Зборник радова са VII научног скупа младих филолога Србије

одржаног 28. 3. 2015. године

на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу

САВРЕМЕНА ПРОУЧАВАЊА
ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ
Година VII / књ. 2

Крагујевац, 2016.
 821.163.41-14.09 Tadić N.

Жарко Миленковић1
Нови Сад

Поезија Новице Тадића у контексту времена

њеног настанка

У раду се испитује поезија Новице Тадића у контексту времена њеног настанка.

Време великих бура дезинтеграције комунизма и новог тоталитаризма није могло да не
постане део ове поезије, те је стога поезија Новице Тадића истовремено и критика тога
времена. То се у раду показује кроз неколико најзначајнијих песама, уметнички нају-
спелијих, а које призивају различите догађаје, затим стања духа, морала вредности. Неке
песме („Ресица, писмо”, „Ресица, мимифон”, „Батинаш и његови”, „Шта је рекао младић”,
„Песма”) су сатиричне, и директно упућују на време комунизма и Титове диктатуре. Та-
кође, време распада велике државе, време нових крвопролића, материјалне, а најпре ду-
ховне кризе, те експанзије верских секти, указује се на примерима песама: „Песма 1993”,
„Јутарња песма”, „Ловци на душе”, „Копачи јаркова”, „Војничка песма”, „Застава”, „Ко-
нгрес (фантазма)”, „Мува, 1989”. Из рада се дâ закључити да је време настанка Тадићевих
песама играло значајну улогу за сâм садржај и значење његових песама.
Кључне речи: време, пад, човек, диктатура, комунизам

Када се појавила, поезију новице Тадића су многи критичари препознали

и доживели као „представу времена у којем живимо” (Микић 2010: 107).2 Већ
у његовим раним песмама (збирке: Присуства (1974), Смрт у столици (1975),
Ждрело (1981), Огњена кокош (1982), Погани језик (1984), Ругло (1987) и О брату,
сестри и облаку (1989)) у којима је насликао читав један наказни свет, препун
бића из доњег света, којима је сам надевао имена, било је јасно да се ту ради о
инфернализацији стварности. Није било тешко, да у тим бићима, препознамо
људске особине. Особине модерног човека који је лишен сваког осећања и вре-
мена у ком је човек човеку највећи непријатељ.
Значајан енглески песник Томас Стернс Елиот, говорио је да „сваки велики
песник, пишући себе, пише и своје време”, тако да ни Тадић није могао да своје
време, тј. време у којем је живео не унесе у своју поезију. Ова поезија настајала
у времену дезинтеграције комунизма, распада велике државе и нових крвопро-
лића, није могла да остане имуна, те је то време постало и део ње. Није се Тадић
питао „чему песници у оскудно време” (Хелдерлин), јер да се питао, вероватно
не би ни писао – поезија ради себе, поезија као отклон, песма о (у) непесни-
чком времену.3 „Стара, комунистичка скала вредности поремећена, а нова није
истински успостављена” (Тадић 2009: 27). Само је време одсуства сваке вредно-
сти могло да створи људе демоне, жедне крви и личне користи, то време, време

1 zarkomilenkovic@hotmail.rs
2 „Призвани призори и збивања, активна окосница песниковог исказа, утискују се у време-нску
матрицу коју по ситним назнакама препознајемо као ововремену” (Игњатовић 1993: 249).
„Међутим, извесно је да при моделовању ситуација угрожености често не изостаје и реферирање
на друштвену стварност” (Коруновић 2008: 391).
3 „Нема починка веселнику, јер жури у Европу. Жури у Европу, у Европу, а већ га је стигла Амери-
ка. Још му само треба поезија, па да пресвисне” (Тадић 2009: 24).
293
 Поезија Новице Тадића у контексту времена њеног настанка

„доласка ђавола”, родило је и нову уметност. Како каже Жан Бодријар (2009: 81):
„Уметност по својој функцији не значи ништа. Она упућује на одсуство.” Ђаво је
дошао, али нас је Бог напустио, а „нестајање Бога оставило нас је пред реално-
шћу” (Бодријар 2009: 10), стога је Тадићева поезија „сатански реализам” како је
сâм рекао у једном аутопоетичком исказу припремљеном за зборник о његовом
стваралаштву (Тадић 2009: 25).
У времену без Бога све је дозвољено, те не треба да чуди, што се мртав и у
понор срушени Бог, има заменити „фризерком која савршено прави фризуре”
(„У фризерском салону”). Та „фризерка”, радећи о глави човека, а замењујући
Бога, донела је реалност времена у којем живимо, које је, заправо, само симу-
лакрум реалности. „Ишчезавање Бога оставило нас је пред реалношћу и идеа-
лном перспективом трансформације тог реалног света. И ми смо се нашли суо-
чени с подухватом реализовања света, настојања да он постане технички, инте-
грално реалан” (Бодријар 2009: 7; курзив Ж.М.). Та нова, „интегрална реалност”
је нека врста прочишћене, тј. дозвољене (инструментализоване) реалности, коју
контролише „фризерка” или „Бог Кокош” („Ритуал”). Тај, односно та Бог Кокош,
Огњена кокош „Починиће многа зла, а све говорећи: ово је ради вашег добра”
(Тадић 2009: 27). То је, заправо, „интелигенција зла” да се зло треба схватити као
добро, а добро као зло, стога је Тадићев доживљај света „свет као извор ужаса”
(Микић 1988: 135) у којем не прихвата „реално” стање ствари, већ је опседнут
њиховим наличјем, „њиховом никад јасно видљивом сенком” (Микић 1988: 135).
„Свијет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној” каже Његош,
а исто мисли и Тадић када каже: „Свет је опште насиље” („Књига”). Да се нешто
ново догађа са светом у коме живимо, сведочи песма „Овог трена прође поред
мене млади Ноје.” Већ из самог наслова ове песме видимо да се ту ради о новом
„младом Ноју”, дакле ововременом, а не о старозаветном Ноју, па не треба да
чуди што је и прича другачија, ововремена, од оне старозаветне:
„Овог трена прође поред мене млади Ноје.
Претвара се да ме не познаје.
Гледа ме а не гледа ме,
Види ме а не види ме.
Главу окреће према трафикама на углу.
Крао је трешње и ломио гранчице, ту и тамо.
Сада, у журби, дува улицом.
А потопа ни од корова.
А гавранова на сваком кораку.”
Нема потопа, нема спасења, нема решења, јер би потоп, као и варвари у пе-
сми „Долазак варвара” Константина Кавафија, био неко решење. Овако, Бог је
оставио свој народ, а млади Ноје, нема шта друго да ради, па краде трешње и
ломи гранчице. Гавранови се множе, са несрећом људи. Бог је мртав, а људи пре-
пуштени на милост и немилост, себи самима и Огњеној Кокоши.
Јунак Тадићевих песама је у сталном страху од могуће апокалипсе, али
у његовим песмама, апокалипса као да се већ догодила, јер „све је у највећем
покрету, на жеравици и у пламену разбуктале апокалипсе” (Ђорђић 2007: 415).
Да је свет „апокалипса која не престаје” (Ђорђић 2007) видимо у песми „Конгрес
(фантазма)”:
„Сви сабрани дуси света хомоиди страшни изнад опширних реферата подижу прсте
с атомским главама

294
 Жарко Миленковић

О биће заиста за све црног млека крваве чоколаде тајанствених подрума влажних и
дубоких јама с лавовима
Још кад сине светлост са небеса отвориће нам се очи видећемо бездан само тамно
промицање.”
Из ове песме сазнајемо одговор на питање: „Ко нам је умесио хлеб?” поста-
вљеном у ранијој песми „Ресица, писмо”, са директним политичким и социјалним
призвуком. Нису то, како се наводи у тој песми, ни „зла судбина”, ни „црни бр-
шаљан” нити „седам звезда”, већ су то „сабрани дуси света” са атомским главама
на прстима, који на разним округлим столовима расправљају о миру, доносећи
немир – „црно млеко” и „крваве чоколаде.” Јасно је да ни ова „светлост са небеса”
није никакво присуство Бога или Божјег знамења, већ светлост бомби. „Огњена
Кокош” је снела „Огњено јаје” – „У време бомбардовања видео сам многе ватре-
не кугле, и једног дана рекох ни сам не знам коме: Ено, Огњена Кокош је снела
Огњено Јаје, одмах изнад Земуна, према Батајници” (Тадић 2009: 19–20). Колико
у таквом свету звучи буквално стих из песме „Често”: „Бациће атомску бомбицу
у твоју чорбицу...” Бог не кажњава, али зато кажњавају људи: „Из кажњеничких
каменолома допире / Песма над песмама” („Песма”).
Они којима је најтеже у биткама које су унапред изгубљене (а њих је било
много у историји Срба) су војници. Они су „млади Сизифи” осуђени на апсу-
рдан посао да бране неодбрањиво, како поражавајуће и тужно звуче стихови
песме „Војникова песма”: „Крст сам од меса / на којем се распиње празнина.”
Док се „крајевима краљевства”, непријатељи „некрст и свакаква вера” удружују,
војници морају да бране оно што је већ унапред осуђено на пропаст, а у кафани,
читаву ноћ, неки „тресигађа” пије и прави се храбар. Управо је у томе читава
војничка трагедија и зли усуд.
Завладала је „општа муза Хистерија” па „бесови витлају бесове” по улицама,
егзистенцијална у још већој моралној кризи учинила је да се: „У центру града,
на Тргу слободе, / љубав се за кило / кромпира продаје” („Јутарња песма”); или
да у потрази за храном: „Цела баш се породица / ту сабрала / контејнеру на ра-
мена / црни тата, / краста мама, / костур дете / са кесама, / са врећама / да пецају
пецароши / па детенце спустили су / тамо на дно, усред / смећа / а оно је крвав
тампон подигнуло / ко заставу / понижених // ништа / више” („Застава”). „Пје-
сма је илустративна за Тадићеву естетику ружног и за увођење у пјесму социјал-
не теме из актуелне свакодневице” (Делић 2009: 58). На маргини друштва нашао
се и поштен радни свет, који од свог рада покушава да преживи. Они су „пони-
жени и уређени” нашега времена:
„Копачи јаркова живе у старим вагонима поред железничке станице. Изађу тако
испред својих вагона, весели и задовољни дневним учинком. Управо су опрали
косе у старим лаворима и главе повезали марамама. То нису, како се обично мисли,
неке слупане будале, већ често особе пријатне спољашњости. Поштен радни свет.
Презрени су од Бога и људи, али им то нико не замера.”
(„Копачи јаркова”)
У Тадићевој поезији, „кроз слике у слику исцртава се пејзаж, боље рећи
кроки једног особеног пејзажа – пејзажа огољене сасвим обезвређене егзисте-
нције” (Ђорђић 2000: 972). Човек је пао на најнижу лествицу, а што је најстра-
шније, човек је пао од човека. „Тадићеви стихови указују на зло као на историјс-
ку, друштвену и метафизичку појаву, као силу која влада и људским заједницама
и самим људима остављајући за собом пустош и празнину постојања” (Божовић
2007: 194). Ту пустош и празнину обезвређене егзистенције, модеран човек, а под
295
 Поезија Новице Тадића у контексту времена њеног настанка

будним оком „Бога Кокоши” има заменити једним симулакрумом пуноће, преко
телевизије, која преко различитих програмских садржаја, а најчешће „ријалити
шоуа” свакодневно демонстрира „мешање егзистенције и њеног двојника” (Бо-
дријар 2009: 53) као у песми „Гатка о пепелу” из збирке „Незнан”:
„Данас фини пепео од екрана веје; сипи и дању и ноћу.
Сви настоје да ти врате вид, да те из слепила изведу. Да те из слепила изведу и у
друго слепило уведу.
Не могу да отрпе да ти заслепљене очи саме крену уз чело, и под капу се склоне. Да
тамо, у зао час прогледају.”
Тадићеве песме су „црне хронике свакодневља” (Пантић 2002: 139) препуне
ироније и сарказма, које нам откривају да се ту ради о правом песнику, а не само
о хроничару зла, како се може помислити овлашним читањем Тадићевих песама.
Његове песме су „пуцање чира” (Поповић 1998) нараслог очаја:
„Позна је јесен, а нашу земљу изнурују и сатиру бесни људи. Муку на муку додају, јад
на јад, и том тамном следу нема краја.”
(„Песма, 1993”)
„Христово је тело од гадости нарасло” („Ресица, писмо”), али не од своје,
већ од наше гадости, а „кокоши / кљују лешеве војника / и носе јаја у пепелу”
(„Окупација”). Говорити и певати о томе, у времену када нико никога не слуша,
налик је ћутању, па ће Тадић једну своју песму започети стихом: „Ћутим у сенци
ужасних догађаја.”
У времену насиља, људи су заборавили Бога, али тражење утехе у некој
замени апсолута нису заборавили, а то ће искористити разни „ловци на душе”,
нудећи зло као спасење. Песма „Ловци на душе” говори о новим месијама, рели-
гијској кризи те експанзији верских секти у времену зла:
„Ловци на душе крстаре градским парком, нуде брошуре у којима је записано све о
правој вери и спасењу.
А свима ће мило спасење доћи тек кад те дароване речи прочитамо, и изгубљене
своје животе у складу са њима променимо.
Али заборавио сам наочаре у стану, те тако ми и данас умакну оно о чему мислим и
чему се најмање надам.”
Песник не верује у спасење које ће доћи, само ако се те речи, написане у бро-
шурама, које деле разни проповедници, прочитају. Он као да се потпуно одрекао
вере у спасење, када иронично закључује да је заборавио наочаре у стану, па му
је и тада умакло „оно о чему мисли” и „чему се најмање нада.”
„Коју год Тадићеву песму читалац да узме, видеће да је људска јединка
приказана у елементарној борби за опстанак” (Микић 2010: 122). „Свет је божа-
нски празан простор” у којем је људска јединка изложена сваковрсним нападима
изнутра и споља. Човек је у непрестаној борби са собом, с другим људима, са
демонима. Стога Тадић, овај свет приказује као „гротескну позорницу” (Микић
2010: 123) на којој се одвија читава трагедија човечанства.
Слике насиља у Тадићевим песмама су честе. У песми „Ружа” налазимо пре
„алегоризовано осећање мржње и притајене агресије, него што се лирски субјект
у њој може препознати као демонизован” (Коруновић 2008: 391). Отуђење пе-
сника од света у овој песми је потпуно:
„У рукавичарској радњи купио сам црне рукавице на каменој секири шило наоштрио
Па дођи ми вечерас у прозор куцни
Па добаци ми вечерас кроз прозор ружу.”

296
 Жарко Миленковић

У песмама: „Шта је рекао младић”, „Батинаш и његови”, „Убице се сунчају”,

„Док не стигне налог”, „Песма” слике насиља су експлицитне. У овим песмама
„насиље се препознаје као несакривени или притајени принцип функционисања
закона и изградње ауторитета” (Коруновић 2008: 396). Навешћемо песму „Шта је
рекао младић”:
„Сад си мој, рекао је младић. Саставићу ти зубе и колена мајковићу. Ја сам анђео који
ће ти зачепити уста. Помокрићеш се у ципеле, плакаћеш у мој рукав. Пропеваћеш са
звучне виљушке.
Слобода ће бити још само твој крик. Моји ће те срећни механичари добро
зашрафити. Тиранчад или јагњад – биће ти свеједно. Бацићу те у чаробни подрум,
међу мишје кости. Певаће ти глуве удовице.
Извешћу те на прождирућу светлост, да те осмотримо. Сеоским друмом вући ћеш
пуна кола. Скупљаћеш ми мед у пустињи, ја ти кажем. Подсећаћеш на синчића
златне косице. Свет ћеш заборавити као свој први дечји цртеж Што си заборавио.
И немој се сувише надати: У земљи мртвих лежи само огромно божје тело, Људски
гроб је сланик.”
Насиље као инструмент моћи, којим се држе у покорности масе, главно је
средство диктаторских власти. Дух полицијске државе у којој влада начело да
је свако крив док се не покаже да је невин, али и дух подаништва, ауторита-
тивно понашање, постају у овој песми основни мотиви. Онај који превише зна
и превише прича, мора бити ућуткан. На тај начин се младић из песме, који
је извршитељ казне, идентификује са анђелом, што је пародија на анђела чува-
ра. Јер сваки човек, а посебно онај који много зна и превише прича, добија од
власти свог чувара: „Ја сам анђео који ће ти зачепити уста”, који има задатак
да му избије из главе све што зна и да од њега направи поданика: „Моји ће те
механичари добро зашрафити”. Како само саркастично звучи епитет „чаробан”
који се везује за подрум у којем ће бити смештен песник, да би заборавио све
што је чуо, што зна и што је видео: „Певаће ти глуве удовице.” Прва три стиха
треће строфе су мере кажњавања, у којима је описано како ће се са јунаком ове
песме поступати, након што је смештен у „чаробни подрум”: „Извешћу те на
прождирућу светлост, да те осмотримо. / Сеоским друмом вући ћеш пуна кола.
/ Скупљаћеш ми мед у пустињи”. Поступак кажњавања ће трајати све док човек
не постане tabula rasa, док не заборави све што зна: „Свет ћеш заборавити као
свој први дечји цртеж / Што си заборавио”. На крају младић – извршитељ казне,
напомиње да се песник не нада много, јер је диктатура убила и Бога, а да ће
његов гроб бити само један од многих.
На основу свега реченог није тешко закључити, односно, препознати обра-
чун Титове диктаторске власти, али и оне власти која је уследила након Титове
смрти, а која је на поштовању мртвака, полицијским репресалијама кажњавала
непослушне појединце. Стих: „Слобода ће бити још само твој крик” кореспонди-
ра са двостихом: „Из кажњеничких каменолома допире / Песма над песмама” из
песме „Песма”, а који директно асоцира на најпознатији „кажњенички камено-
лом” Титове диктатуре – Голи оток.
Тадић је умео да препозна зло, у свету и човеку, и да га раскринка. Његова
поезија је у дослуху са временом њеног настанка. Са модерним човеком и њего-
вим осећањем угрожености, немоћи и егзистенцијалног страха. „Тадићева пое-
тика је поетика високо естетизоване осећајности и осећајно наглашене уметни-
чке интерпретације. Егзистенцијални доживљај је истовремено и естетски дожи-
вљај, а естетски је толико интензиван да постаје истовремено и егзистенцијални
доживљај” (Ђорђић 2007: 418).
297
 Поезија Новице Тадића у контексту времена њеног настанка

Проговарајући о времену у којем се нашао, прво у времену комунизма, који

је десакрализовао свет под изговором да га хуманизује, а онда га је идеологијом
потпуно дехуманизовао; затим у времену новог тоталитаризма који је настављао
диктатуру на поштовању преминулог диктатора; затим још једне диктатуре, но-
вих ратова и крвопролића, те велике материјалне и духовне кризе у Србији, пе-
сник је на саркастичан начин опевао све нас који смо том времену били сведоци
и учествовали у њему, махом као пасивни посматрачи. Зато је Тадићева поезија
и критика тог и таквог времена (боље рећи невремена), његово непристајање и
борба против њега.

Извори
Тадић 1988: N. Tadić, Pesme, Radivoje Mikić (prir.), Beograd: Rad.
Тадић 1994: Н. Тадић, Потукач, Београд: Време књиге.
Тадић 2006: Н. Тадић, Незнан, Београд: Завод за уџбенике.
Тадић 2007: Н. Тадић, Лутајући огањ, Гојко Божовић (прир.), Краљево: НБ „Стефан
Првовенчани”.
Тадић 2009: Н. Тадић, Изабране песме, Радивоје Микић (прир.), Београд: Завод за уџбенике.

Литература
Бодријар 2009: Ž. Bodrijar, Pakt o lucidnosti ili inteligencija zla, Dejan Aleksić (prev.), Beograd:
Arhipelag.
Божовић 2007: Г. Божовић, Песник епохалне самосвести, (поговор), у: Н. Тадић, Лутајући
огањ, Краљево: НБ „Стефан Првовенчани”, 193–201.
Делић 2009: Ј. Делић, Гротеска у лексици, О језичкој креативности Новице Тадића, у: Д.
Хамовић (ред.), Новица Тадић, песник, Краљево: НБ „Стефан Првовенчани”, 51–65.
Ђорђић 2000: С. Ђорђић, Устук душе, Нови Сад: Летопис Матице српске, 466 (12), Нови
Сад, 971–973.
Ђорђић 2007: С. Ђорђић, Апокалипса која не престаје, Нови Сад: Летопис Матице ср-
пске, 480 (3), Нови Сад , 415–420.
Игњатовић 1993: С. Игњатовић, Понорна и вртложна семантика Новице Тадића, (пого-
вор), у: Н. Тадић, Крај године, Нови Сад: Културни центар Новог Сада, 249–258.
Коруновић 2008: Г. Коруновић, Демонско и божанско у поезији Новице Тадића и Данијела
Драгојевића, Нови Сад: Зборник Матице српске за књижевност и језик, 56 (2), Нови Сад,
369–402.
Микић 1988: R. Mikić, Pesnik izokrenutog sveta, (pogovor), u: N. Tadić, Pesme, Beograd: Rad,
135–141.
Микић 2010: Р. Микић, Песник тамних ствари, О поезији Новице Тадића, Београд: Слу-
жбени гласник.
Пантић 2002: М. Пантић, Новица Тадић: Оде страха, у: Н. Тадић, Свет иза света, Краље-
во: НБ „Стефан Првовенчани”, 137–142.
Поповић 1998: Б. А. Поповић, Пуцање чира, у: Б.А. Поповић (ред.), Песници и критичари:
начела и дела. 4, Београд: Просвета, 43–45.
Тадић 2009: Н. Тадић, Искази, у: Д. Хамовић (ред.), Новица Тадић, песник, Краљево: НБ
„Стефан Првовенчани”, 15–31.

298
 Жарко Миленковић

Novica Tadic’s poetry in the context of the time its creation

Summary
The paper examines the poetry of Novica Tadic in the context of the time of its creation. Time of
the rush of desintegrtion of the comunism and new totalitarism was not supose to not become a part of
this poetry, therefore the poetry of Novica Tadic at the same time and critics of that time. In the paper it
is shown through the some of the most important poems, artistic failures, and that are evoking different
events, the state of the spirit, moral values. Some of the poems („uvula, letter”, „uvula, mimifon”, „bullies
and his people”, „what has the young man said?”, „the song „) are satirical anddirectly refered to the time
of comunism and Tito’s dictature, that is presented in the paper. Also, the time of the desintegration of the
great state, the time of new bloodshed, material, and firstly spiritual crisis, and the expansion of the rel-
ligious sects, is presented at the examples of the poems: „poem 1993”, „the morning poem”, „spirit hunters”,
„dithcers”, „Military poem”, „flag”, „Congres (of fanatism)”, „fly 1989”. From the paper it can be concluded
that the time of creation of Tadic’s poems has played an important role for the contents itself and the sig-
nificance of his poems.
Key words: time, fall, man, dictature, ommunism
Žarko Milenković

299