Садржај

Увод ………………………………………………………………………………………………3
,,Балкански шпијун”……………………………………………………………………………..6
Поглед на драму ,,Балкански шпијун”………………………………………...………………7
Анализа ликова………………………………………………………………………….……...9
Закључак……………………………………………………………………….………………..12
Литература………...…………………………………………………………………………….13

1
 Увод

Душан Ковачевић је пажљив и осећајан сведок времена, слушалац и посматрач са

изванредним даром за уочавање и препознавање суштина које се крију у детаљима, мајстор у свом
драматуршком занату и чудотворац у језику.
Душан Ковачевић не пише да би се наругао и да би исмejао, него да би опоменуо и упозорио.
Његове теме нису слаби карактери и свакодневница него идеологија која такве карактере и такву
свакодневницу производи. Позориште је ту само начин да се проговори одмах и гласно, али
публика којој се обраћа није само она са позоришном улазницом. Драмски текстови Душана
Ковачевића су литература у најбољем смислу те речи!

Душан Ковачевић рођен је 12. јула 1948. године у Мрђеновцу поред Шапца. Основну школу је
завршио у Шапцу, а гимназију у Новом Саду 1968. године. Академију за позориште, филм, радио и
телевизију студирао је у Београду; дипломирао је на Одсеку драматургије 1973. године.
Од 1973. године је члан Удружења књижевника Србије. Од 1973. до 1978. године ради као
драматург за Драмски програм ТВ Београд. Од 1986. до 1988. године ради као доцент на Факултету
драмских уметности у Београду.
У периоду 1998. до 2005. године је директор Звездара театра у Београду.
Октобра 2000. године изабран је за дописног члана САНУ.
Од 2005. године амбасадор СЦГ у Португалији.

Награде
Душан Ковачевић је награђен многим професионалним, позоришним и филмским наградама у
земљи: између осталих то су: четири Стеријине награде и Стеријина награда града Вршца за
најбољу комедију, две Награде Бранко Ћопић, Награда Јоаким Вујић, Награда Милош

2
Црњански, Награда Марин Држић, Октобарска награда Београда, две Златне Арене, Награда
Вјекослав Афрић, Стјепан Митров Љубиша, Град театар Будве и друге.
Добитник је многих међународних награда; два Гран Прија за сценарија филмова Балкански
шпијун и Професионалац на Филмском фестивалу у Монтреалу, Награде међународног жирија
критике за најбољи филм -FIPRESCI, у Монтреалу заПрофесионалаца , Награде за најбољи
сценарио и најбољи филм на Међународном фестивалу у Вијаређу, такође за Професионалаца .
Сценарио за Професионалаца био је номинован међу 6 најбољих европских сценарија за 2003.
годину од стране Европске филмске академије у Берлину, Чаплинове награде у Вевеју за
филм Ко то тамо пева , Прве награде на ТВ фестивалу у Кану, Златне Палме на Канском
фестивалу за Подземље, затим награда филмских фестивала у Валенцији, Марсеју, Бечу, у
Немачкој, Чешкој, Словачкој, Пољској и другим.
Филм Ко то тамо пева проглашен је за најбољи филм југословенске кинематографије настао
од 1945-1995.
Књиге са Душановим драмама објављене су у многим издањима у нашој земљи као и у
иностранству, а у децембру 2004. године објављен је његов роман Меда пева блуз.

Драме
Маратонци трче почасни круг, 1973.
Радован Трећи, 1973.
Шта је то у људском бићу што га води према пићу, 1976.
Пролеће у јануару, 1976.
Свемирски змај (драма за децу у стиховима), 1977.
Лимунација на селу, 1978.
Сабирни центар, 1982.
Балкански шпијун, 1983.
Свети Георгије убива аждаху, 1986.
Клаустрофобична комедија, 1987.
Професионалац, 1990.
Урнебесна трагедија, 1991.
Лари Томпсон - трагедија једне младости, 1996.
Контејнер с пет звездица, 1999.
Доктор Шустер, 2001.

Филмски сценариo
Бештије, режија Живко Николић, 1976.
Посебан третман, режија Горан Паскаљевић, 1978.
Ко то тамо пева, режија Слободан Шијан, 1980.
Маратонци трче почасни круг, режија Слободан Шијан, 1982.
Балкански шпијун, режија Душан Ковачевић и Божа Николић, 1984.
Сабирни центар, режија Горан Марковић, 1990.
Ундергроунд (Подземље), режија Емир Кустурица, 1995.
Урнебесна трагедија, режија Горан Марковић, 1995.
Професионалац, режија Душан Ковачевић, 2003.

Телевизијски сценариo
Повратак лопова, 1974.
Двособна кафана, 1975.
Звездана прашина, 1976.
Чардак и на небу и на земљи (серија у 13 епизода), 1976.
Била једном једна земља (серија у 6 епизода), 1995.

3
Радио драме
828 километара северно од прве вароши, 1970.
Био човек, 1970.

Проза
Била једном једна земља
Меда пева блуз, 2004.

Балкански шпијун

4
Балкански шпијун је драмско дело написано у два чина, а сваки чин има по пет насловљених
поглавља.
Душан Ковачевић за основу своје комике узима један друштвени феномен који се може сматрати
болешћу сваког комунистичког система и друштва, а то је: на сваком месту и у сваком човеку
могућ је непријатељ народа и постојећег система, па се стога мора увек бити будан јер, како каже
главни јунак ове драме: ,,Све је супротно од онога што изгледа да јесте”, а то опет значи да се
често иза на изглед повученог, једноставног или пак пословног човека, па још ако долази из
иностранства, крије неки ,,империјалистички шпијун” и непријатељ наше друштвене стварности.
По тој изопаченој логици све је јасно: не треба се поводити за утиском који на нас оставља човек
из нашег окружења, него за претпоставком да се баш у њему крије непријатељ и да га, из тих
разлога, увек треба имати на оку.
Од такве болести болује и јунак ове драме - Илија Чворовић, човек који је једном понио жиг
непријатеља народа, због чега је 1949. године морао да робија на злогласном Голом отоку, где је на
стотине и хиљаде људи преваспитавано да се врате исправном мишљењу. Он, који је био жртва
једног политичког механизма и идеолошке тираније, сада се ставља у функцију понижења и
мучења. У свему томе он изгледа доста наивно и смешно, па и промашено и трагично: постаје
психички болестан, човек изгубљеног смисла за нормално посматрање и понашање.
Главни јунаци драме су,поред Илије Чворовића и Даница Чворовић, његова супруга, кћерка Соња,
брат Ђура и ,,балкански шпију” Петар Јаковљевић, кројач, повратник из Париза.
Драма ,,Балкански шпијун” почиње емисијом преко радија о тек завршеној седници од велике
важности за земљу. На уопштавајући начин говори се о њеном току и закључцима који никог
конкретно не обавезују. Укључује се и глас сељака: он говори о селу које храни град, говори о
,,полазним основама дугорочног програма”, о економској стабилизацији и потреби да се више ради
а мање прича и састанчи.

5
Овај уводни сегмент треба да покаже друштвени амбијент и наговести историјско време у које су
јунаци смештени.

Поглед на драму "Балкански шпијун"

Нема никакве сумње да је ,,Балкански шпијун” једна од оних драма Душана Ковачевића у
којима је у први план постављан важан феномен из живота у тзв. источним земљама.
Иако започиње као драмска прича о Голооточанину који, после низа година бива позван у полицију
и упозорен на то да његов подстанар, иначе повратник из Француске, може бити и политички
сумњива особа, ,,Балкански шпијун” постаје драма у чије је средиште постављен механизам
деловања власти у оним друштвеним условима у којима се сви грађани деле на послушнике и
непријатеље. Онај ко је једном добио незахвалну улогу непријатеља, и то морао да испашта на
робији, никад неће моћи да се отргне од власи начела које му је на робији детаљно објашњено да је
,,све је супротно од онога што изгледа да јесте”. Вођен управо тим начелом, он у кројачу —
повратнику са дугогодишњег рада у Француској почиње да гледа ,,империјалистичког агента”,
прикривеног опасног непријатеља који систематски трага за важним државним тајнама.
И та чињеница је довољна да у Ковачевићевом јунаку почне да делује сасвим специфичан облик
политичке параноје која се, постепено, претвара у сложен психолошки феномен који својим
кобним последицама не разара само живот једног човека већ, могло би се рећи, прераста оквире
индивидуалне трагедије и постаје симбол једног времена и прилика у њему. А то, опет, значи да је
Ковачевић изузетно спретно приказао путању кроз коју његов јунак мора да прође. На почетку
Илију Чворовића видимо као човека са животне и друштвене периферије, који је најснажније
обележен управо боравком на Голом отоку, да би се он, постепено, претварао у жртву оног истог
политичког и идеолошког механизма који би требало да је из његовог живота ишчезао пуштањем
са робије. Међутим, како је реч о једном сасвим посебном облику идеолошке тортуре, која делује
највећма ретроактивно, Илија Чворовић ће доћи у прилику да најкрупнију последицу свог
идеолошког застрањивања упозна онда кад крене да штити државу у којој је робијао. Наиме, тек
тада ће он сам сићи до најдоњих кругова свог личног пакла, тек тада ће моћи потпуно да разори
свој живот и живот оних који су му најближи. А све то нам, заправо, говори да је Душан
Ковачевић, обликујући драму ,,Балкански шпијун” ставио у дејство не само један сложени
психолошки механизам, већ, посредно, и једну идеолошку стварност која непрекидно деструира
тај механизам.
Драмска прича о човеку који је уверен да је све супротно од онога што изгледа да јесте, отуда се,
мора посматрати као необично сложена. Она уистину јесте и средство за обликовање слике
деловања идеолошког механизма, који је кроз тортуру на робији добио чудесну снагу у
первертираној свести жртве, али је и средство за градњу гротескне слике о претварању мирног и
обичног живота у подлогу за драматичан обрачун са утварама које долазе из саме дубине
иделогијом разорене свести. То је и основни разлог што ову Ковачевићеву драму треба видети и
као покушај да се комедиографским језиком освоји једно важно тематско подручје, будући да су
сличне приче, пре Ковачевићеве драме, причане у књигама које су у први план постављале
искључиво трагичне елементе оваквих људских искустава. Одлучивши да до трагичности дође
другачијим путем, Душан Ковачевић је у дејство ставио специфичну књижевну технику. Право
дејство те књижевне технике не би било могуће да наш писац није пошао од пародијско-хуморне и

6
гротескно-трагички интониране интерпретације идеолошког начела да није важна сама стварност
већ њено тумачење. Дејство овог начела је највидљивије у речима Илије Чворовића "а ја знам шта
то значи", чиме нам он ставља до знања да није важно оно што видимо или чујемо, него могуће
тумачење тога што видимо или чујемо. И ако је он, после повратка са робије, водећи живот мирног
човека са друштвене периферије, макар привремено, сметнуо с ума ово важно начело, сусрет са
инспектором, који ће га упозорити на могућност да је његов подстанар политички сумњив и
проблематичан човек, постаје тренутак кад се, из дубине, са обновљеном снагом јавља потреба да
се све тумачи према могућем а не стварном смислу.
Приказујући различите фазе Илијине борбе са ,,империјалистичким агентом”, којег је он открио у
лику свог подстанара, иначе несрећника који месецима не успева да дође до дозволе за отварање
кројачке радње, Душан Ковачевић посебну пажњу посвећује убрзавању дејства идеолошке
параноје у свести Илије Чворовића. Ако је Илија најпре неко ко само прати и региструје све оно
што могући шпијун ради, он ће касније, тумачећи оно што је видео и чуо, постати и нешто друго;
ватрени заштитник друштвеног поретка који му је разорио читав живот. Оно што је при томе
најдубљи раскорак између стварности и њене слике у Илијиној свести понајпре треба видети у
чињеници да жртва прибегава не само идеолошким претпоставкама својих мучитеља већ и у свом
практичном деловању настоји да се служи облицима тортуре којима је била изложена. И мада
Илија Чворовић експлицитно каже да је стаљиниста и да верује у повратак стаљинизма на
друштвену сцену, много је важније то што он стаљинизам ,,преводи” у праксу, што своју потребу за
шпијуном води на стаљинистички начин, не пристајући ни тренутка на могућност да ,,све није
супротно од онога што изгледа да јесте”.

Анализа ликова

7
Илија Чворовић је главни лик у драми, а касније позоришној представи и филму, „Балкански
шпијун“. Он је човек шездесетих година и живи на периферији. У његовој прошлости је рат и
рањавање, а потом хапшење и робијање на Голом отоку. У садашњости је мучна свакодневница,
жена „давно остарела, пре времена“, кћер Соња, незапослени стоматолог, подстанар Петар
Јаковљевић. Из тог мирног породичног круга и друштвеног миљеа извлачи Илија позив из СУП-а
на „информативни разговор“. То је преломни тренутак, који ће драстично променити његову
свакодневницу. Илијина појава на сцени показује „човека у годинама, крупног, снажног, плећатог,
задиханог, нервозног и узнемиреног“: нервозан је у ходу, покретима, начину отресања цигарете.
Бесан је на жену што је подстанару издала собу и тиме „издала“ њега, мужа. Бес је изазвала
чињеница што је позван у милицију, он који је робијао на Голом отоку; бес је изазвала и сумња на
подстанара, која је довела у сумњу Илијину лојалност. У њему су оживеле ране прошлости, ружна
сећања, стрепње. Када сазнаје од женеДанице да су подстанара звали из Париза неколико пута,
обузима га паника: одмах зове инспектора. То је почетак Илијиног ангажовања на праћењу
подстанара. Он ће прегледати ствари осумњиченог и отпочеће да прати његово кретање по граду.
Оваква ревност мотивисана је да са себе скине сумњу полиције и опет се врати у миран живот без
зебње и страха. Али је већ „први“ радни дан донео невоље: дошао је кући „прашњав, изгужван,
угруван - једва стоји“. У њему је сазрело уверење да је подстанар „послат из иностранства да
организује непријатељске групе“, пробуди се бес и решеност да разоткрије непријатеље.

Илија све више улази у свој нови посао „истражитеља“ узима годишњи одмор, купује фото-апарат
са телеобјективом, магнетофон, пројектор за слајдове - комлетну опрему за посао у који потпуно
урања. Његове приче о праћењу и ономе што је видео стварају психозу страха у кући: случајни
телефонски позиви, непознато лице на вратима - све су то „знаци“ да га непријатељи уходе.
Позледу у саобраћајној несрећи тумачи као покушај убиства и то још више појачава напетост,
психозу страха, немир. Брат близанац Ђура прикључује му се у истраживању деловања
„империјалистичких шпијуна“. Целу ноћ су провели у разговору и испалнирали даљи рад. Снимају
подстанара и његово друштво, прислушкују разговоре, путују у места у која одлазе подстанар и
његови пријатељи. Илија је уверен да је стекао солидно искуство: „Сада, кад видим човека, тачно
знам шта је“. Он је спреман и на такву жртву као што је гледање опере у позоришту („Рачунали су,
ако их неко прати, одустаће због опере, па после могу мирно да оду у кафану. Међутим, нису
рачунали да има људи спремних на све“).

Врхунац идеолошке параноје и идеје о народним непријатељима које требе омогућити и уништити,
дошао је у десетој ситуацији. Илија и његов брат су везали подстанара и почели саслушање. У
начину постављања питања, претњама и поступцима, браћа се не разликују од својих некадашњих
истражних судија: потпуно се уживљавају у свој „посао“ примењујући методе вербалне и физичке
тортуре. Они (нарочито брат Ђура) не презају ни од отворених претњи ликвидацијом. Ово
саслушање освежава давнашње ране Илијине: уместо да испитује, он почиње да се исповеда.

8
Имамо ли у виду коме Илија казује ове речи, јасно је да их треба читати у инверзији, односно у
духу његовог светог правила: „Све је супротно од оног што изгледа да јесте“. У овој сцени долази
до изражаја наративност драмског говора: реплике су праве мале приповести од неколико
страница. Овај разговор са „окривљеним“ не само да је узбудио Илију што има пред собом
„ухваћеног“ непријатеља, него га је узбудило сећање на време када је он овако седео пред
истражним судијом. И тада Илија није обузет мишљу да тражи помоћ, него зове санху.

Илијина мисаоно-идеолошка трансформација креће се од сумње до параноје. Он ће разговором код

инспектора пронаћи у себи потребу да све што се догађа у стварности тумачи на свој начин
придајући људима, поступцима и појавама неке могуће смислове, супротне од оних који се нуде
као очигледни и сасвим јасни. Он је већ искусио да оно што јесте не мора то и да буде: био је борац
и комуниста, али су други оценили да није и - одлежао је две године робије. Тада се у његовој
свести утврдило свето правило: „Све је супротно од онога што изгледа да јесте“. Зато и сада, у
понашању подстанара не покушава да уочи прави смисао, него му даје неки други могући смисао
али са негативним предзнаком. како време пролази, он налази све више индиција да је његов
подстанар опасан човек и „империјалистички агент“. То га одводи у параноју која га потпуно
ишчашује из стварности и живота.

Илија Чворовић није једноставна личност. У њему су борац и родољуб на једној страни, и
Голооточани на другој страни. У њему је подозрирвост према власти, али подозривост према
„страним елементима“. Он је једном био индоктриниран и због те индоктринације испаштао; сада
је опет индоктриниран, али су последице много озбиљније. Раније је подлегао спољашњој
индоктринацији, сада је индоктринација дошла из њега самог. Илија је остао на идеолошкој свести
свога времена - све што се мењало као да није дотакло његову личност. Понаша се анахроно:
мисли да ће зауставити неминовне процесе тако што ће он сам ловити „империјалистичке агенте“;
не само да запада у невоље, него и делије врло гротескно: то је несклад моћи и дељења,
могућности и сврхе, средстава и циља. Апсурд Илије Чворовића је у томе што он настоји да
уништи „империјалистичке агенте“, а уништава себе.

Трагично је у лику Илије Чворовића, који незадрживо тоне у свет своје прошлости, свет
идеолошких утвара које су уништиле његов живот. Удаљавање од стварности делује смешно и
гротескно, али у неким ситуацијама и трагично - он све више показује знаке параноје и све више
запада у афективна стања, која прете његовом животу. Илија тако несвесно постаје оличење
тоталитарне власти и њен инструмент.

Даница је драмски јунак који не силази са сцене: присутна је као домаћица, супруга, мајка. Она је
„вечито замишљена и забринута, вечито расејана(...) давно остарела, пре времена“. Њено место је у
кухињи (а кухиња је и поприште драмских збивања): на почетку се види како „седи за кухињским
столом, љушти кромпир и успут слуша радио“ - ова реченица ће се поновити у неколико сцена.

9
„Кромпирски посао“ у оволико сцена (а драмско збивање траје четрдесет пет дана) има јасну
социјалну ноту: кромпир је претежна храна ове породице. Одмах после дидаскалије у кокој се
описује Даничин „кромпирски посао“ следи говорна емисија са радија, која речником политичког
празнославља говори о „зацртаним плановима“, „непријатељима нашег друштвеног система“, итд.
Док радио-емисије говоре о некој апстрактној стварности, Даничин свакодневни живот нуди
суморну слику животне стварности - она као домаћица најбоље осећа немаштину и беду. У њој се
догађа занимљив процес: уколико више слуша извештаје на радију и говоре политичара, утолико је
огорченија на све оно што доживљава у продавници и на пијаци. Зато, кад год се поведе разговор о
животу, Даница има само речи јада и осуде свега онога што је сналази у свакодневном животу. Њен
муж Илија, у разговору са инспектором, на његово питање како излази на крај " совим
поскупљењем“, изјављује: „Приватили смо стабилизацију, то нам је сад светиња“. Даница пак, у
разговору са подстанаром, оштро ће проговотити о ситуацији у друштву. Ове речи ће разгневити
Илију кога је већ начео страх, али Даница уме да отрпи мужевљеве речи. Њу ће зачудити неки
мужевљеви поступци, али ће бити уз њега: не дозвољава кћерки да води оца код психијатра јер он
није луд.

Најоштрија друштвена критика изречена је кроз уста ове Ковачевићеве јунакиње. То је издваја из
просечности која се могла слутуити из првих слика драмске игре: њена измученост и мирно
подношење неких мужевљевих поступака и понашања, спољашња је слика ове жене; у њеној души
је снажни јад на све оно што се догађа, велико разумевање за мужа и оно што он ради, брига за
породицу. Иако је и ушла на страни онога што чине њен муж и девер, то је нимало не карикира -
она не разуме њихове поступке и оно што чине, али им верује, јер су њени.

Петар се појављује само у три драмске ситуације, али је главни кривац за покретање приче и
заплитање драмских сукоба. Он је човек који је рано отишао у иностранство (Француску), тамо
зарадио нешто новца и вратио се у своју земљу да отвори кројачку радњу. За отварање су потребне
гомиле папира, а „олињали службеници“ малтретирају сталним одлагањем и постављањем нових
услова. Он делује смирено и прибрано, не реагује бурно на Илијинеоптужбе, покушава да уразуми
двојицу браће. Петар је стицајем околности упао у вртлог једне параноичне игре и јурњаве, али
уме да сачува присебност, разум и коректно понашање. Што су жешћи напади браће, то је снажнија
фигура овога јунака: његова снага је у свести да је све то што му се дешава велика глупост и да се
мора једном завршити.

Иако у деловању и кретању овога јунака непознаница и тајанствености, читалац или гладалац ни
једног тренутка не верују Илији и Ђури: не подлежу искушењу да да прихвате размишљање и
уверење двојице браће. Из тих разлога, у ситуацијама у којима се појављује подстанар, нема смеха
на његов рачун, али зато буран смех прати мишљење и читање двојице браће. Чак и последња

10
ситуација када подстанар излази напоље носећи гломазну фотељу за коју је везан лисицама, не
делује смешно, него траги-комично.

Закључак

,,Балкански шпијун” је драма која добар део својих гротескно-комичних ефеката дугује и
специфичност језика којим се писац служио у процесу обликовања. Тако ће читалац/гледалац, без
тешкоћа, запазити да, са буђењем подозрења, Илија у разговорима са својим подстанаром настоји
да више сакрије но што ће открити, да избегне сваки разговор о политичким темама, или да се, пак
служи алузијама, док ће његова жена Даница, замишљена као забринута и својим социјалним
положајем понижена жена, слободно износити своје притужбе на скупоћу или проблем
незапослености младих људи, чиме ће изазвати бес свог мужа, који све то тумачи као излажење у
сусрет шпијуну који, и кроз обични разговор долази до важних информација. Кад буде разгранао
своју контрашпијунажу, Илија Чворовић ће се служити и адекватним језиком (па ће говорити о
проблемима безбедности, политичким ликвидацијама и сличним стварима). На самом крају, кад
одлучи да скине маску и крене у отворен обрачун са непријатељем, он ће променити и своје
језичко понашање. Сасвим отворено ће рећи свом подстанару да га сматра шпијуном и
непријатељем, мада му је превасходни циљ не толико раскринкавање прикривеног непријатеља
колико изношење похвала самом себи, будући да је, по свом уверењу, као контрашпијун аматер
успео да дође главе професионалцу.
Читалац/гледалац Ковачевићеве драме ,,Балкански шпијун” не може а да не примети улогу коју
имају текстови са радија смештени на почетак важних делова драме. По типу језика који ту
сусрећемо, а посебно по значењима, која имају ти текстови, лако ћемо открити да преко њих
Ковачевић гради подлогу на којој драмска прича о Илији Чворовићу добија сасвим другачији
смисао. Ако, наиме, Илија, и своју акцију и оно што говори, заснива на једној слици друштва која
је везана за време кад је он робијао, текстови са радија показују да тог друштва више нема, да је тај
друштвени механизам нестао, преобразио се у друштво у коме ће своје место лакше пронаћи његов
подстанар него он сам. А то, опет, значи да је Ковачевићев циљ био и да нам покаже како је
идеолошка свест његовог јунака зауставила време, искључила промене из свог видокруга, што је
значајан извор гротескно-комичних ефеката. Зато је и било могуће да, док Илија лови
империјалистичке агенте, империјализам довршава идеолошку деструкцију источноевропских
поредака позајмљујући им своје социјалне и политичке идеале. Управо ова компонента је
најуочљивија у језику саопштења са радија, у политичком празнословљу које одбија да призна да
ствари нису више тамо где су некад биле.
И због тога се може рећи да је језичка раван драме ,,Балкански шпијун” најмоћније подручје
деловања начела ,,све је супротно од онога што изгледа да јесте”. А кад узмемо у обзир да је језик
само трансмисија онога што долази из свести појединих јунака, јасно видимо да је ово гротескно-

11
комично начело основа на којој је изграђена прича о судару стварности и идеолошких утвара.
Служећи се једним специфичним језиком удаљавања од стварности, тачније њеног
трансформисања у гротеску, Душан Ковачевић је, у драми ,,Балкански шпијун” изградио
симболичку пројекцију најважнијих црта идеологије чију смо пропаст гледали Голим оком. Илија
Чворовић из Ковачевићеве драме је трагичност досегао тек онда када је коначно утонуо у свет
својих идеолошких утвара, претварајући стварност свог живота у гротескно позорје, уверавајући
нас тако да је заиста ,,све супротно од онога што изгледа да јесте”.
На основу ове драме снимљен је истоимени филм 1984. Године, у коме главне улоге тумаче Данило
Бата Стојковић (Илија Чворовић), Звонко Лепетић (брат Ђура),
Мира Бањац (Даница Чворовић), СоњаСавић (Соња Чворовић) и Бора Тодоровић (Петар
Јаковљевић).
На Фестивалу играног филма у Пули 1984, филм „Балкански шпијун“ је освојио Златну арену, као
и награду за најбољу мушку улогу за Данила Бату Стојковића у улози Илије Чворовића.
Филм се у потпуности поклапа са радњом драме, сцене су лепо разрађене а и глумци сасвим
коректно одабрани. Режирао га је Душан Ковачевић по сопственом сценарију па и није чудо што је
све усклађено тако лепо. Сценографију је радио Миленко Јеремић, костиме Надежда Перовић а
музику Војислав Костић.

Литература

,,Балкански шпијун” Душан Ковачевић, Књига комерц, Београд 1995.

www.znanje.org

riznicasrpska.net

12
www.nb.rs

13