Природни облици кретања, као садржаји физичког васпитања, доминантно су

заступљени у прва три разреда основне школе. Јако је важно да у овом периоду деца
усвоје и усаврше природне облике кретања и тако створе добру основу за лакше учење
нових моторичких знања у вишим разредима. Природни облици кретања, значајни за
касније учење кошарке су ходање, трчање, бацање, хватање и гађање.

Код примене природних облика кретања корисно је кренути са основним

облицима, који се најлакше уче и савладавају. Природне облике кретања које човек
користи у остваривању своје комуникације са околином су ходање и трчање. Они су
значајна средства физичког васпитања којим се остварују биолошки задаци. При томе
се мисли на утицај који имају на јачање мишића и побољшање функционалних
способности, побољшање издржљивости, брзине и окретности. Ходање и трчање као
основни облици кретања човека у својој суштини имају сличност (Фиштер и Форко,
2015).

Ходање се примењују у настави Физичког васпитања деце млађег школског

узраста због обликовања кретања стављајући ученике у најразноврсније услове.
Приликом примењивања овога облика треба пазити на усправно држање тела и главе
тако да дете осећа да је високо. Правилно држање тела је слободно и без сувише
затегнутости, главе је у продужењу кичменог стуба, поглед усмерен напред и у висини
очију, рамена су лако повучена уназад, руке слободно висе поред тела, лопатице су
приљубљене уз кичмени стуб и ребра, седални мишићи и мишићи трбушног зида
природно су затегнути, стопала постављена готово паралено и мало размакнута.
Трчање је кретање слично ходању и оно има за циљ обликовања деце и развијање
функције унутрашњих органа. Трчати правилно значи трчати тако да је труп усправан,
глава уздигнута у продужетку трупа, поглед је усмерен напред, уста су полуотворена и
на њих дишемо. У раду са децом млађег школског узраста треба користити различите
вежбе: трчање у различитим правцима, различитом брзином, комбинацијом ових
елемената у појединачном извођењу, у пару, у групи, на различите начине по разним
теренима преко препрека и око њих, из различитих полазних положаја, фигуративно и
ритмичко, креативно и подржавање извођења ових кретања (Родић, 2013).

Бацање повезујемо са хватањем и гађањем и оно утиче на јачање мишића руку,

раменог појаса и трупа, јачање злобова, развој мишића шаке и прстију и на развој
експлозивне снаге, координације и прецизности као компоненти моторичких
способности. Бацање је често повезано са хватањем и гађањем као природним
облицима кретања манипулативног карактера. Хватају се лоптице, лопте (обема
рукама, једном, левом и десном, одоздо, одозго и са стране ), а гађају се покретни и
непокретни циљеви (нацртани кругови, мете, лопте, гол, кош) различите величине и
удаљености и из разних положаја. Приликом бацања пажња треба да се обрати да вежбе
и задаци буду прилагођени извођењу деци и да бацају предмете различитих облика,
величине и тежине. Хватање лопте се учи наипре на месту, потом из кретања. Оно
захтева добро развијену координацију руку, а уједно је и развија. Када деца науче
котрљати, бацати и хватати онда се прелази на учење гађања. Важно је да деца бацају у
истом смеру, што значи да уопште не долази у обзир организација и провођење рада у
којем би бацали једни према другима. Хватају се лоптице, лопте а гађају се покретни и
непокретни циљеви различите величине и удаљености. Бацати се могу предмети и
реквизити различитога облика и тежине у даљину, висину и циљ. Бацање треба
проводити у природи, на игралишту, у дворишту, на слободној зеленој површини
(Финдак, 1995).

Природни облици кретања који се изводе:

1) у првоме разреду:

 Бацање лоптица из места – десном и левом руком, обема рукама,

 Бацање лоптице из кретања,
 Бацање лоптице преко препреке – из места и кретања,
 Бацање лопте увис на различите начине и хватање обема рукама,
 Бацање лопте о тло на различите начине и хватање обема рукама,
 Бацање и хватање лопте на различите начине – увис, у кретању, о тло у кретању.

2) у другом разреду:

 Бацање лоптице на даљину,

 Бацање лоптице у циљ – гол, плочу коша, у обруче,
 Бацање лопте о зид и хватање – десном и левом руком и обема рукама
испред, прстију и хватање обема рукама
 Бацање и хватање одбијених лопти,
 Бацање лопте удаљ – према другу, у врсти, у разреду,
 Бацање лопте из кретања.
 3) у трећем разреду:

 Бацање лоптице удаљ из залета

 Бацање медицинке тешке једну килу – десном и левом руком, преко
конопца, у круг
 Додавање и хватање лопте у месту – у вис уз пљесак рукама и окрет,
удвоје
 Хватање и додавање лопте обема рукама – удвоје са прсију, преко главе,
 Гађање у циљ са удаљености до пет метара – у обруче или кругове на тлу
и на зиду,
 Гађање саиграча лоптом.

4) у четвртоме разреду:

 Бацање и хватање лоптице – ко ће више, увис уз окрет хватање,

удвоје, удвоје преко мреже,
 Бацање медицинке тешке две киле обема рукама – из места и
кретања,
 Бацање медицинке на различите начине – из изручења, обема
рукама преко главе и са стране,
 Додавање и хватање лопте у кретању,
 Гађање лоптице на различите циљеве,
 Гађање лоптом у кош.

У кошарци учење технике почиње савладавањем кошаркашког става(паралелног

и дијагоналног), хватање, држање и додавање лопте (обема рукама у висини груди,
главе, и месту и кретању, финта додавањем овим начином, додавање обема рукама,
ударцем лопте о тло одоздо странце, ударцем лопте о тло, хватање лопте у скоку,
уручивање лопте, одбијање лопте обема рукама у висини главе и груди и изнад главе са
тиме да се све вежбе увежбавају у месту и кретању), пивотирање ( окретање око једне
ноге, скокови једноножним и суножним одскоком, доскоци ), вођење лопте
( додавањем у трку, применом кошаркашког двоскока – докорака, повезивање
хватањем и вођења лопте у трку ) шут једнм руком ( са висине главе, из места и
искораком и поскоком, ударцем лопте о таблу, кошаркашки двоскок – двокорак,
повезивање вођења двоскока – двокорака и шута, скока – шут из места, после
дриблинга и са удаљености 4 до 5 метара, одоздо из трка и двоскоком, слободна бацања
) (Родић,1997).