huvera i
da Dvejn pomahnita.
Znao sam kako će se ova knjiga završiti. Dvejn će ozlediti mnoge
ljude. Odgrišće Kilgoru Trautu jedan zglob sa desnog kažiprsta.
 A onda će Traut, kad mu previju povredu, izaći u nepoznati grad.
Upoznaće svog Tvorca, koji će sve objasniti.
 Dvadeset prvo poglavlje

Kilgor Traut je ušao u koktel-bar. Stopala su mu gorela od vreline.

Nisu bila obuvena samo u cipele i čarape, već i u providnu plastiku.
Nisu mogla da se znoje, nisu mogla da dišu.
Rabo Karabekijan i Beatris Kidsler nisu videli da on ulazi. Okružilo
ih je nekoliko bliskih prijatelja za klavir-šankom. Karabekijanov govor
naišao je na izvanredan prijem. Svi su sada bili saglasni u tome da
Midland Siti poseduje jednu od najveličanstvenijih slika na svetu.
“Trebalo je samo da objasnite”, rekla je Boni Makmahon. “Sada
razumem.”
“Nisam smatrao da tu bilo šta treba objašnjavati”, rekao je Karlo
Maritimo, građevinac, sa čuđenjem. “Ali trebalo je, boga mi”
Ejb Koen, draguljar, rekao je Karabekijanu: “Kad bi umetnici više
objašnjavali, i ljudi bi više voleli umetnost. Shvatate to?”
I tako dalje.
Traut se prepao. Mislio je da će ga možda mnoštvo ljudi pozdraviti
neobuzdano kao Majlo Maritimo, a sa takvim proslavama nije imao
nikakvog iskustva. Ali niko mu se nije našao na putu. Njegov stari
drugar po imenu Anonimnost ponovo je bio tu, i njih dvojica su
odabrala sto u blizini Dvejna Huvera i mene. Od mene je mogao da
vidi samo odblesak plamenova sveće u ogledalima mojih naočara, u
mojim rupama.
Dvejn Huver je još bio duhom udaljen od aktivnosti u koktel-baru.
Sedeo je kao gomila plastelina, zagledan u nešto davno i daleko.
Dvejn je pomerao usne dok je Traut sedao. Izgovarao je bezglasno,
a ono što je izgovarao nije imalo nikakve veze sa Trautom niti sa
mnom: “Zbogom tužnom ponedeljku.”

> Traut je imao kod sebe debeli mrki koverat. Dao mu ga je Majlo
Maritimo. Unutra je bio program Umetničkog festivala, pismo
dobrodošlice za Trauta od Freda T. Barija, predsednika Festivala,
raspored događaja za vreme nastupajuće sedmice - i još nekoliko
stvarčica.
Traut je nosio i primerak svog romana Sad se može reći. Bila je to
knjiga sa širom raščepljenom dabrovinom koju će Dvejn Huver ubrzo
toliko ozbiljno doživeti.
I tako smo tamo bili nas trojica. Dvejn, Traut i ja mogli smo biti
tačke jednakostraničnog trougla stranice od oko tri i po metra.
Kao tri nepokolebljive trake svetlosti, bili smo jednostavni, zasebni
i divni. Kao mašine, bili smo mlitave vreće sa starim cevima i žicama,
zarđalim šarkama i slabim oprugama. A naši međusobni odnosi bili su
krajnje komplikovani.
Na kraju krajeva, ja sam stvorio i Dvejna i Trauta, a sada Traut
samo što nije oterao Dvejna u potpuno ludilo, kako bi ovaj ubrzo
zatim odgrizao Trautu vrh prsta.

> Vejn Hubler nas je posmatrao kroz špijunku u kuhinji. Neko ga je

kucnuo po ramenu. Čovek koji ga je nahranio sada mu je rekao da ide.
I tako je on odlunjao napolje, da bi se ponovo našao među
Dvejnovim polovnim automobilima. Nastavio je da razgovara sa
saobraćajem na auto-putu.

> Šanker je u koktel-baru sada uključio ultraljubičasta svetla na

tavanici. Pošto je uniforma Boni Makmahon bila impregnirana
fluorescentnim materijalima, buknula je kao električni znak.
Baš kao i šankerova jakna i afričke maske na zidu.
Baš kao i košulja Dvejna Huvera i košulje nekoliko drugih ljudi.
Razlog za to je bio sledeći: te košulje prane su deterdžentima koji
sadrže fluorescentne materijale. Trebalo je da odeća izgleda svetlije na
suncu zahvaljujući tome što će zaista postati fluorescentna.
Međutim, kada bi neko tu odeću video u mračnoj prostoriji pod
ultraljubičastim svetlom, ona bi postala smešno svetla.
Blesnuli su i zubi Banija Huvera, pošto je on koristio pastu za zube
sa fluorescentnim materijalima, namenjenom da mu podari blistaviji
osmeh na dnevnom svetlu. On se sada iskezio i bilo je to kao da su mu
usta puna lampica za božićnu jelku.
Ali ubedljivo najjače novo svetlo u prostoriji bilo je lice nove
večernje košulje Kilgora Trauta. Njeno bleštavilo je bilo iskričavo i
imalo je dubinu. Mogao je to biti i vrh klonule, otvorene vreće pune
radioaktivnih dijamanata.
Ali onda se Traut nevoljno pogrbio napred, izvivši uštirkano lice
košulje u oblik paraboličnog tanjira. Tako se košulja pretvorila u
reflektor. A snop svetla iz tog reflektora bio je usmeren u Dvejna
Huvera.
Iznenadna svetlost prenula je Dvejna iz transa. Pomislio je da je
možda umro. U svakom slučaju, zbivalo se nešto bezbolno i
natprirodno. Dvejn se sa poverenjem osmehnuo svetom svetlu. Bio je
spreman na sve.

> Traut nije imao objašnjenje za fantastični preobražaj pojedinih

odevnih predmeta u prostoriji. Kao i većina pisaca naučne fantastike,
nije znao gotovo ništa o nauci. Sigurne informacije su mu bile od
jednake koristi kao i Rabu Karabekijanu. Stoga je sada mogao samo da
se zapanji.
A moja košulja, ona stara koju sam mnogo puta prao u kineskoj
perionici gde su koristili običan sapun, nije zasvetlela.
Dvejn Huver se sada izgubio u licu Trautove košulje, baš kao što se
ranije izgubio u svetlucavim kapima ulja iz limuna. Sad se setio nečega
što mu je očuh rekao kad mu je bilo samo deset godina, a to je sledeće:
zbog čega u Šeperdstaunu nema čamuga.
To prisećanje i nije bilo sasvim nepovezano. Najzad, Dvejn je
razgovarao sa Boni Makmahon, čiji je muž izgubio sve te silne pare u
perionici za kola u Šeperdstaunu. A glavni razlog što je perionica za
kola propala bila je činjenica da uspešnim perionicama za kola treba
jeftina i brojna radna snaga, što je pretpostavljalo crnu radnu snagu - a
u Šeperdstaunu nije bilo čamuga.
“Pre mnogo godina”, rekao je očuh Dvejnu kad je ovome bilo deset
godina, “milioni čamuga su dolazili na sever - u Čikago, Midiand Siti,
Indijanapolis, Detroit. U toku je bio Svetski rat. Vladala je takva
nestašica radne snage da su čak i nepismene čamuge mogle da nađu
dobar posao u fabrici. Čamuge su tada imale para kao nikad pre.”
“Ali gore, u Šeperdstaunu”, nastavio je on, “belci su se brzo
opametili. Oni nisu želeli čamuge u svom gradu, pa su na glavnim
drumovima kod gradskog atara i na železničkoj stanici postavili table.”
Dvejnov očuh je opisao table, koje su izgledale ovako:
 “Jedne noći...”, rekao je Dvejnov očuh, “neka porodica čamuga sišla
je iz teretnog vagona u Šeperdstaunu. Možda nisu videli znak. Možda
nisu umeli da ga pročitaju. Možda nisu mogli da poveruju.” Dvejnov
očuh je bio nezaposlen u vreme kada je sa toliko radosti pripovedao tu
priču. Velika ekonomska kriza samo što je počela. On i Dvejn su bili u
nedeljnoj ekspediciji porodičnim kolima, kada su odvozili đubre i
otpatke van grada da bi sve to bacali u Šugar krik.
“Kako god bilo, te noći su se uselili u jednu praznu čatrlju”, nastavio
je Dvejnov očuh. “Potpalili su vatru u šporetu i tako to. Rulja se stuštila
tamo u ponoć. Izvukli su muškarca i pretesterisali ga napola o gornju
žicu bodljikave ograde.” Dvejn je jasno pamtio da se duga od ulja iz
otpadaka ljupko širila po površini Šugar krika kada je to čuo.
“Od te noći, koja se dogodila veoma davno”, rekao je njegov očuh,
“nema tog čamuge koji je proveo noć u Šeperdstaunu.”

> Traut je bio bolno svestan da Dvejn potpuno sumanuto pilji u

njegove grudi. Dvejn je kolutao očima i Traut je pretpostavio da je to
od alkohola. Nije mogao znati da Dvejn vidi masnu mrlju na Šugar
kriku u kojoj se pre četrdeset dugih godina presijavala duga.
Traut je bio svestan i mene, u meri u kojoj je mogao da me vidi.
Bilo mu je nelagodno zbog mene čak i više nego zbog Dvejna. Evo u
čemu je stvar: Traut je bio jedini lik kome sam ikada podario dovoljno
mašte da nasluti da bi mogao biti tvorevina nekog drugog ljudskog
bića. On je nekoliko puta govorio o toj mogućnosti svom papagaju.
Rekao je, na primer: “Tako mi boga, Bile, kako sve ide, mogu da
pomislim samo da sam lik u knjizi koju piše neko sa željom da prikaže
čoveka koji neprestano pati.”
Sada je Traut počeo da shvata da sedi veoma blizu osobe koja ga je
stvorila. Postideo se. Bilo mu je teško da proceni kako da reaguje,
pogotovo zato što je znao će mu reakcije biti upravo onakve kakve ja
budem hteo.
Ali pustio sam ga na miru, nisam mu mahnuo, nisam se zagledao u
njega. I dalje sam imao naočari. Napisao sam ponovo na ploči svog
stola, naškrabao simbole za međusobnu vezu između materije i
energije onako kako se ona shvatala u moje doba:

Bila je to manjkava jednačina, bar što se mene tiče. Tamo negde

trebalo je da stoji i “S”, za Svest - bez koje “E”, “M” i matematička
konstanta “c” ne bi mogle da postoje.

> Uzgred, svi smo mi biii zalepljeni za površinu lopte. Planeta je

imala oblik lopte. Niko nije znao zbog čega ne spadamo s nje, mada su
se svi pravili da to kao fol razumemo.
Zaista pametni Ijudi razumeli su da je jedan od najboljih načina da
se čovek obogati taj da poseduje deo površine za koju ljudi moraju biti
zalepljeni.

> Traut je strepeo da pogleda u oči bilo Dvejna, bilo mene, pa je

zato pregledao sadržinu mrkog koverta koji ga je sačekao u
apartmanu.
Prvo što je pregledao bilo je pismo Freda T. Barija, predsednika
Umetničkog festivala, darodavca Memorijalnog umetničkog centra
Mildred Bari u Midiand Sitiju i osnivača i predsednika upravnog
odbora kompanije Baritron sa ograničenom odgovornošću.
Za pismo je bila prikačena i jedna obična deonica Baritrona, na ime
Kilgora Trauta. Evo kako je glasilo pismo:
“Poštovani gospodine Traute”, pisalo je tamo, “Zadovoljstvo mi je i
čast što tako istaknuta i kreativna osoba posvećuje svoje dragoceno
vreme prvom Umetničkom festivalu u Midland Sitiju. Želja nam je da
se osećate kao član naše porodice dok ste tu. Da bih vama i drugim
istaknutim posetiocima pružio dublji osećaj učešća u životu naše
zajednice, svakome od vas darujem po jednu deonicu kompanije koju
sam osnovao, kompanije u kojoj sam sada predsednik upravnog
odbora. Sada to više nije samo moja kompanija, već i vaša.
Naša kompanija je započela kao Robo-čarobna američka
korporacija 1934. godine. Na početku je imala troje zaposlenih, a
zadatak joj je bio da projektuje i proizvede prvu sasvim
automatizovanu mašinu za pranje veša koja se može koristiti kod
kuće. Pronaći ćete slogan te mašine za pranje veša na amblemu
korporacije, u vrhu sertifikata o vlasništvu nad deonicom.”
Taj amblem se sastojao od neke grčke boginje na ukrašenom
divanu. Ona je držala jarbol sa kojeg se vijorio dugačak barjak. Evo šta
je na barjaku pisalo:

> Slogan stare robo-čarobne mašine za pranje veša mudro je brkao

dve odvojene predstave koje su ljudi imali o ponedeljku. Jedna od njih
bila je da žene po tradiciji peru veš ponedeljkom. Ponedeljak je
jednostavno bio dan za pranje, a ne neki naročito depresivan dan.
Ali su zato ljudi koji su preko nedelje išli na užasne poslove obično
ponedeljak nazivali “Tužnim ponedeljkom”, jer su mrzeli povratak na
posao posle dana provedenog u odmaranju. Kada je mladi Fred T. Bari
smislio robo-čarobni slogan, pravio se da ponedeljak nosi naziv “Tužni
ponedeljak” zbog toga što se ženama zgadilo zamorno pranje veša.
Robo-čarobna mašina je imala namenu da ih sve oraspoloži.

> Uzgred, nije tačno da su žene većinom prale veš ponedeljkom u

vreme kada je izmišljena robo-čarobna mašina. Radile su to kad god bi
im došlo. Jedno od najjasnijih sećanja Dvejna Huvera iz doba Velike
krize odnosilo se na odluku njegove maćehe da pere veš na Badnje
veče. Bila je ogorčena zbog lošeg stanja u kojem je domaćinstvo, pa je
odjednom sišla u podrum, među bubašvabe i stonoge, da pere veš.
“Vreme je da radim ko čamuga”, rekla je tada.

> Fred T. Bari je počeo da oglašava robo-čarobnu mašinu 1933.

godine, mnogo pre nego što je bila dovoljno pouzdana za prodaju. I
bio je jedan od malobrojnih u Midland Sitiju koji su mogli sebi da
priušte oglašavanje na bilbordu za vreme Velike ekonomske krize, tako
da prodajna poruka Robo-čarobne korporacije nije morala da se lakta i
vrišti ne bi li privukla pažnju. Ona je praktično bila jedini simbol u
gradu.
Jedan Fredov oglas nalazio se na bilbordu ispred glavne kapije
rasformirane automobilske kompanije Kidsler, koju je preuzela Robo-
čarobna korporacija. Na njemu se videla žena iz visoke klase u bundi i
sa biserima. Izlazila je iz svoje palate kako bi provela prijatno popodne
u dokolici, a iz usta joj je izlazio balon. Evo koje su reči bile ispisane u
balonu:

Druga reklama, naslikana na bilbordu kod železničkog depoa,

prikazivala je dva bela isporučioca koja donose u neku kuću robo-
čarobnu mašinu. Posmatra ih crna sobarica. Oči su joj iskolačene na
komičan način. I iz njenih usta izlazio je balon, a govorila je sledeće:
 > Fred T. Bari je lično napisao te reklame i u to doba je predvideo
da će najrazličitiji robo-čarobni kućni uređaji na kraju obavljati ono
što je nazivao “svim mogućim poslovima koje obavljaju čamuge”, a to
je obuhvatalo rmbanje, čišćenje, kuvanje, pranje, peglanje, čuvanje
dece i uklanjanje otpada.
Maćeha Dvejna Huvera nije bila jedina belkinja kojoj je teško
padalo obavljanje takvih poslova. I moja majka je bila takva, kao i
moja sestra, pokoj joj duši. Obe su glatko odbijale da rade kao čamuge.
Naravno, ni belci to nisu hteli da rade. Nazivali su to ženskim
poslovima, dok su žene to nazivale poslovima za čamuge.

> Pokušaću sada s jednom pretpostavkom: mislim da je kraj

Građanskog rata u mojoj zemlji ozlojedio belce na severu, pobednike u
njemu, na način o kojem niko ranije nije govorio. Njihovi potomci
nasledili su tu ozlojeđenost, rekao bih, a da nisu ni znali šta je posredi.
Pobednici u tom ratu ostali su prevareni za najpoželjniji plen iz tog
rata, a to su bili ljudski robovi.

> Robo-čarobni san prekinut je zbog Drugog svetskog rata. Stara

automobilska radionica Kidsler preobrazila se iz fabrike bele tehnike u
fabriku oružja. Od robo-čarobne mašine preživeo je samo njen mozak,
koji je ostatku mašine govorio kada da primi vodu, kada da je izbaci,
kada da mulja, kada da ispira, kada da cedi centrifugom, i tako dalje.
Taj mozak je postao nervni centar takozvanog “KNIP sistema” za
vreme Drugog svetskog rata. Ovaj se ugrađivao u teške bombardere i
obavljao je ispuštanje bombi pošto pilot pritisne svetlocrveno dugme
za “bombardovanje”. To dugme je aktiviralo KNIP sistem, koji je zatim
oslobađao bombe tako da se postigne željeni obrazac eksplozija dole
na planeti. KNIP je bila skraćenica za “Kompjuter normalizacije
intervala praska”.
 Dvadeset drugo poglavlje

A ja sam sedeo tamo u koktel-baru novog Holidej ina i gledao kako

Dvejn Huver zuri u lice košulje Kilgora Trauta. Imao sam narukvicu
koja je izgledala ovako:

OOI je značilo Oficir obezbeđenja prve klase, što je bio čin Džona
Sparksa.
Ta narukvica me je koštala dva i po dolara. Bio je to način da
iskažem svoje sažaljenje prema stotinama Amerikanaca koji su
zarobljeni za vreme rata u Vijetnamu. Takve narukvice bile su sve
popularnije. Na svakoj se nalazilo ime stvarnog ratnog zarobljenika,
njegov čin i datum zarobljavanja.
Trebalo je da oni koji ih imaju ne skidaju te narukvice sve dok se
zarobljenici ne vrate kući ili dok se ne izvesti da su mrtvi ili nestali.
Zapitao sam se kako bih mogao tu narukvicu da uklopim u svoju
priču i došla mi je dobra zamisao da je ispustim negde kako bi je
pronašao Vejn Hubler.
Vejn će pretpostaviti da ona pripada nekoj ženi koja je volela
nekoga po imenu OOI Džon Sparks, te da su se ta žena i OOI verili ili
venčali, ili uradili nešto važno 19. marta 1971. godine.
Vejn će pokušati da izgovori neobično ime: “Oo-ii?”, reći će on.
“Oo-ii? Oo-aj? Oj?”
 > Tamo, u koktel-baru, iskazao sam priznanje Dvejnu Huveru zato
što je išao na večernji kurs iz brzog čitanja u Udruženju mladih
hrišćana. To će mu omogućiti da pročita roman Kilgora Trauta za
nekoliko minuta umesto za nekoliko sati.

> Tamo, u koktel-baru, popio sam belu pilulu koju sam po rečima
jednog lekara smeo da uzimam pomalo, dve na dan, kako ne bih bio
tužan.

> Tamo, u koktel-baru, pilula i alkohol su mi izazvali strahovitu

užurbanost i potrebu da objasnim sve ono što nisam još objasnio, pa
da onda pohitam dalje sa svojom pričom.
Da vidimo: već sam objasnio Dvejnovu neobičnu sposobnost brzog
čitanja. Kilgor Traut verovatno ne bi mogao da doputuje iz Njujorka za
vreme koje sam mu dodelio, ali sad je prekasno da čačkamo po tome.
Neka ostane tako, neka ostane tako!
Da vidimo, da vidimo. O, da - moram da objasnim jaknu koju će
Traut videti u bolnici. S leđa će ona izgledati ovako:

Evo objašnjenja: Svojevremeno je postojala samo jedna gimnazija

za čamuge u Midland Sitiju, a i sad je još bila gimnazija koju samo
čamuge pohađaju. Dobila je ime po Krispusu Atuksu, crncu koga su
britanski vojnici ubili u Bostonu 1770. godine. Postojala je uljana slika
tog događaja u glavnom školskom hodniku. Meci su završili i u
nekoliko belaca. Sam Krispus Atuks imao je u čelu rupu koja je ličila
na ulazna vrata kućice za ptice.
 Ali crnci školu nisu više nazivali Gimnazijom Krispusa Atuksa.
Nazivali su je Gimnazijom nedužnog posmatrača.
A kada je posle Drugog svetskog rata sagrađena još jedna gimnazija
za čamuge, dobila je naziv po Džordžu Vašingtonu Karveru, crncu koji
se rodio kao rob, ali je svejedno postao slavan hemičar. On je otkrio
mnogo izuzetnih novih načina za korišćenje kikirikija.
Ali crnci nisu ni tu školu hteli da zovu propisnim imenom. Na dan
njenog otvaranja, mladi crnci već su nosili jakne koje su izgledale
ovako s leđa:

> Vidite, moram da objasnim i zbog čega je toliko mnogo cr- naca u
Midland Sitiju bilo u stanju da oponaša ptice iz raznih delova
nekadašnjeg Britanskog carstva. Stvar je u tome, vidite, što su Fred T.
Bari i njegovi majka i otac bili gotovo jedini ljudi u Midland Sitiju koji
su mogli da unajme čamuge da rade poslove za čamuge u vreme Velike
ekonomske krize. Oni su preuzeli staru palatu Kidsler, u kojoj se rodila
Beatris Kidsler, romansijerka. Tamo im je radilo istovremeno čak
dvadeset slugu.
Fredov otac je sve te pare zaradio prosperitetnih dvadesetih kao
krijumčar pića i špekulant na berzi. Sav novac je čuvao u gotovini, što
se ispostavilo kao pametno, pošto je toliko banaka propalo u vreme
Velike ekonomske krize. Isto tako: Fredov otac bio je zastupnik
čikaških gangstera koji su želeli da za svoju decu i unuke kupe legalne
firme. Preko Fredovog oca, ti gangsteri su pokupovali gotovo sve
poželjne nekretnine u Midland Sitiju, za deseti ili čak stoti deo njihove
stvarne vrednosti.
A pre nego što su Fredovi majka i otac došli u Sjedinjene Države
posle Prvog svetskog rata, bili su zabavljači u engleskim vodviljima.
Fredov otac je svirao na testeri. Njegova majka oponašala je ptice iz
raznih delova tada još postojećeg Britanskog carstva.
Nastavila je da ih oponaša, sopstvene zabave radi, i kada je Velika
ekonomska kriza dobrano odmakla. “Malezijski bulbul”, rekla bi, na
primer, pa bi onda oponašala tu pticu.
“Novozelandska sova”, rekla bi, pa bi onda oponašala tu pticu.
A svi oni crnci koji su radili za nju smatrali su kako je njen nastup
nešto najsmešnije čemu su ikad prisustvovali, mada se nikad pritom
nisu naglas smejali. A kako bi naterali svoje prijatelje i rođake da se
presamite od smeha, i sami su naučili da oponašaju ptice.
Ta pomama se raširila. Crnci koji nikada nisu bili na puškomet od
palate Kidsler umeli su da oponašaju liru i australijsku vrtirepku,
indijsku zlatku, slavuja, zebu, carića i samu englesku crnoglavku.
Umeli su čak da oponašaju i zadovoljno kreštanje izumrlog
učesnika ostrvskog detinjstva Kilgora Trauta, a to je bio bermudski
sup.
Kad je Kilgor Traut upao u grad, crnci su još umeli da oponašaju te
ptice i da od reči do reči izgovore ono što je Fredova mati govorila pre
svake imitacije. Na primer, ako bi neko od njih oponašao slavuja,
najpre bi rekao sledeće: “Ono što daje posebnu iepotu zovu slavuja,
koga pesnici toiiko vole, jeste činjenica da on peva samo na mesečini.”
I tako dalje.

> Tamo, u koktel-baru, loše hemikalije Dvejna Huvera najednom su

zaključile da je kucnuo čas da Dvejn zatraži od Kilgora Trauta da mu
ovaj otkrije tajne života.
“Da čujem poruku”, uskliknuo je Dvejn. Nesigurno je ustao sa svoje
klupice i sručio se kraj Trauta, zračeći toplotom kao parni radijator.
“Poruku, molim.”
I tada je Dvejn učinio nešto izuzetno neobično. Učinio je to zato
što sam ja tako želeo. Godinama i godinama sam čeznuo da nekog
svog junaka nateram na to. Dvejn je Trautu uradio ono što je
Vojvotkinja uradila Alisi u Alisi u zemlji čuda. Spustio je bradu na rame
jadnog Trauta, zario bradu u njegovo rame.
“Poruku?”, rekao je, rijući bradom, rijući bradom.
Traut nije odgovorio. Nadao se da će ono malo života što mu je
preostalo provesti bez potrebe da ikada ponovo dotakne drugo ljudsko
biće. Za Trauta je Dvejnova brada na njegovom ramenu bila ravna
brutalnom silovanju.
“Je li ovo? Je li ovo?”, rekao je Dvejn dograbivši Trautov roman Sad
se može reći.
“Jeste - to je”, izustio je Traut. Osetio je ogromno olakšanje kada je
Dvejn pomerio bradu sa njegovog ramena.
Dvejn je sada počeo da guta knjigu, kao da umire od gladi za
štampanim tekstom. A kurs u brzom čitanju koji je pohađao u
Udruženju mladih hrišćana omogućio mu je da prosto proždere sve te
reči i stranice.
“Dragi gospodine, jadni gospodine, vrli gospodine” čitao je on, “vi
ste eksperiment Tvorca vasione. Vi ste u čitavoj vasioni jedino biće sa
slobodnom voljom. Vi ste jedini koji mora da smisli šta sledeće da čini
- i zašto. Svi ostali su roboti, mašine.
Nekima kao da se dopadate, drugi kao da vas mrze, a vi se sigurno
pitate zašto. To su naprosto mašine za dopadanje i mašine za mržnju.
Pokunjeni ste i obeshrabreni”, čitao je Dvejn. “Pa kako da ne
budete? Naravno da vas iscrpljuje to što neprestano morate koristiti
razum u vasioni za koju nikada nije ni bilo predviđeno da bude
razumna.”
 Dvadeset treće poglavlje

Dvejn Huver je čitao dalje: “Okruženi ste mašinama koje vole,

mašinama koje mrze, pohlepnim mašinama, nesebičnim mašinama,
hrabrim mašinama, mašinama-kukavicama, iskrenim mašinama,
lažljivim mašinama, smešnim mašinama, ozbiljnim mašinama”, čitao
je on. “Njihova jedina svrha je da vas podstiču na svaki mogući način,
tako da Tvorac vasione može da posmatra vaše reakcije. One su
sposobne za osećanja i rezonovanje koliko i trpezarijski sat.
Tvorac vasione bi sada voleo da se izvini ne samo zbog hirovitog i
grubog druženja za vreme ovog testiranja već i zbog lošeg i smrdljivog
stanja u kojem je sama planeta. Tvorac je programirao robote da je
zloupotrebljavaju milionima godina kako bi je pretvorili u otrovan,
zagnojen sir za vaše prispeće na nju. Isto tako, postarao se da bude
očajnički prenaseljena tako što je programirao robote, bez obzira na
stanje u kojem žive, da žude za seksualnim odnosom i obožavaju bebe
bezmalo više nego sve ostalo.”

> Uzgred, Meri Alis Miler, svetska šampionka u prsnom plivanju na

dvesta metara za žene i kraljica Umetničkog festivala, sada je prolazila
kroz koktel-bar. Pošla je prečicom do predvorja sa bočnog parkirališta,
gde ju je otac čekao u svom sportskom plimutu barakudi boje avokada
iz 1970, koji je kupio kao polovna kola od Dvejna. Imao je garanciju
kao za nov auto.
Otac Meri Alis, Don Miler, bio je između ostalog i predsednik
Komisije za pomilovanja u Šeperdstaunu. On je zaključio da je Vejn
Hubler, koji se ponovo šunjao među Dvejnovim polovnim kolima,
kadar da zauzme svoje mesto u društvu.
Meri Alis je ušla u predvorje da primi krunu i žezlo kako bi
nastupila kao kraljica na banketu Umetničkog festivala te večeri. Njih
je sa svojih deset prstiju napravio Majlo Maritimo, recepcionar,
gangsterov unuk. Njoj su oči bile neprekidno upaljene. Izgledale su
kao višnje iz maraskina.
Samo jedna osoba primetila ju je u dovoljnoj meri da to naglas
prokomentariše. Bio je to Ejb Koen, juvelir. On je rekao za Meri Alis, s
prezirom prema njenoj aseksualnosti, nevinosti i praznoglavosti:
“Čista tunjevina!”

> Kilgor Traut ga je čuo kada je to rekao - u vezi sa čistom

tunjevinom. Njegov um pokušao je da to shvati. Njegov um bio je
preplavljen tajnama. Bio je bezmalo isti kao Vejn Hubler, zatočen
među Dvejnovim polovnim kolima za vreme Havajske nedelje.
Njegova stopala, presvučena plastikom, u međuvremenu su se sve
više grejala. Ta vrelina je sada bila bolna. Stopala su mu se svijala i
izvijala, preklinjala da urone u hladnu vodu ili zamlataraju kroz
vazduh.
A Dvejn je čitao dalje o sebi i Tvorcu vasione, kako sledi:
“On je takođe programirao robote da za vas pišu knjige, časopise i
novine, televizijske i radio emisije, pozorišne predstave i filmove. Oni
su pisali pesme za vas. Tvorac vasione ih je naterao da izmisle na
stotine religija, kako biste imali dovoljno da birate. Terao ih je da se
međusobno ubijaju u milionima, samo zbog sledećeg: da biste vi ostali
zapanjeni. Činili su sva moguća zverstva i sva moguća dobročinstva
neosetljivo, au- tomatski, neizbežno, kako biste na to reagovali V-I.”
Ta poslednja reč bila je ispisana izuzetno krupnim slovima i sama
je zauzimala čitav red, tako da je izgledala ovako:

> “Kad god biste ušli u biblioteku”, pisalo je u knjizi, “Tvorac

vasione pritajio bi dah. Šta li ćete samo, sa tim darom slobodne volje,
odabrati iz te haotične kulturološke zbirke?”
“Vaši roditelji bili su mašina za borbu i mašina za samosažaljenje”,
pisalo je u knjizi. “Vaša majka bila je programirana da se dere na vašeg
oca zbog toga što je on bio defektna mašina za pravljenje para, a vaš
otac bio je programiran da se dere na vašu majku zbog toga što je ona
bila defektna mašina za održavanje domaćinstva. Bili su programirani
da se deru jedno na drugo zato što su bili defektne mašine za ljubav.
A onda bi vaš otac bio programiran da odjuri iz kuće i zalupi vrata
za sobom. To bi vam majku automatski pretvorilo u mašinu za ridanje.
A otac bi vam otišao do krčme, gde bi se napio sa nekim drugim
mašinama za napijanje. Onda bi sve mašine za napijanje otišle u
kupleraj i iznajmile mašine za jebanje. A onda bi se vaš otac odvukao
kući da bi se tamo pretvorio u mašinu za izvinjavanje. A majka bi vam
postala veoma spora mašina za opraštanje.”

> Dvejn je sada ustao, pošto je progutao desetine hiljada reči takvih
solipsističkih fantazmagorija za nekih desetak minuta.
Kruto je prišao klavir-šanku. Bio je krut zato što je osećao
strahopoštovanje prema sopstvenoj snazi i pravičnosti. Nije se
usuđivao da korača punom snagom kako ne bi koracima uništio novi
Holidej in. Nije se plašio za sopstveni život, Trautova knjiga ubedila ga
je da je već ginuo dvadeset tri puta. I svaki put ga je Tvorac vasione
krpio i ponovo puštao u rad.
Dvejn se uzdržavao pre u ime elegancije nego bezbednosti.
Nameravao je da na svoje novo poimanje života odgovori na prefinjen
način, za publiku koja se sastojala od dve osobe - njega samog, te
njegovog Tvorca.
Prišao je svom sinu homoseksualcu.
Bani je video da će biti nevolje i pretpostavio da mu se približava
smrt. Mogao je lako da se zaštiti pomoću svih onih borbenih tehnika
koje je naučio u vojnoj akademiji. Ali umesto toga, odlučio je da
meditira. Zatvorio je oči i svest mu je potonula u tišinu neiskorišćenih
režnjeva uma. Kraj njega je prolebdeo ovaj svetleći šal:
 > Dvejn je gurnuo Banijevu glavu otpozadi. Zakotrljao ju je po
klavijaturi kao dinju. Dvejn se nasmejao i nazvao svog sina
“...prokletom mašinom za sisanje kurca!”
Bani mu se nije opirao, premda je Banijevo lice bilo užasno
unakaženo. Dvejn mu je cimnuo glavu sa dirki i ponovo tresnuo po
njima. Na dirkama je bilo krvi - i pljuvačke, i sluzi.
Rabo Karabekijan, Beatris Kidsler i Boni Makmahon sada su
dograbili Dvejna i odvukli ga od Banija. Tim je Dvejnovo oduševljenje
bilo veće. “Nikada ne tuci žene, jelda?”, rekao je on Tvorcu vasione.
Onda je mlatnuo Beatris Kidsler po vilici. Zviznuo Boni Makmahon
u trbuh. Iskreno je verovao u to da su one neosetljive mašine.
“Svi vi roboti hoćete da znate zbog čega je moja žena popila
'Drejno'?”, upitao je Dvejn svoju zgranutu publiku. “Sad ću da vam
kažem: bila je od te sorte mašina!”

> Sledećeg jutra u novinama je osvanula mapa Dvejnovog divljanja.

Tačkasta linija njegove trase počinjaia je u koktel-baru, prelazila preko
asfalta do kancelarije Fransin Pe o u njegovoj prodavnici automobila,
vraćala se do Holidej ina, a onda prelazila preko Šugar krika i zapadne
trake auto-puta do travnate razdelnice u sredini. Dvejna su na
razdelnici savladala dva policajca iz patrole koja je tuda naišla.
Evo šta je Dvejn rekao policajcima dok su mu stavljali lisice na ruke
ukrštene na leđima: “Bogu hvala što ste tu!”

> Dvejn nikoga nije ubio dok je mahnitao, ali je povredio

jedanaestoro ljudi do te mere da su morali u bolnicu. A na mapi u
novinama bila je oznaka za svako mesto gde je neko ozbiljno
povređen. Evo te oznake, mnogostruko uveličane:

> Na novinskoj mapi Dvejnovog divljanja bila su tri takva krsta u

koktel-baru - za Banija, Beatris Kidsler i Boni Makmahon.
Onda je Dvejn istrčao na asfalt između hotela i placa sa polovnim
kolima. Tamo se drao i dozivao čamuge, naređivao im da smesta dođu.
“Hoću da razgovaram s vama”, rekao je.
Tamo je bio sasvim sam. Niko još nije pošao za njim iz koktel-bara.
Otac Meri Alis Miler, Don Miler, bio je u svojim kolima blizu Dvejna i
čekao da se Meri Alis vrati sa svojom krunom i žezlom, ali nije uopšte
video Dvejnovu predstavu. U njegovim kolima bila su sedišta sa
naslonima koji su se mogli potpuno spustiti. Od njih se mogao
napraviti krevet. Don je ležao na leđima i glava mu je bila dosta ispod
prozora, odmarao se i zurio u krov. Pokušavao je da nauči francuski
slušanjem lekcija snimljenih na traci.
“Demain nous allons passer la soirée au cinema”, govorila je traka, a
Don je pokušavao to da ponovi. “Nous espérons que notre grand-pere
vivra encore longtemps”, govorila je traka. I tako dalje.

> Dvejn je nastavio da doziva čamuge da razgovaraju s njim.

Osmehivao se. Pomislio je da ih je Tvorac vasione sve programirao da
se sakriju, štosa radi.
Dvejn je lukavo pogledao oko sebe. Onda se oglasio signalom koji
je koristio kao dete da označi kraj igre žmurke, signalom koji je
skrivenoj deci govorio da se raziđu kućama.
Evo šta je povikao, a sunce je već zašlo dok je on to vikao: “Puj spas
za sve naaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaas.”
Osoba koja se javila na taj napev nikada nije igrala žmurke u
životu. Bio je to Vejn Hubler, koji se tiho pomolio između polovnih
kola. Stavio je ruke na leđa i raširio noge. Zauzeo je položaj poznat kao
paradni stav. Taj položaj su podjednako učili i vojnici i zatvorenici -
kao način da pokažu pažnju, lakovernost, poštovanje i svojevoljnu
nebranjenost. On je bio spreman na sve i ne bi mario čak ni ako to
bude smrt.
“A tu si”, rekao je Dvejn i oči su mu se nabrale u gorkoslatkom
veselju. On pojma nije imao ko je Vejn. Prihvatio ga je kao tipičnog
crnog robota. Isto tako dobro bi mu poslužio i bilo koji drugi crni
robot. I Dvejn je ponovo zapodenuo taj čudni razgovor sa Tvorcem
vasione, koristeći robota kao neosetljivu figuru za priču. Mnogo ljudi u
Midland Sitiju stavljalo je beskorisne predmete sa Havaja, iz Meksika
ili sa nekog sličnog mesta na svoje stočiće za kafu, stolove u dnevnoj
sobi ili police sa drangulijama - i takav predmet nazivali su figurom za
priču.
Vejn je ostao u paradnom stavu dok mu je Dvejn pričao kako je
proveo godinu dana kao okružni poverenik za američke izviđače, kada
su u izviđače primili više mladih crnaca nego bilo koje prethodne
godine. Dvejn je rekao Vejnu kako se trudio da spase život crnom
mladiću po imenu Pejton Braun, koji je, sa petnaest i po godina,
postao najmlađa osoba pogubljena na električnoj stolici u
Šeperdstaunu. Dvejn je mleo koješta o svim crncima koje je
zapošljavao kada niko nije hteo da zapošljava crnce, o tome kako oni
nikada, izgleda, nisu mogli da obave posao na vreme. Pomenuo je i
nekolicinu koji su bili energični i tačni, namignuo Vejnu i rekao
sledeće: “Tako su bili programirani.”
Ponovo je pričao o ženi i sinu, priznao da su beli roboti isti kao crni
roboti, u suštini, po tome što su programirani da budu ono što jesu, da
rade ono što rade.
Dvejn je posle toga nakratko zaćutao.
Otac Meri Alis Miler u međuvremenu je i dalje učio da razgovara
na francuskom dok je ležao u svom automobilu, samo nekoliko metara
dalje.
A onda je Dvejn zamahnuo prema Vejnu. Smerao je da ga snažno
ošamari, ali Vejn se odlično snalazio u saginjanju. Pao je na kolena,
dok je šaka prošišala kroz vazduh tamo gde mu je do maločas bilo lice.
Dvejn se nasmejao. “Afrička vrdalama!”, rekao je. To je bio naziv
karnevalske kućice koja je bila popularna kada je Dvejn bio mali. U
zadnjem delu kućice neki crnac bi proturio glavu kroz rupu u platnu, a
ljudi bi plaćali za priliku da mu glavu gađaju tvrdim loptama za
bezbol. Ako bi ga pogodili u glavu, osvojili bi nagradu.
 > I tako je Dvejn pomislio da ga je Tvorac vasione pozvao da igra
malo afričke vrdalame. Uprepodobio se, prikrivši svoje nasilne namere
prividnom dosadom. A onda se iz čista mira ritnuo prema Vejnu.
Vejn mu je ponovo izvrdao, ali morao je da vrdne još jednom,
gotovo smesta, pošto je Dvejn krenuo na njega brzim kombinacijama
šutova, šamara i udaraca pesnicom. I Vejn je skočio na zadnji deo
jednog krajnje neobičnog kamiona, koji je bio napravljen na šasiji
kadilak limuzine iz 1962. Pripadao je građevinskoj firmi Braća
Maritimo.
Sa tog uzdignutog mesta Vejnu je pored Dvejna pogled pucao
pozadi na obe trake auto-puta i kilometar i po ili dva Memorijalnog
aerodroma Vila Ferčajlda. A u ovom trenutku važno je shvatiti da Vejn
nikada ranije nije video aerodrom i da nije bio pripremljen za ono što
bi se moglo dogoditi sa aerodromom u slučaju noćnog sletanja aviona.
“U redu je, u redu je”, uveravao je Dvejn Vejna. Bio je veoma
prijatan. Nije imao nameru da se penje na kamion kako bi ponovo
pokušao da udari Vejna. Pod jedan, ostao je bez vazduha. Pod dva,
shvatio je da je Vejn savršena mašina za izvrdavanje.
Mogla ga je udariti samo savršena mašina za udaranje. “Previše si
dobar za mene”, rekao je Dvejn.
I tako je Dvejn malčice uzmakao, zadovoljivši se da pridikuje Vejnu
odozgo. Govorio je o ljudskom ropstvu - ne samo crnim već i o belim
robovima. Dvejn je rudare uglja, radnike na fabričkim linijama i tako
dalje smatrao robovima, bez obzira na boju kože. “Nekad sam mislio
da je to velika šteta”, rekao je. “Mislio sam da je šteta što postoji i
električna stolica. Mislio sam da je šteta što postoje ratovi - i
saobraćajne nesreće i rak”, rekao je on, i tako dalje.
Više nije smatrao da je to ikakva šteta. “Šta me briga šta se dešava
sa mašinama”, rekao je.
Lice Vejna Hublera bilo je do tada prazno, ali sada je počelo da se
zari nekontrolisanim strahopoštovanjem. Zinuo je.
Svetla na pisti Memorijalnog aerodroma Vila Ferčajlda upravo su se
popalila. Ta svetla su Vejnu izgledala kao kilometri i kilometri
neviđeno lepog nakita. Video je ostvarenje sna sa one strane auto-
puta.
 Unutrašnjost Vejnove glave blesnula je u spoznaji tog sna, u sjaju
električnog znaka koji je tom snu podario detinjasto ime - evo ovako:
 Dvadeset četvrto poglavlje

Počujte: Dvejn Huver je toliko ljudi ozbiljno povredio da su

pozvana posebna ambulantna kola poznata pod imenom Marta. Marta
je prvobitno bila veliki autobus Dženeral motorsa za vožnju s kraja na
kraj kontinenta, ali sada bez sedišta, koja su uklonjena. Unutra su bili
kreveti za trideset šest žrtava katastrofe, sa kuhinjom, kupatilom i
operacionom salom. Tamo je bilo dovoljno hrane i medicinskih
potrepština da se čitava jedna mala samostalna bolnica opslužuje
nedelju dana bez pomoći spoljnog sveta.
Puno ime vozila bilo je Memorijalna mobilna jedinica za katastrofe
“Marta Simons”, a ime je dobilo u čast žene Njubolta Simonsa,
okružnog komesara za javnu bezbednost. Ona je umrla od besnila koje
je dobila od bolesnog šišmiša, a njega je pak pronašla jednog jutra
kako visi okačen o draperije dugačke od tavanice do poda, u svojoj
dnevnoj sobi. Upravo je čitala biografiju Alberta Švajcera, koji je
smatrao da ljudska bića moraju s ljubavlju postupati prema
jednostavnijim životinjama. Šišmiš ju je tek malčice gricnuo dok ga je
umotavala u papirne ubruse marke “Klineks”. Iznela ga je na svoju
verandu i tamo ga nežno položila na vrstu veštačke trave poznatu pod
imenom astro-turf.
Imala je trideset šest cola u kukovima, dvadeset devet cola u struku
i trideset osam cola u grudima kada je umrla. Njen muž imao je penis
dugačak sedam i po cola, sa dva cola u prečniku.
On i Dvejn su neko vreme bili upučeni jedan na drugog - zato što
su njegova žena i Dvejnova umrle od tako čudnih uzroka u razmaku
od samo mesec dana.
Kupili su zajedno šljunkaru na putu broj 23A, ali onda im je
građevinska firma Braća Maritimo ponudila za nju dvostruko više od
iznosa koji su platili. Tako su oni prihvatili ponudu i podelili zaradu, a
njihovo prijateljstvo se postepeno nekako izgubilo.
 Dvejnova poslednja božićna čestitka Njuboltu Simonsu izgledala je
ovako:

Poslednja božićna čestitka koju je Njubolt Simons uputio Dvejnu

izgledala je ovako:
 > Moj psihijatar takođe se zove Marta. Ona okupi nervozne ljude u
male porodice koje se susreću jednom nedeljno. To je vrlo zabavno.
Uči nas kako da inteligentno tešimo jedni druge. Sada je na odmoru.
Mnogo je volim.
I mislim nešto sada, dok mi se približava pedeseti rodendan, na
američkog romansijera Tomasa Vulfa, koji je imao samo trideset osam
godina kada je umro. Maksvel Perkins, njegov urednik u izdavačkoj
kući Sinovi Čarlsa Skribnera, mnogo mu je pomogao da organizuje
romane. Čuo sam da mu je Perkins rekao da, dok piše, na umu uvek
ima kao sveobuhvatnu zamisao potragu glavnog junaka za ocem.
Meni se čini da bi junaci i junakinje zaista iskrenih američkih
romana morali da tragaju za majkama. Nema razloga da se iko toga
postidi. Jednostavno je istina.
Majka je mnogo korisnija.
Ja se ne bih osećao naročito kada bih pronašao drugog oca. Baš kao
ni Dvejn Huver. Baš kao ni Kilgor Traut.

> I dok je Dvejn Huver, isto tako dete bez majke, grdio majke
lišenog Vejna Hublera na placu s polovnim automobilima, čovek koji
je zapravo ubio svoju majku pripremao se da sleti iznajmljenim
avionom na Memorijalni aerodrom Vila Ferčajlda, s druge strane auto-
puta. Bio je to Eliot Rouzvoter, pokrovitelj Kilgora Trauta. On je svoju
majku ubio slučajno, u nesreći na čamcu, kada je bio mlad. Ona je bila
šampionka u šahu Sjedinjenih Država, hiljadu devetsto trideset šest
godina posle navodnog rođenja Sina Božjeg. Rouzvoter ju je ubio
godinu dana posle toga.
Njegov pilot je bio taj koji je doprineo da se bivšem osuđeniku
pista aerodroma učini kao nešto nalik na zemlju čudesa. Rouzvoter se
setio majčinog nakita kada su se svetla popalila. Pogledao je na zapad i
osmehnuo se ružičastom i ljupkom Memorijalnom umetničkom
centru Mildred Bari, punom mesecu na štulama kod krivine Šugar
krika. On ga je podsetio na to kako je njemu majka izgledala dok ju je
gledao kroz krmeljive oči detinjstva.

> Naravno, ja sam ga izmislio - baš kao i njegovog pilota. Za

kontrole sam smestio pukovnika Luzlifa Harpera, čoveka koji je bacio
atomsku bombu na Nagasaki, u Japanu.
U jednoj drugoj knjizi od Rouzvotera sam napravio alkoholičara.
Sada sam sredio da bude relativno trezan, zahvaljujući pomoći
udruženja alkoholičara. Naterao sam ga da iskoristi tu novootkrivenu
trezvenost kako bi istražio, između ostaiog, i navodne duhovne i
fizičke dobrobiti seksualnih orgija sa nepoznatim ljudima u Njujorku.
Dosad mu je pošlo za rukom samo da ostane zbunjen.
Mogao sam i da ga ubijem, kao i njegovog pilota, ali pustio sam ih
da i dalje žive. Tako se njihov avion spustio bez ikakvih incidenata.

> Dva lekara u vozilu za slučaj katastrofe po imenu Marta bili su

Kiprijan Ukvende iz Nigerije i Kašdrar Mijazma iz tek nastale države
Bangladeš. Oba ta dela sveta bila su čuvena po tome što su s vremena
na vreme ostajala bez hrane. Zapravo, oba ta mesta su izričito
pomenuta u knjizi Kilgora Trauta Sad se može reći. Dvejn Huver je u
toj knjizi pročitao da roboti širom sveta neprestano ostaju bez goriva i
umiru dok čekaju da ispitaju jedino stvorenje sa slobodom volje u
čitavoj vasioni, za slučaj da se ono ipak pojavi među njima.

> Za upravljačem ambulantnih kola bio je mladi crnac Edi Ki,

direktni potomak Fransisa Skota Kija, belog američkog patriote koji je
napisao državnu himnu. Edi je znao da je Kijev potomak. Mogao je da
navede više od šest stotina svojih predaka, i za svakog je imao makar
po jednu anegdotu. Bili su to Afrikanci, Indijanci i belci.
Znao je, na primer, da je njegova familija s majčine strane nekada
posedovala farmu na kojoj je otkrivena Pećina svetih čudesa, a njegovi
preci su je nazivali “Drozdova farma”.

> Uzgred, evo zbog čega je među osobljem bolnice bilo toliko
mladih stranih lekara: zemlja nije proizvodila dovoljno lekara za sve
bolesnike koje je imala, ali je posedovala strahovito mnogo novca. I
tako je kupovala lekare iz drugih zemalja koje nisu imale previše para.

> Edi Ki je znao toliko o svojim precima zato što je crnački deo
njegove porodice činio nešto što veoma mnogo afričkih porodica i
dalje čini u Africi, a to je da u svakoj generaciji ima po jednoga čija je
dužnost da napamet nauči dotadašnju porodičnu istoriju. Edi Ki je
počeo da skladišti u glavi imena i pustolovine predaka kako sa
majčine, tako i sa očeve strane porodice kad mu je bilo samo šest
godina. Dok je sedeo u kabini vozila za slučaj katastrofe i gledao kroz
vetrobran, imao je osećaj da je i sam vozilo, a da su mu oči vetrobrani
kroz koje svi njegovi preci mogu da gledaju, ako tako zažele.
Fransis Skot Ki je bio samo jedan od hiljada crnaca tamo pozadi. Za
malo verovatan slučaj da Ki sada možda posmatra ono u šta su se
izmetnule Sjedinjene Američke Države, Edi je upravio oči u američku
zastavu zakačenu za vetrobran. Rekao je sledeće, veoma tiho: “Još
leprša, čoveče.”

> Zahvaljujući tome što je poznavao burnu prošlost, život je Ediju

Kiju bio mnogo zanimljiviji nego, na primer, Dvejnu, meni, Kilgoru
Trautu ili bezmalo bilo kojoj beloputoj osobi u Midland Sitiju tog
dana. Mi nismo imali osećaj da bilo ko drugi koristi naše oči - ili naše
ruke. Nismo znali čak ni to ko nam je pradeda ili prababa. Edi Ki je
plovio rekom ljudi koji su tekli vremenom od jednog do drugog mesta.
Dvejn, Traut i ja bili smo nepomični obluci.
A Edi Ki, koji je toliko svega i svačega znao napamet, mogao je da
gaji duboka osećanja podrške prema Dvejnu Huveru, na primer, a i
prema doktoru Kiprijanu Ukvendeu. Dvejn je bio čovek čija je
porodica preuzela Drozdovu farmu. Ukvende, Indaro, bio je čovek čiji
su preci oteli jednog Kijevog pretka na Zapadnoj obali Afrike, čoveka
po imenu Odžumva. Indari su ga prodali za musketu britanskim
trgovcima robova, a ovi su ga odveli jedrenjakom po imenu Ševa u
Čarlston u Južnoj Karolini, gde je prodat na aukciji kao samohodna
poljoprivredna mašina koja se pride sama popravlja.
I tako dalje.

> Dvejna Huvera su sada strpali u Martu - kroz velika dvokrilna

vrata pozadi, odmah ispred dela s motorom. Edi Ki je bio za volanom i
posmatrao ta zbivanja u retrovizoru. Dvejn je bio tako čvrsto ufačlovan
u platnenu ludačku košulju da je njegov odraz ličio Ediju na palac
umotan u zavoj.
Dvejn nije ni primećivao tu ludačku košulju. Mislio je da se nalazi
na devičanskoj planeti koju mu je obećala knjiga Kilgora Trauta. Čak i
kada su ga Kiprijan Ukvende i Kašdrar Mijazma polegli u vodoravan
položaj, mislio je da i dalje stoji. Knjiga mu je saopštila da je plivao
kroz hladnu vodu na devičanskoj planeti, da je uvek vikao nešto
iznenađujuće kada je izlazio iz ledenog bazena. Bila je to igra. Tvorac
vasione bi pokušao da pretpostavi šta će Dvejn svakog dana viknuti. A
Dvejn bi ga potpuno prevario.
Evo šta je Dvejn povikao u ambulantnim kolima. “Zbogom tužnom
ponedeljku!” Tada mu se činilo da je na devičanskoj planeti prošao još
jedan dan, pa je došlo vreme da ponovo vikne. “Puna škola đaka,
niotkuda vrata!”, dreknuo je.

> Kilgor Trautje bio među ozleđenima koji su mogli da hodaju. Bio
je u stanju da se bez tuđe pomoći ukrca u Martu i odabere mesto gde
će sesti i ostati daleko od teško povređenih. Zaskočio je Dvejna Huvera
otpozadi kada je ovaj izvukao Fransin Pe o iz svog salona na asfalt.
Dvejn je želeo da je izmlati pred svima, jer su mu njegove loše
hemikalije govorile da je ona to debelo zaslužila.
Dvejn joj je u kancelariji već bio polomio vilicu i tri rebra. Dok ju je
odvukao napolje, iz koktel-bara i kuhinje novog Holidej ina već se
dosmucala poveća gomila posmatrača. “Najbolja mašina za jebanje u
državi”, rekao je on gomili. “Navijte je i ima da se jebe s vama, da vam
priča kako vas voli, i neće da umukne sve dok joj ne poklonite franšizu
Kentakijske pržene piletine pukovnika Sandersa.”
I tako dalje. Traut ga je dograbio s leđa.
Trautov domali prst na desnoj ruci nekako je skliznuo Dvejnu u
usta i Dvejn mu je odgrizao krajnji zglob. Dvejn je posle toga pustio
Fransin, a ona je klonula na asfalt. Bila je u nesvesti, i najozbiljnije
povređena od svih. A Dvejn je otkaskao do betonskog kanala kraj
auto-puta i ispljunuo vrh prsta Kilgora Trauta u Šugar krik.

> Kilgor Traut nije hteo da legne u Marti. Smestio se na niskom

kožnom sedištu iza Edija Kija. Ki ga je upitao šta mu je, a Traut je
podigao desnu ruku, delimično uvijenu u krvavu maramicu, ruku koja
je izgledala ovako:
 “Neprijatelj ne spava!”, dreknuo je Dvejn.

> “Setite se Peri Harbora!”, dreknuo je Dvejn. Ono što je učinio za

protekla tri frtalja sata bilo je najvećim delom grozomorno
nepravedno. Ali je makar poštedeo Vejna Hublera. Vejn se ponovo
nalazio pozadi, između polovnih automobila, netaknut. Podizao je
narukvicu koju sam mu ja tamo dobacio, kako bi je on pronašao.
A što se mene tiče: držao sam se na pristojnoj udaljenosti od nasilja
- premda sam ja taj koji je stvorio Dvejna, njegovo nasilje, grad i nebo
iznad i zemlju ispod. Svejedno, iz čitave te gužve izvukao sam se sa
razbijenim staklom na satu i, kako se kasnije ispostavilo, polomijenim
nožnim prstom. Neko je skočio unazad da se Dvejnu ukloni s puta. Taj
neko mi je razbio staklo na satu, iako sam ja tog nekog stvorio, a
polomio mi je i nožni prst.

> Ovo nije jedna od onih knjiga u kojima ljudi na kraju dobiju što
su i zasiužili. Dvejn je povredio samo jednu osobu koja je zaslužila da
bude povređena zato što je zla: bio je to Don Bridlav. Bridlav je bio
beloputi monter uređaja za konverziju gasa koji je silovao Peti Kin,
kelnericu u Dvejnovom Burger šefu u Aveniji Krestvju, na parkiralištu
Banisterovog memorijalnog stadiona na Okružnom vašaru, pošto je
Kikiriki univerzitet pobedio gimnaziju Nedužnih posmatrača u plej-of
utakmici regionalne srednjoškolske lige.

> Don Bridlav je bio u kuhinji hotela kada je Dvejn krenuo da

divlja. Tamo je popravljao pokvaren gasni šporet.
Izašao je napolje da se nadiše svežeg vazduha, a Dvejn je jurnuo na
njega. Dvejn samo što je bio ispljunuo vrh prsta Kilgora Trauta u Šugar
krik. Don i Dvejn su se veoma dobro poznavali, pošto je Dvejn jednom
prodao Bridlavu novi pontijak venturu, koji je Don nazvao pravim
limunom. Limun je bio automobil koji ne ide kako treba i koji niko ne
ume da popravi.
Dvejn je zapravo izgubio novac na tom poslu, dok je vršio popravke
i menjao delove u pokušaju da umiri Bridlava. Ali Bridlav je bio
neutešan i na kraju je svetložutom bojom naslikao sledeći znak na
poklopcu prtljažnika i vratima:

Uzgred, evo šta zapravo nije bilo u redu s kolima. Dete Bridlavovog
komšije sipalo je u rezervoar venture sirup od javora. Sirup od javora
bio je slatkiš koji se pravio od krvi iz drveća.
I tako je Dvejn sada pružio desnu ruku Bridlavu, a Bridlav je, ne
razmišljajući o tome, pružio svoju. Rukovali su se ovako:

Bio je to simbol prijateljstva među ljudima. Smatralo se, takođe, da

se dosta može prosuditi o karakteru po načinu na koji se neko rukuje.
Dvejn i Don Bridlav su stegli jedan drugome ruku suvo i snažno.
I tako je Dvejn držao Dona Bridlava svojom desnom rukom i
osmehivao se kao da je sve bilo pa prošlo. Onda je skupio levu šaku u
šolju i mlatnuo Dona po uvu otvorenim krajem te šolje. To je u
Donovom uvu stvorilo strašan pritisak. Pao je jer je bol bio jeziv. Don
na to uvo više nikada neće ništa čuti.

> I tako je sada i Don bio u ambulantnim kolima - sedeo je kao i

Kilgor Traut. Fransin je ležala - u nesvesti, premda je stenjala. Beatris
Kidsler je ležala, iako je mogla da sedi uspravno. Vilica joj je bila
slomljena. Bani Huver je ležao. Lice mu je bilo neprepoznatljivo, čak i
samo kao lice - bilo čije. Kiprijan Ukvende mu je dao morfijum.
Bilo je tamo još pet žrtava - jedna bela žena, dva bela muškarca,
dva crna muškarca. Pomenuto troje belaca nikada ranije nije bilo u
Midland Sitiju. Oni su se zajedno zaputili iz Irija u Pensilvaniji do
Velikog kanjona, a to je bila najdublja pukotina na planeti. Želeli su da
pogledaju odozgo u pukotinu, ali nisu uopšte dobili priliku za to.
Dvejn Huver ih je napao dok su išli od kola prema predvorju novog
Holidej ina.
Oba crna muškarca radila su u hotelskoj kuhinji.

> Kiprijan Ukvende je sada pokušao da Dvejnu Huveru izuje cipele

- ali na Dvejnovim cipelama su bile pertle, a čarape su mu bile
impregnirane plastičnim materijalom koji je pokupio dok je gacao
preko Šugar krika.
Ukvende se nije zbunio zbog plastificiranih, spojenih cipela i
čarapa. Svakodnevno je u bolnici viđao takve cipele i čarape, na
nogama dece koja su se igrala preblizu Šugar kriku. Zapravo, na zid
ordinacije na urgentnom odeljenju bolnice okačio je makaze za lim -
za isecanje plastificiranih, spojenih cipela i čarapa.
Okrenuo se svom bengalskom pomoćniku, mladom doktoru
Kašdraru Mijazmi. “Nađi makaze”, rekao mu je.
Mijazma je stajao leđima okrenut vratima ženskog toaleta u vozilu
za hitne slučajeve. Dotad nije prstom mrdnuo u vezi sa svim tim
hitnim slučajevima. Ukvende, policija i ekipa iz teritorijalne odbrane
obavili su sav posao do tada. Mijazma je sad odbio čak i da potraži
makaze.
U stvari, uopšte nije ni trebalo da se Mijazma bavi medicinom, ili
makar ne u onoj oblasti gde su postojali izgledi da bude izložen kritici.
Nije mogao da trpi da ga kritikuju. Tu osobinu nije umeo da
kontroliše. Bilo kakva naznaka da nešto kod njega nije apsolutno
sjajno automatski bi ga pretvorila u beskorisno, nadureno dete koje je
u stanju samo da kaže kako hoće kući.
Upravo je to i kazao kad mu je Ukvende po drugi put rekao da
pronađe makaze. “Hoću kući.”
Evo zbog čega su ga kritikovali, neposredno pre nego što se oglasilo
zvono za uzbunu zbog Dvejnovog mahnitanja: amputirao je jednom
crncu stopalo, premda se to stopalo možda moglo i spasti.
I tako dalje.

> Mogao bih da drobim i drobim o intimnim detaljima iz različitih

života ljudi u ambulantnim superkolima, ali čemu višak informacija?
Saglasan sam sa Kilgorom Trautom u pogledu realističnih romana i
njihovog gomilanja sitnih detalja. U Trautovom romanu Pangalaktička
memorijska banka glavni junak je u svemirskom brodu dugačkom
trista i širokom sto kilometara. Stigne mu jedan realistični roman iz
ogranka biblioteke u komšiluku. Pročita šezdesetak stranica iz njega,
pa ga onda vrati.
Bibliotekarka ga upita zašto mu se ne dopada, a on joj odgovori:
“Već sve znam o ljudskim bićima.”
I tako dalje.

> Marta se pokrenula. Kilgor Traut je ugledao znak koji mu se

mnogo dopao. Evo šta je tamo pisalo:
 I tako dalje.
Svest Dvejna Huvera vratila se načas na Zemlju. Počeo je da priča o
otvaranju teretane u Midland Sitiju, sa mašinama za veslanje,
stacionarnim bicikiima, džakuzi kadama, lampa- ma za kvarcovanje,
bazenom za plivanje i tako dalje. Rekao je Kiprijanu Ukvendeu da
teretanu treba otvoriti, a onda je prodati što pre i tako zaraditi. “Ljudi
se oduševe mogućnošću da se vrate u formu ili skinu koje kilo”, rekao
je Dvejn. “Upišu se na program, ali onda nakon godinu dana izgube
interesovanje i prestanu da dolaze. Takvi su ti ljudi.”
I tako dalje.
Dvejn neće otvoriti nikakvu teretanu. Nikada više ništa neće
otvoriti. Ljudi koje je tako nepravedno povredio tužiće ga sa takvim
osvetničkim žarom da će ostati bez prebijene pare.
Pretvoriće se u još jedan smežurani starački balon u Sirotinjskoj
četvrti Midland Sitija, u komšiluku nekada pomodnog hotela Ferčajld.
Postaće nesumnjivo jedina skitnica za koju se zaista može reći: “Vidiš
njega? Da ne poveruješ! Sad nema ni cvonjka, ali nekad je bio
fantastično imućan.”
I tako dalje.
Kilgor Traut je trenutno ljuštio trake i ljuspe plastike sa upaljenih
cevanica i stopala u ambulantnim kolima. Morao je to da radi
nepovređenom levom rukom.
 Epilog

Ordinacija bolničkog urgentnog odeljenja nalazila se u podrumu.

Pošto su Kilgoru Trautu dezinfikovali, podsekli i uvili patrljak domalog
prsta, rekli su mu da ode gore do kancelarije za finansije. Trebalo je da
popuni neke formulare, pošto nije bio iz okruga Midland, nije imao
zdravstveno osiguranje, baš kao ni prebijene pare. Nije imao čekovnu
knjižicu. Nije imao gotovine.
Neko vreme je lutao izgubljen po podrumu, poput mnogih drugih
ljudi. Pronašao je dvokrilna vrata mrtvačnice, poput mnogih drugih
ljudi. Automatski se snuždio zbog sopstvene smrtnosti, poput mnogih
drugih ljudi. Pronašao je rendgensku sobu, koja nije bila u upotrebi.
To ga je automatski nateralo da se zapita da li nešto nezdravo raste u
njemu. Drugi ljudi su se pitali isto to dok su prolazili kraj te sobe.
Traut sada nije osećao ništa što milioni drugih ljudi ne bi osetili -
automatski.
> Traut je pronašao stepenice, ali bile su to pogrešne stepenice.
One ga nisu odvele do predvorja, kancelarije za finansije, prodavnice
poklona i svega toga, već do lavirinta soba u kojima su se ljudi
oporavljali ili nisu uspevali da se oporave od najrazličitijih povreda.
Mnogi ljudi koji su tamo ležali bili su bačeni na zemlju silom
gravitacije, koja nikada ni na sekund nije popuštala.
Traut je sada prolazio kraj veoma skupe privatne sobe, u kojoj je
bio mladi crnac, sa belim telefonom, televizorom u boji,
bombonjerama i buketima cveća na sve strane. Bio je to Eldžin
Vašington, makro koji je poslovao iz Holidej ina. Imao je samo
dvadeset šest godina, ali bio je fantastično imućan.
Vreme za posete je bilo prošlo, pa su sve njegove seksualne robinje
otišle. Ali ostavile su za sobom oblake parfema. Traut se zagrcnuo dok
je prolazio kraj tih vrata. Bila je to automatska reakcija na krajnje
neprijateljski nastrojen oblak. Eldžin Vašington je upravo bio
ušmrknuo kokain u sinuse, što je strahovito pojačalo telepatske
poruke koje je odašiljao i primao. Osećao se kao da je stotinu puta veći
od običnog sveta, zato što su poruke bile vrlo glasne i uzbudljive.
Njihova buka ga je uzbuđivala. Nije mario za njihovu sadržinu.
I usred te halabuke, Eldžin Vašington je rekao Trautu nešto
ulagivačkim tonom. “Hej čoveče, hej čoveče, hej čoveče”, ulagivao se
on. Ranije tog dana mu je Kašdrar Mijazma amputirao stopalo, ali on
je na to zaboravio. “Hej čoveče, hej čoveče”, mamio ga je. Nije od
Trauta želeo ništa konkretno. Neki deo njegovog uma dokono je
upražnjavao veštinu mamljenja nepoznatih sebi. On je pecao ljudske
duše. “Hej čoveče...”, rekao je. Sevnuo je jednim zlatnim zubom.
Namignuo.
Traut je prišao uznožju crnčevog kreveta. To s njegove strane nije
bio gest saosećanja. Ponovo se ponašao kao mašina. Traut se, poput
mnogih drugih Zemljana, potpuno automatski pretvarao u tikvana kad
god mu neka patološka ličnost, kao što je bio Eldžin Vašington, kaže
šta treba da želi, šta treba da radi. Uzgred, oba ta muškarca bila su
potomci cara Karla Velikog. Svako sa iole evropske krvi u sebi bio je
potomak cara Karla Velikog.
Eldžin Vašington je ustanovio da je uhvatio još jedno ljudsko biće
premda to nije zaista smerao. Nije mu bilo u prirodi da ma koga pusti
da ode a da ga pritom ne natera da se oseti nekako poniženo, kao
budala. Ponekad bi zapravo i ubio čoveka da bi ga ponizio, ali prema
Trautu je bio blag. Zatvorio je oči kao da razmišlja iz sve snage, a onda
iskreno rekao: “Mislim da umirem.”
“Pozvaću bolničarku!”, rekao je Traut. Svako ljudsko biće bi reklo u
dlaku isto.
“Ne, ne”, rekao je Eldžin Vašington zamahnuvši rukama, sneno se
protiveći. “Ja umirem polako. To ide postepeno.”
“Tako dakle”, rekao je Traut.
“Moraš mi učiniti jednu usiugu”, rekao je Vašington. Nije imao
pojma kakvu uslugu da zatraži. Doći će mu to već. Ideje za usluge uvek
su mu dolazile.
“Kakvu uslugu?”, rekao je Traut osećajući se nelagodno. Ukrutio se
na pominjanje neodređene usiuge. Bio je od te sorte mašina.
Vašington je znao da će se ovaj ukrutiti. Svako ljudsko biće je bilo od
te sorte mašina.
 “Hoću da me saslušaš dok zviždim slavujevu pesmu”, rekao je.
Naredio je Trautu da ćuti, pogledavši ga mrko. “Ono što daje posebnu
lepotu zovu slavuja, koga pesnici toliko vole”, kazao je, “jeste činjenica
da on peva samo na mesečini.” A onda je uradio ono što bi uradila
gotovo svaka crnoputa osoba u Midland Sitiju: oponašao je slavuja.
> Umetnički festival Midland Sitija odložen je usled ludila. Fred T.
Bari, njegov predsednik, dovezao se do bolnice svojom limuzinom,
obučen kao Kinez, kako bi izrazio saosećanje Beatrisi Kidsler i Kilgoru
Trautu. Trauta nigde nisu mogli da nađu. Beatris Kidsler su uspavali
morfijumom.
Kiigor Traut je pretpostavio da će se Umetnički festival ipak održati
te noći. Nije imao novca ni za kakvo prevozno sredstvo, pa se zaputio
tamo peške. Krenuo je na put od osam kilometara Bulevarom Ferčajld
- prema majušnoj ćilibarskoj tački na drugom kraju. Ta tačka je bila
Umetnički centar Midland Sitija. Nateraće ga da raste tako što će
hodati prema njemu. Kada usled njegovog hodanja taj centar postane
dovoljno velik, progutaće ga. Unutra će biti hrane.
> Ja sam čekao da ga presretnem, nekih šest blokova dalje. Sedeo
sam u plimutu dasteru koji sam iznajmio od Avisa pomoću svoje
kartice Dajners kluba. Imao sam u ustima papir- nu cev. Ona je bila
puna lišća. Zapalio sam je. Bila je to prava šmekerska stvar u tom
trenutku.
Moj penis je bio dugačak tri cola, sa pet cola u prečniku. Njegov
prečnik je, po mom saznanju, predstavljao svetski rekord. On je sada
dremao u mojim džokejkama. A ja sam izašao iz kola da protegnem
noge, što je u tom trenutku bila još jedna šmekerska stvar. Nalazio sam
se među fabrikama i skladištima. Razmak između uličnih svetiljki bio
je veliki, i odavale su slabu svetlost. Parkirališta su bila prazna, osim
kola noćnih čuvara tu i tamo. Na Bulevaru Ferčajld nije bilo
saobraćaja, iako je on nekada bio gradska žila-kucavica. Život su iz
njega iscedili međudržavni auto-put i ekspresni drum unutrašnje zone
Robert F. Kenedi, sagrađen na staroj trasi Železnice Monon. Železnica
Monon je bila blaženopočivša.
> Blaženopočivša.
> Niko nije spavao u tom delu grada. Niko se tamo nije muvao.
Noću je to bio sistem utvrđenja, sa visokim ogradama i alarmima, sa
psima čuvarima puštenim s lanca. To su bile mašine za ubijanje.
 Kada sam izašao iz svog plimuta dastera, nisam se ničega plašio. To
je bilo glupo od mene. Pošto su već materijali sa kojima radi toliko
opasni, neobazriv pisac može očekivati agoniju brzu poput udara
groma.
Upravo se spremao da me napadne jedan doberman. On je bio
glavni junak u ranijoj verziji ove knjige.
> Počujte: ime tog dobermana bilo je Kazak. On je noću patrolirao
dvorištem ispred magacina građevinske firme Braća Maritimo.
Kazakovi treneri, Ijudi koji su mu objasnili na kakvoj se to planeti
nalazi i kakva je sorta životinje, naučili su ga da Tvorac vasione od
njega želi da ubije sve što uspe da uhvati, i da to pojede, pride.
U ranijoj verziji ove knjige, napisao sam da se o Kazaku brinuo
Bendžamin Dejvis, crni muž Loti Dejvis, sobarice Dvejna Huvera. On
je bacao sirovo meso u jamu u kojoj je Kazak živeo preko dana.
Osvitom je odvlačio Kazaka u tu jamu. Drao se na njega i gađao ga
lopticama za tenis u suton. A onda ga puštao na slobodu.
Bendžamin Dejvis je bio prva truba Simfonijskog orkestra Midland
Sitija, ali za to nije bio plaćen, pa mu je trebao pravi posao. Imao je na
sebi debeo omotač sačinjen od žice i madraca iz ratnih viškova, kako
Kazak ne bi mogao da ga ubije. A Kazak je pokušavao i pokušavao. Po
čitavom dvorištu bilo je iskidanih komada madraca i žice.
A Kazak je davao sve od sebe da ubije svakoga ko priđe previše
blizu ogradi što se pružala oko njegove planete. Skakao je na ljude kao
da ograde nema. Ograda je na sve strane bila ispupčena prema
pločniku. Izgledala je kao da je neko iznutra na nju ispaljivao đulad.
Trebalo je da zapazim taj neobičan oblik ograde kada sam izašao iz
automobila, kada sam uradio šmekersku stvar pripalivši cigaretu.
Trebalo je da znam da tako žestok lik poput Kazaka ne može lako da
se izbaci iz romana.
Kazak je čučao iza gomile tučanih cevi koje su Braća Maritimo
ranije tog dana kupila jeftino od nekog lopova. Kazak je nameravao da
me ubije i pojede.
> Okrenuo sam leđa ogradi i duboko povukao dim iz cigarete. Pal
mal će me jednog dana ubiti. I filozofski sam tugovao zbog mračnih
grudobrana stare palate Kidsler, preko puta Bulevara Ferčajld.
Beatris Kidsler je tamo odrasla. Tamo je počinjeno najčuvenije
ubistvo u istoriji grada. Vil Ferčajld, ratni heroj i ujak Beatris Kidsler,
pojavio se jedne letnje noći 1926. sa puškom marke “Springfild”. Pucao
je i ubio pet rođaka, troje slugu, dva policajca i sve životinje u
privatnom zoološkom vrtu Kidslerovih. A onda je sebi pucao u srce.
Kada su na njemu izveli autopsiju, u mozgu su mu našli tumor
veličine sačme. On je izazvao ta ubistva.
> Pošto su Kidslerovi izgubili palatu početkom Velike ekonomske
krize, u nju su se uselili Fred T. Bari i njegovi roditelji. Stara kuća bila
je puna zvukova britanskih ptica. Sada je to bila nema gradska
imovina i pričalo se da bi je trebalo pretvoriti u muzej gde bi deca
učila istoriju Midland Sitija - koju bi pričali vrhovi strela, punjene
životinje i rukotvorine davnih ljudskih predaka.
Fred T. Bari je predloženom muzeju ponudio donaciju od pola
miliona dolara, pod jednim uslovom: da se izlože prva robo-magična
mašina i rani plakati kojima je bila oglašavana.
A hteo je da bude prikazano i to kako su mašine evoluirale baš kao
i životinje, ali daleko brže.
> Ja sam zurio u palatu Kidsler i nakraj pameti mi nije bilo da se iza
mene priprema erupcija nekog tamo vulkanskog psa. Kilgor Traut se
približavao. Gotovo da uopšte nisam mario za njegovo približavanje,
premda je trebalo jedan drugome da saopštimo mnogo značajnih
stvari u vezi sa tim što sam ga stvorio.
Umesto toga, mislio sam na svog dedu po ocu, prvog ovlašćenog
arhitektu u Indijani. On je projektovao nekoliko kuća iz snova za
milionere iz Indijane. Sada su to bili pogrebni zavodi, škole gitare,
podrumske rupe i parkirališta. Mislio sam na majku, koja me je
jednom vozila po Indijanapolisu u vreme Velike ekonomske krize kako
bi na mene ostavilo utisak saznanje da je moj deda po majci bio bogat
i moćan. Pokazala mi je gde se nalazila njegova pivara, gde su bile neke
od tih njegovih kuća iz snova. Svaki takav spomenik bio je podrumska
rupa.
Kilgor Traut je sada bio udaljen samo pola bloka od svog Tvorca, i
hodao je sporije. Zabrinjavao sam ga.
Okrenuo sam se prema njemu, kako bi se moji sinusi, kroz koje se
šalju i primaju sve telepatske poruke, poravnali simetrično s njegovim.
Govorio sam mu iznova i iznova telepatski: “Imam lepe vesti za tebe.”
Kazak je skočio.
 > Opazio sam Kazaka krajičkom oka. Kolutao je očima. Zubi su mu
bili kao beli bodeži. Balio je cijanid. Krv mu je bila nitroglicerin.
Lebdeo je prema meni kao cepelin, viseći lenjo u vazduhu.
Moje oči prenele su informaciju o njemu mom mozgu.
Moj mozak je poslao poruku mom hipotalamusu, rekao mu da
ispusti hormon CRF u kratke sudove koji spajaju moj hipotalamus i
hipofizu.
CRF je nagnao moju hipofizu da mi u krvotok ubaci hormon
ACTH. Moja hipofiza je stvarala i čuvala ACTH upravo za takav slučaj.
A cepelin je bio sve bliži i bliži.
Jedna količina ACTH u mom krvotoku dospela je do spoljne kore
nadbubrežne žlezde, koja je stvarala i čuvala glukokortikoide za slučaj
opasnosti. Nadbubrežna žlezda mi je ubacila glukokortikoide u
krvotok. Oni su se razlili čitavim mojim telom, pretvarajući glikogen u
glukozu. Glukoza je bila hrana za mišiće. Ona je mogla da mi
pomogne da se borim kao ris ili bežim kao jelen.
A cepelin je bio sve bliži i bliži.
Nadbubrežna žlezda mi je dala i dozu adrenaiina. Poprimio sam
ljubičastu boju pošto mi se krvni pritisak vinuo u nebo. Zbog
adrenalina mi je srce zazvonilo kao protivprovalni alarm. Od njega mi
se i kosa nakostrešiia. A naterao je i koagulante da mi pokuljaju u
krvotok kako mi, u slučaju da se povredim, životni sokovi ne bi iscurili
u nepovrat.
Sve što je moje telo dotad učinilo spadalo je u uobičajene
operativne postupke jedne ljudske mašine. Ali moje telo je preduzelo i
jednu odbrambenu meru za koju mi kažu da nema presedana u istoriji
medicine. Možda se to dogodilo zato što je neka žica izazvala kratki
spoj, ili je prsnuo neki dihtung. U svakom slučaju, meni su se i testisi
uvukli u trbušnu duplju, skrili se u trup poput stajnog trapa aviona. I
sad mi kažu kako mogu jedino operacijom da ih spuste natrag.
Kako bilo da bilo, Kilgor Traut me je posmatrao sa udaljenosti od
pola bloka, ne znajući ko sam, ne znajući za Kazaka niti za ono što je
moje telo dotad učinilo u vezi s Kazakom.
Traut je već imao naporan dan, ali tom danu još nije bio došao kraj.
Sada je video kako njegov Tvorac preskače čitav automobil.
> Pao sam na ruke i kolena nasred Bulevara Ferčajld.
 Kazaka je ograda odbacila natrag. Gravitacija se pobrinula za njega
baš kao što se pobrinula i za mene. Gravitacija ga je zafrljačila na
beton. Kazak se obeznanio.
Kilgor Traut se okrenuo. Uzbuđeno je požurio natrag prema
bolnici. Viknuo sam za njim, ali to ga je samo nagnalo na još brži
korak.
I tako sam uskočio u svoja kola i dao se u poteru za njim. Još sam
leteo visoko kao zmaj na adrenalinu, koagulantima i tako tome. Još
nisam znao da sam usled tolikog uzbuđenja uvukao testise u sebe.
Samo sam osećao neodređenu neudobnost tamo dole.
Traut je kaskao kada sam ga pristigao. Izmerio sam mu brzinu od
osamnaest kilometara na sat, što je bilo odlično za čoveka njegovih
godina. I on je sada bio pun adrenalina, koagulanata i glukokortikoida.
Spustio sam prozore i pozvao ga: “Stanite! Stanite!
GospodineTraute! Stanite! Gospodine Traute!”
Usporio je kad je čuo da je oslovljen imenom.
“Stanite! Ja sam vam prijatelj!”, rekao sam. Polako se zaustavio, pa
se od iscrpenosti presamitio i stao da dahće uz ogradu oko skladišta
bele tehnike koje je pripadalo firmi Dženeral elektrik. Monogram i
slogan firme lebdeli su u noćnom nebu iza Kilgora Trauta, čije su oči
bile izbezumljene. A slogan je glasio ovako:

NAPREDAK JE NAŠ NAJVAŽNIJI PROIZVOD.

> “Gospodine Traute”, oglasio sam se iz neosvetljene kabine svog

automobila, “nemate razloga da se plašite. Donosim vam veoma
radosne vesti.”
Polako je dolazio do daha, tako da isprva i nije bio bogzna kakav
sagovornik. “Vi... vi ste... u vezi sa... Umetničkim festivalom?”, rekao je.
Kolutao je i kolutao očima.
“Ja sam u vezi sa festivalom svega”, odgovorio sam.
“Kako?”, rekao je on.
Pomislio sam kako bi bilo pametno da ga pustim da me dobro
pogleda, pa sam pokušao da upalim svetiljku u kabini. Umesto toga,
uključio sam brizgalice za pranje vetrobrana. Isključio sam ih. Moj
pogled na svetla Okružne bolnice bio je izobličen kapima vode.
Povukao sam drugi prekidač, koji mi je ostao u ruci. Bio je to upaljač
za cigarete. I tako nisam imao drugog izbora do da nastavim da
govorim iz mraka.
“Gospodine Traute”, rekao sam, “ja sam romansijer i stvorio sam vas
kako bih vas koristio u svojim knjigama.”
“Molim?”, rekao je on.
“Ja sam vaš Tvorac”, rekao sam ja. “Sada se nalazite usred jedne
knjige - zapravo, pri njenom kraju.”
“Mda”, rekao je on.
“Želite li nešto da me pitate?”
“Molim?”, rekao je on.
“Slobodno me pitajte šta god poželite - u vezi sa prošlošću, u vezi
sa budućnošću”, rekao sam ja. “U budućnosti vas čeka Nobelova
nagrada.”
“Šta?”, rekao je on.
“Nobelova nagrada za medicinu.”
“Hah”, rekao je on. Bio je to neutralan zvuk.
“Isto tako sam sredio da od sada pa nadalje imate uglednog
izdavača. Za vas više nema knjiga s dabrovinom.”
“Mda”, rekao je on.
“Da sam na vašem mestu, svakako bih imao sijaset pitanja”, rekao
sam ja.
“Imate li pištolj?”, rekao je on.
Nasmejao sam se tamo u mraku, ponovo pokušao da upalim svetlo,
i opet aktivirao brizgalice za pranje vetrobrana. “Ne treba meni pištolj
da bih vas kontrolisao, gospodine Traute. Dovoljno je da napišem
nešto o vama, i to mu je to.”
> “Zar ste poludeli?”, rekao je on.
“Nisam”, rekao sam ja. I slomio njegovu moć da sumnja u mene.
Prebacio sam ga u Tadž Mahal, u Veneciju, u Dar es Salam, zatim na
površinu Sunca, gde plamen nije hteo da ga sažeže - a onda natrag u
Midland Siti.
Siroti starac se sručio na kolena. Podsetio me je na to kako su se
ponašale moja majka i majka Banija Huvera kad god bi neko pokušao
da ih fotografiše.
Dok je klečao tamo šćućuren, preneo sam ga na Bermude iz
njegovog detinjstva, naterao ga da razmisli o neoplođenom jajetu
bermudskog supa. Odatle sam ga odveo u Indijanapolis iz mog
detinjstva. Tamo sam ga smestio u cirkusku publiku.
Naterao sam ga da vidi muškarca koji ima boljku locomotor ataxia i
ženu sa gušom velikom kao tikvica.
> Izašao sam iz iznajmljenih kola. Uradio sam to bučno, kako bi
mu uši rekle što više o njegovom Tvorcu, ako već nije voljan da se služi
očima. Snažno sam zalupio vrata automobila. Dok sam mu prilazio sa
leve strane kola, malčice sam zaokrenuo stopala kako mi koraci ne bi
bili samo odlučni, već i krckavi.
Stao sam tako da mi vrhovi cipela ostanu na rubu uskog vidnog
polja njegovih oborenih očiju. “Gospodine Traute, ja vas volim”, rekao
sam nežno. “Razbio sam vam um u paramparčad. Hoću da ga ponovo
izvidam. Hoću da osetite celovitost i unutrašnji sklad koji vam nikad
pre nisam dozvolio da osetite. Hoću da podignete pogled, da vidite šta
imam u ruci.”
Nisam imao ništa u ruci, ali moja moć nad Trautom bila je takva da
bi on video šta god ja poželim da vidi. Mogao sam da mu pokažem
Jelenu Trojansku, na primer, visoku samo petnaest centimetara.
“Gospodine Traute... Kilgore...”, rekao sam ja. “Držim u ruci simbol
celovitosti, sklada i blagoutrobija. Orijentalan je u svojoj
jednostavnosti, ali mi smo Amerikanci, Kilgore, a ne Kinezi. Mi
Amerikanci tražimo simbole koji su jarko obojeni, trodimenzionalni i
sočni. Ponajviše od svega, gladni smo simbola nezatrovanih velikim
gresima koje je počinila naša velika država, poput ropstva, genocida,
zločinačkog zapostavljanja, ili razmetljivom komercijalnom pohlepom
i lukavstvom.”
“Podignite pogled, gospodine Traute”, rekao sam i strpljivo sačekao.
“Kilgore...?”
Starac je podigao pogled, a lice mu je bilo izmoždeno kao lice mog
oca kada je ovaj bio udovac - kada je moj otac bio veoma, veoma star.
Video je da u ruci držim jabuku.
> “Još malo pa punim pedeset godina, gospodine Traute”, rekao sam
ja. “Čistim se i obnavljam za veoma drugačije godine koje nastupaju. U
sličnim duhovnim uslovima, grof Tolstoj je oslobodio svoje kmetove.
Tomas Džeferson je oslobodio svoje robove. Ja ću osloboditi sve
književne likove koji su mi tako verno služili tokom moje spisateljske
karijere.
 Vi ste jedini kome to saopštavam. Što se drugih tiče, ova noć će za
njih biti kao i svaka druga. Ustanite, gospodine Traute, slobodni ste,
slobodni.”
Ustao je, posrnuvši.
Mogao sam da se rukujem s njim, ali desna šaka mu je bila
povređena, pa su nam ruke ostale oklembešene niz bokove.
“Bon voyage”, rekao sam. I nestao.
> Lenjo i ugodno sam se prevrtao kroz prazninu, gde se krijem
kada se dematerijalizujem. Trautovi povici upućeni meni jenjavali su
kako se udaljenost među nama povećavala.
Njegov gias bio je glas mog oca. Čuo sam oca - i video majku u
praznini. Moja majka se držala daleko, daleko, zato što mi je u nasleđe
prenela sklonost samoubistvu.
Kraj mene je prolebdelo ručno ogledalce. Bila je to rupa sa
sedefastom drškom i ramom. Lako sam je uhvatio, prineo desnom
oku, koje je izgledalo ovako:

Evo šta mi je Kilgor Traut dovikivao glasom mog oca: “Podmladi

me, podmladi me, podmladi me!”
 [1]
Neprevodiva igra reči: leak - rupa; to take a leak - pomokriti se, ispiškiti se; prim. prev.
[2]
Igra reči: Clair de Lune - bukvalno: mesečeva svetlost (fr.), sivkastoplava boja glazure kineskog
porcelana, ujedno i naziv klavirskog dela Kloda Debisija po istoimenoj pesmi Pola Verlena; prim.
prev.
[3]
Čuvena kratka pesma Omara Hajama, persijskog pesnika, matematičara, filozofa i astronoma
iz jedanaestog veka, koju je svojim prevodom proslavio Edvard Ficdžerald; ovde preuzet prevod dr
Fehima Bajraktarevića; prim. prev.