Епископије Цркве Христове у српским земљама до 1219.

године

Од првих векова хришћанства на простору Балканског полуострва организују се црквене

епархије. На територији Римског Царства сваки град имао је свога епископа због специфичног
положаја тадашње цркве, јер је присуство надлежног архијереја јачало веру првих хришћана
изложених сталним прогонима римске државне власти.38 Када је хришћанство постало
равноправно, од времена цара Константина Великог, и нарочито од увођења хришћанске вере
као званичне, државне религије, од времена цара Теодосија I, мења се суштински организација
епархијског живота. Гранична линија поделе Римског Царства на Западни и Источни део,
утврђена 395. године од стране цара Теодосија I, постаће у потоњим вековима граница
међусобног преплитања и ширења хришћанства из два водећа центра, Рима и Цариграда. На
простору настањеном Србима основана је још 535. године црквена дијецеза Јустинијана
Прима, у чијем су се саставу налазиле некадашње римске провинције Dacia mediterranea, Dacia
ripensis, Moesia Superior, Dardania и Praevalis.39 Римски папа је, поштујући вољу самог цара
Јустинијана I (527–565), подарио епископу Јустинијaне Приме титулу апостолског викара, док је
у „областима старе провинције Далмације, Салона била верско средиште давно признатог
ауторитета”. 40 38 Н. Милаш, Православно црквено право, Задар 1890, 333. 39 Ј. Калић,
Црквене прилике у српским земљама до стварања архиепископије 1219. године, Сава Немањић
– Свети Сава (1979), 27. 40 Исто, 27. 12 Христијанизација и покрштавање Срба трајали су дуго и
сигурно нису окончани до краја IX века.41 Српске земље су у том периоду подељене између
две црквене области: Сплитске и Драчке архиепископије. Прва је била под јурисдикцијом
римског папе а друга под духовним утицајем цариградског патријарха. Иако је 732. године
византијски цар Лав III одлучио да потчини цео Илирик Цариградској цркви, Римска црква то
никада није прихватила. Тако су од раног средњег века српске земље биле на подручју које су
цариградски патријарх и римски папа сматрали територијама сопствене духовне
јурисдикције.42 Црквена организација у српским земљама је сасвим природно била окренута
градовима на Јадранском приморју. Сплит као наследник Салоне и центар теме Далмације, и
Драч, политички и црквени центар Драчке теме, сигурно су били први градови одакле су међу
Србе кретали хришћански мисионари.43 Због прилика на Балкану, Василије I (867-886) је тада
имао приступ једино из Приморја, па је вероватно да су мисионарски рад поново обавили
свештеници из приморских црквених средишта. Они су то чинили на латинском богослужбеном
језику. Оба слоја христијанизације, и грчки и римски, у овом периоду су оставили изражен
романски утицај. То се одразило у топономастици, дубоко у унутрашњости Србије. Добар
пример пружају Градац (данашњиЧачак) и планина Јелица. „Њено име највероватније не
долази од јеловог дрвета кога на њој скоро и да нема, како би се у први мах помислило, већ од
латинског хагионима Sanctus Elias, при чему се придев sanctus временом изгубио, па је тако
настао старословенски назив Елица...”. 44 Прве вести о епархијама периферних српских
области датирају из друге половине IX века, што се може довести у директну везу са
мисионарском делатношћу солунске 41 О чињеници да су Срби још били привржени паганској
вери говоре и подаци код Константина Порфирогенита али и непрекидна делатност Светог
Саве на сузбијању многобоштва код српског народа. Сима Ћирковић о христијанизацији Срба
бележи: „...Подаци из каснијих столећа говоре да су свештеници и црквене старешине морали
да улажу много напора да сељачке масе приближе идеалу хришћанске пастве. Судећи по томе,
христијанизација IX века није дубоко продрла нити темељито преобразила живот и веровања
Срба...” види: С. Ћирковић, „Образовање српске државе”, Историја српског народа I, Београд
1981, 153. 42 Ј. Калић, Црквене прилике..., 29. 43 С. Ћирковић, Православна црква у
средњовековној српској држави, Београд 1991. 44 А. Веселиновић, Чачански крај у средњем
веку, „Богородица Градачка у историји српског народа”, (Научни скуп поводом 800 година
Богородице Градачке и града Чачка, одржан новембра 1992), Чачак 1993, 61. 13 браће, Светих и
равноапостолних Ћирила и Методија. Београдски епископ Сергије спомиње се 878. године а
браничевски, или моравски, епископ Агатон 879. године, док је епископија града Стона
наведена 927. године, у време одржавања Другог сплитског сабора.45 Стонска епископија је
улазила у састав Сплитске архиепископије, подложне Римској цркви, а у саставу Драчке
митрополије, која је улазила у сферу јурисдикције Цариградске патријаршије, улазиле су
епископије у Дукљи и северним крајевима Албаније. У време експанзије Првог Бугарског
Царства, Бугарска црква је у свој састав прикључила и територију београдске, браничевске и
нишке епархије.46 Највећи допринос утврђивању хришћанске вере и оснивању прве
„словенске епархије” у Велици, у X веку, имали су Методијеви ученици Климент, Наум, Горазд,
Анђелар и Сава. Кроз Климентову школу прошло је око 3500 ученика а плодови трудољубља
славних „петочисленика” виде се у X и XI веку, када су се подвизавали христоносни светитељи
Јован Рилски, Прохор Пчињски, Јоаким Осоговски, Гаврило Лесновски и Јован Владимир.47
Византијски цар Василије II (976–1025) не само да је био први ромејски владар који је потчинио
све српске земље на Балканском полуострву, већ је, својом мудром одлуком да оснује
Охридску архиепископију, показао да се само из једног јаког црквеног средишта могла
успоставити византијска доминација међу бунтовним Словенима. Под архиепископском
столицом Охрида, после 1020. године, „нашла се огромна територија од Дунава до Тесалије и
од планине Риле до Јадранског мора. Њене границе биле су, с мањим изузецима, утврђене
више у складу с територијом бугарске цркве из времена царева Симеона (893–927) и Петра
(927–969) него према границама охридске патријаршије из Самуиловог доба”. 48 У повељама
цара Василија II, од 31 епархије у новоствореној Охридској архиепископији, поменуто је шест,
односно седам епархија49 ако се као седма узме Сремска, које су у наредним вековима
постепено улазиле у састав Српске архиепископије: Призренска, Липљанска, Нишка,
Београдска, Браничевска и Рашка, с тим што за последњу епископију Раса „није сигурно да ли
се у целини налазила под византијском влашћу или у српским областима изван територије 45 Р.
Поповић, Кратак преглед историје Српске цркве, Београд 2000 ; Ј. Калић, Црквене прилике...,
29. 46 Ј. Калић, Црквене прилике...., 30. 47 Г. Микић, Преглед историје хришћанске цркве –
Српска Црква, Београд 2000, 15-18. 48 Љ. Максимовић, „Тријумф Византије почетком XI века”,
Историја српског народа I Београд 1981, 177; Ј. Калић, Црквене прилике..., 32-33. 49 А.
Веселиновић, Чачански крај у средњем веку...,59. 14 Царства”. 50 У границама Охридске
архиепископије 1019. године на територији браничевске епископије спомиње се посебан
„Моравски (град) вероватно римски Margus, а према претпостављеном положају осталих
места, епископија би обухватала Поморавље, Левач, Темнић и Гружу”. 51 У повељама од 1019.
и од 20. маја 1020. године, цар Василије II одредио је да охридски архиепископ, као епископ
једне посебне епархијске области са седиштем у Охриду, има право на 30 парика или
меропаха, земљорадника – својих подложних, ослобађајући их свих државних терета.
Истовремено је дао право скопском, београдском, браничевском и видинском епископу да
могу имати по 40 таквих људи или домова. Липљански епископ (за области Косова и околине)
имао је права на 30 парика а епископи призренски, рашки, сремски, велбушки (за Шиплук и
Кратово) и морозвишки имали су по 15 парика.52 У београдској епископији која се у повељи
спомиње као дванаеста епископија, цар Василије II наводи неколико места у којима београдски
епископ има четрдесет клирика и четрдесет парика. Први пут у овој повељи спомиње се Градац
код данашњег Чачка, где ће касније Страцимир, Немањин брат, подићи цркву Пресвете
Богородице Градачке „која је у ствари добила име по већ постојећем Градцу”. 53 Ширење
хришћанства на латинском језику, из приморских центара на обали Јадранског мора, показује
се и на примерима Моравског Градца, где су нађени фрагменти латинских натписа, и планине
Јелице чије порекло имена потиче од хагионима Sanctus Elias. Уз Драчку митрополију и
Сплитску архиепископију, од краја друге деценије XI века српске земље тако добијају и треће
црквено средиште. Охридска архиепископија је у одређеном периоду имала најважнију улогу у
христијанизацији и ширењу културе међу Србима, али је 18.марта 1067. године основана
Барска архиепископија и значајно су се променили дотадашњи црквени односи на великом
делу српског подручја.54 На те промене морала је да утиче и подела Источне и Западне Цркве
1054. године, када су се међусобно анатемисали и искључили из црквене заједнице
представници источног и 50 Љ. Максимовић, „Тријумф Византије почетком XI века”..., 178. 51 Г.
Томовић, Жупе у средњовековној српској држави, рукопис докторске дисертације у
библиотеци Филозофског факултета (група за историју), Београд 2003, 196. 52 Р. Грујић,
Епархијска властелинства у срдњевековној Србији, Богословље VII (2), Београд 1932, 94. 53 А.
Веселиновић, Чачански крај у средњем веку, „Богородица Градачка у историји српског народа”,
60. 54 Ђ. Слијепчевић, Историја Српске православне цркве I (од покрштавања Срба до краја
XVIII века) Београд 2001, 47. 15 западног хришћанства.55 Велики раскол између
Константинопољске и Римске цркве пренет је на све територије око којих су се спорила два
црквена центра, те се у том светлу може и посматрати намера Рима да преко Барске
архиепископије преузме српске земље. Папа Александар II потчинио је Барској архиепископији
„земље од Бојане и Дрине до Неретве с једне стране и од Которског залива до Рашке и Дрине с
друге стране”. 56 Додељивањем краљевске круне Михаилу Војислављевићу (1077) још више је
учвршћен утицај римског папе у Дукљи. Продор римокатоличке цркве у српским земљама
извршен је преко Барске архиепископије јер су под њеном јурисдикцијом од 1067. године биле
епископске цркве у Бару, Котору, унутрашњости Србије, Босни и Требињу, а од 1089. године
папа Климент III јој придодаје и епископије у Улцињу, Свачу, Скадру, Дривасту и Пилоту.57
Померањем центра српске државе из Зете у Рашку, отпочиње и јачање Рашке епископије као
водеће црквене области православних Срба. Манастир Светих апостола Петра и Павла у Расу
био је центар црквеног живота Србије све до 1219. године.58 У последњој деценији XI века,
када је дошло до првих озбиљнијих сукоба између Рашке и Византијског Царства, забележено
је да су у Рашкој епископији многи клирици били провизантијски расположени, што указује на
грчко порекло ових свештеника.59 Иако је рашка епископија била под црквеном јурисдикцијом
Охридске архиепископије још од 1020. године, са територије Рашке у XI и XII веку често су
започињали устанци против Ромејског Царства. Византијски цар Јован II (1118–1143) имао је
великог успеха у борби против Рашке, после чега су Срби признали византијска врховна права а
многи српски заробљеници су били насељени у Малој Азији.60 55 О Великом расколу види: В.
Пузовић, Црквене и политичке прилике у доба Великог раскола 1054. године, Београд 2008. 56
Ф. Рачки, Борба Јужних Словена за државну независност, Богомили и патарени, Београд 1931,
176. 57 Ј. Калић, Црквене прилике..., 46. 58 „Први помен о овој епархији налазимо у једној
исправи цара Василија II Македонца од године 1020... Из старе традиције, за коју се не зна када
је настала, ослањајући се на једно место из II посланице апостола Павла Тимотеју (4, 9-10), у
коме Апостол вели да је његов ученик Тит отишао у Далмацију, настала је легенда о томе да је
сам Тит проповедао хришћанство у овоме крају и да је он основао манастир светих апостола
Петра и Павла у Расу...” Ђ. Слијепчевић, Историја српске православне цркве I..., 48. 59 Љ.
Максимовић, „Тријумф Византије почетком XI века”..., 179. 60 Г. Острогорски, Историја
Византије, Београд 1979, 355. 16 Оријентација великог жупана Стефана Немање (1166–1196)
према православљу и Источној (грчкој) цркви, није значила и политичко потчињавање српске
државе Царству Ромеја, нарочито на почетку владавине родоначелника династије Немањића.
Опадање моћи Дукљанске државе у XII веку умањило је и утицај барског архиепископа, који је
у личности дубровачког митрополита добијао озбиљног претендента на црквену јурисдикцију у
држави Стефана Немање. Тако је папа Климент III послао 1189. године срдачно писмо Немањи
и његовој браћи, представљајући новог дубровачког архиепископа Бернарда као црквеног
достојанственика чија се власт простирала над читавом Дукљом, Србијом и Хумом, иако је у
стварности било потпуно другачије јер су рашки велики жупани сматрали „православног
епископа Раса својим епископом. Односи између Раса и Охрида ојачани су чињеницом да су
Срби из Рашке добили све свештене књиге на словенском језику, заједно с осталим
књижевним благом из овог средишта старословенске културе”. 61 У Расу, средишту државе
великог жупана Стефана Немање, налазили су се: стара епископска црква Светих апостола
Петра и Павла, манастир Ђурђеви Ступови и женски манастир посвећен Пресветој
Богородици.62 Рашка епархија у центру Немањине државе била је у XII веку чврсто везана за
Охридску архиепископију. О тројици рашких епископа из друге половине XII века, Леонтију,
Јевтимију и Калинику, извори не пружају много података. На сабору који је Немања сазвао,
желећи да искорени богумилску јерес, учествовао је Јевтимије, док је Калиник 1196. године,
после повлачења рашког великог жупана с престола, замонашио Стефана Немању као монаха
Симеона.63 Јачање православног свештенства и посвећеност монаштву, по речима Светог Саве,
најважније су карактеристике самосталне владавине великог жупана Стефана Немање: „...
Својим примером прво благоверност показа, а потом и друге поведе, цркве освети, манастире
сазда, светитеље у сласт слушајући, јереје штујући, а према монасима велику смерност и љубав
имајући...” . 64 Подаци из Житија Светог Симеона врло су корисни за црквену географију јер
говоре о ктиторству великог рашког 61 Ф. Дворник, Словени у европској историји и
цивилизацији, „Клио”, Београд 2001, 127-128. 62 Ђ. Слијепчевић, Историја српске православне
цркве I..., 49. 63 Ј. Калић, Црквене прилике..., 49-50. 64 Свети Сава, Сабрана дела, (приредио и
превео Томислав Јовановић) Београд 1998, 151. 17 жупана.65 Ктиторска делатност српског
владара значајно је учврстила православље у Рашкој и увела Србију у ред држава са високим
међународним ауторитетом. Још као удеони кнез, Стефан Немања је подигао манастир Светог
Николе код Куршумлије, и на ушћу Косанице у Топлицу манастир Пресвете Богородице.66
Манастир Светог Ђорђа у Расу, или Ђурђеви Ступови, подигнут пре 1168. године67, уживао је
посебан углед међу Немањиним задужбинама68 а манастиру Студеница, саграђеном око 1190.
године, велики рашки жупан дао је место првог манастира.69 У типику за манастир Студеницу
први пут се помињу игумани манастира Пресвете Богородице у Градцу, манастира Светог
Николе и манастира Светог Георгија у Дабру. Њихова је обавеза била да присуствују избору
игумана манастира Студенице.70 О манастиру Пресвете Богородице у Градцу постојала су
различита мишљења. Василије Марковић је сматрао да је „Света Богородица Градачка из
студеничког типика манастир ибарски Градац, код истоименог села, а на Градачкој Реци, левој
притоци Ибра, који је доцније обнављала краљица Јелена. Али и пре него што га је Јелена
обнављала био је ово врло угледан намастир: у жичкој повељи наводи се он као четврти
„намастир краљевски” („Богородица Градьчьска”) у Србији. Због тога што је био старији и
познатији он се зове само Градац, док се задужбина Страцимирова, за разлику од њега, обично
назива „Моравски Градац”. 71 Први помен Моравског Градца после његовог оснивања био је у
Савином Студеничком типику, из 1208. године, где се у избору студеничког игумана, међу шест
игумана „краљевских манастира”, наводи на другом месту игуман Богородице Градачке.72
Подаци о Страцимировој задужбини, манастиру Богородице Градачке на Морави, проналазе се
у пет родослова и неколико летописа, због чега међу 65 С. Мишић, Историјска географија
Србије у житијима Св. Симеона и Св. Саве, (Међународни научни скуп – Свети Сава у српској
историји и традицији) САНУ књ. LXXXIX Београд 1998, 102. 66 М. Благојевић, Србија у доба
Немањића, Београд 1989, 36. 67 В. Марковић, Православно монаштво и манастири у
средњевековној Србији, Сремски Карловци 1920, 60. 68 F. Miklosich, Monumenta Serbica, Graz
1964, 14. 69 Зато су називи за манастир Студеницу: Намастир краљевски,Царска лавра, Лавра
Светог Симеона, Краљевска лавра, Велики манастир види: В. Марковић, Православно
монаштво и манастири у средњевековној Србији..., 62. 70 О игуманима „четири краљевска
манастира” не постоје изворни подаци, а о манастиру Пресвете Богородице Градачке чак
постоји дилема о томе да ли је Ибарски или Моравски Градац . 71 В. Марковић, Православно
монаштво и манастири у средњевековној Србији..., 66. 72 http://digital.nb.rs/document/RU-
studenicki, 35-36. 18 историчарима преовладава мишљење да је „овај манастир оснивачком
повељом, која није сачувана, добио од ктитора знатне поседе... У доба Стефана Првовенчаног,
Страцимировог синовца, он се убраја међу „четири краљевска манастира” (Студеница, Свети
Ђорђе у Расу,Ђурђеви Стубови, Хиландар, Богородица Градачка). Када говоре о Богородици
Градачкој на реци Морави аутори три родослова имају потпуно истоветан текст: Страцимир
цркву пресвете Богородице Градац од два ступа при рецје Мораве (Врхобрезнички, Пајсијев,
Загребачки). Састављач Карловачког родослова каже: Срацимир сазда цркву Богородице
Градачке при рецје Мораве, не помињући карактеристичну одлику манастира, да је имао „два
стлпа”. Пејатовићев родослов има врло занимљиву формулацију, са додатним описом:
Страцимир сзда цркву пресветие Богородице при рецје Мораве еже јест Град...” 73
Анализирајући изворне податке, Андрија Веселиновић је закључио да је Страцимир подигао
манастир посвећен Богородици, са две куле звоника у самом граду који се звао Градац на реци
Морави, и то у периоду од 1186. до 1190. године.74