Бјури Историја Грчке до смрти Александра Македонског 1 и 2

САЊА ЛУКИЋ IS 17/74 И БРАНИСЛАВ ЂОРИЋ IS 17/53
БЈУРИ – ИСТОРИЈА ГРЧКЕ ДО СМРТИ АЛЕКСАНДРА МАКЕДОНСКОГ 1 И 2
САДРЖАЈ
Увод .............................................................................................................................................................. 2
I. Почеци Грчке и херојско доба ............................................................................................................... 2
II. Експанзија Грчке...................................................................................................................................13
III. Развој Спарте. Пад племићких олигархија.....................................................................................21
IV. Уједињене Атике и утемељење атинске демократије..............................................................33
V. Развој Атине у 6. веку пне...........................................................................................................39
VI. Продор Персије не Егејско море................................................................................................47
VII. Грчка у опасности. Напади Персијанаца и Картагињана..........................................................55
VIII. Утемељење атинске империје..................................................................................................61
IX. Атинска империја под Перикловим вођством..........................................................................69
X. Рат Атине са Пелопонежанима (431-421. пне).............................................................................77
XI. Опадање и пад атинске империје..............................................................................................89
XII. Хегемонија Спарте и Персијски рат..........................................................................................111
XIII.Препород Атине и њен Други поморски савез........................................................................122
XIV. Тебанска Хегемонија..........................................................................................................131
XV. Успон Македоније....................................................................................................................138
1
Бјури - Историја Грчке до смрти Александра Македонског 1 и 2

- Увод -
1. Грчка и Егејско море
- Планине које чине источну границу Тесалије: Олимп, Оса и Пелион. Пинд је размеђе
Тесалије и Епира. Западна обала Мале Азије је рано постала део грчког света иако припада
другом континенту.
- I - Почеци Грчке и херојско доба

1. Порекло Грка
- Пре су само Хомерови епови били једина сведочанства за историју Грка пре Дораца, све
док 70-тих година XIX века Шлиман није пронашао Троју на брду Хисалрику и Микену. 1900.
Сер Артур Еванс је низом ископавања на Криту открио Кносос. Извори за историју егејског
простора током II миленијума пне су археолошки извори и усмено предање сачувано у
митовима и легендама. Најранија неолитска насеља потичу из VII миленијума пне - Неа
Никомедија у Македонији и Франхти у Арголиди. Из целог бронзаног доба од 2800. до 1050.
пне нема писаних извора те се можемо ослањати само на археолошке проналаске.
- Еванс је своју керамику бронзаног доба поделио на рани, средњи и позни минојски
период, и ове 3 поменуте су се даље делиле на 3, а неке и даље. Бронзано доба на копну је
било подељено на рани, средњи и позни хеладски период, а последња фаза је често звана
и микенском. Бронзано доба на острвима је било подељено на рани, средњи и позни
кикладски период. У овом ранохеладском периоду има примера утврђења као оно на
острву Сиру и код Лерне у Арголиди (Кућа се цреповима). Шлиман је нову врсту керамике
назвао минијском, по легендарном краљу Орхомена - Минији.
2.Крит
- У II миленијуму пне на Криту почиње да се прави Камарес керамика и да се уздижу дворци.
Први дворци су око 2000. пне уздигнути у Кнососу, Малији, Фесту и касније у Закру. Прво
критско писмо је било сликовно, а крајем средњоминојског периода развило се силабичко
писмо у Фесту - Линеарно А.
- У другој фази средњоминојског периода серија земљотреса је изазвала разарања на
острву. Током врхунца критског просперитета (1650-1450) ови двoрци су обновљени. Сви су
у центру имали пространо двориште, а око њих су се налазиле дворане, краљевска
резиденција, складишта, просторије за рад. Кров је био раван, многе просторије су биле
украшене фрескама, приказивале су свечане процесије или призоре из живота. Процват
Крита током овог периода се заснивао делом на развоју сопствених ресурса, а делом на
проширењу трговине.
2
- Тукидид и Херодот нам преносе приче о таласократији краља Миноја из Кнососа. Критска
керамика је откривена у Египту, на Самосу и Милету. Јасан је утицај Крита на прво кипарско
писмо, а на Родосу је била критска насеобина Тријанди. На западу је откривена минојска
керамика на Сицилији, а Херодот чува предање о походу Крићана на Сицилију како би
осветили Минојево убиство. Херодот и Тукидид га прихватају као првог таласократу, а
Тукидид наводи како је он оснивао колоније на већини острва. Крит је засигурно вршио
утицај бар на Кикладска острва. На острву Китери се налазила једна критска колонија у
Кастри. Било је тврдњи да је било колонија и на Мелу, Тери и Кеју, али су све непоуздане.
- Атина је повезана са Критом у чувеној легенди о Тезеју и Минотауру. Атина је у то доба
била потчињена Криту и од ње је захтевано да плаћа годишњи данак од 7 младића и 7
девојака, да се принесу као жртва минотауру у лавиринту. Атински херој - Тезеј је у
договору са краљевом кћерком Аријадном убио минотаура и са њом побегао са Крита, а
онда је и њу напустио када су стигли на Наксос. Према опште прихваћеном предању Тезеј
је био Хераклов савременик и живео је 2 генерације пре Тројанског рата. Тада је критска
премоћ већ била сломљена, а Аријадна је била критска богиња. Свирепост оличена у
Миноју се тешко може приписати мудром законодавцу. Вероватно су младићи и девојке
били спортисти који су учествовали у скакањима на бикове, а сцене које су сачуване на
фрескама о томе говоре.
- Храмови су се највероватније налазили у пећинама и на врховима неких планина, али је
центар религије и даље остао дворац. Најпопуларнија је била богиња природе,
господарица звери које понекад чувају лавови, а понекад је приказана и са голубицама.
Чини се да су богиње доминирале минојском религијом. Касније ће Грци приписати Зевсу
критско порекло од мајке Рее, где је био отхрањен у пећини Иди. Са критским култовима
су били нарочито повезани рогови и двосекле секире.
- Средином XV века сва насеља на Криту су доживела разарања. Разарање Кнососа се
десило тек 50 година касније, а треба га приписати вулканској ерупцији на острву Тери (д.
Санторинију). Током многих пожара глинене таблице су остале сачуване, али је писмо било
другачије од оног претходног нађеног. Еванс га је именовао линеарно Б писмо. 1939.
године у Месенији код Ано Енглиана су откривене глинене таблице са истим знаковима. На
крају, разарање градова треба приписати Грцима са копна, највероватније из Арголиде.
Они су загосподарили Кнососом и без озбиљнијих борби су почели систематски да
уништавају своје политичке супарнике.
3. Микенска цивилизација (1600-1100. пне)

- Таблице линеара Б из Кнососа и Пила нам дају информације о дворским управама, али
дешифровање још увек није потпуно. Таблице из 2 центра раздвајају више од 100 година.
Кносос уништен 1350. пне, а дворац у Пилу после 1250. пне. Таблице садрже спискове
личних имена, инвентаре, доделу материјала, спискове жртава и земљишних закупа. Двор
3
држи под својом контролом календар, а свако божанство има свог свештеника или
свештеницу. Дворац је био задужен за производњу оружја и постојање залиха у резерви.
Изгледа да је земља припадала демосу - локалној заједници. Краљ (ванакс) има сопствени
посед (теменос). Најважнији званичник је био лавагетас - вођа народа који је имао
сопствени теменос. Опште мишљење је да је он заповедник војске под краљем. Краљ има
своју дружину - хепетаи, хетаирои. Таблице наводе и пасиеру, претечу грчког басилеуса,
вероватно је то био локални провинцијски намесник. Међу радницима постоји и одређени
број ванеркатероа - они који припадају краљу јер производе искључиво за двор.
- Најславнији споменик Микене је велика толос - гробница која још увек носи име којим се
послужио у 2. веку Паусанија - Атрејева ризница. Прилаз гробници - дромос пресеца падину
брда. У троуглу изнад врата који подсећа на Лављу капију био је углављен велики блок
црвеног камена. Од зграда изван бедема најинтересантнија је група од 4 куће испод
акрополе које су биле сазидане у VIII веку пне. Три су добиле назив по садржајима: Кућа
штитова, сфина и трговца уљем, а четврта, у којој је нађено највише керамичког материјала
је добила име Западна кућа.
- Са 3 пута је Микена била повезана на северу са истамском тврђавом, ка западу су
постојала два пута ка Клеони, на исток је пут водио до Тенеје, а путеви са друге стране
Коринтског залива су водили ка тврђави у Беотији. На југ је ишао пут који је водио до места
каснијег Хериног светилишта (Херајона). Посебан домен Микене је била Аргивска равница,
тврђава Лариса је чувала улаз са запада, Тиринт је чувао прилаз са обале, на југозападу
равнице Науплија је била добра лука, на источној страни је било насеље Просимна (Херај).
Пут до Асине су чували вазали из Дендре.
- Изгледа да је Месенија била најнапреднија област овог периода. Одатле су највероватније
потекле и толос гробнице, откривено их је око 20-етак. По раштрканости ових гробница се
верује да је област била подељена на више краљевства, али је највероватније Ано Енглиано
био административни центар. У близини брда су се налазиле чак 2 толос гробнице. Око
1300. пне зграде на врху брда су порушене и сазидан је дворац. Тај дворац је већ око 1200.
био порушен и никада није обновљен. Локалитет је открио и истражио Блеген који је
помислио да је то била Несторова престоница у Пилу. Хомер нам преноси да је Нелеј, када
се посвађао са братом у Јолку, отишао од куђе и настанио се у Пилу. Његов син Нестор је
био старац када је кренуо са Агамемноном на Троју, тако да хронолошки оквир можда
одговара. Таблице из Ано Енглиана показују да се власт дворца протезала на великом
простору, а не постоје трагови о постојању таквог центра на другом месту на западу
Пелопонеза.
- Северно од Истма, Атина је имала премоћ. Трагови микенског дворца су откривени и
верује се да су сазидани у XIII веку пне, вероватно под утицајем из Арголиде. У бронзаном
добу Микена и Теба су биле ненадмашне по моћи и богатству. Легенда о Едипу и о рату
Арга против Тебе инспирисала је настанак 3 епа. Према епској традицији Аргивци су напали
4
Тебу и претрпели пораз. Једну генерацију после, 7 аргивских хероја су успели да освоје град
- ово се догодило једну генерацију пре Тројанског рата. 1964. на локалитету на ком се
веровало да је други дворац у Теби је пронађено 36 оријенталних печата од лапис-лазулија.
Ови печати потичу из периода каситске превласти у Вавилону, али има примерака и из
Сумера, Митанија и Анадолије. Према Херодоту, Феничанин Кадмо је донео у грчку писмо
и основао Тебу. По њему се тебански акропољ зове Кадмеја. Верује се да је Теба била
разорена рано у XIII веку пне и још једном крајем истог века.
- Истраживањем локалитета код Орхомена се бавио Шлиман и његови наследници. Иако је
Орхомен имао другоразредну улогу у односу на Тебу, тамо је откривена једна велелепна
толос-гробница и тај полис се повезује са изградњом дренажног система за исушивање
језера Копаиде и утврђењем Гла. Дренажни систем је највероватније био направљен у XIV
или XIII веку пне. Вероватно је и у истом периоду камено узвишење на југисточном углу
језера претворено у тврђаву.
- Микенске државе су морале рано да се укључе у трговину са другим деловима света јер
хране и сировина за израду оружја и оруђа није било довољно, а мала количина сребра се
прерађивала у ограничениој мери. Најранији контакт је успостављен са Липарским
острвима. Микенских керамичких фрагмената је откривено на острву Ишији, у Тапсу. На
Сицилији је откривен знатан број ваза, вероватно су Микењани били заинтересовани за
жито Сицилије. Највећи број микенске керамике је откривен у Скољу дел Тону изван
Тарента где је можда била микенска колонија. Трговина са истоком није била могућа све
док моћ Крита није сломљена око 1400. пне. На Родосу су се Микењани населили близу
минојске Тријанде која је највероватније после била евакуисана. Има доказа о микенским
насеобинама и на Коју, Карпату и дуж обала Памфилије. У Угариту је откривено доста
микенске керамике која сведочи о трговачким везама. У Египту у Тел-ел-Амарни је
пронађено толико микенске керамике из XIV века пне да је могуће да се ту налазила мала
трговачка колонија. Микењани су походом на исток преузели Милет и Самос од Минојаца.
У Колофону је откривена једна толос гробница и један микенски гроб у Ефесу. Могуће је да
је Милет био микенска краљевина са подређеном територијом на југу.
- Изгледа да су богиње доминирале и у Микени, рогови нису имали тако важну улогу, а
двосекла секира је изгледа била само декоративни материјал. У микенским дворцима има
жртвеника у двориштима, док одаје посебно намењене култу нису идентификоване.
Највероватније је да Микењани нису имали храмове ни култне статуе. У Агија Ирини, Каски
је открио велику зграду у којој је било пронађено више женских статуа у природној
величини, али се не зна да ли оне представљају богиње или свештенице. 1963. британски
археолози су открили у једној кући близу Лавље капије просторију пуну глинених фигура -
мушких и женских, те се верује да су ово били заветни дарови. Најважнији нови докази о
религији стижу са таблица из Кнососа и Пиле. Зевс и Хера се спомињу у Пилу, Посејдон се у
Пилу треба идентификовати са Енесидаонеом. Енегалиос - бог битака се треба
5
идентификовати са Аресом, а Паивон је највероватније Аполон. У Пилу има алузија на

Артемиду и Хермеса, а можда чак и на Диониса. У Одисеји Телемах долази на двор Нестора
који светкује гозбу у част Посејдону. Надметање Атине и Посејдона око атинског Акропоља.
Посејдон је био заштитник савеза јонских градова.
- На Микењане је лакше гледати као на ратнике него на верника јер оружје у гровобима,
сцене на вазама и сцене двобоја на прстеновима причају јаснију причу. Од оружја најраније
се користио рапир тј. мач за убадање, а користили су и копља, лукове и стреле. Борна кола
су преко Крита стигла са Блиског Истока. Оклоп за одбрану је био у зачетку и још увек није
био металан, а главна одбрана је био штит направљен од воловске коже у облику осмице.
1960. је откривена гровница са одајом у Дендри у Арголиди, са покојником су били
сахрањени оклоп од бронзаних плочица и пар бронзаних голењача. Оружје је датовано
близу 1400. пне. Око 1250. пне уведене су реформе, са севера мач за сечење и пробадање,
копља су увећана, штитови су постали мањи и сада су округли, а некада су били и
испупчени. Кациге су и даље биле прављене од воловске коже. Нова опрема је илустрована
на вази ратника из Микене која је датована у прву половину XII века пне. Штит је округао,
беле тачке на кациги и сукњи су метални дискови, оклоп је по претпоставци од коже, виде
се и голењаче.
4. Тројански поход
- У епској традицији Агамемнон, господар Микене, позива ахајске владаре који му дугују
вазалну дужност да освете отмицу Хелене, коју је Тројанац Парис отео његовом брату
Менелају. Удружена флота плови из Аулиде у еубејском теснацу и пристаје уз азијску обалу,
а Ахајци граде војнички логор као базу у тројанској равници и 10 година опседају Троју.
Ахајцима прети катастрофа када Ахил напусти борбу због свађе са Агамемноном, а његов
повратак у борбу је пресудан и на крају је град и освојен.
- Од бронзаног доба Троја је била важно утврђење и у технолошком погледу је била испред
грчког копна. Саграђена је на добром трговачком и стратешком положају. Шлиман је при
ископовању испрва веровао да је слој Троја II била Хомерова Троја, због импресивне
тврђаве и велике количине откривеног злата. После 2 000. пне нови народ се доселио у
Троју који је оживео њено богатство. Насеље Троја VI је било највеће насеље на брду
Хисалрику, и показује назнаке краљевског утврђења. Унутар акрополе терен је нивелисан
терасама, дворац се вероватно налазио у центру на врху, а око њега су се налазиле
простране куће где су живели краљеви чиновници. На периферији куће су биле сабијеније,
док су земљорадници живели ван зидина. У XIV веку пне је увозила микенску керамику и
имитирала микенске стилове у керамици. Око 1300. пне ова Троја је била разорена
највероватније у земљотресу како показују археолошки подаци. Нема доказа о промени
становништва у наредном насељу, бедеми и куће су обновљени, а и даље се увозила
микенска керамика. Куће су овога пута биле што више збијене, како би се могао примити
6
што већи број народа унутар бедема. И у кућама су пронађене посуде за складиштење које
су биле укопане у земљу што нам говори да се очекивао напад непријатеља. Ово насеље,
данас познато као Троја VIIА, је било такође разорено, а следеће насеље Троја VIIB не
показује промену у почетку, али касније је дошао нови народ са новим типом керамике.
Уколико су Троју разорили Грци, онда је то била Троја VIIA. Грци нису населили Троју, а нису
је ни уништили за свагда. Уколико им је главни циљ био да прошире своје економске
интересе на Пропонтиди о тим њиховим успесима нема трага.
5. Немири у Грчкој и на Блиском истоку

- После XIII века у Микени је изграђен пролаз до помоћног извора воде што је представљало
додатну меру обезвеђења у случају опсаде. Отприлике у исто време сличне акције су биле
предузете у Атини и Тиринту. У Тиринту су ископани подземни пролази до резервоара у
стени, а у Атини је саграђено 7 стрмих степеништа до извора воде који је био удаљен 30 м
од Акропоља. Преко Истма је почео да се прави зид који је кретао од Саронског залива, а
није сигурно да ли је завршен. Крајем века талас разарања је преплавио Грчку, разорени су
Тиринт, Микена, Зигуриес и Дендра, Кир преко Коринтског залива, Пилос, Теба, Орхомен
са тврђавом Гла, а по предању Атина је успела да се спасе разарања. Јолкос је такође био
једна од мета удара. Зид на Истму индикује да је непријатељ долазио са севера, а изгледа
да су долазили са границе микенског света - Епира и Тесалије. Предање такође памти и
унутрашње сукобе који су се догодили у Микени након повратка Агамемнона из Троје. Јасно
је да је микенска моћ, а са њом и економија двораца била сломељна крајем XIII века пне.
6. Хомерови Епови
- Подвиге ахајских владара славили су аеди - песници на микенским дворцима - Фемије и
слепи Демодок, на дворовима Итаке, и Схерије у Одисеји. Хомер који је певао о рату
Ахајаца против Троје и о Ахилиовој срџби живео је доста после Тројанског рата. Херодот је
веровао да је Хомер живео у IX веку пне, а материјално залеђе у Илијади указује на VIII век
пне. Када је Хомер писао већ је био установљен стил и језик епа и главне црте фабуле, а
Хомер је само уобличавао стихове, уметничка структура дела је у целости могла бити
његова. У каталогу грчких бродова наилазимо на Аргос, Микену, Тебу (доњи град), а у
складу са предањем да су Кадмеју разрушили Епигони, спомињу се Беоћани иако Тукидид
наводи да су они дошли у Беотију 60 година после Тројанског рата. Крит се спомиње како
је послао 80 бродова под заповедништвом Идомнеја кога прати његов пријатељ Мерион.
Хомерови јунаци се служе са обе врсте штита, иако су оба типа изашла из употребе пре
Тројанског рата. Иако је гвожђе ушло у употребу већ у XI веку пне и било стандардни
материјал за израду оружја, Хомерови јунаци се служе бронзаним штитовима и мачевима.
Песник пише о борним колима у двобојима јунака иако се по свој прилици она нису
задржала у борби у VIII веку пне. Копље које се у микенском периоду користило за
7
пробадање се код Хомера користи за бацање. У Илијади се не спомињу ни толос гробнице,

у микенском добу мртви су сахрањивани, док се код Хомера спаљују. Ми знамо да се током
микенског периода користило линеарно писмо Б, док Хомер покушава да прикаже слова
као нешто неуобичајено. Нема археолошких налазишта да су Микењани градили велике
храмове и статуе, у Илијади се обе ствари подразумевају. Илијада обрађује борбе и ратне
ситуације, а у Одисеји се развија шаролико платно са разним социјалним положајима.
7. Политичко и социјално уређење раних Грка

- Код Хомера, као и у Кнососу и у Пилу, краљ је и даље био ванакс, иако је у Хомерово доба
ова реч била резервисана за богове. У Хомерово време краљ је био базилеус, а код Хесиода
се раније спомиње овај термин и означава локалног функционера. Нижи ранг од краља у
Пилосу је био лавагет - вођа народа. Уобичајено значење ове речи јесте заповедник војске,
али тешко да је ико други осим краља имао ово право. Лавагет је највероватније био
цивилни чиновник. Код Хомера краљ је био и врховни свештеник, судија и господар у рату
и у миру. Припадао је породици која је водила порекло од самих богова. Краљевска власт
је прелазила са оца на сина, народ је могао и да одбије лошег владара. Имао је разне
повластице - почасно место на гозбама, велики део ратног плена, посебан комад земље
(теменос) који није спадао у земљишни посед његове породице. У Илијади и Одисеји се
сматра да ће краљ тражити савет од својих племића, ово је схватано као опадање монархије
у Хомеровом добу, када је почео да се рађа Савет племића раног ахајског периода. Код
Хомера има и наговештаја о ширем окупљању које ће се развити у Скупштину целог народа
која касније постаје основ демократије. То се види када Алкиној у Одисеји позива Феачане
на зборно место или на почетку Илијаде код окупљања око бродова. Краљ је био окружен
свитом пратилаца - Хепетаи, који су за њега били везани личним везама или службом.
Монархија, онакву какву је видимо код Хомера, је ишчезла, остала је као уређење у неким
деловима, нпр. код Македонаца око доњег Аксија.
8. Хомерско доба
- По разарању великих микенских центара нема већих грађевина јер нема богаташа да
наручују велепне грађевине, писменост такође нестаје због опадања двораца. Не граде се
нова утврђења јер нема људства, а ни пара за тако нешто. Толос гробнице су замењене
једноставним гробницама у плиткој јами и покривеним каменим плочама, спаљивање све
више замењује сахрањивање. Археолошки подаци из VII века пне указују на велики пад
популације у већини области. Дошло је можда до великог пресељавања становништва.
Микена је на крају разорена 1150. пне, Аргос и Асина су остали релативно неоштоћени,
Ахаја је избегла разарања али је морала да прими избеглице. У Месенији, Лаконији,
Аркадији и Елиди број становника знатно опада. Моћ Тебе и Орхомена је опала пре почетка
Хомерског доба, а Атина је остала релативно поштеђена.
8
- Док су комуникације у Грчкој биле раскинуте Атина је оджала везе са острвима и Кипром.
Лефканди на Еубеји и Агиа Ирини на острву Кеји су и даље била просперитетна места у овом
периоду.
- Пре средине XI века пне микенска колонија у Милету се поново настањује, а касније је
њено оснивање приписивано Атини. У Атини се развио нови стил керамике -
протогеометријски стил. Строги стил чврстих облика и упрошћене декорације, где се
смењују бела и црна боја. Овај стил је копиран широм Грчке.
- Кипар је задржао свој значај због бакра, упркос ширењу употребе гвожђа. Аргос је на
Пелопонезу постао центар развоја, Микена и Тиринт су напуштени. У извесном тренутку ће
чак и највећа тврђава - Димајски бедем бити разорена и Ахаја ће почети да губи свој
микенски карактер. Према Херодоту, народ Ахаје - Јоњани су били протерани из своје
земље и побегли су у Атину, а одатле у Јонију. Разлог евакуације Ахаје је могао бити напад
на Пелопонез са северне стране Коринтског залива, део такозване дорске најезде. По
предању дорска најезда је била тесно повезана са колонизацијом источног приморја
Егејског мора. Изгледа да сеоба на исток обухвата период од 1050. до 950. пне.
9. Дорска најезда
- До V века пне долазак Дораца је био интерпретиран више као повратак Хераклида него
најезда дошљака. Према овој верзији Еуристеј је прогнао из Микене Хераклове синове и
њихове следбенике. Након лутања Хераклиди су нашли уточиште и добили помоћ у Атици.
Заједно са Атињанима су отпочели борбу, поразили Еуристејеве присталице и убили краља.
Међутим, Атреј који је наследио краљевски престо у Микени, извео је пелопонеске снаге
на Истам. Хил, Хераклов син, изазвао је на мегдан изабраног заточеника непријатељске
стране: ако Хил победи, Хераклиди ће наследити краљевску власт у Микени, а ако претрпи
пораз, Хераклиди се 100 година неће вратити на Пелопонез. Хил је пао од мача Ехема,
аркадског краља. Хераклиди су се повукли, али су се вратили по наследство након 100
година. Предводила су их 3 брата Хераклида - Темен, Аристодем и Кресфонт. Они су
поделили освојене територије на три краљевства - на Аргос, Спарту и Месенију.
- Херодот не поклања поверења овом предању и даје верзију дорске најезде која је
најближа историјској истини. „У време краља Деукалиона Дорци су живели у Фтиотиди
(област између Мелијског и Пагаског залива). У време Дора, Хеленовог сина, запосели су
област под Осом и Олимпом која се звала Хистијајотида. Кадмејци су их истерали из ове
области и живели су на Пинду и стогу су их називали Македонцима. Одатле су се поново
преселили у Дриопиду (Дориду) и стигли су на Пелопонез где су им наметнули име Дорци”.
Да им је Дорида било привремено становиште већ се веровало у VII пне пошто је Тиртеј о
Спарти написао “Зевс је овај град подарио Хераклидима са којима смо, напустивши
ветровима шиван Еринеј (у Дориди), стигли на широко Пелпово острво”. Ипак селидба се
збивала на ширем подручју и освајачи су вероватно стигли са севера и северозапада.
9
- Две групе дијалеката - северозападни и дорски дијалекат представља освајаче. Аркадски,

еолски и јонски дијалекат потичу од Грка из преддорског доба. Северозападни се
проширио дуж северних обала и залива кроз Локриду, Дориду, Фокиду, Етолију и
Акарнанију са све острвима пред заливом. Овим дијалектом се говори у Ахаји и Елиди.
Етолија је ишла са грчким копном у погледу насељавања, али је у време напретка заостала.
- Фокидска влада је Локриду поделила на Озолске Локре у Коринтском заливу западно од
Фокиде, друга 2 дела су се налазила на еубејском морском рукавцу. Дорида је имала
значајнију улогу у развоју Грчке јер се налазила у суседству Делфа, по предању ова област
је била последње стајалиште Дораца на путу ка Пелопонезу. То предање јој је обезбедило
велику предност јер је могла да полаже право на заштиту Аполона Делфијског. Освајачи су
се прво настанили у Елиди, а касније су се проширили на југ и продрли у религијски центар
Олимпију, коме су дали нови значај успостављањем Олимпијске светковине рано у VIII пне.
- Дорци, у ужем смислу 3 дорска племена - Хилеји, Димани и Памфили који су гајили култ
Аполона Питеја и запосели главне центре на Пелопонезу: Арголиду, Лаконију, Месенију,
Коринт и Мегару. Заузели су острва Китеру, Мелос, Теру, Крит, Родос, Кос и југозападни део
Мале Азије.
- Племена брдовите Аркадије су задржала свој дијалекат из времена пре најезде и
говорили су истим дијалектом као Грци на Кипру. Атика и Еубеја су задржале јонски
дијалекат, а Атика је постала центар растераних и лука за даље исељавање. Мешавине
дијалеката у Беотији и Тесалији потврђују предање о двема најездама. Еолска племена су
претрпела најезду племена која су говорила северозападним дијалектом. У Тесалији је
покорени еолски живаљ претворен у робље и били су надничари под називом пенестаи. У
свим областима освајачи су постали доминантна сила. Први центар дорске моћи је био у
Арголиди, а одатле су освојени Флијунт и Сикион. Аргос је као центар моћи сменио Микену.
Према предању вођа освајања је био Темен. Затечени народ у Арголиди је био преплављен,
али не и поробљен. Током времена су домороци прихваћени за пуноправне грађане. У
Лаконији је становништво било поробљено и обрађивало је земљу својим дорским
господарима. У Месенију је продро један талас Дораца, али ће она тек касније бити
освојена из Лаконије. Дорци су освојили и Коринт и Мегару. Из Коринта је дорски дијалекат
пренет на Коркиру и друге колоније Коринта. Када се тирани уздигну, они ће добити снажну
подршку преддорског живља. Острво Егина у Саронском заливу биће дорско. Егина ће бити
освојена из Епидаура. Тукидид каже како су Беоћани дошли у своју потоњу постојбину 60
година после Тројанског рата, а да су након 80 година Дорци освојили Пелопонез.
10. Експанзија Грка у источни Егејски простор

- У Херодотово доба се говорило да су јонски градови потекли из 12 центара Ахаје
историјског периода. Ови центри су се протезали дуж јужне обале Коринтског залива.
Пошто су им Дорци запосели области, становници су побегли у Атику, а одатле одједрили
10
на исток да утемеље својих 12 градова на обали Мале Азије. Сам Херодот је знао да ови
насељеници немају заједничко порекло. Археолошка истраживања Мале Азије се слажу са
каснијим датумом Дорске најезде. Велика сеоба на исток је била успешна, јер после
распада Хетитског царства крајем 13. века пне није било силе да спречи Грке. Може бити и
да је процес насељавања трајао више од 200 година. Тукидид узима VIII век пне као датум
за колонизацију Јоније из Атике. Атињани су населили већи део Јоније и острва,
Пелопонежани већи део Апенинског полуострва, Сицилију и разна места у Хелади. Западна
обала Мале Азије је била веома погодна за насељавање Грка и потпомагала је појединичан
развитак издвојених градова-држава.
- На северу су се населили Еолци, њихово насељавање је повезано са Тесалијом и Беотијом,
а њихов дијалекат потврђује њихово порекло. Они су се населили и на острву Лезбосу.
Даље ка југу су запосели Питану, Мирину, Киму, Егу, стару Смирну. Пробијали су се речним
токовима и на реци Хермсу основали Магнесију.
- Упрошћено предање подржава Атинске претензије да је јонске градове основала Атина и
да су са атинског државног огњишта добили своју ватру. Иако је извесно да је неколицина
испловила са Атике, мора се претпоставити да је један број испловио директно са
Пелопонеза, Саронског залива, Арголиде и других приобалних области. Они су заузели рт
између река Херма и Каистра са острвом Хијом, долине Каистра и Меандра са острвом
Самосом. Вероватно да је долазило до преклапања 2 групе насељеника. Клазомена и Теос
су никли на сужењу рта/полуострва. Насеље Хиос је никло на источној обали овог острва и
право гледа на Еритру. На Каистровом ушћу леже Лебед и Колофон, основан је и Ефес -
Артемидин град. Јужно од Ефеса на северној падини планине Микале је било религијско
место окупљања Јоњана - храм Посејдона Хеликонског. Ово место је промовисало
јединство међу јонским градовима. На обалама Меандра су били успостављени градови
Мијунт и Пријена. Милет се налазио на истуреном рту. Унутар, на копну је лежао град
Магнесија на Меандру, које не треба мешати са еолском Магнесијом, Магнесију на
Меандру су насељавали Магнети из Тесалије.
- Аутотохни становници - Лелези и Карци нису пружали отпор, неки су се попут Каријаца у
Милету асимиловали са грчким дошљацима. Колонисти су са собом преко мора преносили
и своју културу и традицију, и своју епску поезију. Хомер је највероватније живео на Хију у
VIII пне. Предање је представило Хомера као аутора и Одисеје и Илијаде, али то није
засигурно, свакако да настанка ова 2 епа не дели дуг временски период.
- Дорско освајање Пелопонеза је пропраћено дорском прекоморском експанзијом и
колонизацијом азијске обале јужно од Јоније. Карци су се на овом простору проширили све
до границе са Ликијом. Лелези су учествовали овде у последњим стадијумима егејске
цивилизације. Колонисти из Арголиде, Лаконије, Коринта и са Крита су запосели истурене
ртове јужније од Милета, острва Кос и Родос. Книд је био њихова најзначајнија колонија,
она је са Косом и 3 града Родоса (Линдос, Јалис и Камир) чинила дорски пентаполис. Све су
11
оне биле независне, али и повезане, неговањем култа Аполона Триопија. Родос ће бити
претходник у поновном отварању поморских путева. Он је чак оснивао колоније у
Француској и Шпанији. Книд је имао богату ризницу у Делфима, а такође је предводио
отварање путева у Јадранско море. Кос се прославио својом лекарском школом.
Халикарнас је рано изгубио свој положај у заједничкој дорској светковини, језик њихових
докумената је био јонски и имали су знатну популацију Караца. Халикарнас је био и родно
место Херодота.
- Каријци су се лако прилагодили новом земљишту и брзо су се окренули ка мору. Као свој
лични допринос истицали су увођење дршки и амблема за штитове и кацига са перјаницом,
али се ово не може потврдити. Дориду и Памфилију раздвајала је Ликија, насељена
Ликијцима, или како су се они сами називали Тремилима. Грци су у њиховом врховном
божанству могли да препознају свог Аполона Ликија. Иако Ликија никада није била
колонизована, Егејско море је било скроз у Грчкој сфери утицаја. Прилив Грка на Кипру око
1200. пне треба повезати са разарањима у Пилу и у Арголиди, а постоје и наредни таласи
који су можда последица дорске најезде. Грци су после овога постали доминантан фактор
на острву. У IX веку пне Феничани су се настанили у Китиону и феничански елемент на
острву је ојачао током потоњих векова. У V веку пне Атина је покушала да придобије Кипар
на своју страну, али није успела да прошири своју власт. У IV веку пне Еуагора из Саламине
је покушао да одоли Персијском царству и да од Кипра створи острво више грчко од Грчке,
али није успео у свом покушају.
11. Пад грчких монархија и уздизање република

- X и IX век пне су били период великог сиромаштва које је у потпуности зависило од
земљорадње и од микенског доба број насељених места се знатно смањио. Сиромаштво
овог времена одражава хоанон - сирова фигура грубо уобличена од дебла, јефтина и
доступна. Урушила се организација дворца и краљеви нису имали прилике да монополишу
власт. С обзиром да је слабила краљевска моћ, део власти је пренет на племство. До краја
IX века пне већином грчких градова су владале племићке олигархије чији се положај
заснивао на праву рођења и земљишном поседу. Владало се преко изборних магистрата.
Краљеви су део своје моћи, посебно у сфери религије задржали. Племићи су били ти који
су усмерили ток колонизације који је проширио грчки хоризонт и подстакао трговину.
- У овом периоду се уобличио и концепт града-државе (полиса). Већина народа после сеоба
је живела у селима. Градови су се развијали и само контролисали села на сопственој
територији. Елиђани су се тек 471/470. пне „синоикизмом“ ујединили у град Елиду.
Мантинеја у Аркадији је настала уједињењем села у приближно исто време. Спарта је
настала спајањем 5 села пре краја IX века пне.
- Атина се за ово време проширила на простор испод Акропоља где се пре тога налазило
гробље. У атинској држави се политичко уређење заснивало на везама родова. Породица
12
се састојала од домаћинства, породице су се сједињавале у родове (гене), родови у

фратрије, а фратрије у филе којих је било 4. Те 4 јонске филе су откривене и у јонским
колонијама у Малој Азији. Крајем VI века пне Клистенове реформе су промениле избор
представничког тела, а крвне везе заменила је територијална припадност породице. Крвне
везе као политичке организације вероватно су биле наслеђене из микенског периода
- II - Експанзија Грчке
1. Крај Хомерског доба

- У VIII пне изолација Грчке се прекида. Хеленски бродови су поново запловили источним
Медитераном и Хелени успостављају трговачко насеље у Ал-Мини на ушћу реке Оронт, као
што су то пре учинили Микењани у Рас Шамри. Претече у утемељењу Ал-Мине су вероватно
били трговци из Халкиде и Еретрије на Еубеји. Грнчари који су најуносније искористили
нове могућности били су Коринћани. На острву Ишији била је античка Питекуса северно од
Напуљског залива. Ову колонију основали су Халкиђани и Еретријци. Ал-Мину је
интеросовала луксузна роба истока, а Питекуса је од Етрураца црпела рудно благо. Капитал
потребан за трговину долазио је од богаташа који су се богатили од профита. Поморци су
обезбеђивали залеђе у прекоморским земљама одакле су Грци ширили утицај и културу.
2. Узроци и карактер грчке колонизације

- Тукидид каже да је главни узрок колонизације била потреба за земљом и то је у основи
тачно. Ипак, Ал-Мина и Питекуса основане су пре 750. пне и нису биле намењене ни
сељацима ни надничарској сиротињи којој је била потребна земља, већ трговцима који су
трагали за зарадом. У Херодотовом извештају о утемељењу Кирене у Африци, узрок је била
дуготрајна суша на острву Тери. Плутарх преноси како су Еретријци, пошто су их Коринћани
отерали са Коркире, покушали да се врате у Еретрију, али им није било дозовљено да се
искрцају. Ово је довољно да се укаже да су, бар у неким случајевима, грађани били
упућивани преко мора зато што код куће није било довољно хране. Домаће становништво
је пре доласка колониста увозило грчку керамику. На основу тога можемо закључити да је
трговина била пресудан фактор у упућивању колониста ван земље. Трговци су били ти који
су знали где је могуће доћи до земље и били су заинтересовани за насеобину која ће
постати тржиште размене добара из метрополе за сировине прибављене од домаћег
становништва. Већина земљишта се налазила у рукама племића, али су чак и они били
свесни зараде која се могла добити од прометних лука. Група племића је представљала
истинске господаре државе. Понекад је постојао велики род попут Бакхијада у Коринту,
који је држао власт. У оваквим случајевима супротности између чланова владајуће класе и
масе слободних грађана су се пооштравале и продубљивале. У Митилени, где су Пентилиди
шетали улицама наоружани тољагама, се код људи рађала побуда да напусте свој родни
град и да се придруже акцији стварања новог полиса у коме би сами могли да владају.
13
Политичко незадовољство је било непосредни узрок грчке колонизације. Треба такође

узети у обзир и чињеницу да градови на обали Мале Азије и нису имали толико простора
за ширење, те су га потражили другде. Грци су задржавали своје обичаје, језик и градили
су грчки полис. Оснивање насеобине је био подухват државе и сродство са метрополом се
брижљиво неговало. Исељеници су узимали ватру са државног огњишта старог града да је
запале на огњишту своје нове постојбине.
- Везе између колоније и метрополе биле су унапређиване приликом годишњих
религијских светковина. Када би колонија одлучила да сама створи сопствени изданак било
је уобичајено да тражи оикиста - вођу колониста, из саме метрополе. Незаобилазна
процедура било је и тражење сагласности бога из Делфа. Положај Делфа у центру хеленског
света омогућио је свештеницима Питијског Аполона да уздигну ауторитет свог бога као
правог пророка на врховни положај у хеленском свету. Колонизација је водила удруживању
Хелена који су потицали из разних градова. Оикист који је хтео да окупи дружину колониста,
није могао увек да нађе довољан број људи у сопственом граду те је прихватао дружине из
других полиса и на овај начин су многе насеобине биле удружени подухвати.
3. Колоније на обалама Црног, Мраморног и на северним обалама Егејског мора.

- Путовање Аргонаута у потрази за златним руном нас подсећа када су грчки морепловци
први пут упловили у воде Црног мора. Када су прошли Босфор стигли су до бескрајног
Океана и назвали га „дебело море“ - Понтос. Чак и пошто су опловили његове обале нису
знали куда воде велике реке Истар (Дунав), Танаид, Бористен (Дњепар). Мало море испред
Понта у које се проширује Хелеспонт да би се поново сузбио у теснацу Босфор добило је
име „предворје Понта“ - Пропонтида (Мраморно море). Понт је био погибељан простор за
бродове, претпоставља се да је због тога био назван „Гостољубивим“ (Еуксеинос Понтос),
сходно грчком обичају да лепим именима умилостиве силе које им нису наклоњене.
Веровало се да је из Троје Одисеј упловио у Црно море и, пошто је бацан тамо-амо по
његовим водама, напокон је стигао на Итаку копненим путем преко Тракије и Епира.
- Предводник колонизације на црноморским обалама је био град Милет. Трговци, носећи
бродовима робу израђену од вуне оваца, могли су засновати трговачке постаје дуж јужне
обале Црног мора. Лан из Колхиде, гвожђе, сребро и робови су били главни производи које
су Милећани мењали за своју вуну.
- Процес колонизације са оне стране Босфора је кренуо пуном снагом тек када је Мегара у
1/2 VII пне послала насељенике да заснују градове Халкедон и Бизант (660. пне). Овај град
је мога да успостави контролу над црноморском трговином. Прво је био утемељен
Халкедон, тек после након савета делфијског пророчишта основали су Бизант. Мегарани су
западно од Бизанта основали и Селимбрију на северној обали Пропонтиде, а источно на
обали Битиније основали су Хераклеју Понтијску.
14
- На најсевернијој тачки јужне обале Црног мора, на једном примамљивом рту су Милећани
основали Синопу, а даље источно у подножју планине Кавказа су основали Трапезунт.
Милећани су на Хелеспонту, наспрам Сестоса успоставили Абидос, а на јужној обали
Пропонтиде и град Кизик, угравирана риба на новчићима Кизика указује на његов главни
продајни артикал.
- На северном крају мореуза Хелеспонта налазио се Лампсак, колонија јонског града Фокеје,
настао је отприлике у VII веку пне. Утемељење Парија је плод подухвата Милета и Еритре.
Милету се придружила Клазомена у оснивању Кардије на земљоузу трачког Херсонеса. На
јужној страни Хелеспонта, предели око Скамандра примамили су Хелене са Лезба и ту је
никао известан број еолских колонија. Диоскуријада и Фасида утемељене су на далеком
истоку у Колхиди.
- На Херсонесу Тауријском (Кимеријском) основани су Пантикапеј, Фанагорија на улази у
Меотиду, Танаис на ушћу истоимене реке. Хераклеја или Херсонес, утемељена на западној
страни Херсонеса Тауријског. Олбија на ушћу Дњепра. Одес, Истар, Месембрија биле су
само неке од грчких насеобина које су се налазиле на обалама Црног мора.
- Црно и Мраморно море су били посебан домен морског бога Ахила. Дуж црноморских
обала Ахил је уживао култ као „Господар Понта“ на Леуки „сјајном острву“, близу ушћа
Дунава је имао храм.
- Северозападни угао Егејског мора био је посебан домен градова са Еубеје. На полуострву
са три прста је Халкида основала мноштво градова, па је и цело полуострво названо
Халкидика. Коринтска Потидеја је основана на најзападнијем од три прста - Палени.
Ситонија је била средњи, а Акте последњи прст. Неке колоније на Палени утемељила је
Еретрија, а оне северно од Акте основао је Андрос који је у једном периоду био подложан
Еретрији. Ову групу градова пре можемо сматрати за еубејске него халкидске колоније. На
западној страни Термајског залива, основане су на тлу Македоније две еубејске колоније,
Пидна и Метона.
4. Колоније у западном Медитерану.

- Најраније писано сведочанство о областима на Сицилији и Апенинском полуострву треба
тражити у одељцима познијег датума у Одисеји, које треба датовати у VIII пне. Ту наилазимо
на Сикеле и острво Сиканију. Темеса, одакле су грчки трговци могли прибављати етрурски
бакар. До краја VII пне. Грци су основали мноштво колонија. Те колоније можемо поделити
у три групе:
1. Еубејске колоније, којих је било на Сицилији и на италском копну
2. Ахајске колоније, све на тлу Италије
3. Дорске колоније, које су осим неких изузетака све основане на Сицилији
- Грци су мало знали о Италском тлу па су јужни ртови Италије били названи „светим
острвима“. Месински теснац је поистовећен са Сцилом и Харибдом. Липарска острва су
15
постала Еолова острва, а Киклопима је било одређено пребивалиште на планини Етни.

Веровали су да је Схерија, острво Хомерских Феачана, заправо Коркира. Улаз у подземни
свет је смештен поред Киме, а хридине Сирена су тражене у близини Сорента. Осим Одисеја
који је био повезан са западом и критски Миној и Дедал су повезани са Сицилијом.
- Најранија грчка колонија у западним морима је била на острву Питекуса, острво је
пружало више сигурности него нека територија на самом полуострву. За насељенике се
приповедало да долазе из Халкиде и Еретрије, ту су се настанили пре средине VIII пне. Није
протекло много времена, а већина колониста се преселила у Киму, на копну, наспрам
споменутог острва. Име новог насеља указује да је поред Халкиде и Еретрије, Кима, град на
источној обали Еубеје одиграла важну улогу. Колонисти су у својим редовима имали и
известан број становника Граје, који су живели на беотском копну наспрам Еубеје. Кима је
већ била настањена домаћим становништвом који су увозили грчку керамику пре него што
су тамо стигли и грчки колонисти. Становници Киме су после запосели луку на рту и ту су
утемљили град Дикајархију која је касније променила име у Путеоли. Даље ка истоку,
грађани Киме су основали Напуљ - „Нови град“ - Неаполис. Народ у чијој је средини била
постављена ова истурена тачка грчке цивилизације били су Оски, један од главних огранака
италских народа. Северно од Киме није могла бити успостављена ниједна грчка колонија
због велике етрурске државе, а јужно од ње није било супарничког града све док није
касније утемељена Посејдонија. Можемо рећи да Еубејцима из Киме дугујемо алфабет
латиницу којом се данас служимо јер су од њих Латини научили да пишу, а Ертурци су од
истих такође примили алфабет. Грађани Киме су упознавали Италике са грчким боговима и
грчком религијом. Херакле и Аполон су постала толико присна имена да су сматрана
првобитним италским божанствима. За књиге пророчанства Сибеле из Киме, Аполонове
пророчице, веровало се да садрже пророчанства о судбини Рима. Кими западна Европа
вероватно дугује и име којим називамо Хеладу и Хелене. Када су Грци први пут дошли у
додир са Латинима нису имали заједничког имена, те су странци проширили име првих
Грка са којима су дошли у додир. Становници Киме се нису прочули ни по имену Халкиде,
ни Еретрије нити саме Киме, већ по имену Граје. Граи је био назив који су Латини наденули
колонистима.
- Следећа насеобина Грка са Еубеје је била на тлу Сицилије. Најранији становници острва су
били Сикани, за себе су веровали да су били аутохтони. Вероватно да су прешли из Италије
на Сицилију и да је острво по њима било названо Сиканија. Следећи насељеници на
Сицилију су били Сикели, који су живели на „палцу чизме“ садашње Италије. Они су
говорили истим језиком као и група италских народа којима су припадали и Латини. Сикели
су по доласку отели Сиканима источну половину острва које је на тај начин подељено на
две земље - Сиканију на западу и Сикелију на истоку. У рано доба Сиканију је напао
мистериозан народ по имену Елими. О њима се различито причало да су стигли из Италије
или са севера Мале Азије. Вероватно су били ибериског порекла, они су заузели области у
16
северозападном делу острва. Сикели су били најбројнији и најзначајнији народ. Једини

град Сиканаца који је имао неког значаја јесте била Хикара на северозападном рту острва.
- Миноа, првобитно сикански град на јужној обали је прешао у руке Грка. Насеља Елима у
Сегести и Ерику су постала далеко значајнија од сиканских. Међу најчувенијим сикелским
градовима су били Агириј, Кенторипа, Моргантина и најпознатија од свих Хена. Тукидид
каже да су пре доласка Грка, Феничани запосели све ртове и острва око обале Сицилије.
Али када су Грци дошли, Феничани су напустили већину својих места и сконцентрисали се
у Мотији, Солунту и Панорму. Међутим, тек након што је Картагина ојачала, Грци су имали
разлога да се плаше непријатељства од Феничана. (небитан пасус?)
- На источној обали окренутој ка Грчкој је природно настала прва грчка колонија - Наксос
735. пне. Положај су изабрали Халкиђани и Јоњани са Наксоса, северно од планине Етне.
Јужно од Етне, у равници, Халкиђани су основали Катану 728. пне, а даље ка унутрашњости
су основали и Леонтини. Ако не само Леонтини, онда оба места су преотели од Сикела.
Халкиђани су преотели североисточни део острва и на тај начин контролисали мореуз
између острва и италског копна. На том месту су становници Киме са Халкиђанима
основали Занкле 715. пне. Занкле је ковао и свој новац са срполиким обликом места које су
настанили и делфином. 200 година након оснивања, на интервенцију Анаксиле из Регија, у
Занклу су доведени нови насељеници заједно са Месењанима и после тога је старо име
потиснуо нов назив места Месана. Еубејани насељени у Занклу поставили су тврђаву Милу
на другој, североисточној страни острва. Основали су Химеру 648. пне, а после 250 година
град ће збрисати Феничани. Занкле је подстакао своју метрополу да оснује Регион.
Месењани су такође учествовали у оснивању овог града.
- Југоисточни део острва је био дорски. Најстарија дорска насеобина је истовремено била и
највећа - Сиракуза 734. пне. Сиракузу су основали исељеници из Коринта под вођством
Архије. Коринт је основао и насеобину на Коркири 734. пне. Острва у Јонском мору су била
станице на пола пута који су водили на запад. Оба ова подухвата су захтевала војну силу, са
Коркире су отерани Еретријци, а Сикели из Сиракузе. Пре заузимања Сиракузе Коринћани
су заузели острво Ортигију која се налазила преко пута, па се тек касније насеобина почела
ширити и на копну.
- Мегарани су такође рано запловили на запад у потрази за новом постојбином. Вероватно
да су им се при оснивању Мегаре Хиблејске 728. пне на западу придружили и Сикели. Био
је то најсевернији дорски град на источној обали острва. Мегарани су онда послали
посланство у своју метрополу са жељом да оснују нову насеобину у југозападном делу
острва. Ова колонија ће бити најзападнија колонија грчке Сицилије. Нова колонија је
добила име Селинунт, назван по дивљем целеру који је касније чак и кован на новцу.
Мегару су врв. преузели уз дозволу Сикела, а Селинунт су врв. преотели Сиканима.
- Исељеници са Родоса којима су се придружили Крићани су основали Гелу 688. пне, а само
име града је сикелско. Сиракуза оснива Акру, Касмену и Камарину 595. пне. Гељани су
17
тражили оикиста из своје метрополе, и на пола пута од свог града и Селинунта, су основали
Акрагант 580. пне који касније постаје ривал Сиракузи. Акраганат никада није постао
поморска сила, али је био познат као „Акрагант што узгаја стада“ и по тлу које је било
погодно за гајење маслина и грожђа.
- Грци су са Сикелима оснивали градове, а касније су морали да се сукобљавају са
Сиканима. Са феничанима није било проблема јер су се они држали на свом западном делу
острва у Панорму - лука, Солунту и Мотији. Територија Елима се простирала од Мотије до
Панорма, њихов најважнији град је био Сегеста, а даље ка западу су имали тврђаву Ерик.
Први велики сукоб између Феничана и Грка ће се десити у време Персијског напада на Грчку
у V веку пне.
- На југу Италије су живели Сикели и Ојнотри, а тамо су била настањена и илирска племена.
Калабри, који су своје име наденули пети су били илирског порекла, заједно са њима су ту
живели и Месапи. Ахајци са Пелопонеза су вероватно крајем VIII века пне ту пронашли
место за колонизацију. Ахајци су имали своје насеље на Закинтосу, али прве колоније које
су Ахајци успоставили у Италији су биле можда Сибарис 721. пне и Кротона 703. пне,
градови који су били познати по међусобном супарништву. Сибарис, на реци Кротону је
убрзо основао своје насеобине Лаос и Скидар и тако под контролом држао Јонско и
Тиренско море. Посидонија чувена по својим храмовима и ружама, била је друга по реду
колонија на Тиренском мору коју је утемељио Сибарис. По легенди Посидонију су
утемељили стари Трезењани које су Ахајци истерали из Трезена. Мало јужније од Кротона
се налазио Херин храм који је био култно средиште грчких исељеника у Италију. Успех
Кротона се заснивао на гајењу стоке и земљорадњи. На Тиренском мору Терина и Темеса
су биле Кротонске насеобине. Каулонија, можда такође колонија Кротона је била
најјужнија ахајска насеобина и налазила се у суседству западних Локрана. Њихов град
Локри Епизефирски је био основан на територији Сикела. Локри Епизефирски је имао
земљоранички карактер и они су се пробили на западно море створивши насеобине Медму
и Хипонион на другој обали.
- Тарент (707. пне) је био значајан као једина насеобина коју је основао најважнији дорски
полис. Спартанска колонија је утемељена крајем Првог месењског рата. Предање каже како
су у време Месењског рата Спартанци дуго одсуствовали, а жене су Хелотима рађале
синове. Овај пород је био назван Партенији - девојачки синови, и они су склопили заверу
против Спарте. Када су Партенији протерани из земље, пророчанство их је усмерило да се
населе у Таренту. Блиску везу потврђује и археолошки материјал, као и култови и дијалекат
који је био доминантно дорски. Фаланта је по предању био вођа колониста и касније је био
илустрован на новцу како јаше делфина. Тарент треба посматрати као занатску државу.
Његов положај га је довео у додир са становништвом полуострва Калабрије и имао је
непријатеља у месапском граду Брентисију. Тарант је основао колоније на источној обали
Италије, Калипољ и Хидрунт. Сибарићани су спречавали ширење Тарента на супротну
18
страну залива, те су позвали Ахајце из матичне Грчке да оснују колонију Метапонт. Овај град
је процветао као земљорадничка заједница и пресекао експанзију Тарента ка западу.
- Средином VII века пне Колофоњани су, бежећи од притиска Лиђана, успоставили
насеобину крај реке Сирис. Јонски полис Сирис је склопио савез са Пиксом. Два су града
ковала заједнички новац. Људи су почели да сматрају ове градове на обалама Тиренског
мора као целину и стали да називају ову област Велика Грчка.
5. Развој трговине и поморског предузетништва

- Развој трговине био је најзначајнији догађај тога доба и колоније су преко те делатности
највише утицале на матичну Хеладу. Грци су пре тога великим делом били само ратари и
пастири, али сада постају и произвођачи. Грчка трговина се углавном одвијала морским
саобраћајем, а последица тога је било занемаривање копнених путева у Грчкој. Осим
„светих путева“ није било ниједних других поплочаних. Уобичајени тип раног грчког ратног
брода је била пентеконтера или брод са педесет весала. Била је то уска галија са 25 клупа
и на свакој од њих су седела по два веслача. Божанство морске пучине је било наденуот
име Егејско море, оно се јавља у Одисеји, вероватно је то била само нова морска лађа. У
Одисеји, Феачани су били краљеви морске пловидбе и имали су бродове са педесет весала.
Тријера, коју је потискивало 170 веслача ће ући у употребу као регуларни грчки ратни брод
вероватно у VI веку пне. Бронзани кљун на прамцу брода је било оружје за напад које је
одредило карактер грчке ратне тактике на мору. Грци су веровали да је прва регуларна
поморска битка одиграла 664. пне између Коринта и његове колоније Коркире. Она је
вероватно била последица надметања у трговини са Италијом, Сицилијом и путевима дуж
Јадранске обале. На западу главни противници Коринту су били еубејски градови Халкида
и Еретрија.
6. Утицај Лидије на Грчку

- Почетком VII века пне одржаване су активне везе између Хелена и краљевства Фригије и
Лидије. У Хомеровим еповима нигде не читамо о Лиђанима већ само о Меонцима и ту нема
сумње да то име представља фригијске колонисте или освајаче. Меонска династија владала
је Лидијом почетком VII века пне. А краљ има меонско име Кандаул - давитељ паса. Гиг
(687-652), родом Лиђанин, је успео да убије Кандаула и преузме престо. Гиг је проширио
своју власт на север до обала Мраморног мора, где је основао Даскилион и освојио Троаду.
Али, наумио је и да од Егејског мора направи западну границу свог краљевства и да
подвргне својој власти грчке градове.
- Гигове претензије су спутане ударом који је погодио и Хелене и Лиђане. Пределе око
Меотског језера и на северној обали Црног мора настањивали су Кимерци који су се
јављали и у Одисејевим путовањима. Могуће је да су се бежећи пред Скитима стопили са
трачким племенима и оданде извршили упад у Малу Азију. Они су од Синопе направили
своју базу и напали су Асирско царство, успели су и да сруше Фригијско краљевство краља
19
Миде. Средином VII века пне су напали Лидију, а Гиг је уз помоћ асирског владара
Асурбанипала успео да победи Кимерце и да заробљенике пошаље у Ниниву. Гиг је онда
погазио верност Асирији и послао јонске и карске најамнике у Египат да се ова земља
ослободи асирксе премоћи. Кимерци су ускоро обновили напад и Гиг је убијен у бици, а
Сард изузев акрополе је освојен.
- Није дуго после требало Кимерцима да почну да узнемиравају градове у Јонији. Кимерци
су разорили Магнесију на Меандру, али је после тога нови лидијски краљ Ардис преузео
престо и сам протерао Кимерце из Лидије, чак је проширио своју власт све до реке Халис.
Просперитет грчких градова је зависио од Лидијског краљевства. Сард је обезбеђивао
тржиште, подстицао грчко занатство и лидијски краљеви су штитили караванску трговину
кроз Малу Азију. Европа Лидији дугује и почетак ковања новца, у Лидији је искован
најранији новац негде средином VII века пне вероватно под Гиговим надзором. Mилет и
Самос су убрзо усвојили нови проналазак, али како је злато било ретко у Грчкој, ковали су
га само на острвима Сифну и Тасосу, а Грци су ковали новац од сребра. За Грке је било
карактеристично то што је њихов новац од почетка има световни карактер.
7. Отварање Египта
- Трговци из Милета и јонских градова су имали улогу посредника између Лидије и
Медитерана, а Лиђани су грчку робу преносили у унутрашњост Мале Азије и далеко на
Исток. 672. пне Асирија је освојила Египат, али је Псаметих из Саиса у Доњем Египту подигао
побуну против Асурбанипала. Знамо да је владар Лидије послао помоћ Псаметиху у виду
оклопника из Јоније и Карије. Ова либијска династија је држала Саис као своју престоницу,
а њихову моћ подупирали су страни најмници - Грци, Карци, Сиријци, Феничани. Изграђена
је тврђава Дафне 570. пне и била је поверена Грцима.
- Либијска династија је такође отворила Египат трговини са светом и допустила Грцима да
се трајно населе у земљи. Милећани су утемељили трговачку постају на западном -
канопском рукавцу Нила. Око ње је никао град Наукратис назван „господарем мора“. Ова
колонија је постала место сусретања за све грчке трговце. У Наукратису Милећани,
Самљани и Егињани су имали сваки свој део града са својим светилиштима. Сви остали
хеленски насељеници имали су заједнички простор назван Хеленион (620. пне.). Овај
простор је могао да прими 50 000 људи и био је ограђен зидом од опеке.
8. Кирена
- Убрзо по отварању Египта, никао је нови грчки град западно од Египта. Становници Тере
су унајмили као помоћника извесног Крићанина, који је познавао афричку обалу. Под
његовим вођством поставили су своју прву малу насеобину на острву Платеји пред обалом,
након тога и другу на обали наспрам острва. Када су им ове две насеобине пропале,
утемељили су на копну трајну насеобину, близу богатог извора воде на два брда која су
доминирала равницом. Град је добио име Кирена и била је то једина грчка колонија на
20
афричкој обали која се истакла и обогатила. Човек који је довео острвљане је по предању
било Аристотел, али је он изабрао страно име Бат и постао је њихов краљ, а на либијском
бат значи краљ. Сличност његовог имена и грчке речи муцавац „Баталос“ је подстакла
легенду како је Бат замуцкивао. Његов син је био Аркесилај и у низу киренских краљева
имена Бат и Аркесилај су се наизменично смењивала.
9. Галија и Хиспанија
- Према Херодоту један трговац са Сама, Колај, је након што је помогао насељеницима на
острву преко пута потоње Кирене, наставио да путује и ветрови су га одбацили иза
Хераклових стубова и он је приспео у Тартес. Ту је установио ново тржиште. Тартес се
налазио у близини Кадиса и био је главно тржиште за извоз сребра из богатих рудника
Хиспаније. Феничани су га највиште експлоатисали.
- Херодот преноси да су Фокејци први отворили поморске путеве у Јадранско и Етрурско
море. Фокејци су успоставили колонију у Масалији 600. пне која ће задржати своје хеленско
обележје све до периода римске превласти. Град је имао луку и контролисао је трговачки
пут у унутрашњост Галије узводно Роном. Фокејци су упоставили и пријатељске односе са
краљем Тартеса који их је позвао да се настане у његовој земљи, када су они одбили он је
платио да се око њиховог града подигне нови бедем. Фокејци су можда имали своје
колоније на Сардинији - Каљари и Олибија, али тада су Картагињани завладали острвом и
ове колоније су пале у заборав. Алалија, фокејска колонија на Корзици, запамћена је по
великој поморској бици између Фокејаца и удружене флоте Етрураца и Картагињана, иако
су Фокејци победили њихови губици су били велики те су морали да напусте острво.
10. Народно незадовољство у Хелади

- Напредак трговине и занатске производње је узроковао повећање броја робова из Мале
Азије, Тракије и са Црног мора. Трговином робљем су се истакли Хијани. У почетку је
аристократија имала користи од ширења трговине, али богатство које су племићи стицали
трговином је подривало њихову политичку позицију. Утицај аристократије је зависио од
њихових земљишних поседа, али како се развијало, занатство је постало конкурентно
земљорадњи, важност поседа је опала. Племство које се заснивало на наследном праву се
преображавало у племство засновано на богатству, што је било први корак ка демократији.
2/2 VII века пне је била пропраћена класним борбама. (комјунист револушн)
- III - Развој Спарте. Пад племићких олигархија

1. Спарта и њено друштвено уређење
- У Илијади и Одисеји Спарта је један од најважнијих центара микенске Грчке. Спартом

влада Менелај, брат Агамемнона, који је повео рат против Троје. У Одисеји, када Телемах
одлучи да открије шта може о судбини свог оца Одисеја, место где се упутио је Менелајев
21
двор. Изгледа да Тукидид није сумњао да су Дорци освојили Пелопонез 80 година након
пада Троје. Спартанци V века пне. су прихватили списак краљева који започиње Дорском
најездом, а Тукидид је веровао да се Спарта стабилизовала близу 800. пне. На месту
класичне Спарте није откривено ништа што би наговестило да је Спарта била важно место
у микенском периоду. Дорци су највероватније запосели Лаконију близу 1000. пне и у
почетку су живели у малим селима. Спарта на обали Еуроте је настала уједињењем 5 села.
Паусанија спомиње да је под владавином краља Телекла, вероватно у VIII веку пне Спарта
освојила преддорску Амиклу.
- До времена успостављања спартанске владавине, преддорски становници су постали
хелоти, робови који обрађују земљу својих господара, док су друга дорска насеља добила
ранг перијека који су били подложни Спарти у спољнополитичким односима и служили су
у војсци, али су задржавали свој систем управе. Попут већине других држава, Спарта је
прошла кроз стадијуме краљевске власти, племићке олигархије и њен коначни облик
друштвеног уређења био је резултат борбе племића са народом.
- Наследна краљевска власт се кроз ове промене одржала и очувала у малом броју места.
У Спарти она није била ограничена само државним институцијама већ и својим двојним
карактером. Једна фила је боравила око Спарте и њени краљеви су били од рода Агида.
Друга фила се налазила негде у јужној Лаконији и њен краљевски род су били Еуропонтиди.
Два краља су равноправно владала заједничком државом. Агиди су имали већи углед, то
се може приписати томе што су се Еуропонтиди касније доселили у Спарту као странци. Обе
династије су вукле своје порекло од Херакла. Имали су привилегију да обављају одређене
свештеничке дужности, сваког месеца су у име града приносили свечане жртве Аполону,
припремали су неопходне жртве пре поласка у ратне походе. Били су врховни војни
заповедници војске. Првобитно су имали право да ратују против било које државе коју
изаберу и уведене су казне за сваког Спартанца који би се успротивио томе. На бојишту су
имали неограничено право над животом и смрћу својих војника и имали су телесну гарду
од 100 војника. У каснијем периоду (око 500. пне) законом је одређено да само један краљ,
кога сваки пут бира народ, предводи војску, и учинили су га одговорним пред заједницом
за поступке у походу. Иако су задржали врховни положај у овим претходним функцијама
сада су могли да председавају као судије у само 3 случаја: усвајања деце, одлучивали за
кога ће се удати девојка чији је отац умро и пресуђивали су у свим споровима у вези са
државним путевима. Краљевска власт је прелазила са оца на сина у оба краљевска дома.
Ако краљ нема деце, право наслеђа је припадало најближем рођаку који је исто могао бити
регент у случају малолетности наследника.
- Геронти или старци, краљеви саветници, које налазимо код Хомера су у Спарти прерасли
у тело са утврђеним бројем чланова које је постало утврђени део спартанског друштвеног
уређења - Герузија. Герузија се састојала од 30 чланова, убрајајући два краља, осталих 28
чланова је морало да има преко 60 година. Обављали су дужност доживотно, а бирани су
22
акламацијама на скупштини грађана. Герузија је припремала питања да се изнесу пред

скупштину, вршила је као саветодавно тело велики утицај на послове у политици и судила
је у кривичним парницама. Народ је бирао чланове герузије, они нису бирани из народа,
само су чланови племићких породица могли бити бирани за чланове већа.
- Сваки Спартанац је, кад наврши 30. годину постајао члан скупштине. Она се састајала
сваког месеца између моста Бабике и речног тока Кнакиона. У ранијем периоду су
скупштину сазивали краљеви, али је касније ово право прешло на ефоре. Скупштина је
слушала предлоге краљева или ефора и акламацијом изражавала своју вољу, уколико није
било јасно прибегавало се бројању гласова. Народ у скупштини је бирао чланове герусије,
ефоре и друге магистрате, решавао је питања везана за рат и мир, пресуђивао у спорном
праву наслеђа краљевске дужности. Уколико се старци и магистрати нису сложили са
одлуком већине народа у скупштини, могли су да анулирају поступак одбијањем да
прокламују тако што распусте заседање не сачекавши да га распусте краљ или ефори.
- Претпоставља се да је ефорат установљен у 1/2 VIII века пне. Могуће је да су тада краљеви,
увидевши да нису у стању да сами обављају све своје дужности, били принуђени да се
одрекну суђења у грађанским парницама и да су у ту сврху били постављени ефори -
„надзорници“. Број ефора би могао бити повезан са 5 дема или села чијим је уједињењем
настао град. Ефори су највероватније своју моћ стекли у политичком сукобу између
племства које је владало у спрези са краљевима и народом. У овом сукобу краљеви су
заступали интересе племства, а ефори су били представници народа. Сваки Спартанац је
могао бити изабран за ефора. Начин избора који је описао Аристотел је веома детињаст,
био је раван избору коцком. Када се 5 ефора не би сложили међу собом они у мањини би
одустајали од свог става. Ефори су ступали на дужност почетком спартанске године (22. или
23. септембар). Двојица ефора су пратила краља у ратним походима, имали су право да
оптуже краља и да га позову на одговорност. Судске функције краља су делом прешле
еофрима, а делом герузији. Ефори су били врховни суд у грађанским парницма, а у
кривичним је била Герузија. Ефори су били одговорни за строго одржавање реда и
дисциплине. Спарта је у свом државном уређењу имала одлике монархије, олигархије и
демократије.
2. Спарта осваја Месенију

- У експанзији Спарте први корак је било освајање Месеније. Река Памис у централном делу
натапа равницу Стениклер, природно утврђење у тој области је била висока литица Итома
које се налазила западно од реке. За Први месењски рат се може одредити датум у
последњој четвртини VIII века пне. Поуздано знамо да се спартански краљ звао Теопомп,
да је освајање Итоме било пресудан догађај у рату и да је после тога источни део постао
лаконски. Када је други месењски рат избио отприлике средином VII века пне легенда је
гласила да је трајао 20 година. У овом рату главна личност је био Месењанин по имену
23
Аристодем који је за жртву понудио ћерку како би спасао Месенију, али младић који је био
у њу заљубљен је раширио да је она затруднела, те ју је сам отац убио. А потом се и сам
Аристодем убио над гробом своје кћери када је видео да Месенији нема спаса.
- Како је Спартанцима био циљ да умноже број парцела за своје грађане многи Месењани
су били деградирани на положај хелота, својим господарима су плаћали половину
добијених плодова са земље. Током 2 генерације Месењани су стрипљиво подносили
ропство, али када се Спарта осећала безбедном, подигнут је устанак у северној покрајини
Анданији. Устанике су подржавали њихови суседи у Аркадији и Писатиди. Прича се да су у
Аристомену, потомку старе месењанске породице, нашли спобног вођу устанка. У почетку
је побуна била успешна и Спартанци су доживели сраман пораз. Међу Спартанцима се
уздигао песник, хроми Тиртеј који је своје сународнике надахнуо и срећа се окренула у
корист Спарте. Тиртејева поезије пружа једини веродостојни материјал којим располажемо
за историју Месењанских ратова. Месењани су у бици код Великог шанца поражени и
повукли су се у своје утврђење Иру на реци Недону. Ово утврђење је у другом рату имало
исту улогу коју је Итома имала у првом, док Аристомен заузима место Аристодема. Легенда
гласи да је Ира била опседана 11 година. Аристомен је чак био заробљен и са својих 50
сународника бачен у јаму, сви су умрли, али је Аристомен пратећи трагове лисице успео да
открије пролаз у каменитом зиду затвора и следећег дана је дошао назад до Ире. Када су
Спартанци напали Иру, Аристомен је био рањен и побегао је у Аркадију, а одатле на Родос
где је и умро. Месењани који су остали у земљи су поново натерани на положај хелота, али
заједнице у приморју и неколико њих у унутрашњости су задржале слободу као перијеци.
Многи су пребегли у Аркадију, док су се неки становници градова на обали укрцали на лађу
и отпловили. Борбу су окончали одреди оклопљених копљаника - пешака који су се борили
у густо збијеним редовима. Сваки имућни грађанин је себи могао да приушти оклоп и пуну
хоплитску опрему са наоружањем (паноплиа).
3. Унутрашњи развој Спарте и њене институције

- Седмоструна лира је древни изум, а традиција га је приписала Терпандру са Лезбоса, који
је био историјска личност. Терпандар је посетио Спарту и установио музичко такмичење о
Карнејама, великом лакедемонском празнику. Алкман из Сарда је од Спарте направио себи
други дом, он је оставио неколико песама које је компоновао за хорове лаконских девојака.
Спарта је имала и домаћег епског песника - Кинетона.
- Спарта је и даље задржала застарело средство плаћања гвозденим полугама. У Спарти је
све било подређено вештини ратовања и једини циљ државе је био да ствара непобедиве
ратнике. Ратоборни елемент је од самог почетка био изразитији у Спарти него у другим
грчким полисима. Цео спартански народ је чинио једну војну касту. Сваки Спартанац је
добијао парцелу која је прелазила од оца сину и није се смела ни продати ни поделити,
стога грађанин никада није мога да осиромаши. Аутотохни становници којима су
24
Лакедемоњани отели земљу су били ти који су обрађивали земљу. Сваке године власник
парцеле је имао право да добије 70 медимна жита за себе и 12 за жену и један део вина и
воћа. Спартанац тако није морао да се брине о свом издржавању, све своје време могао је
да посвети пословима у јавном животу.
- Систем хелота је био од најранијих времена извор опасности, нарочито након освајања
Месеније. Била је установљена и тајна полиција - Криптеја, не зна се када и њен задатак је
био да младе Спартанце шаље у унутрашњост земље са овлашћењем да убију сваког хелота
у кога су имали разлог да посумњају. Само је држава могла да ослободи хелота његовог
ропства. Пошто су хелоти регрутовани у време рата за службу као лако наоружана војска,
имали су прилику да покажу јунаштво, а онима који су се истакли могла је бити подарена
слобода као награда. Тако је настајала класа ослобођеника који су се звали неодамодаи -
„нови становици дема“ - нови грађани. Постојала је још једна класа становништва, ни
грађана ни робова, названих мотонес који су вероватно потекли из незаконитих бракова
спартанских грађана са хелотским мајкама.
- Када се дете роди, поглавари племана би га прегледали и ако би оценили да је болесно
или слабо, било је изложено у дивљини на падинама планине Тајгет да умре. У 7-ој години
дете је поверавано старању државног службеника - пајдонома, који је требао да га васпита
како би се прилагодило да подноси тегобе. Од 18. до 20. године младићи су упућивани у
велику школу организовану као војска. Заповедници и надзорници који су их обучавали и
контролисали били су младићи преко 20 година. У 20-ој години Спартанац је започињао
војну службу и било му је допуштено да се жени, али је и тада морао да живи у „касарнама“
са својим друговима. У својој 30-ој години, пошто је завршио обуку, постајао је „мушкарац“
и стицао је пуна грађанска права.
- 300 коњаника, изабраних међу спартанском омладином, чинили су краљеву телесну
гарду. Премда су првобитно били на коњима, у касније време су се борили као пешаци.
Лаку пешадију су чинили перијеци и хелоти. Спартанска дисциплина се протезала и на
жене, девојчице су заједно са дечацима пролазиле кроз гимнастичку обуку. Циљ сваког
закона и сврха целог друштвеног поретка је било обликовање добрих војника.
- Пиндар је приписао стварање лакедемонских институција Егимију, митском претку
Дораца. Историчар Хеланик је сматрао да су их створила прва 2 спартанска краља Прокле
и Еуристен. Тукидид је рекао да је крајем Пелопонеског рата лакедемонско друштвено
уређење постојало нешто више од 400 година. Херодот тврди да су Спартанци потврдили
да је Ликург био тутор једном од раних краљева и да је са Крита увео законе и институције.
5. Надмоћност и опадање Арга. Олимпијске игре

- Арг је играо истакнуту улогу на полуострву под вођством свог краља Фејдона. Владавина
овог краља је била последње раздобље Арга као активне силе првог реда. Не зна се
засигурно када је владао. Ефор га смешта у 800-700. пне. Херодот наводи га спомиње као
просца Агаристе из Сикиона око 570. пне. Паусанијин текст који спомиње битку код Хисије
25
669. пне, ставља Фејдонову Олимпијаду у 748. пне. Његовим старањем је у Аргосу и на
Пелопонезу уведен систем мера. Оне су и по њему биле назване Фејдонове мере и биле су
прихваћене и у Атини.Били су повезани са егинским системом мера за тежину. Он је повео
аргивску војску преко Аркадије до обала Алфеја и тамо је председавао на Олимпијској
светковини за коју се тада први пут чуло у историји Хеладе.
- Алтис или Свети гај у Олимпји лежи под брдом Кронион на ушћу Кладеј реке у Алфеј. Алтис
је био посвећен Зевсовом култу, али пре него што је било посвећено њему је највероватније
припадало Пелопу, који је био деградиран у ранг хероја.Светилиште Алтис је припадало
заједници Писе, вероватно је и њима припадало да се старају о култу и приређују
светковине. Касније су Елиђани хтели да преотму то светилиште за себе. Светилиште, иако
га не спомиње Хомер, је већ до 7. века пне стекло велику славу и привлачило је мноштво
посетилаца. Пошто је Елида била јача од Писе, Елиђани су напокон успели да преотму
приређивања Олимпијске светковине, ово преотимање се обично датује пре 572. пне када
је била прва елидска контрола над играма. Такмичења су била главна карактеристика
светковине, која се одржавала сваке четврте године (21. јуна). У почетку су игре укључивале
такмичењењ у трчању, панкратији и рвању, а касније су томе придодате и колске трке.
Можемо да претпоставимо да је при преотимању светковине Спарта била толерантна
према Елиди, а Аргос се залагао за Пису. То је била и сврха похода на Олимпију краља
Фејдона који је организацију светковине одузео Елиђанима и вратио је Писи. Писа је
задржала све док Спарта није могла да помогне Елиди.
- У време краља Фејдона, најупечатљивије светилиште је био храм Хере и Зевса, Паусаније
је одредио темеље око 1069. пне али архелошки материјал показује да је старији храм
сазидан крајем VIII века пне. Средином V века пне је сазидан већи храм Зевсу који је Хереј
бацио у засенак. Мит је успостављање игара приписало Пелопу или Хераклу. Када су
Елиђани преотели председништво постепено се уобличила легенда да су Спартанац Ликург
и Елиђанин Ифит 776. пне обновили светковину и та се година рачунала као прва година
Олимпијаде. Олимпијаду је први пут употребио као систем за рачунање времена
сицилијски историчар Тимеј који је живео у III веку пне. Током светковине се поштовао
свети мир и Елиђани су тврдили да је њихова област за то време света. Награда за освојену
победу на такмичењу је била венац од дивље маслине, а веће награде су чекале победника
када се врати у свој полис, венац је остављао у главном храму свог града. У Алтису су се и
налазиле 12 ризница, од којих су најмање пет посветили градови са Сицилије и са југа
Италије. Олимпијска светковина је помагала колонијама на западу да одржавају везе са
отаџбином. Олимпијада је била центар где су се Грци састајали и размењивали идеје и
искуства, она ће касније постати модел и другим светковинама.
6. Демократски покрети: законодавци и тирани

- Један од првих захтева преко којег је народ вршио притисак на племићке владе и један
од првих уступака који су добили јесте био писани закон. У раније време се и крвопролиће
остављало оштећеном, држава се у то није мешала. Касније када су уведени закони, судило
се више да би се умирили оскрнављени богови државе који су били окаљани самим чином
26
кривца, него ичег другог. Међу велике законодавце VII века пне можемо убројати: Зелеука
који је саставио законе за Локране, Хиронд - законодавац Катане, Атињанина Драконта, а
најславнији од свих је био мудрац Солон. Вероватно су и сами закони Спарте, које је она
касније приписала богу, први пут уобличени и записани у овом периоду. Градове на Криту
је такође захватила снажна тежња да уобличе своје законе.
- У многим случајевима законодавство су пратили уступци народу и то је био почетак
дуготрајног политичког сукоба када се народ борио за права и једнакост и када је племићка
олигархија покушавала да задржи свој повлашћени положај. Иако у већини полиса је
успела да се задржи племићка олигархија у неким је успостављена демократија. Помоћ
народу је обично слата из неког непријатељског табора, када би једна породица постала
превише моћна против ње би била скована завера и уз помоћ страних сила је била
свргавана. У многим случајевима власт је преузимао племић који је номинално предводио
народ у свом подухвату, и на тај начин је упостављен један вид монархије. Овакве
монархије су се разликовале од претходних јер је сада краљ заснивао своју власт на
физичкој сили, а не на наследном праву. Такав облик владавине је добио име тиранис -
тиранида. Грци су први пут употребили термин да означе лидијске монархе, овим именом
означена је владавина Гига. Реч тиранин имала неутрално значење и многи тирани су у
почетку своје владавине били доброчинитељи. Међутим, касније реч је повезивана са
самовољним и угњетавачким поступцима и тако је попримила ружно значење. Тиранида је
стављала неуставном владару у руке самовољну власт над животима и судбинама грађана
и стога је била одбојна многим Хеленима.
- Јонија, под утицајем лидијских монарха, је била прва колевка тираније, али о тиранидама
на том простору не знамо много. Тиранин у Ефесу се оженио са ћерком лидијског монарха
Алијата. Најчувенији од тирана је био Трасибул из Милета под чијом владавином је овај
град био најмоћнији. Учествовао је тада и у оснивању колонија на Црном мору и успешно
се одупирао претњама из Лидије.
- У Митилени на Лезбосу сазнајемо како тиранида може да се избегне. Митилена је постала
велико трговачко место, њени племићи на власти - Пентилиди су били богати, уживали у
раскоши и угњетавали народ. Тирани су се брзим смењивањем уздизали и падали. У
Митилени су Питак и Алкеј склопили заверу против тиранина, али њихово пријатељство
није дуго потрајало. Питак је успео да придобије поверење народа и после преврата је
постављен да влада 10 година, такав владар са неограниченом влашћу али на ограничено
време се звао ајсимнет. Питак је стекао углед мудрог законодавца и умереног владара,
протерао је племиће који су му се супротставили, чак и Алкеја и Сапфу (песници). Након 10
година предао је власт, а након смрти је убројан у седморицу мудраца. Овај блистави
период историје Лезба су описали и Алкеј и Сапфа, тада су и изумели нове ритмичке низове
- строфе.
27
7. Тираниде централне Хеладе

- Средином VII века пне у Хелади су се уздигле 3 тираниде: у Коринту, Сикиону и Мегари. У
Сикиону је тиранида била сјајна и доброчинитељска, у Коринту је блистава и угњетачка, а у
Мегари краткотрајна и пропраћена дугим грађанским раздором.
- У VIII и VII веку пне Коринт је био најбогатији град на хеленском копну. Његов положај је
контролисао копнени пут ка северу и уску превлаку која је повезивала Егејско море са
Коринтским заливом. Пре краја VIII века пне коринтски производи су били широко
дистрибуирани на југу Апенинског полуострва и на Сицилији, Коринћани су и били ти који
су први обновили контакте са истоком. Рана моћ Коринта је посведочена оснивањем
Коркире и Сиракузе. У раним фазама трговине Коринт је грнчарију из бројних средишта у
Егејском мору извозио на запад и тај његов доминантан положај ће трајати све до средине
VI века пне када ће порасти Атински извоз. Његове колоније су се све више
осамостаљивале, те је Коринт већ у VII веку пне морао да у поморској бици брани свој
положај, овакво слабљење водећег положаја изазивало је унутрашње немире.
- Род Бакхијада, који је био на власти је свргао Кипсел тако што је стао на чело народа.
Легенда о кипселовом пореклу је потекла од повезивања његовог имена са речју „ћуп“.
Мајка му је била из рода Бакхијада, по имену Лабда, пошто је била хрома морала је да се
уда за човека нижег друштвеног положаја - Еетиона, човека из народа. Пошто Еетион није
имао пород обратио се за савет у Делфијском пророчишту и добио је поруку „Да ће његова
жена, Лабда, родити огроман жрвањ предодређен да смрви самодршце и да од њихове
неправичне власти ослободи твој Коринт“. Пророчанство је допрло до ушију Бакхијадима
и потврђено још једним пророчанством које су они добили. Чим се Лабда породила,
Бакхијади су послали десеторицу да убију дете. Они када су дошли у двориште Еетионовог
дома, домаћин није био код куће, те су затражили од Лабде да им покаже дете, она преда
дете једном, али се овом дете насмешило те он није имао срце да га убије. Тако је дете
кружило редом из руке у руке и ниједан није имао снаге да га убије. Онда су решили да се
врате у кућу и да убију дете, али Лабда је прислушкивала на вратима и сакрила је дете у
ћуп. Тако је дечак био спасен, а ти људи су слагали Бакхијаде да су извршили њихово
наређење. Бакхијади су били протерани, имовина им је конфискована, опасне особе су
погубљене и Кипсел је узео власт у своје руке. Кипсел је после овог владао умерено и био
је омиљен у народу. Он је своју политику усмерио оснивању нове колонијалне империје,
Кипсел је изградио мрежу колонија дуж северозападне обале, а тим колонијама су владали
чланови тиранинове породице. Акарнанско полустрво Леукада је било насељено у време
тираниде у време Кипселовог наследника. Прокопан је канал кроз уску превлаку Истам те
је од полуострва направљено острво. На јужној страни Амбракијског залива је утемељен је
Анактрион а на северу копна Амбракија. У то време је основан и Епидамнос, северно од
Коркире.
- Кипсел је уздигао и свој углед даривањем великих панхеленских светилишта у Делфима
и Олимпији. У хеленским државама са племићком управом они су имали контролу над
религијом. Када су тирани преузели власт било је природно да траже више одобрење своје
28
владавине из религијских центара. Делфи су ти који су дали повољна пророчанства о

Кипселу, а он се одужио Аполону тако што је у Делфију саградио коринтску ризницу. У
Олимпији Кипсел као заветни дар поставио је позлаћену статуу Зевса у величини колос, а
Херином храму је поклонио ковчег од кедровине.
- Кипсел је владао отприлике 30 година и наследио га је најстарији син Перијандар који је
наставио политику свог оца. Под његовом управом Коринт је био релативно успешнији и
моћнији но икада касније. Али тиранида је сама по себи била много мање омиљена него
током владавине прве генерације. Перијандар је морао да се суочи са опозицијом која је
нарасла у држави. Перијандар је придодао Аполонију на обали Јадранског мора. Он је
такође послао свог једног сина да утемељи колонију у Потидеј.
- Перијандаров главни савезник на истоку је био Трасибул из Милета. Када је Коринтом
владала династија Бакхијада, тамо су изграђени бродови за Самос који су коришћени у
Лелантиском рату око истоимене равнице на Еубеји против Милета. Овај рат је и Тукидид
је издвојио због његових широких размера. Херодот преноси како је Милет подржавао
Еретрију, док је Самос подржавао Халкидики. Тукидид наводи како су и друге државе биле
укључене у ове сукобе, тада је највероватније Самос напао Егину. Ипак је на крају Милет
био погоднији партнер за трговину на истоку.
- Херодот се такође сећа дипломатске помоћи коју је Перијандар указао Милету када су
Лиђани у рату жестоко притисли овај град. Током једног од својих напада Лиђани су
спалили Атенин храм, Алијат је тим поводом затражио савет од Делф и било му је поручено
да поново сагради храм. Перијандар је ово пренео Трасибулу, Милећани су када је Алијат
послао посланике да преговарају смислио сценарио да који је уверио Лиђане да Милет има
неограничене залихе хране и да може да одолева унедоглед. Лидија је тада одустала од
похода на град. Блиске везе између ова два тиранина су илустроване и анегдотом о класју
жита. Према Херодоту, Перијандар је упутио Трасибулу посланство тражећи политички
савет. Трасибул је ћутећи повео коринтског посланика кроз житно поље и док су пролазили
подсецао класје које се истицало говорећи да извести свог господара о ономе што је видео.
Аристотел је поновио причу са обрнутим улогама. Перијандерова репутација је била
потврђена прихватањем његове арбитраже када је подржавао атинско запоседање Сигеја
на улазу у Хелеспонт коме се Митилена успротивила ратом.
- Перијандарова заинтересованост за Египат се одразила у имену његовог синовца и
наследника - Псаметиха. Перијандру је Нехово копање канала дало инспирацију за његове
подухвате. Он је поплочао пут каменом са два паралелно ужљебана усека који су
одговарали точковима кола којим су лаке бродове превозили од једног до другог мора.
Овај Диолкос (превлачни пут), није могао да прихвати теже трговачке бродове, али је њихов
товар могао да превози колима и претоварује у други брод.
- Период Кипселида, посебно владавина Перијандра, је био најзначајнији у развоју
уметности и занатаства. Нови облик поезије – дитирамб који се развио од примитивних
песама у част Дионису пренео у Коринт Арион из Метимне са острва Лезба. У архитектури
је коринтска градитељска вештина дала важан допринос у развитку храма, те су током VII
29
века пне људи су почели да храмове претварају у грађевине од камена. Разликовао са

„јонски“ у Јонији и „дорски“ у матичној Хелади. Захваљујући поновном открићу црепа, они
су могли да подигну оштрији нагиб крова. Тада је настао и фронтон - предњи троугласти
део на врху храма, Грци су то називали орлом. Квалитет грнчарије је у овом периоду било
замењен квантитетом.
- По неким проценама, Перијандарова владавина је била строга. Било је закона који су
забрањивали грађанима да прибављају велики број робова или да живе изнад својих
прихода. Закони који су обуздавали прекомерну раскош и нерад. Било је закона који су
спречавали људе из унутрашњости да се настањују у граду.
- Перијандар се оженио Мелисом, кћерком Прокла који се прогласио за тиранина у
Епидауру. Веровало се да је своју жену убио што га је довело у непомирљив положај са
његовим сином Ликофроном. Легенда гласи да је Прокле позвао своја два унука која је
упитао „Да ли знате ко вам је убио мајку?“. Старији унук није ништа схватио, али је
Ликофрон од тада према оцу показивао непријатељство и подозрење. Перијандар је
дознао шта је Прокле рекао и сукоб се завршио ратом са Епидауром у коме је Прокле био
заробљен а Ликорон протеран на Коркиру. Када је Перијандар увидео да му је старији син
тромог ума пожелео је да преда власт Ликофрону. Али син није хтео ни да одговори очевом
гласнику. Тада је Перијандар послао своју ћерку да посредује, а Ликофрон је одговорио да
се неће вратити у Коринт док је у граду његов отац. Перијандар је одлучио да сам оде на
Коркиру и да сину остави Коринт, а Коркирани су ово чули те су убили Ликофрона за шта
им се Перијандар на крају и осветио када је послао 300 синова истакнутих Коркирана на
Алијатов двор да од њих направе евнухе, а на путу су их спасли становници Самоса и
послали их натраг у Коркиру.
- Када је Перијандар умро, наследио га је синовац Псаметих који је после неколико година
и сам убијен. Са њим се окончала и тиранида Кипселида и чврсто је успостављена
олигархијска управа. Коркира је постала независна и непријатељски расположена а
Амбрачани су успоставили демократију.
- О тираниди Ортагорида у Сикиону која је била приближно истовремена са тиранидом у
Коринту знамо много мање. Запамћена је по свом дугом трајању - по легенди је трајала 100
година. Аристотел је истакао умереност династије сикионских владара. Ортагора и његова
два наследника су само имена, али Клистен је био један од великана свог доба. Сикион није
поседовао ниједну колонију и његова област је била богата и могла се ширити. Сикион је
имао више преддорског живља и трвења између дорског и недорског живља су била
озбиљан проблем првих година Клистенове тираниде. Сикион су прво запосели Дорци из
Арга, Арг је на Сикион гледао као на део Теменовог наследства. Вероватно је покушај
Аргиваца да загосподаре Сикионом изазвао рат и јаку антидорску реакцију у Сикиону
Најупадљивије исказивање те реакције је било протеривање хероја Адраста, који је пре
Тројанског рата био на челу Седморице аргивских хероја у походу против Тебе и захтевао
је да наследи престо у Сикиону од свога деде. Клистен је довео из Тебе Меланипа у Сикион,
главног Адрастовог непријатеља. Према Херодоту у исто време је променио имена
30
сикионским филама. Његова фила Егијалеји, променила је име у Архелаји - „владари

народа”, а трима дорским племенима - Хилејима, Памфилима и Диманима је променио
име у : Хијати (хис-свиња), Онеати (онос-магарац), Хојреати (цоирос-прасенце). Ова имена
фила су се одржала чак 60 година након Клистенове смрти. Све што из ове Херодотове
приче можемо да закључимо јесте да је у Сикиону постојала четврта недорска фила и да је
Клистен подржавао њихове захтеве.Ови називи су можда само одговарали занимању
одређених људи. Клистен је био запамћен тако што је бранио Делфијско пророчиште у
Светом рату који је избио пре почетак VI века пне.
- Делфијски храм или Питоја налазио се на територији фокидског града Крисе. Становници
Крисе су својатали контролу над становницима Делфа и пророчиштем и наметали су
путарину онима који су Аполону долазили по савет, становници Делфа су желели да се
ослободе ове надмоћи. Потражили су помоћ од великог савеза на северу, чији су члан били
Тесалци. Људи који су припадали овом верском савезу су били „околни становници
Деметриног светилишта у Антели близу Термполиског теснаца - отуда им је потекао назив
Амфиктионци“. Савез је обухватао Фокиђане, Беоћане, Атињане, Дорце, Мелијце, Долопе,
Ениане, Тесалце, Парабеје и Магнешане.
- Амфиктионци су се заложили за Аполона и објавили Свети рат становницима Криса.
Клистен је прешао са војском из Сикиона не би ли се придружио савезу. Атињани су такође
послали одред војске под Алкмеоном. Није било довољно само да се освоји Криса и да се
примора да прихвати услове, јер је због јаког стратешког положаја град било неопходно
разорити. Победа је била на страни Амфиктионаца и Сикиоњана, тада је и промењено име
из „Кришанског залива“ у „Коринтски залив“. Кипсел је сада могао да рачуна на подршку
пророчанства из Делфа.
- Последица овог рата је било успостављање блиске везе Амфиктионског савеза и Делфа,
само светилиште је постало место окупљања чланица, савез је често зван и Делфијска
амфиктионија. Аполонов храм је стављен под заштиту савеза, управа имовином је била
поверена посланицима Светог већа - Хијеромнемонима који су се састајали 2 пута
годишње. Прве Питијске игре су одржане 582. пне, а сада су одржаване са више помпе и
приређивање њих је била дужност Амфиктиоњана. Питијада се одржавала сваке 4 године,
испрва је то било само такмичење у музици, али је касније додата и гимнастика. Победници
су били овенчани ловоровим венцем. Клистен је освојио победнички ловор у првој колској
трци на хиподрому.Сећање на своју победу прославио је установивши Питијске игре у
Сикиону где је саградио ризницу Сикиона у Делфима.
- 6 година након победе у Питијским играма, Клистен је победио у Олимпији
четворопрегом, а ова победа је обележена и припремама за просидбу и удају његове ћерке
Агаристе. Како Херодот прича, свим просцима из хеленског света је разаслат позив да дођу
на тиранинов двор у року од 60 дана да би се надметали за руку његове ћерке, а када се
наврши година од 60 дана биће објављена вест о Агаристиној удаји. Током те године
Клистен је просце гостио и искушавао њихове особине, понос, образовање, атлетске
одлике и понашање. Највише су му се свидела 2 просца из Атине: Мегакле и Хипоклид, чија
31
је породица била у сродству са Кипселидима из Коринта. На дан доношења одлуке, после

вечере, Хипоклид је узео главну реч и наредио фрулашу да им засвира, на шта је Хипоклид
заиграо, на Клистеново запрепашћење, чак тражећи да му донесу сто и заиграо на рукама.
“Тисандров сине, проиграо си женидбу“ одбрусио је Клистен, а овај је одговорио
„Хипоклида је баш брига“, Агариста је тако дата Мегаклу, Алкмеоновом сину. У доба тирана
је било уобичајено да се траже везе са другим државама. Из брака за Мегаклом родио се
нови Клистен који је довео успоставио основе демократије у Атини, а други син из тог брака
је био Хипократ, који је имао ћерку Агаристу која ће бити мајка Периклу. Клистен из Сикиона
по удаји своје ћерке није дуго поживео и убрзо након тога сикионска тиранида је окончана
под притиском Спарте.
- Мегарска тиранида је трајала најкраће и стога је најмање утицала на развој Мегаре.
Мегара је настањена последња од дорских градова и развила се у сенци Коринта. Њена
колонија на Сицијлија је морала убрзо након оснивања морала бити премештена у
Селинунт, вероватно су лоши односи са Коринтом окончали Мегаранске амбиције да се
шири на западу, знамо о пограничном рату ове две силе крајем VIII и у VII веку пне. Мегара
је упутила своје насељенике на прилазе Црном мору где су успоставили Халкедон и Бизант.
- Мегара је морала да оснива колоније јер се и сама налазила на густо насељеном подручју.
Теаген је као заштитник угњетаваних сељака приграбио власт, а догађај који је довео до
његове тираниде је било масовно клање крупне стоке богаташа. Најтрајнији Теагенов
споменик је био водопад који је снабдевао град довољним количинама воде. Племићи су
после тога узвратили ударац, Теаген је протеран и није имао наследника. Тиранида је била
сувише кратка да би могла да изазове државни преврат и уследио је дуги период немира.
Убрзо је значај Мегаре у Хелади ослабио. Рат са Атином, чији је исход био губитак острва
Саламине биће пресудан за опадање саме Мегаре и за успон њене супарнице.
- До средине века тираниде у Коринту, Сикиону и Мегари су постале прошлост. Тираниде
су напале привилегије стечене рођењем и подстакле су политички и економски напредак
непривилегованих грађана. Тирани су неговали култ Диониса који није признавао класне
разлике. Тирани су били потребни само како би сломили моћ племства, али се после тога
њиховом повлашћеном положају замерало.
8. Панхеленске игре и Панхеленство

- На крају Светог рата установљена је Питијска светковина. Мало касније, локална
светковина у Немеји на територији Клеоне добила је лепши облик, установљена у свечаност
Немејског Зевса коју је ваљало светковати сваке 2 године. Клеона је председавала
светковини све до средине V века пне када је Арогс преузео надзор. Коринт је установио
Истамску светковин такође у интервалу од 2 године у част Посејдону. У Немеји и на Истму
је награда био венац од дивљег целера. Ове 4 панхеленске светковине се могу индиректно
повезати са појавом тираније у ова 3 града.
- Идеју панхеленства, представу о заједничком хеленском народу заједничких интереса,
охрабривала је поетска повест херојског доба. Тројански рат је запамћен као заједнички
подухват у коме су учествовале северна и јужна Грчка. Осећање заједништва се испољило
32
у признавању пророчишта Аполона Питија за главно и врховно пророчиште Хеладе, Делфи

су повезивали људе из свих крајеве хеленског света. Тежње за јединством су се огледале у
савезима: Калауријски поморски савез, Антелска амфиктионија. У другој половини VI пне
градови на југу Апенинског полуострва су били повезани у неки облик лабавог савеза што
је било назначено на њиховом новцу. Наравно касније и јонска федерација на Делосу и
савез који је предводила Спарта.
- IV - Уједињење Атике и утемељење атинске демократије

1.Уједињење Атике
- Давно је Атику настањивала група независних држава, а из тих времена се причају легенде
о гигант у Паланту који је владао у Палени под североисточним падинама Химета, о
ужасном Кефалу господару јужне покрајине Торика или о Порфириону чије је
пребивалиште било у Атмону под планином Пентеликом. Брдо Мунихија је у далекој
прошлости било утврђење. У каснијем стадијуму видимо како су се околна села
сједињавала у политичкими и религиозним везама. На северу су Маратон и Ојноја са још 2
града створила тетраполис. Пиреј се са оближњим Фалероном и са друга 2 места ујединио
око заједничког култа бога Херакла - Четири села. Између планине Китерона и рта Сунија
од свих краљевстава била су најважнија 2, елеусинско и атинско, а раздвајао их је
планински венац Ајгалеја.
- Атина је било утврђење 8 км од обале смештено у Кефисовој долини које је било отворено
према Саронском заливу, на западу се налази Ајгеј, на северозападу Парнет, на истоку
Химет, на североистоку Пентелика. Река Кефис тече на запад, Атину потоци Еридан и Илис
снабдевају водом. Место је било настањено још од неолита, а у бронзаном добу је било
једно од центара микенске културе. Рана историја Атине започиње Кекропом у XVI веку пне
и касније о атинском краљу Тезеју пише Плутарх.
- Атињани класичног периода су поносно истицали да су аутотохни и да су чистог рода, а и
истина је да је у периоду разарања микенских центара Атина остала релативно стабилна и
да је касније нису освојили Дорци. Положај Атине у грчком свету нам приказује и сукоб
Атене и Посејдона, Атена је засадила своје дрво маслине као свој знак, а Посејдон извор
слане воде. Атени је припа Акропољ,а Посејдону-Ерехтеју, у змијском облику, је допуштено
да живи на Атенином брду.
- У време настајања писане историје, неколико независних заједница Атике одрекле су се
своје независности у корист Атине и са њом формирале јединствену државу. Успомена на
овај пренос власти прослављана је сваке године у Атини свечаношћу Синоикиа. Тукидид
каже „у доба Кекропа и првих краљева становници Атике су живели све до Тезејевог
времена у малим одвојеним насељима са својим пританејима и магистратима“. Тезеј је
када је постао краљ укинуо већа и управе осталих градова у корист садашње државе, све
их је концентирсао у једну већницу и један пританеј. Они су наставили да живе на својој
земљи али Тезеј их је натерао да се навикну на Атину као своје средиште. Тако је Тезеј
33
својим наследницима предао у наслеђе велики град. Некада давно садашњи Акропљ био
је град са облашћу јужно од Акропоља.
- Неки историчари су мислили да је Елеусина задржала своју независнот до VII века пне.
Предаја прихваћена у V веку је приписала ову реформу Тезеју који је живео у XIII веку пне.
Тукидид одбацује датум уједињења пре Тројанског рата. Нема јасног сведочанства о томе
када је Елеусина била припојена атинској држави
2. Владавина племства
- Рана историја атинског друштвеног уређења је била испрва монархијска а онда је
прерасла у владавину племства. Традиционална имена атичких краљева, следбеника
Тезеја, су у неким случајевима ако не и у већини измишљена. Најславнији од њих је био
Нелеид Кодар, за кога се причало да је приликом напада завојевача са Пелопонеза, себе
жртвовао за спас своје земље. Атињани су тврдили да су укинули владавину краљева по
Кодровој смрти јер је био исувише добар да би имао наследника, а ово је измишљотина.
Прво ограничење краљевске моћи које је извојевало племство било је установљење
полемарха - војсковође. Врховна команда у војсци која је припападала краљу је била
пренета на полемарха који се бирао из редова племства. Меонтиди су оборили краљевску
династију али нису преузели титулу нити је укинули. Они су увели институцију архонта или
изборног владара и ова служба је преузела најважније функције краља. Медонтид Акаст је
био први изборни владар (1088. пне), знамо да је био историјска личност јер су сви после
њега заклињали да ће поштовати службу баш као Акаст. Он и његови следбеници су имали
доживотну власт. Следећи корак у слабљењу моћи архонта је била промена архонтске
власти од доживотне на 10-огодишњу. Ова реформа је била извршена средином VIII века
пне, али ово није сигурно (753/752. пне.) Архонтска власт је постала једногодишња служба
и од тог времен надаље изгледа да се водила и чувала званична листа архоната од 683/682.
пне. За то време је у Атини још било краљева. Медонтиди су лишили краљеве њихове моћи,
али краљеви нису укинути,они ће постојати до последњих дана атинске демократије.
- Устројство атинске државе се заснивало на 4 јонске филе које се могу наћи у хеленским
државама: Гелеонти, Аргадеји, Егикореји и Хоплети - потекла су од култних божанства.
- У Атини боље него на било ком другом месту можемо видети родовско уређење.
Породице сваког рода потицале су од заједничког прека и називале су се стога
хомогалакетс - браћа по млеку, имена већине родова су патримона. Сви родови су
поштовали култ Зевса Херкеја и Аполона Патроја. Сваки род је имао регуларну управу и
магистрате на чијем челу се налазио један „архонт“. Тим родовима су припадали и трговци
и занатлије и они су стварали слична удружења заснована око култа неког божанства.
Чланови ових удружења су се звали оргеони.
- Фратрије састављене од породица чија су се имања граничила ујединиле су своје чланове
око култа Зевса Фратрија и Атене Фратрије. У раном периоду само су чланови родова
припадали фратријама, али и овде опет долази до промене у VII веку пне па постају
доступне људима из оргеонес. Свако дете чији су родитељи били грађани је могло да ступи
у братство. Фратрије су коришћене да се утврди број грађана - цензус.
34
- Пре је тумачено да је свака фила подељена на три братства, свако братство на 30 родова,
чак је додавано да је сваки род бројао 30 људи, а ову тврдњу побија и околност што су филу
сачињавали и људи који нису били чланови рода.
3. Племство у VIII веку пне

- До средине VII века пне извршна власт у Атини је била у рукама тројице магистрата
изабраних на годину дана - архонта, краља и полемарха. Архонт је био врховни судија у
свим грађанским споровима. Међу магистратима је имао повлашћен положај, службена
резиденција му је била у Пританеју где се налазило и државно огњиште и име му је стајало
у заглављу државних докумената одакле му је потекао и назив епонимни архонт. Древне
религијске обреде су прешле на полемарха или на краља. Архонту је била поверена
Таргелија, позна мајска свечаност, првих плодова, главна Аполонова светковина у Атини,
вероватно уведена са Делоса у VII веку пне Велике Дионисије. Полемарх је имао судске
дужности осим што је само био војсковођа. Имао је судницу у Епиликеју и ту је судио у
свим споровима досељних лица. Оно што је архонт био за грађане, полемарх је био за
стране досељенике - метеке. Краљева резиденција се налазила на Агори. Његове су се
функције сводиле на старање о државној религији и вођење парница религијске природе.
Он је такође и председавао у Већу.
- Веће је било политичко тело помоћу кога су племићи у Атини спровели поступно укидање
монархије. Веће на Аеропагу се разликовало од већа која су се касније развила, име је
потекло од једне од најважнијих функција већа. Према древном обичају, који се одражава
како видимо код Хомера, убиства нису схватана као злочини против државе већ су се
тицали породице убијеног искључиво која је могла или да убије убицу или да прими
крварину. Постепено са развојем култа божанства подземног света веровало се да је лице
које је пролило нечију крв потребно ритуално очистити и морао је да задовољи хтоничне
богове Ериније и Фурије што је касније довело до интервенције саме државе. Када је члан
заједнице био укаљан љагом скрнављења она је навлачила на целу заједницу срџбу богова,
уколико се окаљани не протера, тако је држава преузела суђење за кривичне поступке.
Само Веће је чинило суд на светилишту ових хтоничних богиња (Семна), на североисточној
страни Аеропага, изван бедема. Током периода племићке олигархије ово веће било је тело
које је управљало Атином, архонти су увек били чланови већа. Краља, архонта и полемарха
је бирала скупштина коју је чинило цело грађанско тело са правом гласа.
- У великој плими колонизације крајем VIII и почетком VII века пне Атина није учествовала.
Њени грађани су се прикључили колонизацији Јоније и вероватно увећавши број
становника неких острва и Атина је имала више обрадиве земље од већине хеленских
градова. Од средине VII века пне тензија између класа се осећала и тек након што су се сви
други покушаји разрешења кризе били безуспешни, Пизистрат се прогласио тиранином
560. пне.
- Први знак незадовољства се одразио у именовању тесмотета - колегија од 6 судија којима
је дужност била да чувају и надзиру тесмои - традиционалне уредбе. Бирани су на годину
дана и касније су их припојили трима врховним магистратима у држави - архонту, басилеју
35
и полемарху, у управно тело 9 архоната. Њихово именовање је можда било усмерено ка

томе да ублажи растуће незадовољство због самовољних суђења.
- Следеће упозорење је стигло када је Килон, један атински племић, запосео Акропољ (632.
пне). Он је био ожењен ћерком Теагена, мегарског тиранина, и уз помоћ Мегаре је покушао
да загосподари Атином. Од делфијског пророчишта је добио поруку да запоседне Акрпољ
у време највеће Зевсове светковине, завера је пропапала јер је он мислио да на
Олимпијаду, док је пророчиште мислило на Дијасије. Килон је свој подухват окупио групу
племића, а Теаген је послао чету мегаранских војника. Пошло му је за руком да освоји
Акропољ, али призор страних војника је угасио сваку искру наклоности према покушају да
се сруши власт. Килон је побегао из утврђења. Остали су убрзо били принуђени да се
предају. Потражили су прибежиште у храму Атене Полијаде, када им је обећано да ће им
животи бити поштеђени они су напустили светилиште. Те године је архонт био Мегакле из
породице Алкменоида и на његов подстицај обећање је прекршено и завереници су
погубљени. Град се спасао од тиранина али је на себе навукао љагу, то је била увреда за
саме богове. Килон и његов брат и њихови потомци су били осуђени на губитак грађанских
права и трајно изгнанство. Алкмеонидима и њиховим саучесницима такође је суђено по
оптужби за срквнављење и на њих је бачена клетва и осуђени су на вечно изгнанство уз
конфискацију имовине. Причало се након тога да је у граду предстојало очишћење и да је
свештеник Епименид стигао са Крита да очисти Атину. Килон је веровао да је у Атини било
довољно немира да може да одржати свој положај.
- Доказ да су прилике биле лоше је и то што је наименован Драконт да састави законик.
Драконт је именован за ванредног законодавца са овлашћењима (тесмотетс) да
кодификује и исправи постојеће законе. Касније његово име је постало синоним за
строгост, један атински говорник је чак говорио да његови закони нису били писани
мастилом већ крвљу. Ширим увидом у његов законик видимо да је он расподелио
различите врсте убиства. У његовим законима видимо и тело од 51 судије који се зову
ефети, који су били бирани из редова Еупатрида, али није јасно да ли су они припадали
Већа на Аеропагу. Знамо да су закони који су се тицали дужника били строги: поверилац је
могао да полаже право на личност дужника који не може да плаћа дуговање. Драконт је
сигурно штитио интересе класе богатих властодржаца, али је огормна добит за сиромахе
била што ће интереси бити дефинисани у писаној форми. Драконтово законодавство није
успело да оконча незадовољство.
4. Солоново законодавство и утемељењ демократије у Атини

- Солон је био изабран за архонта како би смирио немире у држави. Солон је био син
Ексекестида, племића повезаног са домом Медонтида. Он је свој лични извештај о
политичкој сцени оставио у стиховима с обзиром да проза није постала уобичајено
средство. Главни извор за Солона је Атински устав и Плутархов Солон. Аристотел реформе
устава приписује Драконту - Атински устав 4. Овај устав садржи видне анахронизме и
представља измишљотину потоње олигархијске пропаганде. Солон је био искрени
умерењак, корио је богаташе због себичности, а сиромахе због неумерених захтева.
36
- Најлакши начин богаћења класе богаташа јесте било повећање оптерећења људи које су
држали под собом, најважнију класу потчињених чинили су земљорадници који су се звали
хектеморои, а Солонове реформе су тај положај укинуле. Хектеморои-шестинари су могли
означавати људе који су задржавали шестину приноса са њиве или оне који су давали
шестину, вероватно да су добили име по овој другој ситуацији. У једној од својих песама
Солон тврди да је ослободио црну земљу ишчупавши из корена – хорои (камене плоче),
оне су на широким просторима било позабадане по Атици. Основно значење речи хорос је
међа, код Херодота је употребљена као камена плоче на гробу лидијског краља Алијата. У
нашем случају, плоче су потврђивале да се овако означене њиве дугује 1/6 годишњег
приноса и када су плоче ишчупане њива је постајала слободно власништво оних које су је
обрађивали.
- Крајем VII века пне Атина је основала малу насеобину у Сигеју близу улаза у Хелеспонт,
највероватније у намери да осигура своје право на житни пут од црноморског приморја на
северу. Окупацију Сигеја је пропратило и ратовање са Митиленом. Једна од Солонових
мера је била и да је забранио извоз свих врста пољопривредних приозвода осим маслина
и уља. Солонов циљ је био да заустави продају жита Егини или Мегари, потенцијалним
непријатељицама Атине.
- Односи Атине са суседима су у том периоду такође били забрињавајући. Са Егином сукоб
је ишао уназад бар до раног VII века пне. Отворена подршка Мегаре Килону у настојању да
заведе тираниду је могла само да продуби трвења између 2 полиса. Најважнији сукоб је
био око острва Саламине која је била подједнако удаљена и од Мегаре и Атине. Солон је у
младости стиховима покушао да подстакне Атињане да преузму острво.
- Солон је добио специјално овлашћење 594. пне да предузме мере према свом нахођењу.
Уместо уобичајеног прогласа да ће чувати имовину свих грађана, он је обзнанио да су сви
дугови отписани и да се свим људима који су постали робови враћа слобода. Ова мера
назвнана сисахтија је покривала 2 групе људи. Једну групу су чинили људи који су запали у
дужничко ропство, а другу су чинили хектеморои-шестинари. Солон је понудио атинско
грађанско право људима из других градова који су напустили своје домове да би се трајно
населили у Атини и наставили да тргују. Приписана му је и мера која је синовима укинула
обавезу да издржавају очеве у старости. Солон је био заслужан такође и за економску
реформу - променио је стандард атинског новца из егинског на еубејски. У своје законе је
укључио и забрану о прекомереном трошењу и дефиницију кривца и казне. Драконтови
закони су укинути изузев закона о убиству вез предумишљаја.
- Критеријум за место у државној служби није више било племићко порекло већ богатство.
Извршио је поделу грађанског тела на 4 класе засноване на годишњем приходу од земље.
Они који су убрали 500 медимна пшенице или више су били пентакосиомедимни, они чији
се приход кретао између 500 и 300 медимни су били хипеји (коњаници), они са приходом
између 300 и 200 медимна су били зеугити (власници јарма волова), они који су имали
имовину мању од ових су били тети. Последња 3 назива су била већ у оптицају и означавла
су и социјалне разлике, сада су ти називи били економски дефинисани. Солон је све службе
37
у државној управи учинио доступним свим грађанима према њиховој имовини. Највиши
положаји били су ограничени на прву класу или прве две. Зеугитима су биле приступачне
ниже службе. Скупштина је сада укључивала и тете у политички живот. Солон је такође
установио народни суд - Хелијају, која је представљала Скупштину као судијско тело. Овај
суд је замишљен као заштита од магистарских овлашћења и могја јој се упутити апелација.
- Аристотелов трактат о атинском уставу каже да је Солон увео веће од 400, по 100 људи из
сваке филе, и Плутарх такође спомиње већа. Главни докази против приписивања
установљења већа Солону јесте што Аристотел у Политици не спомиње веће, и не чујемо
ништа о већу у време када Писистрат преузме власт. Један натпис откривен на Хију, који
можемо да товати у VI век пне, спомиње Веће народа. Једна од дужности овога већа је била
да припрема парнице које треба упутити на апелацију. Солоново веће је можда на сличан
начин припремало парнице за апелацију Хелијаји. Међутим главна дужност Већа од 400
чланова биће припрема за рад редовних заседања Скупштине којима председава архонт.
- Солонови закони су записани на дрвеним плочицама названи аксонес које су биле
означене бројевима и зкаони су цитирани по броју табеле. Од сваког грађанина је захтевано
да се закуне да ће се покоравати законима који треба да буду на снази 10 година. Солон
није преузео тиранску власт, није чак постао ни ајсимнет-законодавац. Солон је само био
на положају архонта са ванредним овлашћењима. Када је отишао са дужности салетале су
га оптужбе са свих страна, али је он бранио свој умерени пут у својим елегијама и
објашњава како је своје задатке извео без пристрасности и без страха. За њега је прва
врлина и његов мото је био „Ништа превише“.
- Убрзо након његовор архонтата, поново је избила борба између две странке, две године
су протекле без архоната, и назване су године анархије (589/8 и 584/3), борба ће се
завршити тек 30 година касније.
- Архонт Дамасија (583-1. пне) је покушао да претвори свој архонат у трајну тираниду.
Дамасијин покушај је политичке странке натерао на компромис. Договорено је да треба
изабрати 10 архоната, 5 упатрида, 3 из земљорадничке и 2 из занатлијске странке. Овај
договор није довео до трајног решења (581/580. пне).
- Две велике странке су чинили они који су углавном били задовољни Солоновим
реформама и они којима се није свиђала демократска страна тог уређења и хтели су да се
врате старој племићкој олигархији. Ову последњу странку су углавном чинили Еуптраиди и
била је позната као Равничарска, равница је била упориште старог племства, њих је
предводио Ликург, у својим редовима су имали род Филаида. Супротна странка - Приморци
укључивала је не само живаљ са обале већ и језгро средњих класа. Њих је предводио
Мегакле, Алкмеонов син који се оженио Агаристом. Један од Солонових акта је био и акт
амнестије. Тај акт је био срочен тако да није давао предност Килоновим потомцима, а
допуштао је повратак Алкмеонидима. Њихов положај их је одвојио од осталих Еупатрида и
придружио странци која је заступала Солонова начела.
38
- V - Развој Атине у VI веку пне

1. Освајање Саламине и Никеје
- Мегара је покушала да поврати Саламину, али је Атина ојачала своју позицију, јер знамо
да је следеће поколење које је водило рат успело да заузме Нисеју, мегарску луку у
Саронском заливу. Судбина Саламине је онда препуштена Спарти (509. пне). Комисија 5
спартанских арбитара је досудила Саламину Атињанима. Атина се у својим аргументима
позивала на то што је у Хомеровим еповима Атина поменута одмах поред Саламине у
каталогу грчких снага. Нешто касније Мегара ће успети да поврати Нисејуа, али ће Саламина
остати атински посед. Након преузимања Саламине, Атика је била заоукружена,
контролисала је залив са залеђем. Саламина није била припојена Атини, а Атињани који су
добијали земљиште на острву су имали посебан статус, нису плаћали закуп, али нису смели
да ни да продају парцеле нити дају под закуп било коме осим својим сродницима. Овај
декрет је записан на једној каменој плочи, то је најстарији сачувани декрет сачуван у
оригиналном облику.
2.Атина под Писистратом

- Када су Атињани освајали Нисеју предводио их је Писистрат, син Хипократов, чији је
завичај био с оне стране Химета. Служећи се демагогијом приказивао се као искрени
демократа.Писистрат је створио нову странку која се назвала Брђанима, претежно је
окупљала сиромахе из атичких планинских области, али и сиромашније класе у граду.
Ослањајући се на своју странку Писистрат је циљао да приграби себи врховну власт
(561/560. пне). Једног дана се појавио на Агори и рекао да је израњаван од стране својих
политичких непријатеља и онда је показао своје ране. У Скупштини је на предлог Аристиона
изгласано да му се додели телесна гарда од 50 батинаша са тољагама. Пошто је обезбедио
телесну гарду, запосео је Акропољ и прогласио се господарем државе.
- Солон је био те среће да доживи успостављање тираниде од које је толико зазирао.не зна
се којој је страни пришао али су кружиле приче како је позивао грађане да се лате оружја
против тиранина. Чак постоји прича да је затражио уточиште код свог пријатеља краља
Сола, на Кипру, али се она не може и потвридити. Његова смрт се смешта у 560/559. пне.
- Раздор међу странкама је олакшао Писистратов посао, али његов успех је довео до
удруживања друге 2 странке против њега. Након 5 година им је успело да га протерају -
556/555. пне. Након тога је уследио нови расцеп, Мегакле, вођа Примораца се посвађао и
са својом и са странком Равничара. Он је затражио да се измири са Писистратом и помогао
му је да се врати на власт, под условом да се тиранин ожени његовом ћерком. Једна
легенда каже како су Писистратове присталице успеле да пронађу једну жену
натприродног стата у деми Пеанији и да су је прерушили у богињу Атену, име јој је било
Фија. Потом су једног дана ушли у град и прогласили да сама Палада доводи Писистрата
натраг у Атину, одмах су стигла кола са тиранином и Фијом. Ово се десило 550/549. пне.
- Савез Писистрата и Мегакла није дуго потрајао. Писистрат је од прве жене имао 2 сина
Хипију и Хипарха. Хтео је да створи династију, те није прилазио Мегакловој ћерки као жени.
39
Када је Мегакле ово открио, пришао је на страну Писистратових противника и успели су

други пут да га протерају.
- Друго Писистратово изгнанство је трајало отприлике 10 година и у то време он је успео да
створи нове везе у Македонији. У Термајском заливу организовао је становнике око Рајкела
у неку врсту полиса. Експлоатисао је руднике сребре и злата на планини Пинагају и
формирао је најамничку војску. На овај начин се снабдео новцем и људством како би
покушао да поново преузме власт у Атини. Подршку су му пружили и Лигдамис, богаташ са
Накса и пријатељске везе са другим грчким државама је успео да искористи (Тесалија).
Племићка аристократија Еретрије му је била наклоњен и он је искористио овај град као базу
за напад. Када се искрцао на Маратонском пољу, његову су се присталице окупиле око
њега, грађани који су се супротставили овоме чину су били поражени у бици код Палене.
После овог преузимања он је задржао власт (540/539.-528/527.пне.).
- Писистрат није зауставио развој демократије али је владао потпуно по својој вољи.
Солонов устав је задржан али је највероватније током времена дошло до извесних
модификација. Могуће да је тада цензус по мерама за жито и уље претворен у новчани
цензус, с обзиром да је новац све више улазио у оптицај. Успео је да утиче на избор
архоната, како би себи прибавио присталице и тај положај је углавном припадао неком
члану његове породице. Тиранин је имао и плаћеничку војску у чији састав су улазили
скитски стрелци. Као таоце је држао децу неких племићких породица у које је сумњао, иако
је већина његових политичких противника (Алкменоиди) напустила Атику, велика имања
која су они напустили су остала самом тиранину. Ова имања без власника је поделио на
парцеле и доделио онима који су били у највећој оскудици. Они су добили ту земљу у
власништво и као земљорадници су плаћали само порез на земљу у висини 1/10 летине.
Иако се пре мислилило да је Писистрат увео овај порез, пре ће бити да је овај порез постојао
и од раније, али за њега тек чујемо у њихово време, јер се и касније спомиње да су његови
синови смањили овај порез на 1/20 због повећања прихода из других извора. Бероватно су
повећани приходи из Лаурија, рудника сребра који је почео више да се експлоатише.
Писистратови поседи на Стримону били су друга главна потпора његовим финансијама.
- Под Писистратом Атина је могла да одахне од трзавица страначких сукоба које су
постепено нестајале. Развој занатске производње и трговине и тиранинова аграрна
политика су донели период благостања и напретка на Атици.
- У спољној политици Писистрат је био је противник и Егине и Мегаре која више није могла
да јој парира. Била је у пријатељству са Спартом и Аргом на Пелопонезу, као и Тебом,
Тесалијом и Еретријом. Тиранинов утицај се простирао до обала Стримона, имао је оданог
пријатеља, Лигдамиса у Наксу коме је помогао да се домогне тираније на том острву.
Коринт са којим ће касније избити проблеми је у овом периоду био наклоњен.
- Атинин први прекоморски подухват је био 40 година пре Писистратове владавине када се
уз помоћ Милета учврстила у лезбљанском утврђењу Сигеј на обали Троаде. Ова акција их
је довела у сукоб са Митиленом. Митилена је у близини подигла ново утврђење, Ахилејон,
које је атињанима пресекло прилаз мору. Након сукоба са Митиленом, Атина, заокупљена
40
страначким борбама, изгубила је Сигеј, а поновно освајање овог утврђења је једно од

Писистратових војних успеха. За управника је поставио једног од својих синова. Под
Писистратовим покровитељством, Милтијад, из породице Филаида, један од вођа странке
Равничара је освојио Херсонес Трачки (559/556. пне). Милтијад је један дан седео на трему
своје куће и опазио групу војника у трачкој војној одећи. Позвао их је у своју кућу. То су били
Долонци, доморци са Трачког Херсонеса који су већ били у Делфима, а пророчанство их је
упутило да позову у помоћ првог човека који им буде понудио окрепљење након што
напусте пророчиште. Пре ће бити да су се Долонци директно обратили Атини да у њиховој
средини оснује колонију што је ишло Писистрату у корист. За вођу је изабрао Милтијада јер
је хтео да га се реши из Атине. Милтијад ће тамо владати као тиранин над атинским
грађанима и као трачки краљ над Долонцима. Зидом од Кардије до Пиктије је спречио
продоре са севера. Ратовао са Лампсаком и да је био у пријатељским односима са
лидијским краљем.
- Писистрат је подржавао тврђење Атине да је она мајка и предводница јонског огранака
хеленског народа. Аполонов храм на Делосу, острво где се по миту родио, дуго је био
религијски центар свих Јоњана. Писистрат је „очистио“ посвећени простор ископавши све
гробове у видокругу светилишта и преневши кости покојника у други део острва - Ритуално
чишћење Делоса. На овај начин Атина је ставила под своје посебно старање славну јонску
свечаност.
- Причало се да је Писистрат или његов просвећени син Хипарх урадио нешто најзначајније
за јонске епове Илијаду и Одисеју. Наводно је била именована група зналаца књижевности
са циљем да прикупи, запише и редигује 2 Хомерова епа. Претпостављамо да су
захваљујући иницијативи тирана и напорима углених људи који су били упошљени епови
први пут били записани. Предводник групе која је редиговала текст се звао Ономакрит, он
је био учитељ орфичке религије и помагао је Хипији при издавању збирке пророчанства
видовњака. У ту збирку Ономакрит је убацио пророчанство које је сам измислио и био је
протеран из Атине. Због овога су Мегарани тврдили да је стих који пружа потпору Атини у
спору око Саламине намерно убачен и неаутентичан. Писистратова заслуга је што је
рецитовање Хомерових епова постало обележје Панатенејских светковина. Он је увео
правило да такмичари-рапсоди морају строго поштовати редослед стихова у еповима при
избору партија за рецитовање. Панатенеје су по угледу на Олимпијаду организоване сваке
4 године. Празновале су се атлетским и музичким такмичењима, средиште и мотив
светковине је била велика процесија која се успињала до Атенине куће на Акропољу да би
се богињи принела на дар хаљина које су откале атинске девице. „Богати храм” Атенин у
коме је богиња уступила место Ерехтеју издвајао се по томе што је спомињан и у
Хомеровим еповима. Био је смештен северно од будућег Партенона, на месту где се
налазио стари краљевски дворац. Југоисточно од Акропоља, на обалама Илиса, Писистрат
је започео иградњу храма Зевсу Олимпијском, али није успео да га заврши ни он а ни
његови синови. Тек ће бити завршен у време владавине Римског цара Хадријана.
41
- У мочварама на јужној страни Аеропага имао је бакхички бог древно светилиште, чији су
темељи били откривени, Писистрат је сазидао ново боравиште подножју Акропоља.
Установио је нову светковину повезану са овим храмом, названу великие градске
Дионисије. Ова свечаност је бацила у засенак стару свечаност винске пресе (Ленејска
светковина, утакмица драмских песника). Главно обележје Дионисових светковина је био
хор сатира, Дионисових пратилаца, који су играли око жртвеника обучени у козје коже и
певали „песме јараца“. Касније ће песма јараца из Писистратовог доба прерасти у Есхилову
трагедију.
- На вазама Писистратовог доба омиљена тема су Хераклови подвизи док је Тезеј
запостављен. У време пада Писистратида, Тезеј ће поново заокупити машту народа као
антички херој. Тезеј је био посебно повезан са брдском облашћу северне Атике, упориштем
Писистратове странке, можемо да закључимо да је Писистратова политика допринела
Тезејевом глорификовању.
- Извор Калироја, поред Илиса, јужно од Акропоља је претворен у велику наткривену чесму
са 9 лула (Енеакрунос). Друга наткривена чесма из истог периода октривена је у
југоисточном углу Агоре. Дерпфелд је открио трагове акведукта који је доводио воду из
горњег тока Илиса до цистерне у стеновитој долини између Аеропага и Пникса. Ово
старање за јавно водоснабдевање типична је политичка мера тиранина, исто је тако
Еупалинов акведукт изграђен у Мегари за време Теагена и акведкут на Саму за време
Поликрата. <3
3. Успон Спарте и Пелопонески савез

- Средином VI века пне Спарта је извојевала победу у рату против својих северних суседа -
Тегеје и Арга, захваљујући овим успесима је постала водећа сила на полуострву.
- У северној Аркадији, у равници ће се села ујединити у град Мантинеју, а на југу у град
Тегеју. Спарта је угрожавала јужне границе тегејске територије из којег је започет рат. Рат је
повезан са легендом о томе како је лаконски херој Орест био сахрањен у Тегеји. Спартанци
су упитали Делфе да ли могу очекивати да ће успети да освоје Аркадију и добили су
обећање да ће им бог дати Тегеју. Спартанци су због овога кренули у рат против Тегеје, али
су претрпели пораз па су морали у оковима да обрађују земљу у тегејској равници. Рат се
наставио, а Спартнаци су трпели пораз за поразом, напокон су поново затражили савет од
пророчишта. Бог им је наредио да врате у Спарту Орестове кости, али они нису могли да
нађу херојев гроб, па су се још једном обратили богу за помоћ који им је дао загонетно
пророчанство које им није много помогло.
- Током примирја са Тегејцима, извесни Лиха, Спартанац се задесио у Тегеји па је ушао у
ковачницу да посматра како кују гвожђе. Ковач му је споменуо како је када је хтео да ископа
бунар наишао на велики ковчег у земљи. Лиха се одмах досетио да је добио решење
пророчанства. По повратку у Спарту је известио шта је отркио, изнајмио је двориште од
ковача, нашли су ковчег и пренели га кући. Тада је освојена Тегеја, са територијом овог
аркадског града Спартанци нису поступили као са месенском - она није била припојена
територији Лакедемона. Тегеја је постала зависна држава која је давала одред војске и
42
обавезала се да неће пружити уточиште Месењанима. Повратак Орестових костију се може

гледати као на спартанску пропаганду.
- Чини се да је у овом периоду Спартом управљао Хилон чије је име постало пословично за
мудрог човека. Убрзо након победе над Тегејом, Спарта је успела да отргне спорну
територију Тиреатиде од Арга 550. пне. Војске две државе су се у граничној области
сукобиле, а спартански краљеви и аргивски војни заповедници су се договорили да сукоб
реше борбом изабраних 300 заточника са обе стране. Прича гласи да су свих 600 изгинули,
осим једног Спартанаца и двојице Аргиваца. Док су Аргивци похитали у Аргос да прогласе
победу, Отријад је остао на бојишту и подигао трофеј. Дошло је до новог сукоба у ком су
Аргивци били побијени. Тиреатида је била последња територија коју су Спартанци
освојили, променили су своју политику, а уместо освајању нових територија настојала је да
цео Пелопонез претвори у сферу лакедемонског утицаја.
- Пораз Арга довео је Спарту на челни положај на полуострву. Све пелопонеске државе осим
Арга и Ахаје су биле сврстане у лабави савез у који су морали да дају војнике, а вођа Савеза
је био Лакедемон. Састанци Савеза одржавани су у Спарти и свака чланица је слала своје
представнике. Коринт се придружио јер се сврстао на страну против Арга. Мегара у којој је
поново било успостављена племићка олигархија је такође приступила савезу, а Спарта је
свуда својим утицајем подржавала олигархију.
- Током Писистратове владавине, Спарта је била у пријатељским односима са Атином, али
Атина је због ривалства са Егином била и пријатељ Арга. Вероватно још негде средином VII
века пне Атина је искрцала војску на Егину и претрпела пораз.
4. Пад Писистратида и интервенција Спарте

- Када је Писистрат умро (528/527. пне), његов најстарији син Хипија је дошао на очево
место, а Хипарх му је помагао у владању, док је Тесал најмање учествовао у политици.
Фрагмент једне атинске лист архоната показује да је Алкменоид Клистен чија је породица
била послата у изгнанство био архонт 525/4. пне, а да га је у дужности наследио Филаид
Милтијад. Ово је био покушај неког политичког измирења, али није дуго трајао. Клистен се
убрзо нашао у изгнанству, а Милтијад на Херсонесу. Браћа су пратили савремене токове у
култури, истакнути песници су долазили код њих на двор. Симонид са Кеја, чувен по хорској
лирици, Анакреонт из Теја и Лас из Хермионе, прослављен у својим иновацијама у
дитирамбу су нашли доброг домаћина у виду Хипарха.
- Први озбиљан ударац тиранској моћи је потекао од незадовољства појединца. Изгледа да
је Хипарх увредио младића по имену Хармодије и пошто је његово удварање остало
неприхваћено осветио му се тако што је његовој сестри забранио да „носи корпу“ у
Панатенеској поворци. Хармодије и Аристигион (његов љубавник) су сковали план 514. пне
за убиство тирана и изабрали за атентат дан велике поворке, пошто је том приликом било
дозвољено да се носи оружје. Примећено је да је један од завереника започео разговор са
Хипијом, а његови саучесници су погрешно закључили да је издао заверу па су одустали од
убиства Хипије и одјурили на Агору где су усмртили Хипарха. Хармодије је погинуо од мача,
а Аристигитон је касније ухваћен и погубљен.
43
- Овај догађај је битно утицао на владавину Хипије. С обзиром да није знао ко је све био
укључен у заверу, Хипија се претворио у свирепог самодршца. Алкменоиди су или сами
побегли или су протерани, а Хипија је утвридо Мунихију да би тамо могао да има своју
одступницу ка мору.
- Обарању тираниди највише су допринели Алкменоиди, али то нису могли да ураде док су
Писистратиди били на власти. Прво су покушали да оружјем поврате свој положај али су
претрпели пораз код Липсидрија код Ахарне. Стари Аполонов храм у Делфима је страдао у
пожару па је одлучено да се сагради нови по високој цени од 300 таланата. Било је
организовано прикупљање прилога на панхеленском нивоу, а прилози су такође примани
и од страних народа. Алкменоиди су преузели уговор за градњу, причало се да су о свом
трошку додали фасаду од парског мермера.Тада су и острвљани са Сифна направили себи
ризницу. Крупни новчани износи пролазили су кроз руке Алкменоида током зидања храма
и њихови политички противници су говорили како им је то омогућило да изнајме најамнике
за своје лоше намере према Атини. Алкменоиди су са другим најамницима успели да
запоседну Липсидрион, али због недовољног броја људи и невоље народа да помогне они
су морали да напусте своје утврђење. Онда су искористили свој утицај у Делфијском
пророчишту да оно изврши притисак на Спарту. Кад год су Спартанци послали посланство
добијали су исти одговор: „Ослободите прво Атину“. Уз помоћ утицаја из Делфа Спартанци
су пристали да Атини силом врате слободу, можда им је и било сумњиво држање Хипије
према Персији. Хипија је своју кћер Архедику удао за тиранина из Лампсака за кога се знало
да је имао утицај на персијском двору.
- Први поход је уследио под заповедништвом Анхимола, а Спартанци су били потучени до
ногу уз помоћ тесалксих коњаника, али други поход под вођством Клеомена Тесалци су
претрпели пораз и Хипија је био заточен у Акропољу. Хипија је одлучио да капитулира и
обавезао да ће напустити Атику у року од 5 дана уколико му се врате деца. Хипија је отишао
у Сигеј, а на Акропољу је подигнут стуб са текстом пресуде која кажњава Писистратиде
трајним губитком грађанских права-атимиа.
- Атина је уз помоћ Спарте била поново ослобођена, а када је почела да цени јача ово је
заборављено, а остао је у сећању само романтични атентат Хармодија и Аристогитона.
Вајар Антенор је извајао групу у спомен двојици тираноубица и она је била постављена
после тога на Агори.
- Атина је морала и да плати своје ослобођење уласком у Пелопонески савез. На овај начин
Спарта је добила право да се меша у послове Атини, а ова обавеза је довела до другог
сукоба.
5. Краљ Клеомен и друга интервенција Спарте

- Будући краљ Атине Клеомен је био син краља Анаксандрида који се оженио својом
сестричином. Ефори су се уплашили да она неће родити па су, плашећи се да се род Агида
не угаси, молили краља да је отера и доведе другу жену која му је родила Клеомена. Убрзо
потом прва жена му је родила Доријеја, а када је краљ умро Клеомен је требао да наследи
престо, а Доријеј је морао да напусти Спарту. Доријеј је тражио своју срећу у другим
44
земљама, покушао је да оснује насеобину у Либији, повео је једну пустоловину на запад,

учествовао је у рату Кротона са Сибарисом и потом покушао да оснује насеобину на
Сицилији. Ипак, није успео, допао је у заробљеништво Картагињана и Елима, Доријеј је
имао и двојицу браће Леониду и Клеомброта.
- Главни проблем у Атини сада је био модификовање Солоновог устава тако да се може
примењивати у пракси. Поново је избио сукоб међу странкама, Алкменоида Клистена и
његовог супарника Исагоре. Клистен је био најватренији потпорник ревоулције те су
Исагору подржавале и притајене тиранониве присталице. Сукоб је у почетку превагнуо у
корист Исагоре који је био изабран за архонта 508. пне. Клистен је стекао надмоћ тако што
се додворио обичном народу и онима који су изгубили права после Хипијиног прогонства.
У години архонтата Исагоре Клистен је увео нове демократске законске мере. Исагора се
пожалио Спартанцима, а на његов подстицај Лакедемоњани су затражили да се
Алкменоиди, као род под клетвом, протерају из Атике. Клистен је напустио земљу без
противљења, Клеомен је ушао у град, протерао 700 породица на које је Исагора указао и
покушао да успостави олигархију. Цео народ је узео оружје у руке, Клеомен, који је са собом
имао мали одред војника, је са Исагором био опкољен на Акропољу и трећег дана је
капитулирао. Клистен је могао да се врати са својим присталицама и заврши своје дело
(устав). Овај догађај је за Лакедемон био ударац.
6. Клистенове реформе
- Солон није растурио старе јонске филе и задржао је родовску организацију као основу свог
друштвеног уређења. Да би демократија постала реалност морала се одузети моћ
родовима. Друга препрека је била развој локалних политичких странк. Значајан Клистенов
успех је то што је успео да замени јонске филе са територијалним филама као основом
политичке организације.
- Клистен је Атику поделио на 3 регије: градску, обалску и унутрашњу регију. У свакој од
ових њих деме је разделио у 10 група названих тририје којих је било укупно 30. Свака
тритија је имала име по главној деми која се у њој налазила. Од 30 тритија је формирао 10
група од по 3 тритије, а свака од ових група је чинила филу. Десет нових фила су добиле
назив по епонимним херојима које је одабрала делфијска свештеница, хероји су имали
светилишта и њихове статуе су стајале пред Већницом (Боулетерион) на Агори.
- И филе и деме су биле заједнице које су имале своје магистрате, скупштине и заједничку
својину. Демарх-председник деме чувао је списак грађана тог места, ту су уписани сви
грађани када напуне 18 година. Устројство војске се заснивало на филама, свака је
прилагала одред хоплита и ескадрон коњице. Тритија није имала независно уређење овог
типа и није имала политички ентитет. Захваљујући тритијама многе групе народа у разним
крајевима Атике, без заједничких интереса су морале да сарађују. Странке Равничара,
Брђана и Помораца су на овако укинуте. Тритија је заменила фратрију, а дема род.
- Први списак житеља деме одређивао је његовим потомцима припадност деми тако да
иако се човек преселио у другу дему и даље је остајао члан деме којој је првобитно
45
припадао. Цела Атика је била укључена у овај систем, осим Елеутере и Оропа на граници,
који су били зависна подручја.
- Клистен је сада Веће 400 заменио Већем 500 чланова које се заснивало на његових 10
нових фила. Свака фила је давала 50 чланова, свака дема је давала одређен број сходно
својој величини. Чланови већа су сваке године били постављани коцком, касније је укинут
прелиминарни избор па су само бирани коцком. Веће коме је истицао мандат, проверавало
је интергритет приватног и јавног живота свих лица изабраних и имало је права да одбаци
неподобна лица. Од 504/503. пне нови чланови су полагали заклетву да ће „давати савете
у најбољем интересу града“ и одговарали су за своје поступке по истеку службе. Веће је
вршило и контролу архонтата и других магистрата који су били обавезни да подносе
извештаје и да од њега примају наређења. Све државне финансије су биле у рукама
чланова Већа. 10 нових финансијских службеника-аподеката, по један из сваке филе
касније су радили под управом Већа. Веће је било овлашћено да суди у парницама које се
тичу државних финансија са правом да новчаном глобом кажњава магистрате. Веће је
деловало као Министарство јавних радова и министартство рата и спољних послова.
Водило је преговоре са страним државама и примало њихове посланике. Веће није било
овлашћено да објављује рат или склапа мир, ова права су припадала Скупштини-Еклесији.
Веће је била и нека врста саветодавне скупштине те је могла да предлаже законе, ни један
предлог није могао да изађе пред Скупштину, а да га пре не одобри Веће. Одлуке су
доношене гласањем - дизањем руку. Веће је имало и неке судксе функције - пред њим су
се могли покретати опозиви магистрата, као и пред скупштином. Година од 360 дана је била
подељена на 10 делова-пританеја. Чланови Већа сваке филе су редом предузимали улогу
управног тела које врши државне послове током 1/10 године. Ти већници су се звали
Пританеји-Председници, а фила која је председавала се звала Пританија. Председник
комитета притана је имао обавезу да стално живи са једном тритијом током своје пританије
у Толосу, округлој згради, где су се притани састајали и обедовали о државном трошку.
Кружна зграда Толос-Скијада се налазила на јужној страни Агоре, близу Већнице. Стари
Пританеј је остао у употреби као службена просторија архонта и огњиште града.
- Клистен је задржао Солонова ограничења у погледу избора на више положаје у држави,
само је изјадначио хипеје са пентакосиомедимнима, док је другим двема класама избор за
архонат још био недоступан.
- Нове филе довеле су до промене у организацији војске, од сваке филе је захтевало да
обезбеди одред хоплита и коњаник, хоплитима је заповедало 10 заповедника које је народ
бирао из сваке филе. Дужност стратега је постала најважнија у држави док је у почетку он
био само заповедник одреда једне филе.
7. Прве победе демократије

- Клеомен се договорио са Беоћанима и Халкиђанима да заједно нападну Атику. Док
Лакедемоњани буду наваљивали на југ са својим савезницима, Беоћани ће се спустити са
Китерона, а Халкиђани ће прећи Еурип мореуз, те је Атика требала да буде нападнута са 3
стране.
46
- Пелопонежанска војска под командом Клеомена и Демарта прешла је Истам и освојила

Елеусину 506. пне, а војска Атине је дошла до Елеусинске равнице. Коринћани су се повукли
без битке јер су оценили поход као неправедан, а у то време су били у сукобу са Егином
која је била супарница и Атине. Стање војске је додатно отежала и неслога међу
краљевима, војска се распала и Клеомен је морао да се врати у Спарту.
- Тебански прваци су кренули против Атине јер их је недавно Атина увредила тако што је
пружила помоћ полису Платеји који није хтео да приступи Беотском савезу 509. пне. Атина
је кренула да заштити Платеју, али је цео сукоб избегнут интервенцијом Спарте.
Коринтском арбитражом је одлучено да беотски градови који не желе да приђу не смеју се
присиљавати, а чим су Коринћани отишли, Тебанци су напали и поразили Атињане. Тада је
као јужна граница беотске територије одређена река Асоп. Атињани су у овом походу
стекли као савезника град Хисију на северној падини Китерона
- Док су се Пелопонежани приближавали, Беоћани су заузели Хисију а онда су прешли
преко Китерона и освојили Еноју. Када се Клеомен повукао, атинска војска је кренула на
север да би се супротставила халкидиској коњици која је пустошила северне деме. Беотске
снаге су се тада повукле и кретале су се ка Халкиђанима. Атињани су пресрели Беоћане и
извојевали пуну победу, а онда су прешли мореуз и тамо победили халкидиску коњицу која
се повукла и против њихове аристократе. Халкиђани су били приморани да предају један
део Лелантске равнице, а заробљени Халкиђани и Беоћани су били држани у заточеништву
све док нису откупљени. Лелантска равница је била подељена на парцеле за 4 000 атинских
грађана који су се преселили у ову област вероватно под истим условима као и клеруси са
Саламине.
- Оропа област је прво била под влашћу Еретрије и задржаће свој дијалекат кроз све будуће
промене. Она ће бити и последњи део беотске територије који ће доћи под Тебанску власт.
Ова равница ће касније постати и предмет непрекидног раздора између Беотије и Атине,
али после овог сукоба остаће 100 година у рукама Атине, али не као атинска територија јер
становници овог места никада нису постали атински грађани.
- VI – Продор Персије на Егејско море
1. Успон Персије и пад Лидијског краљевства

- Крез (560-546) наследио је на престолу Лидије свог оца Алијата и одмах је почео да
покорава грчке градове на западну Мале Азије. Успео је да освоји све градове, изузев
Милета са којим је његов отац склопио мир. Његово краљевство се простирало од Халиса
до Егејског мора. За време његове владавине подигнут је Артемидин храм у Ефесу. Центар
његове државе био је у Сарду. Био је познат по богатству1, а први је новац исковаo од два
метала – сребра и злата.
- Крезове планове да нападне грчка острва осујетили су догађаји на истоку где је његовог
зета Астијага - владара Медије свргао Кир Велики (550-529) из персијске породице
1
Чувена пословица – Богат као Крез.
47
Ахеменида. Тада је одлучио да врати Астијага на власт и крене у рат против Кира, а како се
чинило да је добио подршку пророчишта у Делфима кренуо је са војском на исток. Пре тога
је склопио савез са Спартом, али изгледа да помоћ није послата. Савезу су се придружили
Египат и Вавилонија, али изгледа сувише касно. Кир је послао поруку градовима у Јонији да
стану на његову страну, али су они то одбили. Крез је прешао Халис, упао у Кападокију и
освојио Птерију. Међутим, како је у следећој бици схватио да не може победити Кира,
вратио се у Сард, а Персијанци су кренули за њим. Сард је опседнут и освојен 546. пне, а
Крез је вероватно поштеђен и остатак живота је провео у Медији.
2. Персијско освајање Мале Азије

- Кир је само са Милетом склопио споразум по ком је, слично као и Крез пре њега, Милету
признао независност, а са другим грчким градовима нагодба није постигнута. Покоравање
Јоније препустио је својим сатрапима, а како су грчки градови били разједињени, војни
заповедник Харпаг их је лако покоравао. Наметнут им је порез и обавеза служења у
персијској војсци.
- Становници Фокеје су отпловили на Корзику у своју колонију Апалију, а житељи Теоса су
на трачкој обали основали Абдеру.
- Како би се заштитили, Грци си послали молбу у Спарту, али се њихова помоћ ограничила
на слање једног брода који је имао само да испита моћ Кира.
3. Персијско освајање Египта

- Амазис је 569. пне на власт дошао превратом, одржавао се уз помоћ гарде сачињене од
грчких и карских најамника, а за време његове владавине Наукратис је добио статус града.
Успоставио је власт на Кипру, али су се Кипрани после пада Вавилоније приклонили Киру.
Ипак, пред крај Камбизових (529-522) припрема за освајање Египта, умро је Амазис, а
наследио га је његови син Псаметих. Он се са Камбизом сукобио код Пелузије, а Псаметихов
пораз је одредио судбину Египта који је освојен 525. пне. Ово је довело до покоравања
грчке Кирене.
- Амазис и Псаметих су очекивали помоћ од Поликрата са Самоса који је по персијском
освајању Јоније са два брата увео заједничку тираниду. Помоћ му је пружио Лигдамис са
Наксоса. Поликрат је убрзо протерао једног, а убио другог брата, те је сва власт остала
њему. Створио је јаку флоту и од Самоса направио поморску силу. Наставио је градњу
Хериног храма и изградио је акведукт који је снабдео град водом. Иако су Египћани
очекивали помоћ, он је у одсудном тренутку променио страну и послао 40 бродова
Персијанцима. Ови бродови никад нису стигли до Египта јер је на њих Поликрат укрцао
становнике Самоса које је сматрао за непријатеље, а ови су се код острва Карпате окренули
и кренули да збаце Поликрата. Помоћ су им пружили Спартанци и Коринћани који су стали
да опседају Самос. Како нису имали успеха вратили су се кућама. Ипак, убрзо га је заробио
сатрап Сарда. Поликрат је умро 523. пне.
48
4. Јонија под Даријем

- Камбиз је убио свог брата Смердиса, али је у Вавилонији избила побуна коју је предводио
Гаумата који је доста личио на њега, а како народ није знао да је Смердис мртав,
приклонило му се доста народа. Камбиз је из Египта кренуо да угуши побуну, али је погинуо
негде у Сирији.
- Како Камбиз није имао наследника, на престо је требао да дође Хистасп – сатрап Партије
и Хирканије. Међутим, како он због свог положаја није могао да преузме власт, престо је
препустио свом сину Дарију (522-486) који је убрзо збацио Гаумату. Одмах по доласку на
власт суочио се са побунама које су избијале у Еламу, Вавилонији, Медији и Јерменији.
Пошто је угушио побуне, дао је да се на стени у Бехистуну уреже натпис који би говорио о
његовим успесима на почетку владавине. Са породицом својих претходника повезао се
тако што се оженио Атосом – Кировом ћерком и Камбизовом сестром и удовицом.
- Дарије је царство поделио на 20 сатрапија, а Лидијско краљевство је потпало под утицај
сатрапа из Сарда (сатрапије Јонија и Лидија) и из Даскалије (Фригијска сатрапија -
обухватала грчке градове на Пропонтиди). Грким градовима су управљали тирани, а
сатрапи се нису мешали у њихове послове. Дарије је усвојио ковани новац од два метала,
а главна монета постао је дарик.
- Царски друм који је повезивао Сузу и Сард био је дугачак око 2400 км и подељен на етапе
на којима су се налазиле утврђене постаје. Друм је био од великог значаја за израду нових
географских карата. Тако је Анаксимандар направио прву мапу, а Хекатеј је написао
географију која је служила као текст уз Анаксимандарове мапе. Обојица су били грађани
Милета. Анаксимандар је такође био и филозоф који је начело универзума нашао у
концепту који је назвао „неограничено“. Хекатеј је свакако оснивач грчке историје који је
критиковао утицај богова у писању историја.
5. Даријев поход на Европу. Освајање Тракије

- Дарију је преостало да територију царства прошири на запад освајањем Тракије.
Мандрокле са Самоса је у склопу припрема саградио мост на Босфору, којим се персијска
војска пребацила на европско тло. Јоњани су били у флоти која је једрила дуж трачке обале
Црног мора, а заповедали су им тирани међу којима су се истицали Хистијеј из Милета,
Хипокло из Лампсака и Милтијад са Трачког Херсонеса. Трачка племена су помоћ
затражила од својих суседа са севера - Скита. Дарије је са војском прешао у Скитију 513/2.
пне, вероватно јер му је ово подручје било стратешки важно. Није се тамо дуго задржао и
морао је да се врати назад. Пошто су се Бизант, Перинт и Халкедон побунили, у Азију је
прешао преко Хелеспонта, а за собом је оставио војску под командом Мегабаза. Он је
успоставио персијску власт све до Стримона, а Македонија је признала врховну власт
великог краља.
6. Јонски устанак против Персије

- Због учешћа у походу на Тракију, Хистијеј из Милета је добио Миркин - град на обали
Стримона, али Даријеви саветници су били узнемирени Хистијејевим амбицијама, па су га
49
511. пне "наградили" боравком на царском двору у Сузи. Тада је Аристагора – Хистијејев
зет постао тиранин Милета. Протерани олигарси са Наксоса обратили су се 500. пне
Аристагори и тражили су од њега помоћ да поново преузму острво. Аристагора је освајање
Наксоса сматрао приликом да ојача свој положај у Милету, па се обратио сатрапу Лидије
Артаферну. Предложио је Артаферну да освоје Наксос, а потом Кикладе и Еубеју. Обећао је
да ће уз помоћ ратнога плена платити трошкове војне експедиције. Артаферн се сложио, па
је сатрап тражио и добио одобрење од Дарија. Сакупио је 200 тровесларки и ставио их под
команду Мегабата.
- У Милету се Мегабату придружио Аристагора са Јоњанима и избеглицама са Наксоса.
Кренули су 499. пне према Наксосу. Током пута Мегабат и Аристагора су се посвађали око
тога ко треба да буде главни заповедник. Мегабат се наљутио па је послао људе да јаве
Накшанима да се спрема напад. Постоји могућност да је причу о Мегабатовој издаји касније
раширио сам Аристагора да оправда властити пораз. Пошто су становници Наксоса сазнали
за поход, припремили су се за дуготрајну опсаду. Аристагора и Мегабат су 4 месеца
неуспешно опседали Наксос, па су се, када су остали без новца, повукли.
- Аристагора није могао да испуни обећање које је дао Артаферну, а сносио је велике
трошкове издржавања војске. Изгледало је да би га због тога могли сменити са положаја
тиранина Милета, те је одлучио да подигне устанак против Персије. У јесен 499. пне
Аристагора је одржао састанак са својим присталицама у Милету. Изнео је мишљење да се
треба побунити. Сви су се сложили са њим сем историчара Хекатеја. Стигао је и један курир
од Хистијеја, који је из Сузе потицао Аристагору на устанак. Хистијеј је очекивао да га Дарије
пошаље у Јонију у случају побуне. Да би придобио народ Милета на побуну против Персије
Аристагора се одрекао тираније и поново успоставио демократију.
- Аристагора је путовао у Грчку да био добио подршку од Грка. У Спарти се 499. састао са
краљем Клеоменом. Покушао је да га придобије да помогне Јонски устанак против Персије,
али није успео. Аристагора се потом упутио у Атину која је у то време била ослобођена од
тиранина Хипије који је покушао да, уз помоћ Спарте, поново успостави тиранију. Пошто
није успео побегао је код Артаферна и покушавао да га наговори да покоре Атину. Атињани
су тражили од Артаферна да не сарађује са Хипијом, али им је он поручио да дозволе Хипији
повратак у Атину, али они на то нису пристали. Чињеница да су јонске демократије биле
инспирисане атинским узором, као и заједничко порекло помогли су да се Атињани одлуче
да помогну Јонији. Аристагора је наговорио и Еретрију да пошаље помоћ јонским
градовима, али није јасно зашто је Еретрија пристала да помогне. Могуће је да је Еретрија,
као трговачки град, била угрожена због персијске доминације у Егејском мору. Херодот
помиње да је Еретрија подржала побуну како би отплатила стари дуг када је Милет помагао
Еретрију за време Лелантинскога рата.
- У пролеће 498. пне у Јонију је кренуло 20 тровесларки из Атине и 5 из Еретрије. Допловили
су до Ефеcа, а Аристагора је одбио да заповеда војском, па је за заповедника поставио свог
брата Харопина и Хермофранта. Побуњеници су потом кренули на Сард. Персијанци су
били неспремни, па су Грци заузели велики део града. Артаферн се налазио у акропољу са
50
значајним војним снагама. У доњем граду је избио пожар у коме је изгорео и храм богиње
Кибебе. Персијанци су изашли на градски трг, где су се борили са Грцима, па се
деморалисана грчка војска почела повлачити према Ефесу.
- Персијанци су сакупили војску и кренули су да помогну Артаферну, а Грке су следили при
повратку у Ефеc. Када су их стигли код Ефеcа ови су били деморалисани и изморени те нису
имали много шансе и потучени су до ногу у бици која је уследила крај Ефеcа 498. пне.
Преживели Јоњани побегли су у своје градове, а Атињани и Еретрејани отпловили су кући.
- Упркос поразу код Ефеcа побуна се проширила на Хелеспонт, Пропонтиду, Бизант и друге
градове. На Кипру су се побуниле све краљевине, сем Аматуса. Онезил, брат владара
Кипарске Саламине, је цео Кипар сем Аматуса потакао на побуну те је кренуо да га опседа
497. пне. Јоњани су му послали помоћ, а Персијанци су стигли уз помоћ феничанске
морнарице. Јоњани су у поморском боју победили Феничане, али у копненој бици Кипрани
су изгубили, а Онезил је погинуо. Персијанци су сломили побуну на Кипру, а Јоњани су се
вратили кући.
- Изгледа да су персијске снаге у Малој Азији реорганизоване 497. пне. Три Даријева зета -
Дауриз, Химеј и Отан добили су команду над војском. Дауриз је кренуо на Хелеспонт где је
заузео градове Дардам, Абид, Перкот, Лампсак и Пез. Када је чуо за побуну у Карији кренуо
је на југ. Химеј је кренуо на Пропонтиду и заузео је Киј у Мизији, а када је Дауриз отишао у
Карију, он је на Хелеспонту заузео еолске и градове на Троади. Након тога се разболео и
умро. Отан је заједно са Артаферном ратовао у Јонији.
- Син каријског сатрапа Пиксодар предложио је да пређу реке Марсију - притоку Меандра.
Циљ је био да се не могу лако повући и тако даjу све од себе. Нису прихватили његов
предлог, него су Персијанци требали да пређу реку. У дугој и жестокој бици код Марсије
победили су Персијанци. Војска под заповедништвом Отана и Артаферна напала је Јонију и
Еолиду. Поново су заузели Клазомену и Киму, вероватно током 497. пне.
- Аристагора је одлучио да одустане од вођства и напусти Милет. Сазвао је своје присталице
и предлагао да се одселе на Сардинију или у Миркин у Тракији. Аристагора је убрзо отишао
у Тракију где су га убили Трачани и уништили му војску. Након његове смрти устанак био је
без правога вође.
- Кратко време након тога Хистијеј је стигао у Јонију уз обећање Дарију да ће лако завести
ред. Када је Хистијеј стигао у Сард , Артаферн га је оптужио да је он потакао устанак те је он
одлучио да побегне. У Милету га нису примили јер становништво није било спремно да
поново има тиранију. Покушао је и силом да уђу у град, али након неуспеха вратио се на
Хиос, па у Митилену, где је од Лезбијаца добио 8 тровесларки. Одатле је отишао у Бизант
где се бавио пиратством.
- Главни циљ је био обрана Милета са мора, па се јонска флота окупила код острва Ладе,
крај обале Милета, 494. пне. Јонска флота имала је 353, а персијска 600 бродова. Самљани
су склопили тајни договор са Персијанцима, а остали су са Јоњанима у саставу флоте. Када
је персијска флота напала јонску, Самљани су напустила је положаје, Лезбијци су видели да
Самљани беже те су и они побегли, а након њих и већина Јоњана. Највеће губитке су имали
51
Хијани са својих 100 бродова који су наставили да се боре, иако су видели да њихови
савезници напуштају битку. Јоњани са потопљених бродова побегли су у Микалу.
- Након пораза јонске флоте више није било спаса Јонији. Персијанци су опседали Милет,
све док га нису заузели 494. пне. Побили су већину мушкараца, а жене и децу продали у
робље. Храмове и светилишта су опљачкали и попалили. Многе заробљене Милећане
Дарије је населио близу ушћа Тигра. Многи Самљани су одлучили да емигрирају на
Сицилију, где их је звало становништво Занклеа (Месине). Персијанци су поштедели Самос
јер је њихова војска издала Грке у бици код Ладе, а Карија се предала Персијанцима.
- Када је Хистијеј чуо за пад Милета себе је прогласио вођом отпора. Кренуо је из Бизанта
на Хиос. Хијани су одбили да га приме, па је он напао и уништио остатке хијске флоте и
заузео Хиос. Након тога Хијани су му признали вођство. Харпаг је са великом персијском
војском заробио Хистејеја код Малене. Артаферн и Харпаг су се бојали да би му Дарије
опростио те су га убили. Убрзо је Персија повратила власт над побуњеним градовима.
- Вест о паду Милета је оставила дубок траг на Атињане, те је трагички песник – Фриних за
тему своје драме узео актуелну тему – пад Милета и са њом победио на неком такмичењу,
а публику гануо до суза. Атињани су одлучили да га казне јер је публику подсетио на
недавну несрећу.
7. Други и трећи Даријев поход на Европу. Маратонска битка.

- Мардоније - муж Даријеве ћерке - водио је персијску војску до обала Киликије, а друге
војковође су повеле копнене снаге до Хелеспонта. Он је пловио око обала Мале Азије и
прво је дошао до градова у Јонији. Потом се придружио војсци код Хелеспонта и пребацио
их у Европу, те су кренули ка Еретрији и Атини. Флотом су покорили острво Тасос, а власт у
Тракији и Македонији је обновљена. Флотом су наставили ка Грчкој, али је велика бура
захватила морнарицу код Атоса те су Персијанци изгубили велики број бродова (Херодот
наводи број од 300 бродова и 20 000 људи). Мардоније се тада налазио у логору у
Македонију, а његов део војске напало је трачко племе - Бриги које је успео да покори, а
потом се са војском вратио у Азију.
- Дарије је био одлучан у намери да се освети Атини и Еретрији које су биле умешане у
спаљивање Сарда. У Сузи је боравио бивши атински тиранин - Хипија који је подстицао
Дарија на напад јер је у томе видео шансу да се врати у Атину. Донета је одлука да се
нападне преко Егејског мора, а Дарије је послао гласнике у све грчке градове да траже
покорност – „земљу и воду за краља“, а градови на приморју су добили наредбу да
обезбеде бродове за превоз коњице. Врховна команда је поверена Датису - медском
војсковођи и Артаферну – Даријевом синовцу, а са њима је пошао и тиранин Хипија.
- Персијска војска стигла је у Алејску равницу у Киликији где им се прикључују ратни
бродови који су направљени по Даријевој наредби 491. пне. 600 тријера отпловљава у
Јонију, а потом са Самоса крећу преко Икарског мора где освајају сва острва у Кикладама,
а потом и Наксос који спаљују. Становници Делоса беже, али Датис је одредио да се укотве
код Реније (преко пута Делоса) одакле су поручили становницима Делоса да се врате и
52
уживају на свом острву, а он одатле наставља пут даље ка Еретрији. Персијанци потом
освајају град Карист у каналу између Атике и Еубеје.
- Еретрија се обраћа Атини за помоћ, а ови им шаљу 4 000 колониста. Еретријци су били
неорганизовани, те се Атињани враћају кући. Персијанци су се искрцали у области Еретрије,
а Еретријци одлучују да бране само зидине града. 7. дана су Персијанци ушли у град који су
издала двојица угледних грађана. Град је спаљен, а становништво одведено у ропство.
- На Хипијин предлог, персијска војска се искрцава на Маратонском пољу које је било
погодно за велику персијску коњицу. Врховни командант Атињана је био архонт полемарх
Калимах, имали су и десеторицу стратега, а један од њих био је Милтијад који је успео да
наговори Калимаха да се Персији треба супротставити у једној отвореној бици. Атињани су
отишли на Маратон и улогорили су се у јужном делу равнице код Херакловог светилишта,
а Персијанци су се налазили на северном делу поља. Атињана је било око 9 000, а у помоћ
су им стигли и Платејци којих је било око 1 000. Не зна се тачан број персијске војске, али
их је било вероватно дупло више.
- Атињани су пре одласка на Маратон послали у Спарту гласника Филипида да тражи помоћ,
али су они рекли да могу да помогну тек када буде био пун месец јер би другачије
прекршили своје законе и традицију.
- И једни и други су одуговлачили са заметањем битке. Персијанци су се надали да ће се
Атињани сами предати, а Атињани су чекали да им стигне помоћ из Спарте. Калимах и
Милтијад су, у страху од издаје, одлучили да започну битку. Атињани су своје јединице
развукли како би били дугачки колико и персијски. Десно крило је држао Калимах, на
левом су били Платејци, а пуковима својих фила у средини су заповедали и Темистокле и
Аристид. Персијанци су прешли поље и распоредили војску насупрот Атињана, на њиховом
десном крилу је била коњица, а имали су и стрелце.
- Атињани су кренули у јуриш чим су дошли у домет персијских стрелаца. И док су у центру
доживели пораз, на крилима су односили победу, а Персијанци су се разбежали, те су их
Атињани пратили до бродова. Атињани су изгибили 192 борца, а међу њима и Калимаха.
- Персијанци су потом кренули бродовима ка Атини, јер им је неко дао знак штитом да је
Атина зрела за предају. Херодот наводи да су то по каснијим причама били Алкменоиди,
али сам наводи да је то мало вероватно јер су били велики противници тираниде и Хипије.
Персијанци су стигли у Фалерон, али су Атињани успели да се врате пре њих и спремно су
их чекали јужно од града. Када су ово видели, Персијанци су се вратили назад у Азију.
- Спартанци су кренули у помоћ чим су могли, и стигли су за 3 дана. Отишли су до
Маратонског поља да виде тела и свуд су пронели глас о победи Атине, а потом су се
вратили кући.
- Милтијад је после Маратонске битке 490. пне уживао велики углед у Атини, а Херодот
наводи да је он био врховни командант на дан битке што није истина. Захваљујући свом
угледу, тражио је 70 бродова, војску и новац како би Атињане одвео у земљу злата. Они су
му то обезбедилии и он је кренуо на Парос под изговором да су они дали једну тријеру
Персијанцима пре битке код Маратона. 26 дана је безуспешно опседао град, те се вратио у
53
Атину. Ксантип га је пред судом оптужио да их је преварио, те је морао да плати 50 талената

злата. Он је убрзо умро, а казну је платио његов син Кимон. Пронеле су се приче како је
подмитио једну Деметрину свештеницу - Тимоју да му покаже пут за улазак у град. Он ју је
наиме чекао код Деметриног храма, али у делу који је био забрањен за мушкарце. Ту га је
потом ухватила језа и он је побегао, али је повредио ногу прескачући ограду. Тимоју су
грађани Пароса оптужили у Делфима за издају, али је пророчиште рекло да је то било
суђено да се деси, те је Тимоји опроштено.
8. Борбе Атине са Егином

- Егина је у овом периоду била јака поморска сила, а после протеривања Пизистратида
уплела се у сукоб Атине и Тебе. Егина је стала на страну Тебе и 498. пне објавила је рат
Атини. Егински бродови су пустошили Фалерон и обалу Атике.
- Егина је била један од градова који је Персијанцима дао „земљу и воду“ те су их Атињани
Спартанцима оптужили за издају Хеладе. Спартански краљ Клеомен отишао је у Егину да
тражи кривце, али га је један угледни Егињанин оптужио да је примио мито од Атине и да
га спартанска скупштина није овластила да ово ради, за шта је сазнао од другог спартанског
краља - Демарата. Клеомен се вратио у Спарту и оптужио Демарата да није син бившег
краља Аристона, те је Демарат збачен са престола и побегао је у Персију, а на његово место
је дошао Леотихида. Клеомен се, заједно са Леотихидом, вратио у Егину где је узео 10
најугледнијих грађана за таоце. Спартанци таоце предају Атини. Клеомен је у међувремену
протеран из Атине због начина на који је збацио Демарата, а 491. пне је и умро у Аркадији.
- Егињани су потом тражили од Леотихиде да им врати таоце, а Спартанци су, схвативши да
је Егињанима учињена неправда, одлучили да га изруче Егини. Егињани су га повели са
собом у Атину како би тражили таоце, али Атињани су одбили да их врате под изговором
да су им их дала двојица краљева и да сада не могу да их врате само једном. Егина се
одлучује на освету и 487. пне прави заседу атинском броду код Суниона, а грађане са брода
бацају у тамницу. Никодром - угледни Егињанин склапа савез са Атином те осваја Стари
Град, али Атињани су због изнајмљивања бродова од Коринта, прекасно стигли до Егине,
те је Никодром био принуђен да побегне на Сунију. Атињани са 70 бродова побеђују Егину
која тражи помоћ од Аргоса те односи победу. Сукоб је трајао још неко време честим
пљачкањима обале Атике.
9. Развој атинске демократије

- Убрзо после битке код Маратона 487/6. пне дошло је до промене у начину бирања
архоната. Они су се до овог периода бирали према способностима, али од овог периода
почели су да се бирају коцком из већег броја претходно изабраних лица. Овим чином почео
је опада политички значај врховног магистрата, а архонт полемарх који је био задужен да
предводи војску очигледно више није био способан за обављање овако важне функције.
Полемархова овлашћења су додељивена десеторици стратега. Само један од њих 10 није
могао имати сва овлашћења у својим рукама јер би то значило успостављање полемарха у
другом облику, те су се овлашћења ограничила само на одређени поход или битку.
54
- Традиција је Клистену приписала увођење остракизма, али је он први пут примењен 2

године после Маратонске битке. Наиме, у шестој пританији сваке године скупштини би се
постављало питање да ли је остракизам потребан. Уколико би одговор био потврдан, осме
пританије била би сазивана ванредна скупшина на Агори. Грађани би били сврстани по
филама и у урну би стављали комадић остракона на коме би написали име особе која треба
да буде остракизована. Уколико би неко добио 6 000 гласова или више, у року од 10 дана
морао је да напусти Атику на 10 година. Остракизовано лице могло је задржати имовину и
права атинског грађанина. Прва остракизована личност био је Хипарх - један од рођака
Пизистратида који је проганан 487. пне, наредне године је остракизован Мегакле -
Клистенов синовац. Могуће је да је 485. пне остаракизован био Калија из Алопеке. Прве три
остракизоване личности биле су оптужене као савезници тирана, а потом је остракизам
почео да се користи као средство политичке борбе. Тако је 484. пне остракизован Ксантип,
а 482. пне Аристид, обојица су били противници Темистоклеа.
10. Атина будућа поморска сила

- Највећи државник Атине у овом периоду био је Темистокле. Он је сматрао да се копнена
војска треба жртвовати за рад развоја флоте. Ово је почео да спроводи док је био архонт
епоним 493/2. пне. Тада је у скупштини спровео предлог да се ојача полуострво Пиреј које
је било много боље заштићено од Фалерона и имало је две природне луке. Предлог је
прихваћен због страха од Егине. Међутим, акције су биле прекинуте због напада
Персијанаца. Тада су Атињани увидели колико им од користи може бити снажна флота. У
Маронији у Лаурону откривена је нова жица сребра те је атинска благајна била богатија за
100 таланта и одлучено је да се тај новац подели грађанима, а Темистокле их је убедио да
новац искористе за иградњу бродова. Тако су Атињани 482. пне изградили велику флоту
која је бројала 200 трирема.
- VII – Грчка у опасности. Напади Персијанаца и Картагињана
1. Ксерксове припреме и поход на Грчку

- Дарије је после битке на Маратону одлучио да поведе нови, већи напад, те је почео са
припремама. У међувремену је у Египту избила побуна, али је Дарије 486. пне умро пре
него што је успео да је угуши. Наследио га је син Ксеркс који је 484/3. пне успео да угуши
побуну у Египту. Он је, после много размишљања, одлучио да настави са припремама за
напад на Грчку.
- Припреме су започеле прокопавањем канала кроз Атонску превлаку, а потом је изграђен
мост на Стримону. Ксеркс је у јесен 481. пне из Сузе стигао у Сард, а сусрео се са одредима
војске који су се налазили у Кападокији. Пошто је зиму провео у Сарду, на пролеће 480.
упутио се ка Хелеспонту. Тамо су била направљена два моста - код Сеста и Абидоса, али
како их је бура срушила, саграђена су нова два моста од 360 и 314 тријера. Пошто је војска
прешла на супротну страну, у Дориску им се придружила и флота. Ту су пребројане јединице
које су наставиле пут даље ка Термама где је војска подељена у 3 дивизије.
55
2. Припреме у Грчкој
- Грци су били свесни припрема које су обављали Персијанци, а Ксеркс је посланике послао
по „земљу и воду“ свуда сем у Атину и Спарту. Спарта и Атина су виђене да воде Грке у
борбама против Персијанца, те су крајем 481. пне у Истму сазвале сабор Хелена како би се
одлучило које мере треба предузети. Овај сабор се често назива Синедрион Пробула -
Сабор представника. Председавала је Спарта, а 31 држава је послала своје представнике
који су се потом заклели да ће уништити издајице (rats). Велики број државника није послао
своје представнике ишчекујући да виде како ће се ситуација одвијати. Ипак, Грци са севера
су били спремни да пружају отпор све док буде било наде да ће их подржати јаче хеленске
државе са југа.
- Прво су изгладили међусобна непријатељства која су постојала између неких грчких
градова. Тако су се измириле Атина и Егина. Друго важно питање било је командовање над
удруженим снагама. Спарта је захтевала да добије команду над копненим јединицам и ово
је одмах уважено. Проблем је представљало питање команде над флотом. Многе чланице
савеза су се буниле против атинске команде уз изјаву да ће прихватити само команданта
из Спарте, те је Атина повукла свој захтев. Послали су изасланике у Малу Азију да наговоре
грчке градове да приђу савезу, а и уходе да прате Ксерксове припреме. Међутим, ни једно
од ових посланстава није уродило плодом.
- Савез се поново састао на пролеће 480. пне како би управне послове пренели на војне
саборе стратега који су се окупљали под председништвом спартанских команданата
савезничких снага. Краљ Леонида био је врховни заповедник копнених јединица, а
Спартанац Еурибијад заповедао је флотом.
- Атина је 480. пне позвала натраг истакнуте грађане који су били остракизовани. Тако су се
вратили Аристид и Ксантип који су се измирили са Темистоклеом. Они су убрзо изабрани
за стратеге.
3. Термопилска битка и битка код Артемизија

- Тесалци су послали поруку Савезу да треба бранити пролаз Темпе, те су савезници тамо
упутили 10 000 хоплита. Али када су схватили да, поред овог, постоји још 2 пролаза,
одлучили су да се врате. Ово одступање је натерало све северне Грке до Термопила да се
покоре Ксерксу.
- Као место за одбрану од персијске војске одређен је Термопил - уски кланац између мора
и планине у Локриди у средњој Грчкој. Леонида је са собом повео војску од 7 000 војника -
4 000 Пелопонежана, 1 000 Фокиђана, 400 Тебанаца, 700 Теспијаца, 1 000 Лаконаца, 300
Спартанаца (лол) и сву оружану силу Локриде.
- Било је неопходно да се Грци у исто време супротставе Персијанцима и на мору. Знајући
да ће персијска флота покушати да уђе између Еубеје и рта Магнезије и да одатле плови
дуж западне обале Еубеје како би пратила напредовање копнене војске. Атињани су део
флоте оставили укотвљен код Саламине како би успели да се одбране уколико би део
перијске флоте одлучио да оплови Еубеју са друге стране и нападне Атину. Грчка флота је
бројала 271 тријеру и 9 пентеконтера, Атињани су од тога приложили 127 бродова са
56
посадом, а 20 бродова су дали Халкиђани. Као положај погодан за битку Грци су изабрали
рт Артемизиј - на северној обали Еубеје. Први сукоб у рату десио се када је персијска флота
уништила 2 грчка брода која су послата у извидницу у Термајски залив.
- У јулу 480. пне персијска копнена војска је стигла до Термопила, а флота се налазила
између града Кастанаје и рта Сепијаде на полуострву Магнезији. Пошто су изгубили доста
бродова у олуји која их је задесила, укотвили су се код Афете. Ту су дошли на идеју да 200
бродова пошаљу око Еубеје како би спречили Грке да напредују, али вести о овоме су
стигле до Грка који су се одмах упутили ка Еубеји у Еурип. Тада им је пошло за руком да
заробе 30 персијских бродова. Убрзо су сви савезнички бродови били код рта Артемизија.
- За то време је Леонида заузео положај у Термопилима, а Фокиђани су чували заобилазни
пут како их Персијанци не би напали са леђа. Ксеркс је 4 дана чекао надајући се да ће се
Грци повући, али када је схватио да се то неће десити 5. дан је напао савезничку војску и
претрпео пораз. Поновио је напад наредног дана, али је исход био исти. Тада је донета
одлука да се Бесмртници под заповедништом Хидарна пошаљу заобилазним путем и да
нападну Грке са леђа. Персијанцима је овај пут показао један Грк – Епијалт. Фокиђани су се
разбежали, а персијска војска је полако напредовала. Леонида је сазвао хитан ратни савет,
али не може се наслутити шта је одлучено. Познато је да су на положају остали Спартанци,
Тебанци и Теспијци, док су се остали Грци повукли на југ вероватно како би покушали да
опседну бесмртне. Ипак, у каснијој традицији они су запамћени по томе како су у одсудном
тренутку напустили бојно поље и отишли назад кући. Најхрабријим су се показали
Спартанци који су јурнули на Персијанце и многе од њих сатерали у море, а у борбама је
погинуо и Леонида. Вест о поразу у Термопилима је брзо стигла и до флоте која је била код
Артемизија. Обесхрабрени због пораза, Грци су дигли сидра и одплови у Еурип.
4. Саламинска битка
- Пошто је извојевао победу у Термопилима, Ксеркс је напредовао даље. Прешао је из
Локриде у Дориду и Фокиду, а потом и у Беотију. Део војске се одвојио како би опљачкао
пророчиште у Делфима, али изгледа да нису успели у овој намери. Херодот наводи како су
сами богови спасли пророчиште.
- По повратку са Артемизија, Атињани су схватили да су Пелопонежани почели да зидају
зид на Истму и да се готово одустало од одбране Беотије и Атике. Темистокле је одмах
донео одлуку о евакуацији становништва из Атине. Жене и деца су склоњени у Трезен, на
Егину и Саламину. Веће на Аеропагу је сваком становнику дало по 8 драхми, а мања посада
је остала на Акропољу у нади да би он могао остати неосвојен.
- За то време, савезничка флота коју је сада чинило 378 тријера и 9 пентакотера заузела је
положај у Саламинском заливу. Копнена војска на Истму је стављена под команду
Клеомброта, Леонидиног брата и старатеља његовог малолетног сина Плистарха.
- Ксеркс је у септембру стигао у Атину, а тада је и његова флота усидрена у Фалерону. Ушао
је у опустели град и после 2 недеље борби освојен је и Акропољ. Сви нађени у граду су
убијени, а храмови су спаљени и опљачкани.
57
- Пошто је освојен Акропољ, Грци су одржали ратни савет на ком је већина била за то да се
на Истму сачека напад персијске флоте. Ово би ипак значило и потпуно напуштање Мегаре,
Егине и Саламине, а Темистокле то није могао да дозволи. Отишао је код Еурибијада и
убедио га је да би повољније било да се персијској флоти супротставе у тескобном простору
Саламинског канала. Сазван је нови ратни савет на коме је, уз претње да ће напустити
савезнике, Темистоклеов предлог ипак прихваћен.
- Персијанци су одлучили да прихвате битку, а једино је Артемизија - краљица Карије била
против поморске битке (girl power bish ).
- Грчка флота је била укотвљена код града Саламине. Њима је одговарало да персијску
флоту намаме да уплови у залив, а Персијанцима да Грке истерају на отворено море. Ксеркс
је затворио све улазе у мореуз и на мало острвце Пситалију поставио је трупе са задатком
да спасавају Персијанце и убијају Грке који би допливали до острва. Схавтивши да су у
незавидном положају, Грци су сазвали нови ратни савет. Темистокле је кришом послао
роба Сикина Ксерксу са поруком да ће Грци у току ноћи напустити положаје због неслоге у
табору и да ће Атињани стати на страну Персије уколико их ови нападну. Ксеркс је
поверовао у ово те је 200 бродова послао на јужни рт Саламине како би препречили мореуз
за бег. Аристид који се тада вратио са Егине, видео је ове бродове и обавестио Темистоклеа,
а потом и остале стратеге.
- Песник Есхил је био очевидац сукоба и наводи да су персијски бродови били развучени у
3 реда пред улазом у мореуз, на левом крилу били су Грци из Јоније, а на десном Феничани.
Грци су заузели положај у самом каналу са Атињанима на левом крилу и Спартанцима на
десном. На атичкој обали направљен је високи престо са кога је Ксеркс могао да посматра
битку. Битка је почела у рану зору 20. септембра 480. пне. Атињани су у брзом нападу
успели да одсеку Феничани од остатка флоте и да их потисну ка обали Атике. Егињани су
Феничанима задали одсудан ударац, а остатак персијске флоте није могао да се снађе на
малом простору. За то време, Аристид је са атинским хоплитима прешао на Пситалију и
побио Персијанце које поставио Ксеркс.
5. Последице Саламинске битке

- Персијска флота била је одмах послата на Хелеспонт да чува мост и трасу повлачења.
Копнене снаге су стављене под команду Мардонија који је одлучио да презими у Тесалији
са војском. Одред од 60 000 људи пратио је Ксеркса до Хелеспонта. Флота га је потом
превезла до Абидоса, одакле је наставио даље ка Сарду, а одред од 60 000 људи вратио се
у Тесалију.
- Таман што су савезници предвођени Клеомбротом кренули са Истма да задају завршни
ударац Персијанцима, догодило се помрачење Сунца 2. октобра 480. пне. Ово је
протумачено као лоше знамење, те се одустало од плана. Темистокле је покушао да неведе
заповеднике флоте да крену ка Хелеспонту како би спречили повлачење Ксеркса, али ови
нису желели да иду тако далеко док је персијска пешадија још увек угрожавала Истам.
Међутим, како су Андрос и Карист дали бродове Персији, савезници су сада кренули против
њих. Код Андроса су претрпели неуспех, али су опустошили област Кариста.
58
- Савезници су се састали на Истму како би поделили плен и награде. Егињани су звог своје
храбрости добили право да изаберу шта желе - тако су 3 златне звезде на бронзаном
јарболу оставили као заветни дар храму у Делфима. Атињанма је припало друго место по
храбрости, али како нису могли да се договоре који стратег је био најхрабрији награда није
ни додељена.
- Фриних је сада добио тему коју је могао да обради - тако је настала трагедија „Феничанке“.
А Есхил је Ксерксов пораз искористио као садржај своје трагедије – „Персијанци“ која важи
за јединствени игроказ који се бави савременим догађајем. Свакако треба напоменути да
је овај рат изнедрио једно од највећих дела - Херодотову „Историју“.
6. Припреме за нови поход

- Мардонију се на пролеће 479. пне придружио Артабаз са војницима који су пратили
Ксеркса до Хелеспонта. Персијска флота без феничанских бродова окупила се код Самоса
да мотри на Јонију. Грчка флота је била стационирана код Егине под командом спартанског
краља Леотихиде. Ксантип, који се вратио у Атину 480. пне, заповедао је атинским
контигентом бродова. Посланици Хиоса су од Леотихиде тражили помоћ, а он им је послао
слабу подршку. Ипак је на крају пребацио флоту у Делос како би пратио догађаје на обе
обале Егејског мора.
- Мардоније је послао македонског краља Александра да преговара са Атином како би
прешли на страну Персије. Обећана им је помоћ, надокнада штете и учешће у рату на
страни Персије као независне силе. Спартанци су зато послали своје посланике да
подривају преговоре са Александром и да Атини понуде новчану помоћ. Атињани ипак
нису издали своје савезнике. Ипак, Спартанци су довршили градњу зида на Истму и било
их је тешко натерати да упуте војску у Беотију јер су били окренути само Пелопонезу.
- Мардоније је за то време са војском упао у Беотију са намером да опет освоји Атику.
Савезници поново нису пружили помоћ Атињанима који су морали да склањају
становништво на Саламину. Мардонијев посланик је пред Веће 500 на Саламини изнео
предлог о савезништву, али су Атињани и ово одбили.
- Посланици Атине, Мегаре и Платеје су захтевали од Спартанаца да пошаљу војску на Атику
против Мардонија. Тек пошто је један Тегејац - Хилеј ефорима у Спарти указао да зид на
Истму не би био довољан против атинске и персијске флоте, Спарта је послала 5 000
спартијата, а сваког од њих пратило је неколико хелота. За њима је кренуло и 5 000 перијека
од којих је сваки у пратњи имао по једног хелота. Команда је поверена Паусанији -
намеснику који је владао уместо свог малолетног брата Плистарха. Лакедемоњанима су се
при проласку кроз Хеладу прикључили бројни одреди савезничких градова. Аристид је
предводио 8 000 Атињана и 600 Платејаца.
- Мардонијева база била је тврђава у Теби, а чим је сазнао да му Грци долазе у сусрет
разорио је Атину и Мегару и кренуо ка Беотији. Ишао је преко Декелеје и Танагре, а положај
је заузео на месту где река Асоп пресеца пут од Атине ка Теби и вероватно је планирао да
нападне Платеју. Мардоније је одлучио да Грке који су прелазили преко Китерона дочека у
долини, док су Грци желели да га намаме да прихвати битку на неравном и високом терену.
59
7. Битка код Платеје

- Грци су се запутили путем од Атине преко Елеутере до беотске територије. Тада су
схватили да даљи пут води кроз персијски табор те су били присиљени да заузму положај у
долини прелаза. Десно крило које су чинили Спартанци и Тегејци било је у бастиону
планине, док је лево крило сачињено од Атињана и Мегарана било истурено до подножја
планине. Мардоније је на лево крило послао коњицу под Масистијем. Мегарани су имали
проблема, те су им Атињани пришли у помоћ. Међутим, када је Масистије пао са коња и
погинуо, Персијанци су прекинули напад.
- Грци су ово искористили да заузму повољнији положај. Тада је дошло до сукоба између
Атињана и Тегејаца око положаја на левом крилу, а Спартанци су пресудили у корист
Атињана које је предводио Аристид. Тегејци су стављени на положај поред Спартанаца на
десном крилу. Мардоније је успео да одсече путеве којима су се Грци снабдевали, али није
одустајао од своје дефанзивне тактике. Пошто су свакодневно трпели нападе персијске
коњице, Паусанија је одлучио да сазове ратни савез. Одлучено је да се одступи на положај
између Платеје и Хисије и то у току ноћи. По новом плану Атињани су са Спартанцима
требали да чине центар војске и да се повуку на гребен Острво који се налазио на Китерону.
Ипак, Атињани су остали тамо где су се задесили и нису послушали наредбу, а Спартанци
предвођени Амомфаретом испрва су одбијали да напусте положај. Међутим, схвативши да
су остали напуштени, кренули су за остатком војске. Док је остатак војске чекао Амомфарета
свануло је, а Персијанци су схватили да је табор напуштен.
- Мардоније је, схвативши да су Грци подељени, одлучио да напусти положај и да их
нападне 479. пне. Коњица је напала Спартанце, те је Паусанија морао да се окрене назад и
пружи им помоћ. Коњици се убрзо придружио и остатак војске, а Спартанци су засути
стрелама. Међутим, остатак грчке војске је притекао у помоћ, а Мардоније је погинуо у
борбама. Овим је исход битке био решен. Највећи терет битке поднели су Спартанци и
Тегејци. Персијска војска се разбежала, а Тегејци су опљачкали Мардонијев логор.
Мардонијев леш је украден и не зна се шта се десило са њим. Пали грчки војници, а међу
њима и Амомфарет сахрањени су пред капијом Платеје. Платејанима је припала част да
годишњим приношењем жртава славе спомен на њих и пристали су да славе Елеутрије
сваке 4. године. Платеји је загарантована политичка аутономија.
- Теба је после 10 дана опседнута, а на захтев Паусаније вође проперсијске странке су
изручене и погубљене без суђења у Коринту.
8. Бој код Микале и освајање Сеста

- Артабаз, који је пре битке ушао у сукоб са Мардонијем, свој део војске уопште није повео
у битку. Пошто је она завршена, Артабаз је повео 40 000 персијских војника ка Хелеспонту.
- Грци са Самоса успели су да наговоре Леотихиду да са Делоса крене у напад. Уверили су
га да је персијска војска која је била утаборена код рта Микале рањива и да су Јоњани
способни да подигну успешан устанак. Како се персијска флота налазила код Самоса, на
вест да се Грци са Делоса приближавају, донета је одлука да не прихвате битку те су
кренули да се придруже копненој војсци код Микале. Грци су их пратили и искрцали се код
60
Микале, а у бици која је уследила августа 479. пне лако су однели победу. Пресудан утицај
имало је то што су Јоњани дезертирали из персијске војске.
- По завршетку битке Грци су се вратили на Самос где је расправљано о Хеленима у Малој
Азији. Спартанци су се залагали за њихово пресељење у Европу, док су се Атињани
противили овоме. Како ни сами Јоњани нису подржавали спартански предлог, Леотихида
је са Пелопонежанима одједрио кући, а Атињани су одлучили да поврате Херсонес.
Персијски отпор је најјачи био у Сесту, а опстајао је све док, током зиме, нису потрошили
залихе хране, те су их Хелени лако поразили и освојили Сест 478. пне. Освајањем Сеста
Херодот је завршио своју Историју Персијских ратова.
- Као успомена на победу Грци су поставили вотивни дар у Делфима - златни троножац на
стубу у обличују 3 преплетене бронзане змије. Првобитно се на троношцу налазио епиграм
којим је заслуга за победу приписана Паусанији, али како су се Спартанци одрекли овога,
натпис је био обрисан и замењен списком држава које су се бориле за Грчку.
10. Напад Картагине на Сицилију, битка код Химере

- Свађа између Терона из Акраганта и Терила, тиранина Химере, довела је до озбиљних
проблема за Грке на Сицилији. Владар Акраганта је прешао преко острва и из Химере
истерао Терила. Терил је потражио помоћ од Анаксила из Регија, али како он није дорастао
да се супротстави Акраганту и Сиракузи затражио је помоћ од Картагине. Картагињани су
већ од раније имали договор са Ксерком да освоје острво како би спречили Сиракужане да
пошаљу помоћ Грцима у Хелади, а позив од Терила само је убрзао припреме за напад.
- Пошто су припреме завршене, Хамилкар – картагински суфет искрцао се у Панорму. Први
војни циљ био је повраћај Химере. Картагинска војска се наводно састојала од 300 000
војника и 200 бродова. Хамилкар је подигао 2 логора пред градом који је чувао Терон коме
је помагао Гелон - његов зет и владар Сиракузе са 50 000 пешака и 5 000 коњаника.
- До битке је дошло на необичан начин. Хамилкар је хтео да принесе жртве Посејдону близу
обале, али како није знао ритуал приношења, затражио је од својих војника да му из
Салинита, града који је раније дошао под власт Картагине, пошаљу грчке коњанике. Порука
је стигла до руке Гелона који је послао своје коњанике, а како Картагињани нису знали да
их разликују од оних из Салинита пустили су их у табор. Борбе су се одиграле 480. пне када
су Сиракужани убили Хамилкара док су приношене жртва. Потом су запалили бродове и
упутили се у други картагински табор. Борбе су се дуго водиле, а Грци су однели победу
захваљујући помоћи коју је послао Терон.
- VIII - Утемељење атинске демократије
1. Положај Спарте и Паусанијина каријера

- Спарти је, захваљујући премоћи коју је имала у ранијем периоду, без размишљања
призната улога предводника у рату против Персије. Међутим, да би одржала овај положај
и по завршетку борби, Спарта је морала да постане и поморска сила. Чак и копнене акције
које су преузимали, врло често су биле исхитрене, а они сами нису показивали никакву
61
иницијативу ка даљем ширењу свог утицаја. Све што су током рата предузимали најчешће
је било уперено одбрани Пелопонеза и то у толикој мери да су у пар наврата скоро издали
националну одбрану. Не зна се много о периоду који је уследио после освајања Сеста, али
чињеница која је обележила тај период је свакако јачање Атине.
- Главнокомандујући у бици код Платеје био је Паусанија који је показао велико умеће.
Спарта га је потом упутила да као заповедник савезничких бродова настави ослобађање
Грка на истоку. Скоро читав Кипар је ослободио од Персијанаца, а затим је из Бизанта 478.
пне истерао персијску посаду. Тада је почео сурово да се понаша према Грцима, а неке
Ксерксове рођаке је пустио да побегну. Због овога су се Грци са истока ставили под заштиту
и вођство Атине. Када су у Спарти сазнали за ово позвали су га да одговара за своје
поступке, а говорило се да је носио персијску одећу и да су га Азијати пратили на путу кроз
Тракију. Његови планови су били много опаснији, он се изгледа договорио са Ксерксом да
за њега освоји Спарту, а потом се ожени његовом ћерком. Како се његове интриге нису
могле доказати, ослобођен је оптужби. Спартанци му нису дозволили да се врати, па је он
тријером побегао у Бизант 477. пне. Убрзо је освојио и Сест и тако успоставио контролу над
Пропонтидом. Атињани нису ово могли да дозволе те су послали бродове под командом
Милтијадовог сина Кимона да га истера што је овом и пошло за руком 476. пне.
- Спартанци су га позвали да се врати и бацили су га у тамницу. Како поново нису могли да
докажу његове интриге са Персијом био је ослобођен оптужби иако су сви знали да је
планирао да побуни хелоте. Све је откривено када је његов роб ефорима показао писмо
које је Паусанија послао Артабазу. Убрзо су му ефори поставили замку те су од њега добили
признање, али је он побегао у храм Атине из „Бронзане куће“. Спартанци су га тамо
зазидали да умре од глади, а када се то десило изнели су га и сахранили 471. пне.
Спартанци су да би окајали грех што су га пустили да умре од глади у храму посветили Атини
из „Бронзане“ куће 2 бронзане Паусанијине статуе.
- Спартанци су ипак послали другог заповедника да земени Паусанију на Хелеспонту -
Доркиса. Савезници нису више имали поверења у спартанске стратеге те су се обратили
Аристиду који је командовао атинским контигентом у савезничкој флоти коју је у Бизант
довео Паусанија. Тада су своју лојалност пренели на Атину. Спартанци више нису
покушавали да поврате вођство.
- Спартанци су ипак предузели неколико копнених похода, а најзначајнији је онај из 476.
пне када су војску под Леотихидом послали у Тесалију. Војска се искрцала у Пагаском
заливу и ова област би била лако освојена да Леотихида није поклекао пред великим
златом и сребром које су му понудили династи из рода Алеуада. Леотихида је по повратку
у Спарту био осуђен на смрт, али се спасао побегавши у Атинин храм у Тегеји.
- Спарански покушај да реорганизује Амфиктински савез 476. пне такође није уродио
плодом. Спарта је покушала да из савеза избаци државе које су стале на страну Персије,
што је било уперено против Тебе и Тесалије, и државе које нису пришле савезу против
Персије, што је било уперено против Аргоса. Али, захваљујући утицају Темистоклеа, који је
представљао Атину, предлог је одбачен.
62
- Сви покушаји Спарте су пропадали, а ускоро су постали угрожени и на Пелопонезу. Аргос

се опорављао од удараца које му је задао краљ Клеомен и започет је развој устава који ће
изродити демократију. Повратили су власт и на другим мањим градовима. Власт над
Тиринтом повратили су 468/7. пне. Овако оснажен, Аргос је почео да помаже аркадске
градова против Спарте. Ипак, када је Аргос ступио у савез са Тегејом, хоплити из Спарте су
их поразили у бици код Тегеје 473. пне али сам град није освојен. Убрзо су се сви аркадски
градови удружили против Спарте, али без помоћи Аргоса. Аркадски савез је ипак до ногу
потучен у бици код Дипаје 471. пне, а Тегеја је морала да се покори. Захваљујући младом
краљу Архидаму, Спарта је успела да одржи свој положај. Ипак, у наредним годинама
морала је да се суочи са синојкизмом Елиде око 471/0. пне и у Аркадији Мантинеје.
2. Делски савез
- За историју Делског савеза веома су значајани, поред наративних (Тукидид, Диодор,
Плутарх), и епиграфски извори. Најзначајнији су спискови дарова (аparchai) у износу од 1/60
фороса сваког члана који су полагани у ризницу богиње Атине. Атињани су их урезивали на
камену сваке године од 454/3. до 415/4. или 414/3. Поред спискова дарова, сачувани су и
фрагменти докумената који су издавани сваке 4. године, када је вршена поновна процена
фороса, за 425/4, 422/1. и 410/9. годину пне. Натписи су значајни, јер показују који градови
су плаћали форос и колико су плаћали, затим како се износ фороса мењао, како се савез
ширио, како је био организован.
- Делски савез је основан 478/7. пне да би се, пустошењем Краљеве земље, Хелени
осветили за оно што су претрпели. Намеравали су да ратним пленом отетим од Персијанаца
надокнаде штету. Савез је свакако основан и с намером да се ослобођени градови заштите
од Персијанаца, те да се преостали малоазијски Грци ослободе њихове власти.
- У Делски савез су ушле Атина, Еубеја, Киклади, острва уз западну обалу Мале Азије, еолски
и јонски градови, градови на Хелеспонту, Тасос, Самотрака и Халкидик у Тракији (остатак је
још био под персијском влашћу). Како су поједини градови и области ослобађани персијске
власти, тако се савез ширио.
- Приликом полагања заклетве, савезници су потопили комаде гвожђа у море. То је значило
да ће савез важити док гвожђе не исплива на површину, тј. вечно. Делски савез су чинили
аутономни полиси, који су се обавезали да ће имати исте пријатеље и непријатеље. Ова
формулација је уобичајена за V век пне. Савезници су се обавезали да неће међусобно
ратовати и да неће одбијати да учествују у заједничким војним походима.
- Савезници би се, према обавезама, могли поделити на оне који су давали бродове и оне
који су давали новац, тј. форос. Прву групу би чинили полиси који су располагали
значајнијим флотама, а другу они који их нису имали. Поред тога, морали су да дају и војску,
тј. пешадију.
- Висину фороса је одредио атински државник Аристид на основу процене земље и прихода
сваке државе. Висина фороса износила је укупно 460 таланата. Неки истраживачи сматрају
да је Аристид одредио форос за све чланове савеза и да је та укупна сума износила 460
таланата. Сума која је заиста уплаћивана је била мања, јер је форос за чланове који су
63
давали флоту прерачунат у одговарајући број бродова. Форос се сливао у савезничку

благајну, а примали су га хеленски благајници – хеленотамије. Временом је форос растао.
- Седиште Делског савеза и савезничка благајна били су на острву Делосу. Постојала је
скупштина, која је заседала у Аполоновом светилишту, вероватно у време када су
савезници доносили форос. Њене одлуке су биле обавезујуће за све чланове. Скупштина је
одлучивала о спољној политици и примању нових чланова. Сматра се да су савезом
равноправно управљали савезничка скупштина с једне и атинска еклесија и веће 500 с друге
стране. Већина истраживача данас сматра да је савезом руководила само савезничка
скупштина. Сваки члан савеза је у скупштини имао један глас, укључујући и Атину.
- Иако су чланови савеза били независни и равноправни у скупштини, водећа улога је од
самог почетка припадала Атињанима. Они су имали најмоћнију флоту и давали су највише
бродова. Савезничком војском су заповедале атинске војсковође (нпр. Кимон), а и
хеленотамије су били из Атине (бирано их је 10 сваке године из редова
пентакосиомедимна). Атињани су одређивали висину фороса, који савезници ће давати
бродове, а који новац. Могли су врше притисак на мање чланице приликом гласања.
- Временом су савезници почели да се буне против атинске хегемоније. До побуна је
долазило јер су Атињани строго кажњавали градове који су заостајали у исплати фороса
или који су избегавали да дају војску. До побуна је долазило и због атинске политике према
савезницима: наметања државног уређења, атинских магистрата, клерухија, гарнизона итд.
Атинске намере и будућа политика према савезницима биле су уочљиве већ 472/1. пне.
Карист на Еубеји је остао ван Делског савеза, што није одговарало Атињанима. Град је био
сувише близу обалама Атике и они нису могли да допусте да не буде под њиховом, макар
посредном, контролом. Због тога је покорен и силом укључен у савез.
- Први члан савеза који се побунио био је Наксос 469. пне. Атињани су га опсели и освојили.
То је први савезнички град који је заробљен противно ономе што је договорено. То значи
да су Атињани прекршили договор о аутономији савезника. Сматра се да Наксос није
поробљен у правом смислу те речи, али је његова аутономија у знатној мери ограничена.
Могуће је да су Накшани морали да растуре флоту и приме атински гарнизон. Можда су уз
то морали и да поруше зидине, а можда су изгубили и глас у савезничкој скупштини.
- Велика побуна је избила на Тасосу 465. пне. Као узрок се наводе спорови око трговачких
лука и рудника на трачкој обали, прекопута острва. Атињани су победили побуњенике у
поморском боју, искрцали се и почели опсаду града. Становници Тасоса су се обратили за
помоћ Спартанцима. Ови су пристали да им помогну, али их је у томе спречио
катастрофални земљотрес. Тасос се на крају предао после 3 године опсаде. Становници
Тасоса су морали да сруше зидине, предају бродове, убудуће плаћају форос, плате ратну
одштету и да се одрекну поседа и рудника на копну.
- Средином V века пне побунио се и Милет. На то указују форос листе и одлука атинске
еклесије којом су регулисани односи између Милета и Атине. Милет није наведен у списку
аparchai из 453/2. пне. Ово се објашњава претпоставком да се побунио. Побуна је брзо
64
сузбијена јер се град појављује у списку из 452/1. пне. На побуну указује и одлука еклесије
из 450/449. пне.
- Мада имена Аристида и Ксантипа доминирају у годинама после Маратонске битке,
Темистокле је одиграо важну улогу у атинској политици и стварању новог савеза иако није
имао своју странку.
3. Утврђивање Атине и Пиреја

- Након битке код Платеје, Атињани су вратили жене и децу из избеглиштва и почели да
обнављају град. Захваљујући Темистокловој лукавости, успевали су да изграде зидове
мимо жеља Лакедемоњана. Зид је изграђен на брзину. Темељи су били од необрађеног
камена, у зид су уграђивани и надгробни споменици. Прибегавало се и рушењу грађевина
да би се добио материјал. Његове податке потврђују резултати археолошких истраживања:
у бедеме су били уграђени неки рељефи (нпр. борба пса и мачке, игра с лоптом итд.).
Изградња бедема је значајна јер представља први сукоб између Атине и Спарте после
склапања свехеленског савеза и победе над Персијом. Спартанско противљење изградњи
бедема можда указује да су Лакедемоњани већ у то време страховали од јачања Атине.
- Следеће, 478. пне Темистокле прави план о изградњи луке у Пиреју, о којој прво
обавештава Ксантипа и Аристида, а потом и Веће које му даје одрешене руке. Зид којим је
била опасана лука био је довољно дебео да се двоја кола мимоиђу на њему. Огромни
камени блокови нису везивани малтером или блатом, већ гвожђем и оловом.
- У наредних 20 година Атињани су схватили да би обједињење Атине и Пиреја било
најбоље решење јер у случају напада не би могли да буду одсечени. Зато су одлучили да
два града претворе у један који би био повезан са 2 дивергентна зида. Ово је спроведено у
дело 458. пне.
- Атињани су имали јаку флота која се заснивала на развоју трговине. Ипак, за развој
трговине одговоран је био велики број метека (странаца) који су били настањени у Атини и
Пиреју ради бављења трговином и занатством. Могуће је да их је ослобађањем од плаћања
пореза Темистокле привукао у град.
- Темистокле је покушао да убеди народ да сваке године саграде по 20 нових тријера, али
није успео у овоме. Ипак, уведен је нов систем за опремање бродова по коме је држава
обезбеђивала новац за изградњу трупа брода, док су трошкови за остатак опремања
падали на најбогатије грађане. Овај намет се звао тријерархија. Тријерарх који је пловио на
свом броду био је одговоран за добро стање тријере на крају службе. Посаду је чинило 170
веслача, 20 хиперета који су управљали бродом, један келеуст који је веслачима давао
темпо и 10 епибата (морнара).
- Схвативши да им окосницу војске сада чини морнарица, Атињани су одлучили да измене
организацију врховне војне команде. Одлучено је да стратези постану врховни команданти
војске и на копну и на мору. Више их није бирала фила него читав народ, али је и даље свака
фила имала свог представника у врховном штабу 10 стратега. Дужности стратега као
заповедника пукова фила преузели су у пешадији таксијарси, а у коњици филарси.
65
4. Остракизам и Темистоклеова смрт

- Поред свих успеха Темистокле је био нарцисоидан и подмитљив човек. У близини своје
куће подигао је храм богиње мудрости Артемиде, уз објашњење да су савети које је дао
држави најмудрији. Ово је био повод непријатељима да га нападну. Против Темистокла је
примењен остракизам те је протеран 472. пне. Не могу се са сигурношћу навести оптужбе
против Темистокла, мада постоје индиције да су уплетени Аристид и Кимон.
- Као и сви грађани који су остракизовани Темистокле је отишао на Арг где је наставио своју
антиспартанску политику. Лакедемоњани су после Паусанијиних сплетки оптужили
Темистоклеа да је повезан са тим. Темистокле је био оптужен за издају и послати су људи
да га заробе и доведу на суђење, те је он одлучио да побегне у Коркиру где није наишао да
добродошлицу. Затим је отишао у Епир, али како су га гонили и Атина и Спарта морао је да
се заустави у кући краља епирских Молоса - Адмета од кога је успео да обезбеди
гостопримство. Када је Адмет одбио да га преда гонитељима Атињани су Темистокла
прогласили за издајника, конфисковали имовину и осудили његове потомке на губитак гр.
права. Темистокле онда одлази до Пидне у Македонији, одакле је отпловио за Јонију.
Његови пријатељи су из Атине кришом превезли његов иметак, а он се крио у Јонији. Затим
је отишао код Артаксеркса I - Ксерксовог сина где се надао да ће пронаћи гостопримство
зато што је после Саламине наводно упозорио његовог оца. Од краља је затражио да му да
годину дана да научи језик и лично му се обрати. Артаксеркс је био задивљен њиме.
Темистокле је стекао почасти па му је краљ дао на управу Магнесију на Меандру.
- Темистокле је у Магнесији обављао највише државне послове, и био је поштован као и
најбољи Персијанци. Када се Египат одметнуо уз помоћ Атине, краљ је тражио да преузме
мере против Хелена. Темистокле је преминуо 459. пне природном смрћу. Постоје индиције
да није желео да се бори против својих земљака па је одлучио да се отрује, али то није
тачно. Магнешани су га сахранили изван бедема. Такође су му у својој агори подигли статуу.
Наводно су по његовом налогу његове кости пренете на Атику и тамо кришом покопане.
5. Делски савез постаје атинска империја

- Водећа улога у политичком животу Атине је припала Кимону, Милтијадовом сину. Управо
је њему било поверено и заповедништво над снагама Делског савеза. Тако је 476/5. пне
отпловио у Тракију јер је сазнао да Персијанци који држе Ејон на Стримону узнемиравају
околне Хелене. Опсео је град, а победу је однео пресекавши им снабдевање са друге обале.
На крају је персијски војсковођа Буто запалио град. Кимон је град предао Атињанима да га
населе, у питању је оснивање клерухије. То је било последње персијско упориште на
северној обали Егејског мора. Ејон је био важна лука у Тракији. Атињани су из Тракије
увозили дрвну грађу за бродове. А близу Ејона су били и богати Пангејски рудници.
- Следећи Кимонов успех је освајање Скироса, острва у Егејском мору, 474/3. пне. Острво су
насељавали Долопљани који су се бавили гусарењем. Пљачкали су и трговце који су
долазили на Скирос да тргују. Долопљани су по доласку Кимона продати у ропство и
Атињани су се ту населили. Освајање Скироса је било значајно за Атињане јер се острво
66
налазило на поморском путу од Атике ка трачком приморју. Кимон је на острву пронашао

Тезејеве кости и пренео их у Атину. То му је донело велику наклоност демоса.
- Тракија и део Јоније били су ослобођени персијске власти. Персијанци су и даље држали
јужну обалу Мале Азије. Ратним операцијама је поново заповедао Кимон. Имао је флоту од
200 тријера. Грчки градови у Карији су му добровољно прилазили, а карске је морао је да
освоји јер су имали персијске гарнизоне. Једини хеленски град који је одбио да се одметне
од Персије била је Фазелида у Ликији. Кимон је почео да је опседа, а на крају су
посредовали Хијани који су од старине били у пријатељству с Фазелиђанима. Склопљен је
договор: Фазелиђани су платили 10 таланата одштете и обавезали се да ће ратовати с
Кимоном против Персије. Персијанци су скупили флоту и копнену војску на ушћу
Еуримедонта у Памфилији, где је чекала долазак 80 феничанских бродова. Кимон је
појурио да је нападне пре њиховог доласка. Кад су видели да се приближавају хеленски
бродови, почели су да беже. Остали су потопљени заједно са бродовима. Кимон је потом
искрцао војску на копно. Плашио се да их поведе против Персијанаца јер су били
исцрпљени. Променио је мишљење, а победа је припала Хеленима. Кимон је отпловио до
Хидра где је заробио 80 феничанских бродова. Данас се битка датује у 468. пне.
- У ово време су избиле и побуне Кариста, Наксоса и Тасоса, а политика која је вођена према
њима јасно показује у ком ће се правцу кретати атинска хегемонија. У савезу су сада
постојале 3 врсте чланице: 1. савезничке државе које су давале бродове 2. савезничке
државе које су давале форос 3. подређене савезничке државе које су давале форос.
Средином V века су само 3 велика острва давала бродове: Хиос, Лезбос и Самос.
- Атинска контрола над савезницима се огледала у увођењу демократије, атинским
гарнизонима, магистратима (нпр. Милетом је, заједно са милетским, управљало и 5
атинских магистрата), оснивању клерухија (нпр. Наксос, Ејон). За изучавање односа Атине и
савезника је значајан натпис који бележи услове уговора склопљеног између Атињана и
Еритре у Јонији, наметнуте 453/2. после сузбијања побуне у овом граду. Уговором је
предвиђено да ће Еритра имати демократско уређење и градом ће управљати веће
састављено од 120 чланова. Први сазив ће изабрати атински епископ и заповедник атинског
гарнизона, а касније ће чланове бирати бивши већници и заповедник. Чланови већа су се
заклињали да ће бити верни демократском уређењу, Атини и њеним савезницима, да неће
рушити демократију, нити ће се бунити против Атине и њених савезника, да неће
протеривати грађане нити позивати натраг оне који су побегли Персијанцима, осим ако то
не допусте Атињани. За кршење заклетве је била предвиђена смртна казна за већника и
његове синове. У Еритри ће бити атински гарнизон са задатком да је брани од оних који би
да доведу натраг Персијанце.
- Временом је Делски савез прерастао у Атински поморски савез, тј. поморску државу
Атињана. Један од преломних тренутака представља битка на Еуримедонту у Памфилији.
Победа је донела слободу малоазијским Грцима. Један од циљева савеза је био испуњен.
Грађани већине савезничких полиса после тога више нису желели да дају војску и флоту.
Због тога је постепено растао број полиса који су уместо бродова и војске давали форос,
67
што је Атињанима одговарало. Савезнички бродови су били само додатак њиховој моћној
флоти. С друге стране, новац им је био потребан за разноврсне трошкове.
- Други значајан догађај је преношење савезничке благајне са Делоса у Атину 454. пне. То
је урађено јер благајна, наводно, није била сигурна на острву. Делосу је, наиме, претила
опасност од персијског напада из Египта. Атињани су форос од 454. користили за плаћања
магистрата и судија, изградњу бродова, грађевинске радове итд. Временом је и скупштина
на Делосу престала да се састаје. Атињани су сада водили политику савеза без саветовања
са осталим члановима. Од овог времена 1/60 фороса је одвајана за ризницу богиње Атине.
Овај допринос је назван aparchai.
- Током поравнања са Халкидом 446. пне Атињани су издејствовали да све парнице које
повлаче смртне казне, прогонство или губитак гр. права долазе пред атинско правосуђе.
- Од 443/2. пне територија савеза је била подељена на пет округа: јонски, карски, острвски,
хелеспонтски и трачки. Јонски и карски окрузи су спојени, вероватно 438. пне. Године 425.
основан је црноморски округ. Висину фороса је одређивало Веће 500 сваке 4. године, у
време Панатенејских свечаности (то се види из спискова фороса), којима су присуствовали
и савезници. Они су могли да се жале атинским судовима и траже смањење фороса. Тај
износ је важио 4 године. Прикупљање фороса су надгледали епископи из Атине. Поред тога,
они су контролисали савезничке градове: нпр. Еритру. Чланови савеза су се удруживали у
синтелије, ради лакшег плаћања форос. Свака држава је новац слала у запечаћеној посуди,
у Атини се печат проверавао и отварао и 1/60 је ишла у ризницу богиње Атине.
- Атински поморски савез је распуштен 404. пне после пораза Атине у Пелопонеском рату.
6. Кимонова политика и његова остракофорија

- Кимон је водио је лаконофилску политику. Био је пријатељ Спартанаца и један његов син
се звао Лакедемоније. Сматрао је да Атина треба да има превласт на мору, а Спарта на
копну. Његова политика је изазивала отпор у Атини, нарочито код Ефијалта, вође
радикалније демократске струје, и младог Перикла.
- Кимонова лаконофилска политика је дошла до изражаја средином 60-их година V века
пне када су Спарту задесиле велике невоље. Спартанци су од 469. пне били суочени са
побуном хелота у Месенији. Лакедемон је 464. погодио разоран земљотрес. Пометњу која
је настала су искористили хелоти и перијеци да се побуне. Придружили су се Месењанима
који су се утврдили на брду Итоми и неколико година одолевали спартанској опсади.
- Спартанци су затражили помоћ од Атине која је била вична опсадама. Када се изасланик
Перикилид обратио скупштини, Ефијалт се супротставио његовој молби. Кимон је сматрао
да треба помоћи Спарти позивајући суграђане да не гледају како Хелада слаби. Еклесија је
на крају одлучила да упути одред од 4 000 хоплита под командом Кимона. Они су отишли
под Итому, али су их Спартанци ипак вратили кући, јер су страховал од могућности да
Атињани пређу на страну Месењана и издају их.
- На ово је свакако утицала Ефијалтова реформа која је била резултат деловања радикалне
демократске струје. Ефијалт је искористио Кимоново дуготрајно одсуство да развласти
Ареопаг. Реформа је спроведена 462/1. пне. Утицај Ареопага је вероватно опадао јер су га
68
сада чинили бивши архонти који су изабрани жребом. Мноштво је јачало јер је улога тета у
политичком животу непрекидно расла упоредо са развојем Делског савеза.
- Извесну улогу у спровођењу реформе је, изгледа, одиграо и Перикле. Први корак у
реформи је било дискредитовање Ареопага и умањивање његовог угледа. Скинуо је многе
од ареопагита тужећи их за лошу управу. Поједини чланови Ареопага су вероватно осуђени
за лошу управу када су, током предаје власти, полагали рачуне Скупштини. Осуђивањем
бивших архоната, чланова Ареопага, дискредитовано је читаво веће. Ефијалт је Ареопагу
отео сву судску власт, осим у мало случајева. Овлашћења Ареопага су пренета на Веће 500,
еклесију и судове. Реформи се супротставио Кимон који је настојао да врати овлашћења
Ареопагу. Због тога је остракизован, вероватно 461. године.
- Ефијалта је убио Аристодик из Танагре. Пошто је Танагра у Беотији, сматра се да је
Аристодик, ако је био прави убица, радио за неког Атињанина. Вероватно је убијен убрзо
по спровођењу реформе, можда већ 462/1. пне.
- Усхићење које је изазвала реформа представио је Есхил у драми „Еумениде“ 458. пне у
којој пева о суђењу Оресту због убиства мајке на Арејевом брду и о установљењу суда
Ареопага. Он је овим делом одобравао реферму.
- Спартанци су наставили са блокадом Итоме и устаници су се 459. пне предали. Спартанци
су Месењанима дозволили да напусте Пелопонез, а Атињани су им помогли да се населе у
Наупакту у Коринтском заливу. Аргос је искористио спартанску заокупљеност Итомом да
освоји Микену 462/0. пне која је уз помоћ Спаратнаца била независна од 494. пне.
- IX - Атинска империја под Перикловим вођством
1. Довршетак атинске демократије

- Перикле је рођен у деми Холарги, а припадао је фили Акамантиди. Његово рођење се
обично датује у 495. пне. Његов отац Ксантип је учествовао у политичком животу Атине још
од 80-их година V века. Он је био први Атињанин који је остракизован, а да није имао везе
са тиранијом. Ксантип је заповедао атинском флотом у боју код Микале 479. године.
Периклова мајка Агариста је припадала роду Алкмеонида и била је нећака реформатора
Клистена.
- Перикле је стекао веома добро образовање. Његови учитељи су били: софист Дамон, који
га је подучавао у музици и државничкој вештини и филозоф Анаксагора из Клазомене. Био
је хорег за Есхилове Персијанце 472. године.
- Перикле се у политички живот укључио 60-их година V века пре н.е. Први пут се истакао
као млад човек, када је подигао оптужбу против Кимона, док је овај полагао рачун о
заповедништву у рату. Овај податак се односи на процес који је против Кимона започет
463/2. године, када се вратио са Тасоса. Оптужен је да није искористио прилику и напао
Македонију, јер га је краљ Александар подмитио. Перикле је сарађивао са Ефијалтом на
развлашћивању ареопага.
- После Ефијалтове смрти, Перикле је преузео вођство над демократском струјом. Атина се
брзо нашла под његовим утицајем. Он је од 443/2. године 15 година заредом биран за
69
стратега. То му је омогућило да управља државом и води спољну и унутрашњу политику.

Атина је под њим само по имену била демократија, а у ствари је била влада првог човека,
тј. Перикла.
- Како би стекао још већу популарност у народу, Перикле је 461/0. пне увео плату од једног
или два обола дневно и за судије Хелилеје.
- Око 458. пне службе архоната су постале плаћене. Ово је утицало на то да 458/7. пне и
трећа класа - зеугити почну да се бирају на функцију архонта. Од овог периода су и чланови
Већа 500 и архонти именовани коцком и то из редова свих грађана који су имали право да
буду бирани. Међутим, како су на функције сада могли доћи и мање богати грађани, а неко
време је ипак требало проводити у служби, одређено је да и чланови Већа 500 примају
плату. За плаћање државних служби највеже заслуге треба преписати Периклеу.
- Око 453/2. поново су поставили 30 општинских судија. Реч је о судовима по демама, које
је успоставио Пизистрат. Сматра се да су укинути после пада тираније, јер су их увели
Пизистратиди. Хелијеја је била преоптерећена, јер су сва судска овлашћења била пренета
на њу. Судови по демама су судили у неким мање важним споровима. Поред тога,
сељацима свакако није одговарало да долазе у Атину на суђења. Број од 30 указује да је
вероватно свака Клистенова тритија давала једног судију.
- Око 451/50. су на Периклов предлог, а због превеликог мноштва грађана, закључили да
грађанско право нема онај ко се није родио од оца грађанина и мајке грађанке. До
доношења овог закона грађанска права је имао сваки Атињанин чији је отац био атински
грађанин и који је био у законски пуноважном браку. Сада грађанска права, као и право
наслеђивања очеве имовине, имају само деца која су рођена у браковима атинских
грађана. Сви остали су незаконита деца, било да су рођени у законитим браковима или
ванбрачним везама (Периклов закон није забранио склапање брака између Атињана и
странкиња!). Они нису имали грађанска права. По поменутом закону грађанска права не би
имали Клистен, Темистокле и Кимон, али закон није важио ретроактивно.
2. Рат Атине против Пелопонежана

- Одмах по протеривању Кимона 461/0. пне Атина је изашла из савеза са Спартом, а ушла
је у савез са Аргосом и Тесалијом. Ипак, на тај начин дошла је у непријатељство са Коринтом
и Егином. Атина је успела да заузме Наупакт којим је могла да контролише улаз у
Коринстски залив те је рат био питање месеца.
- Коринт је ускоро дошао у сукоб са Мегаром која је помоћ нашла код Атињана. Атина је
459. пне успела да „присаједини“ Мегару са којом се повезала дугачким зидовима. Ово је
изазвало Коринт који је ушао у рат са Атином, а Спарта је остала по страни. Први сукоб се
одиграо 459/8. пне код Халије и атински војници су у тој бици поражени. Ипак, у бици код
малог острва Кекрифалије 458. пне Атињани су почели да побеђују, а Егина је, схвативши
да је она следећа уколико Коринт буде поражен, ушла у борбу против Атине. Тада се у
близини Егине одиграла велика поморска битка, а Атињани су успели да се искрцају на
острву и да блокирају град. Коринћани су отишли да освоје Мегару, рачунајући да се Атина
не може борити на две стране. Тада се одиграла битка код Мегаре у којој су се против
70
Коринћана борили млади Атињани још недорасли за војну службу под командом стратега
Миронида. Они су успели да протерају Коринћане.
- Рат Коринта, Егине и Епидаура против Атине тајно су помагали Пелопонежани, али рат и
даље није попримио пелопонески карактер.
- Ипак, Атина је ове победе извојела делом флоте, док је други део био у Египту. Наиме, у
Египту у Мареји северно од Фароса је устанак против персијске власти подигао Либијац
Инар. Избијање устанка датује у 463. пне. Ксеркс је убијен у завери 465. пне а Артаксеркс је
морао да се обрачуна са завереницима. Инар је проглашен за владара Египта па је у помоћ
позвао Атињане. Инар им је обећао удео у краљевству и услуге веће од оних које ће они
њему учинити. Атињани су у том тренутку би ли код Кипра са 200 лађа и изгледа да су
планирали да нападну Кипар, који је приликом операција на Еуримедонту Персијанцима
послужио као база за повлачење флоте. Атињани су уплови ли у Нил, заузели 2/3 Менфиса
и повели опсаду Беле тврђаве, где су се склонили Персијанци, Међани и Египћани који се
нису придруиили побуни. Артаксекрс је 462. у Египат послао Ахемена са више од 300.000
пешака и коњаника да угуше побуну. Кад је Либијцима и Египћанима стигла помоћ од
Атињана, заметнула се битка. Персијанци су у почетку имали успеха, али су на крају,
натерани у бекство. Уточиште су пронашли у Белој тврђави, а Атињани су је сместа опсели.
- Потом је Артаксеркс послао Мегабаза у Лакедемнон, са новцем, да подмити Спартанце
да нападну Атину, да би Атињани повукли војску из Египта. Подухват је пропао, а новац је
потрошен на друге ствари.
- Артаксеркс је у Египат послао Мегабиза и Артабаза. Мегабиз је дошао копненим путем
преко Синаја, 456. пне. Мегабиз је победио Египћане и њихове савезнике. Пошто је Хелене
протерао из Мемфиса, затворио их је на острву Просопитиди. Опсада је трајала годину дана
и 6 месеци. Острво је освојено тако што је канал тј. рукавац исушен. Атински бродови нашли
су се на сувом, а острво је лако освојено. Египћани су се нагодили с Персијанцима и
Атињане су оставили на цедилу. Од мноштва Атињана, спасао се само мали број и то они
који су преко Либије стигли у Кирену. Египат се поново нашао под персијском влашћу, осим
Сербонидских мочвара, где је владао краљ Амиртај. Инар је ухваћен и набијен на колац.
- Атињани су послали 50 лађа у помоћ. Кад су пристали у Мендеском рукавцу, на њих су
навалили персијски пешаци и феничански бродови. Мали број бродова је успео да се
повуче. Тако се завршио поход на Египат. Атињани су имали знатне губитке, а нису ништа
постигли. Једино што је за њих било значајно је да су успели да, под изговором да је каса
савеза угрожена на Делосу, извуку њено пребацивање уАтину 454. пне.
- За то време настављена је опсада Егине и након 2 године опсаде 457/6. пне Егињани су
пристали да предају флоту и да плаћају форос. Егина је савезу прикључена у истом рангу
као и Тасос – најбогатија међу подређеним државама.
- У то време Фокиђани су Беоћанима преотели један град те је Спарта одлучила да се
укључи у рат како би помогла Беотији. Спартанци су 457. пне покренули 1 500 спартанских
и 10 000 савезничких војника те је Фокида одмах вратила скоро освојени град. Спарта је
овим хтела да ојача Тебу и због тога ју је поставила на чело Беотског савеза. Спартанци су
71
потом кренули да се враћају на Пелопонез, али им је пут са свих страна био пресечен. Због
тога су се одлучили да крену на саме Атињане који су били заузети зидањем Дугих зидова
до Пиреја. Међутим, Атињани су их са 14 000 својих бораца, 1 000 војника из Агроса и
коњицом пресрели код Танагре где је 457. пне дошло до велике битке. Како је тесалска
коњица дезертирала, победу су однели Спартанци.
- Само 2 месеца касније Атињани су повели велику војску под Миронидом на Беотију и
после битке код Ојнофите 457. пне освојили су читаву ову област изузем Тебе. Беотски
градови нису постали чланови савеза, али су морали Атину да снабдевају својим
контигентима војске.
- Најопаснији непријатељ Атине сада је био град Истам, а Перикле је планирао да освајањем
овог града читав Коринт дође под власт Атињана. Око 455. пне стратег Толмид је започео
операцију у Коринстском заливу и освојио је коринтску колонију Халкиду. Сам Перикле је
потом наставио акцију и како није успео да освоји Сикион, опсео је Ојнијаду али није успео
да је заузме. Ово је ипак довело до тога да се ахајски градови прикључе Атинском
поморском савезу у периоду између 453. и 446. пне.
3. Закључивање мира са Персијом

- 3 или 4 године након Периклеовог похода Кимон је позван да се врати у Атину како би
преговарао са Пелопонежанима. На крају је склопљено примирје на 5 година. У истом
периоду 452/1. пне Спарта је склопила 30-огодишњи мир са Аргосом.
- Атини је ово омогућило настављање ратних операција против Персије, а заповедништво
је поново поверено Кимону. Ипак, пре овога, Перикле и Кимон су на наговор Елпинике2 451.
пне склопили договор по коме се Кимон неће мешати у Периклеову политику, а за узврат
му је поверено заповедништво у рату.
- Феничанска флота која је угушила устанак у Египту упутила се на Кипар како би повратила
власт Персије на том острву. Кимон је са 200 бродова запловио ка Кипру. Имао је двоструки
циљ: да Атињане увежбава у ратовању и да се домогне плена. Део тлоте (60 бродова)
послао је у Египат на Амиртајев позив (ниједан извор не доноси податке о судбини тих
бродова), док је са осталима започео опсаду Китиона. Током опсаде је умро, и пошто је
завладала глад, Атињани су одлучили да се повуку. На повратку кући, сукобили су се са
феничанском, кипарском и киликијском флотом у бици код кипарске Саламине где су
успели да однесу победу.
- Овај успех довео је до склапања тзв. Калијиног мира 449. пне. Калија је био на челу
атинског изасланства које је преговарало о миру. Услови мира:
1. грчки градови у Азији имају аутономију
2. персијски сатрапи не смеју да приђу обали ближе од три дана путовања
3. персијски ратни бродови не смеју да плове даље од Фазелиде и Кијанејских стена
(на улазу у Црно море код Бизанта)
4. Атињани неће слати војску на територије под влашћу персијског цара.
2
Кимонова полусестра и Калијина жена
72
4. Неуспеси Атињана. Тридесетогодишњи мир

- Убрзо по склапању мира са Персијом, Атина је почела да губи територије које је освојила
у претходном периоду. Тако је у Беотији изгубила Орхомен и Херонеју. Ово је изискивало
некакву реакцију те је послат стратег Толмид. Он је са малим бројем војника успео да освоји
Херонеју, али није нападао Орхомен. У повратку су га пресрели изгнаници из Орхомена те
је дошло до битке код Коронеје 447. пне у којој је претрпео пораз и изгубио живот. Атињани
су се одрекли Беотије како би за узврат добили назад хоплите који су заробљени.
- Убрзо после губитка Беотије, изгубљене су Фокида и Локрида. Ипак, пар година раније
Фокида је заузела пророчиште у Делфима, а Спартанци су послали војску како би
пророчиште вратили Делфљанима. Чим су Спартанци повратили храм и отишли кући,
атинска војска је храм вратила Фокиђанима. Ово се назива Свети рат и вођен је 448. пне на
овај начин како не би био прекршен 5-огодишњи мир. Упркос овоме, Фокида је напустила
Савез. Ово је довело до низа олигархијских побуна у Фокиди и Беотији.
- Побуна је избила и на Еубеји и Мегари. Перикле је као стратег повео 7 пукова фила у
Еубеју, а 3 пука је послато у Мегару. Чим је са војском стигао на Еубеју, стигле су му вести
да је војска у Мегари побијена и да пелопонеска војска прети Атици. Он је одмах кренуо у
Мегару како би заштитио војску под командом Андокида. Између њих су се налазили краљ
Плистоанакт и Спартанци, те се Андокид у Атину вратио кришом преко Ајгостене и кроз
Беотију. Спартанци су одустали од напада, а Перикле је могао да се врати покоравњу Еубеје,
али је Мегара била изгубљена. Највише мука му је задала Хистијаја на северу острва чије је
становништво протерано, територија припојена директно Атини, а ново насеље Ореј
заменило је место Хистијаје.
- Како је период петогодишњег мира истицао, Атињани су одлучили да је време да се
склопи један трајнији уговор. Тако је 446/5. пне склопљен тридесетогодишњи мир којим се
Атина одрекла Нисеју, Прагу, Трезен и Ахају. Поред овога, побројани су сви савезници на
обе стране, а договорено је да ни Атина ни Спарта неће у своје савезе примати савезнике
супротне стране, а неутралним државама је дозвољено да приђу савезу по вољи. Егина је
наставила да плаћа форос Атини, али јој је загарантована Аутономија.
5. Периклова империјалистичка политика

- По завршетку рата са Персијом, градови Атинског поморског савеза су могли да захтевају
распуштање Савеза. Зато је Перикле одлучио да се хеленском свету упути позив за
Панхеленски конгрес 449. пне. Требало је да се расправља о питањима од заједничког
интереса: обнова храмова, чишћење мора од пирата и плаћање вотивних дарова. Позиви
су упућени свим Грцима, изузев оних у Италији и на Сицилији. Међутим, како ово није било
Спарти по укусу, Пелопонежани су одбили позив те до окупљања није дошло. Ово је био
добар изговор Периклеу да на окупу одржи чланице свог Савеза.
- Иако је Перикле уживао огроман углед и утицај, у Атини је постојала и опозиција. Његовој
политици се супротстављао Тукидид из Алопеке, Кимонов рођак. Тукидид је, после
Кимонове смрти 450. године, заступао интересе аристократије. Поставила га је
аристократија, као противтежу Периклу, страхујући да би из Периклове власти могла да
73
произиђе монархија. Тукидид је деловао преко народне скупштине. Своје присталице је

ујединио и није допустио да буду измешане са народом. Тукидид је на крају протеран
остракизмом из Атине, а његова странка је растурена. Прогоноство се обично датује у 444/3.
годину пне.
- Незадовољство савезника је изазивала оклоност да је Перикле новац из заједничке
благајне, која се сада налазила у Атини, користио за плаћање магистрата и јавне радове у
Атини (обнова и подизање храмова, изгадња Дугих бедема итд.). Оваква политика је
изазивала и негодовање Периклових противника, које је предводио Тукидид. Перикле се
бранио истичући да Атињани савезницима не треба да полажу рачуне за потрошен новац.
Новац је припадао Атињанима, који су их штитили од непријатеља, а не савезницима, који
нису давали ни војску, ни коњицу, ни флоту.
- Периклова политика према савезницима огледала се у оснивању клерухија. Осниване су
на Херсонесу (Трачком), Наксосу, Андросу, Тракији у области Бисалћана. Клерухије је
оснивао јер су могле да послуже као нека врста гарнизона и да спрече побуне савезника.
Овим је Атину ослобађао од сиромашних и беспослених грађана спремних на буну. У
Ерехтеју је пронађен натпис који се тиче оснивања колоније Бреје на обали Тракије 445.
године, а познато је и оснивање колоније у Туријима.
- Средином V века, Атињани су савезницима наметнули употребу атинског новца и система
мера и тегова. Савезничким градовима је забрањено ковање сребрног новца, новац је
повучен из оптицаја и претопљен, а ковнице су затворене.
6. Обнова храмова
- Око 450. пне довршен је колос Атине Промахос коју је у бронзи извајао Фидија. Богиња је
стајала на врху свог брда и гледала је ка југозападу.
- Јако важне било је довршити храм Атине Полијаде – Партенон чије је зидање почело после
Маратонске битке, а храм је завршен у периоду између 447-432. пне. Нацрте за израду је
урадио архитекта Иктин, а градњу је надгледао архитекта Каликрат. Храм је имао 2 одаје, а
у источној се налазила статуа саме богиње названа Хекатомпедон тј. Стостопна. Друга одаја
се звала Партенон и у њој су вероватно боравиле девице које се нису смеле видети .
Статуу богиње је иградио Фидија. Богиња је била одевена у златну хаљину са кацигом на
глави, десном руком је држала фигуру Победе (Нике ), лева рука јој се ослањала на штит,
а змија Ерихтоније јој је била склупчана крај ногу. То је била дрвена статуа опточена
слоновачом и златом. Фидија је такође израдио и фронтоне на западном и источном
порталу који су приказивали сцену рођења Атине и богињин тријумф на Акропољу у
надметању са Посејдоном. На фризу је представљена највећа свечаност коју су Атини
прослављали у част своје заштитнице сваке 4 године – Панатенејска светковина. Тада су се
грађани у дугој повроци успињали до храма како би јој поклонили нову хаљину (пеплос).
- Атина Полијада је сада имала 2 куће – једну поред друге на свом брду. Сад је по пројекту
архитекте Каликрата на југозападној страни брда изграђен храм Атине Нике (Победе). На
фризу Атине Нике представљена је борба Грка и Персијанаца.
74
- Обновљен је Хефестов храм који се назива Тесејон. На Сунају је по пројекту Каликрата

никао мермерни храм Посејдона. У Периклово време почела је и обнова храма у Елеусини.
Иктин је пројектовао храм, а Кореб је реалозивао пројекар.
- Подигнут је и Одеон – Велика музичка дворана намењена музичком такмичењу које је
недавно придодато Панатенејским светковинама.
- Архитекта Мнесикле је пројектовао нове Пропилеје, почело се са градњом, али она није
довршена због неслагања са свештеницима и избијања Пелопонеског рата.
- Кимон је у периоду 470-465. пне у Атину довео сликара Плигнота са Тасоса који је у
сарадњи са Миконом фрескама украсио Тресејон, Анакеј и зидове портика на Агори где је
приказана Маратонска битка. Ипак, Полигнотово најславније дело насликано је по одласку
из Атине у Делфима – Одисеј посећује подземни свет и Пад Троје.
- Фидија је 438. пне на позив Елиђана напустио Атину како би извајао статуу Зевса за његов
храм у Олимпији. Пет година је вајао статуу, а Зевс је приказан како седи одевен у златну
хаљину, у десној руци држи Победу, а у левој скиптар. Имао је браду и маслинову гранчицу
у коси.
8. Пиреј. Раст атинске трговине

- Како би још боље учврстио и осугурао Атину и Пиреј, Перикле је изградио Средњи дуги
зид који се налазио нешто северније од Темистоклеовог дугог зида. Тако је јужни,
фалеронски зид остао да се распада. Перикле је усвојио нов систем планирања града –
правоуганика. Улице су се пресецале под правим углом, а Пиреј је био први град у Европи
у коме је овај план усвојен. Атина је у овом периоду имала више од 300 000 становника, али
скоро половина су били робови.
9. Предузетништво Атињана на Апенинском полуострву

- Атина је доста трговала на западу. Етрурце је снабдевала црвенофигуралном керамиком,
а од њих су добављали обрађени метал, из Картагине су набављали ћилиме и јастуке, а са
Сицилије жито, сир и свиње.
- Највећи противник у трговини на западу јој је био Коринт, али му је Атина лако одмицала.
Ипак, Атина није имала колоније на западу док је Коринт одржавао везе са највећом
дорском колонијом - Сиракузом која је по броју становника била тик иза саме Атине.
- Атине је радила на томе да свој положај поправи те је склопила споразум са Сегестом
458/7. пне. Споразум није предвиђао никаву војну обавезу Атињана. Пошто је склопила мир
са Персијом, Атина је склопила споразум са Леонтинима на Сицилији и Регијем у
Месинском мореузу. Ипак, у овом случају, обезбеђена је војна помоћ у случају претњи од
Сиракузе.
- Атина је помогла становницима Сибариса да оснују нови Сибарис јер су им стари уништили
Кротоњани. Дошло је до мањег сукоба између нових оснивача и становника из старог
Сибариса, али како је потреба за људством била велика упућена је нова молба Атињанима.
Перикле је позвао читаву Хеладу да заснује панхеленску колонију. У овоме му је помагао
тумач и пророк Лампон. Иако су били исмејани у Кратиновој комедији, Хелада се одазвала
75
позиву и колонизација је почела. Нова колонија постао је Туриј 443. пне, а план града
израдио је Хиподам3. Уређење је било демократско, али колонија је усвојила законе
Зелеука – законодавца Локра. Туриј је постао центар атинског утицаја у Италији.
10. Атинска политика у Тракији и на Црном мору

- Ипак, много већи значај по саму Атину имала је трговина на Истоку, која је стизала са Црног
мора – жито, риба и дрво. Спољни улаз у Црно море је био осигуран поседовањем
Херсонеса, а унутрашњи пролаз контролисан је из Бизанта и Халкедона који су били
чланови АПС. Јачање трачког краљевства око 450. пне под Тересом и његовим сином
Ситалком захтевало је од Атине да помније прати ове крајеве. Из Ејона на Стримону лако
су се могла пратити дешавања.
- Познато је да је Перикле посетио Црно море са импозантном ескадрилом бродова око
436. пне. Вероватно је посетио Синопу где су Атињани добили своју базу, а посетио је и
Архајанактиде, господаре града Пантикапеја који се истицао у трговини житом.
- Покушај колонизације Девет путева пропао је 465. пне, али Перикле је обновио ову идеју
те су се 437/6. пне под вођством Никијиног сина Хагнона становници из Атине упутили на
овај простор. Тако је основана колонија названа Амфипољ. Свега 15 година по оснивању,
Атина је изгубила град који је развио велику нетрпељивост према својој матици.
11. Побуна Самоса

- У зиму 441/40. дошло је до сукоба између Милећана и Самљана, око Пријене. Милећани
су се обратили Атињанима. А придружили су им се неки грађани Самоса који су желели да
се промени систем државне управе јер је владала олигархија. Атињани су од Самљана
затражили да прекину рат и сукоб препусте њиховој арбитражи. На Периклову и атинску
политику утицала је Аспазија која је била рођена у Милету и очигледно је заступала
интересе своје отаџбине. Пошто су Самљани одбили предлог, Перикле је отпловио на
острво. Срушио је олигархију, увео демократију и као таоце на Лемнос одвео 50 дечака и
50 одраслих мушкараца, најугледнијих грађана. Атињани су на Самосу оставили гарнизон.
- Самљани су се обратили за помоћ Писутну, сатрапу Сарда. Он је платио 700 најамника и
заједно са њима су Самљани савладали демократе, вратили таоце и побунили се против
Атине. Град су предали Писутну и почели да се спремају за рат против Милета. У исто време
се против Атињана побунио и Бизант. Писутно је на Самос вратио таоце са Лемноса.
- Атињани су на Самос послали 60 бродова (од тога је 16 послато да мотри на феничанску
флоту), под заповедништвом Перикла и девет стратега. Победили су у поморској бици код
острва Трагије. Потом су почели опсаду града Самоса. Опасали су га зидом и блокирали су
луку. Ситуација се погоршала када им је стигло још бродова: 40 из Атине и 25 са Хиоса и
Лезбоса.
- Перикле је потом отпловио са делом флоте ка Кауну и Карији, јер је сазнао да Феничани
долазе у помоћ Самљанима. Самљани су то искористили да победе остатак флоте и прекину
3
Он је израдио план града и за Пиреј.
76
опсаду. Атињанима су тада ударили жигове у облику сове на чело. Кад се Перикле вратио,
опсада Самоса је обновљена. Перикле је Атињане поделио у 8 одељења. Оно које би
извукло бели боб је морало да се одмара, а остали да се боре.
- Самљани су се на крају предали, после девет месеци опсаде. Перикле им је порушио
зидове, узео све бродове и наметнуо велику глобу. Поред тога, морали су убудуће да дају
форос, а не бродове. У исто време је угушена и побуна у Бизанту.
- Атинским грађанима палим у рату приређена је сахрана у Атини о државном трошку, а
Перикле је одржао мадгробну беседу.
- Перикле је у овом периоду одлучио да ограничи слободу речи у комедијама. Ипак, ово је
убрзо повучено, а једино ограничење је било то да би кимички песник могао бити оптужен
пред Већем 500 за „дело против народа“. Комичка такмичења су уведена око 472/1. пне
када су као четврти дан придодате трагичким такмичењима. Магнет и Хионид су били први
комичари, али је најбрилијантнији био Кратин.
12. Више образовање. Софисти

- Демокрит из Абдере је створио теорију атоме.
- Софисти – путујући учитељи који су давали опште поуке о говорничкој вештини и вештини
закључивања, а добијали су плату за своја предавања. Најпознатији су Сократ из Атине и
Протагора из Абдере. Протагора је био близак Периклов пријатељ и саставио је једну
теолошку књигу због које био протеран из Атине 415. пне.
13. Еурипид
- Песник Еурипид величао је разум, а трагичку сцену је искористио да поткопа народну
религију. Он је прихватао митове у затеченом облику и своје драме је смишљао како би
истакао апсурд мита. Није подносио мржњу коју су Хелени гајили према другим народима.
Његова најзначајнија дела су Медеји и Антигона коју је написао 442. или 441. пне.
- X - Рат Атине са Пелопонежанима (431-421. пне)
1. Увод у рат
- У Епидамну, колонији Коркире4, избиле су 435. пне међустраначке борбе те су протерани
племићи за помоћ обратили својој метрополи. Како је Коркира одбила да пошаље помоћ,
то је учинио Коринт. Коркири је ово засметало те је захтевала од Коринта да се повуче, а
како су ови то одбили, Коркирани су блокирали Истам Епидамна. Коринт је био спреман на
рат, а Коркира им је упутила предлог да о свему одлуче пелопонески градови који би
арбитражом одредили ко је у праву. Коринт је ово одбио и против Коркире је послато 75
бродова и 2 000 хоплита. Коркира је имала 80 бродова спремних за борбу јер јој је 40 држао
Епидамнос. И поред овога су успели да однесу победу изван Амбракијског залива 435. пне.
Истог дана се предао Епидамнос.
4
Сама Коркира је била колонија Коринта.
77
- Коринт је 2 године спремао акцију против Коркире. Међутим, како Коркира иза себе није
имала јаког савезника, а Коринт је био у Пелопонеском савезу, одлучили су да упуте
посланство у Атину. Коринт је сазнао за ово те су и они послали своје посланике. Посланици
обе државе изашли су пред атинску скупштину 434/3. пне. Коркира је Атини рекла да је
склапање савеза са њом најбоље решење јер ће у супротном Пелопонежани да се дочепају
њихове флоте, а Коринт је рекао да би склапање савеза са Коркиром значило поништавање
Тридесетогодишњег мира.
- Атињани су се ипак одлучили на дефанзивни савез са Коркиром, по ком би јој пружили
помоћ само уколико би била нападнута. Овим је избегнуто кршење мира са Спартом, а
упућено је 10 бродова на Коркиру.
- Ипак, 433. пне је уследила битка код Сиботе у којој су се борили Леукима, југоисточни рт
Коркире, и теспротског копна (?). Коркирских 110 бродова је почело да губи против 150
коринтских, те су се Атињани умешали прво са 10 бродова, а потом су послали још 20.
Коринћани су се повукли, а наредни дан нису прихватили битку. У бици су им помагали
Мегарани. У повратку кући, Коринћани су заузели Анакторион који је био заједничка
колонија Коркире и Коринта.
- Прекид односа са Коринтом је натерао Атину да се побрине за своје интересе на
Халкидикију где је Коринт имао доста утицаја. Потидеја је била Коринтска колонија која је
из своје метрополе сваке године добијала магистрате, али је такође била и члан АПС и
плаћала је форос.
- Ипак, 433. пне Атина је од Потидеје захтевала да поруши бедеме на јужној страни и да
напусти систем управе магистрата из Коринта, али су они то одбили. Охрабрило их је
обећање Спартанаца да ће напасти Атику уколико Атина нападне Потидеју. Највећи
проблем Атињанима је представљао македоснки краљ Пердика који је одлучио да побуни
читав Халкидики 432. пне како би се осветио Атињанима који су подржавали његову браћу.
- Атињани су ратна дејства започели у Македонији, али су убрзо кренули на Потидеју и
стекли су предност у односу на коринтског стратега Аристија. Атина је опсела Потидеју
септембра 432. пне.
- Атињани су 432. пне изгласали да се Мегари забрањује приступ на атинску Агору и у њена
пристаништа. Ова псефизма је значила економску пропаст Мегаре, важне чланице
Пелопонеског савеза.
- Убрзо након овога савезници су се појавили у Спарти са оптужбама против Атине која је
наводно прекршила Тридесетогодишњи мир. Коринћани су одржали најдужи говор, а
подржала их је Мегара, а Егина је настојала да што више заоштри ситуацију мада сама није
отворено иступала. Против оптужби су се бранили неки атински трговци који су се у Спарти
нашли послом. Ипак, спартански краљ Архидам није био за рат, али ефори јесу. Како је пала
одлука да Атина није у праву, рат је био неизбежан.
- Ипак, да би и савезници ушли у рат није била довољна само одлука спартанске скупштине,
било је потребно да се одлука донесе на скупштини Пелопонеског савета. Већина је гласала
за рат (sad face).
78
- Како би добили на времену и једни и други су међусобно слали посланства са баналним

захтевима. АПС имао је огромну предност на мору, али на копну је предност ипак имао ПС
који је имао најмање 30 000 војника које је одмах могао послати на бојиште, Атињани су
имали око 16 000. Атина је пред почетак рата изгласала посебне мере за ограничавање
трошкова како би уштедела што више новца за предстојеће сукобе. Атињани су могли
користити и новац из ризнице богиње Атине у којој се пред почетак рата налазило 6 000
талената, али је новац ипак било неопходно бележити и вратити богињи. Пелопонежани су
имали пробелема око снабдевања војске.
2. Општи поглед на рат.

- Овај рат је представљао наставак рата који је окончан Тридесетогодишњим миром. Трајао
је 10 година и окончан је Никијиним миром, али ратна дејства поново почињу и одвијају се
на Сицилији. Овај рат се завршава битком код Ајгоспотама која је одлучила судбину Атине.
Атина се тако 55 година против Пелопонежана, а овај сукоб се састоји из 3 различита рата:
1. 460-445. пне који је окончан Тридесетогодишњим миром 2. 431-421. пне који је окончан
Никијиним миром 3. 420-404. пне који је окончан битком код Ајгоспотама. Други и трећи
рат се називају Пелопонеским.
3. Тебански напад на Платеју

- Чим су државе међусобно објавиле рат једна другој, мање чланице су почеле да користе
шансу да се прошире. Тако је Теба са 300 војника у току ноћи марта 431. пне напала Платеју.
У град су их пустиле неке присталице и они су одмах заузели Агору са које су позвали
Платеју да се придружи Беотском савезу. У почетку су прихватили ово страхујући да су
Тебанци многобројни, али када су схватили колико их је почели су кришом да спремају
акцију. Платејци су поставили барикаде у улицама које су водиле на Агору и лако су разбили
Тебанце који су се разбежали.
- Ових 300 Тебанаца били су само претходница веће војске која је кренула на Платеју.
Платејци су им послали гласника који је рекао да ће вратити заробљенике уколико се
повуку. Ови су тако и учинили, али Платејци нису послали заробљене Тебанце већ су
погубили њих 180. Овим су били криви за вероломство.
- Платејци су одмах у Атину послали поруку, а Атињани су похапсили све Беоћане у Атици и
потом јавили Платејцима да не убијају своје заробљенике, али већ је било касно. Ипак,
Атина је Платеју припремила за опсаду снабдевши је житом, жене и деца су евакуисани, а
послат је и гарнизон од 80 Атињана.
- Напад Тебе на Платеју било је очигледно кршење Тридесетогодишњег мира и убрзало је
избијање рата. Атина је 433. пне обновила споразуме са Леонтинијем и Регијем.
4. Куга
- Први напад на Атику је уследио маја 431. пне. Краљ Архидам је са Истма послао Мелесипа
у Атину за случај да се ови предају. Перикле је наредио да се не примају посланства када
79
непријатељ крене у поход. Архидам је тада опсео Ојноју, утврђење на Китерону, али није је
заузео.
- Атињани су за то време пребацили породице и имовину у сам град, а стоку су превезли на
Еубеју. У граду је тада настала велика гужва, а Архидам је прво опустошио Елеусинску
равницу и Трију, а потом је наставио ка граду задржавајући се под Парнетом. Против
Перикла се дигла опозиција у граду јер није дозвољавао војсци да напусти град, али је он
успео да их смири обећавши да ће своје имање поклонити грађанима уколико га Архидам,
који му је био пријатељ, не опустоши.
- Пелопонежани су се потом упутили на север у Декелеју, а потом у Беотију. Атиињани су у
за то време изводили операције на мору. Са 100 бродова су опловили Пелопонез, али је
напад на Метону у Месенији био неуспешан захваљујући спартанском заповеднику
Брасиди. Флота је ипак успела да освоји Кефалонију и неке градове на обали Акарнаније.
Предузете су и мере да се заштити Еубеја од напада Локрана, а у спели су да освоје град
Епикнемидских Локрана - Тронион. Острво Аталанту преко пута града Опунта узели су као
стражарску постају. Како би осигурали Саронски залив протерали су Егињане и на острву су
основали клерухију својих грађана. Тако су Егина и Саламина припојене Атици. Спартанци
су прихватили протеране Егињане и населили су их Тиреатиде, северно од Лаконије. Ово је
био одговор Спартанаца на оснивање Наупакта.
- Атињани су на Периклов наговор донели декрет по коме се морало чувати 1 000 талената
злата у резерви. Овај новац би се смео дирати само у случају директног непријатељског
напада на сам град са мора. Одлучено је и да се сваке године 100 трирема ставља на страну
са истом сврхом. Атињани су те зиме сахранили пале борце у рату, а Перикле је тада одржао
погребни Панегерик који је остао забележен код Тукидида који је сам вероватно био
присутан.
- Пелопонежани су 430. пне поново напали Атику пустошећи полуострво све до Лауриона
на југу. Атињане је ипак више забринуло оно што се дешавало унутар бедема самог града -
куга, а Тукидид је такође оболео. Куга је изгледа у град пренета трговачким путевима из
Картагине, а Пелопонез је успео да је избегне. Од куге је у Атини умрло око 170 000 људи.
- Атинска флота је поново напала Пелопонез, али овај пут обалу Арголиде – Епидаур,
Трезен, Хермиону и Халију. Копенена војска од 4 000 копљаника и 300 коњаника под
командом Перикла је покушала да освоји Епидаур док су његови војници са савезницима
пљачкали Атику. Покушај је био неуспешан.
- Пре рата су се становници Амфиловог Арга у Акарнанији, које су протерали становници
Амбракије, обратили за помоћ Атињанима. Атина је упутила Формиона са 30 бродова да
им врати то место. Амбракијци су продани у робље, а град је враћен Амфилоховим
Арфивцима и Акарнанцима. Сада, када су нереди захватили Грчку, Амбракијци су покушали
да поврате своју позицију, али нису успели да освоје град. Атињани су послали Формиона
са 20 бродова да стражари код Наупакта.
80
- Опсада Потидеје у Тракији је и даље трајала, али су због глади ипак капитулирали. Услови
су били да Потидејци и страни војници напусте град, а жени и деци је дозвољено да понесу
новац са собом. Атина је довела колонисте у град, а опсада је коштала 2 000 талената.
- Звог велике куге која је владала у Атини размишљало се о склапању мира са Спартом. Како
су ови предлози одбачени, а Перикле се вратио после неуспешне опсаде Епидаура,
одлучено је да се он смени са положаја стратега. Ипак, како нису могли без њега, вратили
су га на ту позицију. Ипак, он је умро у јесен 429. пне. У последњој години његовог живота
народ је донео одлуку којом је његовог сина прогласио законитим5.
5. Опсада и освајање Платеје

- Тебанци су наговорили Архидама да, наредне, 429. пне не напада Атику већ да опседне
Платеју. Како је Платеја била свето тло, спартански краљ је крочивши на њено тло призвао
богове као сведоке да су Платејци први извршили насиље (?). Понуђено им је да напусте
град, а да ће им по завршетку рата све бити враћено, али Платејци су се уздали у помоћ
Атине те су одбили предлог, а опсада је започета.
- Атина није желела да ратује на копну те није послала обећану помоћ. Архидам је почео са
градњом насипа која је трајала 70 дана и ноћи. Платејци су почели да надограђу бедем који
се налазио наспрам Архидамовог насипа. Како је насип растао великом брзином, Платејци
су направили рупу у бедему и кроз њу су извлачили земљу из насипа, али су Пелопонежани
онда у отворе стављали иловачу у тршчаним корпама која се много теже извлачила.
Платејци су онда прокопали подземне ходнике кроз које су поново извлачили земљу, а
потом су сазидали унутрашњи зид како би непријатељ морао да понови читав поступак.
- Опсада града је трајала дуго и Платејци су постали свесни да помоћ из Атине неће стићи
те су одлучили да покушају бекство у зиму 428. пне. Део војника је преко зида
Пелопонежана одлучио да окуша срећу. Један део је предводио Амеја и они су успели да
пређу, али друго део војника је имао проблема јер су Пелопонежани схватили шта се
дешава те је дошло до мањих окршаја. Ипак, док су последњи Платејци силазили са зида,
чета од 300 војника који су патролирали стигла је са бакљама. Овако су сами себе осветлили
и постали су лака мета за Платејце. Сви су прешли безбедно сем једног стрелца који је
заробљен. Њих 212 је стигло у Атину.
- Ипак, већ лета 427. пне остатак становништва је услед глади морао да се преда. Послато
је 5 Спартанаца да одлуче о судбини становника. Ипак под утицајем Тебе, погубљено је 200
Платејаца и 25 Атињана, а град је сравњен са земљом. Овим су Пелопонежани држали под
контролом пут из Мегаре за Тебу.
6. Побуна Митилене
- Архидам је 428. пне по трећи пут напао Атику и тек што се повукао побунила се Митилена
и остатак Лезбоса, изузев Метимне. Побуна је избила јер је Митилена желела потпуну
5
Овај син рођен је из ванбрачне везе Периклеа са Аспасијом.
81
аутономију и није желела да Атина контролоше њихову спољну политику, а ни да јој даје
бродове.
- Стињани су у Митилену упутили бродове под Клеипидом за време Аполоновог празника
када су сви Митилењани били ван градских зидина, али они су, сазнавши за ово, померили
прослављање празника. Послали су своје посланике на Олимпијске игре које су се
светковале те године како би привукли Пелопонежани да им помогну. Лезбос је овим
примљен у Пелопонески савез, али је помоћ стигла касније. Спартанци су позвали
савезнике на Истам како би превукли бродове из Коринтског залива и напали Атину и са
мора и са копна. Савезници су се оглушили о ово јер су били заузети убирањем летине.
- На Лезбосу се тада одвио синојкизам – сви градови овог острва, Антиса, Ерес и Пира,
утопили су сопствену индивидуалност у град Милет. Сада су сви становници Лезбоса,
изузев оних из града Метимне, били грађани Митилене.
- Атињани су блокирали два митиленска пристаништа, а опсаду је помогао и Пахет са 1 000
хоплита. Међутим, новац је постао проблем те су хоплити сами морали да набаве весла, а
мала ескадра бродова је упућена у Карију да утера форос од држава које га нису платиле.
Форос је био увећан ванредним разезивањем – порез је 428. пне уведен на имовину.
- Почетком 427. пне Спартанац Салајт је успео да уђе у град и обавести Митилењане да ће
им помоћ сукоро стићи. На лето су им послали 42 брода под заповедништвом Алкиде, а у
исто време су 4. пут напали Атику. Како бродови никако нису стизали, а у граду је владала
глад, Салајт је одлучио да грађане опреми оружјем како би се борили. Они су то одбили и
запретили су да ће, ако им не да жито, град предати Атињанима. Како ово није учињено
град се предао, а о њиховој судбини требало је да се одлучи у Атини.
- Алкидина флота је сазнала да се град предао када је стигла до острва Микона. Отпловио
је у Еритру где му је предложено да нападне Митилену, а други предлог је био да освоји
неки град на азијској обали како би подстакао остале градове на побуну против Атине. Он
није прихватио ни један план те је отпловио на југ, а Пахет га је гонио све док се није повукао
у воде Пелопонеза.
- Вође побуне и Салајт су послати у Атину где су одмах погубљени, а скупштина је одлучила
да се погубе сви мушкарци, а да се жене и деца претворе у робље. Ова сурова одлука
показала је колико је Атина била разјарена на Митилену, а људи који су одлучивали о
важним стварима сада су били људи из народа – Клеон, Еукрат, Хипербола.
- Ипак, већ наредног јутра одлучено је да се сазове ванредно заседање Скупштине. Клеон
је поново био за то да се Митилењани сурово казне, ипак супротставио му се извесни
Диодот који је одржао дугачак говор. Тесном већином, пресуда је промењена. Брод који је
послат да осуди Митилењане стигао је незнатно пре овог другог те је град био спасен.
- Атињани су порушили бедеме града и одузели су Лезбљанима флоту, а потом су поделили
острво доделивши парцеле својим клерусима. Метимна је била изузета из ове поделе.
7. Ратовање на западу Хеладе. Трагична збивања на Коркири

- Амбракијци су успели да наговоре Спарту да упути војску на Акарнанију. Спартанци су
послали претходницу са Кнемом на челу и 1 000 хоплита. Покушао је да освоји Стратос, али
82
није успео. За то време је флота од 47 бродова испловила из Коринта и кренула му је у

помоћ. Морали су да прођу поред Формиона који је чувао улаз у Коринтски залив са 20
бродова, али их је он пустио да прођу јер је желео да их нападне на отвореном мору.
Формион је однео прву победу нападавши спартанске бродове који су били постављени у
кружну формацију. Успео је да зароби 12 бродова.
- Спартанци су послали Кнему поруку да мора поново да покуша и да победи.
Реорганизована флота је заузела положај код Панорма у Ахаји, а Формион се укотвио код
Риона на другој обали. Кнем је одлучио да их намами у залив те је запловио ка Наупакту, а
Формион је уплашен једрио крај обале како би га заштитио. Чим су се атински бродови
приближили копну спартански бродови су се окренули и кренули ка њима. Спасло се 11
бродова, а остали су насукани. За то време 20 пелопонеских бродова јурило је 11 атинских
који су кренули ка Наупакту. Један атински брод успео је тада да потопи један спартански,
те су остали атински бродови кренули на непријатеља и однели победу.
- Формион је вероватно убрзо умро јер се његов син Асопије помиње већ, наредне, 428.
пне када је покушао да освоји Ојнијаду, али није успео и погинуо је у нападу на полуострво
Леукаду. Полуострво Леукаду никада нису освојили, али су 424. пне приморали Ојнијаду да
се придружи АПС.
- Заробљеници које је Коринт заровио у рату са Епидамном били су ослобођени под
условом да придобију Коркиру из АПС. Тако је 427. пне дошло до сукоба унутар Коркире
око тога ком савезу прићи. Олигархијска струја је одлучила да збаци демократску те су
оптужили Питију, демократског првака, да жели да потчини Коркиру Атини, али је он
ослобођен оптужби те је одлучио да им узврати. Он је оптужио 5-орицу најбогатијих да су
секли винову лозу из светилишта, а они су осужени великом глобом коју никако нису могли
да плате те су се сјурили у град и 427. пне убили су Питију и још 60 демократа.
- Олигарси су сада имали већину и напали су народ који је побегао на акропољ и у Хилејско
пристаниште. Остатк града су држали олигарси. Обема странама је стигла помоћ, али је
народ надјачао олигархе. Следећег дана је 12 атинских бродова под Никостратом стигло из
Наупакта, а он је помирио завађене стране. У граду је остављено 5 атинских бродова да
чувају ред, а узето је 5 коркирских како би јамчили за ред. Ови су побегли у храм у страху
да их не пошаљу у Атину, а преостали олигарси су побегли у Херин храм, али су их
демократе наговориле да пређу на острвце пред обалом.
- После пар дана стигло је 53 пелопонеска брода под Алкидом који се враћао са похода у
Јонији. У бици која је уследила однели су победу, али су се потом повукли јер су чули да су
Атињани послали 60 бродова.
- 400 пребега се вратило у Херин храм са острва и демократе су наговориле њих 50 да изађу
како би им се судило, а потом су их погубили. Остали су, видевши ово, извршили
самоубиство. Еуримедонт је стигао са флотом и остао је 7 дана, а у том периоду Коркирани
су побили све за које су сумњали да се противе демократији.
- Ипак, 600 олигарха је успело да побегне и смести на брдо Истона. Они су 427-425. пне
узнемиравали градско становништво. Тада је атинска флота под Еуримедонтом и
83
Софоклеом стигла на Коркиру. Брдо је освојено 425. пне, а олигарси су пристали на предају
ако им грађани Атине буду судили. Сместили су их на острву Птихији под условом да не
смеју да беже. Демократе из Коркире су одлучиле да они морају да умру те су им послали
лажну вест да су Атињани одлучили да их погубе. Неки олигарси су кренули да беже, али
су их Атињани ухватили и све их предали Коркиранима који су их погубили. Овим је потпуно
уништена олигархијска странка на Коркири.
8. Демостенове ратне операције

- Атинска флота под Демостеном је 426. пне опловила Пелопонез и напала „острво“
Леукаду. Ипак, одлучио је да одустане од овога и да предузме напад на северу Коринтског
залива - Етолију.
- Спартанци су се у то време бавили областима око планине Ете. Дорида и Трахида су
упутиле позив Спартанцима те су они у близини Термописког теснаца у Трахину основали
колонију Хераклеју Траџинску. Ово је био добар положај за напад на Еубеју.
- Акарнанци су одбили да се придруже Демостену у походу на Етолију јер су ови одустали
од напада на Леукаду. Демостен је кренуо из Ојнеона у Локриди и упао је у Етолију, али
Етолци су окупили велику војску. Пошто Демостен није сачекао становнике Озолских Локри
није могао да однесе победу. А Ајгитију су Етолци лако поразили нападача, а погинуло је
120 хоплита. Демостен није смео да се врати у Атину те је остао у Наупакту.
- Као одговор на напад на Етолију, Спартанци су послали 3 000 хоплита под Еурилохом да
нападну Наупакт, а још 500 их је дошло из нове колоније. Демостен је наговорио Акарнанце
да пошаљу помоћ. Еурилох је одустао од опсаде и повукао се на југ како би помогао
Амбрачане у нападу на Аргос.
- Амбрачани су те зиме заузели Олпу. Акарнанци су навели Демостена да им буде вођа у
одбрани од овог напада. 20 атинских бродова је приспело као помоћ, али су стигли и
Еурилохови бродови. Дошло је до битке код Олпе у којој су победу однели Атињани, а
Еурилох је убијен. Пелопонежани су се извукли склапањем тајног споразума којим
Амбрачани нису били обухваћени. Пелопонежани су се кришом повукли, а Амбрачани су
поклани. Појачања која су стизала из Амбракије нису била обавештена о догађајима, а
Атињани су им поставили заседу у Идомени. Тако је и овај део војске побијен. Тада је
закључен споразум између Акарнанаца са Амфилоховим Аргивцима и Амбрачанима на 100
година. Убрзо су Анакторија 425. пне и Ојнијада 424. пне приступиле АПС.
9. Никија и Клеон. Политика у Атини

- Никија, врховни стручњак за војна питања Атине, није са одобравањем гледао на
Демостенове војне акције. Никија није био погодан да буде на овој функцији, али је то ипак
успео уз помоћ својих веза. Он је заговарао мир и био је наклоњен Спарти. Он је подстакао
на ритуално очишћење Делоса 426. пне како би се Аполон потакао да спречи кугу, а нико
више није смео ни да умре ни да се породи на острво. То се сада могло радити на
оближњем острву Ренију. На острву је установљена и светковина која се празновала сваке
4 године. 422. пне довршено је ритуално очишћење уклањањем становника са острва, а
84
уточиште им је пружила Персија у Адрамитију. Дошло је и до идеје о удруживању

Демостена и Клеона који би се могли супротставити Никији.
- У граду је постојала и мала олигархијска странка названа „Млада Партија“, а у њој је био
и песник Антифонт. Она је ипак у ово време била сасвим безопасна.
- Карактеристика атинске политике у овом периоду било је одвајање команде у војсци и
вођства у скупштини. О овоме је говорио и Еуполид у својој комедији „Деме“ у којој је
оживео Милтијада, Темистокле, Аристида и Перикла како би видели дегенерисану Атину.
10. Атињани освајају Пелос

- Демостен је под Клеоновим утицајем 425. пне послат да прати 40 пелопонеских бродова
под Еуримедонтом и Софоклом. Демостен је одлучио да пристану у Пилос у Месенији и ту
се утврде. Градња је завршена за 6 дана, а флота је наставила пут оставивши Демостена са
6 бродова да држи Пилос.
- Лакедемоњани су под Агидом раније напали Атику, али су их вести из Пилоса и несташица
хране натерале да се врате. Спартанци су послали одред војске у Пилос, а позвали су и 60
бродова са Коркире. Атинска флота је стигла до Закинтоса и није приметила ове бродове.
Спартанцима је циљ био да опседну град и са копна и са мора како се нова атинска војска
не би искрцала. Епитада је запосео Сфактерију са 420 Спартанаца.
- Спартанци су се спремали да нападну Пилос пре него што дођу Атињани. Флоту је
предводио Трасимелида са 43 брода. Највише се истакао Брасида. Упркос великим
нападима који су трајали неколико дана, напад је одбијен.
- Атинска флота од 50 бродова стигла је са Закинтоса на острво Проту, а следећег јутра
кренули су ка пристаништу са циљем да уплове у луку. Дошло је велике битке у
пристаништу, а Атињани су однели победу и могли су да блокирају Сфектерију. Схвативши
да нишза не могу да учине поводом опсаде, ефори су донел иодлуку да склопе примирје
са Атињанима. Услови су били следећи:
1. Спартанци у Пулосу ће Атињанима предати бродове на којима су се борили
2. Све ратне бродове из Лаконије ће дотерати и испоручити их
3. Неће нападати утврђења ни са мора ни са копна
4. Атињани ће им дозволити да са копна шаљу својима на острва одређену количину
брашна, вина и меса
5. Атињани ће чувати острво, али се неће искрцати нити нападати пелопонеске снаге
на копну или мору
6. Уколико било која страна прекрши било коју тачку уговора он ће престати да важи
7. Споразум ће остати на снази док се лакедемонски преговарачи не врате из Атине и
Атињани ће им онда вратити бродове у истом стању, а примирје ће истећи
- Спартанци су предали 60 бродова и њихови преговарачи су отишли у Атину где су молили
да се склопи мир. Клеон је подстицао Атињане да предложе тешко прихватљиве услове
како не би дошло до мира. Атина је тако тражила да јој се врате Нисеја, Пага, Мегарида,
Ахаја и Трезен у замену за животе Спартанаца на Сфактерији. Посланство се у Пилос
85
вратило разочарано, а примирје је истекло. Атињани су одбили да врате 60 бродова уз

изговор да су Спартанци прекршили примирје.
- Блокада је настављена, а Атињани су послали још 20 бродова у помоћ. Спартанци су ипак
нашли начин да се снабдеју намирницама на Сфактерији. У Атини су губили стрпљење јер
се опсада одужила и све су гласније биле жалбе што мир није прихваћен. Због тога је Клеон
послат као заповедник у Пилос. Он је изабрао Демостена за свог колегу и са лако
наоружаним четама је испловио. Клеон и Демостен су се пред зору са 14 000 хоплита
искрцали на јужној страни. Спартанци су имали свега 420 хоплита и толико хелота. Пред
овим нападом, једино им је остало да почну да се повлаче што су и урадили. Циљ им је био
да стигну до брда на северу острва. Сада су спартанци били у предности и могли су да се
супротставе непријатељу, али су Атињанима дошли Месењани који су знали мању стазу
којом би могли доћи иза леђа Спаратнцима. Како је препад успео, предало се 222 од 420
хоплита и сви су одведени у Атину. Клеон је овим учврстио свој политички положај.
- Како је потрешено више од 4 000 талената из резерве, Клеон је одлучио да се поново
разреже форос. Сваки град је сада морао да плати двоструко/троструко већи допринос него
раније, а преко 100 нових градова је укључено у списак. Пошто је форос повећан, Клеон је
повећао плате поротницима са 2 на 3 обола дневно.
- За то време, Никија је одвео војску на територију Коринта и 425. пне извојевао победу код
Солитије, а потом је продужио ка полуострву Метани, између Трезена и Епидаура. Сазидао
је зид преко Истма и у Метони је оставио посаду. Освојио је острво Китеру 424. пне. Атина
је сада имала 3 базе за напад на Пелопонез - Пилос, Китеру и Метону.
11. Атињани заузимају Нисеју

- Острво Миноја лежало је на улазу у пристаниште Нисеју. Никија је Миноју успео да освоји
427. пне те су Мегарани сада зависили од пристаништа Пагу. Ситуација се погоршала 424.
пне када је дошло до унутрашње побуне у Мегари, а протерани су запосели Пагу и одсекли
Мегару. Дошло је до тајних преговора, а Мегарани су хтели да Атини предају овај град са
Нисејом. Хипократ и Демостен су одједрили на Миноју, а када је пала ноћ прешли су на
копно. Поделили су се и заузели положај близу капија града. Завереници из града су
добили дозволу да отворе капије како би отишли да гусаре и тако су пропустили Демостена
и Хипократа у град. Лако су освојили Дуге зидове. Завереници су подстицали суграђане да
се боре против Атињана, а сами су се намазали уљем како би их ови препознали и
поштедели. Ипак, завера је откривена и Атињани су кренули у блокаду Нисеје како би им
помогли. Већ после 2 дана освојена је Нисеја. Ипак, Мегари је у помоћ дошао Брасида, а
Атињани су се задовољили освајањем Нисеје те нису желели да се упуштају у неизвесну
битку са Спартанцима. У Мегари је ускоро уведена рестриктивна олигархија јер су се
вратили Мегарани који су протерани у Пагу.
12. Атински неуспех у Беотији

- Демостен и Хипократ сада су покренули напад на Беотију. Демостен је прикупио војску у
Наупакту и кренуо је да осигура Сифу, теспијску луку. Други део војске је под Хипократом
86
требао је да упадне у Беотију са североистока и заузме Аполонов храм у Делију. У Херонеји

би власт требало да преузму локални завереници. Један Фокиђанин је осујетио план и
беотарси су у Сифи и Херонеји поставили јаке гарнизоне.
- Хипократ је стигао до Делија и ту се утврдио са 7 000 хоплита и 20 000 лако наоружаних
војника. Око храма је ископан ров и војска је кренула натраг кући. Док су чекали Хипократа
који се задржао у Делију, стигло им је нарељење да се сврстају у бојни ред јер и је
непријатељ близу. Пагонда је предводио војску са 7 000 хоплита, 1 000 коњаника и преко
10 000 лако наоружаних Тебенаца. У бици која је уследила код Делија 424. пне победу су
однели Беоћани, а Атињани су се разбежали.
- Дошло је до преговора у којима су Атињани тражили своје мртве, а Беоћани нису хтели да
их врате док ови не напусте Аполонов храм. Ово је представљало кршење обичаја по којем
је победник морао да пораженом преда мртве. Мртве нису предали и почели су да опседају
Делиј који су освојили после 17 дана, а потом су предали око 1 000 мртвих хоплита.
13. Рат у Тракији. Атина губи Амфипољ

- Атински поланици упућени су и Персију 425. пне, али када су сазнали да је Артаксеркс
умро вратили су се у Атину и 423. пне послали су ново посланство којим је обновљен уговор
о миру са његовим наследником Даријем.
- Пре пада Потидеје Атина је склопила савез са Ситалком, краљем Тракије, а његов син
Садока је постао атински грађанин. Али савез је трајао само до краљеве смрти 425. пне.
- Пердика, краљ Македоније, играо је двоструку игру те је час био савезник Атине, час
Спарте. Ситалка је зато 429. пне повео војску на њега, али Атињани нису дошли те се он
повукао. Град Метона је остао на страни Атине и 430. пне је изузет од плаћања фороса,
мада је морао плаћати само 1/60 бигињи Атини, а Пердики је забрањено да се меша у
трговину овог града. Када је 425. пне поново разрезан форос опала је популарност Атине.
- Пердика и Халкидичани из Олинта тражили су од Спарте да им пошаље помоћ под
заповедништвом Брасиде. Брасида се запутио на север са 700 хелота који су били
наоружани као хоплити. Пердика му је тражио помоћ у рату против краља Арабеја на
северу, али је, на његово разочарење, Брасида склопио са њима сепаратни уговор.
- Брасида је кренуо на Акант, град АПС. Допуштено му је да говори пред њиховом
скупштином, а он их је обавестио о плану Спартанаца. Многи су страховали те је тајним
гласањем изгласано одвајање од АПС. Како је Акант био колонија Андра, ово је подстакло
још две његове колоније – Стагиру и Аргил да се приклоне Спарти.
- Брасида је тада одлучио да заузме Амфипољ и када је стигао до моста на Стримону схватио
је да није много брањен, али се није усудио да га нападне. Одбрана атинских поседа у
Тракији била је поверена историчару Тукидиду и Еуклу. Еукле се налазио у Амфипољу и
мала стража на мосту била је велики пропуст. Тукидиду је замерено што са Тасоса, где је
био стациониран, ниједовео атинске бродове. Он је касно кренуо, а Брасида је
становницима Амфипоља 424. пне понудио лаке услове предаје те су их ови прихватили.
Тукидид је успео да сачува Ејон на ушћу Стримона и одбио је Брасидин напад. Тукидид је
87
тада осуђен на прогонство, а могуће је да је Клеон утицао на ову одлуку. Ипак, захваљујући
овоме он је написао своје чувено дело.
- Пошто је обезбедио Стримон, Брасида је покорио мање градове у окружењу, а потом је
кренуо на Торон. Позвао га је мали део грађана и град је лако освојен 424/3. пне. Атински
гарнизон се склонио у тврђаву Лекит, али је и она освојена после пар дана. Брасида је потом
сазвао скупштину у овом граду и рекао да им никада нису учинили ништа лоше те да ће сви
грађани имати једнак третман.
14. Преговори о закључењу мира

- Спарти се журило да склопи мир како би вратили заробљенике са Сфактерије, а желели
су и да ставе тачку на успешно Брасидино ратовање на северу. Краљ Плистоанакт је уложио
и свој лични утицај како би се склопио мир. Он и Никија су се разумели - и један и други
желели су мир.
- Две државе су се договориле о једногодишњем миру који би им обезбедио време
потребно за склапање трајног уговора о миру. Клаузуле су биле:
1. Свима је обезбеђен приступ у Делфе
2. Обе стране су јамчиле заштиту ризнице у Делфима
3. Током примирја ће обе стране задржати оно што су држале – Атина ће задржати
Пилос, Китеру, Метану у Арголиди и Нисеју и Миноју
4. Спарти је забрањена пловидба бродовима тежим од 12 тона
5. Посланици су се могли слободно кретати ради склапања мира
6. Забрањено је примање дезертера
7. Спорове треба решавати арбитражом
- Обе стране су се заклеле на примирје, али је у Скиони на Халкидици избила побуна против
Атине. Позвали су Брасиду и он се одазвао позиву да дође. Када су у Скиону стигли
посланици који су донели обавештење о примирју, а Атињани су били огорчени. Клеон је
сматрао да Скион треба разорити, а све мушкарце побити. Убрзо се побунила и Менда под
олигархијском странком, али се Брасида придрућио Пердики у рату против Арабеја, краља
Линкешћана. Арабеј је побеђен, али када му је стигла помоћ из Илирије, Пердикина војска
се разбежала и Брасида је морао сам да се бори, а на крају се успешо повукао. Пердика је
тада стао на страну Атине и раскинуо је савез са Брасидом.
- Брасида се вратио у Торону и сазнао је да Атињани под Никијом са 50 бродова опседају
Скиону и да су заузели Менду. Мир се поштовао свуда изузев у Тракији, али је Клеоменов
утицај превагнуо до краја године. Он је био за наставак борби. Клеомен је изабран за
стратега и 423. и 422. пне, а погошање ситуације у Тракији му је ишло на руку. Чим је истекло
примирје, Клеон је издејствовао да се крене на Амфипољ, а одређен је за вођу похода.
15. Битка код Амфипоља и Никијин мир

- Клеон је кренуо са 30 бродова, 1 200 хоплита и 300 коњаника и лако заузео Торону.
Брасида је стигао прекасно да би помогао граду. Клеон је у Ејону поставио свој штаб и чекао
88
је појачање из Македоније и Тракије. Брасида је са делом снага запосео брдо Кердилију, а

други део војске је остао у Амфипољу под Клеаридом. Они су имали око 2 000 хоплита.
- Незадовољство војника натерало је Клеона да преурањено крене. Са делом војске се
попео на брдо са ког је могао да види Брасиду. Међутим, Брасида се вратио са делом војске
у Амфипољ да принесе жртву, а део војске је послао пред војнике које је Клеон оставио у
Ејону. Клеон је кренуо да се врати у град, али војску није спремио за сукоб и када га је
Брасида напао са 150 хоплита Атињани су се разбежали. Остатак војске под Клеаридом је
изашао из града и напао атинско десно крило. Клеон се дао у бегство, али је погинуо.
Брасида је такође погинуо док је помагао Клеариди.
- Смрт њих двојице уклонила је главне препреке склапању мира. Преговори су вођени
422/1. пне и склопљени су марта 421. пне. Мир чији су главни творци били Никија и
Плистоанакт склопљен је на 15 година и назван је Никијин мир. Атина се обавезала да ће
вратити Пелопонежанима сва места која је освојила за време рата – Пил, Китеру, Метану,
Аталанту и Птилеј, али је инсистирала да задржи Солион, Анакторион и Нисеју. Спарта се
обавезала да ће вратити Амфипољ и напустити Аргил, Стагиру, Акант, Сколос, Олинт и
Спартол. Овим градовима ће бити зајамчена аутономија ако плаћају форос Атини по
Аристидовом разрезу. Атини ће бити враћен и Панактон који је заузела Беотија. Сви
заробљеници биће ослобођени.
- Коринт, Беотија, Мегара и Елида гласале су да не могу да прихвате овакав мир, али су
мање државе ПС обезбедиле већину гласова за мир.
- Никијин мир је у Атини прослављен Аристофановом драмом „Витезовци“ која је одлично
представила одушевљење које је избило у граду када је мир склопљен.
XI Поглавље - Опадање и пад атинске империје

1. Нове политичке везе с Аргом
- Мантинеја је постепено ширила своје границе ка југу, ка Спарти, и Елида је била
непријатљски расположена према Спарти због сукоба са Лепрејем, тада је истицао мировни
споразум са Аргом.Сада је било могуће да се удруже Атина и Аргос, те је било непходно
склопити мировни споразум са Атином. Мировни уговор је пропао,Коринћани и други
главни савезници су одбили да му приступе, а и сами потписници нису били у стању да
спроведу тачке око којих су се договорили.Халкидичани су одбијали да предају Амфипољ,
а Спартанци нису имали снаге да их присиле на то, Атина је због тога одбила да изврши свој
део. Спартанци су желели да врате заробљенике са Сфактерије, о помишљали су о
одбрамбеном савезу са својим непријатељем; Никија је на ово подржавао и предлог је
прихваћен, заробљеници су враћени а Атина је држала још увек Пилос и Китеру.
- Овакав савез је довео до распада Пелопонеског савеза, Коринт, Мантинеја и Елида су
сматрале да их јеСпарта напустлиа па су раскинули савез са њом и склопили савез са Аргом,
придружили су им се и Халкидичани из Тракије. Савез је био слаб, Атина је хтела да задржи
89
Пилос и Китеру све док јој не буде враћен Амфипољ и док друге државе не приступе
мировном споразуму.
- 420. године пне. политичке везе су се пореметиле због промене равнотежа странака у
Атини и победом антиатинске странке за рат у Спарти.Опозицију против Никије је
предводио Хипербол, покрет противника је био ојачан притупањем младића високог рода-
Алкибијада,сина Клинијиног, њега је био васпитао рођак Перикле у духу демократске
традиције. Алкибијад је био ниског морала,понашао се бахато и није био омиљен међу
народом, борио се код Делија где му је живот спасао Сократ.Алкибијад и Сократ су били
исти по уму и физичкој снази, али другачији на свим другим тачкама.Алкибијад је веровао
да је његов пут до моћи само преко ратова и освајања.
- 420. године пне. Алкибијад је изабран за стратега, његов избор је обрадовао радикалну
странку зато што је он већ прошао војну обуку и што је могао добро да обавља своју војну
дужност. Уздизање Алкибијада за стратега претило је да засени и самог Хипербола, односи
између ова два политичара посејали су семе непријатељства која ће против Алкибијада
наставити Андрокле и Клеофонт. Када је Алкибијад изабран за стратега, Атина је ушла у
савез са Аргом на сто година и његовим савезницима Елидом и Мантинејом, и тај савез је
био учвршћен походом на Епидару 419. пне. Спарта је помогла Епидауру и Атина је објавила
да је Спарта тако прекршила мировни споразум.
- Нова политика Атине је била прекинута 418. пне када се Никија вратио на власт, али уговор
са Аргом тада није био прекинут. Спарта је у лето послала војску под командом краља Агида
да нападне Арголиду, савезници су се окупили у Флијунту и Коринт је тада послао један
одред војске. Аргивска војска под командом Трасила са својим мантинејским и елидским
савезницима су се сконцентрисали близу Немеје, где су лако могли да бране пролаз у
аргивску равницу са севера иако су били слабији. Агид их је надмудрио, упутио је Беоћане
главним путем, а сам је повео одред војске тешком планинском стазом са запада и тако
долином реке Инаха сишао у равницу; Коринћани и Флијашани су ишли другим прелазом.
Аргивци су се тако нашли одсечени од свог града и опкољени, онда су напустили свој
положај и спустили се у равницу, нико их није пратио. Агид и Трасил су сматрали своје
положаје неповољним те су склопили мир на 4 месеца, на обе стране је било побуна,
Трасила су убрзо каменовали до смрти.
- Атинске снаге су сада приспеле у Аргос, 1000 хоплита и 300 коњаника под командом
Лахета и Нкострата, у пратњи Алкибијада као дипломатског изасланика. Алкибијад је
наговорио савезнике да не поштују примирје, с обзиром да га Атињани нису прихватили
оно није било валидно. Савезничка војска је онда прешла преко планина у Аркадију и
освојила Орхомен. Мантинејци су тада желили да крену урат против Тегеје, а Елиђани су
хтели да нападну Лепреј.
- Након што су били прегласани,Елиђани су повукли своје снаге, а остали су кренули према
Мантинеји. У то време Спартанци су били уплашени, па су извели своју војску и наредили
90
својим аркадским савезницима да се придруже на путу за Тегеј. Хтели су такође и помоћ од

Коринћана и Беоћана али није било довољно времена за такво нешто.
- Спартанци су стигли до границе са Мантинејом, а Мантинејци су са савезницима заузели
одбрамбене положаје на падини планине Алесија. Агид је прво хтео да нападне узбрдо,
али је променио план тако да се повуче на територију Тегејаца, где је скренуо ток једне реке
како би преплавио Мантинеју. Ово је натерало Мантинејце да сиђу у равницу и тада се Агид
вратио са војском. Спартанци су на левом крилу брзо формирали борбени ред са
Скиритиђанима, Спартански одреди и Тегејци су се налазили на десном крилу а у центру се
налазиле чете под Брасидом. Мантинејци су били на десном крилу на супротној страни, до
њих аркадски савезници а у средини одред од 1 000 Аргиваца, на левом крилу су били
Атињани. Спартанци су победили у бици код Мантинеје 418. пне захваљујући вештом
маневрисању Агида, у бици су погинули Лахет и Никострат.
- Лакедемоњани су се вратили кући и у весељу прославили празник Карнејског Аполона,
победа је допринела томе да се обнови углед Спарте после катастрофе на Сфактерији. У
Аргу демократија је била замењена олигархијом и савез са Атином је био раскинут а
успостављен је један са Спартом. Мантинеја и Елида у такође пришли победници, Атина се
још једно нашла изолована.
- У том тренутуку демократе су у Атини покушавале да уклоне Никију. Због његових савета
Аргос није добио довољну помоћ, а у Атини је владало велико незадовољство. Хипербол је
онда предложио да се примени остракизам, није видео разлог да стрепи за себе, рачунајо
је да ће већина Никијиних присталица гласати против опасније Алкибијада. Алкибијад је
видео да се нашао у опасности те је рескинуо савез са демократском странком и
Хиперболом и удружио се сада са Никијом. Све присталице Никије и Алкибијада су
написале Хиперболово име и он је протеран (418/7. пне) на 10 година. Ово је био последњи
случај остракизма у Атини, институција није укинта али је постала мртво слово на папиру.
- Након склапања савеза са Алкибијадом који је био склон ратним подухватима. Никија је
преузео поход на Халкидику 417. пне, где од склапања Никијиног мира није ништа
постигнуто осим освајања Скионе и погубљења свих мушких становника 421. пне.
- Никија је претрпео пораз у покушају да поврати Амфипољ, следеће, 416.пне. је на југу
Егејског мора успео да освоји острво Мелос. Пре тога, 426.пне. Никија је повео једну војску
на острво Мелос, и ако га налазимо 425.пне. у „Острвском одељку“ са форосом од 15
таланата,острво се није дало поколебати, чак су помогли спартанској флоти која је пловила
у помоћ Лезбу. Острво је држано годину дана под опсадом, сви мушкарци који су били
одрасли за војску су били побијени а остали становници су били продати у робље, острво
је насељено Атињанима.
- Атињани су у годинама након Никијиног мира усмерили своју пажњу на питања религије
коју су запоставили током рата. Можда су у тим годинама започели градњу новог храма
Атене и Ерехтеја, и можда је у то време Асклепије, бог лечења, преша са својом змијом из
91
Епидаура и сместио се у светилиште под јужном падином Акропоља. Убрзо након

Никијиног мира, Скупштина је спровел одлуку о наметању новог пореза на земаљске
плодове ради одржавања култа у Елеусини-Елеусински указ. Исто пореско оптерећење је
било наметнуто и савезницима.
2.Политика Атине на западу

- Током V века пне. атински државници би често гледали на западну Грчку преко мора. Има
знакова да је њен утицај јачао још у Темистоклово доба, видели смо како је под Периклом
почела и западна политика склапања савеза са градовима Сегестом, Лентонима и Регијем.
Циљ Атине је био да подржава јонске градове против бројнијих дорских, посебено против
Сиракузе. Исти циљ имало је и оснивање Турија, али ово се показало не ефикасним, чак и
штетним јер је на крају Туриј постао дорски центар. Прилике у трговини и супарништво са
Коринтом принудили су је да развија везе са Италијом и Сицилијом.
- 6 година након склапања уговора са Леонтинима и Регијем је уследила и прва акција.
Леонтини су се борили да очувају своју независност против Сиракузе. Сви доски градови,
осим Акраганата и Камарине су били на страни Сиракузе, док су Леонтини подржавали
Региј, Катана, Накс и Камарина. Леонтини је послао посланство са којим је кренуо и
Горгије,професор беседништва који је имао панхеленску славу и утицај. Атина је била
уверена да је за њу корисно да доведе Сицилију у делокруг своје политике. Било је важно
да се спрече испоруке жита са Сицилије атинским непријатељима на Пелопонезу. Хипербол
се посебно интересовао за прилике у западном Медитерану, чак је размишљао о подухвату
против саме Картагине.
- Под командом Лахета, Атињани су упутили флоту од 20 бродова, они су наговорили
Месану да приђе Атини, обновили су стари савез са Сегестом али су претрпели пораз у
покушају да заузму Инесу. Клеон је после повратка експедиције позвао на одговорност
Лахета због проневере, можда је и због тога поход тако неславно прошао. 425. Пне.
Атињани су за новог заповедника именовали Питодора и упутили 40 тријера због позива
својих савезника, али им није била намера да покоре Сицилију.
- Ратне операције против Пила и на Коркири су задржавале флоту од 40 бродова која је
пловила на запад под командом Еуримедонта и Софокла, и услед кашњења је поништен је
и савез са Месаном-град је био подељен на две супротне политичке странке. Када су
атински стратези позвали градове да им се придруже против Сиракузе, као одговор је
уследио конгрес у Гели. Најистакнутију улогу на овом конгресу је имао Хермократ из
Сиракузе, он је водио сикелиотску политику, Сицилија је свет за себе са својим сопственим
интересима и политиком, и Грци ван Сицилије не треба да се мешају у прилике на острву.
Сицилијски градови треба да решавају спорове сами између себе, али и да се уједине
против сила споља. Касније ће сам Хермократ морати да је се одрекне, али за сад Атина је
морала да прихвати ситуацију. При повратку, Скупштина ће казнити Еуримедонта и
92
протерати двојицу његових колега. Олигарси из Леонтинија су позвали у помоћ Сиракузу уз

чију помоћ су протерали демократе из града, Атина је искористила ову прилику да
интервенише и послала је Фајака (беседника) да склопи општи савез против Сиракузе.
Посланици у доживели неуспех у Гели и Атина није предузимала ништа све док није
освојила Мелос.
3. Испловљавање Сицилијске експедиције. Прве операсије на Сицилији

- 416. пне у Атину је стигао позив у помоћ из Сегесте која је ратовала са Селинунтом. Атина
је послала посланике на Сицилију да поднесу извештај о ситуацији и да тајно испитају
ресурсе Сегесте,која се обавезала да ће покрити трошкове војске. Посланици су се вратили
у Атину са 60 таланата неискованог сребра и причама о великом богаству становника
Сегесте. Алкибијад и млађе генерације су бил за то да се Сегеста подржи против Селинунта
а Леонтина против Сиракузе. Никија се супротставио тој идеји је је сматрао да би се овај
поход завршио неуспешно. Народ на крилима своје победе над Мелом, је изгласао да се
пошаље чак 100 тријера, уместо првобитних 60.
- Народ је за заповедника изабрао Никију, именован је за стратега са Алкибијадом и
Ламахом, иако је успешно спроводио Периклову стратегију до тада, његове способности
нису биле довољно добре када се причало о вођењу војног подухвата.
- Испловљавање флоте је било одгођено због мистериозног померања четвртастих камених
фигура која су стајале на улазима у храмове и приватне куће у Атини (Херме). Алкибијадови
непријатељи су хтели да га уплету у светогрђе, причало се да је профана пародија
Елусинских мистерија била приређена у његовој кући (што је можда и истинито), тврдило
се да је он главни актер и да је коловођа завере против демократије. Алкибијад је тражио
да се прво ослободи оптужбе пре него што исплови флота, ипак је суђење одгођено за
после његовог повратка. Флота је испловила са 134 тријера и једног броја мањих бродова,
било је 5 100 хоплита, а укупан број бораца је бројао 30 000. Коњицу су требали да допреме
сицилијски савезници, са флотом је кренуло само 30 коња.
- Зауставили су се у Регију који је пратио став других италиотских држава који су кренули у
правцу заједничких интереса о којем је расправљано на конгресу у Гели. Атињани су се
ослонили на богатство Сегесте за издржавање овог похода, али су онда дознали да су били
обманути у вези са самим богатством града. Ово откриће је непријатно изненадило и
војнике и заповеднике. Али свеједно никоме није падало на памет да одустане од похода.
Одржан је ратни савет у Регију, Никија се залагао за курс који је подразумевао што мање
ризика - да се плови око острва и неколико пута демонстрира сила те да се заузме све што
може без напора и да се Леонтинањима пружи сва могућа помоћ. Алкибијад је предложио
да се треба дипломатијом придобити сицилијски градови и да након тако ојачане позиције
приморају Селинунт и Сиракузу да коректно поступају са Сегестом и Леонтинима. Ламах је
на ситуацију гледао из војничког угла, он се залагао да се одмах нападне Сиракуза, док је
93
још неспремна. Ламах није имао утицаја ни ауторитета, те након што је његова стратегија
одбијена он је гласао за Алкибијадов план.
- Наксос и Катана су прешли на страну Атине и једном акцијом у Сиракузи су успели да
заробе и један брод. Након тога је Алкибијаду наређено да се врати како би му се судило
због безбожништва. Комисији за истрагу је подметнула лажна сведочења и извршена су
бројна хапшења. Андокид, један младић из угледне породице је после неког времена
признао кривицу и одао је имена својих саучесника, те је помилован и морао је да напусти
Атину. Остали су погубљени. Права истина о овом случају никада није отркивена.
- Коринт и Сиракуза су имали највише да добију од спречавања испловљавања флоте. Те
можемо претпоставити да су људи који су починитељи светогрђа били подмићени од
стране Коринта.
- Истраге поводом Херма су изнеле на видело и пародирање Елусинских мистерија у које је
био уплетен и Алкибијад. Тесал, Кимонов син, је оптужио Алкибијада због светогрдног чина
према богињама Деметри и Кори. Тријеру Саламињаку су послали да позове Алкибијада
да се врати, са упутствима да не примењују силу. На Саламињаки је дошао до Турија, после
чега је побегао у довровољно изгнанство. Атињани су га осудили на смрт заједно са неким
његовим сродницима и запленили су му имовину.
- Након одласка Алкибијада преостали део године на Сицилији је пропраћен малим
подухватим безначајне вредности. Када је стигла зима, Никија је намамио сиракушку војску
у Катану да нападне атински табор, за то време Атињани су се укрцали на своје бродове
одједрили у велику луку Сиракузе. Никија се утврдио на југозападној страни луке, близу рта
Даскона, јужно од храма Зевса Олимпског. Када су се Сиракужани вратили дошло је до
битке, Атињани су успели да однесу превагу над својим непријатељима. Следећи дан
Никија је наредио да се цела војска укрца и отплови за Катану због недостатака коњице,
новца и савезника и због зимског времена. Сиракуза је остављена да се припреми.
- Сикели са острва су већином пришли Атини, Камарина је остала неутралана. Управо на
Скупштини у Камарини Тукидид је поново приказао Хермократа како се поново залаже за
сикелиотску политику. Још док је Алкибијад био у војсци смишљен је био план за освајање
Месане, али сада, Алкибијад је одао план акције просиракушкој странци у Месани.
- Алкибијад је онда отишао у Спарту која је примила сиракушко посланство које је
преклињало Спарту за помоћ. Открио је атинске амбиције усмерене на освајање запада
(укључујући и Картагину) које ће им омогућити да покоре Пелопонез. Спартанце је
подстицао да пошаљу спартанског војсковођу на Сицилију да организује одбрану и да
утврде Декелеју у Атици - невоља од које су Атињани стално стрепели. Алкибијад није
сматрао своје акције издајничким већ осветничким, а можда их је планирано изводио у
плану своје будуће каријере. Тукидид каже да је Алкибијадов главни циљ био да поново
запоседне своју земљу уз Спартанску помоћ.
94
- Спартанци су именовали војсковођу Гилипа да предузме командовање сиракушким

снагама, Коринт је такође послао бродове у помоћ Сиракузи. Откад је војска отпловила,
оптимистично стање у Атини је превладало, и сањало се о великим и сјајним промена
набоље. Аристофан је ово расположење описао у својој фантастичној комедији под
насловом „Птице“ 414. пне коју је приказао о Великим Дионисијама.
4. Опсада Сиракузе, 414. пне

- Острво у Сиракузи, првобитно становниште Аргије, легендарног вође насељеника из
Коринта, је увек било центар града. Острво је у VI веку пне насипом повезано са копном.
- Сиракужани су у припремама за опсаду реформисали систем војне команде и заменили
својих 15 стратега Хермократом и двојицом колега којима је била поверена врховна
команда. Подигли су утврђење око светилишта Аполона Теменита и ојачали су Полихну,
тврђаву јужно од храма Зевса Олимписког.
- Прва ратна операција Атињана се код Велике луке, а следећег пролећа 2. фаза рата се
одвијала северно на висовима Епиполе. Хермократ је схватио важност ових висова и
одлучено је да се изабере 600 војника који ће штитити Епиполу. Пре тога Атињани су
испловили из Катане и сада су се налазили на обали Анапа. Запосели су Епиполу пре него
што су Сиракужани свхатили шта се десило, сиракушки одред од 600 војника је одбачен.
- Атињани су онда утврдили место Лабдал у близини северних литица. План опсаде је
предвиђао да се преко Епиполе низ литицу до пристаништа сазида зид, он би пресекао
комуникације на копну. За то време флота стационирана у Тапсу која је после тога упловила
у Велику луку је прескла комуникације на мору. Сиракужани су како би ово спречили хтели
да у средини замишљене линије зида саграде округлу тврђаву „Круг“ од које би се градио
зид према истоку и западу. Неопрезност Сиракужана је дала прилику Атињанима да изврше
напад и сасвим разоре њихов попречни зид. Стратези су онда почели да утврђују јужну
литицу близу Херакловог храма.
- Сиракужани су почели да граде други зид да би онемогућили Атињанне да спусте свој зид
од литице до луке. У суштини су правили ров са палисадом, у освит дана, под
заповедништвом Ламаха, Атињани су сишли у мочвару и разрушили оно што су Сиракужани
направили. Војници су провалили из Сиракузе и дошло је до битке у којој је Ламах убијен.
Ситуација је постала још гора јер се Никија разболео.
- Атињани су наставили са изградњом јужног атинског зида, а флота је заузела положај у
Великој луци. Сиракужани су променили своје војсковође и били су спремни на преговоре.
Никија је направио фаталну грешку не завршивши изградњу зида са северне стране. У том
тренутку коринтски капетан по имену Гонгил је стигао у Сиракузу са вешћу да су коринтски
бродови са спартанским војсковођом на путу за Сиракузу. У Локрима је Гилип сазнао да
северни део зида још није завршен. Сместа је отпловио у Химеру, прикупио војску коју су
му обезбедили Гела, Селинунт и Химера и копненим путем је кренуо ка Сиракузи. Попео се
95
на Епиполу и онда је, не наишавш ни на какав отпор, преко брда Сике ушао у град. Да је зид
био довршен Гилипу ово не би никада успело, и да је Еуријал био утврђен подухват би
вероватно пропао.
- Гилип је преузео команду над сиракушком војском и одмах се усресредио на задатак
одбране, први његов подвиг је било освјање утврђења Лабдала. Главни циљ је сада био да
се Атињани спрече да опколе град грађењем и трећег дела попречног зида. Упоредо са
радовима отпочеле су и борбе са променљивим успехом, а победу су на крају однели
сиракушки зидари. Градња тог зида је настављена све до Еуријала и на западној страни су
подигнуте 4 тврђаве. У то време Никија је освојио Племириј, рт који је био окренут Острву,
где је сазидао 3 утврђења и направио сидриште за своје бродове. Сиракужани су послали
коњицу утврђењу Полихну које је чувало јужну обалу луке.
- Гилип је зиму провео регрутујући нове снаге на Сицилији, Камарина се напокон
придружила Сиракузи, једино су Акраганат (неутралан) и Накс и Катана били против
Сиракузе. На Пелопонез је поново послата молба за помоћ, Спарта је послала одред од 600
хоплита - неодамода и хелота, Теба и Теспија су такође послале војне одреде.
- У Грчкој су Спартанци у Декелеји зазидали тврђаву (413. пне.) и у њој је био постављен
контигент под командом краља Агида. Из Декелеје су лако могли да нападну целу Атику и
могли су лакше комуницирати са Беотијом.
- Отприлике у исто време када су Спартанци запосели Декелеју, од Атине је Никија
писменим путем затражио још један одред војске који би био сличан првом. Он је известио
Скупштину да су Гилиповим доласком и изградњом зидова Атињани сами себе ставили у
опсаду. Пренео је како његови одреди нису спремни на борбу, па им чак и бродови
попуштају воду. Никија је такође тражио да буде смењен са образложењем да се разболео.
Народ Атине је поновио своје гласање и послао другу војску под командом стратега
Еуримедонта и Демостена, одбивши да смени Никију у кога су имали слепо поверење.
5. Други поход
- У претходној фази ратовање на Сицилији је било само додатак ратовању у Старој Грчкој, а
сада је Сицилија постала средиште сукоба. За Сицилију је рат постао питање живота и смрти
као што је за Грчку то била инвазија Персије. Сиракуза је под вођством Хермократа и Гилипа
створила морнарицу од 80 трирема. Гилип је одлучио да нападне атинско средиште у
Племирију са копна и са мора. На мору су Сиракужани претрпели пораз али је копнена
војска успела да под командом Гилипа стигне до Племирија и освоји утврђење. Атињани су
сада били ти који су били опседнути и са копна и са мора. Сиракуза је ускоро постигла
знатан успех тако што је заробила неке бродове код јужне обале Италије који су довозили
намирнице из Атине. Најзад су стигле вести да је на путу велика флота под командом
Еуримедонта и Демостена са 73 тријера и 5 000 хоплита и велики бројем осталих војника.
96
- Сиракужани су напали бедеме са копна и са мора, копнени напад је био одбијен, али се
дводевна битка на мору завршила очигледном победом Сиракузе. Велика лука је била
превише мала да би Атињани стекли предност својом надмоћном вештином поморског
ратовања и бројем бродова. Сутрадан по победи у Велику луку је упловила Еуримедонтова
и Демостенова флота.
- Демостен је схватио да ће све пропасти уколико не освоји сиракушки попречни зид, али је
покушај да га освоји са југа пропао. Једина друга могућност је била да се заобиђе западна
страна и да се попне стазом близу Еуријала. То је било тешко извести с обзиром да је група
од 600 војника и даље штитила Епиполу. У нападу су испрва Атињани имали предност,
успели су да освоје једну тврђаву и одбили су одред од 600 војника под командом
Хермокарата. Али када су Теспијци једном делу њихових снага нанели пораз, неред се
проширио на остатак војске. Отерани су низ брдо, неки су скакали са литица, укупно је
побијено њих 2 000.
- Демостен је одлучио да се напусти мочвара пре доласка зиме. У Сиракузи су само траћили
снагу и новац, иако је Демостен на својој страни имао већину војника и заповедника није
успео да наговори Никију. Никија се плашио критике, одговорности и осуде атинске
Скупштине. Није хтео да прихвати ни компромисно решење да се повуку у Катану, иако је
био однос 2:1, Еуримедонт и Демостен су попустили тврдоглавом Никији. Гилип је стигао у
Сиракузу са новим војним одредима и стигла су такође појачања са Пелопонеза и из Беотије
у Велику луку. Никија је попустио, одлучено је да се отплови, исте ноћи се догодило и
помрачење месеца што је свхаћено као упозорење са неба и захтевано је одложење
поласка. С обзиром да је његов најбољи пророк Стилбид умро, остали пророци су рекли
Никији да сачека 3 пута 9 дана до следећег пуног месеца, а Никија их је послушао.
- Сиракужани су сазнали да Атињани намеравају да прекину опсаду, те су постројили своју
флоту од 76 бродова у Великој луци, у сусрет им је запловило 86 атинских бродова. Центар,
лево и десно крило Атињана били су поражена, стратег Еуримедонт је био убијен. Копнена
војска под командом Гилипа је покушала да пређе преко мочваре Лисимелије и да спречи
иксрцавање са атинских бродова, али су је одбили Етрурци - савезници Атине. Затим је
уследила битка за бродове и Сиракужани су успели да одвуку 18 лађа.
- Једина мисао Атињана је била бекство. Улаз у Велику луку је био преграђен низом бродова
и повезана ланцима и спојених мостовима. Атињани су напустили своје положаје на брду
и укрцали на своје бродове. Дошло је до последње битке 9. Септембра. Никија је говором
охрабрио своје војнике и након што су отпевали химну Аполону, атински бродови су
развивши једра заједно запловили да ударе на препреку. Сиракушки бродови су их напали
са свих страна, а Атињани су били потиснути на средини луке. На крају су Атињани
попустили, а посаде остатка флоте похитале су на обалу што су пре могле. Копнене снаге је
обузела паника. Демостен је предложио да се ујутру поново покуша са пробијањем
блокаде бродовима, који су и сада били бројнији од непријатеља, али су људи то одбили.
97
Једини спас је био да се спасу копненим путем, и да су одмах кренули могли су да нађу
уточиште у Катани или код Сикела. Хермократ је послао неколико коњаника до атинског
табора, правећи се да су пријатељи Атињана рекли су им да су путеви под стражом и да би
требали да крену тек када се добро припреме. Атињани су поверовали поруци и то је дало
Сиракужанима времена да блокирају путеве.
- Атињани су, одипурујући се молбама својих болесних и рањених другова који су били
остављени на милост и немилост непријатеља, 11. септембра кренули из града. Никија је
водио претходницу, Демостен зачеље, ишли су западним путем и циљ им је био да стигну
до територије Сикела, а одатле онда у Катану. Главна препрека им је била Акрејска литица,
којој се могло прићи стеновитим кланцем. Док су се тако пробијали били су непрестано
нападани од коњаника и копљаника, тек 4. дана су угледали литицу и сазнали да је пут
препречен зидом иза кога су се налазили сиракушки хоплити. Атињани нису могли да се
пробију те су се повукли у Флоридију, а одатле су одмарширали до хелорског пута који је
водио ка Гели. Позадину војске са Демостеном је ухватила паника јер се Никија кретао што
је брже могао те се војска поцепала на два дела.
- Када су Хелорским путем стигли до реке ушћа реке Какипаре, на другој страни обале су
угледали одред Сиракужана како зидају утврђење. Успели су да их отерају и крену ка реци
Еринеј где су се утаборили, а следећег јутра је стигао сиракушки гласник са вестима. Зачеље
војске је било претходног дана опкољено у Плизаловом маслињаку и натерано је на
предају, животи 6 000 војника били су поштеђени. Демостен је по потписивању уговора о
капитулацији хтео да се убије, али је био спречен јер је непријатељ хтео да обезбеди једног
стратега за себе. Никија је послао гласника са условима примирја: да се остатку војске
дозволи да слободно оде под условом да Атина плати ратну штету, а понуђено јемство је
било један талац за један талант. Ови услови су били одбачени. Следећег јутра су се
пробили до реке Асинара где су поново затекли непријатељску војску, не обраћајући пажњу
на опасност похрлили су ка реци како би се напили воде. Сиракужани су их поклали док су
пили воду без икаквог отпора.
- Напокон се Никија предао Гилипу коме је веровао више него Сиракужанима. Покољ је
престао и заробљени су преживели. Већина заробљеника је била послата у каменоломе
Ахрадине. Атински савезници су држани овде 70 дана, а Атињани су били осуђени на још 6
месеци. Заробљеници који су издржали ову тортуру су били бачени у државни затвор или
су предати у робље. Робови који су напамет знали монологе и хорске делове Еурипидових
трагедија и којима су умели лепо да их рецитују стекли су наклоност својих господара, неки
су се вратили својим домовима у Атини и захвалили песнику што су ослобођени. Иако су
можда Гилип и Хермократ желелили да спасу Демостена и Никију, нема сумње да су били
немилосрдно погубљени.
- Сиракужани су за прославу годишњице своје победе установили игре које су назвали
Асинарије по реци која је била сведок последње ратне сцене. Поводом ових игара,
98
искована је извесна количина новца, а највећи мајстори гравирања новца су били Евенет и
Кимон.
6. Последице катастрофе на Сицилији

- Поход на Сицилију је био део агресивне политике која је учинила да Атина постане
неомиљена у Грчкој. Имала је за циљ да заштити слабије градове од јачих. Акција је пропала
зато што су заслепљене атинске масе команду над војском, уместо Алкибијаду и
Демостену, повериле Никији.
- Након катастрофе код Асинара требало је извршити неке промене у управи. За Атину
велику муку је представљала лакедемонска база у Декелеји због које се у Атици престало
са обрађивањем земље. Декелеја је постала и прибежиште одбеглих робова. Многи од
ових робова су највероватније припадали дружинама које су радиле у рудницама Лаурија
(затворен 413. пне.). Најпогубнија последица освајања Декелеје је било затварање рудника
чиме је један од главних извора прихода Атике био угашен. Државна благајна се
испразнила и није било људства да замени изгинуле на Сицилији. Осећало се да су
комисије Већа 500 некомпетентне да воде град кроз кризу, те је вођење послова било
поверено одбору од 10 чланова који су названи Пробулои који су привремено заменили
Веће.
- Пре тога је извршена измена у систему наплате фороса. Утврђена свота је замењена
царином од 5% на сву увозну и извозну робу која је пролазила лукама атинске империје.
Веровало се да ће овакав систем донети више прихода него форос. За ефикасност убирања
ове таксе је била потребна демонстрација силе са атинске стране, а стари систем фороса је
био поново уведен чим је прва значајна победа Атине створила основе за обнову
самопоуздања.
- Тешко финансијско стање се огледало и у отпуштању трачких најамника који су закаснили
да отплове за Сицилију, вратили су се кући под командом Дитрефа који је добио упутство
да их на путу искористи за борбу против непријатеља на сваки могући начин. Разорили су
мало место Микалес на беотској обали где су показали своје варварство.
- Агиду, Декелеји и ефорима у Спарти стигле су поруке од неких главних атинских савезника
- Еубеје, Лезба, Хија који су рекли да су спремни да се побуне чим се пелопонеска флота
појави пред њиховим обалама. Спарти је поморксу политику наметнула ситуација, те је
одлучили да опреми 100 бродова од којих ће половину дати Спарта и Беотија. Атина је
искористила зиму да сагради тријере и утврдила је рт Сунион да би заштитила бродове који
су допремали жито.
- Док се налазио у Декелеји, Агид је имао овлашћење да шаље војску свуда где је сматрано
да је потребно. Примио је понуду за савез Еубеје и Лезба и обећао је помоћ. Али спартанско
уплитање у политику ових острва је било одложено због захтева Хија. Персија је сада
поново ступила на грчку сцену са циљем да поврати обалске градове Мале Азије.
99
Катастрофа на Сицилији је навела Тисафрена, сатрапа Сарда, и Фарнабаза, сатрапа

Хелеспонтске Фригије, да Атини сада преузму поседе у Азији. Фарнабаз је послао Спарти
посланике залагајући се за акције на Хелеспонту, а Тисафрен је подржавао молбу Хија, на
крају је захтев Хија превагнуо уз помоћ Алкибијада. 412. пне. је започела побуна против
Атине, а појава неколико спартанских бродова је била знак за побуну. Затим су се заједно
са флотом Хија, дигли Милет, Теос и Лебед, а касније ће побуну подржати и Метимна,
Митилена, Кима и Фокеја.
- Успешни почетак је довео до Милетског споразума између Спарте и Персије. Спарта је
продала слободу своје грчке сабраће у Азији. Персија је тврдила да је Атина узурпирала
права Великог краља над азијским градовима и да му стога дугује заостатак намета. Спарта
им је признала право на све поседе коју су припадали њему и његовим прецима и
договорили су се да заједнички наставе рат против Атине и да им онемогуће да убирају
новац. Спарта је у том тренутку само хтела да дође до новца, чак се на крају надала да ће
успети да спасе грчке градове. Милетски споразум је отворио нови пут у Грчкој политици
који ће довести персијског цара на положај арбитра у Хелади.
- За то време Атина је у Скупштини спровела одлуку да се резерва од 1 000 таланата
искористи. На арголидској обали је блокирала коринтску флоту која је пловила на Хиос,
само острво је опустошила а град блокирала, повратила је Митилену и постигла извесне
успехе у Милету (412/411. пне). Али када се побунио Книд, Пелопонежани су стекли извесну
предност у поморском боју код острва Симе (411. пне.) а онда је избила и побуна Родоса.
Ово острво је још увек било подељно на територије 3 града - Линда, Јалиса и Камира,
неколико година након побуне су биле постављене основе будуће моћи острва
синојкизмом 3 заједнице у заједнички град Родос. 411. пне. Атински савез је на северу и
Хелеспонту био неокрњен, али Атини на западној обали Азије је остало мало значајних
савезника осим Лезбоса, Самоса, Која и Халикарнаса. Спартанску флоту су сада подржавали
Персијанци и појачања 22 брода под Хермократом са Сицилије.
- Односи између Спарте и Персије нису ишли глатко, склопљен је нови споразум по коме је
Краљево право на повраћај територија било ограничено на Азију. У међувремену је
Алкибијад (напустио Спарту 412. пне.) у Милету неговао пријатељске односе са Тисаферном
и због тога је побудио подозрење у Спарти. Краљ Агид, чију жену је завео, био је огорчен.
Видећи да је у опасности, он је напустио Милет и отишао на двор сатрапа где је започео
нову серију интрига са циљем да се врати у Атину. Сада се Алкибијад латио да раскине савез
Тисафрена и Спарте и да постигне споразум између Атине и сатрапа.
7. Олигархијски преврат
- Тих месеци у Атини је владала немаштина. Овај период је описао Аристофан у свом делу
„Жена која распушта војску“. Страх од Персије је била највећа опасност која се тада
надвијала над Атином, било је и страха да олигархијска странка не изврши преврат или да
100
не преговара о савезу са непријатељем из Декелеје. Аристофан је о Великим Дионисијама

приказао драму „Слављенице Тесмофорија“ чији заплет није имао ничег заједничког са
политиком.
- Било је разлога за приговоре да је демократија погрешно водила спољну политику.
Радикална демократија је потпуно зависила од новца, а катастрофалан поход на Сиракузу
је скоро испразнио благајну. 412. пне. је вероватно дошло до промена односа снага међу
гласачима. У Сиракузи губици су у редовима тета вероватно били тежи него међу
хоплитима, док је у атинској војсци стационираној на Самосу било више морнана него
копнених војника. Слабост умерењака била је у томе што нису довољно познавали тактику
преврата и нису се договорили о специфичним циљевима уставног поретка. Касније је
њихов вођа постао Терамне који је израдио мешовити облик уставног поретка који је
комбиновао олигархијске и демократске елемент, али су га већ у раној фази надмудрили
екстремисти. Два главна извештаја о олигархијском преврату се могу наћи код Тукидида и
у Аристотеловом Атинском уставу, они су противречни. Аристотел то представља као
уставну реформу, док Тукидид представља револуцију као државни удар.
- Екстремни олигарси су били спремни да делају у складу са странком умерењака ради
рушења демократије. Душа завере је био Антифонт из Рамнунта (беседник и логограф
(адвокат)). Због својих олигархијских гледишта није био популаран. Други активни
завереници су били Писандар, Клеонов присталица и Фриних, који је био један од
заповедника флоте стациониране на Самосу. Покрет је испрва имао подршку пробула и
већине заповедника у флоти. Атињани су поред тога били спремни да жртвују своје
уређење ако би та жртва могла да спасе град. Алкибијад је започео преговоре са
заповедницима на Самосу, обећавајући да ће обезбедити савез са Тисафреном, али је као
нужни услов поставио укидање демократије. Олигарси и војска су били заведени планом
да од Великог краља добијају плату, али су неки од мудријих људи прозрели Алкибијадове
планове. Фриних је открио супарникове амбиције и покушао је да их заустави. Алкибијад је
био свестан да би, уколико се успостави олигархија, могао да интервенише да се обнови
демократија и за ту услугу би му све било опроштено.
- Писандар је био послат у Атину да припреми терен за Алкибијадов повратак, народ је у
почетку био огорчен предлозима за промену устава и за његов повратак. Еумолпиди су
јавно осудили идеју о ценкању са човеком који је оскрнавио Мистерије. Уверљив аргумент
да безбедност Атине зависи од разлаза Персијанаца и Пелопонежана и да то може постићи
само Алкибијад јер Персија неће имати поверења у Атину све док је под демократском
управом је имао резултата, поврх тога, Хетерије-политички клубови су вршиле јак утицај.
Изгласано је да Писандар буде послат да води преговоре о споразуму са Тисафреном и да
среди ствар са Алкибијадом.
- Одмах се видело да Алкибијад није успео да испуни све што је обећао. Између Тисафрена
и Спарте је постојао раскол јер је спартански посланик Лиха, који је водио преговоре са
101
сатрапом, критиковао услове споразума, а највише га је плашила клаузула да ће краљ

имати власт над свим територијама на којим су владали његови преци. Он је захтевао да се
састави нови споразум. Тисафрен је, када је схватио да Атина жели да успостави
пријатељство, показао да не жели да раскине савез са Спартом. Атинским посланицима је
понудио немогуће услове и тада је склопио нови споразум са Спартом, а територија коју су
сада Спартанци признали краљу је била искључиво ограничена на Азију.
- Разлози за преврат нису били уклоњени, припреме су толико одмакле да исход
Писандровог посланства није утицао на ток догађаја. Завереници су убили Андрокла
(демократа) који је имао истакнуту улогу постигавши да Алкибијад буде осуђен. Друге мање
личности су такође биле елиминсане на исти начин. Побунили су се и Абидос и Лампсак и
Писандар је похитао назад у Атину где га је затекао хаос. Наговорио је Скупштину да
изабере комисију од 10 чланова да саставе предлоге за уставну реформу и да их изнесу
пред Скупштину, уговореног дана је сазвана Скупштина на Колону, изван бедема. Чланови
комисије нису сачинили предлоге за нови устав. Препоручили су да свако изнесе своје
предлоге и да се привремено укине графе параномон. У том тренутку је усвојен предлог да
се укину све постојеће магистратуре и плате магистрата и да се изабере петочлано
председништво, ових 5 чланова ће изабрати 100 чланова, а сваки од ове стотине ће
кооптирати још по тројицу. 400 овако изабраних чланова заседаће у Већници и имаће
апсолутну власт. Скупштину од 5 000 ће сазивати Веће 400. Намера је сада била да се
екстремним олигарсима обезбеди да управљају догађајима. Укључивање Скупштине 5
000 у устав је формално задовољило умерењаке, она у ствари никада није сазвана , нити
је икад објављен списак њених чланова. Одређен је законски рок за пренос власти, истог
дана нови већници наоуржани бодежима су ушли у већницу са телесном стражом од 100
младих присталица и распустили демократско Веће 500.
8. Пад Већа од четири стотине чланова. Политија. Овноба демократије

- Више од 3 месеца Веће 400 је владало градом и тада су били збачени. Њихов успех у
највећој мери условило је одсуство великог броја грађана најоданијих демократији који су
или у флоти код Самоса. Морнари су устали против олигархијских заповедника и олигарха
на Самосу који су се заверили против демократске странке и који су убили изгнаника
Хипербола. Главне вође ове реакције били су Трасибул и Трасил који су убедили копнене
снаге и морнаре да подрже демократију и да су непријатељи Већа 400. Скупштина која је
распуштена у Атини је формирана сада на Самосу, војска која је представљала атински
народ је сменила стратеге и поставила друге. Они су се и даље надали да ће успоставити
савез са Персијом преко Алкибијада чији је опозив био званично излгасан. Трасибул је
Алкибијада довео на Самос и он је изабран за стратега, али очекивани савез са Персијом
није био склопљен. Тисафрен није употребио феничанску флоту против Атињана која је
била стационирана у Аспенду. Он је путовањем у Аспенд добио на времену, у нади да ће се
102
хеленске снаге међусобно поубијати. Атињани на Самосу су изгласали да се путује у Атину

и уништи Веће 400. Алкибијад је успео да заустави ове акције и започети су преговори са
олигарсима у Атини и Алкибијад је изјавио да је задовољан Скупштином од 5 000 али је
инсистирао да се Веће укине.
- Предлог са Самоса је добродошао код већини чланова Већа. Веће је ионако требало да
представља привремену владу до успостављања устава, на једној страни су били екстремни
олигарси, предвођени Антифонтом и Фринихом, а на другој умерени реформисти које је
предводио Терамен. Умерењаци су нашли савезника на Самосу, а олигарси су послали
посланстов у Спарту у нади да ће закључити мир. У међувремену су утвридили Еетионију,
намера им је била да контролишу улаз у Велику луку у Пиреју, тако да је могу препустити
Лакедемоњанима.
- Посланици су се вратили из Спарте без мировног уговора и у Саронском заливу је
примећен ескадрон пелопонеских бродова. Формиран је покрет против олигарха, Фриних
је убијен, а Терамен је војнике који су градили утврђење на Еетионији наговорио да се
изјасне против олигархије и након великих нереда у Пиреју зидови тврђаве су били
срушени. Након тога је одржана скупштина у позоришту на падинама Мунихије и уследили
су преговори за помирење са Већем од 400, пре него што је ишта било одлучено поново су
примећени лакедемонски бродови поред обале Саламине што је изазвало општу панику.
Сада је била угрожена и Еубеја јер је лакедемонска флота од 42 брода под командом
Агесандриде опловила Сунион и одједрила у Ороп. Атињани су послали 36 бродова под
командом Тимохара у Еретрију где су доживели пораз. Тада се побунила цела Еубеја, осим
Ореја на северу који је био насеље атинских клеруха.
- Скупштина на Пниксу је сменила Веће од 400 и изгласала да се управа државе преда у
руке телу састављеном од свих оних који себи могу прибавити наоружање и то тело ће бити
Скупштина од 5 000. Именовани законодавци (номотетаи) су имали да израде устав а све
плате за државне службе су биле укинуте. Већина олигарха је побегла у Декелеју, а један
од њих је предао непријатељу Ојноју на граници Беотије. Антифонт и Архептолем су
погубљени.
- Терамен је био главни заговорник новог устава, то је било остварење крајњих намера
већине оних који су подржавали провобитну одлуку. Терамен је од самог почетак хтео
уређење које би представљало мешавину демократије и олигархије. Надимак Которнос -
чизма која пристаје на левој и десној нози је добио од стране олигарха.
- У међувремену заповедник флоте је постао Миндар и Пелопонеска флота је на Фарбазов
позид одједрила на Хелеспонт. Атинска флота је под заповедништвом Трасибула и Трасила
кренула за њом и натерала је на битку у мореузу. Атињани су се борили са 76 бродова
против Пелопонежана који су имали 10 бродова више. Пелопонежани су се надали да ће
их опколити и онемогућити да исплове из мореуза и истовремено притиснути центар флоте
ка обали, али су Атињани развукли своје десно крило и ослабили целу своју борбену линију.
103
Пелопонежани су победили у центру, а Трасибул је искористио њихову пометњу и у

моменту победе изазвао панику. Атинско лево крило је било ангажовано у борби код рта
Киносеме која се завршила одбијањем Пелопонежана. Ова победа је осоколила Атињане
и они су после тога повратили Кизик који се побунио. Други успех код Абидоса је окончао
војне операције те године. Тисафрен је после тога ухапсио Алкибијада у Сарду, али је овај
успео да побегне.
- Пелопонежанима је подршку сада пружио Фарнабаз. У пролеће 410. пне Миндар је опсео
Кизик, а сатрап му је помогао са војним одредом. Атинска флота од 86 бродова је успела
да се провуче кроз Хелеспонт и подељена на 3 дела под командом Алкибијада, Терамена
и Трасибула је напала Миндара. Из тешке битке на копну и мору Атињани су изашли као
победници, Миндар је убијен и уништено је око 60 трирема. Спарта је одмах предложила
Атини склапање мира по основи статус кво. Предлози Спарте за мир су одбијени.
- Победа код Кизика је довела до обнове јединства у атинској држави, демократска странка
у Атини је желела да срушу Тераменов устав и обнови демократију са неограниченим
правом гласа и Клистеновим Већем 500. Најистакнутији вођа овог покрета је био Клеофонт,
мајстор за израду лира. Био је чврст поборник империјалистичке политике и најгласнији
заговорник ратног расположења. Плата за вршење државне службе је била аутоматски
обновљена, али Клеофонт је увео и нову накнаду - „плата од 2 обола“. Неки претпостављају
да је то била само дневница која се плаћала судијама или да је стара плата од 3 обола
обновљена у умањеном износу од 2 обола. Пре ће бити да је то била накнада са сврхом да
се ублажи стршан притисак рата на сиромашне грађане чија су средства била смањена или
уништена.
- Запошљавање сиротиње на јавним радовима било је други део политике Клеофонта који
је у томе следио Периклов пример. У првим годинама Клеофонтовог утицаја настављена је
изградња новог Атениног храма на Акропољу која је била започета вероватно након
Никијиног мира. Храм се налазио на месту краљевске палате из Микенског доба и требало
да је да замени старији Атинин храм. Овај нови храм Атина је делила са Ерехтејем. У овом
периоду ће такође бити обновљен стари систем савезничког фороса.
- Године након одбијања спартанског мировног предлога обележене су ратним
операцијама на Пропонтиди и њеном суседству. Враћање Тасоса, освајање Хрисопоља 410.
Пне, Трасилово враћање Колофона 409. пне. У Хрисопољу је упостављена царинска станица
где су бродови са Црног мора морали да плаћају 1/10 товара. Повратили су Селимбрију,
Халкедон су ставили под опсаду и натерали га да плаћа форос, и Бизант (408. пне.) су
изморили глађу те је Атина поново контролисала Босфор. Фарнабаз је направио споразум
да атинске посланике одведе у Сузу да са Великим краљем уговоре услове мира. Атињани
су повратили већи део изгубљене територије. Тасос се 411. пне побунио и у граду је била
успостављена олигархија, Неапољ (колонија Тасоса) је остао веран Атини и помогао јој је
да узврати ударац. Атина је 409. пне. изгубила Пилос и Нисеју.
104
- Три периода сарадње Персије и Пелопонежана се могу поделити на три периода:

1. Током прве 2 године (412/411. пне.) сатрап Тисаферн је помагао Пелопонеске ратне
операције и Атина је изгубила целу Јонију
2. Сатрап Фарнабаз је заузео Тисафернов положај као активни савезник
Пелопонежана, војне операције углавном су вођене на Хелеспонту (410-407. пне.)
3. Трећи период је трајао од 407. до 405. пне.
- Атина је постепено успела да надокнади многе губитке, али су догађаји на западу
привукли пажњу Дарија, он је послао свог сина Кира у Сард да заузме Тисафернов положај.
Киру је поверена јурисдикција над Кападокијом, Фригијом и Лидијом. Тисафернова управа
је ограничена на Карију. Долазак Кира означава нову прекретницу у развоју рата.
- Необичан је призор био видети Персију заједно са победницима код Платеје против
победника код Саламине - Горгије у Олимпији 408.пне (????). То је био шок за људе
панхеленских осећања и велики панхеленски скуп у Олимпији био је право место да се на
њему заори глас протеста. Људи из Хеладе преко мора су смиреније посматрали политичке
прилике на истоку. Човек из западне Хеладе, Горгије од Леонтина је био тај који је подигао
свој глас против додворавања грчких држава Персији ради стицања њене наклоности.
9. Слом атинске империје

- У исто време када је постављен Кир на место сатрапа, за заповедника пелопонежанске
флоте је постављен Лисандар. Стекао је поштовање својих морнанара и симпатије код Кира
својом непоткупљивошћу, али је био и вешти дипломата и способан војсковођа.
- Док су Кир и Лисандар преговорали, Алкибијад се вратио у родни град 407. пне. и изабран
је за стратега. Декретом је изгласано да му се повери врховно заповедништво у рату и
свечано је ослобођен клетве бачене на њега. Указала му се прилика и за помирење са
божанствима у Елеусини. Под надзором Алкибијада, који је поворку заштитио војничком
пратњом свечаност је била обновљена.
- Једна атинска флота која је чувала Ефес се налазила код Нотија, и Лисандру је пошло за
руком да зароби 15 бродова 406. пне. Иако није био одговоран за овај пораз, Алкибијад је
изгубио углед и именован је одмах нов стратег. Он се повукао у утврђење на Хелеспонту, а
као врховни заповедник морнарице наследио га је Конон.
- Током наредне зиме Пелопонежани су организовали велику флоту од 140 бродова.
Лисандар је уступио место новом заповеднику Каликатриди. У почетку Пелопонежани су
освајали све пред собом, заузели су тврђаву Делфинион на Хију и град Метимну на Лезбу,
а Конон који је имао само 70 бродова је у бици код Митилене изгубио 30 тријера. Ситуација
у Атини је била критична, златни и сребрни вотивни дарови из храмова на Акропољу су
били претопљени да би се покрили трошкови изградња нове флоте. Обећана је слобода
робовима, грађанско право странцима који су живели у Атини . Крајем месеца Атина је са
савезницима упутила флоту од 150 трирема у помоћ Митилени. Каликатрида је сада имао
105
170 бродова, оставио је 50 лађа да одржавају блокаду, а са осталима је кренуо у сусрет

непријатељу. Дошло је до велике битке код Аргинуских оства (406.пне.) јужно од Лезбоса
из које су Атињани изашли као победници. 70 Спартанских бродова је било уништено, а
Каликатрида је био убијен. Северац који је дувао је спречио победнике да се врате у
Митилену и униште остатак непријатељске флоте. Овај успех није прошао без жртава,
изгубљено је25 бродова с посадама. Веровало се да су многи људи који су плутали на
олупинама могли бити спасени да су заповедници преузели одговарајуће мере.
Заповедници су проглашени за одговорне и стратези су били суспендовани и позвани да
положе рачуне о свом држању. Стратези су пребацили кривицу на тријерархе, а тријерарси,
од којих је један био Терамен, су оптужили стратеге да нису издали наређења за спасавање
војника пре него што је ветар то онемогућио. О овом питању је одлучивала Скупштина, била
су одржана 2 заседања и 8 стратега је осуђено на смрт и конфискацију имовине. Погубљена
су 6, међу њима и Трасил и Перикле - син славног државника. Друга двојица су се мудро
изгубила. Скупштина је прекршила признату праксу да се сваком кривцу суди појединачно,
они су изрекли заједничку пресуду сваком окривљеном. Присталице стратега нису била
довољно храбре да примене графе параномон. Сократ који је тада био један од притана се
успротивио гласања.
- Победа код Аргинуских острва је вратила Атини доминантан положај у источном Егејском
мору и подстакла је Лакедемоњане да понуде исте предлоге за мир који су понудили после
битке код Кизика: да се Декелеја евакуиште и да свака страна остане у затеченој позицији.
Захваљујући демагогу Клеофонту, за кога се причало да је дошао пијан на Скупштину,
предлог је одбијен. Спартанци су сада морали да реорганизују флоту, Етеоник је прикупио
остатке бродова и отпловио за Хиос али није имао пара да плати морнаре који су онда
морали да раде као најамни радници на пољима сељака на Хију. Пред зиму су
Лакедемоњани сковали заверу да опљачкају град Хиос, а као знак распознавања носили су
штапове трске. Етеоник је открио заверу али се плашио бројности чланова завере па је
прибегао лукавству. Како је шетао Хијом у пратњи 15 наоружаних људи набасао је на човека
који је боловао од запаљења очију, видећи да има штап од трске Етеоник је наредио да га
убију. Окупила се маса света који су питали зашто је убијен, Етеоник је рекао зато што је
имао штап од трске, када се то прочуло сваки човек који је носио трску је бацио штап. Хијани
су тада пристали да дају месечну плату људима који су се одмах укрцали на бродове. Овај
догађај открива да је новац из Персије престао да пристиже.
- Веровало се да Лисандар може поново оживети пелопонеску ствар и успоставити даљу
сарадњу са Персијом, али у Спарти је постојао закон да нико не може да буде 2 пута науарх.
Овом приликом заобишли су закон тако што су га послали као секретара. Он имао стварну
команду, а не номинални науарх (405. пне.).
- Лисандар је посетио Кира у Сарду и успео је да добије жељени новац, уз помоћ
лаконофилских страна у разним градовима је успео да поново опреми флоту. Краљ Дарије
106
се разболео и очекивала се његова смрт и Кир је позван да буде крај његове смртне
постеље. За време свог одсуства Кир је свом пријатељу Лисандру поверио управу над
својом сатрапијом и прикупљање пореза, знао је да га неће корумпирати, а бојао се да моћ
повери неком персијском племићу.
- С тим ресурсима Лисандар је доказао своју способност, када је у Ефесу нападнут од стране
Атињана под Кононовом командом, избегао је битку и онда је запловио на Родос, па преко
Егејског мора до атичке обале где се посаветовао са Агидом. Онда је поново Егејским
морем дошао на Хелеспонт и тамо опсео Лампсак. Атинска флота од 180 бродова се
окупила и поново пошла за њим. Лампсак је освојен пре него што су Атињани стигли у
Сестос. Атињани су онда пловили дуж обале све док нису стигли до Егоспотома - козјих река
наспрам Лампсака. То је био лош положај, пловећи преко мореуза Атињани су затекли
непријатеља у развијеној формацији, Атињани су били принуђени да се врате у Егоспотаме.
Четири дана се ова ситуација понављала, Атинска флота је свакога дана једрила преко
мореуза настојећи да изазове Лисандра на битку. Из свог утврђења Алкибијад је уочио
неповољан положај Атињана, те дошавши у Егоспотаме стратезима је посаветовао да пређу
у Сестос, овај савет је примљен хладно. Петог дана Лисандар је послао извиђачке бродове
да дају сигнал флоти чим атинска посаде изађу на обалу да обедују. На сигнал је цела
Пелопонеска флота од 200 бродова 405. пне завеслала преко мореуза и изненадила
небрањену атинску флоту, није дошло до битке јер отпора није било. 20 атинских бродова
у приправности је побегло, преосталих 160 је заробљено. Владало је осећање да је
Лисандар успео да поткупи стратега Адиманита који је заробљен и поштеђен. Сви
заробљени Атињани, њих 3 000/4 000 су били погубљени, Конон је успео да побегне. Конон
је сазнао да су пелопонеске триреме оставиле своја једра на рту Абарну у близини
Лампсака, он је смело дојурио и запленио једра и онемогућио Лисандра да успешно
организује потеру. Конон је послао 12 од 20 тријера назад у Атину а он је са остатком
бродова одједрио да заштити Еуагору, краља Саламине на Кипру.
- Вести о пропасти су стигле у Пиреј ноћу, Атињанима је било тешко да схвате да је њихова
поморска сила била уништена једним ударцем. Сада су морали да се припреме да издрже
опсаду. Блокаду је одгодила Лисандрова политика, он није имао намеру да нападне Атину,
него да је изнурује глађу док се не преда. У тој намери је отерао све Атинске клерухе на
свим острвима на којим је могао да их нађе како би повећао број становништва. Након тога
је са 150 бродова упловио у Саронски залив, заузео Егину и блокирао Пиреј. Спартански
краљ Паусанија ушао је у Атику сјединио све снаге са Агидовима и утаборио се у Академији
западно од града. Атињани су стога смислили мировне предлоге: да се одрекну империје
и да постану лакедемонски савезници. Посланици су били одбијени код Селасије; ефори их
неће примити уколико не донесу прихватљивије услове, саопштено им је да рушење Дугих
зидова непоходан услов за мир. Изгласан је декрет да нико не сме да прихвати овакве
услове, ипак ситуација је била безнадежна и Спартанци су могли да траже безусловну
107
предају. Терамен је узео на себе да посети Лисандра и да настоји да добије повољније

услове, његов стварни циљ је био да добије на времену и да остави народу времена да се
опамети. Код Лисандра је остао 3 месеца, када се вратио у Атину затекао је грађане
спремне да се покоре било којим условима. Људи су умирали од глади, чак је и Клеофонт
погубљен јер је оптужен да је избегао војну службу. Терамена су послали у Спарту с пуним
овлашћењима, тада је изгласан декрет којим је у Атину враћен славни грађанин који је
осуђен као неспособан стратег - историчар Тукидид.
- У Спарти је била сазвана Скупштина пелопонеских савезника да одлучи како да се поступи
према непријатељу. Владало је опште мишљење да не треба имати милост, да се Атина
потпуно разори и да се сво становништво прода у робље. Спарта према Атини никада није
осећала огорчење попут онога које је покретало Коринт и Тебу. Услови мира су били: Дуге
зидове и пирејска утврђења да се сруше; Атињани губе све своје иностране поседе али
задржавају аутономију у границама Атике са Саламином. Предали су своју целокупну
флоту, изузев 12 тријера, свим изгнаницима се допушта повратак. Атина постаје савезница
Спарте и обећава да ће следити њено вођство. Чим су услови ратификовани, Лисандар је
упловио у Пиреј, отпочело је рушење Дугих зидова 404. пне и након тога је одједрио да
покори Самос. Самос је остао непоколебљив извесно време, али је на крају успостављена
олигархија уз спартанску подршку, а присталице Атине су отеране у изгнанство.
- Велики број Атињана се вратио у свој град захваљујући Спартанцима, екстремни олигарси
су се радовали страној окупацији. Терамен је једва чекао да поново покуша да уведе своју
омиљену политију. Од изгнаника најистакнутији је био Критија, члан исте породице као и
Солон. Изгнаници су се повезали са домаћим олигарсима и скован је план акције. Главне
демократске вође су одмах биле похватане и бачене у тамницу. Лисандар је позван да
интервениште и успостави нови устава. Скупштина је гласала (псефизма) за предлог који је
дао Драконтид: да се именује тело Тридесеторице да саставе законе и управљају државним
пословима док се не заврши устав. Десет је имао да изабере Терамен, 10 ефори и 10 „од
оних који су били присутни“. Критија, Терамен и Драконтид су се нашли међу
тридесеторицом 404. пне.
10.Владавина Тридесеторице и обнова демократије.

- Тридесеторица су били именовани у циљу састављања новог устава од септембра 404. до
маја 403. пне. Већина њих је гледала да се домогне власти. Терамен није имао склоности
за праву олиграхију јер је хтео да уобличи уређење подједанко прожето елементима
демократије и олигархије. Ова неподударснот мишљења Критије и Терамена је брзо
довела до новог раскола.
- Прва мера Тридесеторице је била да именује Веће 500, састављено од непоколебљивих
присталиса олигархије. Припадале су му судске функције које је имао раније народ. Тело
Једанаесторице под командом Сатира било је одређено да врши полицијске дужности, а
108
стража у Пиреју поверена је телу Десеторице. Демократе који су се спротивили

успостављањем олигархије су похапшене, изведене пред Веће и осуђене на смрт због
ковања завере. Јединство је трајало до тог момента, Терамен се у овом тренутку зауставио.
Политија са широком основом, коју је Терамен желео, за Критију је била исто толико
штетна колико и стара демократија. Критија и његове колеге су стога зазирали од свих
истакнутих грађана са умереним ставовима који су нестрпљиво чекали устава.
Тридесеторица су као део свог програма обзнанили да ће очистити град од злочинаца.
Погубили су одређен број људи лошег карактера и то су радили са суђењем или без њега,
не само демократе, већ и олигархе. Међу поменутим жртвама је био и Никерат, Никијин
син. Многи људи су погубљени само зато што су били богати, а многи су и побегли. Започеле
су и пљачке, чак су и метеци, који нису имали везе са политиком били опљачкани. Од оних
који су остали се захтевало да помогну у хапшењу својих суграђана да би тако постали
саучесници државних власти. Тако је Сократу наређено да ухапси Леонта из Саламине,
Сократ је одбио да изврши наређење, али није био ухапшен, што је можда и последица
осећања искрене оданости Критије, који је био један од његових ученика.
- Терамен се овим судским убистивима и систему организоване пљачке успротивио. Већина
чланова Већа је имала исте замерке и да није било Критије могао је да успостави умерено
уређење. Његови протести су навели Тридесеторицу да прошире основу на којој је
почивала њихова власти створивши тело од 3 000 грађана, они су имали привилегију да
носе оружје и право да им суди Веће. Свим осталима Тридесеторица су могла да изрекну
смртну казну без суђења. То ново тело није практично имало никаквих политичких права и
бирано је међу присталицама власти од којих су најоданији чинили 1 000 витезова. Ова
мера није задовољила Терамена, његови предлози су били употребљени да обезбеде
владу.
- Изгнаници које је олигархија протерала су нашли своје уточиште у Коринту, Теби и Мегари,
који су пре били непријатељи Атине, али су захваљујући владању Спарте мењали своје
мишљење. Спарта је одбила да им да део ратног плена, стога су они били спремни да пруже
и извесну помоћ изгнаницима из Атине. Први корак је учинила Теба. Трасибул и Анит су са
одредом од 70 изгнаника заузели атичку тврђаву Филу на Парнету, оспособили јак камени
зид већ децембра 404. пне. У року од 2 месеца Тридесеторица су извела своје снаге и
почели блокаду утврђења, али им ју је олуја прекинула, а војска се повукла у Атину и после
тога ништа није предузимано против Трасубила у Фили.
- Олигарси су се сада нашли у опасном положају, споља непријатељ, а изнутра опозиција.
Разместивши близу ограде већнице један број оданих присталица наоуржаних бодежима,
Критија је устао у окупљеном Већу и оптужио Терамена као издајника и завереника против
државе. Одговор Терамне је побрао аплаузе већине чланова Већа. Видевши да ће Веће
ослободити Терамена, Критија је прецртао Тераменово име са списка 3 000 људи и онда га
је заједно са својим колегама осудио на смрт. Изгледа да је на лицу места изгласан закон
109
по коме се особе које су се успротивиле Већу 400 411. пне или учествовале у разарању
утврђења на Еетионији морају лишити грађанских права. Овај закон је изгласан исто када
је изгласан и закон који је овластио Тридесеторицу да убију било кога ко није на списку 3
000. Терамен је прискочио светом огњишту и замолио Веће да га заштити, Веће није смело
да га заштити и на заповест Критије Једанаесторица су ушла и одвукла молиоца од
жртвеника. Био је одведен у затвор и одмах су му дали да испије отров од кукуте. Иако је
би бескрупулозан и неухватљив, али је био искрен у жељи да сједини добре стране
олигархије и демократије.
- После Тераменове смрти, Тридесеторици је успела да преваром разоуржа грађане који
нису уписани у списак 3 000 и да их истерају из Атине. Критија и његове колеге су послале
посланство у Спарту да моли да им се пошаље лакедемонски гарнизон, а молба је била
усвојена и 700 војника под Калибијевим заповедништвом је било уведено на Акропољ.
- Други поход против Филе је највероватније био почетком маја 403. пне. Група витезова и
спартански гарнизон су изашли из града, али их је у близини Ахарне ноћу изненадио
Трасибул и натерао у бегство при том наневши им велике губитке. Овај догађај је изазвао у
Атини велико узнемирење и Тридесеторица су с правом почела да страхују. Са циљем да
себи обезбеде крајње прибежиште у случају да се не могу одржати у Атини заузели су
Елеусину и погубили око 300 Елеусињана, у међувремену Трасибул је заузео Пиреј. Сада је
имао око 1 000 војника, распоредио их је на брду Мунихији и запосео храмове Артемиде и
трачке богиње Бендиде који су се налазили на врху стрме литице. Заузевши положај са
својим пророком крај себе, Трасибул је очекивао напад Тридесеторице који су све своје
снаге довели у Пиреј. Док су се пели уз брдо, главе им је засуо пљусак кратких копаља и
стрела и када су за тренутак неодлучности застали, хоплити предвођени пророком сјурили
су се доле на њих. Пророк је сам себи прорекао смрт у бици и први је погинуо. Убијено је
70 непријатеља, а међу њима и Критија. За време примирја током којег су покупили своје
мртве, грађани са обе стране су разговарали међу собом и Клеокрит - гласник Елеусинских
Миста се обратио присталицима Тридесеторице једним говором, који је са осталим
појединачним апелима утицао на већ поколебане војнике Тридесеторице који су сада још
изгубили свог вођу. Било је размирица између и самих Тридесеторице, постало је јасно да
њихова власт не може опстати и ако треба спасавати олигархију морају се установити нова
управа. Општи збор 3 000 свргао је Тридесеторицу и уместо њих установио тело Десеторице
чланова, по једног из сваке филе. Један члан Тридесеторице је био поново изабран за члана
нове владе, а стали су се повукли у Елеусину. Ново тело Десеторице заступало је погледе
оних који су били искрено одани олигархији, они нису успели да се споразумеју са
Трасибулом, који је јачао из дана у дан. Грађански рат се наставио и било је јасно да без
стране помоћи Атина неће моћи да се супротстави демократама у Пиреју.
- Десеторица су упутили посланство Спарти, у исто време је остатак Тридесеторице послао
поруку из Елеусине ради исте ствари. Оба посланстава су приказала демократе у Пиреју као
110
противнике спартанске моћи. Под Лисандровим утицајем Лакедемонска влада је

подстакнута да подржи Десеторицу. Он је окупио војску у Елеусини и упутио је 40 бродова
под заповедништвом Либија, свог брата, да пресече прилив намирница демократама
морским путем. Сада је ситуација за Трасибула изгледала суморна, али их је спасла неслога
у спартанској држави. Краљ Паусанија који је био Лисандров отворени противник имао је
већи утицај. Паусанија је наговорио ефоре да му повере задатак да среди прилике у Атини,
те је Лисандар доживео понижење и војску коју је окупио морао је да преда супарнику.
Један пораз је уверио Трасибула да би било мудро да преговара, на другој страни Паусанија
је сменио Десеторицу и на њихово место довео умеренију Десетеорицу. Тада су се и град
и Пиреј потчиниле спартанској интервенцији. Из Лакедемона је упућена комисија од 15
чланова да помаже краљу и дошло је до измирења. Услови су били узајамно помиловање
за сва дела у прошлости, из тога су били изузети само Тридесеторица, Десеторица који су
држали Пиреј, Једанаесторица и Десеторица који су наследили Тридесеторицу. Од ових
изузетих лица је тражено да уколико желе да остану у Атини морају да оправдају своје
поступке. Елеусина је требало да чини независну државу и сваки Атињанин је могао да у
одређеном року емигрира у Елеусину уколико то жели.
- Атина је своје ослобађање дуговала Трасибуловој енергичности и Паусанијином такту 403.
пне. Донет је декрет на Тисаменов предлог да треба именовати „законодавце“ за ревизију
устава, а да се у међувремену државом управља у складу са „Солоновим законима и
Драконтовим институцијама“. Кружила је идеја да земљишни посед буде квалификација за
права у политици, али је то била непрактична идеја. Овакав критеријум би искључио
богаташе, а укључио многе из 4. класе. Законодавци су на крају обновили пређашњу
демократију са неограниченим правима и Атина је отпочела нову етапу свога развоја.
Амнестије су се верно придржавали. Након 2 године независноти Атина је напала Елеусину,
елеусински стратези су погубљени и град је поново заузео свој стари положај као део Атике.
- XII - Херемонија Спарте и Персијски рат
1. Хегемонија Спарте
- Прокламовани циљ Спарте је од почетка до краја био да врати слободу државама које је
„поробила“ Атина и да заштити слободу држава угрожених атинском амбицијом. Сада би
било коректно од Спарте да се повуче на свој стари положај и да препусти градовима који
су припадали атинској империји да сами сређују своје прилике. Спарта због неспособности
својих институција није могла да крене стопама своја пале супарнице, али је, упркос свему,
решила да стави под своју контролу градове које је кренула да ослободи. Главна црта
хеленске историје 30 год. након битке код Егоспотама је спартнаска политика експанзије
изван Пелопонеза. Отпор изазван овом политиком води и препороду Атине и уздизању
Тебе, на крају је Спарта морала да се повуче само на Пелопонез. Само би ревоулција у
111
спартанској држави могла учинити успешним њено настојање да прерасте у империју, али
строги спартански систем је био исувише чврсто утемељен да би поднео такву револуцију.
- У сваком граду који је прешао из атинске под спартанску власт је била успостављена влада
од 10 чланова чију је власт подржавао хармост - контролор с лакедемонским гарнизоном.
Атинска и спартанска империја су се очигледно разликовале, пре свега спартанску није
оправдавао општи национални циљ као што је то био случај у АПС. Спарта уопште није
повезала свој циљ са панхеленским савезом ради одбране Хелена у Азији од Персије, тако
су Грци у Азији били препуштени Великом краљу. Атина је савезничке државе лишила
аутономије, али је било мало жалби на пљачку и угњетавање. Под лакедемонском влашћу
људи су подносили очигледне неправде и насиља и узалуд тражили обештећење у Спарти.
- Моћни положај који је Лисандар стекао у очима света је изазвао завист у самој Спарти,
држао је неку врсту краљевског двора на Самосу и острвљани су му доделили божанску
почаст и назвали су по њему и светковину која се до тада празновала као Херин празник.
Био је позван натраг у Спарту те је понео писмо сатрапа Фарнабаза које га је оправдавало,
али када је писмо било отворено, уместо похвале појавила се оптужница. Тада му је
допуштено да се извуче под изговором да иде да посети храм Зевса Амона у Либијској оази
403. пне. Његово дело је опстало, Лакедемон је модификовао систем, градовима је
допуштено да их замене у другим облицима владавине под егидом хармоста. Диодор нам
преноси да је сваке године убирано 1 000 таланата трибута, што је била политичка новина,
онаква што је за собом повлачила новчане трансакције које је „Ликург“ био строго осудио.
Прилив злата и сребра у благајну је било очигледно кршење Ликургове дисциплине, тако
су потребе империје натерале крути државни систем да попусти у једној тачки.
- Спартанску превласт (404-371. пне.) су углавном одредили њени односи са Персијом. Као
што је своју надмоћ стекла помоћу Персије тако је и њеним посредством изгубила, да би је
поново уз помоћ Персије и повратила.
3. Рат Спарте с Персијом

- Киров подухват је непосредно утицао на положај у будућности грчких градова у Јонији,
Спартанци су према свом уговору уручили градове у Азији Персијанцима, задржавши само
Абидос због његове стратешке важности. Кир је, тражећи грчку подршку подстакао грчке
градове у Јонији да се одметну од свог сатрапа Тисаферна и да се ставе под његову заштиту.
Тисаферн је стигао да спасе Милет, а сви остали градови су добили грчке гарнизоне и тако
су се, након што се Кир повукао, сви градови нашли практично ван персијске контроле.
Након Кировог пораза код Кунаксе, Тисаферн се вратио на обалу Егејског мора као
намесник свих области које су биле под Киром и са титулом команданта Даље Азије која је
подразумевала власт над околним сатрапијама. Прво се заокупирао тиме да поврати
хеленске градове и напао је Киму. Грци у Азији су због тога послали посланике у Спарту да
моле за заштиту.
112
- Односи између Спарте и Персије нису били исти након што је указана помоћ Киру што је
сматрано за ратни акт против Великог краља. Прилика да се опљачкају богате сатрапије
Фарнабаза и Тисафрена била је мамац за спартанску похлепу. То је навело Спартанце да
пошаљу војску 400. пне која је увећана остацима славних 10 000 који су прешли из Тракије
у службу Спарте. Војсковођа Тиброн није био у стању да одржи дисциплину у својој војсци
те га је наследио Деркилида. Деркилида је искористио неспоразуме између двојице
сатрапа и склопио примирје са Тисаферном и свим снагама умарширао је у провинцију
Фарнабаза. Уграбио је Троаду - Еолиду, управу над овом провинцијом Фарнабаз је предао
Зенису, али када је овај умро оставивши удовицу сина и ћерку, Фарнабаз је морао да
изабере другог управника. Удовица чије је име било Манија је поднела молбу да јој се
дозволи да ступи на место свог мужа, а новчаним даровима сатрапу постигла је оно што је
тражила. Она је успешно управљала својом облашћу и успела је да је прошири на неке
обалске градове јужно од Троаде и лично је учествовала у походима. Њен зет је био Мидија
из Скепсиса, у намери да се докопа њене власти он је задавио Манију, убио њеног сина и
докопао се три тврђаве које су држале под контролом Троаду (Скепсис, Гергита и Кебрена).
Фарнабаз није признао Манијиног убицу вративши Мидијине дарове.
- Док је Мидија очекивао Фарнабазову освету на сцену је ступила спартанска војска и без
отпора заузела Еолиду. Војни гарнизони у градовима нису признавали Мидију, уз изузетак
три утврђења. Гарнизон у Кеврену се предао, у Скепсији је Мидија изашао на преговоре, а
Деркилида је домарширао до градских капија и на Мидијина наређења капија је отворена.
Исто је учињено и у Гергити. Мидији је враћена његова имовина, а Манијино благо је
присвојио спартански војсковођа. Очекујући да ће овај успех натерати Персију да склопи
споразум, Спарта је склопила примирје са Тисаферном 398. пне и Фарнабазом и послала
посланике у Сусу да преговарају о миру са Великим краљем. За то време Деркилида је
прешао у Европу и побринуо се за обнову зида који је бранио Сестос и друге градове на
Херсонесу од упада Трачана. По повратку у Азију је, после дуге опсаде, успео да освоји
Атарнеј 398/7. Пне, а затим се по наређењу из домовине упутио у Карију.
- Спартански предлози за примирје нису били добро дочекани у Сузи јер је Великог краља
Фарнабаз убедио да настави ратовање на мору. Спартанци нису могли да се изборе својим
бродовима са флотом коју су краљу могле да обезбеде Феникија и Кипар. Атински адмирал
Конон је изгарао од жеље за осветом, добио је гостопримство и заштиту на двору Еуагоре,
краља Кипарске Саламине и преко њега је ступио у контакт са Ктесијом, грчким лекаром
који је имао утицаја код краљице мајке Парисатиде и захваљујући њеном утицају именован
је да командује флотом од 300 бродова које је била опремљена у Феникији и Киликији.
Спарта је у овом периоду запоставила своју морнарицу. Конон је са флотом од 40 бродова
одједрио у Каунос у Карији, Спартанци су послали 120 бродова под командом Фарака
Рођанина да блокира Каунос и Кононове бродове и наредили су Деркилиди да оде у Карију.
Удружене снаге Тисаферна и Фарнабаза су прво прекинуле опсаду Кауана, а онда су се
113
сукобиле са Деркилидом у долини Меандра. Након битке су уследили преговори о

примирју, Конон је за то време успео да освоји Родос, на његов подстицај посечени су
домаћи олигарси и заведена је антиспартанску демократију.
- Спарта је одлучила да ратује борбеније и Деркилида је био смењен једним од краљева.
Агесилај који сада ступа на сцену је уздигнут на краљевско достојанство необичним
околностима. Када се Лисандар повукао он није изгубио свој утицај ни амбицију, сковао је
план да извши измене у спартанском уставу. Идеја је била да се краљевкса власт више не
ограничава на породице Еуристенида и Проклида већ да се краљеви бирају из редова свих
Хераклида. Овај план је био значајан јер је аутоматски значило да Лисандар треба да
задржи војне функције које су припадале краљевима, команду над војском ван земље -
доживотно и више га не би могли сменити нити опозвати када му истекне дужност.
Лисандров план је био да се искористи утицај религије на власт и тајно је искористио своје
одсуство из Спарте у настојању да придобије најважнија пророчишта за свој план. Успео је
да придобије неке делфијске свештенике и проширила се гласина како су откривени неки
свети древни записи који неће бити откривени док не дође Аполонов син да их затражи, у
исто време је постојао неки младић по имену Силен, чија је мајка клела да му је отац
Аполон. Али је овај план пропао, један од саучесника није одиграо своју улогу и
пророчанства са спартанском краљевском власти никада нису откривена. Лисандар је тада
напустио своју идеју и искористио смрт краља Агида да обезбеди скиптар човеку за кога је
рачунао да ће моћи да управља њим и да га држи под контролом. Краљевска власт је
прешла Леохтиди, Агидовом сину, али је владало опште уверење да је он копиле и да је
уствари Алкибијадов син. Сумња је била довољно велика да омогући Агидовом полубрату
Агесилају да уз Лисандрову подршку истисне свог синовца и домогне се скиптра 398. пне.
Од младости Агесилај се придржавао свих Ликургових закона. Када је затражио престо
стављена је замерка због његовог стаса на шта је упозоравало старо пророчанство. Агесилај
је успео да се омили свакоме. Био је одан својим пријатељима, али је ово био и порок када
је подржавао своје присталице у неправедним делима.
- Трговина са спољним светом и прилив новца продубили су знатне имовинске
неједнакости и због тога се велики број једнаких спартанских грађана смањивао док се
повећавала класа сиромашних. Ови грађани нису деградирали у ранг перијека, они су
сачињавали посебну класу и звали су их Слабији. Слабији су чинили класу незадовољних, а
уска олигархија Једнаких је страховала да ће се ови удружити са Перијецима и Хелотима у
заверу против државе. Она је и била склопљена - Кинадонова забера 397. пне али је била
откривена у захваљујући ефикасном систему тајне полиције. Главни покретач завере је био
младић из класе Слабији по имену Кинадон. Ефоре је обавестио потказивач да је Кинадон
на Агори скренуо пажњу на мали број Спартанаца у поређењу са мноштвом њихових
непријатеља. Слабији, Неодамоди, Перијеци и Хелоти су били Кинадонови саучесници и
када су га упитали где ће наћи оружје он је показао на ковачнице на агори и додао да сваки
114
радник и сељак има оруђе. Ефори су позвали Кинадона и послали су га на сличан задатак
али са пратњом која га је на путу ухапсила, мучила и изнудила имена саучесника. Било је
ризично да га ухапсе у Спарти, упитан је због чега је склопио заверу, и он је одговорио
„Нисам хтео да у Спарти будем гори од другог“. Био је бичеван  и погубљен је пред
завереницима.
4. Агесилајеви азијски походи. Битка код Книда

- Било је одређено да Агесилај заузме Деркилидин положај и са собом поведе војску од 2
000 неодамода и војни савет од 30 Спартанаца у коме се налазио и Лисандар 396. пне.
- Изгледа да су спартанске вође гледале на Персију као на простор лако освојив за краља
Агесилаја. Он је сматрао да је нови Агамемнон који креће да освоји нову Троју, а да би
употпунио своју илизују отпловио је са делом војске у Аулиду и у Артемидином храму је
принео жртву као што је и Агамемнон. Агесилај није привео свечаност крају тако што није
затражио допуштење од Тебанаца да принесу жртву у храму и група наоружаних људи је
прекинула церемонију и натерала га да одустане.
- Лисандар је очекивао да ће му припасти стварна команду по доласку у Азију, а Агесилај је
одбијао да буде само номинални заповедник и нарушио је задовољство свог саветника
одбијајући све молбе које су му доношене преко Лисандра. Лисандар је због понижења, на
свој захтев, био послат на Хелеспонт са специјалним задатком. 396. пне су сатрапи са
Агесилајем обновили примирје склопљено са Деркилидом, али га је убрзо нарушио
Тисаферн. Агесилај се правио да маршира у Карију али је изненада скренуо ка север у
Фригију и напао Фарнабазове сатрапију чиме је стекао огромну количину плена који је
поделио својим пријатељима и миљеницима. Историчар Ксенофонт који је оставио
посебно дело о Агесилајевом животу прича да је Агесилај штитио заробљенике од
злостављања, купио је малу децу са пута који су остављали трговци са робљем. Агесилај се
није устезао да користи заробљенике за „очигледну наставу“ својим војницима. У Ефесу,
где је провео зиму, показао је војницима разлику између добре и лоше физичке припреме,
наредио је заробљеницима да се голи построје за продају лицитацијом тако да грчки
војници могу да виде лоше мишиће, бледу кожу и меке удове Азијата. Призор је код Хелена
побудио уверење о њиховој супериорности, за заробљенике је то била увреда, јер су
Азијати сматрали да је срамота ако их виде голи.
- Пошто је организовао коњицу током зиме, Агесилај је започео ратне операције у пролеће
и победио Тисаферна крај реке Пактол 395. пне близу Сарда. Тисафернов неуспех је био
узрок незадовољства у Сузи. Краљица мајка Парисатида је чинила све да изазове његов пад
и на обалу је упућен Титрауста да га погуби и наследи. Титрауста је дао Агесилају нову
понуду, од њега се тражило да напусти Азију под условом да хеленски градови уживају
потпуну аутономију и да само плаћају Персији првобитни трибут. Агесилај није могао да
115
пристане на ово без саветовања са властима у домовини и закључено је примирје на 6

месеци - са Титраустом, Агесилај је и даље намеравао да нападне Фарнабаза.
- У другом походу на Фригију спартанског краља је подржавао пафлагониски краљ Отис и
Спитридат, персијски племић, кога је Лисандар подстакао на побуну. Покрајина је
опустошена све од бедема Даскилија где је била Фарнабазова резиденција, а спартанска
војска је презимила у окружењу резиденције. Чак је и његова свита била заробљена. Због
свађе око плена су га напустили источни савезници. Агесилај је први стигао на уговорено
место где су требали да се воде разговори са персијским сатрапом, и сео је на траву да
причека. Тада су се појавиле Фарнабазове слуге да шире ћилиме за свог господара, али је
Фарнабаз занемарио ове и сео поред Агесилаја. Фарнабаз је упитао да ли он заслужује
овако опхођење према њему иако је био лојални савезник Спарте у рату против Атине, а
Агесилај му је одговорио да мора да третира све провинције Персије као непријатељске.
Агесилај га је онда позвао да погази верност Великом краљу и да постане савезник Спарте,
Фарнабаз је рекао да уколико краљ пошаље другог управника да ће радо постати савезник
Спарте али да ће за сада ратовати свом снагом против Спарте. Агесилај је био задовољан
одговором и рекао је да ће одмах напустити његову земљу и да ће ратовати против других
сатрапија. На крају је Фарнабазов син рекао Агесилају да ће бити његов гост, ова епизода
ће имати наставак када овај младић побегне у Грчку да тамо нађе уточиште код свог
пријатеља Агесилаја.
- 395. пне Конон је са 80 бродова подстакао побуну на Родосу и заробио флоту са житом
коју је један египатски владар послао Лакедемоњанима. Агесилај, који је сада био врховни
заповедник флоте предузео је мере за опремање флоте од 120 тријера о трошку градова на
острвима и у приобаљу, али је направио грешку када је поверио команду свом зету
Писандру. Након свог похода у Фригију Агесилај је био позван натраг у Европу док је
Фарнабаз отишао да врши дужност заповедника флоте са Кононом , који је посетио Сусу да
обезбеди потребан новац. Средином лета 394. пне флота Конона и Фарнабаза се појавила
пред обалом Книдског полуострва, персијска флота је била бројнија од флоте Писандра.
Писандра су азијски одреди бродова напустили без борбе, а они који су остали су били
заробљени/потопљени, а Писандар је погинуо. Хеленски градови у Азији су истерали
спаратанске гарнизоне и признали врховну власт Персије. Конон је у одећи персијског
заповедника флоте осветио Атину, поморска моћ Спарте је била уништена и основе њене
империје су сада биле подривене.
5. Спарта на капијама Пелопонеза („Коринтски рат“)

- Док је Агесилај смишљао своје фантастичне планове против Персије, у Грчкој је избио рат
између Спарте и њених савезника. Агесилај је морао да буде опозван из Азије.
- Након битке код Егоспотама Спарте је задржала за себе цео плен, преузела је поморску
империју и убирала форос. Савезници Спарте нису ништа добили, а поднели су веће жртве
116
у Пелопонеском рату. Сви захтеви Коринта и других савезника су одбијени. Елида је

недавно поново дала повод Спарти да је нападне и са правом је била кажњена 399. Пне.
Спарта им је одузела област Трифилије, луку Килену и друга места, приморали су их да
сруше недовршена утврђења свога града, једина повластица коју су Елиђани добили јесте
да су могли да приређују Олимпијске игре. Из Наупакта и Месеније и Кефаленије су
протерали преостале Месењане. Дала је подршку својој колонији Хераклеји близу
Термопила и поставила у Фарсали лакедемонски гарнизон и хармоста.
- Када је избио рат Персије и Спарте, Персија је хтела да политиком изазове рат у Хелади
против свог непријатеља. Сатрап Фарнабаз је 396. пне послао Рођанина Тимократа са 50
таланата да поткупи водеће политичаре у главним градовима Хеладе да се придруже
Персији против Спарте. Тимократ је посетио Аргос, Коринт, Тебу и Атину и успео је да
придобије неке од најутицајнијих личности. У Атини су се олигарси противили свакој акцији
против Спарте, екстремне демократи на челу са Епикратом и Кефаолм су тежили смелој
политици. Када су у Атину стигле вести о Кононовој активности тајно су му упутили брод са
оружјем и опремом.
- Избио је погранични сукоб између Фокиде и Западне Локриде. Фокиђани су се обратили
Спарти за помоћ, а Локриђани Теби. Тебанци су напали Фокиду и када је Спарта од њих
затражила да се сукоб подвргне арбитражи ови су то одбили. Припремљен је двоструки
напад на Беотију, краљ Паусанија је наступао са југа, а Лисандар се спуштао из Хераклеје на
северу.
- Теба се обратила за помоћ Атини. Скупштина је покушала да искористи прилику да се
ослободи спартанске превласти. Тако је склопљено „вечно савезништво између Беоћана и
Атињана“, а фраза је сачувана на фрагменту оригиналног уговора исписаног на камену.
- Када се Лисандар приближио Беотији придружио му се и град Орхомен који се борио
против тебанске превласти. Лисандар и Паусанија су се договорили да се састану близу
Халијарта, чим је Лисандар приспео у област он је напао град, бранитељи града су могли да
виде одред Тебанаца како маршира из правца Тебе и одједном су пробили из капија града
напоље. Нападнути са обе стране Лисандрови војници су били одбијени а Лисандар је био
убијен. Ускоро се појавио и Паусанија и прво му је било да врати тело погинулог колеге, он
је то успео да изнуди, али је стигло појачање из Атине под командом Трасибула. Ратни савет
Спартанаца је одлучио да моли за примирје, Тебанци су пристали да га одобре под условом
да пелопонеска војска напусти Беотију, услови су били прихваћени. Паусанија је био осуђен
на смрт због тога што није успео да се састане са Лисандром и зато што је одбио битку.
Паусанија је остатак свог живота провео као изгнаник у Тегеји.
- Резултати овога је склапање савеза против Спарте, а Атини и Теби су се придружили
Коринт и Аргос, овај савез се ускоро повећао приласком Еубеје, Акарнаније, Халкидичана
из Тракије и других мањих држава. Тебанац Исменија је успео да истера Спартанце из
Хераклеје и проширио је Тебански савез међу становништвом ових крајева. Спарта је
117
изгубила своје упориште у Тесалији, а Фокиђани су претрпели пораз. Наклоност према

антиспартанској Теби се појавила и у Егејском басену. После побуне Родоса и победе код
Книда уследило је оснивање и Поморског савеза. Одређен број градова је ковао
савезнички новац са типом на аверсу који је потекао из Тебе - Херакле као новорођенче
како дави змије. То су били градови Родос, Ијас, Книд, Ефес, Самос, Бизант, Кизик и
Лампсак, а могло их је бити још, ови новчићи су откривени и на западу, на новчићима
Закинта и Кротона.
- На пролеће су савезници скупили снаге на Истму и један Коринћанин је предложио да се
крене у напад право на Спарту. Било је много заговорника различитих стратегија и
протраћено је драгоцено време. Лакедемоњани су поред Немеје прешли на јужну обалу
Саронског залива. Савезници су потом заузели положај близу Коринта и дошло је до битке.
Одред Лакедемонских војника бројао је 6 000 и имао је подршку од око 10 000 савезника
из Елиде, Сикиона, Епидаура, Тегеје и Пелене. Савезници су сакупили 24 000 хоплита са
пропорционално већим одредима коњице и лако наоружаних војника. Десно савезничко
крило је савладало спартанске савезнике, а Спартанци су са бока опколили и разбили
Атињане на левом крилу. Спартанске дивизије су одржале свој поредак и напале Аргивце,
Беоћане и Коринћане који су се враћали након победе. Губици савезника су били много
већи него непријатељски, у овој бици су се прославила 5-орица атинских коњаника. Са
стратешког становишта савезници ништа нису изгубили, а победници нису ништа добили.
Истам је остао под контролом савезника који су сада слободно могли да се супротставе
Агесилају у Беотији  битка код Коринта 394. пне.
- Битка код Халијарта и догађаји који су уследили су утицали на одлуку ефора да га позову
натраг из Азије, он је сада морао да одустане од своје амбиције о освајању Персије. Враћао
се копном преко Тракије и Македоније, у Амфипољу је добио вест о победи код Коринта.
Када је његова војска стигла до Херонеје догодило се помрачење сунца, а значење је нашло
објашњење у вестим о поразу код Книда. Агесилају су као појачање стигли неки одреди
војника из Лакедемона и војска из Фокиде и Орхомена, главину његове војске и даље је
чинило славних 10 000 укључујући и самог Ксенофонта. Савезничка војска која се борила
код Коринта се сада налазила у Беотији, али у смањеном обиму, један одред је остао да
брани важан положај близу Истма. Савезници су поставили свој табор у области Коронеје
одакле су могли да блокирају пут који води из Тебе у Фокиду. Агесилај је кренуо у напад
код реке Кефис 394. пне командовао је својим десним крилом и Аргивци на савезничком
левом крилу су се дали у бекство. Тебанци су на савезничком десном крилу разбили
Орхомењане на лакедемонском левом крилу. Онда су се 2 победничка крила сучелила и
права битка је започела. Агесилај је хтео да спречи Тебанце да се споје са својим
савезницима. Агесилај је у једном тренутку био оборен са коња али га је спасла његова
телесна гарда. Агесилај је на крају изашао као победник и савезници су замолили за
примирје ради сахране погинулих. Иако су технички и овде Спартанци победили, Тебанци
118
су успели да се пробију и да споје са својим савезницима. Агесилај је сместа напустио

Беотију што је био резултат Коронејске битке. Прешао је на Пелопонез из Делфа, Коринт су
држали савезници.
- Наредних година битке су углавном биле сконцентрисане око Коринта. Спарта се борила
за доминацију ван Пелопонеза, а савезници су се борили да је задрже на полуострву. Ради
тога савезници су сазидали Дуге зидове који су Коринт повезивали са његовом западном
луком Лехајем и на другој страни са источном луком Кенхрејом. Лакедемон је сада постао
заточеник на свом полуострву јер им се претходно распала и флота.
- Сатрап Фарнабаз је сада помогао Атини да дође до њеног ускрснућа. Он није опростио
штету коју је Агесилај починио његовој провинцији и после битке код Книда само му се
супротставио Абидос који је био под управом Деркилиде. Чак је помагао Конону пратећи
га до обала Хеладе где је подржао савезнике. Када се вратио кући дозволио је Конону да
задржи флоту и да је искористи за обнову атинских Дугих зидова и за утврђивање Пиреја,
лука је поново била оспособљена за одбрану. Конон који је био заслужан за њихово
ослобођење је подигао храм Афродити Книдској у Пиреју као споменик своје велике
победе. Атина није обновила свој некадашњи утицај или своју бившу империју али се
поново сврстала међу моћне државе Грчке. Изгледа да су отприлике у исто време северна
острва Лемнос, Имброс и Скирос поново присаједињена Атини и она је повратила контролу
над Делосом који су јој Спартанци отели након битке код Егоспотама. Хиос је такође постао
њен савезник.
- Лакедемоњани су сместили штаб у Сикион и из ове базе су извршили серију напада да
пробију линију одбране Коринта, и покушаји су на крају уродили успехом. У самом Кориту
је постојала и значајна проспартанска странка, изгледа да су они направили тајни план да
силом сруше олигархију која је била на власти, али је влада осујетила овај план и побила
све пријатеље Спарте на агори и у позоришту. У исто време, 392. пне влада Коринта је
ојачала везу са Аргосом и они су се ујединили у федералну државу.
- Знатан број чланова лаконофилске странке је умакао, а неки су остали у граду и успели су
да отворе капије и пусте у град Пракситу, заповедника Сикиона са лакедемонским одредом
од 600 хоплита. Праксита је осигурао свој положај тако што је између 2 зида на страни
према Коринту ископао јарак и подигао утврђење. Коринћани су са савезницима изашли и
разрушили утврђење и онда се одиграла битка код Дугих зидова. Лакедемоњани су
победили и заузели град Лехај, али не и његову луку. Праксита је порушио део зидова и
организовао упаде на коринтску територију на страни Саронског залива, када је почела
зима он је распустио војску и није предузимао кораке да задржи доминантан положај на
Истму. Атињани су стигли са зидарима и поправили проваљена места у зидовима.
- У исто време су настављене ратне операције, а у упадима се посебно истакла најамничка
војска којом је командовао Атињанин Ификрат, његови војници су били наоружани као
пелтасти. Запошљавање најамника је у ово време све више узимало маха, и они ће на крају
119
заменити грађанску војску. Крит, Етолија и Акарнанија су углавном давали најамничку

војску. Ификрат из Рамнута, војни заповедник, је уочио значај најамничке војске и извео
реформу њихове опреме. Продужен је двосекли мач и кратко копље, уведена је нека врста
лаког голењака - „Ификратове чизме“ ради лакшег кретања.
- Агесилај и његов брат Телеутија, који је водио поморске операције, успели су да 391. пне
заузму Лехај на јуриш. 390. пне Агесилај је поново кренуо у рат. Било је време Истамске
светковине у Посејдоновом светилишту на Истму и само што су започете игре, Агесилај је
домарширао тамо, прекинуо Коринћане и Аргивце који су започели прославу и сам је
председавао такмичењем. Када се повукао, Коринћани су поново из почетка прославили
светковину и неки такмичари су се такмичили 2 пута.
- Агесилај је потом заузео луку Пирајон која је повезивала Коринт са његовим савезницима
у Беотији. Беоћани су одмах послали посланике Агесилају. Сада су Лакедемоњани
контролисал Истам, у њиховим рукама су се налазили Сикион, Пирајон, Лехај, Сидунт и
Кромион. Коринт је свуда био опкољен осим на страни према Арголиди.
- У гарнизону у Лехају је било неких Амикљана који су имали обичај и привилегију да се
враћају у родни град да прославе локалну свечаност. Време ове свечаности се приближило
они су кренули на пут преко Сикиона и Аркадије да се врате у Амиклу, на путу су имали
прату од 600 лакедемонских хоплита. Када се пратња враћала у Лехај, Ификрат је са својим
пелтастима изјурио кроз коринтске капије и напао их. Велики број хоплита је побијен.
Агесилају су стигле вести када је гледао на своје заробљенике и тебанске посланике.
Оставивши други део војске као гарнизон у Лехају и Агесилај се враћао кући кроз Сикион и
аркадске градове ноћу. Ификрат је повратио Пирајон, Сидунт и Кромиј. То је био резултат
„Коринтског рата“, а Спарта је успела да сруши баријеру која је требало да јој спречи улаз у
северну Хеладу али је претрпела губитке и репутација јој је била нарушена.
6.Краљев мир
- Лакедемоњани су приписали успех својих противника персијској помоћи и послали су
Анталкиду да започне преговоре са Трибазом у нади да придобију Персију. Предлози
Спарте су били: хеленски градови у Азији биће поданици краља, сви остали хеленски
градови биће независни - ово је било усмерено против Тебе у Беотији и Коринта и Арга.
Атињани су послали Конона да неутралише спартанско посланство, а можда су у исто време
послали говорника Андокида у Спарту да размотри услове мира. Тирибаз је био наклољен
Спарти и бацио је у тамницу Конона. Његов наследник Струта није био склон Спартанцима.
Анталкидин циљ је на крају ипак био постигнут и његово остварење је било одгођено за 4
или 5 година, а рат се наставио.
- У Азији је спартанска активност постала живља. Тиброна су поново послали у акцију, и
иако је претрпео пораз од Струте, успео је да придобије Ефес, Магнесију и Пријену. Убрзо
су Книд и Самос следили примере тих градова.
120
- Агесилај је напао Акарнанце и присилио их да приступе Лакедемонском савезу. Његов

колега Аегсиполид је предводио једну од инвазија на Арголиду које ничему не воде.
Спартанци су онда користили Егину као базу за изнуривање Атике. Хармост Горгопа је
заробио 4 брода из једног атинског одреда. Атињанин Хабрија се тада искрцао на Егину,
поставио је заседу и убио Горгопу. На Егину је послат Телеутија, Агесилајев брат, који је
напао Пиреј и одвукао неке бродове који су били у пристаништу.
- Најзначајнији догађај је било поновно успостављање атинске власти на Пропонтиди. Када
су испробали посредан намет од 1/40 и видели да је то недовољно да напуни благајну
увели су непосредан ратни порез. Атињани су решили да воде ратне операције на југу и
северу - југу да помогну своме пријатељу Еугарои, краљу Саламине на Кипру који се
побунио против Великог краља, а на северу да поново под своју контролу ставе пут за Црно
море. Трасибул је одједрио са флотом од 40 бродова на Хелеспонт и Атини је придобио
савез са Тасосом, Самотраком, Херсонесом, Халкедоном и Бизантом. На Лезбосу је убио
спартанског хармоста и завео атинску власт над већим делом острва, и такође је освојио
Клазомену. Основни разлог због чега је послат из Атине јесте да помогне Родосу да сачува
независнот. За веће војне подухвате је било непоходно обновити финансијска средства, и
атинска флота је пловила дуж обале Мале Азије прикупљајући прилоге из разних места, то
је представљало обнављање пореза од 5%. Трасибул је посетио Аспенда у Памфилији, тамо
су насилни методи његових војника разљутили становнике и ноћу су га изненадили и убили
388. пне. Конон је убрзо након што га је Тирабаз затворио умро на Кипру.
- Трасибулов успех поновног увођења царине на промет робе кроз Босфор је угрозио
Анаксибије кога је Спарта послала да делује против Атине и Фарнабаза 388. пне.
Заробљавањем трговачких бродова Атину је лишио царине. Послали су Ификрата са 1 200
пелтаста да му се супротстави и Хелеспонт је постао позорница ратних операција. Ификрат
је уочио згодну прилику да зада одлучујући ударац. Анаксибије је отишао да постави
гарнизон у Антандру коју је преотео, Ификрат је ноћу прешао са Херсонеса и поставио
заседу у близини рудника злата Кремасте којим је Анаксибије требао да се врати. Када су
Анаксибијеви војници силазили са планине у равницу искочили су Ификратови пелтасти.
Овај подвиг је Атини обезбедио контролу над Хелеспонтом и Босфором.
- Атина је због помоћи кипарском савезнику Еуагори који се одметну од Великог краља,
побудили неповерење Персије која им је била кључан савезник против Спарте. Еугаора је
постао краљ у Саламини државним ударом 411. пне и помагао је Атини у последњој фази
Пелопонеског рата и добио је грађанство. Иако је Персија била битан савезник у борби
против Спарте, 390. пне је изгласано да се пошаљу бродови у помоћ Еуагори, али их је
заробио лакедемонски науарх. Ово је навело Великог краља да размотри предлоге Спарте.
Анталкид је поново отишао у Сузу и изнео своје предлоге. Уз помоћ Тирибазовог утицаја је
наговорио Артаксеркса да наметне општи мир под истим условима коју су били понуђени.
121
Спартанци су успели да у Сиракузи од тиранина Дионисија добију помоћни одред од 20

тријера.
- Спарта је била у стању да наметне мир у Хелади, када су се Анталкид и Тирибаз вратили
затекли су Ификрата како држи у блокади спартанску флоту у Абидосу. Анталкид је успео
да спасе флоту и да блокира Атињане на Хелеспонту када су му се придружили сиракушки
бродови и персијска појачања 387. пне. Представници зараћених страна су били позвани у
Сард и Тирибаз је наглас прочитао едикт свога господара - Мир који је упутио Велики краљ
387/6. пне. Краљ је рекао да њему треба да припадну градови у Азији и острва Клазомена
и Кипар, да сви други хеленски градови буду аутономни, Лемнос, Имброс и Скир да
припадну Атини и запретио је свима који не прихвате Мир да ће повести рат против њега
на копну и на мору. Онда су представници пренели градовима услове мира и потом су се
састали у Спарти да би се изјаснили о његовом прихватању. Сви су прихватили и само су
Тебанци направили проблем јер су хтели да положе заклетву у име свих беотских градова.
Агесилају је ово пријало јер је желео повод да разори Тебу, али су они на крају повукли свој
захтев.
- Краљев мир је био исписан на каменим плочама које су биле постављене у главним
светилиштима хеленских држава. Многи Хелени су осећали да је Хелада понижена јер је
морала да се потчини арбитражи Персије. Спарта је како би спасла свој положај претворила
у извршитељку воље Великог краља, Хелени из Азије су остављени да трпе оријенталне
методе владања. Главни циљеви овог мира су били да се растури Беотски савез и да се
Аргивци одвоје од Коринта.
- XIII - Препород Атине и њен Други поморски савез
1. Политика Спарте као хегемона

- За Спарту су капије Пелопонеза поново биле отворене и Персија је подржавала њену
политику у Азији. Грађани Мантинеје су били оптужени за непослушност и нелојалност
према Спарти и наређено им је да сруше своје бедем. Када су то одбили, краљ Агесиполид,
Паусанијин син је повео војску против Мантинејана. Град Мантинеја је подигнут у равници
без икакве природне заштите и скроз је зависио од својих бедема. Кроз град је и текла река
Офис те је Агеспопид преградио речни ток браном где је река истицила из града и тако је
вода подрила бедеме и народ се предао. Мантинеја је опет исцепана на 5 села од којих је
и настала, град је био порушен и сви су били расељени по селима где су имали своја имања.
Агесилај је подржао Краљев мир. Неки Лакедемоњани и краљ Агеспопид су се противили
политици своје владе и мислили су да је непоштено оставити на цедилу Грке у Азији.
Неколико година по склапању Мира, поново је почела да се ствара клима да се организује
други поход на Азију. Атински беседник Исократ је објавио свечану беседу 381/0. пне када
се грчка нација окупила на Олимпијској свечаности. Он се заложио са велики панхеленски
122
савез против Персије под заједничким вођством Спарте и Атине. Спарта да преузме
команду на копну, а Атина на мору.
- За то време борба се наставила на острву Кипру. Краљ Еуагора, краљ Саламине. Родом из
породице Теукрида која је владала у доба Дарија и Ксеркса, али је Теукриде истисла
феничанска династија средином V века пне. Прешавши на Кипар из Сола у Киликији,
Еуагора је вратио скиптар својој породици. Првих 16 година свога краљевања Еугаора је
лојално плаћао допринос Великом краљу али је након битке код Книда био увучен у рат са
Персијом и са неким феничанским градовима на острву. Текст уговора о миру је изричито
признавао Артаксерксу суверенитет над Кипром. Персија је почела да концентрише своје
снаге за рат против Еуагоре и непокорног краља Египта са којим је Еуагора био у савезу.
Тежак пораз на мору је заточио Еуагору у Саламини али се он тврдо опирао, толико тврдо
да је Тирибаз пристао да Еуагори остави краљевство под условом да плаћа данак.
Преговоре је прекинуло питање поноса, али се свађа између сатрапа и њему подређеног
војног заповедника завршила уклањањем Тирибаза и његов наследник је допустио да
Еуагори да плаћа данак на свој начин 381. пне.
- Никокреонт је склопио заверу да убије Еуагору и пошто је откривен, морао је да побегне.
Оставио је ћерку о којој се старао евнух, али је тајно обавестио Еугароу и његовог сина
Питагору о њеном постојању и одвео их је до њене спаваће собе, сваког засебно, без знања
оног другог. Обојицу је потом убио 374. пне. Други син, Никокле је наследио Еуагору и
наставио прохеленску политику.
- У време када се борба кипарске Саламине против Персије ближила крају на северу
Егејског мора се уздигла нова сила - Македонија 383. пне. Оно што је највише сметало
Македонији јесте непријатељство суседних Илира. За заштиту је краљ Аминта, праунук
Александра I, склопио одбрамбени и трговачки споразум на 50 година са Савезом
халкидичких градова. Савез је у Пелопонеском рату основао град Олинт и био је уперен
против Атине, а сада је обухватао већину хеленских градова на Халкидици. Аминта је
свакако морао да се повуче пред налетом Илира, те је предао Халкидичком савезу јужне
делове Македоније и градове који су лежали око Термајског залива. Савез је спремно
приглио градове, тада је укључена била и Пела. У свим градовима су на снази били исти
закони, иста права за све, такође су позвали грчке градове у суседству да им се придруже,
као нпр. Потидеја. Олинћани су дошли на идеју о конфедералном уређењу које би
обухватало цело полуострво Халкидику и његово суседство, они су морали овај предлог
силом да наметну онима који су одбили да га прихвате милом. Акант и Аполонија су се
супротставили и послали су посланике у Спарту до добију њену помоћ. Аминта је повратио
свој престо и када су Олинћани одбили да напусте градове које име је предао, затражио је
помоћ од Спарте.
- Аминта је успео да поврати свој престо претходно уз помоћ Атине. Лакедемонска
политика се тада супротстављала свим удруживањима и желела је да Хеладу држи
123
разједињену. Преговорачи нису имали тешкоћа да убеде Лакедемоњане и њихове

савезнике да је покрет на Халкидици опасан за интересе Спарте и да га треба уништити.
Гласање о указивању помоћи Аканту и Аполонији је били повољно, мала војска је одмах
као претходница била упућена под командом Еудамиде, иако није била довољна да се
супротстави војсци Халкидичког савеза, била је довољна да заштити градове, а чак је успела
и да побуни Потидеју.
- Фебида, Еудамин брат, је требало да са већом војском придружи походу, и како је
маршута водила кроз Беотију, проспартанска странка у Теби је смисилила да искористи
присуство спартанске војске и изведе преврат. Леонтијада, најистакнутији члан те странке
је био један од полемарха, он је заједно са Фебидом сковао заверу о заузимању Кадмеје,
тебанског акропоља, на дан празника Тезмофорија. Тог дана акропољ је био препуштан
женама које су прослављале празник, план је прошао савршено и преврат је изведен без
иједног задатог ударца. Олигархијско веће је застрашило Леонтијада, а други полемарх
Исменија је ухапшен. Најзначајнији политичари антиспартански настројени су утекли из
Тебе и установљена је проспартанска влада. Спартанска хипокризија је ово питање
компромисно решила. Фебиду су тешко казнили због непромишљености, али су Кадмеју
задржали, Исменију су извели на суд који је представљао Спарту са савезницима и био је
осуђен и погубљен.
- Са тебанским акропољем у руци Спарта је добила базу за ширење моћи у централној
Грчкој и могла је сматра да је себи обезбедила супремацију. Обновила је Платеју 382/1. пне
и позивала је све Платејце да се врате у свој завичај. Телеутија је предводио поход на северу
али је имао помагаче у Аминти и Дерди показало се да није лако постићи успех против
Халкидичког савеза. Телеутија је претрпео пораз под бедемима Олинта 381. пне и погинуо
је, а следећи заповедник, Агесиплид, је добио грозницу истог лета. Пренели су га у сеновити
гај Дионисовог храма у Афитији где је умро 380. пне. Његово тело је стављено у мед и
отпремљено кући.
- Његов наследник Полибијада је имао више успеха. Он је приморао Олинћане да траже
мир и распустио њихов савез 379. пне. Натерао је Олинт и остале хеленске градове на
Халкидици да приступе Лакедемонском савезу, а примоске градове Македоније је вратио
Аминти. Све што је Спарта учинила је имало за последицу унапређење и уздизање
Македоније.
- Убрзо након Краљевог мира Спартанци су приморали Флијунћане да позову натраг део
протераних аристократа, после чега су избили сукоби око враћања конфискованих имања
и изгнаници су се обратили за помоћ Спарти. Агесилај их је подржао и објавио рат, уследила
је блокада града 381/79. пне и Флијунт је приморан да на 6 месеци прими лакедемонски
гарнизон док је комисија од 100 чланова не изради нови устав. Лакедемоњани су тако у
савезу са тиранином Дионисијем и варваром Артаксерксом загосподарили Хеладомза
извесно време.
124
2. Савез Атине са Тебом

- Владавина Леонтијаде и његове странке у Теби је подржавало 1 500 Лакедемоњана
стационираних на тебанском акропољу, владавина је била деспотска и сурова. Владајућа
клика је стрепела од великих броја изгнаника који су нашли уточиште у Атини. Један од
изгнаника, Пелопида је нашао још 6 Тебанаца који су се придружили његовим плановима
да поврате Тебу. У Теби је било много огорчених непријатеља владајуће странке, попут
Епаминонде, пријатеља Пелопида , али је већина и даље сматрала да није сазрео тренутак
за неки напад. Нашла се неколицина, међу којима и Филида, секретар полемарха, и Харон,
добростојећи грађанин који је завереницима понудио своју кућу за скровиште. За
извођење подухвата одредили су дан када је требало са полемарсима Архији и Филипу да
се заврши служба. Претходног дана Пелопида је са 6 прешао Китерон, прерушили су се у
ловце и приближили Теби ноћу, умешали у сељаке и прошлу кроз капије и нашли
скровиште у Хароновој кући. Филида је припремио гозбу за следећу ноћ и позвао је
полемархе којима је престала служба и рекао им да ће доћи неке девојке високог рода,
током пијанке је стигао гласник са писмом за Архију и рекао да се ради о озбиљној ствари,
писмо је откривало заверу. Филида је рекао да девојке неће ући док не отпусте сву пратњу,
када су у соби остали само полемарси са неколицином пријатеља ушле су и жене и селе
поред њих. То су уствари били Пелопид са својим друговима и они су убили полемархе,
затим су убијени Леонтид и Хипат, преостале вође проспартанске странке и ослободили су
политичке затворенике. Епаминонда је са радошћу дочекао преврат, а одржана је
Скупштина на Агори и завереници су овенчани венцима. Њих тројица укључујући Пелопиду
су били именовани за полемархе и упостављена је демократија.
- На вест о том успеху из Атине дошли су остали изгнаници и атински добровољци,
спартански заповедник Кадмеје је послао узбуне појачања у Теспију и Платеју, али они који
су стигли су били одбијени испред капије града. Лакедемонски хармости у Кадмеји су
одлучили да капитулирају, 2 заповедника су погубљена а 3. је протеран. Клеомброт је
одмах упућен у Беотију са војском али ништа није постигао.
- Атина је формално била у миру са Спартом и није желела да прекине односе са њом, марш
у Тебу атинских добровољаца је био незгодан инцидент, посебно што су се међу њима
нашла и двојица стратега. Лакедемонски посланици су дошли да траже објашњење и
задовољење и њихове захтеве је ојачала војска краља Клеомброта која се налазила у
близини. Атињани су једног стратега погубили а другог протерали.
- Хармост Теспије-Сфодрија је смислио план да ноћу маршира до Атине и изненада са копна
нападне Пиреј, што би служило као компензација за губитак Тебе. Сфодријин план је лоше
изведен и он је успео да стигне само до Елеусине те је морао да се врати и задовољи
пустошењем крајева кроз које је пролазио.
- Спартански посланици су се у то време и даље налазили у граду, те су били бачени у
тамнице, али су успели да се спасу изјавом да спартанска влада не сноси одговорност за
125
овај напад и да ће брзо доказати њену невиност осудом Сфодрије. Сфодрија на крају није
био осуђен јер су његов и Агесилајев син били љубавници и спасао га је краљев утицај. И
данас се расправља да ли је то Сфодрија учинио на своју руку или му је то можда наредио
краљ Клеомброт. Ксенофонт који је био антитебански расположен је предложио идеју да
су за ово криви Тебанци. Напад Сфодрије и ослобађање од кривице су натерали Атину на
савез са Тебом 387. пне. Следећих 6 година Атина и Спарте су се налазиле у рату премда је
такав рат био противан интересима у ове државе, а нарочито интересима Спарте.
3.Други атински поморски савез и реформе у Теби

- Сфодријин напад је дао директан повод за стварање Другог атинског поморског савеза.
Још од битке код Книда Атина је почела да склапа савезе са разним државама у Тракији, и
у егејском басену. Раскид са Спартом је навео Атину да ове појединачне везе повеже у
заједнички савез са циљем да штити независност грчких држава од угњетавања Спарте.
Атина је успела да предухитри мисли да ће овај савез бити и као први АПС тако што је
основала савез на другачијим принципима који су гарантовали безбедност од атинске
надмоћи и кршења савезничких права.
- За време Наусиковог архонтата 387/7. пне Аристотел из деме Маратон је предложио
Скупштини декрет који је конкретизовао принципе савеза , тиме је владавина Персије над
Грцима у Азији била призната. Савез је строго дефанзиван био је конситтуисан двочлано
Атина на једној и савезници на другој страни. Савезници су имали свој синедрион -
скупштину која се састајала у Атини али у којој Атина није учествовала. И савезнички
синедрион и атинска Скупштина су имали право да иницирају законске иницијативе, али су
сви закони морали бити одобрени у оба тела. Атина је имала једнаки значај и вредност као
свим њеним савезницима заједно, ипак овакав систем им је обезбедио независност који у
старом савезу нису имали, и имали су право вета на предлоге Атине који им се не би свидео.
Чланови савеза су створили савезнички фонд и њихова плаћања су названа синтаксес -
доприноси. Посебном законском одредбом било је утврђено да се не допушта пракса
насељавања Атињана у земљама савезника, ниједан Атињанин није могао да стекне посед
„куповином или у залог или на било који други начин“ на територији неке савезничке
државе. У прављање савезничким фондом и савезничким снагама су били у рукама Атине.
Сачуван је оригинал натписа на камену, разбијен на око 20 фрагмената, са декретом на
основу кога је утемељен савез и откривамо његову прецизну назначену сврху: „Принудити
Лакедемоњане да допусте Хеленима да живе у миру и слободи и независности
располажући безбедно својим земљама“.
- Калистрат се може назвати Аристидом ДАПС. Политика коју је он водио се заснивала на
слози са Спартом и на антагонизму са Тебом. Било је изражено мишљење да су у то време
постојале две странке које су се надметале око вођства у спољној политици Атине, један
пријатљески настројена према Беотији а друга непријатељска. Иако је Теба у Атини имала
126
нешто пријатеља, нема чврстих основа за тврђење о постојању тебанске или беотске
странке, боље је рећи да је постојала антиспартанска странака која је често тражила савез
са Тебом. Калисрат је ту увидео и прилику, напустио је своју проспартанску политику и
ревносно се ангажовао у пројекту чија је најважнија црта била савез са Тебом.
- Важни градови који су први пришли новом савезу су били Хиос, Бизант, Митилена,
Метимна, Родос са којима је Атина већ имала уговоре о савезништву. Савезу је приступила
већина градова на Еубеји и Теба. Касније су пришли градови у Тракији, Халкидички савез,
Коркира, Јасон - господар Фере у Тесалији и Алкета - владар Епира и многе друге државе.
Савез је имао око 70 чланова и у почетку је изазивао ентузијазам, али није било потребе да
се проширује или буде трајан. Стварни интерес Атине је био мир са Спартом и косио се са
прокламованим циљевима савеза. ДАПС је био предодређен да пропадне.
- Теба се припремала за нов почетак, Спарта је преуређивала свој савез, а Атина своје
финансије. Порез на имовину - Еисфора који је уведен 4. године Пелопонеског рата је сада
поново убиран и урађена је нова процедура вредности имовине. У циљу прикупљања
пореза сви грађани су подељени на 20 симорија и најбогатији грађани сваке симорије су
дуговали државној благајни укупну разрезану своту на имовину свих грађана у њој. На овај
начин држава се ослободила уобичајених трвења приликом директног прикупљања
пореза, а приход је пристизао брже и лакше се реализовао, овакав систем ће касније бити
примењен и у Римском царству.
- У Теби је пажња владе била усмерена углавном на војне послове, ископан је јарак око
града и подигнут бедем око једног дела територије као одбрана од очекиваних
лакедемонских напада. Створена је нова чета од 300 хоплита коју су чинили младићи из
најотменијих породица. Они су прошли обуку у рвачкој школи. Света чета, како су је звали,
се састојала од 150 парова пријатеља-љубавних парова (?) који су били спремни да заједно
погину. Тебу је водио Епаминонда, Пелопидин пријатељ. Умео је да свира на лири,
тебанској фрули, био је заинтересован за филозофију, имао је беседнички дар. Пријатељ из
Таранта је тврдио да није срео човека који је више знао, а мање причао.
4. Битка код Накса и Калијин мир

- Следећих 8 година обележили су успешан дефанзивни рат Тебе против спартанских
напада, опадање спартанског престижа и ширење тебанске супремације у Беотији. Атина је
наставила рат на мору против Лакедемонског савеза и постигла је успехе, али оптерећење
ресурса и све јача суревњивост Тебе су навели Атину да са Спартом направи споразум.
- Агесилај је 378. и 377. пне напао Беотију и није ништа постигао. Фебида је погинуо током
последњег похода. Клеомброт је напао 373. пне и постигао још мање, након тога Теба је
имала простора да нападне беотске градове и да из њих истера спартанске гарнизоне, то
се све десило до краја 4. године. Лакедемоњани су само на крајњем западу у Орхомену и
Херонеји успели да задрже свој положај. У Тегири, на путу из Орхомена у Локриду у уском
127
теснацу, Тебанци су до ногу потукли бројније лакедемонске снаге и убили оба спартанска
стратега што је био знаменити подвиг Пелопиде из Свете чете. Отприлике у ово време
Атина је можда повратила Ороп.
- У међувремену рат је вођен и на мору, пошто је инвазија Беотије била неуспешна, Спарта
је отпремила морнарицу да пресече пут бродовима са Црног мора који су довозили жито
Атини. Бродови су стигли до Герајста у јужна Еубеја,а флота од 60 тријера под
заповедништвом Спартанца Полида је спречила бродове са житом. Атињани су оптремили
80 тријера и њих је предводио Хабрија са циљем да поврате превласт на мору. Хабрија је
одједрио на Наксос, који је био главни савезник Спарте у Кикладским острвима, град је
стављен под блокаду. Полид је похитао у помоћ и до битке дошло 376. пне. у морском
теснацу између Пара и Накса. Атињани су победили и спасло се само 11 лакедемонских
бродова. Хабрија би и њих онеспособио да није морао да спашава неке своје људи који су
пали у море. Ова победа је одмах подстакла ширење ДАПС. Победничка флота је кружила
морем и уписала 17 савезника нових градова и прикупила велику своту новца. Атина је
требало да поново успостави свој утицај на Делосу, острвљани којима се није свидело да
њиховим храмом управљају атински амфиктионци су уз лакедемонску помоћ покушали да
поново добију контролу над светилиштем 376. пне.
- 375. пне флота је упућена да једри око Пелопонеза под командом Тимотеја, Кононовог
сина. Опловљавање Пелопонеза је представљало демонстрацију атинске силе и намера је
била да се Спарта уплаши и да се прошири атински утицај на западну Грчку и да флота
делује у Коринтском заливу уколико Спарта покуша да убаци војску у Беотију из луке
Креусиде. Тимотеј је победом у једној мањој бици однео победу и успео да привуче за
Савез острва Коркиру и Кефаленију, краља Молоса и неке акарнанске градове. Али Тимотеј
није успео да добије новац за своје људство на бродовима, он је морао да моли сваког
тријерарха да као аконтацију да 7 мина за плату својој посади. Атина је Теби упутила захтев
да да нешто доприноса за ратне операције на мору, захтев је био утемељен на чињеници
да је Тимотејев подухват био делимично предузет на подстрек Тебе. Теба је одбила, због
овога и успеха Тебе, Атина је хтела да склопи мир са Спартом. Преговори су започети и
успешно приведени крају 374. пне. Само што је био склопљен, мир је прекинут. Тимотеј је
добио наређење да се врати са Коркире и пловећи је застао код острва Закинта, где је
искрцао неке избеглице Закинћане и подигао им утврђење. Насеље избеглих демократа се
уписало у АПС, ово је истовремено и последњи члан који је приступио савезу - „закинтски
народ у Нелону“. Закинћани су се одмах пожалили Спарти и она је од Атине затражила
задовољење и пошто је ова одбила инцидент је третиран као повреда мировног споразума
и рат је обновљен.
- Први циљ Спарте је био да поново успостави на западу своју моћ и поништи Тимотејев
успех. Уз помоћ својих савезника и Коринта Лакедемоњани су се отиснули на море 374/3.
пне са 60 бродова који су превозили 1 500 хоплита-најамника да поново освоје острво
128
Коркиру. Такође су послали поруку Дионисију из Сиракузе и тражили помоћ зато што је
Сицилија имала својих интереса на Коркири. Флотом је командовао Спартанац Мнасип, он
је сатерао флоту Коркирана у пристаниште и град је на копну опколио војском. Војници су
сада могли да без ометања пљачкају острво, а Коркирани су само могли да шаљу писма у
Атину. Кроз градске капије су истерани робови, чак су и неки грађани дезертирали али су
бичем протерани до бедема. Они са осматрачких торњева који су били под опсадом су
приметили да је стража некад била опуштенија. Искористили су згодну прилику да провале
из града и изврше напад и исход је био успешан. Професионални војници који нису добили
плату су мрзели свог стратега и показали су мало воље да се опиру, Мнасип је био убијен,
а нападчи су се повукли у свој логор и Коркирани су били безбедни док не стигне помоћ из
Атине. Лакедемоњани су међутим одмах после пораза напустили острво и тек тада је
атинска флота запловила према Коркири.
- Код првог позива у помоћ Атињани су одлучили да одмах пошаљу 60 бродова са 600
пелтаста као претходницу, и одређено је да Тимотеј командује. Он је сам морао да пронађе
људство и новац, због тога је крстарио северним делом Егејског басена, посетио је Тесалију,
Македонију и Тракију док је главнина флоте чекала код острва Калаурије на његов
повратак. Дуго задржавање стратега је изазвало негодовање и њему је одузета команда,
Ификрат заједно са Хабријом и Калистратом је добио налог да одмах отплови на Коркиру.
Калистрат је био беседник а Хабрија искусни војник. Ификрат је служио 15 година као
заповедник пелтаста под трачким владарим и оженио се ћерком краља Котиса. Служио је
персијског краља у Египту, а онда се вратио у Атину и поход на Коркиру му је био прва
служба по повратку.
- Ификрату је било одобрено да изврши снажан притисак на тријерархе и допуштено му је
да мобилише моране и да користи бродове који су чували атичку обалу, чак и 2 света брода
Саламинију и Паралос. Прикупљена је флота од 70 тријера али пре него што је испловила
Тимотеј се вратио. Крстарење је било успешно и прикупио је новац и људство и придодао
нове чланове савезу али је владало уверење да његово закашњеење се не може оправдати.
Показало се да су новчана средства која је довезао у Атину била недовољна да подмире
трошкове, Ификрат и Калистрат су поднели тужбу против њега али пошто се сместа морало
отпловити на запад суђење је одгођено до јесени.
- На одласку Ификрату су стигле вести о ослобођењу Коркире и морао је да врати бродове
чија је дужност била да чувају обалу Атике. Тиранин Дионисије сада је послао 10
сиракушких тријера на Коркиру. Ификрат је успео да зароби све сем једног брода 372. Пне
тај ратни пленје прибавио суму од 60 таланата, али га је исто као и Тимотеја дочекао
недостатак новца. Калистрат се вратио у Атину са обећањем да ће наговорити или да
редовно плаћа флоту или да склопи мир. Ификратове посаде су се у међувремену
издржавале радећи као најамни радници на коркирским њивама.
129
- Суђење Тимотеју и његовом војном благајнику је било крајем 373. пне, војни благајник је
проглашен кривим за проневеру и осуђен је на смрт, а Тимотеј је ослобођен кривице. У
његову корист су сведочили епирски краљ Алкета и Јасон, господар Фере у Тесалији. Иако
је био ослобођен кривице Тимотеј је изгубио кредибилитет и убрзо је напустио Атину
прихвативши да служи у Египту под Великим краљем.
- Спарта је изгубила храброст због пораза који је претрпела на Коркири, а онда је уследио
и низ страшних земљотреса. Стога је хтела да склопи мир и мислила је да ће га постићи
посредством Персије као и пре. Анталкиду су поново упутили на персијски двор, али ова
интервенција заиста није била потребна. Калистрат је својој политици такође као циљ
поставио склапање мира. Недавни напади Тебе на Фокиђане су такође водили отуђењу два
града. Тебанци су такође освојили Платеју и принудили је да приђе Беотском савезу а она
је кришом преговарала да се припоји Атици. Многи који су изгубили своју имовину у
Платеји су нашли уточиште у Атини, због тога је Исократ написао свој „Платејски говор“ -
оптужбу против Тебе. Овај догађај је дефинитивно али не и формално раскинуо везе
између две силе.
- Предлози за мир су стигли од Атине и њеног Поморског савеза. Посланици су се појавили
у Спарти и главни преговарач је био Калистрат, један од његових колега је био Калија,
бакљоноша на Елеусинским митеријама који се такође залагао да се обнови мир склопљен
пре 3 године. Теба је такође послала посланике од којих је један био Епаминонда. Мир који
је сада био закључен се заснивао на принципима утврђеним Краљевим миром на
принципима аутономије сваког хеленског града, тако су Лакедемонски и Атински савез
постали ништавни. Градови су могли слободно сарађивати међу собом али није могуће
прислити или везати један град за нешто. Иако су се одрекли својих империја, Спарта и
Атина су себи признале супремације, Атинина на мору, Спартанска на копну, али та
супремација никада не сме водити агресију и увек мора бити у складу са општом
аутономијом.
- Одмах се поставило питање опстанка Беотског савеза. У одбрану Тебе би се могло рећи да
савез није почивао на истим темељима као Савези Спарте и Атине. Могло се тврдити да је
Беотија представљала географско јединство и да има право на политичко уједињење као и
Атика и Лаконија. Када је дошао ред на Тебу да положи заклетву њен представник,
Епаминонда је тражио да се закуне у име беотских градова и након споречкања
Епаминонде и Агесилаја, Тебино име је прецртано у споразуму. Епаминондин аргумент је
био да Спарта нема права да се меша у унутрашње послове Беотије, ни Бетоија у државну
управу Лаконије. Уједињење Беотије у савез је природно као уједињење Атике у један
једини град и законито као савез Лаконије у својој потчињености спартанској олигархији.
Беотски савез попут савеза Лаконије се није могао реализовати а ни одржати а да се не
повреди слободна воља неке од заједница, није разумно ни законито да једна држава
другој каже „Извршили смо извесна насилна дела, али се ви не смете мешати у то, у далекој
130
прошлости ваши преци су примењивали још самовољније методе да би постигли сличне

циљеве, а ви сада уживате оно што су они тада успоставили“.
- Што се тиче Спарте и Атине, ова погодба - која се често назива и „Калијиним миром“ -
окончала је рат који је био препрека остварењу најважнијих интереса обеју страна. За рат
су се могле окривити обе стране, али је Спарта била већи виновник од Атине. Њена
политика је представљала да је Сфодријин напад изазвао рат јер Атини није преостало
ништа друго него да као ратни непријатељ ступи у акцију. Иако су војне акције финансијски
исцрпели Атину рат јој је донео компензацију. Победа код Накса, опловљавање
Пелопонеза и оживљавање њеног утицаја у западној Грчкој су били подовизи који су
потврдили да је Атина прворазредна хеленска сила равна Спарти. Што се Спарте тиче,
порази код Накса, Тегире и Коркире су помрачили њен углед. Након Краљевог мира она је
започела свој други покушај да господари Хеладом и њен непусех је потврђен Калијиним
миром. Ако је трећи покушај требало да буде успешан било је очигледно да он мора
отпочети покоравањем Тебе.
5. Атина под обновљеном демократијом.

- Људи су сада почели да гледају на државу као средство за подмиривање потреба
појединца, замислили су је као кооперативно друштво за стицање профита који ће се
разделити међу члановима. Због тога су били мање расположени да се упусте у подухвате
ван своје територије који нису били неопходни за заштиту и унапређивање њихове
територије и нису имали игледа да им напуне кесе.
- Пресудна околност за Атину је била да она није изгубила своју трговину иако је изгубила
своју империју, то је за Коринт био суров ударац, јер је кренуо у рат да уништи атинску
трговину. Једини супарник Атине је био Родос, који је постајао центар трговачког саобраћаја
у југоисточном Медитерану, али није битно ометао атинску трговину. Трговачки развој
Атине се огледао у ширењу Пиреја на уштрб града.
- XIV – Тебанска хегемонија
1. Јасон из Фере. Битка код Леуктре

- Калијин мир формално је успоставио равнотежу између Атине и Спарте, али сада су на
северу јачале нове војне силе – Теба и Фера.
- О успону Фере се не зна превише. Познато је да су се градови у Тесалији у време Калијиног
мира из 371. пне ујединили, а то је била заслуга тиранина Јасона који се уздигао у Фери.
Своју власт је успоставио захваљујући 6 000 најмника и доброј дипломатији. Иако су се 371.
пне станивници Фарсала бунили Спарти против њега, али како су били немоћни пред њим,
Фарсалци су му помогли да се устоличи као Тагос (господар) уједињене - Тесалије. Његова
власт се простирала од Епира до Македоније.
131
- Тежио је да од Тесалије направи поморску силу и почео је са изградњом флоте. Први циљ
био је да ослаби Спарту и склони је са положаја водеће државе у Хелади. Други циљ је био
да овлада Термопилским кланцем који је контролисала спартанска Хераклеја. Како би
остварио своје циљеве одлучио је да склопи савез са спартанским непријатељем - Тебом.
Савез између Беотског и Тесалског савеза склопљен непосредно пре Калијиног мира који
је подразумевао да свака страна повуче своје војне снаге из страних земаља - Атина је
опозвала Ификрата са Коркире, али Спарта није позвала краља Клеомброта да се врати.
- Спарта се противила споразуму те га је послала да крене на Тебу 371. пне. Он се налазио
у Херонеји, а пут до Тебе водио је преко Коронеје и Халијарте те су се Тебанци распоредили
близу Коронеје, али их је Клеомброт преварио кренувши тежим путем око планине
Хеликона до Тизбе. Потом се спустио у луку Креусиду где је заробио 12 бродова и кренуо
ка Теби. Ипак код Леуктре му се испречила тебанска војска и дошло је до битке.
- Битка код Леуктре одиграла се 371. пне. Спарта је имала 11 000 хоплита, а Теба 6 000, али
су Тебанци имали Епаминонда који је поставио лево крило у дубину, а Свету чету је
предводио Пелопида. Битка је почела сукобом две коњице, али се спартанкса брзо распала
и унела неред у пешадију. Клеомброт је повео десно крило, а Епаминонда је са левим
крилом сишао са брда и даље држећи позади део борбеног реда. Спартанци су нападали,
али нису могли против Пелопида и његовог дела војске. Краљ Клеомброт је погинуо, а
Тебанци су отерали неприајтеља у свој логор. Погинуло је око 1 000 Лакедемоњана.
Повукли су се на брег Леуктре чекајући појачање из Спарте. Војска се послата под командом
Архидама, Агесилајевог сина, а војска је из Коринта пребачена до Креусиде.
- Вести о победи Тебе су у Атини лоше дочекане јер је то значило нове ратове и вероватно
поништење Калијиног мира. У Фери су вести примељене са одушевљењем и Јасон је са
војском стигао 6/7 дана после битке. Он је утицао на Тебанце да склопе мир, а
Лакедемоњани су у току ноћи напустили Беотију.
- Јасон је са војском кренуо у Тесалију, али је Спарти задао ударац освојивши Хераклеју
чиме је успоставио власт над Термопилима. Своју силу је одлучио да покаже Хеленима на
наредним Питијским светковинама. Предложио је Амфиктинском одбору да сам
председава играма. Ипак, до овога није дошло јер је убијен 370. пне док је вршио смотру
коњице. Убила су га седморица младића, а наследила су га браћа која нису имала снаге да
наставе оно што је он започео. Ово је утицало да Беотија заузме улогу која би припала
Тесалији.
2. Политика Тебе у јужној Грчкој, Аркадији и Месенији

- После пораза и смрти спартанског краља Клеомброта у бици код Леуктре, широм
Пелопонеза су се појавили демократски покрети. Иако Спарта није имала утицаја у Аргосу,
тамо је избила таква побуна (Скитализам) у којој су сиромашни грађани тољагама батињали
богате.
- Највеће последице догодиле су се у Аркадији у којој су аркадски градови, на подстицај
Ликомеда Мантинејца, формирали Панаркадски савез. Само Тегеја, Орхомен и Хереја нису
пришле савезу. Остарели спартански краљ Агесилај није имао начина ни нснаге да се
132
супротстави овоме. Мантинејци су решили да не дозволе да их реком поново освоје као

што је то учинио краљ Агесиполид. Ископали су ново речно корито како би се река Офис
рачвала у два канала, а потом поново спајала. У простору где се река рачвала поново је 370.
пне никао град Мантинеја. Савезу је сада требао нови центар, а како су сви градови били
сувише мали за то одлучили су да саграде нови град. Град Мегалополис је утемељен између
371-369. пне, а река Хелисонт га је делила на два једнака дела.
- Уређење савеза је било демократско и постојала је Скупштина која је називана „Десет
хиљада“. Не зна се како је она радила, али вероватно су о одређеном питању гласали
градови, а глас сваког града су одређивали присутни грађани тог града у Скупштини.
Одлучивали су о рату, миру, склапању савеза са другим државама, а заседали су и као суд
надлежан за дела против савеза. Постојало је и Веће које је обављало уобичајене функице
које су Већа иначе обављала. Терсилај је био већница федерације у којој су се одржавали
састанци. У Булеутерију се састајало Веће Мегалополиса.
- У Тегеји је 370. пне дошло до преврата који је спровела чета Мантинејаца. Протерано је
800 људи који су потражили помоћ у Спарти. Агесилај је повео војску у Аркадију и
опустошио је поља Мантинеје, али нису ризиковали да заметну битку. Аркађани су у помоћ
позвали Атину. Атина је после битке код Леуктре 371. пне позвала Пелопонежане како би
се заклели на поштовање Краљевог мира6. Овим је Атина била дужна да помогне
Мантинеји и аркадским градовима кад год им запрети напад. Упркос овоме, Атина није
била спремна на нови рат са Спартом и одбила је аркадски позив за помоћ.
- Одбијање Атине да пошаље помоћ окренуло је Аркађане Теби. Након битке код Леуктре,
Теба је склопила савезе са Фокидом, Озолском и Опунтском Локридом, Малијцима и
Еубејом. Теба је прихватила спозив и послала је војску под Епаминондом у Аркадију.
- Када је Епаминонда стигао, Агиселај је већ био напустио Аркадију. Аркађани су га
наговорили да крене на саму Спарту. Војска је, подељена на 4 дела, наступала ка југу.
Селасија је спаљена, а уједињена војска се спустила у равницу на левој обали Еуроте. Град
се спасао захваљујући набујалој реци те је Епаминонда наставио пар километара на југ и
код Амикле је прешао реку. За то време помоћ Спарти је стизала из Коринта, Сикиона,
Флијунта и Пелене. Ове снаге су се искрцале на источној обали Лаконије и прешавши
планину Парнон стигле су до реке. Епаминонда је ипак одлучио да не нападне град.
- Епаминонда се пошто је опустошио Лаконију вратио у Аркадију, али је војску одмах повео
даље у Месенију 370/369. пне. Робови су на ове вести одмах побунили, а Епаминонда је на
падинама Итоме ударио темеље нове Месене која је, попут Мегалополиса, утемељена
синојкизмом околних области. Месена ипак није била центар федерације већ држава
Месењана - град са читавом земљом као градском територијом. Овим је читав овај простор
отргнут од Спарте под окриљем Тебе. Овим је убрзан процес опадања спартанског
становништва.
- У међувремену Атина је одлучила да одговори на позив у помоћ који јој је послала Спарта
и да пошаље целу градску војску под Ификратом. Он је заузео Коринт и Кенхерију како би
6
Краљев мир је био основа Калијиног мира из 371. пне.
133
заштитио зачеље своје војске која је ушла у непријатељску област. Тебанска војска се
вратила кући 369. пне, тако да по доласку Ификрата Спарта више није била у опасности.
Повукао се у Коринт одакле је узнемиравао беотску војску која се враћала кући иако циљ
похода није био директан сукоб са Тебом већ помоћ Спарти. На пролеће 369. пне Атина је
склопила споразум са Спартом против Беотије и Аркадије.
- Неколико месеци касније, Епаминонда је изабран за беотарха и поново се нашао на челу
војске. Спарта и Атина су се учврстиле на планини Онију како не би дозволили непријатељу
да уђе на Пелопонез. Он је ипак пробио ове редове и спојио се са савезницима. Придобио
је Сикион и Пелену, али не и Флијунт. Тиранин Сиракузе је Спарти послао помоћ од 20
бродова са 2 000 најамника. Ово је натерало Епаминонда да се врати кући, а његов
противник Менеклид г је оптужио за издају те Епаминонда није изабран за беотарха за
наредну годину.
- Теба је поставила хармоста7 у Сикиону, Аркађани су 368. пне натерали Хереју и Орхомен
да се укључе у савез, а Спарти је стигао други одред помоћи од Дионизија из Сиракузе.
Спарта се одважила да започне ратни поход и ушла је у мегалопољску равницу. Ипак, како
је изгубљено драгоцено време, помоћ из Сиракузе добила је наређење да се врати.
Повлачење ссавезника ка Гитији покушали су да пресеку Аркађани, али их је заповедник
Архидам ратерао. Спартанци су однели победу у бици која је названа „битка без суза“ 368.
пне јер нису имали губитака.
- У лето 368. пне одржан је конгрес у Делфима на ком је преговарано о општем миру на
иницијативу сатрапа Сарда Ариобарзана који је послао агента са парама, врв. на наговор
Атине. Краљев мир био је темељ преговора који су вођени. Спарта је тражила враћање
Месенија, Атина Амфипоља, али Теба није хтела ово да прихвати и преговори су пропали.
Ипак, свака држава је наставила независне преговоре са Персијом од које је хтела да добије
признање својих захтева. Пелопида је 367. пне отишао у Сузу како би у име Тебе тражио
признавање независности Месеније, а Атињани су тражили враћање Амфипоља. Персија је
одговорила у корист Тебе: да Месенија и Амфипољ буду независни и да Атињани повуку
своје бродове, а Елиди је признато право на Трифалију. Ово није прихваћено у Хелади.
- Епаминонда је уз аргивску помоћ 366. пне прешао Онију, а циљ му је било заустављање
аркадских претензија. Како би ово учинио, склопио је савез са градовима у Ахаји. Како је
ово савезништво било пропраћено збацивањем олигарха, они су се удружили и исте
године повратили изгубљене градове. Ахаја је убудуће била ватрени следбеник Спарте.
- У Сикиону је Еуфрон 368. пне издејствовао да га изаберу за стратега и успоставио је
демократију. Иако су му Аркађани помогли, сада су се окренули против њега, вратили су у
Сикион изганинике које је протерао, а њега су протерали. Он се на власт вратио 366/5. пне
уз помоћ атинских најамника. Он се потом упутио у Тебу, али су га тамо убила двојица
изгнаника који су у Теби ослобођени оптужби. Власт у Сикиону наследио је његов син.
- Теба је 366. пне од Атине освојила Ороп. Атињани су позвали своје савезнике, али нико
није кренуо у помоћ (plakyyy ). Аркађани су ово искористили и склопили савез са Атином.
7
Војни заповедник постављен у освојеном граду.
134
Атина је сада постала савезница и Аркадије и Спарте које су међусобно ратовале, а Аркадија
је била савезник и Тебе и Атине које су исто тако ратовале међусобно. Посланика Ликомеда
су на повратку из Атине убили прогнаници, а АС је изгубио најспособнијег државика.
- Коринт ј схватио да Атињани желе да га контролиђу те је њихове војнике послао кући, а
како није био у стању да се брани и од Тебе и од Аргоса, склопили су парцијални мир са
Тебом 366/5. пне. Ускоро су ово урадили и Фијунт и други градови у Арголиди. Овим је
призната независнот Месеније, али није склопљен никакав савез са Тебом.
3. Тебанска политика и деловање у северној Грчкој

- Аминта, краљ Македоније, умро је 370. пне и наследио га је Александар. Јасона су у
Тесалији наследила браћа, али један брат је убио другог, а њега је потом убио синовац -
Александар, а градови у Тесалији одбили су да признају његову врховну власт те су у помоћ
369. пне позвали Александра из Македоније (лол). Помоћ је пружена, а неки градови у
Тесалији су потпали под власт Македоније. Тесалски градови су потом затражили помоћ од
Тебе против оба Александра (лмао).
- Вођство у походу је поверно Пелопиди и он је 369. пне под тебански надзор ставио
градове у северној Тесалији. Тесалија се у то време ујединила и подељена је на 4 политичка
дела на чијем челу се налазио полемарх коме су били подређени заповедници коњице и
пешадије. На челу федерације се налазио архонт који је биран на дуже од једне године.
- Македонија није ометала операције Пелопиде јер је била увучена у гр. рат. Пелопида је
посредовао и склопљен је привремени споразум, а Македонија је склопила савез са Тебом.
Пре него што је Пелопида отишао 369/8. пне, Птолемеј из Алора је убио Александра и
оженио се његовом маћехом Еуридиком. Други претендент на престо Паусанија се побунио
и заузео пола територије. Атинкса флота је под Ификратом крстарила Термајским заловом,
а Еуридика се са синовима Пердиком и Филипом склонила код њега8. Захваљујући
Ификрату, Паусанија је протеран и Пердики је осигурано наслеђе престола под регенством
Птолемеја.
- Пелопида је 368. пне покренуо други поход на Македонију и Тесалију и приморао је
Пердику на склапање савеза са Тебом који је потврдио предајом талаца, а међу њима је
био и дечак Филип. Пелопида је на свом повратку свратио код тиранина Фере који га је
задржао као таоца. Беотска војска је кренула да га избави, али су Атињани послали 1 000
војника свом савезнику те су се Беоћани повукли уз помоћ Епаминонде који је захваљујући
томе изабран за беотарха.
- Епаминонда је предводио другу војску која је 367. пне кренула да ослободи Пелопиду.
Пелопида је ослобођен у замену за уговор о примирју на месец дана. У то време је
Епаминонда ослободио Фарсалу од власти Фере.
- Атина је у међувремену започела ратна дејства у источном Егеју. Тамо се Ариобарзан
побунио, а Атина је одлучила да му помогне без раскида уговора са краљем. 30 бродова са
8 000 војника послато је под Тимотејом 366. пне. Он је опсео Самос и после 9 месеци, град
8
Ификрат је био брат Пердике и Филипа јер га је Аминта усвојио за сина.
135
је освојен 365. пне. Послао је и помоћ Ариобарзану у борби са сатрапима Лидије и Карије.
Као награда за ово препуштени су му Сест и Критота. Самос није третиран као
савезник/поданик већ је припојен директно Атини. На Самос су упућени клеруси.
- Атињани су сада именовали Тимотеја за заповедника флоте која је била под Ификратом.
365. пне Пердика је убио регента Птолемеја и тако је осветио свог брата Александра. Ово је
довело и до преокрета у спољној политици те је Пердика тражио подршку Атине. Темотеј
је тада присилио Метону и Пидну да приђу Другом АПС, а загосподарио је и Потидејом и
Тороном. Он је узео у службу најамника Харидема, али 2 покушаја да се освоји Амфипољ
нису била успешна.
- Теба је схватила да мора да се супротстави Атини на мору те је по Епаминондовом
предлогу почела са градњом флоте 364. пне. Флота је брзо била изграђена, а атински
савезници су почели да подижу побуне против ДАПС. Бизант се отворено побунио, Родос и
Хиос су водили преговоре са Тебом, а побунио се и Хиос који је Хабрија позвала на
поданичку верност те је склопљен споразум о примирју. Ипак тамо је и 362. пне избила
побуна која се није стишала док острво није дошло под власт Атине. Ификрат је за то време
помагао свом тасту трачком краљу Котису и нашао се на страни противника Атине.
- Пелопида је повео копнену војску на Александра из Фере 364. пне. Пелопида се спојио са
Тесалцима код Фарсале, а потом је уследила битка код Киноскефале у којој је живот
изгубио и сам Пелопида. Ово није пореметило његове војнике који су непријатеља
натерали у бекство. Тебанци су наредне године напали Феру и осветили његову смрт, а
Александар је морао да се одрекне свих поседа сем самог града Фере и да се потчини
хегемонији Тебе.
- Тебанцу су 364. пне у Скупштини донели одлуку да се разори минијски Орхомен, а ово је
је и учињено. Мушкарци су побијени, а остатак становништва је поробљен.
4. Битка код Мантинеје

- Спарта је како би придобила Елиду одлучила да јој призна право на Трифалију9, те су се
две државе ујединиле како би повратиле Месенију и Трифалију. Спарта и Елида су устале
против Аркадије, а Теба је остала неутрална. Елиђани су 365. пне окупирали Ласион на који
су тврдили да полажу право, али су их истерали панаркадски епарити (?). Аркађани су ратне
операције пренели на равнице Елиде. Одлучили су да се Олимпијада наредне године не
слави под председништвом Елиде. Кренули су ка Олимпији и заузели Кронов брег, а онда
су у договори са демократама напали град Елиду али нису успели да је освоје те су се
повукли.
- Други аркађански напад уследио је 364. пне, а Елиђани су молили Спарту да својим
нападом одврати Аркађане. Архидам је запосео Кромнон који је контролисао пут из
Мегалополиса у Месенију. Аркађани су одмах напустили Елиду и заједно са Месењанима
и Аргивцима су опсели Кромнон. Ово је довело до заробљавања гарнизона у Кромнону.
9
Елида је полагала право на Трифалију, а то јој је право признала и Персија, али су Аркађани одбили да се
повуку из њега.
136
- Пишани су постављени да председавају 104. Олимпијским играма, а за одбрану прославе

стигла је читава војска федерације, 2 000 копљаника из Аргоса и 400 коњаника из Атине.
Док су трајала такмичења дошло је до битке код Алтиса. Елиђани су се повукли у табор када
им је вођа погинуо, а Аркађани су се утврдили на западној страни Алтиса. Елиђани су
схватили да не могу да однесу победу те су се вратили кући, а Олимпијске игре су
поништили и годину обележили као годину без Олимпијаде. Аркађани су овим изгубили
наклоност коју су имали, а када су почели да користе благо из Олимпије за плаћање
федералне војске натерали су само још већу мржњу на себе.
- Ове скандале је искористила Мантинеја како би напустила Панаркадски савез. Овим се
Мантинеја приклонила Спарти, Елиди и Ахаји. Скупштина савеза је приморана да забрани
пљачку светилишта у Олимпији.
- Теба је 362. пне упутила 4. поход на Пелопонез како би се супротставила савезима Спарте
и Аркадије. Теба је одлучила да подржи протебанску странку у Аркадији, мада су обе
странке биле за мир са Елидом и признавање њених права у Олимпији. Сваки град се заклео
да ће поштовати одредбе мира. У Тегеји је тада дошло до инцидента у ком су похапшене
вође антитебанске странке. Како је међу заробљеницима било и Мантинејаца, овај град је
протествовао те су заробљеници пуштени. Епаминонда се слоћио са хапшењем и осудио је
пуштање на слободу, а том приликом је рекао да ће доћи у Аркадију.
- Претња је схваћена озбиљно те се почело са припремама за рат. Теба је 362. пне склопила
Петоструки савез о узајамној заштити са Атином (+ савезнице), Мантинејом, Елидом, Ахајом
и Флијунтом.
- Сва беотска војна сила упућена у Аркадију под Епаминондом, а само Фокида није дала
војску за поход. Са савезницима – Аркађанима, Аргивцима и Месењанима се састао у
Тегеји, а његови противници су се састали у Мантинеји где су очекивали спартанску војску
под Агесилајем. Епаминонда је кренуо да их нападне пре него што стигну појачања из
Спарте и Атине. Када је схватио да је њихов положај чврст вратио се у Тегеју. Одлучио је да
удари на саму Спарту која је сада била без војске. План му је осујетио један Крићанин који
је ово дојавио Агесилају. Град је ипак нашао заштићен, па је одлучио да нападне Мантинеју
рачунајући да су из овог града кренули у помоћ Спарти. Брзо је стигао у Тегеју где је оставио
војску да се одмори, а коњицу је послао на празан град. Док су се Тебанци приближавали
граду, стигла је атинска коњица. Атињани су потиснули нападаче, а у коњичком боју је
погининуо Грил, син историчара Ксенофонта.
- Савезничка војска се вратила на пређашњи положај ојачана војском из Спарте и Атине.
Епаминонда је сада морао да нападне удружене снаге непријатеља код Мантинеје. Прво
их је заварао заобилазним прилазом те су савезници били уверени да их неће напасти. Тек
када је кренуо свом снагом схватили су његову намеру и кренули су ка оружју. Савезничка
коњица се разбежала, а његова пешадија је натерала Лакедемоњане у бекство. Тебанци су
извијевали велику победу, али је у њој живот изгубио Епаминонд (нооо ). Када су војници
сазнали за ово повукли су се те је резултат победе поништен.
137
- Мир је био склопљен под погодбом да остане затечено стање – Мегалополис и Месенија
су признати што је био трајни резултат тебанске политике.
- XVI – Успон Македоније
1. Атина поново преузима Херсонес и Еубеју

- Смрћу Епаминонде Атина је постала најмоћнија држава Хеладе. Ипак, због Александра из
Фере који је пиратским бродовима освојио острво Пепарету, поразио атинску војску под
Леостеном и опљачкао Пиреј, Атињани су морали да склопе савез са Савезом тесалских
градова. Тесалци су се обавезали да без Атине неће окончати рат са Александром, а
Атињани да то исто неће урадити без главнокомандујућег Тесалског савеза.
- Због срамоте коју је Александар нанео Атињанима пљачком Пиреја, најугледнији атински
државник Атине IV века, Калистрат и науарх Леостен су 361. пне осуђени на смрт, а спасли
су се бекством. Ипак, када се Калистрат вратио после пар година, пресуда је извршена.
- Краљ Котис је успео да заузме Сест и скоро читав Херсонес Трачки. Он је убијен 360/59.
пне, а његовом сину Керсоблепту су 2 супарника оспорила право на престо. Атина је ово
искористила да завади претенденте те је Керсоблепт, коме је помагао најамник Херсодем
са Еубеје, добио област на Пропонтиди. Он се обавезао да ће Атини вратити Херсонес без
Кардије која је била непријатељ Атине. Како није било атинске флоте он је одбијао да преда
Херсонес, те су Атињани послали Харета који је 357. пне заузео Сестос. Керсоблепт је вратио
Херсонес на ком су Атињани основали клерухије. Атина је 357. пне вратила и Еубеју у савез.
2. Филип II Македонски
- Македонски краљеви владали су из престонице Еге грчким Македонцима и Илирима.
Краљ Архелај је успео да свој двор у Пели претвори у стециште младих уметника. Пердика
је самостално завладао земљом 365. пне алу је у побуни Илира 359. пне изгубио живот.
Наследио га је син Аминта који је још био дете, а туторство је преузео његов стриц Филип.
Филип је као таоц одведен у Тебу, а вратио се у Македонију 364. пне. Пајонце је поткупио
да не угрожавају земљу са севере, а потом се решио претендената. Атина је помагала једног
од њих – Аргеја, а Филип га је поразио и потом је са Атином склопио споразум којим се
одрекао Амфипоља.
- Филип је 358. пне повео 10 000 пешака и 600 коњаника на Пајонце, а 357. пне и на Илире.
У обе битке однео је победу. Потреба за златом нагнала га је да продре на исток према
Тракији јер је на Пангају било налазишта злата. Подстакао је неке становнике Тасоса да се
населе на овом простору јер су познавали рударску вештину. Тако је један број њих 358.
пне у Кренидама основао колонију. Како би контролисао ове руднике био му је потребан
Амфипољ те га је напао и освојио, а атинске заробљенике је изручио Атини. Велики
приходи су досезали 1 000 талената годишње те је престоницу преместио у Пелу.
- Филип је 356. пне освојио Пидну и Потидеју коју је предао Олинту са којим је сада склопио
савез. Атињанима је у Термајском заливу остала само Метона. Атина је зато склопила савез
са Трачанима, Пајонцима и Илирима. Он је ипак успео да принуди Пајонце да му постану
138
вазали, а његов генерал Парменион је 356. нанео Илирима велики пораз. Трачане је
поткупио те су се одрекли својих права на Пангај.
- Тешко наоружана коњица звала се краљеви „пратиоци“ и „краљевски“ војници и имала је
већи углед од пешака. У пешадији је постојао један корпус – хипасписта, који је обухватао
краљевску гарду. Македонска ратна фаланга коју је Филип обучио постала је чувена.
- Филип се 357. пне оженио епирском принцезом Олимпијадом, а 356. пне родио им се син
Александар.
3. Маусол из Карије
- У персијској сатрапији Карији су живели аутохтони Каријци и грчки насељеници, а
најзначајнији градови, Трали и Миласа, били су хеленизовани градови.
- У Карији се 395/0. пне уздигао грађанин Миласе, Хекатомно, а Велики краљ је схватио да
би најбоље било да га призна за сатрапа Карије. Он се на овом положају одржао до 377.
пне када га је наследио син Маусол. У Миласи се се састајала Скупштина која је доносила
декрете које је ратификовали Три племена (врв. нека врста племићког већа). Маусол је
успео да Карији припоји и Ликију. Како би проширио свој утицај и на острва у суседству
преместио је престоницу из Миласе у Халикарнас, а на малом острву Зеферију је изградио
утврђење и два пристаништа.
- Понашање ДАПС ишло му је на руку те је подстакао Хиос, Кос и Родос да се 357. пне
побуне. Побуни се придружио и Бизант. Атина је послала војску на Хиос под стратезима
Хабријом и Харетом. Хабрија је погинуо док је покушавао да уплови у пристаниште.
Одустали су од напада, али су Хијани са својих 100 бродова опсели Самос 356. пне. Харету
је послато 60 бродова под Ификратом и Тимотејем и он је сада имао флоту од 120 бродова.
Они су ослободили Самос и кренули су на Хиос, али је дошло до олује те је Харет одлучио
да треба напасти, а како није имао подршку двојице колега одбијен је уз губитке.
- Тимотеј и Ификрат су 355. пне оптужени да су примили мито. Тимотеј је осуђен да плати
велику глобу, а како то није могао повукао се на Халкидики где је умро. Ификрат је био
ослобођен кривице.
- Харет је сада као једини заповедник наставио ратовање 355. пне. Тада се побунио Артабаз,
сатрап Хелеспонтске Фригије и Харет му је притекао у помоћ. Успели су да однесу победу
против Артаксеркса, а Артабаз му је дао новац којим је Харет исплатио војску. Ово је
разљутило Артаксеркса који ј почео да сакупља војску, а у Атини је изазвао буру
патриотизма. Демостен је тада одржао говор о симоријама у коме је рекао да је позив за
помоћ Хелади преурањен и будаласт. Искорат је одржао говор о миру 355. пне којим није
препоручио упуштање у нови рат.
- Харет је 354. пне опозван и убрзо је склопљен мир. Родос, Хиос, Кос и Бизант добили су
аутономију. Убрзо су се од Атине одметнули и Лезбос и Коркира. Маусолијеви планови су
се испуњавали, али га је у њиховом остварењу претекла смрт 353. пне, а власт је остала
његовој жени Артемизији. Родос се побунио и за помоћ се обратио Атини која је одбила да
помогне, а Артемизија је повратила власт на овом острву.
139
4. Фокида и Свети рат

- Фокида је по Епаминондовој смрти напустила Беотски савез. Тебанци су се одлучили да
их оптуже за светогрђе и кажњени су глобом коју нису могли да плате. Тада је Амфиктонска
скупштина донела одлуку да им одузме неке поседе и да их посвете богу у Делфима.
Фокиђани су се побунили против овога на савезној скупштини на којој су фокидски градови
заседали. На челу отпора нашао се богати грађанин Филомел који је именован за стретега
и војску је повео да заузме Делфе како би им делфијско благо користило за даљи рат против
Локриде, Беотије и Тесалије.
- Фокида је обезбедила незваничну помоћ Спарте којој је под утицајем Тебе био забрањен
приступ Делфима. Архидам је у тајности Филомену дао 15 таланата. Филомел је обезбедио
најамнике и 356. пне лако је освојио Делфе, а само је над родом Тракиде извршено насиље.
- Филомел је упутио посланства у Атину, Спарту и Тебу како би им објаснио да је Фокида
само повратила своја права над Делфима, да ће благо остати нетакнуто и да ће они водити
рачуна о храму као управитељи панхеленског светилишта. Спарта је сада отворено стала на
страну Фокиде, Атина је обећала подршку, а Теба је одлучила да поведе рат против Фокиде.
- Филомел је утврдио Делфе и сакупио је 5 000 бораца, а нанео је тежак пораз Локриђанима.
Ово је натерало Тебу да сазове Амфиктионску скупштину у Термопилима и пошаље војску
на Фокиду. Како ни Атина ни Спарта нису биле спремне да пошаљу војску Филомелу, он је
одлучио да сакупи велику најамничку војску, алу је за то морао користити благо из храма.
Окупио је војску од 10 000 најамника, али је упркос томе доживео велики пораз у бици код
Неона 354. пне и погинуо.
- Тебанци су мислили да ово значи пропаст Фокеје те су се повукли, али је Филомела
наследио Ономарх из Елатеје. Повлачење непријатеља дали је времена Ономарху да
реорганизује војску. Он је дао да се бронзани и гвоздени дарови претопе у оружје. На
западу је потчинио локридску Амфису, покорио је Дориду, Термопиле и локридски Трониј.
Окупирао је Орхомен у који је вратио део становника које су Тебанци протерали пре 10 год.
- Тебанци су због несташице новца послали део војске као најамнике под Паменом
Артабазу. Он је успео да извојева неке победе, али га је Артабаз ускоро бацио у тамницу.
Они су се тада обратили Филипу из Македоније, а Ономарх се обратио тиранину из Фере.
- Филип је 353. пне освојио Метону, а потом је пристао да буде стратег Тесалског савеза. Он
је 352. пне поразио војску Ликофрона из Фере коме су у помоћ стигло 7 000 војника од
Ономарха под његовим братом Фаилом. Ономарх је тада преузео команду над читавом
војном силом Фокиде (20 000 бораца) како би спасао свог савезника. Нанео је два пораза
Филипу и тако га истерао из Тесалије. Ономарх је предао Тесалију Ликофрону, а потом је
освојио Коронеју.
- Филип је 352. пне упао у Тесалију, а Ономарх је кренуо са војском на север. Атина је
послала Харета са флотом јер јој је у интерсу било да поврати Пагасу коју је Филип заузео.
Битка се догодила негде у Пагаском заливу, а Филип је успео да однесе победу. Ономарх је
погинуо. Тада је освојио Феру и истерао Ликофрона из Тесалије.
140
- Спарта, Атина и Ахаја нису могле да дозволе да Македонци прођу кроз Термопиле. Еубил,
атински државник, упутио је велику флоту под командом Наусикла да брани теснац. Филип
је одустао од напада, а Фокида је била привремено спасена.
- Спарта је помагала Фокиђане како би ови окупирали Тебанце док би Спарта за то време
повратила Месенију и разорила Мегалополис. Мегалопољани су 353. пне тражили помоћ
од Атине, а упркос говору који је Демостен одржао за помоћ, помоћ није пружена. Ахаја,
Елида, Флијунт и Мантинеја су подржале Спарту и дошло је до рата на Пелопонезу 352. пне.
Фокида јој је послала 3 000 војника. Ипак, Месенија, Аркадија и Аргос имали су далеко већу
снагу јер им је Теба посалала знатну помоћ. Спарта тако није оставрила своје планове.
- Ономарха је на челу Фокиде наследио брат Фајило који је по повратку трупа са Пелопонеза
напао Епикнемидску Локриду и освојио Нарик. Фајила је покосила заразна болест 352/1.
пне и наследио га је Фалајк, Ономархов син. Под њим се власт Фокиде одржала неколико
година.
5. Напредовање Македоније
- Атина је почела да се приближава трачком краљу Керсоблепту како би спречила даље
напредовање Македоније. Из овог разлога, Аристократ је предложио да се Харидему
Керсоблептовом зету додели висока повластица. Демостен је 352. пне одржао говор
„Против Аристократа“ и предлог је опозван.
- Филип је 352. пне кренуо на Тракију, а помогао му је Керсоблептов супарник и Бизант и
Перинт. Под опсаду је ставио Херин зид Керсоблептову престоницу. Керсоблепт је признао
врховну власт Македоније, а Атина је одлучила да пошаље војску како би спасила Херсонес.
Од овога се одустало јер су стигле вести да се Филип разболео и да је опасност уклоњена.
- Филип је ипак био наклоњен Атини и жалио је што га је натерала да јој буде противник. Са
уважавањем је гледао на Хелене те је Аристотела из Стагире довео за учитеља свог сина.
- Атина је тада била под вођством Еубула који је вешто управљао финансијама. Именован
је за Управника теоричког (позоришног) фонда у периоду 354-350. и 350-346. пне. Ово је
подразумевало и општи надзор финансијама. Еубул се се залагао за мир.
- Еубулов највећи противник био је Демостен рођен око 384. пне. Он је похађао часове код
учитеља беседништва где је стекао знања из права и реторике. Демостен је углед стекао
говорима у којима се залагао за помоћ Родосу и Мегалополису. Ипак, највећи углед донели
су му говори против Филипа Македоснког названи „Филипике“. У својој првој „Филипици“
позвао је Атињане да му се придруже у борби против Филипа. Говор је наишао на
одобравања, али ништа није предузето.
- Чим се Филип опоравио од болести усмерио је нападе на Халкидики. Олинт је прво
склопио савез са Филипом против Атине, а када им је он дао Антемунт и Потидеју окренули
су му леђа и 352/1. пне склопили су савез са Атином. Филип је од Олинта захтевао изручење
свог брата, а када су ови то одбили он је 349. пне кренуо на њих. Градови Олинтског савеза
су му отварали капије како не би били заузети.
- Олинт је затражио помоћ од Атине која је подстакнута Демостеновим говорима
прихватила савез. Најамници су послати под командом Харета и Харидема. Филип је
141
подстакао Еубеју на побуну и Еретријци су итерали Плутарха који је у име Атине управљао
градом. Демостен се противио интервенцији на Еубеји, али је део снага под Фокионом ипак
послат 348. пне и ово је пресудило у сукобу на Халкидику. Он је извојевао неке мање
победе, али у Атину се вратио а да није повратио ни један град. Градовима на Еубеји је
призната аутономија, а само је Карист остао веран Атини.
- Филип је опсео Олинт, а Атина је послала помоћ од 2 000 војника. Олинт је освојен 348.
пне пре него што је помоћ и стигла. Град је разорен, а становници су расути по Македонији.
Остали градови на Халкидики су припојени Македонији.
6. Филократов мир
- Атињани су послали беседника Есхина на Пелопонез да агитује против Филипа. Послат је
и у Мегалополис 347. пне.
- Фили је желео да склопи мир са Атином и да посатне члан Амфиктионског већа. Тебанци
и Тесалци су му упутили позив за помоћ против Фокиде, овим му је додељена улога
хегемона Амфиктионског савеза. У Фокиди је за то време Фалајк смењен са места стрега,
али је и даље држао Термопиле. Фокиђани су у помоћ против Филипа позвали Спарту и
Атину које су се одазвале позиву и послале војску, али их Фалајк није пустио да прођу.
- Атина је крајем 347. пне послала у Пелу 10 својих посланика и представника Синедрија
атинских савезника да преговарају о миру. Међу посланицима су били и Филократ, Есхин и
Демостен. Филип је предложио да обе стране задрже територије које су у том тренутку
поседовале. Филип је одбио да у мировни споразум укључи Фокиду и град Халу у Тесалији.
Атина је имала да се одрекне Амфипоља, а Филип би јој за узврат признао власт на
Херсонесу. Посланици су се вратили у Атину, а Филип је заузео неке градове у Тракији пре
обавезивања на поштовање уговора. Потом је у Атину послао Пармениона и Антипатара, а
на Филократов предлог Атина је прихватила мир 346. пне. Преостало је атински посланици
узму заклетве од Филипа те су се 346. пне упутили у Македонију. Посланици су преговарали
са Филипом и осавезништву и договорено је да се заједнички ратује против Фокиде према
којима би поступили благо, а да се Теба натера да призна аутономију беотских градова.
Филип би помогао да Атина врати Еубеју и Ороп, а Атина би му помогла да уђе у
Амфиктионско веће. Ипак, Демостен се овоме жустро противио, те су посланици само узели
заклетве и вратили се у Атину. У Атини је политика коју су водили посланици ипак наишла
на одобравање.
- Филип је кренуо ка Термопилима и Фалајк је одлучио да се преда без борбе уколико га
Филип пусти да иде куда жели. Филип је у Атину посало два писма у којима их је позвао да
му помогну у сређивању ситуације у Фокиди и Теби, али су му Атињани у страху посалали
само декрет којим су гласали против Фокиде. Овим су напустили Фокиђане, алу су се
истовремено одрекли гласа којим су могли да учествују у сређивању прилика на северу.
- Градови у западној Беотији које је држала Фокида враћени су Беотском савезу. Филип је
утицао на то да се Фокиђани не казне престрого те су изгубили место у Амфиктионији,
њихови градови су разбијени на села, ратама од 60 талената морали су да врате благо узето
142
из Делфа. Место Фокиде у Већу је пренето на Македонију. Спарта је због помоћи Фокиди
кажњена одузимањем права да им врате оба члана која су их представљала.
- Питијске игре су пале у 346. пне а Филип је на Амфиктионском заседању изабран да
председава играма. Атина није послала представнике на заседање и Филип је ово схватио
као њено противљење да прихвати да је Македонија ушла у овај савез. Послао је
посланство у Атину и обавестио их је о резултатима гласања, а потом их је позвала да
учествују у играма. Овај позив је у ствари представљао ултиматум.
- Искорат је једини увидео шта се дешава и у отвореном писму Филипу рекао је да је дошло
време да се Хелада уједини под једним човеком. Ово се ипак супротстављало
конзервативном Демостену.
- Филип је 346-341. пне припремао флоту и ојачавао копнене снаге за рат. Тесалци су га
изабрали за свог архонта и он је поставио 4 тетрарха да владају Тесалијом. На своју страну
је придобио Мегалополис, Месенију, Елиду и Аргос. У Атини је постојала странка која се
залагала за мир и у њој су били Еубул, Есхин и Филократ. Ипак, за рат су били Демостен,
Ликург и Хиперид те су се у Атини водиле политичке борбе око власти. Као победник је
изашао Демостен. Он је 344. пне повео посланство на Пелопонез како би привукао ове Грке
против Филипа, није имао успеха, али је Филип послао посланство у Атину да протестује.
Демостен је тада одржао своју другу „Филипику“ у којој га је оптужио да жели да уништи
Атину. Атињани су се тада пожалили да они имају право на острво Халонес у Тесалији, а
Филип је пристао да га врати. Ово је послужило као добар изговор за преговоре у којима је
Демостен постављао апсурдне захтеве, те до помирења није дошло.
- Демостен је 343. пне оптужио Филократа и Есхина. Филократ је побегао па је осуђен на
смрт, а Есхин није узмакао те се одрћао један од најславнијих полиичких процеса после ког
је Есхин ослобођен оптужби да је примио мито од Филипа.
- Атина је 343/2. пне склопила савезе са Мегаром и Халкидом упркос Филиповом покушају
да стекне свој утицај тамо. Филип је ипак успео да успостави олигархије у Еретрији и Ореју.
Када је умро његов таст и епирски владар Филип је подржао Олимпијадиног брата
Александра против њеног стрица Арибе. Овим је и Епир постао завистан од Македоније.
- Филип је 342/1. пне повео поход у Тракију који је трајао 10 месеци. Трачки краљ је свргнут
са власти и његово краљевство је постало део Македоније. Филип је тамо изградио град
Филипопољ. Атина је послала нешто бродова и најамника под Диопитом да штити
Херсонес, али је он напао Кардију – град који је по Миру био Филипов савезник те је
прекршен Мир. Демостен је 341. пне одржао говор „О Херсонесу“, а потом и трећу
„Филипику“, а посланици су послати по Хелади да дигну узбуну. Он је отишао на
Пропонтиду где је Бизант и Перинт привукао на своју страну. У исто време атинска војска је
збацила владе у Ореју и Еретрији те су се ови градови придружили Еубејском савезу.
- Филип је 340. пне опсео Перинт са копна и мора, али је његова опсада са мора била
неуспешна те је кренуо на Бизант. Атина је у Бизант послала бродове под командом
Харетона и Фокиона. Филип је морао да се повуче у Тракију претрпевши и овде неуспех.
143
Демостен је спровео поморску реформу којом је свако морао да даје новац сразмерно
његовој имовини. Убедио је грађане да новац теоричког фонда усмере у војне сврхе.
- Филип је 340/39. пне угушио побуну у Тракији, а потом се у Македонију враћао преко
територије Трибала са којима се сукобио и задобио је тешку рану у нози. Ипак, сада је могао
да се обрачуна са Хеладом.
7. Херонејска битка
- Атина је оптужена са 50 таланата на Амфиктионском заседању 340. пне јер је док су
Фокиђани држали Делфе тамо поставила вотивни дар који су завештали после битке код
Платеје. Ипак, оптужба је поништена када је Есхин одржао беседу којој је оптужио Локриду
за светогрђе. Када је требао да се одржи ванредни састанак Атина није послала посланике,
а исто је учинила и Теба. Амфиктионска скупштина је изгласала напад на Амфису у Локриди
339. пне, али како нису били довољно јаки, на заседању 338. пне позвали су Филипа да им
помогне.
- Када је повео Свети рат и освојио Елатеју, послао је посланике у Теби да види њихове
намере јер је он планирао да нападне Атику. Атињани су одмах у Тебу послали 10
посланика како би је одвратили од савеза са Македонијом. Теба се одлучила на савез са
Атином 338. пне, а Атина де обавезала да ће сносити 2/3 трошкова, одрекла се права на
Ороп и признала је врховну власт Тебе у Беотији.
- Филип је 338. пне лако освојио Амфису и Наупакт и кренуо је ка Беотији. Он је имао 30 000
пешака и 2 000 коњаника и мало је бројем надмашио непријатеља који је блокирао пут ка
Теби. Лево крило које су чинили атински војници под Харетом, Лисиклом и Стратоклом је
било код града Херонеје, а на десном се налазила Света чета под Теагеном. Филип је
поставио свог сина Александра да управља коњицом коју је поставио иза фаланге која је
била насупрот Свете чете. Фаланга је лако сломила Свету чету и сви до једног су изгинули.
Остатак војске се разбежао, а међу њима је био и Демостен. Овим је Македонија постала
хегемон у Хелади.
8. Синедрион представника Грка. Филипова смрт

- Филип је био строг према Теби где је казнио конфискацијом имовине или смрћу своје
противника и распустио је Беотски савез дајући аутономију градовима у Беотији. Филип је
држао 2 000 атинских заробљеника и Атина је по сваку цену желела да их врати назад. Међу
заробљенима је био Демад који се залагао за Мир и схватио је да је превласт Атине
неминовност. Филип га је зато послао да преговара у Атину.
- Филип је рекао да ће све заробљенике вратити Атини и да са војском неће напасти Атику
уколико Атина пристане да распусти свој савез и придружи се новом који ће он формирати.
Атина је добила Ороп, а Македонија Херсонес и атински народ је одлучио да прихвати
склапање мира. Филип је потом мртве послао у Атини по свом сину Александру и двојици
посланика. Све државе Пелопонеза су се придружиле савезу изузев Спарте те је Филип
кренуо да је уништи, али је неким чудом одустао од тога и само је опустошио Лаконију и
смањио јој територију.
144
- Скупштина (Синедрион) представника је одржана Коринту 338. пне и све државе изузев
Спарте су се одазвале позиву. Филип је председавао и објавио је своју одлуку да зарати са
Персијом, ослободи грчке градове у Азији и казни Персијанце за светогрђа. Синедрион је
изгласао рат и Филип је изабран за стратега аутократора. Филип је у Амбракији, Коринту и
Халкиди оставио гарнизоне војске.
- Као претходница су у Малу Азију 336. пне послати Парменион, Аминта и Атал, а остатак
војске је требао да крене за њима.
- Филип се заљубио у Клеопатру, Аталову нећаку, те је одлучио да се разведе и ожени
Клеопатром, а Александар се осећао угроженим када је Клеопатра убрзо родила сина. Како
не би изгубио савез са Епиром понудио је епирском владару да се ожени његовом ћерком,
а на дан венчања Олимпијада је сковала заверу и извесни Паусанија је келтским бодежом
убио Филипа 336. пне. Теопомп са Хија је написао „Историју Филипа“. Филипа је наследио
син Александар.
145

Бјури Историја Грчке до смрти Александра Македонског 1 и 2

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Бјури Историја Грчке до смрти Александра Македонског 1 и 2

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

САЊА ЛУКИЋ IS 17/74 И БРАНИСЛАВ ЂОРИЋ IS 17/53

БЈУРИ – ИСТОРИЈА ГРЧКЕ ДО СМРТИ АЛЕКСАНДРА МАКЕДОНСКОГ 1 И 2

Бјури - Историја Грчке до смрти Александра Македонског 1 и 2

- I - Почеци Грчке и херојско доба

3. Микенска цивилизација (1600-1100. пне)

идентификовати са Аресом, а Паивон је највероватније Аполон. У Пилу има алузија на

5. Немири у Грчкој и на Блиском истоку

пробадање се код Хомера користи за бацање. У Илијади се не спомињу ни толос гробнице,

7. Политичко и социјално уређење раних Грка

- Две групе дијалеката - северозападни и дорски дијалекат представља освајаче. Аркадски,

10. Експанзија Грка у источни Егејски простор

11. Пад грчких монархија и уздизање република

се састојала од домаћинства, породице су се сједињавале у родове (гене), родови у

1. Крај Хомерског доба

2. Узроци и карактер грчке колонизације

Политичко незадовољство је било непосредни узрок грчке колонизације. Треба такође

3. Колоније на обалама Црног, Мраморног и на северним обалама Егејског мора.

4. Колоније у западном Медитерану.

постала Еолова острва, а Киклопима је било одређено пребивалиште на планини Етни.

северозападном делу острва. Сикели су били најбројнији и најзначајнији народ. Једини

5. Развој трговине и поморског предузетништва

6. Утицај Лидије на Грчку

10. Народно незадовољство у Хелади

- III - Развој Спарте. Пад племићких олигархија

- У Илијади и Одисеји Спарта је један од најважнијих центара микенске Грчке. Спартом

акламацијама на скупштини грађана. Герузија је припремала питања да се изнесу пред

2. Спарта осваја Месенију

3. Унутрашњи развој Спарте и њене институције

5. Надмоћност и опадање Арга. Олимпијске игре

6. Демократски покрети: законодавци и тирани

7. Тираниде централне Хеладе

владавине из религијских центара. Делфи су ти који су дали повољна пророчанства о

века пне људи су почели да храмове претварају у грађевине од камена. Разликовао са

сикионским филама. Његова фила Егијалеји, променила је име у Архелаји - „владари

је породица била у сродству са Кипселидима из Коринта. На дан доношења одлуке, после

8. Панхеленске игре и Панхеленство

у признавању пророчишта Аполона Питија за главно и врховно пророчиште Хеладе, Делфи

- IV - Уједињење Атике и утемељење атинске демократије

3. Племство у VIII веку пне

и полемарху, у управно тело 9 архоната. Њихово именовање је можда било усмерено ка

4. Солоново законодавство и утемељењ демократије у Атини

- V - Развој Атине у VI веку пне

2.Атина под Писистратом

Када је Мегакле ово открио, пришао је на страну Писистратових противника и успели су

страначким борбама, изгубила је Сигеј, а поновно освајање овог утврђења је једно од

3. Успон Спарте и Пелопонески савез

обавезала се да неће пружити уточиште Месењанима. Повратак Орестових костију се може

4. Пад Писистратида и интервенција Спарте

5. Краљ Клеомен и друга интервенција Спарте

земљама, покушао је да оснује насеобину у Либији, повео је једну пустоловину на запад,

7. Прве победе демократије

- Пелопонежанска војска под командом Клеомена и Демарта прешла је Истам и освојила

- VI – Продор Персије на Егејско море

1. Успон Персије и пад Лидијског краљевства

2. Персијско освајање Мале Азије

3. Персијско освајање Египта

4. Јонија под Даријем

5. Даријев поход на Европу. Освајање Тракије

6. Јонски устанак против Персије

7. Други и трећи Даријев поход на Европу. Маратонска битка.

Атину. Ксантип га је пред судом оптужио да их је преварио, те је морао да плати 50 талената

8. Борбе Атине са Егином

9. Развој атинске демократије