Хронолошки оквири античке Грчке

Историја као наука почиње тек са појавом писаних извора. Да би се историја бавила
неком цивилизацијом потребно је да она има своје или преузме туђе писмо. Горња граница
историје античке Грчке је 16. век п.н.е.
Прва фаза грчке историје је тзв. микенско доба које обухвата период од 16. до 12.
века п.н.е. Носиоци ове цивилизације су Ахајци. Они су преузели од Крићана писмо
“линеар А”, прилагодили га свом језику, и отуда је настало писмо “линеар Б”. Ову
бронзану цивилизацију срушили су Дорци у 12. веку п.н.е. Микенска цивилизација
заснована је на металургији бронзе и на сточарству, а при том је снажно социјално
раслојена: робови, зависни сељаци, независни сељаци, племство и краљ. Многа достигнућа
микенске епохе су после дорске сеобе пала у заборав као и Б линеарно писмо у матичној
Грчкој.
Друга фаза грчке историје је тзв. хомерско доба које обухвата период од 12. до
друге половине 8. века п.н.е. Добило је назив по Хомеровим еповима, који су данас
најзначајнији извор за овај период. Ово доба назива се још и мрачно доба, јер је то период
без писма. Једна од карактеристика овог раздобља је употреба гвожђа. Само друштво је
хаотично, а посебно је изражено сиромаштво и долази до честих ситних ратовима, као и
сеоба. Основа живота је племенско друштво и нема градског живота. Најпримитивније
грчко племе су Дорци, које је дошло из централног Балкана и заузело Платонију
(Лаконију?) и Месенију. Дорци су дали подстрек великој сеоби, која је почела 750. п.н.е.
Трећа фаза грчке историје је тзв. архајско доба које обухвата период од 750. до 500.
године п.н.е. У ово доба долази до постепеног распада родовске заједнице, а настају
полиси и почиње велика грчка колонизација. Настанак полиса и колонизација су узајамне
и карактеришу архајско доба. До колонизације долази како би се смањиле социјалне и
политичке борбе у самој Хелади. Колонизација доводи до материјалне и културне размене.
Четврта фаза грчке историје је тзв. класично доба које обухвата период од 500. до
323. године п.н.е, дакле до смрти Александра Македонског. То је најбоље време грчке
историје, доба процвата филозофије, писмености, уметности, егзактних наука. Разликујемо
два ужа раздобља:

- Период од 500. до 431. године п.н.е, односно време од Персијских ратова до

почетка Пелопонеског рата. То је доба пентеконтаетије или доба
педесетогодишњице — најсјајније доба грчке историје. Године 480. п.н.е. битка код
Саламине је наговестила грчке победе, период успеха, оптимизма.
- Период од 431. до 323. године п.н.е. карактерише почетак Пелопонеских ратова и
криза полиса.

1
Минојска цивилизација

Природни услови

Острво Крит се налази јужно од Пелопонеза и дели Егејски басен на два дела.
Површина острва износи 8300 км2, дужина 260 км, а ширина до 50 км. Претежно је
планинског карактера, где се у централном делу издваја планински масив Иде, чији је
највиши врх 2400 м. Равнице постоје на југу и понегде у централном делу острва. Раније је
острво било обрасло растињем, нарочито кипарисом, док је то данас махом камењар.

Извори и писмо

О најстаријој историји Крита пишу грчки историчари Херодот и Тукидид, а корисне

податке пружају и египатски извори.
За овај простор као археолошко налазиште први се заинтересовао немачки
истраживач Хајнрих Шлиман. Шлиман, који је већ био открио Троју на простору Мале
Азије (1871) и Микену на Пелопонезу (1876), сматрао је да Крит има неке везе са
микенском цивилизацијом. Међутим, није почео са истраживањима на овом острву, јер се
Крит тада налазио под турском влашћу, која, пак, није дозвољавала археолошка
ископавања. Касније, када је Крит ослобођен турске власти, Шлиман више није био жив.
Артур Еванс био је млади енглески археолог. Пошто је посетио Микену, извесно
време се задржао на проучавању критских печата, које је пронашао у атинским
антикварницама. На основу резултата истраживања и вођен интуицијом, Еванс је
претпоставио да микенска култура своје порекло води са Крита. 1899. године Крит је
ослобођен Турака и Еванс већ следеће године почиње са откопавањем које траје до
1931/1932. Марта 1900, Еванс је већ чистио остатке некад велелепне палате у Кнососу.
Приликом свог истраживања у Кнососу Еванс је пронашао велики број глинених
плочица. Проучавањем ових и плочица нађених у другим палатама (у Фестосу, Хагији
Триади...) утврђен је развој критског писма:

— У периоду од око 2000. до 1650. године п.н.е. у употреби је било пиктографско

писмо, где један писани знак директно упућује на неки појам или предмет.
— У периоду од 1650. до 1450. године п.н.е. користило се писмо названо линеар А.
Проучавањем је утврђено да је у питању слоговно писмо, које нема везе са грчким писмом.
— У периоду од 1450. до 1200. п.н.е. користило се писмо названо линеар Б. Ово
писмо је дешифровао архитекта Мајкл Вентрис уз помоћ Џона Чедвика. Наиме, Вентрис је
1952. године изнео претпоставку да је у питању грчко писмо. Уз помоћ кипарског
слоговног писма прочитао је десетак грчких речи и то имена градова: Кносос, Пилос... До
данас већи део писма је дешифрован, али не потпуно.

2
Периодизација

Артур Еванс је дао прву периодизацију критске цивилизације. Рану историју Крита
је поделио на три периода, које је назвао по легендарном критском краљу Миносу:

1. раноминојски период (2600 - 2200)

2. средњеминојски период (2200 - 1600)
3. касноминојски период (1600 - 1200).

Хронолошке границе сваког периода је одредио према предметима из Египта и

Месопотамије, које је пронашао приликом ископавања.
До данас, поред Евансове, дате су бројне нове периодизације, међу којима је
најпопуларнија тзв. периодизација палата:

1. рани период палата (2000 - 1700)

2. позни период палата (1700 - 1380)

Становништво

Становништво које је настањивало Крит током 3. миленијума п.н.е. није било

индоевропског порекла. Херодот у својој Историји разликује Етеокрићане (истинске
Крићане) од Грка. Хомер казује да су територију Крита насељавала пет племена:
Етеокрићани, Кидонци, Пелазги, Ахајци и Дорци, и да су она говорила различитим
језицима. Да Етеокрићани нису били Грци сведочи и писмо линеар А, које нема никакве
везе са грчким језиком.
На основу пронађених лобања и проучавањем слика, утврђено је да је изглед
Етеокрићана одговарао медитеранском типу. Били су просечне висине, имали су црну
коврџаву косу и браон очи.

3
Рани период палата

Током 3. миленијума п.н.е. Крићани су живели у родовском уређењу. О томе

сведоче родовске костурнице кружног облика, покривене куполастим кровом од сламе или
дрвета, а које су пронађене у равници Месара.
У овом раном периоду бројни пашњаци су омогућили да се становништво бави
сточарством. Реке ниских водотокова, немогућност да се саграде ваљани иригациони
системи, доприносе да се земљорадња развија нешто слабије но сточарство. Обиље руда и
метала омогућава развој технике обраде метала. Захваљујући налазиштима бакра, Крит је
овај метал могао извозити у земље, које нису располагале овим артиклом, али су имале
неке друге сировине потребне Криту.
Почетком 2 миленијума п.н.е. завршен је процес образовања наследне краљевске
власти. Родовско уређење замењују класе и о томе сведоче:

— палате у Кнососу, Фестосу, Закросу, Малији, које су припадале краљевима

— инвентар гробница, где су богатији слојеви становништва
— плочице од фајанса, које потичу из 18. века п.н.е, а на којим су приказане
вишеспратне куће аристократије
— план насеља Гурније на основу кога се зна да су куће у сиротињским четвртима
биле мале, неугледне, густо збијене једна уз другу, док су куће богаташа биле велелепне

Од 20. до 18. века п.н.е. на Криту не постоји јединствена држава. Постоји више
државица на чијем су челу владари. О богатству тих владара сведочи, поред осталог, и
оружје пронађено у палати у Малији.
Државице на Криту су међу собом често ратовале. Због тога, али и због опасности
са мора, палате су биле опасане дебелим бедемима. Пошто су се палате налазиле више у
удубљењу острва, дошло се до закључка да Крићани у прво време нису имали добру
морнарицу, која би их могла осигурати од напада са мора.
Најзначајнију улогу су имале палате Кнососа и Фестоса. Владар Хагије Триаде, која
се налази само 30 км од Фестоса, по свој прилици је био и владар Фестоса. Археолози су
дуго били у недоумици зашто би један владар саградио две краљевске резиденције тако
близу једну другој. Како је у 2. миленијуму п.н.е. море било много ближе обали но што је
данас, многи су прихватили мишљење да је Хагија Триада у ствари била лука Фестоса.
Током 18. века п.н.е. долази до велике катастрофе када су готово истовремено
порушене све палате на Криту. Еванс сматра да до разарања палата долази услед
земљотреса, који је у то време погодио острво. Једна група научника сматра да су палате
разорене услед инвазије. У Египту током владавине 12. династије долази до најезде Хикса.
Хикси су Египтом владали око 150 година и у то време су извршили и инвазију на Крит. У
прилог овој теорији иде и чињеница да је у рушевинама палате у Кнососу пронађен један
поклопац од алабастера, на коме је, у картуши, писало Хијани, име владара Египта, који је
владао у другој половини 17. века.

4
Позни период Палата

Минос. Процес стварања јединствене државе

До другог процвата палата долази крајем 17, почетком 16. века п.н.е. Херодот пише
да су се синови Зевса и Европе, браћа Минос и Сарпедон, борили око превласти на Криту.
Минос, пошто је извојевао победу, протерао је свог брата и објединио мање области у
јединствену државу. Прича о сукобу Миноса и Сарпедона јесте посредан доказ за сталне
борбе Фестоса и Кнососа око превласти на Криту. Ко је био Минос?
По грчкој традицији то је мудар краљ, који суди у подземљу. Херодот за Миноса
каже да је господар мора. Тукидид не иде тако далеко. Сматра да је Минос успео да очисти
море од гусара и да успостави таласократију. Под појмом таласократија данас не
подразумевамо политичку, већ економску превласт на мору. Наиме, Минос је очистио
море пиратерије, пре свега да би својим бродовима омогућио безбедан пут приликом
убирања прихода од територија које су биле под критском влашћу. Платон наводи да је
Минос приход добијао у људству, пар момака и девојака, који се из Атике превозе на
Крит.
Минос је био ожењен Пасифајом. До данас није потпуно разјашњено да ли Минос и
Пасифаја представљају лична имена или пак титуле.
Формирање критске државе трајало је доста дуго; то је био генерацијски посао.
Владари су тежили да своје територије прошире и ван граница острва. У том циљу,
Крићани колонизују Кикладе.
Тукидид сведочи да су се под управом Крита налазили Киклада и Атика. 1967.
године група грчких археолога, предвођена професором Маринатосом, пронашла је у
Акротирију (Тера, Киклади) остатке некадашње палате. Ова палата на први поглед није
имала много сличног са палатама на Криту. Међутим, пажљивим проучавањем слика,
зидног умећа, утврђено је да припада минојској култури. Како је палата била велика и
богато украшена, по свој прилици је припадала једној значајној личности, можда самом
Миносовом сину. Наиме, према традицији Миносов син Андрогеј управљао је Атиком.
Исто тако, други Миносови синови су могли, као представници критске власти, управљати
острвима. Поред Тере, споменици материјалне културе критског порекла нађени су и на
острву Мелосу, Китери, Родосу, Милету.
Према предању Крићани су покушали да колонизују Атику, али нису успели да се
учврсте у области Мегарида. Покушај колонизације Сицилије је такође био безуспешан.

5
Војска

Својевремено Минос је изградио најмоћнију флоту у Средоземљу. Проучавањем

представа са посуда, фресака и печата, утврђено је да се критска флота састојала од
једрењака и бродова на весла. Каснији бродови имали су чак и кабине.
Поред флоте, Крит је имао и јаку пешадију. За напад су користили дуга копља,
лукове, мачеве и ножеве, док за одбрану оклопе и дуге штитове. Војска је имала и бојна
кола у којим су се за време борбе возили краљ и војне старешине. Изгледа да су кола
представљала луксуз, јер су једна нађена у самој ризници кнососке палате. Поред Крићана
у војсци је било и најамника, о чему сведочи једна фреска која приказује одред црнаца.

Привреда

Основна грана привређивања била је пољопривреда. Крићани уводе у употребу

плуг и доста солидно обрађују земљу. Од житарица гаје јечам, просо, боб и у нешто мањим
количинама пшеницу; од индустријског биља шафран и лан; а од баштенских култура
грожђе, маслине и датуле.
Код Крићана је било посебно развијено сточарство. Гајила се крупна рогата стока.
Да су појединци имали велика стада сведоче слике на разним посудама. Присуство мора
омогућило је брз развој риболова. Да су Крићани били опчињени рибама и морским светом
може се закључити на основу фрескосликарства, где је главни мотив управо водени свет.
Обиље метала, нарочито бакра (налазиште у Гурнији), и познавање технике
добијања бронзе (где калај увозе из Мале Азије), допринели су развоју металургије. Праве
се оруђа и оружја од бронзе.
Обрада дрвета је могућа захваљујући обиљу кипариса. Крићани су познавали
технику склапања дасака, тако да су правили веома добре бродове било од кипариса, било
од кедровине, који су довозили из Ливана.
Били су развијени каменорезачки занат, грнчарство и грађевинарство.
Правили су изврсне тканине и познавали су технику бојења тканина. О овоме
сведоче фреске жена у лепим и разнобојним тканинама. Јувелирство је такође развијено.
Крићани су градили и копнене путеве. Најзначајнији је био онај пут који је спајао
Фестос и Кносос. Међутим, Крићани су више марили за поморске, него за копнене путеве.

6
Трговина

Веза Крита и копнене Грчке - На простору копнене Грчке, у Арголиди, пронађени

су бројни предмети критске израде. Артур Еванс је сматрао да је то стога што се
Пелопонез налазио под влашћу Крита. Међутим, самим проучавањем критске и микенске
културе увиђају се велике разлике. По свој прилици веза између Крита и Микене била је
чисто трговачка. С друге стране, пошто је минојски утицај ипак доста снажан, можда је
постојало неко упориште критских мајстора у Микени или у Миноји у Атици.
Крићани су из Грчке увозили потребне сировине. Тако из Лаконије Крићани су
добављали првокласни базалт.

Веза Крита и Кипра - На простору Кипра пронађени су предмети критске израде.

Крит је био посредник у размени добара између Грчке и Кипра.

Веза Крита и Мале Азије - На простору земље Мари, на Еуфрату, пронађени су

специфични критски орнаменти. На Криту, пак, пронађени су вавилонски цилиндри, који
потичу из Хамурабијеве епохе. Уметност царства Угарит била је доста слична критској. По
свој прилици утицај минојске културе био је толико снажан да је и на простору Угарита
постојало упориште критских мајстора. Палате на просторима хетског царства (Богазкеја),
земље Мари и Угарита готово су истоветне са палатама на Криту. Изгледа да је хетско
царство представљало спону између Егејског света и Мале Азије и Блиског Истока.
Крићани су из Мале Азије увозили бронзу.

Веза Крита и Египта - Почетком 2. миленијума п.н.е. Крит је неговао интезивне

везе са Египтом. У горњем Египту, у близини Луксора, пронађен је депо из Тода. Овај депо
датира из времена владавине Аменемхета III, који је владао на прелазу из 20. у 19. век
п.н.е. У депоу су нађени бројни предмети критске израде, међу којим се издвајају једна
златна и 150 сребрних посуда. Средином 2. миленијума п.н.е. у спису Савети једног
египатског свештеника, помиње се земља Кефтија (Крит) и њени односи са Египтом.
У гробници Рехмиреа, везира Тумеса III, који је владао у 15. веку п.н.е, пронађене
су фреске на којима је приказана једна делегација како носи поклоне фараону. На основу
одеће, коју носе чланови делегације, утврђено је да су у питању Крићани.
О размени Крита и Египта сведочи и статуа од диорита, која је пронађена у
Кнососу.
Поједини истраживачи сматрају да се Крит налазио у зависности од Египта, јер на
једном натпису Тутмеса III стоји да је земља Кефтија у страху. Међутим, нема других
показатеља да је Крит икад био потчињен Египту. Веза Египта и Крита је била чисто
трговачка. Крит је увозио злато, слоновачу, нојева јаја, неке пољопривредне производе, а
Египат маслиново уље, вино и дрво.

Веза Крита и јужне Италије - Крићани из вулканских области увозе липарит.

7
Критска уметност

Критска уметност се у много мањој мери ставља у службу култа него што је то био
случај са уметношћу Вавилона и Египта. Критски уметник је лакше и непосредније
преносио своје утиске о стварности у којој је живео. Главне творевине његовог неимарства
били су дворци и стамбене куће што потврђује да је целокупна критска култура имала
више световни карактер.
Крићани су велику пажњу поклањали изради зидова. У 19. и у 18. веку п.н.е.
дворски зидови и зидови у кућама богатијих Крићана украшавани су фајанс плочицама са
рељефним представама. Од 17. века п.н.е. зидно сликарство потискује рељефе. Техника
фреско-сликарства, пренесена на Крит, вероватно, из Египта, уродила је оригиналним
темама “новим” чак и у односу на истовремено сликарство на Средњем истоку. Као
пример треба навести сачувану фреску из 16. века п.н.е, са летећим рибама и делфинима,
која украшава зид краљичиног мегарона, у краљевској палати у Кнососу. У критској
уметности 16/15. века п.н.е, када се развија тзв. дворска уметност, јављају се тзв. “фреске
столица на склапање”. Фреске се састоје од два појаса декорација израђених у плавим,
жутим и цигла-црвеним тоновима. Фигуре су насликане према одређеном стилизованом
шаблону: младићи и девојке у паровима седе на столицама за склапање и једни другима
додају посуде. Тај чин вероватно је имао ритуално значење. Дворски стил 15. века п.н.е.
углавном се испољио у Кнососу. Иначе, у другим градовима Крита (Хагија Триада) у
уметности приказивања природе сачувале су се старе традиције.
У критској уметности негована је ситна скулптура, декорисање керамике,
уметничко резбарство у камену.
Палате у Кнососу, Фестосу, Малији, Хагији Триади су главни извор обавештења о
минојској архитектури. Палата у Кнососу, названа Миносова палата, била је грађена са
највише амбиција; покривала је велику површину и састојала се од тако много просторија
да је сачувана у грчкој легенди као Минотауров лавиринт. Центар кнососког дворца
представљало је главно двориште, правоугаоног плана. Иначе, у кносоској палати
преовлађује правоугли план просторија, што је карактеристично за све критске
грађевинске објекте. Стубови минојских палата су увек били дрвени. Иако се уопште нису
сачували, њихов карактеристични облик, глатко стабло које се сужава према доле и широк
капител у облику јастука, познат је по представама на сликама и рељефима. Собе су биле
доста мале, таванице ниске, тако да ни они делови грађевине који су имали више спратова
нису могли изгледати нарочито високи. На основу археолошких сведочанстава дошло се
до претпоставке да владари-градитељи палата нису могли бити ратници. Утврђења нису
нађена нигде на Криту минојског доба, а војничке теме готово су непознате у минојској
уметности; нити има ма и најмањег наговештаја да су били “свети” краљеви по египатском
или месопотамском узору. С друге стране, многа складишта, радионице и писарнице у
Кнососу указују на то да палата није била само краљевска резиденција, већ да је служила и
као велико средиште трговачке и административне делатности.

8
Религија Крићана

У раном периоду религиозне представе становника Крита биле су веома

примитивне. Тотемизам и култ женског божанства представљали су основу њихове
религије. Крићани су поштовали Велику богињу — богињу природе, земље, звери и
подземног света. Поред ње у критском пантеону постојало је и мушко божанство, које је
такође поштовано као оличење природних сила. Приказиван је у облику секире са две
оштрице. У Кнососу од свих очуваних просторија највећа је тзв. сала двојне секире, која је,
по свој прилици, представљала престону салу намењену церемонијама државног и
религиозног карактера. На Криту известан значај добило је и обожавање божанства у
облику човека-бика. Касније су га Грци назвали Минотауром. У култ бога-бика улазиле су
игре са биковима, чији су прикази у критској уметности такође веома чести.
Код Крићана божанство увек наступа као антропоморфно биће. Зооморфни су само
демони, који у поређењу са боговима имају нижи ранг.
Крићани су веровали у загробан живот. Погребни ритуал Крићана приказан је на
земљаном саркофагу из Хагија Триаде, који потиче из 14. или 13. века п.н.е. Тај споменик
као и архитектура неких гробинца на Криту указују на извесну сличност посмртног култа
код Крићана и Египћана.
У религиозним обредима Крићана карактеристична је водећа улога жена.
Седишта религиозног живота била су извесна просвећена места, као што су пећине
или гајеви (пећина Психто, горе Иде и Јуктаса). Једино је у Гурнији откопан један омањи
храм. У Кнососу низ соба био је намењен ритуалним обредима. У кућама становништва
средњег слоја постојала су домаћа светилишта.

9
Пад критске цивилизације

Током 14. века долази до нове катастрофе, када су, опет, готово све палате разорене.
Пошто су пронађени трагови паљења, једна група истраживача сматра да је до разарања
дошло услед устанка локалног становништва, које је било незадовољно владавином
Ахајаца. Наиме, од 1450. до 1400. године п.н.е. палатама на Криту су управљали Ахајци.
Једна група истраживача сматра да је земљотрес, који је у то време погодио Теру,
погодио и Крит. После земљотреса дошло је до пожара и отуда потичу пронађени трагови
паљења.
Професор Маринатос, док је вршио ископавања у Амнисосу (лука Кнососа),
пронашао је вулканску супстанцу. Ово откриће га је подстакло да почне са истраживањима
на територији острва Тере. Пронашавши палату у Акротирију, закључио је да је Теру прво
погодио земљотрес. Тада народ, предвођен неком интуицијом, напушта острво и сели се,
можда на сам Крит. После извесног времена долази до ерупције вулкана. Ерупција је била
тако снажна да се планина распукла и море је продрло унутра, стварајући велики талас,
цунами. Овај талас прошао је целом Егејом и уништио критску морнарицу. Са друге
стране избачени вулкански пепео дигао се високо у атмосферу, да би попут кише падао на
области у правцу кретања ветра. Тај пепео био је погубан за биљни свет на Криту.
Међутим, неизвесно је како је вулкан могао да изазове пожаре на даљини од 160 км и
уништи критске палате.
Шта год да је узрок пропасти палата почетком 14. века п.н.е, оне, потом, никад
више нису повратиле своју некадашњу моћ.
Током 14. и 13. века п.н.е. територију Крита по свој прилици насељавају Грци.
Посведочене су куће мегаронског типа, које су карактеристичне само за простор
континенталне Грчке. У Хагија Триади је пронађена и једна гробница по принципу толоса.
Критска цивилизација је потпуно уништена у 12. веку п.н.е, највероватније услед
најезде Дораца, који су населили, према Хомеровој Одисеји, источни део острва.

10
Микенска цивилизација

Извори

а. Писани извори:
— Таблице, амфоре, пропадљив материјал (кожа) исписани линеаром Б.
— Антички извори:
1) Хомер
2) Паусанија, друга половина 2 века н.е, у својој књизи, која је више једна врста
туристичког водича, описује Хеладу.
— Египатски документи из времена Мернептаха и Рамзеса III.
— Хетски извор у коме се помиње царство Ахијава и владар Атирисијас. Извор
потиче из 13. века п.н.е. Нађен је у Турској, у месту Богазкеји.

б. Споменици материјалне културе:

Остаци људске делатности као што су тврђаве, насеља, гробнице...

Археолошка открића

Гробнице - Немачки истраживач Хајнрих Шлиман први је почео откопавање

Микене. На ову идеју дошао је ишчитавајући Хомерову Илијаду. Хомер за Микену наводи
да је златообилна. Из овог придева Шлиман је закључио не само да је Микена постојала,
већ и да је била значајан центар егејског света. Међутим, Шлиман се није ослонио само на
Хомера. Подстрек да се лати истраживања му је, пре свега, дао Паусанијин Опис Хеладе.
Паусаније сведочи о Агамемноновом гробу. Шлиман организује истраживање са циљем да
пронађе овај гроб ни не слутећи да ће открити много више.
Од 1874. Шлиман почиње са ископавањима на територији Грчке, да би 1876.
пронашао некрополу, усечену у стену, која потиче из 16. века п.н.е. Ова некропола је
позната под именом “круг гробова А”. У њој се налази шест гробница правоугаоног
облика. Пронађено је 19 лешева. Само две гробнице имају по једно тело, док је у
преосталим гробницама сахрањено више од једног. Број пронађених лешева одговара
броју надгробних споменика, деветнаест. На рељефима некрополе су приказане сцене из
лова, рата, двобоја. Како су у гробници пронађене ствари непроцењиве вредности, нпр. у
женским гробницама су пронађене златне дијадеме, тоалетне кутијице, фине тканине,
сматра се да су у гробовима сахрањени владари са члановима своје породице.
“Круг гробова А” дуго је сматран за најстарији објекат микенске епохе. Међутим,
1951/52. Пападимитриу је открио некрополу, која потиче из око 1650/1550. године п.н.е.
Ова некропола је позната под именом “круг гробова Б”. По свом типу те су гробнице веома
блиске гробницама које је открио Шлиман.

11
 Данас се поставља питање: ,,ко су владари, који су сахрањени у пронађеним
гробницама?”. Једна група научника сматра да су то Ахајци. Друга група научника, а међу
њима и Артур Еванс, сматра да су то Крићани. Наиме, у гробницама су нађени бројни
предмети минојске израде. Овом приликом поменућемо бакарни ритон (пехар) у облику
главе бика са златним роговима, који представља карактеристичан тип уметности критских
мајстора. Треба поменути и да су слични судови пронађени на Криту, у Кнососу и
Гурнији. Међутим, за разлику од Крита, на пронађеним предметима микенских гробница
преовлађују ратни мотиви и мотиви из лова. Тела пронађена у “кругу гробова А” висине су
око 175/180 цм, дакле знатно виши људи но Крићани. Поједини научници сматрају да су у
гробницама сахрањене вође Хикса, који су својевремено загосподарили Египтом. У прилог
овој теорији иде чињеница да је у гробницама пронађено доста предмета из Египта. Исто
тако, присталице ове теорије могу се позвати на мит о Данају, у коме Данај, краљ Либије и
Египтов брат близанац, напушта Либију и сели се на Родос, а потом у Арголиду, где је
завладао народом Пелазга. Напокон, неки држе да су у гробницама сахрањени
представници народа Мале Азије. У прилог овој теорији иде мит о Пелопсу из Ликије.
Пошто је био угрожен од Тројанаца, Пелопс напушта отаџбину и сели се на простор, који
ће по њему добити назив Пелопонез. Поред мита, у прилог теорији иде и чињеница да
пронађене палате хетског царства невероватно подсећају на палате микенског света.
Следећа група микенских споменика већ се односи на другу половину 16. века и на
15. век п.н.е. То су такође претежно гробнице, само другачије конструкције. У њима
гробна комора има правоуглу, овалну или округлу форму и обично је усечена у мекшој
стени, али је са површином земље већ везана нарочитим дугим и уским ходником, тзв.
дромосом. У гробницама из 16. и 15. века п.н.е. дужина дромоса обично не прелази 3-4
метра, док она касније износи 14, па чак и 16 метара. Најпознатије гробнице овог типа
пронађене су код Микене и у близини Аргоса, а потичу из 16. века п.н.е.
У случајевима када је тле у коме се ископавала гробна комора било премеко, тада
су га облагали каменом. То је послужило као узор за нови тип гробова, тзв. куполасте
гробнице — толоси. Гробница личи на ископан темељ обложен каменом и израђен у
облику кошнице са додатком дромоса. Најстарије гробнице овог типа потичу из времена
блиског епохи “круга гробова”. Током времена зидови се облажу тесаним каменим
плочама, појављују се врата, зидови се украшавају рељефима и напокон комора се износи
на површину земље. Толоси су пронађени у многим градовима микенског света. На
обронцима Тајгета, у Вафију, крајем 19. века пронађен је толос богат инвентаром. Треба
поменути два чувена златна пехара са представом лова на бикове, која су начињена око
1500. п.н.е. У Мидеји (Дендра) такође је откривен толос. Поред осталог, у толосу је
пронађено и оружје: четири мача, ножеви и врхови од копаља. Сви нађени предмети
потичу с краја 15. века п.н.е. Треба поменути и куполасту Атрејеву гробницу, која се
налази недалеко од микенске тврђаве, а која потиче из 14. века п.н.е. Атрејева гробница
била је опљачкана још у давна времена.

12
Палате

Микена - Микенска тврђава потиче из 14. века п.н.е. Налазила се на брегу и била је
окружена одбрамбеним зидовима од џиновских камених блокова. Овај тип грађевине био
је непознат на Криту, али је сличан хетитским утврђењима код Богазкеје. Северна капија
тврђаве добила је назив Лавља. Лавља врата су најупечатљивији остатак масивних бедема,
који су Грцима каснијих времена уливали тако страхопоштовање да су их сматрали за дело
Киклопа, једнооких дивова митске расе. Кроз Лавља врата пут води на трг који је са свих
страна окружен развалинама појединих одвоједних зграда. То је микенски дворац.
Средиште палате у Микени била је краљевска дворана за аудијенције, названа мегарон.
Само је њен план поуздано познат: то је велика правоугаона просторија с округлим
огњиштем у средини и са четири стуба, који су носили греде крова. Уз мегарон се налазе
суседне просторије и двориште испод кога су остали сачувани уређаји за одвођење воде.
Археолози су открили и водовод за спровођење воде из извора, који се налазио нешто
изнад тврђаве. Вода се сливала у добро скривен базен поред самих тврђавских зидова. Од
базена је вода ишла у унутрашњи део тврђаве, такође добро покривеним каналима. Такве
мере опреза предузимане су несумњиво за случај опсаде. Са унутрашње стране зидова
очувани су фрагменти фресака.

Тиринт - Петнаест километара даље од микенске палате, у Тиринту, налази се

други споменик архитектуре истог типа. Особеност палате у Тиринту је та да је имала два
мегарона. Претпоставља се да је већи био престона дворана, док је мањи био или женски
мегарон или краљеве приватне одаје.

Орхомен, Теба - У Орхомену и Теби су пронађени остаци палата и таблице, али

овде постоји тешкоћа ископавања, јер се на тим просторима сада налазе модерна насеља. У
Орхомену је нађен толос, тзв. Минија ризница, који подсећа на египатске пирамиде.

Јолк (Тесалија), Атина.

13
Пилос

У античким митовима прича се да је син бога Посејдона — Нелеј, пошто је био

протеран из древног града Јолка у Тесалији из кога су на далеки пут кренули Аргонаути,
основао на западној обали Пелопонеза град Пилос. Нелејево краљевство било је велико: на
истоку се граничило са микенским краљевством Атрида, на северу је захватало део
територије на супротној обали реке Алфеја. Грчка традиција је сачувала сећање на
богатство и моћ владара из Пилоса. Према Илијади и Одисеји један од владара Пилоса био
је чувени Нестор. У Илијади се помињу Несторови ратови са суседним племенима, нпр. са
Аркађанима и Елиђанима. Према каталогу бродова Нестор је пред Троју стигао са 90 лађа.
На основу традиције Пилос, не само да је постојао, већ је био значајан центар микенског
света.
Године 1939. немачка експедиција, под вођством Карл Блегена, открила је палату у
Пилосу (Наварински залив). Пронађена палата је саграђена око 1300. године п.н.е. и то на
темељима ранијих зграда. У овој палати је пронађен архив са таблицама линеара Б, који се
налази лево од главног улаза. Палата је обухватала посебан вински подрум, па чак и
купатило са кадом. Она је, такође, садржала мегарон, дворану за пријем страних
изасланика. Мегарон је у средишту имао неку врсту димњака, чија је основа била
изграђена од дрвета, а цев од глине. Утврђено је да је зграда изгорела крајем 13. века п.н.е.
Становници палате журно су је напустили и касније је цело то место опустело. Тако су се
остаци изгорелог дворца очували нетакнути.
Како је територија микенског света била подељена на више краљевства, Пилос је
био престоница једног од тих краљевства. На основу топонима, пронађених на плочицама,
“о-ру-ма-то” и “пи-са”, као и на основу каталога бродова, у коме Хомер место Газ
подразумева у оквиру Пилског краљевства, у прво време се сматрало да је северна граница
Пилског краљевства река Алфеј (Елида), која се налазила недалеко од Олимпије. Међутим,
данас је усвојено мишљење да Пилско краљевство није обухватало тако велику територију.
Чедвик, пажљивијим истраживањем, дошао је до закључка да је северна граница Пилског
краљевства била река Неда, која се налази изнад Кипарисије, а источна река Недон.

Кносос

Палата на Кносу била је саграђена на брежуљку нижем од околине. То је упадљива

разлика између микенских и минојских места. Микењани су инсистирали на
доминирајућим положајима, свакако из стратешких разлога. Критски Минојци изабрали су
пријатна и погодна места, а Микењани са копна, у 15. веку п.н.е. само су преузели Кнос,
унеколико га модификујући.
Кнососко краљевство обухватало је округ града Кнососа, равницу Месару, простор
источно од Фестоса и брда Дикте. Дакле, под управом Кнососа био је централни део
острва. На истоку граница је била Хијарепети.

14
Куће трговаца

Године 1950/1952. пронађене су приватне куће богаташа, које потичу из 14/13. века
п.н.е, а које су се налазиле изван микенских одбрамбених зидина. У кућама су нађени,
поред осталог, питоси и плочице са знацима линеара Б. То је први случај да су писане
плочице пронађене у једној грађанској кући, а не у палати. Треба поменути “кућу питоса”,
“кућу сфинги” (плочице од слоноваче), “кућу штитова” и “западну кућу”.

Периодизација

1. раномикенски период - до 17. века п.н.е; запажен је утицај Крита, Египта, Мале
Азије; палате.
2. средњемикенски период - од 17. до 15. века п.н.е; еолоско-ахајски утицај; кубасти
гробови.
3. касномикенски период — од 14. до 13. века п.н.е; релативно самостална; палате,
Атрејева ризница.

Писмо

У периоду од 1450. до 1200. п.н.е. на простору микенског света користило се писмо

названо линеар Б, које је дешифровао архитекта Мајкл Вентрис уз помоћЏона Чедвика.
Научници, сусревши се са линеаром Б, дошли су до закључка да је то писмо, пошто
је пронађени број знакова био сувише велики да би било фонетско, слоговно писмо. Даље
је научнике мучило питање језика писма: језик Пелазга, критски, лидијски, ликијски,
етрурски? Вентрис је 1952. године изнео претпоставку да је у питању грчко писмо. Уз
помоћ кипарског слоговног писма прочитао је десетак грчких речи и то имена градова:
Кносос, Пилос... До данас већи део писма је дешифрован и откривено је деведесет знакова:
за слогове, за одвајање, за бројеве и скраћенице (идеограми). Међутим, и даље
истраживаче брине истинитост података које нам таблице пружају. Таблице се могу криво
протумачити било због грешака тадашњих писара, било због фрагментарности сачуваних
таблица, било због чињенице да таблице потичу из последњих година палата, било због
тога што писмо није у потпуности дешифровано. Још увек је неизвесно да ли је линеар Б
варијанта линеара А прилагођен грчком језику или је пак линеар Б настао из једног
праписма са територије копнене Грчке, које је изгубљено.

15
Носиоци Микенске цивилизације

Данас се у директној вези са дешифровањем линеарног писма Б усталило мишљење

да су носиоци микенске културе били Ахајци. Тешко је веровати да би носиоци другог
језика хтели да своје документе сачувају на грчком. На таблицама су посведочена грчка
имена мушкараца и жена. Ахајци нису били само припадници елите, већ и сељаци, што
потврђује податак са кнососких таблица да су сељаци својим животињама давали грчка
имена.
На основу археолошких открића утврђено је да од 21. века п.н.е. на простор Грчке
упада ратоборан народ, који је поседовао коње, мање од оних које ми данас гајимо, и
карактеристичну врсту грнчарије. Овај народ се населио, можда прво у централној Грчкој
и на северу Пелопонеза, и мешањем са индигеним народима створио грчки језик. Према
грчкој традицији та новодошла племена били су Ахајци.
До 15. века п.н.е. минојска цивилизација доживљава свој процват и минојски утицај
на простор континенталне Грчке био је врло изражен. Мада Еванс тврди, мало је вероватно
да је у питању било војно освајање. Становници копна, који се у ово време већ могу
назвати Грцима, били су увек ратоборни, док су Минојци били мање-више мирољубив
народ.
У време када Минојска цивилизација почиње да опада, континентална Грчка била је
домовина напредног грчког друштва, које називамо микенским.
Око 14. века п.н.е, по свој прилици велика група Ахајаца преселила се на Крит и на
обалу Мале Азије.

Ахајци у хетским и египатским изворима

Народ Ахајаца, као носиоц микенске културе, био је само један од бројних и
моћних народа на простору источног Медитерана. У 15/14. веку п.н.е. Хетско царство било
је на врхунцу своје моћи.
Хети су имали обичај да бележе оне војне и дипломатске догађаје који су били од
интереса за њих. На глиненим таблицама, пронађених у Богазкеји, а које потичу из 14. века
п.н.е, сачувано је писмо хетског цара Муршилиша II (1350 – 1320), који, ради борбе против
уљеза, у помоћ зове владаре (Ахаје?) и Лазпа (Лезбоса?). Наиме, у помоћ зове брата по
имену Тавакавалаxа, који је био краљ (Ахајаца?), и брата краља. Титула “брат” са собом је
носила извесно уважавање. Према једном писму из 1300. године п.н.е. хетски цар краља
Ахијаве изједначава по рангу са владарима Египта, Вавилона и Асирије. На основу
проучавања хетских докумената једна група научника сматра да су постојала два ахајска
краља. Хамонд тврди да је један краљ био владар Ахајаца на простору континенталне
Грчке, док је други (Тавакавалаx) био само вођа групе Ахајаца, која је настањивала
простор Мале Азије.

16
 Краљ Ахајаца у прво време није био потпуно независтан. На основу таблица знамо
да је у једном месту уз границе Хетског царства (југозападни део средње Мале Азије)
постојао краљ Ахајаца чија је власт била, у ствари, дар хетског цара. Иако су били
подређени, Ахајци су, насупрот незадовољству хетског двора, на своје територије примали
“слуге, које нису биле одане цару”.
Географске одреднице царства Ахијава нису јасно дате на таблицама. Ј. Финли,
насупрот Хамонду, сматра да се то царство налазило на Родосу. Поједини истраживачи
држе да се царство Ахијава налазило на обалама Мале Азије, у Милеванди (Милет). И на
Родосу и на обалама Мале Азије посведочени су предмети микенске израде, толоси, као и
микенска трговачка упоришта. У случају да прихватимо изнесену претпоставку да је
царство Ахијава у ствари царство Ахајаца, било да се мисли на простор континенталне
Грчке, било на простор Мале Азије, онда су хетски извори први документи који сведоче о
Ахајцима.
Хетски документи друге половине 13. века п.н.е. сведоче да Атарисyас, владар
Ахијаве, угрожава Карију и пустоши Кипар. Овог Атарисyаса поједини истраживачи
идентификују као Атреја, краља Микене и оца Агамемнона, који је опсео Троју око 1200.
п.н.е. Треба поменути да су своја трговачка упоришта Микењани имали на југу и истоку
Кипра. На таблицама линеара Б чак је посведочен појам “куприос”, који по свој прилици
одговара речи “Кипранин”.
Египатска сведочанства 14. и 13. века п.н е. пружају имена многих егејских народа.
Поред осталог имена која су идентификована као Дарданци и Илиои, који се у Хомеровим
еповима помињу као становници Троје.
Тридесетих година 13. века п.н.е. простор Делте угрожавају тзв. народи са мора. У
египатским изворима, поред осталих помињу се и Ахајци.

17
Социјална структура

Територија микенског света била је подељена на више краљевства. На челу једног

краљевства налазио се краљ, тзв. ванакс. Касније, код Хомера, налазимо име анакс, титула
коју носе краљеви. Ову титулу Хомер користи и да би означио угледне људе, нпр. за
Тиресију, који је био веома цењени тебански пророк.
Ехераво је можда име једног ванакса (краља). То име налази се прво на списку
дарова Посејдону и његови дарови су највећи. Поједине таблице сведоче о имању, великом
богатству Ехерава. Као пример можемо навести велико засађено имање “са-ра-пе-до”, које
се налазило под његовом влашћу.
Следећа у хијерархији је титула “лавагет”. Претпоставља се да су ту титулу носили
вође народа. У Пилосу могућ лавагет је био извесни Веланеј. Истраживачи су дошли до
тог закључка проучавајући садржај таблица: Веланеј је имао занатлије у служби, стада, а
његов прилог у житу био је по квантитету једнак краљевском прилогу дарова Посејдону.
Земљишни поседи су се називали “теменоси”.
У овом периоду постоји титула “басилеус”, која означава само вођу једне групе.
Око краља се налази дворска властела, тзв. hequetai или “пратиоци”. Они омогућавају
краљу да наметне власт над осталима. На таблицама уз појам точкова борбених кола
налази се придев изведен из имена пратиоца. Ова чињеница наводи на закључак да су ови
пратиоци били и нека врста телохранитеља. Институција пратиоца позната је и касније. У
старој Грчкој постојали су тзв. philoi, који су представљали узак круг пријатеља око краља.
Поред властеле, која чини двор, постоје и крупни земљопоседници. Они су давали
кадрове за локалну администрацију ван престонице. Ове две горње класе служиле су и
корисном циљу да једна другој буду контрола. Земљопоседници су контролисали краља да
не да маха својој самовољи, а двор је контролисао земљопоседнике да се не одметну од
централне власти.
,,Телестаи” су крупни земљопоседници везани за религијску сферу.
Пилско краљевство је било подељено на 16 административних округа, на челу
сваког од тих округа стајао је гувернер по имену “ко-ре-те” и изасланик (заменик
гувернера) звани “по-ро-ко-ре-те”. Улога ове двојице, било је, поред осталог, сакупљање
пореза. Са таблица се зна да су корете и прокорете имали право на ванредан порез у
бронзи, злату...
Постоји титула “дамокоро”. Која функција одговара овој титули није познато.
Познато је да ју је именовао краљ. Ова реч изведена је из термина damos, што значи округ.
На таблицама се појављује термин “слуге богова”. Неизвесно је да ли је то било
зависно или независно становништво.
Робове има и аристократија и средњи слој становништва. Да је краљ имао робове
зна се са таблица административног карактера. У Пилосу је три четвртине жена са децом
радило на производњи тканина. Издржавани су од стране палате. На основу топонима уз
имена робиња, може се одредити одакле су робови долазили: Лемнос, Зефир, Милет...

18
Пољопривреда

Житарице - О пољопривредним културама сазнајемо захваљујући списковима за

порез и списковима за следовање. Постојао је један идеограм који је означавао житарице.
Истраживачи су утврдили да су Микењани од житарица гајили пшеницу и јечам.
Земљишни поседи мерени су количином семена. Таблица, која сведочи о округу
Сфагијанес, пружа податке о расподели земље. На основу те таблице утврђено је да
постоје два земљишна поседа “котона китимена” и “котона кекемена”. Китимена је у
приватном поседу, нпр. племића или закупаца, а кекемена је државна земља под управом
“дамоса”, колективног тела једног округа. Постојао је и списак оних, тзв. “слуге
божанства”, који су држали државну земљу, а уједно су били и закупци приватне земље.

Зачини - Поред житарица, гаје се и зачини. Користе се за исхрану и прављење

ароматичних уља. Посведочени су ким, копар, сусам, нана, шафран и др.

Маслине - Гајење маслина није био лак посао због разлике у приносу из године у
годину. Гајиле су се на Криту.

Смокве - Друго популарно воће на Криту су смокве. “Описукос” је био надзорник

над гајењем смокава. Оне су се користиле за следовање.

Винова лоза - У микенском свету нарочита пажња била је посвећена гајењу

грожђа. Од грожђа се правило вино, које се потом извозило. Домаћем становништву краљ
је издавао вино само у малим количинама. Вино је било заштићено посебним печатима.
Најчешће у оквиру дарова божанствима, даровани су мед, жито, вино и маслиново уље.

Пчеларство - Код Микењана налазимо податке о пчеларству. На таблицама

линеара Б дешифрована је реч која одговара појму мед. Постојали су посебни чиновници
за производњу меда, тзв. “меридамате”.

Стока - У микенском свету било је развијено сточарство. Треба поменути, пре

свега, коњогојство. Микењани су гајили мале коње, сличне понијима.
Да су гајили волове, потврђује податак са таблица да сваки од 16 округа Пилског
краљевства мора дати палати извесну количину говеђих кожа.
800 таблица сведочи да су Микењани располагали великим стадима оваца. Број
овнова је био једнак броју оваца. Наиме, како је за приплод био потребан само мали број,
овнови су били кастрирани, а узгајани су ради добре вуне.
Такође су гајене козе, чији су се рогови користили за израду лука, као и свиње, које
су жртвоване као дар божанству.
У микенском свету је био развијен лов. На једном пехару, пронађеном у гробници у
Вафију, представљен је лов на бикове.

19
Индустрија

Метали - У употреби је било пет метала: злато, сребро, олово, бакар и калај. Бакар
су Микењани увозили из Мале Азије и са Кипра. Калај су увозили из Мале Азије.
Поједини истраживачи тврде да су Микењани калај добављали са простора данашње
Британије, Чешке и Италије. Микењани су познавали технику добијања бронзе. Такође
знају за гвожђе, кога је било у малим количинама, а које се се увозило из Азије.
Посведочени су бројни предмети од сребра, али на таблицама помињу се само точкови
борних кола опточени сребром. Злато се користи као декоративни елемент, али и као
посредник за набавку оружја. Олово се користило за прављење фигурица.

Текстилна индустрија - У микенском свету била је развијена текстилна

индустрија. Док су једни градови били задужени за прављење декоративних елемената,
други су правили тканине од вуне и лана. Пилски краљ је имао 600 робиња са децом, где се
3/4 бавило производњом тканине. Ове тканине, које су биле ретке и веома цењене,
извожене су у стране земље.

Трговина - Развој трговине микенске цивилизације омогућио је вишак производа.

Ове производе Микењани не акумулирају, већ их размењују са потребним сировинама из
других земаља. Микењани су били у могућности да извозе предмете од бронзе. Само у
Пилосу је радило 400 ковача. Велики број производа који ковачи произведу премашивао је
потребе једног краљевства, те се вишак извозио. Извозило се и маслиново уље, које се у
великим количинама производило на Криту, као и лан, чији је центар производње била
Овострана провинција.
Главни центри размене микенског света били су Египат, Сирија и Мала Азија. У 15.
веку п.н.е. Египат је био на врхунцу своје моћи. Управљао је Палестином и Сиријом.
Кипар је био под његовом политичком доминацијом, а Хети су поштовали његову снагу.
Микењани су одржавали трговачке везе са Египтом. У Египат извозе вино, маслиново уље,
пурпурне тканине; из Египта, пак, увозе драгоцене метале, слоновачу и папирус.
Око 1450. године п.н.е. Микењани од Минојаца преузимају економску превласт на
мору. Микенска грнчарија пронађена је на Мелосу, Тери и Родосу. На Родосу, у близини
минојског града Тријада, пронађено је једно микенско насеље. Своја трговачка упоришта
Микењани су имали на југу и истоку Кипра. На таблицама је посведочен појам “куприос”,
који по свој прилици одговара речи “Кипранин”. Са простора Кипра, Микењани су
увозили бакар. У градовима Киликије пронађени су остаци микенске културе, а у Милету
и Халикарнасу пронађене су гробнице типа микенских. Трговачка упоришта, као и
предмети микенске израде, пронађени су у Угариту и Сирији.
Године 1400. п.н.е. Микењани преузимају од Крићана и трговину са Палестином,
Феникијом, Тројом. Од Спорада, предмети микенске израде нађени су само на Делосу.
Изгледа да Споради нису представљали трговачку линију Микењана. Микенски предмети
и толоси пронађени су и у Сиракузи, Италији, Сицилији.

20
Војска микенског света

Оружје - Ниједан документ не помиње постојање војске, мада постоје спискови

људи одређених за војне и поморске дужности. У микенским гробницама у Дендри
(Арголида) и Кносу (Крит) пронађене су кациге и дуги бронзани оклопи.
У микенској уметности има много слика штитова, који су очигледно прављени од
говеђе коже и појачани металним испупчењима. Микенска борна кола представљена су на
многим кноским таблицама и често се могу видети на уметничким сликама, и то на
фрескама, као што је, на пример, пилска слика двојице ратника на колима, а исто тако и на
многобројним сценама на вазама. Пронађени костури коња показују да је раса коња која је
тада била позната у Грчкој била веома мала и тешко да је била већа од шетландских
понија. О постојању борних кола сведоче и пилске таблице, на којима су наведени точкови
борних кола. Сцене у уметничким делима показују употребу тешког копља. У Мидеји
(Дендра) у једном толосу је пронађено оружје: четири мача, ножеви и врхови од копаља.

Војна организација - На пилским таблицама помињу се веслачи. Због малог броја

наведених војника, претпоставља се да је то била само обалска стража, осматрачка служба.
Ипак, то је довољно да претпоставимо да су Микењани имали флоту.
Микенско друштво је било сигурно од напада са копна. Наиме, ако би непријатељ
решио да нападне краљевства микенског света, прво је требало да се суочи са бројним
народима који су окруживали територију микенског света. Уз то, микенске престонице
биле су добро утврђене и чували су их најмање три одреда војника. Микењане је било
најлакше напасти са мора. Стога су Микењани обалу поделили на десет сектора, од севера
према југу, са одређеним бројем војника. Распоред војске по секторима није био
равномеран. На кризним подручјима је било постављено више војника и два пратиоца —
познато је име (можда титула) једног пратиоца “Етиокле”. Ови последњи су највероватније
биле војсковође.

21
Религија

Проучавањем пронађених таблица са линеаром Б утврђено је да се пантеон

олимпијских богова почео стварати још у микенско доба. По традицији, постоји дванаест
олимпијских богова: Зевс, Посејдон, Хермес, Ареј, Аполон, Хефајст, Дионис, Хера,
Артемида, Афродита, Атина и Деметра. Деметра је, вероватно, касније ушла у ову групу, а
у почетку је била хипостаса богиње Земље.
Они истраживачи који желе да о религији Микењана сазнају више уз помоћ таблица
са линеаром Б, наићи ће на бројне тешкоће. Наиме, не постоје теолошки текстови нити
химне. Богови се јављају само као примаоци неких залиха, које им дају администратори
палата. Они чак не пишу име бога на неки специјалан начин, те су истраживачи у
недоумици припада ли наведено име човеку или богу. На кносоској таблици V2 прочитана
су следећа имена богова: Атина господарица, Ареј, Аполон и Посејдон.
Таблица Тн316 представља белешку о великом религијском обреду у Пилу. Наиме,
обред се одигравао у пилском округу Сфагијанес, у коме се налазила палата. Чедвик
лоцира Сфагијанес близу данашњег места Хора, на северу од палате.
На таблици наведена су имена божанства, а потом дарови. Тако знамо да су
боговима дароване златне посуде и људске жртве. Када је у питању женско божанство
дарована је жена, а када је у питању мушко божанство, онда је дарован мушкарац.
Као једно од божанстава на таблици Тн316 помиње се Потнија - (За) Потнију: једна
златна посуда, једна жена. Потнија је реч индоевропског порекла и преводи се као госпођа,
господарица, краљица. Под овим обликом Грци су подразумевали Деметру и њену кћер
Персефону, која је била господарица Хада. По свој прилици Потнија је била везана за култ
Мајке Земље. Једна од интересантних црта микенске Потније је да се придев изведен из
њеног имена употребљавао да се њиме означе стада оваца у Кнососу и ковачи бронзе у
Пилу. Они су, вероватно, додељени богињи да обезбеде приходе за њене светиње и слуге.
Од крупнијих фигура класичног пантеона на таблици Тн316 помињу се Зевс, Хера,
Хермес и Деметра, у случају да са њом идентификујемо Потнију.
Божанства се помињу и на таблицама које сведоче о додељивању житарица,
мирисних уља, меда и вуне. Треба поменути да је овде Посејдон био најважније
божанство. Наиме, његов део је увек био далеко највећи.
Нису нађени никакви трагови микенске храмовне архитектуре — ако је уопште
постојала. Нису нам познате ни камене скулптуре као култске фигуре. У микенском
друштву било је омиљено веровање у загробни живот. Као успомена на то остале су
микенске гробнице.

22
Троја

Ослањајући се на Хомерове спевове, 1868. године на брегу Хисарлик Хајнрих

Шлиман открио је Троју. До данас је откривено девет слојева Троје. Шлиман је сматрао да
је Троја II, у ствари, Пријамова Троја. У другој половини 3. миленијума п.н.е. на
развалинама Троје I, која је нестала у пожару, никло је ново, богатије насеље, заштићено
јаким зидовима, Троја II. О богатству тог града сведочи чувени депо нађен у Троји, кога је
Шлиман, верујући да је Троја II у ствари “хомерска” Троја, назвао Пријамовим благом.
Дерпфелд, Шлиманов помоћник од 1879, утврдио је да је Троја VI Пријамова Троја.
Међутим, 1932. године Карл Блеген износи претпоставку да, пошто је Троја VI настрадала
у земљотресу, Троја VIIа мора бити Троја из хомерских епова.
У 14. веку п.н.е. Троја VI је била значајани политички и културни центар егејског
света. Хамонд сматра да је овај град основао народ сродан становништву континенталне
Грчке. Доказ томе јесте чињеница да је народ Троје VI изградио мегаронски тип тврђаве,
коју је утврдио бедемима. Троја VI располагала је солидним богатством. Одржавала је
трговачке везе са градовима микенског света. Град је уништен у земљотресу, али је недуго
затим обновљен као Троја VIIа.
Троја VI и Троја VIIа за своје богатство треба да захвале, пре свега, повољном
стратешком положају. Троја је контролисала Хелеспонт. Представљала је везу између
Европе и Азије. На основу археолошких открића утврђено је да је Троја VIIа уништена у
инвазији. Мада је град обновљен (Троја VIIб), он никада више није повратио свој сјај.
Блеген сматра да је Троја VIIа разорена око 1250. године п.н.е. Финли датује пад
Троје око 1190. године п.н.е; време када су разорени Пилос и Микена. Ако је ова година у
питању, онда освајачи Троје не могу бити Ахајци, јер се територија копнене Грчке већ
налази у кризи. Поставља се питање: ,,ко је, онда, разорио Троју?”. Финли сматра да је то
тзв. народ са мора, који је одговоран и за рушење Хетског царства на прелазу из 13. у 12.
век п.н.е. Ахајци су се можда придружили, али само као пљачкаши. Да су Ахајци имали
обичај учествовати у пљачкашким походима сведочи и један египатски документ из
времена владавине Мернептаха (1236 - 1223). У петој години владавине овог фараона,
Египат су напали Либијци. Међу савезницима Либијаца помиње се народ Акаваxа, које су
научници идентификовали са Ахајцима. Египћани су се успели одбранити. На фрескама
народ Акаваxа, представљен међу заробљеницима, приказан је као обрезан. Да ли су се
Грци обрезивали у 13. веку п.н.е, данас није познато. Махом, научници се не слажу са
Финлијевом теоријом, јер мало је вероватно да један пљачкашки поход може оставити
толико трага на грчку традицију.
Изгледа да су Троју заиста срушили Грци око 1270/1250. године п.н.е. Због чега је
вођен рат? Према Хомеру све је то због једне лепе жене Хелене. Међутим, истраживачи не
иду тако далеко. Грци су ишли у пљачкашке походе дуж обале Мале Азије и били су
упознати са богатством Троје и са чињеницом да је била ослабљена земљотресом. Грцима
је било потребно једно ново трговачко упориште у северозападном делу Мале Азије.

23
Дорска Сеоба

Миграције

Источно Средоземље крајем 13, почетком 12. века п.н.е. захваћено је великим
сеобама. Египат, у време владавине Рамзеса III, угрожавају тзв. народи са мора. Хетско
царство се клони паду. У овом периоду разорена је и Троја.
Микенска цивилизација нестаје у периоду између 1200 и 1100. године п.н.е.
Популација некад моћних градова приметно опада све док није нестало грађанске културе
на територији копнене Грчке. Велики број градова је уништен. Умешним занатлијама се
губи траг, јер друштво не може да их подржава.
У овом периоду нестаје микенско писмо, познато још и под називом линеар Б.
Последица распада микенског света није само у губитку писма, већ долази и до прекида
глобалне комерцијалне мреже коју су Микењани остварили са територијама ван копна.
Престаје трговина са Малом Азијом, Блиским истоком, Египтом... Интересантно да и горе
поменуте земље међусобно прекидају везе. Како нема трговине, привреда у Грчкој
назадује, јер ова територија располаже ограниченим ресурсима. Једина повољна околност
је та што у овом периоду за територију Грчке није заинтересована ниједна од већих
страних сила.
Без писаних докумената тешко је утврдити шта је проузроковало колапс микенске
цивилизације. Период од пет векова остаје мистерија, позната под називом Мрачно доба
Грчке. Данас је усвојено мишљење да је овај период условљен услед сеобе Дораца.

Традиција о сеоби Дорана

Мада једна група научника, а међу њима и Ј. Белох, сматра да су Дорци одувек
насељавали област Пелопонеза, античка традиција не дели тај став. О дорској сеоби
сведоче Херодот, Тукидид, Аполодор, Диодор, Паусаније, као и археолошки налази.
Тукидид сматра да су Дорани заузели Пелопонез осамдесете године после пада
Троје. Ератостен, који је живео у 3. веку п.н.е, у свом делу Хронологија тврди да је
Пријамова Троја разорена 1184. године п.н.е. Ако прихватимо ову годину као тачну, следи
да су Дорани настанили Пелопонез око 1104. године п.н.е. Атински говорник Исократ и
његов ученик Ефор били су уверења да је дорска сеоба почела 1069. године п.н.е.
Сеоба Дораца је највероватније везана за сеобу Тесалаца и Беоћана, која се, према
Тукидиду, одиграла шездесет година после тројанског рата. Тесалци, предвођени
Хераклидима, напуштају Треспротију, која се налазила у јужном Епиру, и насељавају
област која ће по њима добити име Тесалија. Тесалци су потиснули Беоћане, који су до
тада насељавали југозападни део Тесалије. Беоћани напуштају Тесалију и насељавају
Кадмејеву земљу, која ће по њима добити име Беотија.

24
 Херодот у свом делу пише да су Дорани у време Деукалиона, савременика грчког
потопа, становали у земљи Фијотиди (Тесалија), а за време Дора у земљи испод Осе и
Олимпа, званој Хистијеотиди. Кад су их Кадмејци протерали, настанили су се у области
Пинда под именом makednoi. Пиндар, хорски лиричар 6/5. века п.н.е, такође сведочи да су
Дорци настањивали обронке Пинда. Са овог простора прелазе у Дриопиду, која ће потом
бити преименована у Дориду. У време сеобе Тесалаца и Беоћана, Дорци, предвођени
Хераклидима, напуштају Дориду, с циљем да продру на Пелопонез.
Продор Дораца на Пелопонез античка традиција објашњава као повратак
Хераклида.
После Хераклове смрти, Еуристеј, владар Микене, Тиринта и Мидеје и давнашњи
непријатељ Херакла, настојао је да уништи Хераклово потомство. Хераклиди, бежећи пред
гневом Еуристеја, били су приморани да напусте Пелопонез. Античка традиција разликује
Дорце од Хераклида. Херакле је ахајски јунак, из Персејевог рода. Егимије, син
родоначелника дорских племена - Дора, једном приликом позвао је у помоћ Херакла ради
заједничке борбе против Лапита. Херакле се одазвао позиву и у знак захвалности Егимије
му је даровао трећину свог краљевства. Када је Хераклов син Хил, после смрти оца, био
принуђен да напусти Пелопонез, он одлази на север Доранима и дели власт са Егимијевим
синовима — Памфилом и Диманом. Отуда потомци Хила јесу Хилеји, а друга два дорска
племена су Памфили и Димани.
Аполодор сведочи да се Хил, пошто је убио Еуристеја, вратио на Пелопонез. Једна
година је протекла у миру, а следеће године разне несреће су се сручиле на Пелопонез.
Пророчиште је објавило да је то кривица Хераклида јер су се пре времена населили у
очинској земљи. Хераклиди су били приморани да поново напусте Пелопонез.
Није прошло много времена а нестрпљиви Хил је прешао преко Истма на
Пелопонез. Хераклиде је сачекао Еуристејев наследник са великом војском; да не би
дошло до крвопролића Хил је предложио да се сукоб реши двобојем и при том је обећао
да, у случају пораза, Хераклиди сто година неће поновити напад на Пелопонез. На двобој
је изашао Ехем, краљ Тегеје, и убио је Хила. Пошто је мир склопљен Хераклиди су
напустили Пелопонез.
Међутим, Хилови потомци нису одржали обећање. Покушали су да пређу на
Пелопонез преко Истма, али су доживели пораз. Треба поменути да су откопани остаци
одбрамбеног зида на Истму, који потиче из 13. века п.н.е. Први покушаји Дораца да освоје
Пелопонез преко Истма датују се у време вероватно пре Тројанског рата.
После овог времена Хераклиди су неко време мировали. Полибије и Паусаније
сведоче да су Дорци поново кренули на Пелопонез из Дориде, предвођени браћом
Теменом, Аристодемом и Кресфонтом. Одлучили су да овај пут на Пелопонез продру
преко морског теснаца између Етолије и Ахаје. Пошто су им били потребни бродови,
замолили су за помоћ Локриђане. Место у Локриди, на коме су грађене лађе, названо је
Наупакт. Овде је убијен Аристодем, који је за собом оставио синове близанце Еуристена и
Прокла. Чини се да су Дорци заиста прешли из Етолије у Ахају код Риона. Тада се Темен
утврдио у Арголиди, Аристодемови синови у Лаконији, а Кресфонт у Месенији.

25
Археолози о сеоби Дорана

Археолошким истраживањима је утврђено да су крајем 13, почетком 12. века п.н.е.

градови на простору континенталне Грчке доживели талас разарања. Научници су дошли
до три објашњења:

а. После Тројанског рата на простору континенталне Грчке долази до унутрашњих

немира што доводи до разарања градова.
б. Услед промене климе долази до миграције становништва са севера на југ, услед
чега долази до пропасти микенске цивилизације.
г. Инвазија једног ратоборног племена, у овом случају Дораца, доводи до уништења
градова.

Недостатак прве теорије објаснићемо на примеру града Пила. Овај град разорен је у
периоду када и сви остали градови микенске цивилизације. Ако прихватимо да је дошло до
унутрашњих немира, обично после борби, ситуација се мање-више среди и народ настави
са животом. Међутим, Пил више никад није поново настањен. Многи други градови су
такође заувек напуштени. Мало је вероватно да прва теорија одговара стварном следу
догађаја. Међутим, готово је привлачно прихватити овакво објашњење: услед промене
климе један народ напушта своје станиште и осваја нова. Тако су Дорци услед неповољне
климе на северу напустили своју прапостојбину и стали запоседати нове територије на
југу. Својом сеобом Дорци покрећу и друга мања племена. Треба имати на уму да је ово
само једна смела претпоставка.
Дорска сеоба трајала је неколико деценија, а освајачи су надирали у таласима.
Наведену претпоставку потврђује традиција о бројним прелазима Хераклида преко Истма.
Исто тако, археолошким истраживањима је утврђено да је Микена разорана у три наврата:
у првом налету непријатеља разорене су само куће испред зидина града, у другом налету,
мада је нападнута, тврђава је успела да се одржи и у трећем налету, дакле око 1150. године
п.н.е, Микена је коначно уништена.

26
Хомерско доба

Грчка по паду Микене

Микенска цивилизација нестаје у периоду између 1200. и 1100. године п.н.е.

Популација некад моћних градова приметно опада све док није нестало грађанске културе
на територији копнене Грчке. Велики број градова је уништен. Умешним занатлијама се
губи траг.
Колико је од микенске цивилизације заиста изгубљено? У овом периоду нестаје
микенско писмо, познато још и под називом линеар Б. Без писаних докумената тешко је
утврдити шта је проузроковало колапс микенске цивилизације. Период од пет векова
остаје мистерија, позната под називом Мрачно доба Грчке. Данас је усвојено мишљење,
што значи да не мора бити правило, да је овај период условљен услед сеобе Дораца, једног
од грчких племена.
Последица упада нових народа није само у губитку писма, већ долази и до прекида
глобалне комерцијалне мреже коју су Микењани остварили са територијама ван копна.
Престаје трговина са Малом Азијом, Блиским истоком, Египтом... Интересантно да и горе
поменуте земље међусобно прекидају везе. Како нема трговине, привреда у Грчкој
назадује, јер ова територија располаже ограниченим ресурсима. Једина повољна околност
је та, што у овом периоду за територију Грчке није заинтересована ниједна од већих
страних сила, тако да су досељеници са те стране имали мира.
Од 12. века п.н.е. па све до 750. године п.н.е. изгледа да је становништво водило
седентаран начин живота аграрног карактера. Освајачи који су продрли на територију
копнене Грчке (под претпоставком да је до разарања градова микенског света дошло услед
инвазије) са собом нису понели никакве уметничке предмете, који би могли посведочити о
извесној култури или степену развоја те цивилизације. Изгледа да нови досељеници нису
тежили да живе у градовима. Као доказ овом тврђењу су многа насеља, која су била
напуштена. На пример, можемо поменути град Пилос који по разарању није обновљен и
опет насељен.
Досељеници су вероватно били номади. Живели су у шаторима и дрвеним
баракама, а предмет обожавања је била статуа од дрвета, која је представљала божанство.
Били су организовани у мале племенске заједнице. Да су дошли са стране сведочи и
непоштовање према микенској култури. Ово нас враћа на питање како је једно номадско
племе успело да завлада територијом некадашњег моћног микенског света. Највероватније
да су досељеници били изузетне физичке снаге и да су располагали моћнијим оружјем.

27
Хомеров свет

Упркос општој декаденцији, у позном периоду Мрачног доба настаје Хомерова

поезија. Поборници Хомерове историчности сматрају да он у својим поемама не одражава
само удаљену микенску прошлост, већ описује и свет свог времена (9. или 8. век п.н.е.). М.
И. Финли сматра да Хомер, у ствари, описује Грчку током “мрачног доба”, око 1050 - 900.
године п.н.е. Он је уверен да Хомер прецизно приказује одређена антрополошка својства
тог света, попут друштвеног и родовског уређења; усвојених моралних норми...
Ако је Хомеров материјални свет мешавина више раздобља донекле
мистификованих, да ли је могуће да су друштвено уређење и систем вредности у еповима
преузети из стварног света?
Финли тврди да је Хомер доследан и антрополошки убедљив у питањима као што
су питања уставности, обичај наслеђивања, крвне освете (правни и друштвени третман
убица), положај жена, моногамија, ропство...
О. Таплин сматра да Хомер није веродостојан у свим аспектима, јер једно исто
питање обрађује на различите начине и у различитим контекстима. Он тврди да песнику
није било важно да ли народом управља краљ, веће стараца, скупштина... песнику је само
важно да буде убедљив слушаоцима. Што се тиче устаљених моралних вредности, оне, у
ствари, нису устаљене јер се у еповима појављује њихово оповргавање и преиспитивање.

Хомерова Грчка

Изгледа да је становништво било организовано у родовским заједницама на чијем

су челу били басилеус (краљ), Веће старешина, Народна скупштина.
Басилеус или краљ био је вођа једне племенске заједнице. Највећу власт је имао
током ратних операција, где је управљао својим саплеменицима и први ступао у напад
против непријатељских басилеуса. Басилеус и племићки војници су се у богатству и војној
вештини, разликовали од сиромашнијих слојева унутар рода. Басилеус је финансијску
подршку нашао у експлоатисању сопствених теменоса (већи земљишни посед) и
захваљујући даровима од народа. На једној територији могло је постојати више басилеуса
где власт једног није могла бити неограничена. У доба мира улога краља била је скромнија
и махом се сводила на безначајном учешћу у суду. Поред ових улога, краљ је имао и улогу
свештеника. Краља је могао наследити директно потомак, или већ добар кандидат из неког
другог рода. Процес образовања наследне краљевске власти још није био завршен.
Веће старешина, чији су чланови геронти (из најугледнијих и најмоћнијих родова),
у договору са басилеусом доносе неку важнију одлуку.
Народна скупштина јесте збор свих слободних чланова заједнице коју сазива
басилеус ради решавања разних питања. Већ у хомерско доба не постоји равноправност
свих њених чланова, тако да одлуке доносе краљ и веће старешина. У случају да се народ
не слаже са одлуком, протестовали су ћутањем.

28
 Свака од родовских заједница има своју територију и сопствену благајну. У
заједничкој борби против непријатеља, удруживало се више родова. Када је долазило до
кризних ситуација, проблем су решавали заједничким снагама. Током рата свака заједница
је чувала своју самосталност и била је предвођена својим басилеусом.
Може се закључити да је припадање једном роду било веома важно. Родовска
заједница је имала обавезу да штити интересе својих чланова. Онај ко би убио члана једног
рода морао је да плати за то убиство, било сопственом главом било новцем. У случају кад
члан погази усвојене моралне норме те заједнице, аутоматски је бивао искључен. Нема
више права на заштиту друштва и добија статус скитнице (метанаст), који ни мало није
повољан.
У еповима се наслућује и распад првобитних друштвених заједница, где се као
посебан слој издваја родовска аристократија. Наиме, само мало њих је могло да приушти
борбене двоколице са добрим коњима. Привилеговани током борбе носе оклопе од злата,
шлемове са коњском гривом и сребрне корице мача. Па чак и када друштво не
узмениравају ратови, “племићи” се могу познати по скупим пурпурним тканинама, који
живе у велелепним кућама са богатом окућницом. Овакве куће тешко да су постојале у
току хомеровог доба и вероватно се песник позива на нека ранија времена из микенског
периода.
Основа привређивања била је пољопривреда, нарочито земљорадња и сточарство.
Број стоке је било мерило вредности. Народ овог периода познаје и гвожђе. Овај податак
из Хомерових епова потврђују и археолошка истраживања гробница које датирају из тог
периода. Нађени су мачеви од гвожђа, где најстарији потиче из 11. века п.н.е.
У сеоској заједници постојала је систематска подела земље. Најбоље земљишне
поседе, добијали су, од народа, басилеуси (ванака) и војводе (равакета). Преосталом делу
становништва земља је додељивана жребом, те се та земља називала клер. Изгледа да
подела није била равноправна, па су сукоби били чести. Они који изгубе своју земљу - тети
или ерити - раде на туђим имањима где им се плаћа у натури. Робови и тети су знали да се
супроставе слободним људима, када би ови последњи дали маха својој самовољи.
Ропство има патријахални карактер, и зову их укућанима. У случају да роб
изневери господара, са њим се сурово поступало. Извор робова јесте рат и ратни плен.
Власник је роба могао поклонити, разменити, продати... Иако у привреди још увек главна
улога припада слободним људима, било је и робова који су чували стада, обрађивали
земљу...
Трговина је слабо развијена и она је уско повезана са пљачком и ратом. Занатство
је, такође, било слабо развијено. Посао занатлије је слабије вреднован но посао
земљорадника.

29
Археолошки налази

Скромно је реконструисати историју Хомерског доба само на основу Хомерових

епова. Прво из периода од око 1200 до 900. (чак и до 750.) године п.н.е. не постоји писаних
трагова на грчком. У случају да се писмо појави, то је онда алфабетско, које се у самој
основи разликује од микенског линеара Б. Заједно са писмом не појављују се више ни
предмети са особеностима микенске културе. Једино на основу оружја и примитивних
предмета за употребу, који датирају из тог периода, може се извести неки штур след
догађаја.
Веома важна чињеница овога доба јесте употреба гвожђа. Микењани су
својевремено знали за овај метал, али су га користили у малим количинама за декорацију
луксузних предмета. Експлотација гвожђа на територији микенског света је била мала.
Гвожђа је било доста у северозападној Малој Азији, али су Хети љубоморно чували ова
налазишта и само су мале количине извозили у Египат, Сирију...
Са почетком мрачног доба континентална Грчка прекида везе са страним земљама,
где је улогу посредника играо Кипар. Изгледа да су најстарији предмети од гвожђа
пронађени у Грчкој, увезени са Кипра. То су мали гвоздени ножеви са бронзаним закивком
на дршци, који потичу с краја 13. века п.н.е.
Прави период гвозденог доба на територији Грчке почиње крајем 11. века п.н.е.
Сада место луксузних предмета, гвожђе се, превасходно, користи за израду оружја.
Испоставило се да је много бољи метал него било каква легура бронзе.
У протогеометријској фази Мрачног доба, названа по облику посуда које се користе
у периоду од средине 11. до краја 10. века п.н.е, скоро сви пронађени мачеви су од гвожђа
и ортодоксне су форме. Издуженог су изгледа, веома танки, дужине до метар.
У геометријској фази, која траје током 9. и 8. века п.н.е, мачеви постају краћи и
изразито чврсти. Код Хомера, мачеви и врхови копља су од бронзе, типичан пример
архаизма. У двадесетом певању, постоји једна сцена када Ахилеј удара мачем непријатеља,
тако да му глава и кацига одлете. Критичари сматрају да нешто овако није било могуће
извести са оружјем од бронзе...
Ратници Мрачног доба су носили копља. Интересантно је да у гробовима до 9. века
п.н.е. нису нађени заједно и мач и копље. Вероватно да се у овом периоду располагало
ограниченим средствима и није било места за разбацивање.
Основа за проучавање Хомеровог доба је испитивање гробница. У гробницама је
махом нађено оружје. Постоје и посуде, али оне потичу тек из касног Мрачног доба, из
геометријског периода. На овим посудама приказани су ратници опремљени копљима,
штитовима, кацигама. На неким сликама штитови су у облику осмице и повелики су, док
на другим су приказани мањи штитови. Међутим, питање је да ли ове слике одговарају
Хомеровом добу. Данас, научници претпостављају да је сигурно постојала неке директна
веза Микенског и раног Мрачног периода, иако за то нема доказа. Уметност се сачувала,
али се временом изгубила, јер је можда била у вези са некаквим пропадљивим
материјалом.

30
Грчка колонизација

Узрок, начин и правац колонизације

О грчкој колонизацији нас обавештавају Херодот, Тукидид, Страбон.

Термин колонизација потиче од речи apoikia, одселити се, и латинског глагола colo,
colere - обрађивати. Колонизација Грка узима маха током 8. и 6. века п.н.е. Узроци
колонизације су бројне:

1. На територији Грчке долази до релативне пренасељености, тј. земља на ступњу

технолошког развића, на којем се налазила, није била у могућности да прехрани целокупно
становништво. Није било довољно обрадивих површина, река... Страбон пише да се
становници Халкиде због глади пресељавају у Региј.
2. Јавља се потреба за трговином. Грчка је сиромашна у природним ресурсима и
отуда потреба за сировинама других земаља. Претпоставили су да ће размена добара са
удаљеним просторима бити много лакша, ако оснују ближе жељеној територији,
насеобину - посредника у размени. Ове трговачке насеобине су се називале факторије. Као
примере треба навести Питакузу, острво које су Грци населили пре оснивања Куме и
трговачко насеље Алумина, које се налази на ушћу реке Оронта.
3. Политички сукоби у полисима. У случајевима када у полису победи једна
партија, присталице друге су принуђене да напусте град.
4. Авантуризам и могућност бољег живота на новим територијама.

Пре него што би се усудили да населе једну територију, Грци су тежили прво да
што више сазнају о самој територији. Вођа колониста “оикистес” бирао је место где ће
колонија бити основана. Био је обавезан да праведно расподели земљиште нове насеобине,
а учествовао је и у изради устава. Тукидид пише да је оикист увек био из метрополе, па чак
и када је колонија оснивала нову насеобину. Касније у колонијама постојао је култ
оикиста, који је слављен као херој.
Приликом бирања места, где ће бити основана насеобина, било је важно или да је
земљиште плодно или да постоји могућност стварања луке или да има стратешки положај.
У одабиру колоније, колонисти су се саветовали са пророчиштем (Зевсово светилиште у
Додони, Аполонов храм у Делфима, Дидинино пророчиште у Милету...). Питија је
одређивала ко треба да учествује и где треба основати ново насеље. Колонисти су бирани
и жребом. Едикт киренске народне скупштине из 4. века п.н.е. садржи и оригинални
документ о оснивању Кирене. По овом едикту свако домаћинство на Тери било је дужно да
за колонизацију резервише једног сина. Овај податак слаже се са Херодотовим извештајем.
Страбон пише да је у оснивању Регија учествовао сваки десети грађанин Халкиде.

31
 Колонисти су о свом трошку градили брод. Онај који би највише издвојио за
опремање брода, имао је право на највећи и најбољи део земље на новом простору.
Колонисти су са собом носили ватру са огњишта своје метрополе.
Ако је простор био погодан за насељавање, постојала су три основна начина
добијања земље:

а. Окупација жељеног простора, а потом и присвајање.

б. Ако се око једне земље већ сукобе различита племена, Грци ступају у савез са
једном од зараћених страна, под условом да по освајању територије добију један део
земље.
в. Земљу су откупљивали од поседника. Овај начин није био посебно омиљен код
Грка и најређе му се приступало.

Колоније није само оснивала матица, већ су саме колоније оснивале нове
насеобине. Наиме, проблем вишка становништва у једној колонији је решаван на тај начин
што је оснивана нова. Епоикои су нови колонисти који употпуњују насеобине са мањком
становништва. Тако на Тери, за време владавине Бата II, стижу нови колонисти са
простора Пелопонеза. Фокејци су основали Масилију, а ова последња основала је низ
колонија у свом залеђу.
Матицу и колонију повезивали су сродничка веза, писмо, календар, култ, празници
и обичаји. Тако је милетска колонија Кизик сачувала милетски календар и култ Аполона.
У Таренту је поштован култ Аполона Хијакинског, божанство које је поштовано и у
Амиклама. Теоретски, колонија није имала никакве обавезе према матици. Тако је у
Коринту била олигархија, док у њеној колонији, Црној Коркири, демократија. Коринт и
Коркира су се чак и сукобиле. Међутим, иако већина колонија није имала обавезе према
матици, у милетским колонијама епоними су били стефанефори, Аполонови свештеници у
Милету. Надзорник у Потидеји био је извесни Епидемијург, који беше послат из Коринта.
Синопа је узимала данак од својих колонија на југу Црног мора. Масилија (данас Марсеј),
насеобина на јужној обали данашње Француске, је све своје колоније држала под својом
контролом.
Грци су колонизовали просторе и према северу, западу, југу и истоку. У
колонизацији су предњачили градови Милет, Халкида на Еубеји и Коринт.
Колонизација је трајала дуго и у њој су учествовали сви градови Хеладе. Основане
су бројне колоније, које временом прерастају или у значајне центре или нестају.
Последица колонизације јесте ширење грчке културе и језика по Средоземљу, што ће
касније условити стварање једне опште античке културе.

32
Колонизација према југоистоку

Колонизације према истоку готово да није ни било. Наиме, на острвима према и на

обалама Мале Азије већ је било грчких колонија, које су основане још око 11. века п.н.е.
Са друге стране, овде је доминирало јако Лидијско краљевство које није дозвољавало
ширење колонија према унутрашњости. Фазелида, на јужној обали Ликије, је била једина
важнија колонија, коју су Рођани успели да оснују.
Колонизација према југу била је веома слабог интезитета. Наиме, једино погодно
место за оснивање нових насеља био је приобални појас северне Африке. Међутим скоро
сва погодна места на обали су већ били колонизивали Феничани. Унутрашњост
континента Грци нису познавали, а и сам терен није био погодан за живот на који су Грци
навикли. Са друге стране, ту је била још увек довољно јака Египатска држава да не
дозволи масовно насељавање неког новог народа.
Као значајне грчке колоније на овом простору можемо поменути Наукратис и
Кирену.
У војсци египатског фараона било је пуно грчких најамника. Како би фараон
спречио мешање становништва, Грцима је дао град за оснивање нове насеобине. Тако
настаје Наукратис око 625. п.н.е, кога ускоро насељавају и грчки трговци. Према
археолошким истраживањима изгледа да су Наукратис основали становници Милета,
Самоса и Егине. Временом ова колонија постаје носилац Хеленске културе.

Херодот о оснивању Кирене

Калиста је острво које је преименовано у Теру, по Терасу, сину Кадмовог потомка

Аутесиона. Терас је најпре владао у Спарти, а потом са три лађе прелази на Теру.
Једном приликом краљ Тере, Грин, дошао је у Делфе, ради приношења жртве. Тада
је Питија саветовала Теранима да оснују један град у Либији. Грин, како је већ био веома
стар, сматрао је да тим треба да се позабаве млађи, и предложио извесног Бата, који је био
са њим у пратњи. Како нису знали где се налази та Либија, Терани се нису озбиљније
позабавили овим предлогом. Потом на Тери седам година није било кише. Једна
делегација је послата у Делфе да потражи савет од пророчишта шта им ваља чинити да
одагнају несрећу. Питија им је поново саветовала оснивање насеобине у Либији.
Пошто нису знали где се налази, распитали су се и на крају сазнали од једног ловца
пурпурних шкољки са Крита. Уз одређену цену овај Крићанин Коробије их је одбацио до
острва Платеја у Либији. Делегација је оставила Коробија на острву и снабдела га храном
за неколико месеци, а сами су се вратили на Теру ради одговарајуће припреме за
насељавање новог простора.
Коцком је одлучено ко ће кренути на пут. Колонисте је предводио Бат, али му ово
вероватно није било право име. Бат је назван тек касније као титула за владарско
достојанство, јер су Либијци своје краљеве називали батосима. Киренци причају, за

33
разлику од Терана, да је Бату још првом приликом сама Питија прорекла да ће бити краљ у
Либији. Касније, Бат је кренуо са две ратне лађе и успео да дође до Либије. Међутим како
није знао шта треба тамо да ради, покушао је да се врати на Теру, али га ови нису
примили. Отуда колонисти стижу до Платеје, где су и основали насеобину. Како им и овде
није било ваљано, након две године, Терани напуштају острво, остављајући за собом само
једног човека и отплове за Беотију, ради новог савета од пророчишта. Питија је опет
предложила насеобину у Либији. Терани, немајући куд, покупише пријатеља који је био у
Платеји, одоше у Либију и напокон основаше Кирену. Ту су живели шест година, а потом
територију проширују и ка унутрашњости.

Колонизација према западу

Колонизација према западу била је веома интезивна из више разлога. Наиме, на

западу су се налазиле Италија и Сицилија. Овај простор је имао климу каква је
преовлађивала и у Хелади. До територије Италије могло се пловити визуелном
навигацијом. У антици није било навигационих апарата, а самим тим била су честа лутања.
Грци, да би доспели до Италије, требало је само да прате копно које је било на видику и
вероватноћа да се залута била је веома мала. Овај простор према западу био је познат још
од Микењана и Крићана. Етрурија је била позната по рудницима, док Сицилија по житу.
Као најстарија колонија на простору јужне Италије помиње се Кима, коју су
основали становници Халкиде, Еретрије и Киме Еубејске средином 8. века п.н.е. ради
трговине. Кима се налазила у залеђу данашњег Напуљског залива и имала је велики утицај
на Италике. Основала је колонију Партеноне која је у 5. веку п.н.е. била разорена од стране
Италика из Кампаније. Временом је колонија обновљена и преименована у Неаполис
(Напуљ).
Погодан простор за нове насеобине био је Тарентски залив. Овде је преовладавала
блага клима, а обала је била приступачна за оснивање лука. Најстарија лука јесте Тарент,
коју су основали ванбрачни синови Спартијанки и који у Спарти нису имали пуно
грађанско право.
У заливу, градове оснива и становништво Месеније, које је успело да побегне од
Спартанаца. Месењани оснивају колоније Сибарис и Кротон. Сибарис и Кротон били су
оснивачи Ахајске конфедерације за спречавање ширења Тарента. Сукоб који је постојао на
Пелопонезу између Месењана и Спартанаца, сада је пренесен и на колоније. Да би
спречили експанзију Тарента, Сибарис је у близини Тарента основао колонију
Метапонтум. Тарент, заузврат, у суседству Сибариса оснива насеобину Хераклеју. Ово
онемогућава даље ширење на обали, па Грци теже да продру у унутрашњост и долазе у
сукоб са локалним становништвом. Тако Тарент, како није могао да се шири према западу
због Ахајаца и према северу због племена Јапига и Месапа, нове колоније оснива на југу,
Хидрунт и Калиполис.

34
 На југу Апенинског полуострва Локра Опунтска основала је Локру Епизефирску.
Локриђани су своју територију проширили све до Тиренског мора.
Нови талас колонизације према западу био је на прелазу из 6. у 5. век п.н.е. услед
притиска Персије на малоазијске Грке. Херодот пише како је становниxтво Фокеје, јонског
града у Малој Азији, учествовало у буни против Персијанаца. Бојећи се одмазде, најпре
беже на острво Хиос. Острво напуштају због зловоље локалног становништва и настављају
да беже према западу. Стижу у Тартес, ушће Гвадалкивира у Шпанији, где се нису дуго
задржавали због непријатељства домаћег становништва. Феничани су их потиснули до
Јадрана. Извесно време су провели на Корзици, где су учествовали борби ради превласти
на западном Средоземљу са Картагињанима и Епирцима. У великој поморској бици
Фокејци су успели да победе противнике, али су и сами имали велике губитке. Напокон су
се зауставили у јонској колонији Региј, где су лепо примљени јер су били Јоњани.
У 6. веку п.н.е. настале су колоније и на простору јужне Француске: Масилија,
Монако, Арл, Ница... Масилија је основана око 600. п.н.е.

Тукидид о Сицилији

У 5. веку п.н.е Сицилију је било могуће опловити лађом за осам дана, док је само
острво било удаљено за око пола географске миље од копна јужне Италије.
Песници су певали како су најстарије становништво Сицилије били Киклопи и
Лестригонци, за које није познатно од куда су дошли, којег су рода били, нити где су се
касније настанили.
По овима острво насељавају Сиканци, који су тврдили да су староседеоци, а само
острво је по њима добило име Сиканија (раније се звало Тринакрија). Сиканци су,
највероватније, пореклом били Иберани, које су потиснули Лигијци од реке Сикана у
Иберији. Населили су западни део Сицилије.
По Тројанском рату, у суседству Сиканаца населили су се Елимци (Тројанци), са
престоницама Ерикс и Егеста.
Фочане, који су се враћали из тројанскога рата, прво је бура довела до Либије...
Ускоро насељавају простор Сицилије као суседи Елимаца.
Са насељавањем Сикулаца на Сиканију, народа који је од стране Опичана потиснут
са простора јужне Италије, долази до сукоба са Сиканцима. Бројнији Сикулци су успели да
поразе Сиканце и да их потисну према југу и западу острва. Последица пораза Сиканаца је
била и та да је острво преименовано у Сицилију. Сикулци су населили северни и средњи
део острва. Модерна историографија сматра да Сикули и Сикани долазе из Италије.
Обале Сицилије насељавали су и Феничани ради трговине са околним народима. Са
доласком Грка, они се померају према Елимцима и станују у Мотију, Солоенту и Панорму.
Ови градови били су најближи матици Картагини.
Од Грка, прво су Халкиђани са Еубеје, допловили до Сицилије под вођством
извесног Тукла, и основали насеобину Наксос 735. п.н.е.

35
 Након годину дана Коринћани, под вођством Архије, су настанили Сиракузу 734.
п.н.е, пошто су најпре протерали Сикулце са острва.
Пет година по оснивању Сиракузе, Халкиђани утврђују Леонтину отету од
Сикулаца и оснивају Катану, где је оснивач Катане био Еуарха.
Од Хелена у колонизацији је још учествовало становништво Мегаре, Мегарани,
предвођени Ламидом, прво оснивају Тротил на реци Пантакији. Потом су извесно време,
заједно са Халкиђанима, живели у Леонтини, а када су протерани оснивају град Тапс.
Под вођством сикулског краља Хиблона, који им је предао своју земљу, оснивају
хиблејску Мегару. Пре него што их је владар Сиракузе, Гилон, протерао са овог простора
који су већ насељавали којих 250 година, Мегарани, под Памилом, су основали Селинунт.
Рођани под Антифемом, а Крићани под Ентимом основали Гелу на истоименој
реци, 45 година по оснивању Сиракузе.
Становништво Геле за вође је изабрало Аристоноја и Пистила и основали су град
Акрагант, назвавши га према реци Акраганту.
Занкла јесте име града које потиче од Сикулаца, а означава срп. Сикулце су
протерали Јоњани и Самњани, који долазе на острво бежећи пред Међанима.
Занклу су основали гусари из Куме у Опикији, предвођени Перијером, а потом овај
град насељава и становништво из Халкиде и Еубеје под вођством Кратемена. Касније,
Анаксила из Регије је преименовао град у Месену.
Химеру је основало становништво Занкле (Еуклид, Сакон и Сим), а град су
насељавали и Милетовци из Сиракузе.
Акру и Казмену су основали Сиракужани. Камарину су најпре насељавали
Сиракужани и то предвођени Дасконом и Менеколом. Касније Камарина долази у руке
гелском владару Хипократу.
Наксос на Сицилији оснивају становници Наксоса и Халкиде са Еубеје. Ова
колонија је једна од најстаријих грчких колонија на острву и основана је у првој половини
8. века п.н.е. Наксос оснива колоније Катану и Леонтину. На северу настаје колонија
Халкиђана, Занкле (Месина) на обали Месинског мореуза. Део становништва из Месине
оснива колонију Региј, на крајњем југозападу апенинског полуострва. Занклејци и
Халкиђани оснивају Химеру, на северу.
Југозападну обалу Сицилије насељавају Дорци. Становници Мегаре оснивају
Мегару хиблејску, а ови последњи Селиунт. Коринћани прво колонизују острво Ортигију
наспрам Сиракузе, а потом насељавају копно. Колонија Агригент је најпре припадала
Феничанима, а потом Рођанима и Крићанима.
Због интезивности грчке колонизације на простор Сицилије и јужне Италије, овај
простор је назван Magna Graecia.

36
Колонизација према северу

Колонизација Пропонтиде и Трачког приморја - У периоду колонизације

западног Медитерана и нешто касније почела је и колонизација према северу. Један од
разлога за насељавање македонског и трачког приморја је био тај што се овај простор
налазио у близини Хеладе, а била је могућа и визуелна навигација. Исто тако, само
приморје обиловало је равницама погодним за земљорадњу, пашњацима погодним за
сточарство, налазиштима метала... Граница између трачког и македонског приморја била је
долина реке Стримон.
Грке је посебно привлачио Халкидик, који се завршавао са три полуострва, од
запада према истоку: Палене, Ситонија, Акте. На Халкидику је основано више грчких
колонија. Халкидик са Еубеје своје колоније је оснивао на Ситонији, Еретрија са Еубеје на
Палени, а становници острва Андроса на Акти. Прва колонија на Халкидику била је
Медна, коју је основала Еретрија. Значајни полиси на Хаклидику били су Тороне
(основали су га Халкиђани), Олинт (касније привредни центар), Потидеја (основали су га
Коринћани), Сане и Акантос (на северу Атоса). Овде је било око 30-так колонија, али
временом њихов број се смањује. 479. п.н.е. више мањих колонија се уједињује око
Олинта, синојкизам, те данас нису позната њихова имена.
Најзначајније колоније према Херсонесу биле су: на ушћу реке Стримон настао је
Амфипољ, где је највише становника дала Атина; на ушћу реке Несте, Клазоменци су
основали Абдеру, коју касније насељавају Грци малоазијског града Теоса под притиском
Персијанаца; Маронеја, коју су основали становници острва Хиос.
Тасос су колонизовали становници Пароса, о чему сведочи и песник Архилох. На
Херзону трачком настају Сестос и Калиполис, које су основали становници Лезбоса.
На Хелеспонту највише колонија оснивају Милет и Мегара. На европској обали
Пропонтиде (Мраморног мора) основан је Перинт, а источније Мегарани оснивају
Селимбрију и Визант. Наспрам Византа, на суседној обали основани су Калхедон и Астак.
Милећани на азијској обали Пропонтиде оснивају Кизик и Абидос. Кизик је једна
од најстаријих колонија и основана је 750. п.н.е. Касније је разорен од стране Кимеријаца.
Фокејци на овом простору оснивају Лампсак.

37
 Колонизација Црног мора - Колонизација обале Понта Еуксинуса (Црног мора)
обухватала је колонизацију северне обале Мале Азије и северозападну обалу мора.
Колонизација ове територије није била нимало лака, те је колонизација овог
простора и најмлађа. Ово је најсевернија тачка коју Грци насељавају приликом своје
колонизације. Клима на северу била је знатно оштрија него у Хелади. Грцима су задавали
проблеме и Скити, ратоборно племе које је насељавало простор данашње Украјине. Сама
пловидба Црним морем била је тешка због јаких ветрова и струја. Како је малоазијска
обала била нешто приступачнија, постојала је могућност путовања копном, те ту и настају
прве насеобине. Овај простор био је привлачан због племенитих метала у Тракији, жита и
коже у Украјини, усољене рибе...
Највише је било колонија Милета. На јужној обали Понта настаје Синопа 812. п.н.е,
која временом оснива колонију Трапезунт. Ове две колоније оснивају Амисос, коју су прво
покушали да оснују Фокејци. Крајем 8. века п.н.е. Кимеријци са Кавказа порушили су ове
колоније. Већ у 7. веку п.н.е. оне су обновљене под истим именом.
Дорци (Мегарани) оснивају Хераклеју Понтијску 560. п.н.е.
На западној обали Понта Милет оснива Истрос, Аполонију, Месембрију, Торнис,
Одесус (данас највећа лука на северном мору), Анхијалу. Једина дорска колонија је
Галатос.
На северној обали Понта Милет на ушћу реке Тирас (Дњестар) оснива истоимену
колонију, а према ушћу Хипаниса (Буг) и Бористенуса (Дњепар) колонију Олбију.
Милећани такође оснивају и колоније на Херзону Тауријском (Крим): Пантикапеј,
Теодосија, Нимфеј и на обалама Меотиса (Азовско море). На Таманском полуострву
оснивају колонију Фанагорију, а на ушћу реке Танаис (Дон), истоимену насеобину.
Дорци из Хераклеје Понтијске, основали су Херзонесос.
Колоније око Босфора кимеријског, временом су уједињене у Босфорску
краљевину.

38
Спарта

Извори

Постоји мало извора о постанку спартанске државе и њеном уређењу.

Лакедемоњани странцима нису говорили о себи, а сами су веома мало писали. Ипак, помоћ
нам могу пружити:

— Херодот, који је посетио Спарту после победе Грка над Персијанцима.

— Тукидид о Спарти сведочи у свом делу Пелопонески рат.
— Ксенофонт, као симпатизер спартанског уређења и спартански штићеник, већи
део живота провео је на Пелопонезу. О спартанском уставу пише у Хеланици.
— Животописи Ликурга и Агиса које је саставио Плутарх
— Паусанијев Опис Хеладе, где нам пружа информације о Месенским ратовима.
— Диодор са Сицилије који у Историјској библиотеци наводи фрагменте из
Ефорове Опште историје Грчке.
— Вредна пажње су и дела лиричара Тиртеја, који је живео у периоду месенских
ратова и спевао песме уз марш, као и дела спартанског песника Алкмана, који је спевао
стихове посвећене разним свечаностима.

Тренутно се историчари највише ослањају на Херодота и Тукидида, док другим

наведеним изорима приступају са већом дозом неповерења.

Оснивање града

Тукидид приповеда да су Дорци продрли на Пелопонез осамдесет година после

пада Пријамовог града. Ефор пише да су Дорци прво населили северну долину реке Еурот,
одакле се постепено спуштају према југу. Претпоставка је да је Спарта основана око 9.
века п.н.е, крајем Хомерове епохе. Настала је као интеграција пет села или општина у
Лакедемонији, област на југоистоку Пелопонеза. До формирања државе Дорци су живели
подељени у три филе. Временом првобитне дорске филе: Памфили, Димани, Хилеји,
подељене су на пет топографских група: Питани, Месоји, Димни, Киносуре и Лимни. Ова
подела доводи до поделе Лаконије на округе, обе. У наративним и епиграфским изворима
посведочено је од 6 до 9 оба. О обема се много расправља у модерној историографији.
Једни научници сматрају да су обе мале територијалне јединице, које су за задатак имале
организовање спартанске војске.
Лакедемонци јесу становници територије која припада Спарти, тј. долина реке
Еуротас као и простор Месеније.

39
Уређење

Као први спартански законодавац помиње се извесни Ликург. Плутарх који је

написао његов животопис сматра да је Ликург био Јфитов савременик и да је живео око
776. п.н.е. у време прве Олимпијаде. Аристотел пак сматра да је живео у првој половини 8.
века п.н.е. Тиртеј из Спарте разликује два Ликурга: старијег, који је био Хомеров
савременик, и млађег. Ксенофонт из Атине тврди да је Ликург живео на прелазу из 12. у
11. век п.н.е. У модерној историографији једни истраживачи прихватају 9. век п.н.е. као
доба у којем је Ликург живео, док други сумњају у веродостојност Ликургове личности,
везујући име за аркадско божанство које је поштовано пре доласка Дорана. Хорски
лиричар Пиндар, који је живео крајем 6. века п.н.е, пружа податак да је за уређење у
Спарти одговоран легендарни дорски краљ Егимија, Хераклов савременик. Млађи
логограф, Хеланик из Митилене, који је живео у 5. веку п.н.е, уређење приписује првим
спартанским краљевима, а Аристодемовим синовима: Еуристену, оснивачу династије
Агијада, и Проклу, оснивачу династије Еуропонтида.
О уређењу Спарте сазнајемо захваљујући Великој ретри - Велика реч, један од
најстаријих документарних извора за историју Грчке, и Малој ретри. Велика ретра је,
према традицији, закон који је Ликург добио од Аполона, посредством Делфа. У ствари, то
је кратак преглед спартанских устава, који нам је остао сачуван у Ликурговој биографији
код Плутарха. Плутарх је, пак, Велику ретру преписао из Аристотеловог дела Политије,
одељак о лакедемонском уставу. Савременици тврде да је Спартански устав дело више
људи.
Мала ретра настаје накнадно. Наиме, пошто је Велика прописивала да је народ тај
који прима или одбацује краљеве предлоге, спартански краљеви Теопомп и Полидор
дописали су законској одредби да ако народ усвоји искривљено мишљење, веће старешина
и архагети (краљеви) имају право на распуштање скупштине. Тукидид пише да је Спарта,
пре завршетка Пелопонеског рата, имала исти устав као и пре 400 година. На основу овог
податка процењује се да је Спарта устав имала још крајем 9. века п.н.е.

40
Друштвено уређење Спарте

Становништво Спарте делило се на спартијате, перијеке и хелоте.

Спартијати су били грађани Спарте у правом смислу те речи. Сви положаји у
државној управи били су резервисани за спартијате. Они су имали пуна активна и пасивна
политичка права, тј. да бирају и да буду бирани.
У модерној историографији преовлађује мишљење да су спартијате потомци
дорских освајача. Припадници ове класе током живота су пролазили кроз одређени
тренинг agoge, што значи одгајање. Agoge је једна врста јавне школе, која учи посебном
начину живота - eunomia, и која припрема за рат. За спартанске грађане сматрани су они
који су преживели обуку. Они су називани homoioi - једнаки у правима.
Плутарх сведочи да је Ликург гледао да од самог почетка организује живот својих
грађана. Требало је организовати такав живот Спартанаца, који би у сваком погледу
служио Спарти. Тако, када се дете роди, било мушко било женско, оно мора бити снажно и
здраво. У супротном, остављано је или у брдима да умре или је бацано у понор. Какво је
дете по рођењу заиста било одлучивало је једно нарочито веће. У седмој години мушка
деца одвођена су у посебне школе војних и атлетских вештина, где су подучавана писању
и читању, као и издржљивости, послушности... У дванаестој години почињало се са војним
вежбама. У двадесетој години Спартанац је постајао војник. Све време проводио је са
својим колегама војницима, живећи с њима у баракама и једући са њима. Сваком војнику
било је загарантовано парче земље по завршетку службе. Земљу су обрађивали хелоти.
Женидба војника била је тајна. Тек са тридесет година Спартанцу је било дозвољено да
живи у својој кући са својом породицом, иако је још увек служио војску.
Спартијата је морао располагати и одређеним земљишним поседом клерос, који је
наслеђивао најстарији син. Спартијати се нису бавили привредним делатонстима. Физички
рад — земљорадња, занатство, трговина — сматрали су не само недостојним слободног
човека, него и сметњом код непрекидних војних вежби. Стога, њихову земљу су
обрађивали хелоти. Први клероси се налазе на простору Лаконије, а касније и на
територији Месеније.
Одрасли спартијати су се удруживали у групе од по петнаест лица, према годинама
старости, и окупљали се у сиситијама, заједничким мензама, и обедовали исту храну.
Сваки члан сиситије био је дужан да приложи одређену количину хране.
Жене спартијата су водиле миран живот. Треба поменути да је Ликург доста
полагао и на образовање женске деце, наравно све у корист државе. Није то било неко
посебно академско образовање, већ обука која се састојала у физичким вежбама.
Укупан број спартијата није никад превазилазио број од 9000 људи, са тим да је
било више стотина хиљада Лакедемонаца. Партеније, синови жена спартијата и хелота,
нису имала пуна грађанска права. Спартијата је могао имати само једног сина. Наиме, у
случају више синова он би само најстаријем могао оставити клерос, а тиме би остали
изгубили статус спартијата. У бројним ратовима изгинуо је велики број спартијата. Услед
свега овога долази до проблема мањка људи, олигантропије. Временом Спарта ће бити

41
принуђена да даје повластице перијецима и слободу хелотима. Ти нови грађани су се
називали неодамоди.
Перијеци, они који станују унаоколо, према једном виђењу пореклом су били
Ахајци који су поражени приликом навале Дорана на овај простор. Били су лично
слободни, служили су војску, али нису имали политичка права, те можемо рећи да су били
грађани другог реда. Ову класу чинили су земљорадници, занатлије и трговци, који су
живели дуж морске обале и који су краљевима плаћали 1/10 прихода.
Ефор из Киме тврди да су перијеци били равноправни са спартијатама све до
владавине краља Агиса. По Ефору, перијеци нису били Ахајци, већ становништво које је
населило раније напуштене ахајске градове. Отуда претпоставка да су заједнице перијека,
најпре, биле савезници спартанској држави, а тек касније је Спарта те заједнице подредила
својој власти.
Хелоти су државни робови, који обрађују земљу спартијата, клеросе. Хелоти
представљају покорено становништво Лакедемоније и Месеније. Добили су назив по граду
Хелосу, који се борио против Спарте. Припадају оној спартанској породици за чију
земљишну парцелу су везани. Њихов положај био је сличан положају кметова у средњем
веку. Међутим, само држава је имала то право да да слободу хелоту. Ослобођени хелоти,
неодамоди, уколико су уживали поверење спартијата, могли су вршити службу лако
наоружане пешадије, пелтаста. Хелот је смео имати породицу. Однос спартијата према
хелотима није смео бити однос емоција. Теоретски, представљали су непријатеље Спарте и
са њима се поступало брутално.
Паусанија пише да по доласку Дорана, хелоти су били равноправни са
спартијатима. Поробљени су за време владавине Агиса, из другог колена владајуће класе
по доласку Дораца... односно за време владавине трећег колена како тврде други писци.
Хелоти су били робови од друге половине 8. века до 370. године п.н.е.

42
Државно уређење Спарте

Државно уређење у Спарти било је аристократско.

У Херодотовом делу речи спартанског краља Клеомена упућене свештеници у
Делфима: ,,Ја сам Ахајац”, наводе на закључак да су у Спарти постојала два краља, један
који је био Доранин пореклом, и други који је порекло водио од покореног ахајског
становништва.
Према традицији, у Спарти су постојале две краљевске породице, Агијади и
Еуропонтиди. Обе фамилије су тврдиле да воде порекло од Хераклида.
Краљеви су владали доживотно и краљевска власт је била наследна. Спартански
краљеви су се називали Архагети - предводници.
Херодот у 6. књизи пише да у рату краљ први ступа у борбу и последњи се враћа из
ње. Имао је титулу војног заповедника, а током похода чувала га је гарда од 100 војника.
Краљ као врховни заповедник имао је право на највећи део ратног плена.
У миру, спартански краљ имао је два свештеничка положаја, код Зевса
Лакедемонског и код Зевса Небеског. Први је приносио жртву боговима, као представник
свога народа. Краљеви представници у Делфима била су два питијца, који су живели о
државном трошку. Краљ је одлучивао са ким ће се оженити ћерка наследница, што значи
да је имао и извесну улогу у склапању бракова. Бринуо је и о државним путевима. На
свечаностима увек је добијао двоструко више почасти но други.
По вољи одређује конзуле - проксеноне. Учествује на заседању герузије и има чак
три гласа. Краљ је имао право вета на одлуке спартанске скупштине.
Када краљ умре, шест дана траје народна жалост и у том периоду народ се не
окупља на тргу и нема заседања изборне скупштине. Нови краљ је најстарији син
претходног или најближи мушки рођак. Он Спартанцима опрашта све што су дуговали
држави и претходном краљу.
Герузију, коју је према традицији увео Ликург, чине 28 спартијата, старијих од 60
година (године по одслужењу војног рока), као и два краља. Герунти су бирани доживотно
од стране Народне скупштине из редова спартијата, који порекло воде од Хераклида.
Задатак Герузије састојао се у претресању свакодневних државних послова. Саветовали су
краља у вођењу спољне политике. Имали су врховну судску власт и припремали су
материјал за заседање Народне скупштине. Имали су право вета на одлуке скупштине.
Вероватно број од 30 герунта одговара трима дорским филама: Памфили, Димани, Хилеји,
где свака фила даје по десет чланова. Герузија представља аристократски елемент
спартанског уређења и Платон у својим Законима тврди да је ова мера уведена како би се
смањила власт краљева.
Извршна власт се налазила у рукама ефора, и најстарији списак ефора потиче из
754. п.н.е. Годишње, скупштина је за ефоре бирала пет спартијата у складу са пет
топографских група: Питани, Месоји, Димни, Киносуре и Лимни. Сваки спартијата је
могао бити ефор, а избор је вршен најпре у апели, а потом жребом. Година је добијала име
по најстаријем ефору епониму. Ова институција се уводи јер краљеви нису могли вршити

43
све судске функције. Ефори су имали финансијску, судску и административну власт, чак и
над краљевима и герунтима. Два ефора су стално пратила краља у његовим походима, како
ради контроле самовоље самог краља, тако и да заштите интересе државе. Поред
контролне функције, ефорат се морао потрудити да одржи власт над масом хелота, а исто
тако и над перијецима. Ефори су организовали једну врсту тајне службе, криптију.
Криптију су чинили спартански младићи од 18 година. Сврха ове службе је да се застраше
хелоти у циљу спречавања побуна и инцијација, увођење младића у статус одраслог.
Ефорат је представљао демократски елеменат спартанског уређења.
Народну скупштину, Апелу, чине спартијати старији од 30 година. Имају право
гласања са ДА, односно НЕ, и имају права вета. Састајали су се само онда када су
позивани и дискутовали су само о ономе што им је било поверено. Уколико одлука
скупштине не одговара краљу или герунтима, она се распушта. Апела бира герунте,
одлучује о рату или миру, решава спорове око краљеве власти.
Сви спартијати су од своје 20-те до навршене 60-те, служили војску. Војска се
делила у пет борбених формација, криво лохоса, по један из сваког од пет села на које се
делио центар спартанске државе. Лохос чине заклетвом повезане дружине - еномотије.

44
Плутарх о Ликургу

Плутарх сматра да је Ликург живео око 800. године п.н.е.

Ликург води порекло од Хераклида. Био је други принц једне од две краљевске
породице у Спарти. По смрти његовог оца и старијег брата, Ликург је требало да наследи
престо. Међутим, желећи да остави престо свом братићу Карилаусу, а у исто време желећи
да спасе живу главу од огорчене братовљеве жене, бежи на Крит. На Криту је упознао
Талеса, познатог песника и учитеља. Ликург је пажљиво проучавао тип државног и
друштвеног уређења на Криту и оно што му се учинило интересантним, издвојио је као
корисно за Спарту. Посетио је и Јонију ради проучавања разлике између Јонаца,
наклоњених уживању, и трезвених Крићана. У Јонији се упознао са Хомеровим еповима.
Египћани су тврдили како је Ликург посетио и Египат. Управо са овог простора добија
идеју о искључивању робова из редова војске.
Спарта, признавши Ликурга за легитимног владара, моли овог да се врати у
отаџбину. Неодлучни Ликург одлази у Делфе да се посаветује са пророчиштвом. Како су
предсказања била повољна и како је Карилаус био спреман на реформе свога стрица,
Ликург се враћа у Спарту.
Прва реформа коју је Ликург спровео тиче се већа од 28 стараца, које је по власти
било једнако краљевима. Једино је веће имало право да одлучи који ће предлози бити
усвојени, а који не.
По стварању већа, Ликург се озбиљније позабавио питањем приватне својине.
Извршио је прерасподелу земље. Извршио је новчану реформу. Избацује из употребе
златнике и сребрњаке, а кује гвоздене новчиће. Услед ове реформе долази до смањења
пљачки, разбојништва, проституције...
У време дорског насељавања настао је ефорат. Ликург је реформисао ефорат и са
три, ефорат је повећао на пет чланова.
Ликург организује јавне кухиње, сиситије, где су сви јели исту храну.
Ликург организује такав живот Спартанаца, који би у сваком погледу служио
Спарти.
Ликург није наредио да се ови закони, тзв. ретре, запишу. Сматрао је да је боље да
буду утиснути у свести самих грађана. Када се Ликург уверио да становништво заиста
поштује његове законе, натерао је краљеве, веће и Спартанце да обећају да неће мењати
законе док се он не врати са пута који планира да предузме. Ликург је напустио Спарту и
нестао, остављајући Спартанце заувек везане за дато обећање.

45
Месенски ратови

Због сталних унутрашњих сукоба Спарта се морала рано позабавити

колонизацијом. Херодот нас обавештава о спартанским насеобинама у Минији и на
острвима Тера и Китера, што је касније потврђено археолошким налазима. Тукидид пише
о безуспешном рату против Тегеје, града у Аркадији. Велике муке Спарта је имала и са
Аргосом, политичким центром Арголиде. Ипак, највећи непријатељ Спарте била је
Месенија, о чему пева песник Тиртеј из Спарте.
Кресфонт, потомак Херакла и крвни сродник спартанских краљева, основао је у
Месенији династију Епитиди (названа по Крефонтовом сину Епиту). Иако су се у
Месенију досељавали Дорци, Ахајци су такође насељавали овај простор. О политичкој
независности Месеније у својим делима сведоче Хомер, Паусаније, Еурипид. Месенија је
била подељена на више мањих заједница, а чувено упориште било је Итома.
Крајем 8. века п.н.е, Спарти су била неопходна нова насеља због брзог пораста
популације. Спартанци су прешли обронке Тајгета и анектирали простор Месеније.
Становништво Месеније није се могло помирити са губитком независности. Наиме,
Спартанци су их потиснули на простор са неплодном земљом, па су се побунили. Спартом
је владао Теопомп. Спарта је потценила непријатеља, те је мало фалило да Месенија
потпуно уништи Спарту. Захваљујући новим реформама, којим се Спарта претворила у
војну државу, успела је да нанесе неколико пораза Месенији. Рат је трајао двадесет година.
Ускоро Месенија пристаје на услове мира које диктира Спарта. Становници су претворени
у хелоте и перијеке. Земља је расподељена међу спартијатама. У овом рату освојен је само
источни део Месеније.
Пред крај првог рата се Месенијом, у Спарти долази до побуне партенија,
ванбрачне деце спартијанки и хелота, која су убрајана у становништво без грађанских
права. После низа сукоба, напокон је нађено решење. Партенији напуштају Спарту,
оснивају насеобину у Таренту у јужној Италији, где су имали пуна грађанска права.
До другог рата се Месенијом долази у другој половини 8. века п.н е. Сада је
Месенија савезнике нашла у Аргосу, Аркадији и Елиди, са којима се Спарта још раније
завадила. Тиртеј пева о првим годинама рата које су биле погубне за Спарту. Међутим,
Месенију су ускоро изневерили савезници. У деветој години рата, у одлучујућој бици код
Великог рова, Месенија је претрпела пораз. Месењани су се утврдили на брду Ејра, које се
граничило са Аркадијом и успешно се бранили читавих једанаест година. Рат је завршен
споразумом по којем су Месењани били слободни да напусте Месенију и оду у Аркадију и
друге области Грчке. Они који су остали у Месенији, претворени су у хелоте. Према
Тукидиду, у периоду који следи, Спартанци су све своје време посвећивали злостављању
хелота. Тек 369. п.н.е. беотски војсковођа Епаминонда је Месењане ослободио спартанске
власти.

46
Пелопонески савез

У 6. веку п.н.е. Спартанци су у једној бици успели да победе Тегеју. Међутим, како
су већ имали проблема са сталним устанцима хелота, решили су да не анектирају простор
Тегеје нити да експлоатишу њено становништво и тако створе могућност за нове побуне.
Радије су направили једну врсту алијансе, где је Тегеја задржавала своју независност.
Обавеза Тегеје била је само да да одред војске Спарти, када би ова ишла у оружане сукобе.
Ефор Хилон био је свестан да Грци Дорце сматрају уљезима. Стога је у будућности
гледао да не истиче посебно спартански доризам, како би одобровољио суседне градове за
улазак у савез. Тако долази до закључивања уговора са Коринтом, Сикионом, градовима
Аркадије, са изузетком дорског конкурента Аргоса. Спарта се чак мешала и у унутрашњу
политику појединих градова, нпр. у Сикиону је протерала локалног тиранина.
За кратко време, око 550. п.н.е, Спарта је направила савез више држава јужне Грчке,
познат под називом Пелопонески савез. Спарта је водила спољну и унутрашњу политику
савеза и ускоро постала једна од водећих сила Грчке. Чланице савеза морале су имати исте
пријатеље и непријатеље. Савез се називао Симахија.

Критски устави

Многи су веровали да је спартански устав потекао са Крита. Најзначајнији

насељеници припадали су дорској грани хеленског народа, лако препознатљивој по трима
филама Хилејима, Памфилима и Диманима. Ове три филе могу се пратити у многим
критским градовима. Нови насељеници су стигли из Арголиде и Лаконије и измешали су
се са старијим становништвом, обнављајући многе градове.
Становништво критске државе чиниле су две класе, ратници и робови. Било је две
врсте робова, mnoitai и aphamiotai. Мнојт је припадао држави, док је афамиот, који се још
звао кларот, био везан за земљу грађана и припадао је земљопоседнику.
О монархијском периоду на Криту не знамо ништа. У 6. веку пре Христа откривамо
да су племићи укинули монархије и да се извршна власт налази у рукама Одбора
десеторице магистрата изабраних на годину дана; називали су их kоsmoi. Козми су били
бирани из одређених знаменитих родова (startoi) и у њихове руке су прешле војне и друге
функције краља. Помагало им је Веће стараца чије је чланство бирано из редова козма који
су завршили службу. Одлуке козма и Већа стараца излазиле су пред agorat или Скупштине
свих грађана које су само гласале, а нису имале право да предлажу или разматрају
предлоге. Критска agora одговара спартанској Скупштини, критска герусија одговара
спартанској, а kоsmoi спартанским ефорима.
Најочитија разлика је то што на Криту није било краљевске власти. Међутим, има
још једна важна разлика: на Криту нема демократске карактеристике спартанског
друштвеног уређења. Док су ефори били бирани из целокупног грађанског тела, у критској
држави само су неке племићке породице имале право избора за службу козма. Пошто је
gerousia била бирана из редова козма, јасно је да је сва државна моћ била у рукама
привилеговане класе коју су чиниле те породице или родови. Према томе, критска држава
је била затворена владавина племства.

47
Старија тиранија

Реч тиранин вероватно је лидског порекла, а код Грка први пут се појављује код
песника Архилоха, који је у 7. веку п.н.е. живео на острву Парос. Архилох реч “тиранин”
користи као титулу за владаре династије Гига из Сарда. У прво време реч није означавала
нити доброг нити лошег монарха. Она је у свом значењу била неутрална. Касније, како су
тирани махом били сурови владари (Перијандар из Коринта, Хипија из Атине), користи се
у негативном контексту. Да се термином тиранин означава сурови владар допринела је
грчка пропаганда у 5. веку п.н.е. Наиме, убице тиранина Хипарха, Хармодије и
Аристогитон, у Атини су слављени као хероји. Исто тако поједини филозофи, између
осталих и Платон, сматрали су тиранију најгорим обликом владавине. Тиранија је
супротност грчке љубави према слободи.
О тиранији и првим тиранима пишу Солон, Теогнис (писао поучне песме у Мегари
током 6. века п.н.е.), Никола из Дамаска (написао Историју света у 144 књиге, где су
данас сачувани само фрагменти, умро 4. п.н.е.), Диоген Лаертије (написао зборник
истакнутих филозофа, а живео је у 3. веку н.е.), Херодот, Тукидид...
Према Вујаклији, тиранија је власт до које се дошло насилним и незаконитим
путем. Тиранин у старој Грчкој јесте самовладар, у једној дотле слободној држави, који је
превратом дошао до власти.
Од Тукидида сазнајемо да су тираније биле основане у оним државама где су се
приходи убрзано повећавали, док је сама Грчка постајала моћнија у преузимању општег
богатства. Тукидидови подаци слажу се са чињеницом да су прве тираније биле управо
јаки привредни центри: Сикион, Коринт и Мегара.
Прилив богатства вероватно је довео до промена у уређењу држава 7. века п.н.е. Јаз
између сиромашних и богатих је био све већи, новац је све више добијао на значају.
Теогнис је приметио да новац чини човека од самог рођења. Поштован је и сматран
високородним само онај ко је био богат.
Међутим, прилив блага није довољан услов за рушење олигархије и завођење
владавине једног човека. Можда је Херодот у праву када је напоменуо да је сама
олигархија у појединим полисима саму себе уништила. У трећој књизи свог дела каже да
под управом неколицине сви желе да се истакну у раду за опште добро. Ово доводи до
међусобних сукоба, побуна, покоља... и на крају, када су већ сви уморни, добровољно
пристају на власт једног човека, од којег се очекује сврсисходно вођење унутрашње и
спољне политике.
Први велики тирани јављају се у Јонији и на Истму око 7. века п.н.е.

48
Тиранија на истоку

Под утицајем Сарда, града у Лидији, највероватније се тиранија најпре јавила у

јонским градовима. Међутим, о тиранији у Јонији се веома мало зна. На основу предања
сазнајемо да је дошло до немира у градовима када су куће аристократа рушене и када је
успостављен деспотизам.
Тиранин Ефеса, Мелан, се оженио ћерком лидског тиранина Алијата. Самос је
такође био под тиранима.
Најпознатији је био тиранин из Милета, Тразибул, под чијом владавином град је
био добростојећи. Тразибул је оснивао многе колоније на обалама Црног мора, а такође је
успео да склопи примирје са Лиђанима. Живео је око 610. године п.н.е.
Митилена на Лезбосу била је значајни трговачки центар за време владавине
Пентхилида (?). Међутим, тирани нису били омиљени код аристократа. Алкеј (живео у 6.
веку п.н.е.), будући и сам аристократа, спевао је песму у којој изражава тугу по смрти
тиранина Мирсила који се борио против воље народа. Један од значајних владара
Митилене био је Питак. Он је задобио поверење народа истакавши се у бици са
Атињанима ради превласти на Хелеспонту и борећи се против тираније. Изабран је на
десет година врховне власти - aesymnetes. Стекао је репутацију мудрог законодавца. Они
који су му се супростављали били су ликвидирани, као нпр. његов некадашњи пријатељ,
песник Алкеј.

Тиранија на Истму

Тиранија у Коринту - На прелазу из 8. у 7. век п.н.е. Коринт је био најбогатији

град у континенталној Грчкој. Истам је повезивао Егејски и Коринтски залив, што је
омогућавало Коринту сигурну трговину према западу. Коринтска грнчарија, парфеми и
друге драгоцености извожене су на Сицилију и Италију. О раној моћи Коринта сведочи и
оснивање Коркире и Сиракузе. Вероватно су Коринћани, све до уздизања Атине, имали
економску превласт на западу. Временом су се колоније осамосталиле те су и ратовале са
својом метрополом, охрабрене унутрашњим сукобима у самом Коринту.
До 657. године п.н.е. у Коринту је контрола над државом била у рукама
аристократског рода Бахијада. Херодот пише да су се Бахијади међу собом женили и
удавали. Међутим, када је рођена хрома Лабда, ћерка Амфиона, њоме није желео да се
ожени нико из рода Бахијада. Лабда се напокон удала за Еетијона који пореклом беше
Лапит, а живео је у селу Петра. Лапити су, према традицији, племе са севера, које се
борило против кентаура, ишли у потрагу за златним руном...
Пророчиште је Еетијону прорекло да ће добити сина који ће свргнути Бахијаде.
Данашњи историчари тврде да је ово предсказање дело непријатеља породице Бахијада.
Ускоро се Лабди и Еетијону родио Кипсел, који је име добио по ћупу где је био
сакривен и који га је спасао од војника Бахијада, који су за задатак имали да га убију.

49
 Претпоставља се да је Кипсел, временом, постао војсковођа и да је обезбедио
довољну подршку од народа да Бахијаде побије или протера и на тај начин преузме власт.
Конфисковао је земљу Бахијада и расподелио је међу својим присталицама.
О Кипселовој владавини се мало зна. Према Херодоту, владао је тридесет година.
Поштовао је богове и пророчиште, те су његови поклони у Делфима и Олимпији били
чести. Делфима је даровао Коринтску ризницу. Олимпији је даровао позлаћену статуу
Зевса. У Херином храму је чуван камени ћуп у којем је наводно Лабда сакрила Кипсела.
Међутим, овај дар је дело изузетног мајстора из Перијандровог времена. Заузврат,
пророчиште је подржавало Кипсела као владара.
Ковао је новац по узору на Самос, а не по стандардима Арга.
По једној верзији у Коркиру су побегли Бахијади. Како би напокон освојио
Коркиру, Кипсел је решио да опседне острво оснивајући колоније око самог острва. Под
вођством његова три незаконита сина, завладао је Леукадом, Амбракијом, Анакторијумом.
Коркира се супроставила коринтској колонизацији Амбракије. Постоји вероватноћа, на
основу једног епитафа на гробу Коркиранина да је погинуо уз бродове на реци, да је дошло
до битке између Коринта и Коркире. Исход ове битке је неизвестан, али пре Кипселове
смрти постигнут је договор да и једни и други населе Епидамну на јадранској обали,
северно од Коркире.
Подржао је династију Милтијада у Сиракузи.
Кипсела је наследио његов законити син Перијандар, који је, како би обезбедио
себи што сигурнији престо, унајмио телохранитеље - 300 дорифора.
У прво време Перијандар је блаже владао него Кипсел, али добивши савет од
Тразибула, тиранина из Милета, побио је све најугледније људе у Коринту.
Као и отац, богато је даровао Делфе и Олимпију. Градио је храмове од камена и
организовао игре на Истаму у част бога Аполона. Ширио је култ Диониса.
Перијандар је донео законе како би ограничио луксуз и беспотребно мешање
грађана у политику. Дозвољавао је држање малог броја робова, кажњавао је доколицу и
наплаћивао је коришћење коринтских лука.
За време своје тираније, од 627 до 586. п.н.е. предложио је да се на Истаму прокопа
канал, ради повезивања коринтског и егејског залива. Међутим, овај посао је захтевао
много новца и физичке снаге, те је место канала изграђен камени пут са два колосека. На
овом путу кола су превозила лакше бродове или товар са бродова. О овој врсти превожења
писао је и Плиније Старији. Педесетих година 20. века пронађени су остаци овог пута.
Прокопао је канал на Леукади, те је од полуострва настало острво.
За разлику од оца колонизује и простор истока. Основао је Аполонију Илирику
ради трговине са Илирима, а његов син Потидеју на Халкидику за трговину са
становништвом македонског приморја.
Преко брачне везе, повезао се са Проклом, тиранином Епидаура. Касније је и
освојио Епидаурус, град познат по амфитеатру и храму Ескулапа. Успео је да оствари
пријатељске везе са Атином, Лидијом и Египтом. Наиме, Перијандар је тај који је измирио

50
Атињане и Митилењане (еолски град на Лезбосу), а који су ратовали око некадашње
тројанске земље.
Око 8. века п.н.е. Коринћани су сарађивали са Самосом, где су коринтски
бродоградитељи правили бродове за Самњане. Међутим, у време Перијандра, Коринт
мења политику и све више сарађује са Милетом. Милет је још за време Лелантинског рата
(734 - 680. п.н.е.) постао непријатељ Самњана, јер су ови последњи били савезници
Халкиде у борби против Еретрије, коју је пак подржавао Милет. Да се Коринћани још
више удаље од Самњана помогао је самски препад на Егину, за коју су били
заинтересовани сами Коринћани. У сваком погледу савез са Милетом је био више него
добродошао. Коринћани су били заинтересовани за исток, а Милет је одржавао везе и са
Египтом, а по рату са Алијатом и са Лидијом. О вези сведочи и коринтска грнчарија
пронађена на истоку, одоносно милетска у Сибарису.
О вези Тразибула и Перијандра може посведочити једна Херодотова прича. Када је
Алијат заједено са Лиђанима у једној инвазији случајно срушио атински храм, а онда се
тешко разболео, Делфи су га саветовали да обнови храм. О савету Делфа Перијандар је
обавестио Тразибула. Тако, када је Алијат послао изасланике у Милет да негирају истину,
док он сам не обнови храм, Милећани уживајући у свом тобожњем богатству, убедили су
изасланике да је то једна добростојећа држава. Сада Алијат, сматрајући Милећане за
озбиљне непријатеље, склопио је мир са њима и изградио чак два храма у Асесу посвећена
Атини.
Да је Перијандар ценио и одржавао везе са Египтом сведочи и име Перијандровог
нећака и наследника, Псаметиха (како су се звали и фараони Саиске династије).
О вези Египта и Коринта могу посведочити и египатски предмети пронађени у
коринтској луци Перахора.
Иако је песник Арион са Митилене славио власт Перијандра, Перијандар је био
суров тиранин. Убио је своју жену Мелиту, ћерку тиранина из Епидаура. Угледне жене
Коринта је скинуо до голе коже у Херином храму ради проналажења блага свог пријатеља.
Протерао је свог сина Ликофрона из Коринта, којег су касније убили становници Коркире.
Да би се осветио Коркиранима, послао је триста синова из угледних породица Коркире,
Алијату (владару Лидије) да му служе као евнуси. Дечаке су спасили Самљани.
Перијандра је наследио његов нећак Псаметих, који је убијен 582. п.н.е. Његово
тело и кости предака однесене су ван територије Коринта, а кућа Кипселида је сравњена са
земљом. Колико је династија Кипселида постала омражена сведочи и чињеница да је
Кипселово име било обрисано са личног поклона којим је даровао Делфе.
У Коринту је поново успостављена олигархија, владавина мањине. У Амбракији је
успостављена демократија, док је Коркира постала независна и заклети непријатељ
Коринћана.

51
 Тиранија у Сикиону - У суседству Коринта налазио се град Сикион. За разлику од
Коринта, трговачког града који је активно учествовао у колонизацији, Сикион није
оснивао нове насеобине. Сикион је својевремено био познат по свом воћу и поврћу, те је
он више био град аграрног карактера.
Први тиранин у Сикиону био је Ортагора, који је на власт дошао 655. п.н.е.
Владавина ове династије трајала је један век. Делфи нису били посебно одушевљени
владавином Ортагорида, те од Делфа и потиче тврдња да је отац Ортагорида био, у ствари,
кувар или касапин. Ортагора је вероватно припадао пре-дорском становништву. Истакао
се у пограничним сукобима, када је постављен за војсковођу, а ускоро постаје и тиранин.
Тирани у Сикиону носили су титулу поглавара свештеничког (басилеуса). Мирон I,
из рода Ортагорида, победио је у једној трци 648. п.н.е. у Олимпији и даровао га
драгоценостима у своје и име народа Сикиона.
У прво време тиранија је била умерена, али за време Мирона II постаје угњетачка.
Мирона II убио је његов брат Изодем заједно са Клистеном и Еxином (?).
За време Клистенове владавине (600 - 570. п.н.е.) долази до трвења између пре-
дорског и дорског становништва. Наиме, Сикион је дуго био опседан, а потом и освојен од
Дораца из Арга. Дорац Адраст, који је према традицији предводио седам аргивских хероја
против Тебе у рату пре Тројанског, тврдио је, својевремено, да он треба да управља
Сикионом као наследник свога деде, а краља Сикиона, Полиба. Клистен је тежио да укине
Адрастов култ у Сикиону, а забранио је и певање Хомерових песама где се величају
Аргејци и протерао је аргивске рапсоде, све у циљу антидорске политике. Како би
онемогућио било какву владавину Адраста у Сикион уводи култ његовог љутог
непријатеља Меланипа из Тебе. У истом периоду, како Херодот пише, Клистен је
променио називе племена у Сикиону. Племе, којем је сам припадао, назвао је Архелаји или
владаоци, док је дорска племена назвао Хијати (Свињари), Онеати (Магарчари), Хереати
(Прасетари). Клистен је у сваком погледу штитио интересе недорског племена у Сикиону.
Шездесет година после Клистенове смрти Дорци су повратили своја првобитна имена
племена: Памфили, Димани, Хилеји.
Ортагориди су учествовали у Првом светом рату око надзора над Делфским
амфиктионом (595 - 586. п.н.е.).
Аполонов храм у Делфима или Пито (Делфи су називани и по Делфовој ћерки
Питиди, Пито) налазио се у фокидском граду Криса на јужним падинама Парнаса.
Становници Крисе сматрали су да превласт у Делфима припада њима, док су Делфи
тежили да се ослободе Фокиђана тражећи савезника у Тесалцима.
Амфиктион, или околно становништво, су чинили дванаест племена североисточне
Грчке. Седиште Амфиктиона било је на Термопилима у Антали, близу Деметриног
светилишта. У Амфиктиону су решавана важна религијска и политичка питања, где је
свако племе имало по два гласа.
Криса је управљала територијом од севера, дуж обале па све до Делфа и била је
моћнија но Делфи. Криса, од сваког ко је желео да посети Делфе, је убирала одређени
данак. Шта год да је био разлог свађе између Делфа и Фокиђана, предмет је пренет на

52
Амфиктион. Одлучено је, највероватније под утицајем Тесалаца, да се поведе рат против
Крисе. Решено је да се Криса потпуно уништи, јер је већ била јака управљајући
Крисејским заливом, касније названим Коринтским. Снаге Амфиктиона ојачане су снагама
Атињана, предвођених Алкмеонидима, и Сикионцима, предвођени Клистеном 591. п.н.е.
Клистен је имао посебан интерес да учествује у Првом светом рату. Желео је придобије
пророчиште, које није било посебно наклоњено владавини Ортагорида, ради подршке
његовој породици. Град Криса је прво опседан, а затим је освојен и спаљен. Становништво
је продато у робље, а град је сравњен са земљом. Територија некадашње Крисе посвећена
је Аполоновом храму и ову земљу нико није смео узорати.
Последица овог рата је зближавање Амфиктиона и пророчишта у Делфима. Делфи
долазе под заштиту Амфиктиона и имају пуну самосталност.
Победа је прослављена одржавањем првих Питијских игара 582. п.н.е, које су се
одржавале на сваке четири године. Клистен је победио у првој трци борбених кола и
освојио ловоров венац. Узео је учешће и у организовању Питијских игара у Сикиону, које
су касније славиле име Адраста. Такође је богато даровао Делфе дајући Сикионску
ризницу.
Када је на Питијским играма у Олимпији освојио прво место са својим
четворозапрежним колима, решио је да уда своју ћерку Агаристу. Позвао је у Сикион све
просце из угледних породица Хеладе да се надмећу у разним вештинама ради руке
Агаристе. Клистену су се нарочито свидели просци из Атине, Мегакле, а посебно
Хипоклид који је био сродник породице Кипселида у Коринту. Након годину дана Клистен
се ипак одлучио за Мегакла из породице Алкмеонида, те се овај и оженио Агаристом око
575. п.н.е. Агариста је родила славног Клистена, који је успоставио демократију у Атини
по владавини Пизистратида и Хипократа, чија је ћерка била Агариста, мајка Перикла.
После Клистенове смрти завршено је са тиранијом у Сикиону.

Тиранија у Мегари - Мегара се налазила северно од Коринта. Била је насељена

Дорцима. Колонизовала је простор Сицилије, али њене прве насеобине нису биле дугог
века. Колоније су потиснуте према западу, као нпр. Селиунт, и граничиле су се са
феничанским. Због лоших односа са Коринтом, Мегара напушта колонизовање територије
запада, а пажњу усмерава на оснивање насеобина према истоку. Тако настају Калхедон и
Визант. Мегара је морала да учествује у колонизацији јер је њена матична територија била
стиснута између Атике и Коринта, које су онемогућавале пораст становништва овог града.
У другој половини 7. века п.н.е. на власт долази Теаген као представник
сиромашног народа Мегаре.
Током своје владавине поубијао је многе угледне људе Мегаре. Изградио је
водовод, а своју ћерку је удао за Килона из Атине, који је касније покушао, али
безуспешно, да као тиранин уједини снаге Мегаре и Атине. Теаген није поштовао наследна
права. Убијен је од стране аристократа и за собом није оставио наследника.
У 7. веку п.н.е. Мегара ће се сукобити са Атином око превласти над Саламином.

53
Атика у 7. и 6. веку п.н.е.

Извори

— Тукидид, Херодот, Платон, који тврде да становници Атике нису дошљаци, већ
да су староседеоци, аутохтони.
— Хеланик из Митилене, који је живео у 5. веку п.н.е, написао је најстарију
историју Атике.
— Еусебије из Цезареје, који је живео на прелазу из 3. у 4. век наше ере, у свом
делу Хронике пише о раном уређењу Атике.
— Аристотел

Најзначајнији извор за Атину 7. и 6. века п.н.е. јесте Аристотелов Атински устав.

Атински устав је део веће збирке Политије, која је била састављена из 158 књига, које су
за предмет имале уставе грчких и неких негрчких градова.
1880. у Фајумској оази у једној гробници пронађени су папируси, између осталог и
два папируса, која су садржала део Атинског устава.
1890. такође у Фајумској оази пронађени су папируси, који садрже готово читав
Атински устав. Ови папируси се чувају у Британском музеју у Лондону.
Устав разликује историјски и систематски део. Историјски део Атинског устава
даје попис устава од најстаријег доба па до Аристотеловог времена. Сачувани део почиње
од Суђења Алкмеонидима. У овом делу можемо издвојити: прелаз од монархије ка
олигархији, успон и пад тираниде, развитак и врхунац демократије, олигархијске промене
устава 411. и 404. п.н.е. и демократска реакција, рекапитулација читавог Атинског устава.
Као изворима за овај део Аристотел се користи Херодотом, Тукидидом, иако не наводи
директно његово име, Солоновим елегијама, атидама атидографа Андротиона. Постоји
вероватноћа да се Аристотел користио и Атињанином Критијем, који је живео у 5. веку
п.н.е. и који је у делу Елегија расправљао о уставима у грчким градовима.
Систематски део нас упознаје са Атином Аристотеловог доба и као изворе користи
непосредно искуство.
Устав је настао између 329 - 325. п.н.е. Време настанка закључено је проучавањем
података у самом делу. Као последњи архонт спомиње се Кефисофонт, који је вршио
дужност архонта до 329/328. п.н.е, те следи да је дело настало после наведених година.
Међутим, како писац не познаје промену устава услед македонске окупације, спис је
настао пре 322. п.н.е. Исто тако Аристотел не познаје лађе са пет редова весала, које су
биле популарне у Атини око 325. п.н.е, те следи да је спис настао пре ове године.
Упоређивањем овог списа са другим Аристотеловим делима, поједини истраживачи
сматрају да је спис аутентичан, док једни пак сматрају да је фалсификат.

54
Државно и друштвено уређење

На основу предања и Хеланикових сачуваних фрагмената (написао прву историју

Атике), чија поузаданост данас није утврђена, старом Атином су најпре владали краљеви.
Као први атички краљ, по једној верзији, помиње се Кекроп, који је владао у 16. веку п.н.е.
и који је саградио Акропољ. У прво време заједно са краљевима влада и Веће старешина.
За време владавине атинског краља Ерехтеја, Атињани су заратили са Елеусином у
којој је владао Еумол. Атињанима је помогао Јон, Аполонов син (према једној верзији;
према другој он је био син Деукалиона). У знак захвалности за пружену помоћ, Атињани
су Јона изабрали за свог владара.
Легендарни краљ Јон становништво Атине је поделио на четири родовске филе,
сваку филу на три фратрије, фратрију на тридесет родова, а род на тридесет породица.
Староатичке филе добиле су назив према именима његових синова: Гелеонта, Егикора,
Аргада и Хоплета (и Јонија носи назив у част Јона). Ова подела није посведочена само у
Атини, већ и у другим јонским градовима.
Плутарх сматра да су филе добиле имена по називу занимања којим се
становништво бавило. Гелеонти су били земљорадници, Егикоре пастири, Аргаде
занатлије и Хоплети ратници. Отуда и једна теорија да су називи фила изведени из култова
који су се поштовали, о чему сведоче и епитети Зеус Гелеон и Зеус Хоплети сачувани у
култовима Аркадије. Да је ова подела веродостојна, неизвесно је, јер овако кастинско
уређење није посведочено у преосталом делу грчког света.
Друштвено уређење било је родовско. Наиме, постојало је дванаест засебних
родовских заједница, које су се својевремено и међусобно сукобиле, о чему сведоче
пронађени остаци утврђења. Треба имати на уму да је Атика била састављена од више
независних градова са својим престоницама и владарима који су се консултовали са
атинским краљем само онда када се нису осећали сигурним. Да је Атика била разједињена
сведочи традиција која нас обавештава о сукобима градова у Атици: Елеусина и Атина;
легенде о владарима атичких градова: Кефал из Торика, Порфирион из Пантелика, Палант
из Палене; затим сведоче пронађени остаци утврђења, као нпр. града Химета.
Тукидид пише да је атински краљ Тезеј (око 1250. п.н.е.), личност око чије се
веродостојности воде многе расправе јер га традиција везује за простор око Маратонске
равнице, сво становништво Атике окупио око Атине и за све увео јединствено веће и
пританеј (државна зграда у старој Атини на чијем су челу били филобасилеуси, поглавари
фила). Тукидид наводи и да је Тезеј за све увео и слављење празника Синојкија (18.
септембар) у част уједињења. Ово се одиграло пре Тројанског рата, јер се у Каталогу
бродова (Илијада) помиње само Атина у читавој Атици. Међутим, не можемо се превише
ослонити на Илијаду, јер поједини истраживачи сматрају да су стихови о Атини у
Каталогу накнадно убачени, кад је Атина већ постала јака поморска сила. Са друге стране,
да је остало независних градова у архајском добу, са изузетком Елеусине, Тукидид би то
сигурно напоменуо.

55
 Процес уједињавања је трајао којих двеста или триста година. Теоријски, ово
уједињење свих атичких насеља у јединствену државу, Атички синојкизам, омогућавало је
да сви становници Атике постану Атињани (грађани атинског полиса), односно Атина је
припадала свим становницима Атике. Синојкизам је уједињење мањих у један већи полис
са једним центром.
Атина је била монархија до владавине митског краља Кодра, Посејдоновог потомка.
Кодро је жртвовао себе ради победе Атињана над народом Пелопонеза (Дорцима?). По
Кодровој смрти, коју традиција датује око 1100. п.н.е, Атина постаје аристократска
република.
Према једној верзији традиције, син последњег атинског краља Кодра, извесни
Медонт, је своју титулу заменио титулом архонта, а према другој верзији, Кодра, пошто је
погинуо у борби са Пелопонежанима, нико није могао наследити јер је сам Кодро,
својевремено, био савршен.
Аристотел тврди да је уведена функција полемарха која је требало да замени
владавину неспособних краљева.
Како било аристократи у Атини, где се посебно истакла породица Медонтида (за
које Хигмет тврди да су били краљеви), временом су ограничавали власт краља.
Медонтиди су основали титулу архонта, која је практично под својим доменом
подразумевала све привилегије и дужности краљевске титуле. Први архонт је био или из
рода Медонтида или извесни Акаст, који су своју дужност вршили доживотно. У 8. веку
п.н.е. владавина архонта се смањује на десет и најпосле у 7. веку п.н.е. на годину дана,
чиме је озбиљно била угрожена власт краља. Краљ је постојао иако није имао неку
озбиљнију улогу у држави.
Претпоставља се да се током 9. и 8. века п.н.е. Атини, било добровољно било под
присилом, најпре прикључио приобални део - Паралија. Ово је закључено на основу
податка да се око 8. века п.н.е. у Атини поштује култ Посејдона, који је вероватно из
Паралије пренет на Акропољ. Ускоро се Атини припаја и планински део Дијакрија, одакле
је пренесен култ Тезеја.
Химна посвећена Деметри, која се очувала до данас, сведочи да је Елеусина у 7.
веку п.н.е. моћан град у близини Мегаре, водила рат са Атином како би очувала своју
независност. На крају и овај простор долази под власт Атине.
На основу података из Атинског устава сазнајемо да у 7. веку п.н.е. у Атини влада
родовска аристократија, еупатриди, који воде порекло од “добрих отаца”. Еупатриди
располажу најбољом земљом. Диодор са Сицилије тврди да је сва власт, најпре, била у
рукама еупатрида. Временом извесну власт добијају и геомори, а потом и демијурзи.
Пелати и шестодеоничари су зависно становништво, које обрађује земљу
аристократа. Хектемори (шестодеоничари) су шести део приноса давали еупатридима. У
случају да нису богаташима давали закупнину, могли су допасти ропства.
Геомори (земљорадници који су успели да сачувају своје мале поседе) и демиурзи
(занатлије) били су слободно становништво.

56
 Ова подела се такође приписује митском краљу Тезеју од стране Плутарха и
Солона.
Временом у ову поделу сврставамо и метеке, недомородачко становништво.
Метеци нису имали политичка и нека имовинска права којим су се користили Атињани,
али су остали лично слободни и махом су били занатлије. Демос је слободан,
староседелачки народ Атине.
Из редова еупатрида бирано је девет архонта, који су имали извршну, судску и
војну власт. Најстарија је част краља, а потом част архонта. Еусебије из Цезареје дао је
списак тринаест доживотних архонта, почевши од Медонта, Акаста..., датујући њихову
владавину од 1068. до 753/752. п.н.е. Постоји и списак седам десетогодишњих архонта,
који су владали од 753/2. до 683/2. п.н.е. Најстарији списак једногодишњих архонта потиче
из 683/682. п.н.е.
Архонт - епоним био је најстарији архонт и по њему је година добијала име. Имао
је судску власт, штитио је имовину грађана и председавао је већем Ареопага. Организовао
је нове свечаности: у част бога Аполона и Дионисија. Практично, имао је цивилна
овлашћења краља.
Архонт - полемарх био је забављен војним пословима. Био је врховни војсковођа
атинске војске и флоте, а такође је био задужен за вођење судског процеса странцима.
Његово седиште било је у Епиликеји.
Архонт који је заменио краља у религиозним обавезама, био је познат под именом
архонт - басилеус. Био је задужен за верске светковине, суђење онима који су учинили
светогрђе, преседавао је у споровима око религије. Заједно са филобасилеусима
преседавао је приликом суђења за убиство без предумишљаја. Његова резиденција била је
Стоа на Агори.
Преостала шесторица била су архонти - тесмотети, чувари старих законодавних
обичаја, који нису имала улогу судије, већ су записивали судске одлуке. Улога тесмотета је
била својевољно тумачење у корист аристократије, што ће касније условити борбу демоса
за кодификацију права.
Аристотел пише да је институција од девет архонта уведена после 683/2 п.н.е.
Тукидид пружа податак да девет архонта већ постоји по Килоновој завери, после 640.
п.н.е.
Мандат архонта је трајао само једну годину. Након навршене године архонти
постају доживотни чланови ареопага, названом по брду на којем се налазио, а које је било
посвећено богу рата Ареју. Ареопаг је најпре био Веће старешина (пресуђивали у свим
случајевима убиства), а временом постаје веома поштован орган аристократске власти.
Атинска традиција оснивање ареопага приписује Солону. Да је Ареопаг постојао у време
Солона потврђује Плутарх који пише да је Солон у фрагменту о амнестији поменуо
Ареопаг. То је био врховни суд на чије пресуде није постојало право жалбе. Задатак
Ареопага је био да чувају законе и устав, саветују архонте...
Еклесија је било тело које је бирало полемархе, а њени чланови су били сви грађани
који су имали право гласа.

57
Килонова завера

Најстарији забележен догађај у историји Атине је Килонова завера 640/630 п.н.е. О

Килону сазнајемо од Херодота, Тукидида, Аристотела... Херодот тврди да се завера
одиграла пре тираније Пизистратида, а Аристотел пре Драконових реформи. Еусебије
наводи да је Килон 640. п.н.е. победио на Олимпијади, те се завера одиграла сигурно после
640. п.н.е.
Килон је био еупатрид, победник на Олимпијским играма и био је ожењен ћерком
мегарског тиранина Теагена. Уз помоћ Мегарана, Килон је покушао да завлада Атином. Од
Делфа је добио савет да заузме Акропољ у време свечаности посвећеној богу Зевсу. Килон
је разумео да се мисли на време уочи игара у Олимпији, међутим када је његов покушај
пропао, разјашњено је да је пророчиште наводно мислило на атински фестивал у марту
који се одржавао ван града. Килон је са младим племићима и групом мегарских војника
успео да заузме Акропољ. Вероватно се Атињанима нису свидели Мегарани, те тако, иако
су били против тренутне владе, се нису прикључили Килону. Ускоро је Килон био
опкољен у цитадели. После дуге борбе, већ када је нестало и хране и воде, Килон је
побегао са братом, док они, који су остали у утврђењу морали су се предати. Међутим, пре
него што су се предали, уточиште су нашли у Атенином храму. Тек онда када им је
обећано да ће им животи бити поштеђени, дозволили су да их заробе. Међутим, архонт
Мегакле, из породице Алкмеонида, прекршио је дато обећање и све завернике усмртио.
Ове унутрашње трзавице у Атини вероватно су омогућиле суседима да освоје
територије, за које су били заинтересовани и сами Атињани. Тако је Мегаранин Теаген
освојио Саламину, острво које је штитило излаз из Атинске луке.
Град је био спасен тиранина, али изневерено је и поверење у заштиту богова, што је
било увреда за богове. Због овога град је био под клетвом док се скрнављење не прекине.
Творци клетве су били највероватније Килонови пријатељи и они који су презирали
Алкмеониде. Док су Килону и његовим наследницима била одузета сва права и док су
били осуђени на изгнанство, тада је Алкмеонидима и њиховим присталицама суђено за
светогрђе, на њихова имена бачена је клетва уз конфискацију имовине и били су прогнани.
Тела умрлих, у периоду између дела светогрђа до саме осуде, су ексхумирана и бачена ван
граница Атике.
Килонова завера је неуспео покушај завођења тираније у Атини.

58
Драконови закони

О Драконовом законодавству се зна мало. Највише података нам пружа Атински

устав. Неки од научника сматрају да је део устава који је посвећен Драконовим
реформама, у ствари, уметнут део од стране каснијих олигарха како би оправдали своју
власт ауторитетом древног времена. Аристотел у Политици напомиње да су Драконови
закони само пописане моралне норме, које су се до Дракона чувале у усменој традицији. У
прилог овој теорији служи и чињеница да су стари атински писци употребљавали израз
обичаји, а не закони, наводећи Дракона.
Демос је захтевао законе, којима би им била обезбеђена права. Под притиском
демоса, еупатриди су архонту Дракону поверили овај задатак око 627. п.н.е, за време
архонта Аристехма, како наводи Аристотел. Тацијан из Сирије (2. век н.е.) пише да је
Дракон законе донео 624/23 п.н.е, а то тврди и Еусебије наводећи да је Дракон своје законе
донео три године после владавине лидског краља Сагијата који је владао око 627 п.н.е.
Неки научници добро су приметили да година 624. п.н.е. у Јерменским рукописима је, у
ствари, одговарала 627. п.н.е. по грчком начину рачунања.
Према законима, политичка права имали су сви они који су могли набавити бојну
опрему. Архонти и благајници су могли бити бирани само међу онима који имају иметак
бар од десет мина, без дуга. Нижи чиновници су бирани међу оним који могу да набаве
бојну опрему. Стратези и хипарси су морали да имају иметак од сто мина, без дуга, и
мушку децу старости преко десет година. За ове последње био је одговоран претходни
стратег, односно хипарх. Жребом је бирано 400 већника међу грађанима, где је грађанин
морао да има више од тридесет година. Један човек није смео да исту дужност врши
двапут заредом. Онај ко би изостао са седнице морао је плаћати казну.
Дракон је направио прецизну разлику између више видова убистава: са
предумишљајем, без предумишљаја или самоодбрана. Од Драконових закона једини су
посведочени ови везани за убиство.
Ареопаг се бавио питањем убиства с предумишљајем и уколико би оптужени био
окривљен казна је била смрт.
Нови колегијум ефета бавио се питањем убиства без предумишљаја. Овим
колегијумом преседавали су филобасилеуси и архонт - басилеус. Ову институцију чинило
је 51 судија, који су бирани из редова еупатрида и који су морали имати преко педесет
година. Заседали су у Аполоновом храму у Делфима, Паладиј у Фалерону (атинска лука),
Фреато на полуострву Мунихија... Казна је била протеривање, без конфискације имовине.
У случају измирења са родбином убијеног, протерани је могао да се врати у свој град.
Случај самоодбране није био кажњаван.
Драконови закони су били неповољни по демос, јер су штитили интересе
аристократије, између осталог не укидајући ропство због дуга. Закони су били веома
строги, те је и за ситну крађу, као на пример за крађу главице купуса, била прописана
смртна казна. Због сурових закона лако је прихваћена Демадова (атички говорник из 4.
века п.н.е.) тврдња да је Дракон законе писао крвљу.

59
Солоново законодавство

Извори

О Солону, који је рођен око 640. п.н.е. сазнајемо из делова његових елегија које су
сачуване у списима Херодота, Аристотела и Плутарха. Подаци које нам пружају Цицерон,
Тит Ливије, Сенека, Аул Гелије и други су већ познати и веома оскудни.

О Солоновом животу

Солонов отац, како већина пише, био је Ексекестид, који је порекло водио од Кодра
(те следи да је био од породице Медонтида). Солонова мајка била је у сродничким везама
са Пизистратидима. Солон је према пореклу припадао еупатридима. Међутим, Солонова
породица према имању и угледу припадала је средњем слоју грађана. Ексекестид је
временом своју имовину страћио, како Хермип пише својом дарежљивошћу и
доброчинствима, те се Солон, још као младић, одао трговини (вероватно маслиновог уља)
и доста је путовао. Друговао је са Анахарсидом и Талесом из Милета.
Атињани су дуго и безуспешно ратовали са Мегаранима око превласти над
Саламином, која је била важна због њеног стратешког значаја. На крају у Атини доносе
закон којим се забрањује свака прича, било усмена било писмена, која за предмет има
освајање Саламине. Солон се направио лудим и спевао елегију Саламина, којом позива
Атињане у освајање острва. Закон је одбачен, а Солон, уз подршку свога сродника
Пизистрата и Атињана, у борби против Мегарана осваја острво.
Пре него што ће постати архонт, Солон се истакао у решавању спора између
Атињана и Мегарана који је избио због превласти на Саламини и затим као посредник
између Мегаклових и Килонових присталица.
У Атини, Драконовим законима није угушено незадовољство народа. Наиме,
закупци или xестинари земље богаташа, коју су обрађивали, због високих намета западали
су у дуговања. Њихово отплаћивање дугова до Солона била су загарантована њиховим
телима. Чак и они који нису имали земље могли су доспети ропства.
Поредак у Атини био је такав да је већина била потчињена мањини. Шестинари су
били незадовољни својим положајем, највише огорчени дужничким ропством. Исто тако у
Атини су биле бројне страначке борбе. Постојале су три странке: Дијакриди или брђани
(тежили су демократском уређењу), Парали или приморци (тежили су демократско -
олигархијском уређењу) и Педијеји (тежили су олигархијском уређењу). Због страначких
сукоба и једни и други изабрали су Солона за посредника. Солону је најпре понуђено
ванредно задужење аисимнета (владар који је биран доживотно или на један одређени рок
како би извршио неки задатак). Међутим, он није прихватио ову службу, али је постао
архонт-епоним 594/3. п н.е.

60
О Солоновим законима

Солонови закони били су исписани на дрвеним плочама. Ове дрвене плоче називале
су се аксоне, што у преводу значи осовине. Закони су били чувани у Пританеју, светом
средишту града, а њихови преписи на каменим пирамидама. Ове камене пирамиде
налазиле су се на краљевом трему (Акропољ) и биле су доступне свим грађанима.
Деветорица архонта су се пред овим плочама заклињали да неће погазити ни један од
Солонових закона, у супротном, обавезли су се да ће храму Зевсу Агорском даровати
златан кип човека. Солон је утврдио да његови закони трају сто година. О Солоновим
реформама највише података оставили су Аристотел и Плутарх.
Солон није стао ни уз аристократију ни уз народ. Гледао је како да на најбољи
начин измири ове две стране. Једним законом је укинуо ропство због дуга, што је назвао
растерећењем - сисахтеја. Плутарх је сматрао да су сисахтејом биле укинуте све дужничке
обавезе сељаштва. Аристотел такође пише о потпуном укидању свих приватних и јавних
дужничких обавеза.
Према традицији, пре него што је закон ступио на снагу, Солонови пријатељи,
знајући за Солонову намеру увођења новог закона, стекли су велику имовину, задуживши
се. Када је закон ступио на снагу Солонове присталице су задржале имања не морајући да
одговарају за дуговања. Колику је улогу Солон имао у овој превари његових пријатеља,
неизвесно је.
У прве Солонове законе спада и епитимија, враћање грађанске части скоро свима,
који су као нечасни (атимои) били протерани (са изузетком оних који су били протерани
због убиства или покушаја завођења тираније).
Средствима државне благајне откупљени су они Атињани, који су раније били
продати у ропство због дуга и враћени су у Атину. На ово је посебно био поносан Солон,
што и видимо из сачуваних фрагмената његових елегија. Атињани су пре Солона
продавани ван Атине, прво због недостатка хране у самом граду, а исто тако због
незадовољства бројних рођака појединца који је допао ропства.
Грађане је поделио, не према пореклу, већ према висини прихода (тимократска
реформа) на четири класе: пентакосиодимне, хипеје или коњанике, зеугите и закупце или
тете. Модерна историографија поставља питање да ли је оваква подела постојала и пре
Солона само што се није заснивала на цензу, већ је представљала поделу на војне родове?
Сврха поделе према цензу је да сада имају власт, тј. државом могу управљати они који су
довољно богати.
Аристотел пише да су прва три разреда могла обављати дужности архонта, међутим
зеугити то право добијају тек од 458/7. п.н.е. Плутарх наводи податак Деметрија из
Фалерона (атински политичар у другој половини 4. века п.н.е.) да су у Аристотелово време
само припадници пентакосиодимна имали право на службу архонта. Ово наводи на
закључак да између Солонових закона, па до 458/7. п.н.е. хипеји нису могли бити архонти.
О овоме Аристотел не даје податке.

61
 Дужност благајника је најпре била резервисана само за грађане првог разреда.
Полети су могли бити грађани прва три разреда, као и за службу једанаесторице и службу
колакрета.
Пентакосиодимни и хипеји имали су право да бирају и да буду бирани, значи имали
су пуна активна и пасивна политичка права. Зеугити су били ограничени у свом пасивном
праву, нису могли бити бирани за архонте. Тети су могли да бирају, али не и да буду
бирани.
Подела становништва према приходима омогућила је и поделу војних обавеза.
Пентакосиодимни су били дужни да о свом трошку дају сваковрсно снабдевање, грађани
другог разреда су били коњаници, зеугити су били хоплити, тети су били или лако
наоружана пешадија или морнарица.
У време Солона постојале су четири филе и четири филобасилеуса. Свака фила је
била подељена на три тритије и дванаест наукрарија. Не зна се тачно када су наукрарије
настале. Херодот и Аристотел излажу различита мишљења. Херодот тврди да су
наукрарије постојале пре Солонових реформи и да су играле важну улогу у гушењу
Килонове завере. Аристотел сматра да су наукрарије настале за време Солона.
До завођења наукрарија долази услед развоја трговине и поморства у Атици, чему у
прилог иде и само име (ναυζ - брод). Свака од 48 наукрарија била је обавезна да издвоји
опрему и људство за атинску флоту. На челу наукрарија били су наукрари, који су били
задужени за приносе и за трошкове. Наукрар је прво био заповедник брода, али временом
његова административна функција ће се мењати.
Политичко уређење за време Солона донекле се изменило. И даље је постојао
Ареопаг, чији се задатак састојао у чувању устава и закона, поштовању и спровођењу
Солоновог закона, кажњавању оних који су се о закон огрешили. Ареопаг су чинили
бивши архонти.
Архонти су, у време Солона, бирани на следећи начин: свака од четири фила је
бирала по десет кандидата, међу којима ће касније од стране претходних архонта
жребањем бити изабрано девет нових. У Аристотелово време и унутар самих фила се
обављао жреб. Архонти су бирани само из редова прве две класе.
Управна власт је делом била поверена Еклесији (народној скупштини коју чине
грађани са правом гласа), а делом Већу од 400 лица (буле). Народно веће било је
састављено од по сто чланова сваке филе, који су бирани из прве три класе. Хамонд сматра
да се улога Већа састојала у припреми материјала за скупштинска заседања. Сва питања су
прво морала бити разматрана на већу, а тек потом предата другим органима власти. Данас
се води расправа по питању да ли је Солон уопште увео ово веће. Они који сматрају да
јесте позивају се прво на садржај фрагментарног натписа који је настао пре 560. п.н.е. на
којем се помиње Буле, а исто тако на декрет са острва Хиос из прве половине 6. века п.н.е,
где се помиње Буле демосије (народно веће). Противници тврђења да Солон оснива веће
не виде како нешто што важи на Хиосу, мора да важи и за саму Атину, док натпис из
Атине датују другачије. Бјури сматра да је Солон оснивач, јер током олигархијског
преврата 411. п.н.е. Атињани се позивају на веће од 400 грађана као и на Солоново време.

62
 Извршну власт је имао Народни суд, хелијеја (апелациони суд). Број чланова из
Солоновог доба није познат, само се зна да су чланови могли бити сви грађани старији од
тридесет година. Избор,“заклетих” је вероватно вршен жребом. Хелијеја је имала право да
раскида приватне и државне уговоре. Овом суду могло се жалити на одлуке појединих
магистрата (архонта, филобасилеуса), али не и на одлуку Ареопага.
Солон је дао нове законе, али је прихватио и Драконове законе везане за
човекоубиство. Код Дракона казна за преступ је била смрт, док је Солон био нешто блажи,
те су казне биле или новчане или су се састојале у одузимању грађанских права. О
извршењу овог закона бринуо се Ареопаг.
Својим законима забранио је извоз жита из Атике, док је форсирао извоз
маслиновог уља. Подстицао је и развој занатства.
Ради унапређиваnjа привреде, тежио је да Атину ослободи трговинског утицаја
Егине. У том циљу спровео је новчану реформу и променио систем мера и тегова. Атина
се, пре Солона, најпре служила фидоновским (агривски краљ из 8. века п.н.е.) системом
мера и егинским монетарним системом, а потом еубејским. Солон уводи нову атинску
монету, која је била лакша од егинске. Тако нових 100 Солонових драхми, тежиле су 70
старих. Овом реформом Солон је остварио повољне услове за даље ширење трговине.
Поједини истраживачи сматрају да је део о новцу код Аристотела фалсификат.
Наиме, постоји мишљење да се први новац користи тек од Пизистрата. У Пизистратово
време на новчићу је са једне стране била скована сова, а са друге стране лик богиње Атине.
Како би унапредио привреду давао је грађанско право метецима, који су се
досељавали у Атину са породицом, да се баве трговином.
Специјалним законом захтевао је смањење трошкова за сахране: скупе сахране и
жртвовање волова било је забрањено законом. Овај закон се може тумачити као намера да
се спречи тенденција ка непотребном луксузу, али може се тумачити и као удар по старом
родовском племству, које је имало обичај да своје покојне раскошно сахрањује.
Уводи се и посебна такса на жртвене обреде, процењујући да један медимн жита
вреди једну драхму, једна овца такође једну драхму, во пет, итд.
Пре Солонових реформи имовина умрлог остављала се роду или фратрији којој је
покојни за време живота припадао. Солон је увео право завештања имовине по слободном
избору, под условом да је покојни приликом писања тестамента био чисте свести.
Солонове реформе стварају опозицију у редовима аристократије. Како су Солонови
закони знали да буду нејасни и како су људи наваљивали на Солона да поближе објасни
неке од својих закона, Солон око 590. п.н.е. напушта Атину. Пре него што је напустио
град, задовољио се обећањем грађана да ће десет година поштовати и спроводити његове
законе.
Напустивши Атину, Солон је посетио Египат, Кирену и Сард, где се упознао са
лидским краљем Крезом. За време његовог одсуства у Атини долази до страначких борби,
где полако сву власт на себе преузима Пизистрат.
Грци су Солона убрајали међу седам мудраца старог доба и једини је Солон добио
назив помиритељ - дијалактес.

63
Пизистратова тиранија. Пизистратиди

Извори

Податке о Пизистратидима пружају нам у својим делима Херодот, Тукидид,

Плутарх, Аристотел и атидографи.
Као посебан извор треба поменути Marmor Parium, плоча од парског мермера
пронађена на острву Парос. Данас су сачувана само два велика фрагмента која дају
хронолошки преглед догађаја од Кекропса, по једној традицији првог атинског краља, па
до атинског архонта Диогнета, који је службу вршио 264/3. п.н.е.

Страначке борбе по Солону

Солон пошто је дао законе, напустио је Атину на десет година. Солонови закони су
донекле поштовани, али по његовом одласку мир у Атини је трајао којих четири године.
Вероватно је у Атини настала прва анархија, која је била око 590/89. п.н.е. У Атини шест
година због страначких борби нико није извршавао дужност архонта. Тада настаје и друга
анархија 586/5. п.н.е.
Напокон архонт постаје Дамасије, Аристотел тврди 582/1. п.н.е. Дамасије по истеку
дужности није желео да преда власт, те је службовао две године и два месеца, док није
силом збачен, јер је покушао да заведе тиранију.
У јесен 580/79. п.н.е. одлучено је да се, по Дамасији, оформи ванредна влада која се
састојала од десет архонта, где је пет било изабрано из редова еупатрида, тројица из редова
геомора и двојица из редова демијурга.
Солоновим законима нико није био посебно задовољан. Еупатриди су жалили за
некадашњим привилегијама. Атичко сељаштво било је ослобођено тешких дугова, али је
чезнуло за већим побољшањима.
У Атини су постојале три странке: Педијеји су тежили олигархијском уређењу
града; Дијакриди или брђани, ситни земљопоседници које је предводио Пизистрат тежили
су демократском уређењу града; Парали или приморци, које је предводио Мегакле из рода
Алкмеонида, тежили су демократско - олигархијском уређењу града и за чување
Солонових закона. По Солоновом одласку, Алкмеониди, пошто су одлуком Већа од 300
грађана аристократског рода били протерани из Атине по Килоновој завери, вратили су се
у град јер су Алкмеониди 591. п.н е. предводили атински одред који је учествовао у Првом
светом рату.
Састав једне странке био је измешан. У модерној историографији сматра се да су
дијакриди настали накнадно, по грађанском рату педијеја и парала. Ову информацију
потврђује и Херодот податком да су у 6. веку п.н.е. постојали само педијеји и парали.

64
Пизистратов долазак на власт

Пизистрат се истакао у рату са Мегаранима, 570. п.н.е. Успео је да освоји Саламину

и да заузме лучки град Нисеју. Атињани Пизистрату поверавају службу полемарха.
Пошто је сам себе ранио, од народа је Пизистрат захтевао телесну гарду, која ће га
одбранити од тобожњих непријатеља. На заседању Народне скупштине извесни Аристион
предложио је да се Пизистрату дају педесет пратиоца. Скупштина је усвојила овај предлог.
Једино је Солон, јавно био против овог предлога.
Пизистрат, добивши гарду, дигао се против народа и са својим “батинашима”
освојио Акропољ 561/0. п.н.е. Пизистрат, дочепавши се власти, владао је више као добар
грађанин него као тиранин. Не утврдивши добро своју власт, око 556/5. п.н.е. Пизистрат је
протеран од стране Мегаклових и Ликургових присталица. Након дванаест година
Мегакло, притиснут страначким борбама, одлучио је да Пизистрата поново доведе на
власт, под условом да се овај ожени Мегакловом ћерком. Пизистрат је време током
изгнанства вероватно проводио у Браурону. Пизистрат се у Атину вратио тобоже
предвођен богињом Атином (“богиња” је била извесна Фија, девојка или из села Пеаније
на источној страни горе Химета или Трачанка из Колита, области источно од Атине).
Како Пизистрат није желео да живи у браку са Мегакловом ћерком нити да има
деце са њом (јер је већ имао одрасле синове, а и проклетство бачено на породицу
Алкмеонида је још било на снази), а успут бојећи се друге две странке, добровољно је
побегао из Атине, како пише Херодот. Аристотел сматра да Пизистрат није својевољно
напустио Атину, већ је био протеран, поново од удружених снага Мегакла и Ликурга и то
седме године након повратка. Алкмеониди сада постају заклети непријатељи тираније.
Једно време је живео у месту Рекел на обали Термиског залива. Посетио је
Пангејску гору где је било доста налазишта сребра и злата. Обогативши се, најмио је
војску и отишао у Еретрију. У савезу са Тебанцима, витезовима који су имали власт у
Еретрији и Лигдамисом Накшанином одлучио се на поновно заузимање Атине. Пошто је
победио код храма Паленске Атине, разоружао је атински народ у Тезејевом храму,
освојио Атину, затим Накс, где је за владара поставио Лигдамиса.
Међутим, пошто је Пизистрат напустио Атину, он одлази у Еретрију код својих
синова. На предлог Пизистратовог сина Хипије, одлучено је да се поново освоји тиранска
власт и почело се са сакупљањем прилога из градова који су Пизистрату били дужни. У
прилозима су се нарочито истицали Тебанци. Из Арга са Пелопонеза су били послати
плаћеници. Лигдамис, добровољац са Накса, са собом је довео борце и донео новац.
Пизистрат је продро из Еретрије у Атику, где су заузели Маратон. Код храма Паленидске
Атине (код Химета) дошло је до борбе између Атињана и Пизистрата. Пизистратове
присталице упале су у град, изненадивши неспремне Атињане, који су се дали у бекство.
Они Атињани који нису желели да прихвате врховну власт Пизистрата су или пали
у боју или су побегли са Алкмеонидима. Сва имовина Алкмеонида била је конфискована и
подељена међу Пизистратовим присталицама и сиромашним сељацима (овај податак се не
помиње у изворима, већ је претпоставка).

65
Унутрашња политика

Пизистрат је био умерен владар. Сиромашнима је позајмљивао новац за њихов рад

из два разлога: да не насељавају град и да живећи колико-толико задовољно, баве се
својим пословима и не мешају у политику. Ове методе обезбедиле су веће приходе, од
којих је Пизистрат узимао десетину. Како не би долазило до сукоба и занемаривања
обавеза, поставио је општинске судије. Судови по демама (општинама) су одговарали
интересима локалног становништва, јер су их ослобађали неопходних одлазака у Атину
ради судског претреса. Пизистрат је знао угодити и аристократији и народу те је време
његове тираниде названо време под добрим Кроном.
Тукидид пише да се у време Пизистрата поштују закони који су поштовани и раније
у Атини. Сам Пизистрат је поштовао Солонове законе.
Пизистрат је осигурао своју владавину тако што је архонте сам бирао и то из редова
својих присталица. Синове противника у Атини је као таоце послао на острво Накс,
Лигдамису. Добра економска подршка му је омогућила организовање најамничке војске.
Изгледа да је Пизистрат најмио и Ските, о чему сведоче ратници-стрелци представљени на
вазама из Пизистратовог времена.
Пизистрат и његови наследници у Атини граде Eneakrunos, чесму која се налазила
јужно од Акропоља; подиже се занатска четврт Керамик; обнављају се и граде храмови:
храм Атине на Акропољу (касније мали храм Еректеја), храм Зевса Олимпијског (налази се
испод Акропоља, а завршен је за време римског цара Хадријана), храм Аполона Питијског,
обновљен је храм Атина Полијас (заштитница града); направљен је рељеф од парског
мермера који представља борбу богова и титана; саграђен је улаз на Акропољу.
Значајне су Пизистратове мере и у области религијског култа. Одржаване су
Панатенејске свечаности сваке четврте године у славу Атине, којој су Атињанке кројиле
посебну хаљину - пеплос. Сматра се да је ова свечаност уведена непосредно пред долазак
Пизистратида на власт. Пизистрат их је учинио посебно раскошним и наредио обавезно
читање Хомерових песама. Култ Диониса постаје општеатински, државни култ (видимо
Пизистратову политику у односу на сељаштво). Најпре у Атини је постојао култ сеоског
Дионисија (Ленеје), а од Пизистрата он прераста у градски. Настаје драма и сатира, што ће
касније бити услов за настанак атичке трагедије. Истакнут трагичар Пизистратовог доба
био је Теспис.
Пизистрат или већ његов син Хипарх наредили су да се запишу Хомерове песме:
Илијада и Одисеја. Била је састављена комисија од учених људи, који су за задатак имали
да сакупе и среде ове две поеме. На челу ове комисије налазио се и извесни Ономакрит,
који је, можда, преправио Илијаду и Одисеју у интересу Атине.

66
Спољна политика

Пизистратова спољна политика је за циљ имала учвршћивање везе са истоком. Код

Хелеспонта, освојио је град Сигеј, где је уклонио Митилењане и управу поверио свом сину
Хегесистрату. У Тракији је располагао рудницима на Пангејској гори.
У овом периоду и Атињан Милтијад из рода Филаида заузео је полуострво
Херсонес трачки.
Према Херодоту, трачко племе Долонки је путовало Хеладом како би нашли
подршку у борби против Апсићана, јер су се ови последњи намерили на град Долонка.
Према предлогу Питије њихов ослободилац ће бити онај који их први угости, а то је био
Милтијад. Данас се сматра да је ова прича измишљена. Милтијад из рода Филаида био је
Пизистратов савременик. Вероватно је Пизистрат, бојећи се богатства и угледа Милтијада,
овог послао ван Атине из два разлога: прво да себи обезбеди што сигурнију власт у Атини,
а друго да Милтијад , ризикујући свој живот, освоји Херсонес у интерес Атине.
Атина, држећи Сигеј на азијској и Херсонес на европској обали, контролише
прилазе Понту. Иако је Милтијад основао сопствену династију, он и његови наследници су
сарађивали са Атином. Касније Милтијад млађи осваја острва Имброс и Лемнос, која отада
остају у сталном власништву Атине.
Пизистрат је освојио острво Наксос и поверио га Лигдамису, који је касније на
Самосу поставио Поликрата као тиранина, 533. п.н.е.
По наговору пророчишта, очистио је острво Делос, ископавши мртваце из околине
Аполоновог храма и сахранивши их на другој страни острва. Овим чином Пизистрат је
тежио да учврсти ауторитет Атине на вођство међу свим Јоњанима (Делос је био
најважније светилиште код Јоњана, а према традицији Јоњани су водили порекло од
Атињана).
Атина је одржавала и пријатељске односе са Тесалијом, династијом Алевада која је
владала у Лариси, Македонијом, Аргосом (наиме Пизистрат се оженио Аргивљанком
Тимонасом), Коринтом (спојио их заједнички интерес против Егине). Нешто лабавије везе
су биле са Тебанцима и Лакедемонцима.
Пизистрат је умро од болести око 528/7. п.н.е.

67
Владавина Пизистратових синова

Пизистрат је имао два сина од законите жене: Хипију и Хипарха, а од Аргивљанке

Тимонасе, којом се оженио или у време првог прогонства или када је већ имао власт,
такође је имао два сина: Лофонта и Хегесистрата или Тесала. Како су били од законите
жене а и по доби старији, Атином су управљали Хипија и Хипарх. Тукидид сматра да је по
смрти Пизистрата нови тиранин постао Хипија. Хипија је једини од своје браће имао
синове, о чему сведочи жртвеник неправедности тиранина, који је био подигнут на
атинској тврђави.
У Атинском уставу сазнајемо да су Атином истовремено управљали и Хипија и
Хипарх. Хипија је био прави државник док је Хипарх био весељак који је волео забаву и
уметност. Хипарх у Атину позива многе песнике, између осталих, Анакреонта (лиричар
који је живео у другој половини 6. века п.н.е, а био родом из Теја, града у Јонији) и
Симонида (лиричар са острва Кеја, живео око 556 - 466. п.н.е.).
Пизистратиди су власт вршили беспрекорно. Убирали су једну двадесетину
прихода (дупло мање него отац), средили су Атину, упорно водили ратове, поштовали су
Солонове законе. Водили су тзв. политику измирења. Велику пажњу обратили су и на
верску политику. Хипијин син Пизистрат, када је вршио службу архонта, поставио је на
тргу жртвеник дванаест богова и у Питијском светилишту Аполонов жртвеник.
Око 519. п.н.е. Платеја се ставила под заштиту Атине, јер су Тебанци желели овај
град за себе. Наиме, за помоћ се Платеја најпре обратила Спарти. Спартанци одбијају
позив уз предлог да се Платеја обрати Атини, образложивши да је Платеја у суседству
Атине. Херодот сматра да су Спартанци желели да Атина помогне Платеји, јер би се тиме
Атина замерила Тебанцима што би одговарало Спарти. Како било, са Платејом Атина
добија упориште у Беотији.
514. п.н.е. у Атини је дошло до преврата, када је Хипарх убијен од стране
Хармодија и Аристогитона. Од 5. века п.н.е. традиција обавештава да су Хармодије и
Аристогитон желели да сруше тиранију, те су зато убили Хипарха. Међутим, изгледа да је
прави разлог био злочин из страсти. Наиме. Хипарху се свидео Хармодије, који је пак био
љубавник Аристогитона, грађанина средњег сталежа. Аристогитон се бојао да би Хипарх
својим богатством и угледом могао натерати Хармодија на “грех”, те је смишљао како се
најбоље суочити са овим проблемом. Хармодије није узвраћао љубав Хипарху, па је овај
огорчен најпре позвао Хармодијеву сестру да учествује на Панатенејској свечаности да би
јој потом ту част ускратио. Ово је била велика увреда за Хармодија који се тог тренутка
одлучио на освету. За дан антента био је одређен дан Панатенеја, јер су у свечаној поворци
људи смели бити наоружани. Тукидид пише да је Хипија био у Керамику, где је сређивао
појединости око свечаности, док је Хипарх био у граду очекујући поворку. Један од
заверника је причао са Хипијом, а Хармодије и Аристогитон одмах помислише да их овај
одаје, те су брзо кроз капију ушли у град. Хипарха су усмртили код Леокреје 514/3. п.н.е.
Хармодије је на месту био убијен од стране Хипархове телесне гарде, док је Аристогитон
убијен нешто касније. Аристотел тврди да је Тесал био тај који се заљубио у Хармодија.

68
 По смрти свог брата, Хипија је завео сурову тиранију. Грађани су убијани на основу
сумње. Хипија се окренуо другим земљама како би себи обезбедио што сигурнији положај
у случају неког новог преврата. Гради тврђаву на Мунихији (Пиреј), где је имао намеру да
се насели, јер је одатле лако могао побећи бродом. Кћер Архедику удаје за Еантида,
тиранина у Лампсаку, који је имао велики утицај у Персији.
Хипија је после преврата владао још три године, а четврте је протеран од стране
Алкмеонида и Лакедемоњана. Када је још Пизистрат учврстио своју власт, Алкмеониди су
побегли у Лепсидриј на Парнасу, одакле су их касније тирани отерали. Да би обезбедили
подршку пророчишта за своје планове, Алкмеониди су узели у закуп изградњу храма у
Делфима, који је изгорео у пожару 548/7. п.н.е. Овде су се Алкмеониди обогатили и успели
су да поткупе Питију да ова наговори Лакедемоњане да избаве Атину тираније.
Лакедемоњани су пристали, делом због пророчишта, а делом због пријатељства Атине са
Аргосом, великим непријатељем Спарте. Лакедемоњани бродовима долазе до луке
Фалерон, где се искрцавају предвођени Анхимолом. Пизистратидима у помоћ долази 1000
тесалских коњаника предвођени Кинеом. У бици код Фалерона Лакедемоњани су
претрпели пораз. Међутим, ово није обесхрабрило спартанског краља Клеомена да поведе
војску, истина сада копненим путем, у борбу против Пизистратида. Лакедемоњани су на
улазу у Атику победили Тесалце, а потом опколили Хипију у пелазгичкој тврђави. Хипија
се предао непријатељима у руке тек онда када су му ухваћени синови, који су покушали да
тајно побегну.
Хипија је предао Акропољ 511/0. п.н.е. Пизистратиди су осуђени на губитак
грађанских права у Атини. Хипија најпре одлази у Сигеј, који се већ налазио под влашћу
Персије, па у Лампсак, и најзад персијском цару Дарију. После двадесет година
изгнанства, Хипија је већ као старац пошао са Персијанцима на Маратон и учествовао је у
боју.

69
Клистен

Мегакле из породице Алкмеонида оженио се Агаристом, ћерком Клистена из рода

Ортагорида, тиранином Сикиона, око 575. п.н.е. Агариста је родила славног Клистена, који
је успоставио демократију у Атини по владавини Пизистратида. Године 525/4. п.н.е, за
време владавине Пизистратида, изгледа да је архонт (епоним?) био овај исти Клистен. 514.
п.н.е. по убиству Хипарха, Клистен вероватно напушта Атину. Учествовао је у обнови
Аполоновог храма у Делфима, поткупио Питију и сарађивао са Лакедемоњанима
приликом рушења тираниде у Атини.
Око 510/9. п.н.е. спартански краљ Клеомен повукао се из Атине. Хамонд сматра да
се Атина придружила Пелопонеском савезу, а само атинско племство борило се ради
личне превласти и тежило је формирању нове владе. Они који нису били Атињани “по
крви” били су лишени грађанских права. У борби племства посебно су се истакле две
личности: Исагора, повезан са Пизистратидима и пријатељ Клеомена, и Клистен из рода
Алкмеонида, који је организовао заверу са Спартанцима против Пизистратида. Исагора је
наишао на бољи пријем у политичким клубовима, па је и изабран за архонта 508. п.н.е.
Овај податак не наводи Херодот, већ само Аристотел и Дионисије из Халикарнаса који у
свом делу Римске старине догађаје датује у односу на актуелне архонте. Клистен се сада
окреће онима који су били ван кланског система, обећавајући им побољшање њиховог
стања под новим уставом. Ове класе, које су посебно ојачале политиком тирана, а успут
бојећи се захтева племства које је тежило поретку из времена пре Солона, придружиле су
се Клистену, чија је партија већ била употпуњена Алкмеонидима и сродним клановима.
Сада Клистен заступа интересе паралија и бори се само за демократију. Клистен није био
за очување Солонових закона, што је раније био циљ паралија, већ је тежио новим
законима који ће превласт у политичком животу обезбедити градском становништву. Са
овом идејом наишао је на већу подршку демоса, што му је омогућило да победи свог
противника Исагору. Исагора, увидевши да је његов положај доведен у опасност, за помоћ
се обратио Клеомену. Спарта се умешала, правдајући се тиме да Атињане мора ослободити
Алкмеонида чији је род био упрљан давно извршеним злочином за време Килонове завере.
Најпре су послали ултиматум. Клистен је тајно напустио Атину, а убрзо је и Клеомен са
мањом четом дошао у град протеравши при том као “грешнике” 700 атинских породица,
присталица Алкмеонида. Жеља Клеомена била је да распусти Веће од 400 стотине чланова
и да Исагору и 300 његових пријатеља постави за поглаваре државе, са циљем да
успостави олигархију. Овом се најпре успротивило веће, а потом и народ. Клеомен,
Исагора и њихове присталице били су принуђени да се затворе на Акропољу, где су их
Атињани опседали два дана. Трећег дана су се погодили, па су Клеомен и остали у миру
напустили Атину, док су Клистен и други прогнаници позвани натраг. Присталице
Исагоре, које су остале у Атини, су убијене. Кад је народ добио власт у руке, његов вођа и
заштитник био је Клистен.

70
Клистенове реформе

Клистенове реформе за циљ су имале да се напокон сруши значај родова и

родовских групација и да се ојача улога градског становништва у политичком животу.
Питање је када су реформе настале.
Клистен је поделио област, која је припадала Атини, на три територијалне целине:
околину града, околину приморја и унутрашњост. У свакој целини расподелио је деме
(општине које су биле састављене из више мањих насеља) у десет група, које су називане
тритијама, тако да је укупно у три целине било тридесет тритија. Једна тритија је носила
име по оној деми, која је била најзначајнија, а која је била у оквиру те тритије.
Дема је била самоуправна територијалана јединица на чијем челу је био демарх.
Дема је имала своју територију и своју скупштину. Демарх је био обавезан да води
спискове грађана своје деме (под грађанима подразумевамо мушкарце старије од
осамнаест година, који су имали пуно право гласа). Од Клистеновог времена при навођењу
личног имена обавезно се наводи и име деме. Овим је укинут значај порекла, а исто тако
обрисана је разлика између нових и старих атинских грађана. Према Херодоту, било је
укупно 100 дема, али касније се њихов број повећао. Називи дема одговарали су именима
оснивача или су им давана имена места. Припадност деми је наследна, тј. кад се појединац
пресели, он остаје записан у оној деми у којој су уписани и његови преци.
Становништво више није било подељено на четири родно-племенске филе, већ на
десет територијалних фила. Сада је једна фила састављена из три тритије, тако да не
садржи две или све три тритије једне целине. По Херодоту, Клистен је направио ову
поделу јер је мрзео Јонце. Тритије су биране жребањем. Аристотел тврди да је Клистен
желео да измеша становништво, тако да се прекину раније везе између појединих кланова.
Десет нових фила је названо према епонимним херојима. Филе су саме препоручиле сто
митских ликова, међу којима су делфски свештеници бирали десет. Херој једне филе имао
је своје свештенике и светилиште, а статуе хероја биле су постављене испред зграде већа
на Агори.
Тритија је била веза између деме и филе. Група људи, која је живела у различитим
областима Атике, немајући при том заједничке локалне интересе, требало је да у Атини
делује заједнички. Овим су партије педијеја, дијакрида и парала растурене, јер више није
постојао значај локалне политичке странке. Десет нових фила замениле су некадашње
филе засноване на наследном праву, док су деме као територијалне јединице замениле
кланове. Овај систем био је спроведен у читавој Атици, са изузетком Елеутре и Оропуса.
На основу нових десет фила, Клистен је реформисао веће од 400, повећавши број
чланова на 500, где је свака фила била у обавези да обезбеди 50 чланова. У складу са
бројем пуноправних грађана, једна дема или тритија је давала одређен број чланова. Дема
је бирала чланове, годишње, између кандидата који су имали преко тридесет година и који
су били из редова или пентакосиодимна или хипеја или зеугита. Избори су вршени
жребањем при чему ниједан грађанин није могао да буде његов члан више од два пута.

71
 Веће је имало врховну административну моћ у земљи. Архонти и магистрати су
били дужни да се о свакој одлуци консултују са већем, а исто тако и да извршавају налоге
самог већа. Веће је управљало финансијама и десет нових службеника (из сваке филе по
један) задужених за финансије (apodektai) касније делују по наређењима већа. Оно није
имало улогу само у јавним пословима, већ је представљало и ратно министарство, примало
је стране изасланике, имало је законодавна права. Сваки предлог пре него што би доспео
пред Еклесију, морао је бити разматран на већу. Ово је била једна од основних дужности
већа. Исто тако, послови који нису могли да чекају на заседање Еклесије, преносили су се
на веће. Међутим, веће није имало право да објави рат или да закључује уговоре. Већем
није председавало свих 500 чланова. Година је била подељена на десет периода, тако да су
посланици сваке филе председавали током једне десетине године — пританеје, око 36.5
дана. Када су били на дужности ова педесеторица су називани пританеји. Представник
делегације пританеја која је била на дужности – епистат - био је обавезан заједно са једном
тритијом да за све време трајања његове пританеје живи у Толосу. То је била кружна
грађевина где су се пританеји окупљали и вечерали о државном трошку. Толос се налазио
јужно од Агоре, у близини зграде већа. Стари Пританеј је остао представник средишта
града и средиште архонта.
Ареопаг је још увек имао значајну моћ, само је у овом времену био донекле
ослабљен, јер је био састављен од оних које су наименовали тирани. Ареопаг је задржао
судску власт по питању дела извршених у области тешког криминала.
Еклесија добија део судске власти, пренесеног са Ареопага, за решавање питања
издаје државе. Позивала се на сваких десет дана и имала је право да објави рат или да
закључује уговоре.
Клистен, да би спречио појаву нове тираније, уводи једну специјалну меру,
остракизам или часно прогонство. Остракизам подразумева прогонство сумњивих лица
путем тајног гласања. Сваке шесте пританеје, која је била почетком јануара, пред Еклесију
се постављало питање да ли би те године требало да се прибегне остракизму. У случају
позитивног одговора, осме пританеје обављало се тајно гласање којим се решавало питање
оних за које је било предвиђено протеривање. Да би гласање било важеће, било је
неопходно најмање 6000 гласова. Онај чије је име било исписано на највећем броју
земљаних плочица, остракона, био је протеран на десет година и морао је напустити Атику
најкасније десет дана по донесеној одлуци. Остраковани није имао право одбране пред
судом. По протеривању није губио своја имовна права нити грађанска. У случају да се пре
предвиђеног рока врати у град, остраковани је могао бити кажњен смрћу. После 480. п.н.е.
остраковани је морао да живи на простору између најсеверније и најјужније тачке
Саронијског залива, како не би дошао у додир са атинским прекоморским непријатељима.
У супротном губио би грађанска права.
Подела на десет фила довела је до реорганизације војске. Од сваке филе се
захтевало да опреми одред хоплита и одред коњаника. Хоплитима је командовало десет
стратега, који су бирани из сваке филе. Стратези су први пут бирани 501. п.н.е.

72
Четврта спартанска интервенција

506/5. п.н.е. Клеомен се, заједно са Исагором, одлучио за нови напад на Атину.
Поред Спартанаца и њихових савезника, походу су се придружили и Беоћани, још увек
огорчени на Атину због губитка Платеје, и Халкиђани. Беоћани су опљачкали Еноју и
Хисију у близини Китерона. Истовремено, Халкиђани су почели да пустоше део Атике
који се налазио преко пута Еубеје. Пелопонеска лига успела је да прође Истам и да
окупира Елеусину. Атињани су решили да се прво суоче са Лигом. Када је две војске
требало да се сударе у Елеусини, Коринћани су се повукли.
Коринт, као члан Пелопонеског савеза, био је дужан да се бори на страни
Лакедемоњана. Међутим, Коринћани одбијају да се боре са Атином. Херодот сматра да су
Коринћани овакав рат сматрали неправедним јер се водио због освете, те из овог разлога
не желе да ратују. Вероватно је прави разлог тај што је Коринту одговарала јака Атина,
која је за непријатеља имала Егину, уједно великог трговачког конкурента Коринћана.
Са издајом Коринћана, долази до сукоба између два спартанска краља, Демератуса
и Клеомена. Демератус се са својом војском враћа у Спарту, те и Клеомен, знатно
ослабљен, нема више шта да тражи у Атици. Овај сукоб је условио нови закон у Спарти
који је захтевао да убудуће у рату војску предводи само један краљ, док други остаје код
куће.
У рату против Атине остају само Беотија и Фокида. Атињани су решили да се
најпре супротставе Халкиђанима. Беоћани сазнавши ово, одлучили су да пруже помоћ
Халкиди код Еурипа. Атињани не чекају да се ове две снаге удруже, већ нападају Беоћане
које су и поразили. Истог дана прелазе на Еубеју, где су победили Халкиђане. Лелантиску
равницу на Еубеји Атињани су поделили међу својих 4000 клеруха. Заробљене Беоћане и
Халкиђане ослободили су тек уз одређену накнаду.

73
Јонски устанак (499 - 494. п.н.е.)

Наксос и Милет, догађаји непосредно пре устанка

Херодот пише како се Наксос истицао богатством међу острвима, а Милет је, уз
помоћ Парана, био на врхунцу своје моћи и понос Јоњана. Око 500/499. п.н.е.
становништво Наксоса је протерало неколико богаташа, који су отишли у Милет, град на
малоазијској обали. Милетом је владао Аристагора и Накшани му се обраћају за помоћ.
Аристагора, заносећи се мишљу да ће и сам завладати Наксосом, заједно са Артафреном
(Даријев брат од стрица, намесник у Сарду и управник свих поморских области у Азији) и
уз Даријев пристанак шаљу на Наксос двеста лађа под управом Мегабата. Артафрен је
пришао Аристагори надајући се да ће краљеву власт проширити на Кикладска острва,
између осталих и на Наксос, Парос и Андрос (ова два последња су у то време признавала
врховну власт Наксоса), и на Еубеју. Персијска флота се усидрила код Хиоса. Накшани
нису очекивали овај поход, али су правовремено били обавештени од Мегабата који се
одлучио на овај потез јер је био огорчен што Аристагора није испоштовао његове захтеве.
Пошто су били упозорени Наксос се добро утврдио, а Персијанци и Милећани су град
безуспешно опседали четири месеца. Аристагора је био економски исцрпљен јер је на себе
преузео финансирање војске, а није могао ни Артафрена да обрадује “добрим” вестима.
Постојала је велика вероватноћа да ће изгубити власт у Милету. Претходни милетски
тиранин и зет Аристагорин, Хистијеј, био је близак пријатељ персијскога цара Дарија. По
одлуци овог последњег, Хистијеј је био послат да утврди место Миркин у долини реке
Стримон у Тракији. Персијски командант Мегабаз је упозорио Дарија да би се Хистијеј
могао обогатити, наићи на подршку околних Хелена и одметнути од Дарија. Стога, Дарије
је изразио жељу да се Хистијеј врати заједно са царем у Сузу, што је овај и учинио. Када
Аристагора није успео да освоји Накс, Хистијеј је жарко желео да се врати у Милет, те је
послао поруку Аристагори да се дигне на устанак против Персијанаца. Прваци у Милету
са Аристагором на челу били су за устанак, док је једино логограф Хекатеј изнео
аргументе против. Наиме, саветовао је Аристагори да узме богатство храма Дидине и да га
искористи за градњу бродова, јер Јонци једино на мору могу да се супроставе персијској
флоти. Ипак, коначна одлука била је за устанак.

74
Припреме за устанак

У циљу што успешнијег устанка Милећанин Ијетрагора је био послат у Мијунт, где
се повукла војска по неуспеху код Наксоса, да похвата војсковође. Како би добио што већу
подршку становника Милета, Аристагора се привидно одрекао тираније. У осталој Јонији
једне тиране је протерао, а оне који су са њим пловили против Накса предао је градовима у
којима су иначе и владали. Неки градови су своје тиране протерали, а Митилењани су
свога тиранина Коета каменовали. Грци су се одлучили за устанак јер су били
незадовољни владавином Персијанаца.
За успех у предстојећем устанку, зиме 499/8. п.н.е. Аристагора је отпутовао у
Хеладу и за помоћ се обратио Спартанцима. Спартанцима је владао Клеомен. Аристагора
је замислио да Клеомена придобије најпре причом како треба помоћи угроженим
Јоњанима, који су као и Спартанци Хелени; а потом загрејати Клеомена да се за бадава
бори са Аргосом око парчета земље, кад може постати господар Азије и при том добрано
се обогатити. Иако је Аристагора био вешт у придобијању људи за своје намере, преварио
се када је Клеомена обавестио да ће Спартанцима бити потребно чак три месеца да стигну
од јонске обале до Сузе (било предалеко за интересе Спарте). Добивши овај одговор,
Клеомен је схватио да га Аристагора завлачи и није желео више да се расправља са њиме о
тој ствари.
Пошто је био протеран из Спарте, Аристагора се за помоћ обратио Атињанима.
Атињани нису били у добрим односима са Персијом, где се склонио протерани и омржени
атински тиранин Хипија из рода Пизистратида. Са причом којом није успео да наговори
Клеомена, Аристагора је придобио Атињане, посебно истичући да су Милећани пореклом
Атињани те Атина има моралну обавезу да ослободи Јонију од персијског јарма. Атињани
су решили да у Јонију пошаљу двадесет ратних бродова под управом Мелантија, угледног
грађанина. Херодот истиче да су ти бродови почетак невоље и за Хелене и за варваре.

75
Устанак и пад Милета

Кад су атински бродови и пет тријера из Еретрије стигли на јонску обалу,

Аристагора се охрабрио да пошаље војску на Сард. Јонци су бродовима стигли до Ефеса.
Унајмивши водиче из овога града, копном, пратећи реку Каистрију, напредовали су према
Сарду. Заузели су цео град, осим тврђаве коју је бранио сам Артафрен са осталим
Персијанцима и Лиђанима. До пожара је дошло случајно и брзо је захватио цео град, јер су
сви кровови били од трске. Овом приликом изгорео је и храм богиње Кибеле, што ће
касније Ксерксу дати повода да пали храмове у Хелади. Како од ватре и дима
становништво није могло да бежи, пружили су отпор Јонцима, који су били принуђени да
се повуку ка својој морнарици. Јонски упад у Сард изазвао је револт код околних сатрапа,
те је организован поход против Јоњана. До борбе је дошло код Ефеса када су Јонци
потучени. По поразу, Атињани сасвим напуштају Јонце који сада сами организују борбу
против персијског цара Дарија. Током зиме Јонци су се распустили, али ускоро су на
Хелеспонту освојили Бизант и друге градове. Успели су да придобију и већи део Карије за
устанак.
Пошто су победили код Сарда, Персијске војсковође, Отан, Дауриз и Химеј,
поделили су између себе градове и почели да их руше. Химеј је кренуо у Пропонтиду и
заузео Киј у Мизији. Дауриз је кренуо на Хелеспонт и заузео Дардан, Абид, Перкоту,
Лампсак и Пез. А када је кренуо из Пеза за Париј, сазнао је да су се Карци придружили
Јоњанима. Дауриз се повукао са Хелеспонта (где сад долази Химеј и сукобљава се са
Еолцима које је и поразио) и кренуо са војском према Карији. Карци су се сукобили са
Персијанцима на Марсији код реке Меандар. После неколико неизвесних сукоба,
Персијанци су успели да поразе и Карце. Отан и Артафрен добили су задатак да крену на
Јонију и Еолију, где су заузели Клазомену у Јонији и Киму у Еолији.
Становници Кипра, са изузетком становника Аматунта, су се такође одметнули од
Персијанаца по наговору Онезила, који је, пошто је свог брата Горга свргнуо са власти,
постао краљ Саламине. Против Онезила, који је опседао Аматунт, Дарије је послао војску
предвођену Артибијом. Онезил у помоћ зове Јоњане, на који су се ови и одазвали.
Одлучено је да се Јонска флота бори на мору против Феничана, а Онезил, који је
предводио Кипране, неке Саламињане и Солијце, борбу на копну против Персијанаца и
њихових савезника. До битке на мору и на копну дошло је истог дана. Јонска флота успела
је да порази феничанску. Међутим, у копненој бици код Кипарске Саламине Онезил је био
поражен, јер је био издан од Куријаца и оних Саламињана, који су остали верни Горгу. По
овој бици Кипрани поново долазе под власт Персијанца.
Персијанци су посебно били огорчени на Милет и желели су по сваку цену да га
освоје. Сами Јоњани одлучили су да се Милећани сами бране, док се флота усидри на
острву Лада у близини Милета. До важне битке дошло је на мору 494/3. п.н.е. између
Феничана и Јонаца, када су Феничани победили. Херодот наводи податак да је јонска
флота бројала 353 брода, док варвари 600. Пораз Јоњана био је проузрокован неслогом
међу самим Јонцима. Наиме, најпре се нису сложили са војном тактиком фокејског

76
војсковође Дионисија, сматравши је исувише напорном; у самој бици Самљани напуштају
бојне редове и одлазе кући, сматрајући да исход битке неће бити у њихову корист јер су
Јоњани недисциплиновани; Лезбљани, видевши шта урадише Самљани, учинише исто, као
и многи други Јоњани. Дионисије из Фокеје по поразу се није могао вратити у свој град,
већ је отпловио и гусарио прво код Феникије, а потом код Сицилије, никад не
узнемиравајући Хелене.
Пошто су на мору победили Јонце, Персијанци су почели да опседају Милет и са
копна и са мора. После шесте године од како је Аристагора побегао из Милета у град
северно од Амфипоља, Миркин, пао је Милет. Иако је његов заменик побегао, Хистијеј је
успео да се оправда пред Даријем како је Аристагора тобоже на своју руку дигао устанак.
Дарије је Хистијеја послао на море, мислећи да ће он успети да угуши буну. Артафрен је
прозрео Хистијеја да је он сам зачетник буне, те је Хистијеј морао да побегне из Сарда, где
је одлучио да проведе извесно време пре него што оде на море. Одлази на Хиос, где се
ставио на чело Јонског устанка, слагавши при том Јоњане да је устанак био неминован јер
је Дарије желео да пресели Феничане у Јонију. Хистијеј је покушао чак и неке Персијанце
да увуче у устанак, али је ово онемогућио Артафрен. Хистијеј је покушао да се врати у
Милет, али га огорчени Милећани нису примили, а касније ни становници Хиоса. Овде се
и губи значај Хистијеја што се тиче јонског устанка. Што се тиче Милета, по персијском
освајању, мушкарци су махом поубијани или су насељени у граду Ампи на Тигру, а жене и
деца одведена су у заробљеништво у Сузу.
493. п.н.е. Артафрен је у Сард позвао представнике грчких градова са којима је
склопио споразум да се Грци више међу собом не свађају и да поштују законе. Такође је
разрезао нови порез и у грчким градовима под персијском влашћу цар више није
успостављао тиранско уређење.

77
Политичке борбе у Грчкој

После јонског устанка долази до великих промена у унутрашњој политици Атине.

Алкмеониди, који су се залагали за пружање помоћи устанку, били су потиснути од стране
присталица Пизистратида. Хипархов син Харна изабран је за архонта-епонима 496/495.
п.н.е; очигледно је већина у Атини била против мешања у ствари јонских Грка.
Као архонт-епоним за 493/492. п.н.е. био је изабран Темистокле, син Неокла. Он је
био вођа тзв. Поморске странке. Темистокле и његове присталице сматрали су да главне
напоре Атињана треба усмерити у правцу стварања поморске флоте, не само ради борбе са
Егином, већ и ради предстојеће борбе са Персијанцима. Против тог програма дигла се
атинска земљопоседничка аристократија и део сељаштва под вођством Милтијада, сина
Милтијада Старијег, кога је својевремено Пизистрат послао на Херсонес Трачки. Милтијад
Млађи био је за стварање јаке копнене војске, и у томе га је атински народ подржао. Поред
две поменуте групације, у Атини је било и таквих који су своје наде отворено полагали у
Персијанце. Међу ове спадале су некадашње присталице Пизистратида, које су можда
одржавале везе са Хипијом. Међу њих су једно време спадали Алкмеониди, руковођени
мржњом према Милтијаду.
Лета 491. године п.н.е. Егина је признала врховну власт “цара царева”. Пошто је
било немогуће да служи и Спарти и Персији, Егина је повукла своје чланство из
Пелопонеског савеза. Атињани су искористили прилику да оптуже Егину за издају Хеладе.
У међувремену, у Спарти долази до сукоба два краља, Клеомена и Демарата. Још
506. п.н.е. Клеомен и Демарат су предводили војску на Атину с циљем да збаце Клистена и
његову владу. Клеомен је сврху похода чувао као тајну све док војска није продрла на
простор Елеузине. Када су Коринћани, који су се налазили у оквиру спартанске војске као
чланови Пелопонеског савеза, схватили да Клеомен намерава да постави Исагору као
атинског тиранина, напустили су бојне редове. Тада је Демарат изневерио Клеомена и са
својим делом војске вратио се у Спарту. Клеомен, знатно ослабљен, није имао друго до да
се и сам врати у Спарту. Треба имати на уму и да према закону Спартанца у једној ствари
морала су учествовати оба краља.
Потом, мада је у Спарти донесен закон да ће у будућим ратовима само један краљ
предводити војску, док ће други остати у граду, непријатељство између Клеомена и
Демарата је све више јачало. Када су се Атињани потужили на Егињане, Клеомен је
одлучио да оде у Егину и похвата одговорне кривце. Међутим, Демарат је радио против
њега. Он је упозорио Егињане о намери Клеомена и истакао да Клеомен у тој ствари дела
самоинцијативно и да га спартанска скупштина није овластила да то чини. Егињани су
оптужили Клеомена да је атински плаћеник и да је његов поход незаконит. Протеран из
Егине, Клеомен је сву своју пажњу усмерио на то да се Демарат збаци са престола.
У то време Леотихид, који је био из исте куће из које је био и Демарат, понудио је
Клеомену да пође с њим против Егине, под условом да га Клеомен постави на престо
уместо Демарата. Тада долази до савеза Клеомена и Леотихида. Искористивши причу о
сумњивом Демаратовом пореклу, Леотихид је под заклетвом изјавио да Демарат није

78
достојан да буде спартански краљ, јер он није син спартанског краља Аристона. Пошто је
дошло до спора, Спартанци су одлучили да запитају пророчиште у Делфима да ли је
Демарат Аристонов син. Како је Клеомен преко једног свог пријатеља поткупио
пророчиште, Питија је пресудила у корист Клеомена. Оклеветани Демарат, тако лишен
престола, напустио је Спарту и отишао персијском цару Дарију, који га је дочекао уз све
почасти. Овај Демарат биће Ксерксов саветник у току похода на Хеладу 480/479. године
п.н.е.
Када је Демарат збачен са престола, проглашен је за краља Леотихида.
Испуњавајући свој део погодбе, Леотихида је са Клеоменом организовао поход против
Егине. Спор је решен тиме што су Егињани десет својих угледних грађана послали као
таоце у Атину.
Ускоро је откривена Клеоменова завера против Демарата, те страхујући за свој
живот Клеомен бежи у Тесалију, а потом у Аркадију. У Аркадији је почео да организује
поход против Спарте. Увиђајући опасност, Спартанци су позвали Клеомена натраг уз
обећање да ће га поново поставити за краља. Према Херодоту, у то време Клеомен је
полудео и извршио самоубиство. По свој прилици, Клеомен је, пошто је представљао
велику опасност за државу, на професионалан начин смакнут. Прича о самоубиству је само
званична верзија Клеоменове смрти. На престолу га је наследио брат Леонида.
Клеоменова завера бацила је сенку на репутацију Леотихида и угрозила политику
коју је протежирао Клеомен, политику отпора персијској власти. По Клеоменовој смрти
Егињани су захтевали да се ухапси Леотихида, који је био одговоран за незаконито
хапшење и изручивање Атини десет угледних грађана Егине. Пошто је проглашен кривим,
Леотихида је послат у Атину као замена за десет егинских талаца. Међутим, Атињани су
одбили да изврше замену под изговором да нису присутна оба спартанска краља. Тако се
понижен Леотихида вратио у Спарту, а однос Атине и Егине се још више погоршао.
У време када се Леотихида враћао из Атине у Спарту, Атињани су прослављали
празник у част Посејдона код Суниона. Тада су им Егињани поставили заседу и заробили
свечано окићени брод, који је био пун угледних атинских грађана. Атињани, пошто су
изнајмили бродове од Коринћана по ниској цени, организовали су поход против Егине. Рат
је вођен са променљивом срећом, али су на крају Егињани, којима је пришло 1000
добровољаца са Аргоса, заробили четири атинска брода и однели коначну победу. Мада су
претрпели пораз, Атињане је овај сукоб приближио Спартанцима и Коринћанима.
Док су Атињани били заузети у рату са Егињанима, дотле је персијски цар Дарије
чинио своје.

79
Први Даријев поход

По сузбијању Јонског устанка Дарије је имао два задатка: да учврсти власт у

Тракији и да казни Атину и Еретрију за њихово учешће у устанку.
Почетком пролећа 492. п.н.е. Даријев зет и заповедник војске Мардоније се са
копненом војском и флотом спустио на обалу. У Киликији се Мардоније укрцао на лађу и
флотом пловећи око обала Мале Азије, стигао у Јонију, док је копнена војска кренула
према Хелеспонту. Пошто је Мардоније збацио са власти све тиране у Јонији и завео у
свим градовима демократију, отпловио је према Хелеспонту. Сва војска је лађама
пребачена преко Хелеспонта. Копнена војска потом пролази кроз Европу са циљем да
нападне Еретрију и Атину. Херодот сматра да су се Персијанци упутили у Хеладу да
покоре што више хеленских градова, а не само да се освете Атини и Еретрији које су
помагале устанике. У модерној историографији преовлађује мишљење да је задатак
Мароднија био да учврсти власт у Тракији, а потом је Дарије намеравао нови поход чији
би циљ био освајање градова на Балканском полуострву. Персијска флота је најпре
поразила острво Тасос јер је имало моћну флоту, која је могла угрозити персијску. Пошто
Херодот пише како становници Таса нису ништа учинили по питању своје одбране,
постоји вероватноћа да су добровољно пристали на власт Персијанаца. Како је Дарије већ
под своју власт подвргао сво становништво до Македоније, копнена војска под вођством
Мардонија сада покорава и народе Македоније где је владао краљ Александар. Флота је са
Тасоса идући обалом отпловила до Аканта, а потом до Атоса. Код Атоса флота је упала у
јаку буру, када је уништено 300 лађа и када је погинуло 20 000 људи. Мардонија, пак, док
је логоровао у Македонији, напало је трачко племе Бриги и поубијало му доста војника.
Мардоније је успео да порази Бриге, али губици су били велики. Како је војска коју је
предводио била слаба и редукована у борби са Бригима и како је флота била уништена код
Атоса, Мардоније је наредио повлачење у Азију. Тако се завршио Први Даријев поход на
Хеладу.

80
Други Даријев поход

Иако је Мардоније успео да покори многе народе, Дарије никако није био
задовољан војном тактиком свога зета и чињеницом да су Атина и Еретрија прошле
некажњено, на шта га је стално подсећао један слуга и Хипија из рода Пизистратида. 490.
п.н.е. Дарије захтева од становника Тасоса, које су суседи тужакали како се тобоже
припремају за устанак против Персије, да му дотерају бродове у Абдеру и сруше градске
зидине. Дарије није захтевао само од Тасоса, већ и од других приморских градова, који су
му плаћали годишњи данак, да му изграде велике ратне бродове и скеле за превоз коња.
Све ово иде у прилог чињеници да се Дарије спремао за нови поход на Хеладу. Исто тако у
градове матичне Хеладе послао је изасланике да од Хелена траже земљу и воду, тј. да се
потчине Даријевој власти, како би искушао Хелене да ли ће добровољно прихватити
његову власт. Многи градови у Хелади пристали су да се покоре цару, чак и Егина, због
чега је посебно била огорчена Атина. За Егину су од давнина били заинтересовани
Атињани и сада, како су веровали Атињани, Егина се могла удружити са Персијанцима и
нанети многе штете Атини.
Дарије, незадовољан Мардонијем, смењује га и као нове војсковође поставља
Међанина Датиса и Артафрена, сина сатрапа Сарда Артафрена. Добро опремљеној
копненој војсци, која се улогорила у Алејској равници у Киликији, придружила се и флота.
Војници и коњи су се укрцали на шесто тријера и упутили према Јонији. Повод за други
поход било је због одбијања неких грчких градова, као што су Атина и Спарта, да се
покоре персијском цару Дарију. Персијанци бојећи се бура око Атоса и тражећи краћи пут,
сада плове Икарским морем. Пошто су допловили до Сама, одатле су путовали Икарским
морем између острва. Како Наксос још увек није био под персијском влашћу, план је био
да се освоји и ово острво. Накшани, уплашивши се Персијанаца, беже у планине, тако да
Персијанци освајају скоро празан град. Исто као и Накшани и становници острва Делоса,
чувши да долазе Персијанци, беже на Тен, остављајући Персијанцима празно острво.
Датис је поштедео Делос, које је било значајно светилиште у Јоњана, да би придобио
подршку становника Кикладских острва.
Упутивши се према Еубеји, Персијанци су нападали успутна острва и локално
становништво регуртовали за војску, а децу узимали као таоце. На Еубеји прво нападају и
освајају Карист, град на југу. Датис се флотом упутио према Еретрији. Еретрија за помоћ
моли Атину, која саветује својих 4000 клеруха да населе поседе халкидских
велепоседника. Међутим, у самој Еретрији становништво се није могло сложити по
питању организације борбе са Персијом. Једни су били за то да се бежи у еубејске
планине, док други да се добровољно предају Персијанцима. Један од најугледнијих
Еретријаца, Есхин, обавестио је придошле Атињане о проблемима које муче Еретрију и
саветовао им да уколико не желе џабе да гину боље би им било да се врате у Атику.
Атињани су послушали Есхинов савет и прешли Ороп. Персијанци су напокон допловили
до Еубеје и усидрили су се код Тамине, Хереје и Егилије у области Еретрије. Еретријци су
се ипак одлучили да не напуштају град и да бране само тврђаву. Шест дана су трајале

81
борбе око зидина да би седмог Еретријци Еуфорбо и Филагар издали град Персијанцима.
Освајачи су у граду попалили храмове као одмазду на јонско паљење храма богиње Кибеле
у Сарду. Становништво Еретрије допало је ропства и некадашњи атински тиранин Хипија
био је задужен за организацију отпремања робова на стиријско острво Егилију.
Персијанци су се у Еретрији задржали само неколико дана и ускоро прелазе на
простор Атике. Одлучили су да их Хипија одведе на Маратонску равницу и да ту дочекају
Атињане јер је равница била погодна за персијску коњицу, а налазила се и преко пута
Еретрије одакле им је стизао провијант. Атињани, чувши да их Персијанци очекују, почели
су да припремају војску. Изабрали су десет војсковођа, међу којима је последњи био
Милтијад, тиранин са Херсонеса трачког и чији је отац био Кимон, којег је пак Пизистрат
протерао из Атине. Кимон је неколико година успевао да буде олимпијски победник у
трци четворозапрежних кола. Једну победу је посветио Пизистрату, што је омогућило
Кимону да се врати у Атину. Касније су Кимона убили Пизистратови синови.
Атињани се нису осећали довољно јакима да се сами обрачунају са персијском
војском те преко тркача Филипида у помоћ зову Спарту. Спартанци су пристали да
пошаљу две хиљаде војника, али тек по завршетку уштапа. Спартанци нису учествовали у
бици, јер су закаснили. Када су се Атињани налазили у Херакловом гају на Маратону
помоћ им је стигла од Платејаца, који су Атињанима били захвални јер су им раније
помогли у сукобу са Тебом. Међутим, и међу самим Атињанима мишљена су била
различита. Једни су сматрали да је борба са Персијом узалудна јер Атињани имају
исувише мало војске и да је најбоље сачекати Спартанце, док су други, на челу са
Милтијадом, били за то да се ступи у борбу, какав год исход битке био. Одлука о томе шта
је Атињанима чинити пала је на полемарха Калимаха из Афидне као једанаестог и
врховног комаданта. Милтијад је успео да придобије полемарха за свој план, објаснивши
му да свако одлагање може довести до унутрашњих борби у самој Атини, што би
Персијанци знали да искористе. Комаданти, који су били за обрачун, одрекли су се своје
власти и признали као врховног комаданта Милтијада. Милтијад је на себе преузео
организацију војске тако што је крајње десно крило поверио Калимаху, какав је био и
обичај, до полемарха једна за другом ређале су се филе којима су управљали стратези, а на
левом крилу постројио је Платејце.
На Маратону борбена линија Атињана била је дуга колико и персијска, само што су
крила била много јача него средишњи део. Према Херодоту било је око 9000 Атињана,
1000 Платејаца и дупло више варвара. Пошто је издато наређење за напад, Атињани, први
пут код Хелена, су у трку јуришали на непријатеља. Последњих 100/150м, који су их
делили од непријатеља, Атињани и Платејци су претрчали да би умањили учинак
варварских стрелаца. Борба је трајала дуго. На средњем одсеку фронта Персијанци и Саке
су успели да пробију борбену линију Атињана. Међутим, на оба крила су победили
Атињани и Платејци. Побеђеним варварима су дозволили да побегну, а сами су се
обрачунали са оним делом непријатељске војске која је напредовала у средишњем делу.
Иако је у бици погинуо Калимах, Атињани су успели да потисну Персијанце и гонили су

82
их све до бродова, где су запленили седам персијских лађа. У Маратонској бици убијено је
6400 варвара и 192 Атињана.
Персијанци, пошто су претрпели пораз на Маратону, најпре одлазе по заробљенике
Еретријце, а затим плове око Сунија са намером да предухитре Атињане и освоје саму
Атину јер им је неко од Атињана штитом дао знак да је град небрањен. Атињани су брзим
маршом стигли у град пре варвара и организовали се да дочекају Персијанце у Херакловом
гају у Киносаргу. Персијанци су се усидрили код атинског пристаништа Фалерона.
Међутим, нису изашли на мегдан Атињанима, већ одлазе у Азију. Датис и Артафрен су
Еретријце одвели Дарију, који их је населио на свом имању Ардерику у кисијској земљи.
Остало је нерешено питање шта се десило са коњицом на коју су Персијанци
толико рачунали, јер на дан битке Херодот не помиње никакву коњицу. Суида тврди како
су Јонци, који су се борили на страни Персијанаца, сигналирали Атињанима да је право
време да нападну, јер је персијска коњица напустила Маратон. У модерној историографији
преовлађују два мишљења: или су Персијанци, нечим незадовољни, повлачивши се са
Маратона, најпре укрцали коње на лађе, а пешадија, закаснивши, сукобила се са
Атињанима или је битка почела у зору, па су Персијанци, који су током ноћи напасали
коње, закаснили.
Најстарији извор о Маратонској бици потиче из 460. п.н.е. и то је био осликани
трем Стое Политије. Данас ово уметничко дело није сачувано, али о њему сазнајемо у
Паусанијевом Опису Хеладе. Слика је представљала више сцена почевши од приказа
Беоћана, Платејаца и варвара, где сви имају подједнаке шансе за победу...

83
Поход Персијанаца 480/479. п.н.е.

Припрема Персије за нови поход на Грчку

После битке на Маратону, мада је претрпео пораз, Дарије није желео да одустане од
освајања Хеладе. Године 489/488. п.н.е. почео је да се припрема за нови поход. Међутим,
године 486. п.н.е. у Египту је избио устанак, а недуго затим умире и сам Дарије. На
престолу га је наследио најстарији син из брака са Атосом, Ксеркс. Ксеркс није био вољан
да пође са војском на Хеладу, него је сву своју војску повео на Египат. Поред њега стално
је био Мардоније, који му је досађивао да, пошто угуше побуну у Египту, поведу војску на
Атину. Приповедао је како је Европа прелепа, да у њој успева разноврсно воће и да је
благословена земља, те би била штета уколико не би ушла у састав персијске државе.
Мардоније је био пустолов и желео је да постане сатрап у Хелади. Помоћ Персији у борби
против Хеладе нудили су краљевска породица Алеуада из Тесалије и Пизистратиди.
Ксеркс је дао да се наговори и пошто је угушио побуну у Египту, почео је да се припрема
за предстојећи поход. Пуне четири године радио је на припремању војске, а почетком пете
године (480. п.н.е.) кренуо је на Хеладу. Ксеркс је наводно пошао на Хеладу да се освети
Атињанима за пораз на Маратону, а у ствари да под своју власт подведе хеленске градове.
Најпре је предузео мере за потпуну изолацију Грка како би их лишио сваке
могућности за придобијање савезника. У том погледу за Персијанце су опасност
представљали западни Грци, нарочито сиракуска држава на Сицилији која је располагала
значајним војним и поморским снагама. Стога је склопљен савез између Ксеркса и
Картагине, непомирљивог непријатеља западних Грка. Тим споразумом Персијанцима је
била обезбеђена помоћ Картагињана, који су својим акцијама имали да спрече Сиракузу у
пружању помоћи Грчкој. Следећи пример Дарија, Ксеркс је настојао да себи обезбеди
савезнике у самој Грчкој. Персијска дипломатија постигла је то да су Тесалија и Беотија
признали врховну власт Ксеркса. Аргос, задржавајући формалну неутралност, стварно је
био на страни Персије. Осим тога, Персијанци су могли да рачунају на помоћ
персофилских елемената у другим грчким државама, који су пружали персијској команди
корисне информације о стању у Грчкој.
Мада је персијска војска претрпела велике губитке приликом прве пловидбе око
Атоса, Ксеркс је, на предлог Мардонија, наредио да се прокопа канал толико широк да
кроз њега могу да плове у исто време две лађе са три реда весала. Радовима на каналу
управљали су Персијанци. Херодот сматра да је Ксеркс из сујете наредио да се прокопа
Атос, јер је желео да покаже своју силу и да остави после себе неки споменик.
Сва копнена војска која је требало да учествује у Ксерксовом походу, сакупила се у
Критали (Кападокија). Отуда је преко Сарда марширала у Абидос. За пребацивање
копнене војске у Европу, код Абидоса, преко Хелеспонта, саграђена су два понтонска
моста. Херодот наводи да су оба моста била разбијена буром која је изненада наишла. Тада
је разгневљени Ксеркс наредио да се море ишиба и окује у ланце. Како било, мостови су

84
саграђени поново и армија је прешла у Европу. Од Херсонеса Трачког до Македоније
постојало је пет пунктова за снабдевање армије храном.
Херодот се приликом описа персијске војске користио званичним документима из
Даријевог времена, у којим писари пружају општу слику о стању персијске војске. По свој
прилици персијска војска у време похода на Хеладу бројала је 1 700 000 пешака, 80 000
коњаника и 3000 бродова, од којих су 1207 чиниле тријере. Заповедници војске били су
Персијанци из редова аристократије.
Врховну команду над копненом војском, која је била састављена из разних народа,
имали су Мардоније, Артабанов син Тритантехмо, Отанов син Смердомен, Даријев и
Атосин син Мазис, Гергит и Мегабиз. Дакле, било је шест заповедника копнене војске.
Хидарно је предводио елитне јединице од 10 000 Персијанаца. Ове јединице називале су
бесмртним, јер, када један од војника испадне из строја, било због болести било због
смрти, њега је аутоматски замењивао нови ратник, тако да се број од 10 000 није
нарушавао. Припадници елитне јединице били су најлепше обучени. На њиховој одећи
истицали су се украси од злата. Храна за ове јединице ношена је посебно на камилама
Персијску коњицу чинили су Међани, Кисијци, Бактријци, Каспијци, Сагариђани и
Арабљани. Арабљани су јахали на камилама, које по брзини нису заостајале за коњицом.
Пошто су се коњи плашили камила, у строју Арабљани су били на зачељу. Заповедници
коњице били су Датисови синови Армамитра и Титеј. Фарнух, који је са њима био трећи
заповедник коњице, разболео се и остао у Сарду.
За персијску флоту бродове су дали Феничани, Кипрани, Киличани, Памфиљани,
азијски Дорци, Ликијци, Јонци, Еолци и становници острва. На свим бродовима посаду су
чинили, углавном, Персијанци, Међани и Саке. Флота је имала четири заповедника:
Даријев син Ариабигно, Прексасп, Мегабаз и Даријев син Ахемен. Јонском и карском
флотом командовао је Ариабигно, а Египћанима је руководио Ахемен. Једина жена
командант била је Артемисија из Халикарнаса.
Ксеркс преко Хелеспонта ступа на тло Европе. Флота, која је испловила из
Хелеспонта, пловила је поред обале и кретала се у супротном правцу од пешадије.
Пловила је, наиме, према западу са намером да дође до Сарпедоновог рта, где јој је било
наређено да чека. Копнена војска кретала се преко Херзонеса према истоку и дошла је до
Дориска, равнице на трачкој обали, где се састала са флотом. Истим радницима, који су
радили на прокопавању канала, Ксеркс је наредио да подигну мост преко Стримона
(Струме). Преко овог моста Ксеркс је стигао у Акант.
Од Дориска до Аканта војска се кретала у следећем поретку: Ксеркс је поделио
целу војску на три дела и једном делу је наредио да се креће по самој морској обали, поред
флоте. Команду над тим делом војске имали су Мардоније и Мазист. Друга трећина војске
морала је да се креће кроз унутрашњост копна и њу су предводили Тритантехмо и Гергит.
А трећи део, с којим се кретао и сам Ксеркс, ишао је на средини између прва два дела, а
предводили су га Смердомен и Мегабиз.
Из Аканта Ксеркс је наредио да флота оде у Терму и ту сачека копнену војску.
Пошто се војска састала код Терме, Ксеркс се налазио пред улазом у Тесалију.

85
Политичке припреме у Атини

Милтијад - Милтијад (Млађи) из рода Филаида је 525/524. п.н.е. био архонт-

епоним, у време када Атином владају Пизистратиди. Пошто су му Пизистратиди убили оца
Кимона, Милтијад напушта Атину и одлази на Херзонес, где је био тиранин. Године 512.
п.н.е. учествовао је у Даријевом походу на Ските. У једном за нас непознатом тренутку
Милтијад се вратио у Атину. У време Темистокловог архонтовања 493/492. п.н.е,
Милтијад је представник атинске земљопоседничке странке и велики противник
Темистоклове поморске политике. Године 490/489. п.н.е. био је главнокомандујући
атинске војске у бици на Маратону. После успеха на Маратону, 489. п.н.е. Милтијад
предводи казнену експедицију на Парос.
Херодот приповеда да је Милтијад замолио Атињане да му ставе на располагање
седамдесет бродова. При том је обећао да ће се обогатити сви они који крену са њим.
Намеравао је да казни Парос, јер су се Парани први прикључили Персијанцима у њиховом
походу на Хеладу. Треба имати на уму да је Парос, после персијског пустошења Наксоса,
био најбогатији град Киклада. Пошто је стигао до острва, Милтијад је опсео град.
Паранима је понудио мир за 100 талената. У случају да не исплате тражену своту, запретио
је да положај неће напустити све док не заузме град. Међутим, Парани су се добро
утврдили и није им било ни на крај памети да Атињанима поклоне 100 талената. 26. дана,
увидевши да је град немогуће освојити, Милтијад је одустао од опсаде и празних шака се
вратио у Атину. У Атини је био оптужен за велеиздају, а главни тужилац, Ксантип,
захтевао је да буде осуђен на смрт. Милтијад није могао лично да се брани, јер је боловао
од ноге, коју је повредио у време опсаде Пароса. Народ је донео одлуку да се ослобађа
смртне казне, али га је прогласио кривим и осудио на плаћање казне од 50 талената.
Милтијад одмах после тога умире, пошто је дошло до тровања и упале кости, а казну од 50
талената платио је његов син Кимон. Сада, пошто је била уклоњена доминантна фигура
Милтијада, који се својевремено противио политици поморске странке, до изражаја су
могле доћи и друге партије.

86
 Темистокле - За архонта-епонима 493/492. године п.н.е. изабран је Темистокле, син
Неокла. Мада није потицао из угледне и богате породице, Темистокле се истакао својом
политиком. Он и његове присталице сматрали су да главне напоре Атињана треба
усмерити у правцу стварања поморске флоте, не само ради борбе са Егином, већ и ради
предстојеће борбе са Персијанцима. Током свог архонтовања, Темистокле се посветио
утврђивању Пиреја, који је са своје три природне луке представљао бољу морнаричку базу
него Фалерон.
Године 489. п.н.е. Темистокле је био један од стратега у Маратонској бици.
Плутарх приповеда да је, после успеха Атињана на Маратону, једино Темистокле
очекивао нови сукоб са Персијанцима. Предосећао је да Персијанци неће дозволити да
поново буду поражени. Како је мало веровао у традиционални начин борбе хоплита,
предложио је нову стратегију која је подразумевала употребу тријера. Међутим,
остваривање Темистоклове поморске политике онемогућавали су, са једне стране,
недостатак средстава за градњу скупих тријера, а са друге аристократија.
В. И. Холмогоров сматра да је Народна скупштина остракизомом желела да уклони
противнике стварања јаке атинске флоте. Тако је 483/482. п.н.е. Аристид, представник
земљопоседничке странке, био протеран остракизмом. Овим процесом елиминације
Атињани су за свог вођу у предстојећем рату против Персијанаца изабрали Темистокла.
Онда када је избор био јасан, а персијска инвазија извесна, приступило се општој
амнестији и остраковани су позвани натраг у град.
Године 487. п.н.е. спроведена је реформа наименовања девет архоната. Док је
раније архонте бирао народ, сада је тај задатак пренет на Веће од 500, које је у свом избору
било непристрасно. Непосредни избори за архонта замењени су системом који се ослањао
на употребу жреба.
Мада је Темистоклова политика добила подршку народа, идеја велике атинске
флоте никад се не би остварила да 483/482. п.н.е. није откривена сребрна жица у
лауријским рудницима. Овим је држава на располагању имала 100 талената. Питање
расподеле новца разматрано је на скупштини. Док су поједни предлагали да се новац
раздели међу грађанима, Темистокле је захтевао да се средства искористе за изградњу
флоте. Атињани су прихватили предлог пре свега јер их је Темистокле упознао са
чињеницом да Атина са својом застарелом и малом флотом није у могућности да порази
свог давнашњег непријатеља — Егину. Мада Егињани нису узели учешћа у Датисовој и
Артафреновој експедицији, две земље су и даље биле у непријатељству. Године 482/481.
п.н.е. састављено је 100 тријера. Верује се да је дрвену грађу за лађе Атињанима послао
македонски краљ Александар, иако је признавао врховну власт Персијанаца.
Показало се да је Темистоклова политика спасила Хеладу.

87
 Спарта и Конгрес грчких градова - Мада су се грчки градови на копну дивили
Атини због њене победе на Маратону, оне, ипак, вођство у борби против Персијанаца нису
тражили у њој, већ у Спарти. Наиме, на територији континенталне Грчке положај Атине
није био повољан. Беотски градови, нарочито Теба, били су непријатељски расположени
према Атини. Егина је била вечити непријатељ Атињана. Еубејци, исто тако, нису били
наклоњени овом граду. Са друге стране, Спарта се налазила на челу великог савеза. У
њеним редовима налазили су се суседи Атине — Мегара, Егина и Теба. Спарта је била
значајна војна сила, нарочито пошто је нанела тежак пораз Аргосу. Спарта је такође била
заклети непријатељ Персији. Да је то била опште позната ствар говори и чињеница да
Ксеркс када је слао изасланике у Хеладу да траже воду и земљу, није их слао у Атину и
Спарту.
Ради духовне подршке Хелени су се обратили Аполоновом пророчишту у Делфима.
Међутим, ту нису наишли на разумевање. Спарти је предвиђено да ће бити или разрушена
или ће њен краљ бити убијен. Аргосу је саветовано да остане неутралан. Атињанима је
Питија прорекла да ће им град бити уништен и да ће бити принуђени на сеобу као некад
Фокејци. Било је јасно да пророчиште у овој ствари жели да остане неутрално. У овом
случају тешко је уочити разлику између неутралности и потчињавању врховној власти
Персије.
У јесен 481. године п.н.е. представници градова, који су били спремни да пруже
отпор Персији, састали су се у Спарти на месту касније названом Хеленијум. Они су
дошли на позив Спарте, коју је подржала Атина. Заветовали су се да ће кренути у рат
против Персије и да ће приступити савезу организованом за борбу против Персијанаца.
Дискутовали су о војном проблему и сложили се да команду над копненом војском и
флотом повере Спарти. Захтев Атињана да заповедају флотом је разматран, али савезници
су одбили да служе под њеним заповедништвом. Потом су се сложили да прекину са свим
међусобним непријатељствима. Тако је напокон рат између Атине и Егине доведен крају.
Следећег дана послали су уходе у Малу Азију. Напокон, одлучили су да пошаљу
изасланике у Аргос, Крит, Коркиру и Сиракузу, са надом да ће им ови пружити помоћ у
борби против Ксеркса.
Аргос је пристао да приступи савезу, али само под два услова: да им Спарта
гарантује тридесетогодишњи мир и да са Спартом деле заповедништво над војском.
Спартанци су се сложили по питању примирја, али је била спремна да Аргејцима пружи
само 1/3 заповедништва. Аргејци су одбили понуду и наредили изасланицима да напусте
град пре заласка сунца. Херодот тврди да је Ксеркс, пре него што је пошао са војском
против Хеладе, послао гласника у Аргос с поруком да Персијанци, будући потомци
Персеја, порекло воде из Аргоса и да стога нису ради ратовати са овим градом. Ксеркс је
предложио Аргејцима да седе мирно код своје куће и да не помажу другима у рату. У
време када су примили хеленске изасланике, а имајући на уму Ксерксову понуду, Аргејци
су намерно захтевали оно што Спартаници нису били спремни да им пруже.
Пре но што су донели одлуку, Крићани су одлучили да се посаветују са
пророчиштем. Питија је подсетила Крићане да им Хелени нису помогли да освете Миноса.

88
Тако Крићани одбијају да приступе савезу. Треба имати на уму да Крићани нису имали
никаквог интереса да учествују у овом рату.
Коркирани су обећали изасланицима помоћ, али, када је требало, 60 бродова са
Коркире није стигло на Пелопонез. Њихово одуговлачење навело је Хелене да поверују да
Коркирани нису желели да се замере Персијанцима.
Гелон, тиранин Сиракузе на Сицилији, понудио је огромну војску савезницима под
условом да заповедништво са Спарте пређе на Сиракузу. Када су Спартанци то одбили,
Гелон је затражио заповедништво над флотом. Тада су устали Атињани и истакли да у
случају да флотом не заповеда Спарта, онда би свакако заповедала Атина. Тада је Гелон
повукао своју понуду, а изасланици су се празних шака вратили у Хеладу. По свој
прилици, Гелон није могао да помогне Хеленима, јер је ратовао са Картагињанима, који су
настањивали западни део острва и који су били у савезу са Персијом.
Пролећа 480. године п.н.е. савезници су се састали на Истму, близу Коринта.
Заклели су се да ће Хелени, који су без нужде признали врховну власт Персије, морати да
плате 1/10 свога имовинског богатства. Модерна историографија ово тумачи да се разоре
градови, да се становништво прода у ропство, а 1/10 имовине тог града да се да
Аполоновом светилишту у Делфима. Треба поменути да, мада се Спарта налазила на челу
једног и другог, Пелопонески савез није исто што и Свехеленски савез.
31 град чинио је Свехеленски савез. У ствари, толико је било чланица 479. године.
п.н.е. Тај податак сачуван је на бази великог стуба који су Хелени посветили богу Аполону
после битке код Платеје.
У време конгреса на Коринту и у време када је Ксеркс из Сарда напредовао према
Хелеспонту, Тесалци су Хеленима послали изасланике. Тесалци су били против политике
пружања помоћи Персији у борби против Хеладе, коју је протежирала краљевска породица
Алеуада. Тесалија је била спремна да се прикључи Свехеленском савезу, под условом да
савез одбрани Темпијски кланац, који је представљао копнени пут из Македоније у
Тесалију. У супротном, Тесалци би били принуђени да прихвате врховну власт персијског
цара. Савезници су се одазвали позиву и под командом спартанског краља Еуенета и
Темистокла у јуну су у Тесалију послали 10 000 хоплита. У Темпијском кланцу хоплити су
се спојили са тесалском коњицом. Ту су они остали неколико дана, јер им је македонски
краљ Александар послао гласнике са поруком да се повуку и да не дозволе да их у кланцу
прегази далеко надмоћнија војска. Успут, Грци су сазнали да постоји још један кланац који
води из Горње Македоније кроз Перхебију у Тесалију, кроз који је дошла Ксерксова
војска. Пошто су се Хелени вратили на Истам и пошто су остали без савезника, Тесалци су
добровољно прешли на страну Персијанаца.

89
Битке код Термопила и Артемизија

Када су се Хелени, после неуспеха код Темпијског кланца, вратили на Истам,

договарали су се како и на ком месту да ратују са непријатељем. Одлучено је да се
запоседне Термопилски кланац, који је представљао копнени пут из Тесалије у средњу
Грчку, а флота је имала да плови до Артемизија. Хелени су изабрали Термопиле јер су
сматрали да ће тај простор онемогућити варваре да се користе бројно надмоћном војском и
коњицом. Артемизиј је, са друге стране, чувао улаз у Еубејски канал. Оба ова положаја
налазила су се један близу другога, тако да се лако могло сазнати шта се и на једном и на
другом дешава. Наименоване снаге брзо су заузеле своје борбене положаје. Термопилски
кланац чувало је шест или седам хиљада хоплита, којим је заповедао спартански краљ
Леонида. Војска се састојала од 4100 Пелопонежана, од којих је 300 било Спартанаца, 700
Беоћана из Тесалије и 400 Тебанаца. На Леонидин позив војсци су се придружили и одреди
Фокиђана и Локриђана Опунтских. Ова војска требало је да буде претходница главне
снаге, која би се придружила после прослављања религијских празника у Спарти и
Олимпији. Херодот сматра да је Леонида са Спартанцима послат напред да би и остали
савезници, кад их буду видели, ступили у борбу и да не би, ако би видели да и они
одуговлаче, прешли на страну Персијанаца.
Главнокомандујући флоте био је спартански краљ Еурибијад. Он је располагао са
271 тријером и са неколико пентеконтеја. На 147 тријера посаду су чинили Атињани,
Платејци и Халкиђани. Атински заповедник Темистокле био је најутицајнији члан
Еурибијадове поставе
О првом контакту са непријатељем Хелени, који су били на положају код
Артемизија, сазнали су помоћу ватрених сигнала са Скијата. Наиме, Персијска флота, која
је била стационирана у Терми, послала је десет најбржих тријера право у Скијат, где су
стражу чувала три хеленска брода. Када су спазили варварске бродове, Хелени су
покушали да побегну. Међутим, егински и трезенски брод били су заробљени, док је
атински успео да побегне. Овај се насукао код ушћа Пенеја, али је посада успела да
побегне. Хелени, обавештени о првом успеху Персијанаца, напуштају Артемизиј и повлаче
се у Халкиду. Овим су отворили пут непријатељској војсци ка Пагазејском заливу.
Персијска војска напушта Терму и ноћ је затиче код стеновите Магнезијске обале.
Први бродови пристали су уз обалу, док су се остали иза њих усидрили, све по осам у
једну врсту. Море је све до пред зору било мирно и небо ведро, али је у свануће дошло до
буре, коју је локално становништво називало Хелеспонтијац. Четвртог дана, пошто се бура
стишала, Персијанци су утврдили да су изгубили 400 ратних бродова и већи број
помоћних.
У међувремену, хеленска флота била је укотвљена у Халкиди. Сазнавши за
персијске губитке Атињани су принели жртву Бореју, богу северног ветра, а Хелени
Посејдону Спасиоцу, богу мора. Потом се флота вратила у Артемизиј. Персијанци, пак,
пошто су обишли Магнезијски рт, упловили су право у Пагазејски залив. Петнаест
персијских бродова, који су заостали иза осталих, опазили су случајно хеленске бродове

90
код Артемизија. Варвари су мислили да је то њихова флота, па су отпловили к њима и
упали међу непријатеље. Ове су Хелени заробили и пошто су од њих дознали о Ксерксовој
војсци све што су желели, послали су их у оковима на Истам.
У то време Ксеркс је с копненом војском преко Тесалије стигао у Трехин, где је
подигао логор. У Термопилском кланцу, насупрот Персијанаца, били су улогорени
Хелени. Да би заштитили свој положај Хелени су обновили стари зид, који су
својевремено подигли Фокиђани да би спречили продор Тесалаца на њихову територију.
Мада су неки Пелопонежани желели да се врате на Пелопонез и поседну Истам, Леонида
је одлучио да ту остане. Тек петог дана Ксеркс је на Хелене послао Међане и Кисијце.
Претрпевши тешке губитке, Међани су се неприметно повукли, а на њихово место ступиле
су елитне јединице Персијанаца, тзв. Бесмртници, које је предводио Хидарно. Пошто су се
борили на уском земљишту и пошто су имали краћа копља него Хелени, Персијанци нису
могли да искористе своју бројну надмоћност и били су принуђени да се повуку. У току
борбе Хелени су били постројени према народностима и сви су се борили на смену и по
реду, сем Фокиђана који су добили задатак да поседну стазу у планини.
Ствар се није одвијала повољно по Ксеркса. Међутим, Малијац Епијалт открио је
Персијанцима стазу која води кроз планину до Термопила. Да испита ову стазу задатак је
добио Хидарно са својим трупама. Хидарно, приликом своје експедиције, сусрео се са
Фокиђанима, који су чували и прилаз у своју земљу и стражу на стази. Изненађени,
Фокиђани су се повукли са положаја, док су Персијанци наставили низ брдо. Овим је
непријатељска војска зашла за леђа трупама које су браниле Термопиле. Сазнавши да су
Персијанци отишли преко брда, Хелени су почели да се договарају шта да чине. Одлучено
је да се војска повуче и да Леонида са својих 300 Спартанаца брани њихову одступницу.
Уз Леониду су остали Теспијци под вођством Демофила, а Тебанци, које је предводио
Леонитијад, задржани су против своје воље као таоци. У борби која је наступила Леонида
и 300 његових Спартанаца, као и Теспијци, храбро су изгинули. Пророк Мегистије, који је
остао у Термопилима, такође је погинуо. Тебанци, пак, добровољно су се предали
варварима говорећи да је њихов град међу првима пришао Персији и да су на силу
довучени у Термопиле. Неке од ових Персијанци су убили, а неке су жигосали краљевским
жигом. У овом сукобу убијено је много Персијанаца, поред осталих и два Ксерксова брата.
Мада су Персијанци имали обичај да указују највеће поштовање храбро погинулим
непријатељима, Ксеркс је наредио да се покојном Леониди одсече глава и набије на колац.
У време битке код Термопила дошло је и до поморске битке код Артемизија.
Наиме, када су Хелени допловили до Артемизија и видели многе укотвљене непријатељске
бродове код Афете, одлучили су да се повуку од Артемизија даље у унутрашњост Хеладе.
Сазнавши за њихову одлуку, Еубејци су замолили Еурибијада да остане још мало времена
док се не склоне са децом и укућанима на сигурно место. Кад нису успели да га наговоре,
они су поткупили Темистокла са 30 таланата. Пошто је Темистокле придобио Еурибијада,
пославши му 5 талената, и Корићанина Адиманта, који је претио да ће напустити
Артемизиј, пославши му 3 таланата, Хелени су остали код Еубеје и ту примили битку.

91
 Стигавши до Афете и уверивши се да се код Артемизија налази мали број
хеленских бродова, Персијанци нису желели да непријатељске бродове нападну спреда,
како се ови не би дали у бекство и по ноћи им побегли. Стога су одлучили да од целе
флоте издвоје 200 лађа и да их пошаљу, тако да непријатељ не примети да плове око
Еубеје. Ових 200 лађа имало је задатак да опколе непријатељску флоту и да јој пресече
одступницу када је спреда буду нападали преостали варварски бродови. Скилије из
Скионе, тадашњи најбољи гњурац на свету, тајно је напустио персијске бродове, пребегао
Хеленима и обавестио их да су бродови послати око Еубеје. Поводом овога одржан је
ратни савет на коме је одлучено да Хелени још тај дан остану код Артемизија и ту
преноће, а да после поноћи подигну једра и отплове у сусрет оним бродовима који су
пловили око Еубеје. Истог дана Хелени су кренули против оних Персијанаца који су били
стационирани код Афете. Долази до поморске битке и, мада су били бројно надмоћнији,
Персијанци су изгубили 30 бродова. Борба је прекинута када је пала ноћ, а исход битке био
је нерешен. Варварски бродови који су пловили око Еубеје уништени су у бури, која их је
ухватила на отвореном мору. Следећег дана и једна и друга страна спремале су се за битку.
Пошто им је стигла помоћ од 53 атичка брода и пошто су чули за страшну судбину
непријатељских бродова који су пловили око Еубеје, Хелени су били нарочито охрабрени.
Овом приликом Персијанци су кренули у сусрет хеленској флоти, која их је чекала код
Артемизија. Развила се битка чији је исход опет био нерешен. Египћани, који су се борили
у Ксерксовој војсци, успели су да заробе пет хеленских бродова. Током вечери, када је
хеленска флота била дезорганизована и када је половина атинских бродова било уништено,
Еурибијад је примио вест о поразу код Термопила. Заповедници флоте састали су се на
обали како би одлучили шта им је даље чинити. Одлучено је да се Хелени повуку.
Непријатељ није могао да опази ништа необично — ватре су гореле као и увек, над њима
су Хелени пекли месо од еубејске стоке и частили се. Током ноћи, Хелени су разапели
једра, прво Коринћани, а последњи Атињани. У свануће, Персијанци су затекли Артемизиј
напуштен. Док су пловили низ канал видели су бројне натписе урезане на стенама по
наређењу Темистокла. Овим натписима је Темистокле позивао Јонце и Карце или да
дезертирају или да се невољно боре за ствар Персијанаца.

92
Битка код Саламине. Период после битке

После успеха код Термопила и Артемизија, Ксеркс продире на простор средње

Грчке. Беотија је пропустила Персијанце без отпора. На свом путу ка Атици, Ксеркс је
уништио многе градове. Међутим, поштедео је Аполонов храм у Делфима, знајући какву
улогу игра међу Хеленима и ценећи његове давнашње симпатије према Персијанцима.
Атина у то доба још није била спојена зидом са Пирејем. У случају опсаде градско
становништво било је осуђено на неминовну смрт од глади. Стога једини излаз био је да се
напусти град и да се земља препусти на милост и немилост непријатељу. Под
руководством Ареопага извршена је евакуација становништва.
За то време, грчка савезничка флота окупљала се код Саламине. Настрадали
бродови код Артемизија су оправљени, а стигла је и помоћ из Егине и са Пелопонеза.
Четири брода, које је Наксос по царској наредби упутио као помоћ персијској флоти,
прешла су на страну Грка. Есхил, који је и сам учествовао у предстојећој бици, сведочи да
је грчка флота бројала 310 бродова, од тога 110 атинских. Пошто су хеленски извиђачи
јавили да Персијанци не држе само Атину, већ и да располажу флотом четири пута већом
но Грци, већина Пелопонежана била је спремна да напусти положај код Саламине и повуче
се према Истму. Темистокле је увидео опасност да ако се војска повуче, свако ће гледати
да одбрани само свој град, Хелени ће се разјединити, а војска ослабити. Темистоклов
проблем био је да убеди савезнике да морају остати на тренутном положају. Стога он
савезницима предочава предност положаја код Саламине: У уском мореузу персијска
бројчана надмоћ не би била предност него сметња. Исто тако, Хелени би сачували
Саламину, Мегару и Егину и самим тим онемогућили да ови градови, потпавши под власт
Персијанаца, пошаљу војску на Пелопонез. У случају да савезници и даље инсистирају на
повлачењу, Темистокле је запретио да ће са својим бродовима напустити савез и отићи да
оснује нов град на западу. Главнокомандујући флоте Еурибијад, свестан чињенице да
савезници без помоћи атинске флоте не би имали шансе на Истму, одлучио је да битку
прими код Саламине. Даље, Темистоклов проблем био је да намами Персијанце да се боре
код Саламине. Он је персијском цару послао свог роба Сикина са поруком да Ксерксу у
име Темистокла који је, тобоже, наклоњен Персијанцима, каже како су Грци потпуно
деморалисани и дезорганизовани и како су готови да побегну од страха; зато би требало да
их Персијанци одмах нападну и победа би им била осигурана. Ксеркс, који није сумњао у
своје снаге и који је толико желео победу, поверовао је у причу и персијска флота креће
према Саламини. Уски пролаз између острва Саламине и копна на југу скоро сасвим је
затворен малим острвом Пситалијом; ту су се дуж обале Атике постројили персијски
бродови, а на острво је била искрцана јака војска. Према западном излазу из мореуза, у
правцу Мегаре, Ксеркс је упутио помоћну формацију бродова којој је био задатак да
пресече одступницу Грцима. Сам Ксеркс налазио се на високом брду са кога је могао да
посматра ток битке. Док су се хеленске војне старешине још препирале шта им ваља
чинити, непријатељ их је опколио. Аристид, који је, пловећи из Егине, једва пробио
непријатељски обруч и стигао на Саламину, упозорио је старешине о предстојећој

93
опасности. Хелени најпре нису поверовали, али када је Аристидову причу потврдио један
брод који је пребегао савезницима, почели су да се укрцавају и спремају за битку.
Тек у зору 28. 09. 480. п.н.е, Персијанци схватају праву природу Темистокловог
плана. Открили су да непријатељ није у хаосу и расулу, већ да пред њима стоји постројен у
борбеној линији. Започела је жестока битка. Мада су се персијски морнари борили упорно
и храбро, персијска флота, намамљена дубоко у теснац, није имала простора за
маневрисање. Варварски бродови налетали су један на другог и разбијали се. У то време
Аристид се са одредом атинских хоплита, искрцао на Пситалију и тамо побио персијски
одред. До ноћи све је било свршено: огромна персијска флота била је потучена. Поред
бродова Персијанци су изгубили и велик број угледних људи, а међу њима Даријевог сина
и једног од заповедника флоте Аријабигна.
Готово истовремено, западни Грци, предвођени Гелоном из Сиракузе, побеђују
картагинске снаге пред Химером.
Забринут за судбину своје монархије, Ксеркс је одлучио да се врати у Азију.
Предавши Мардонију команду над војском, он напушта Грчку. После победе, Темистокле
је изнео пред савезнике предлог да се грчка флота упути на освајање Хелеспонта с циљем
да се пресече одступница Ксерксу и његовој пратњи. Међутим, тај план изгледао је
Пелопонежанима сувише ризичним, јер су се још увек плашили напада Персијанаца преко
Истма. Херодот приповеда да је Темистокле, када је увидео да многе неће моћи да
наговори да плове на Хелеспонт, послао поруку персијском цару како је тобоже он
одвратио Хелене од потере и рушења моста на Хелеспонту. Потом је Темистокле предузео
експедицију против оних острвских полиса који су пружали подршку Персијанцима или су
били неутрални. Тим острвима наметнуо је контрибуцију, сакупивши на тај начин новац за
настављање рата.
Зиму 480/479. п.н.е. Мардоније је провео у Тесалији.
Пошто је прошла непосредна опасност за Истам, Спартанци су били спремни да
прихвате Темистоклов план који су раније одбацили и зато су предложили да се цела грчка
флота упути према обалама Азије. Али, у то време Атињани су се бојали нове инвазије
Персијанаца на простор Атике. Треба поменути и да је Темистоклу одузета команда и
његово место поверено је Аристиду. Постигнут је компромис: део флоте имао је остати
крај обала Грчке, а други део, око 110 тријера, под командом спартанског краља
Леотихиде имао се упутити према острву Делосу.
У међувремену, Мардоније је покушао да придобије Атињане за своју ствар. За
изасланика узео је македонског краља Александра, који је, иако је признавао власт “цара
царева”, био у добрим односима са Хеленима. Мардоније је био спреман да опрости
Атињанима увреде, које су ови нанели персијском цару, да им врати земљу, да им додели
жељену територију на којој ће моћи да самостално владају, да им оправи храмове, све под
условом да неодложено склопе савез са Персијанцима. Спартанци, сазнавши за намере
персијског команданта, шаљу своје изасланике у Атину с поруком да Атињани не мењају
свој став према Хелади, јер су у осталом први започели рат. Атињани нису изневерили
ствар Свехеленског савеза и Александрова мисија претрпела је неуспех.

94
Битка код Платеје

Херодот приповеда да док је Мардоније проводио време у Теби, житељи града

саветовали су му да поткупи моћнике Свехеленског савеза, сачека да се одметну и тако без
борбе постане господар Хеладе. Међутим, Мардонију се журило и поново продире на
простор Атике. Заузима напуштену Атину десет месеци после Ксерксовог освајања града.
Становници Атине по други пут склонили су се на Саламину. Мардоније је послао једног
изасланика са предлозима које је већ једном Атињанима предочио Александар. Да
Атињани нису били ради да сарађују са Персијанцима показује и њихов позив
Спартанцима да им помогну у борби против варвара. Пошто су добро утврдили коринтску
превлаку, Спартанци су једно време одуговлачили са пружањем преко потребне помоћи.
Напокон, послали су војску под вођством Паусаније, који је био намесник малолетног
спартанског краља Плистарха. Мардоније, сазнавши да ће се Атињанима придружити
Спартанци, спалио је град и потом се повукао. Наиме, овај простор није био погодан за
деловање персијске коњице. С друге стране, у случају да претрпи пораз, персијска војска
морала се повући кроз уске кланце, а тада је одступницу могао да јој пресече и мали број
ратника. Стога је Мардоније решио да битку прими у близини пријатељског града и на
равници погодној за коњицу; у близини Тебе. Он је заузео положај испод огранка
Китерона, а Пелопонеска војска, пошто се на Елеусинској равници сјединила с
Атињанима, кренула је за Персијанцима. Док је персијска војска бројала 300 000 људи,
Хелени су располагали са око 110 000 ратника.
Главнокомандујући Хелена, Паусанија, сместивши своју војску по огранцима
Китерона, ту се зауставио и није кренуо у равницу. На тим положајима непријатељске
војске, стојећи једна према другој, остале су много дана. Мардоније је покушавао да
помоћу своје коњице изазове непријатеља на борбу. Персијски коњаници су једним
изненадним јуришем прегазили одред Мегарана, који је заузимао истурен положај. Пошто
Мегарани нису били у могућности да пруже достојну одбрану, на положају их је сменило
300 Атињана. Ови последњи су у новом налету непријатељске коњице успели да усмрте
варварског команданта Мазиста, који је био један од Даријевих синова. По овом успеху
Паусаније напушта околину Еритре и заузима нов положај према Платеји. Код реке Азоп
војске су се сврстале у бојне редове. Наспрам Спартанаца, који су се налазили на десном
крилу, постројили су се Персијанци, а наспрам Атињана, које је предводио Аристид и који
су се налазили на левом крилу, постројили су се Македонци и народи који се граниче са
Тесалијом. Међутим, поново је настало мучно ишчекивање битке. Херодот сведочи да
нестрпљиви Мардоније више није могао да чека, те се одлучио за напад. О предстојећој
инвазији Хелене је обавестио Александар.
У то време персијски коњаници успели су да затрпају извор са кога су савезници
узимали воду. Услед недостатка воде и хране, Паусаније је био принуђен да напусти свој
положај. На састанку војних старешина одлучено је да се Хелени током ноћи повуку на
острвце Ероја, које се налазило испред града Платеје. Овим би себи обезбедили воду, а
персијска коњица их не би узнемиравала. Међутим, у време повлачења дошло је до

95
неспоразума између спартанских вођа. Драгоцено време је изгубљено и војска се
раздвојила: док су Спартанци и Тегеаћани напредовали обронцима Китерона, Атињани су
се повлачили кроз равницу. Персијанци, увидевши да су Хелени напустили своје раније
положаје, прелазе реку Азоп с циљем да ударе на непријатеља. Њихове елитне јединице
прогониле су Спартанце. Паусанија у помоћ зове Атињане, али већ у то време ови су се у
равници борили са Хеленима, који су ратовали на страни Персијанаца, и нису били у
могућности да одговоре на позив. Паусанија је био принуђен да се сам супростави
Персијанцима. Искористивши тактику Милтијада у бици на Маратону, спартански
војсковођа са својим хоплитима успео је да разбије бојни ред непријатеља. Сам Мардоније
се јуначки борио, али је у тој бици погинуо. Персијанци су се дали у бег. Војсковођа
Артабаз, који је заменио Мардонија, покупио је преосталу војску и брзим маршом одвео је
у Тесалију, а одатле у Тракију.
За успомену на платејску победу, Грци су на пољу битке подигли олтар Зевсу
Ослободиоцу. Платејци, који су се храбро борили, били су стављени под нарочиту заштиту
целог хеленског савеза. Плен отет од Персијанаца искоришћен је за подизање бронзаног
стуба у облику три извијене змије. На врх стуба налазио се златни троножац са урезаним
натписом у коме је набројан 31 град-учесник битке код Платеје.
Пошто су Хелени сахранили своје погинуле код Платеје, договорили су се да пођу с
војском на Тебу и да од Тебанаца затраже да им изруче персијске присталице. У
противном, били су спремни да опседају град све док га не освоје. Мада у прво време
Тебанци нису желели да предају своје људе, на крају су то учинили. “Издајице” су
кажњене, а Теба је избачена из Беотског савеза на чијем челу се налазила раније.
Пошто је Хелада била ослобођена, војници савезничке армије разишли су се
кућама.

96
Битка код Микале

У пролеће 479. п.н.е. разни јонски градови су се побунили против њихових

персијских владара. Персијанци су били јачи и претило је сламање побуне, па побуњеници
траже грчку помоћ. Састали су се представници неколико јонских градова у Атини са
представницима Спарте и Атине. Командант персијских снага у Грчкој, Мардоније, прети
Атињанима ако не остану неутрални. Атина и Спарта одбијају и припремају се за рат. Кад
су Мардонијеве снаге дошле до Атине, грађани Атине су се повукли до Саламине.
Мардоније је мислио да ће се Атињани предати, па је поставио услове предаје. Атињани су
одбили да се предају.
Спарта је припремала за рат са 5.000 својих војника и 35.000 војника од савезника.
У посету им је дошла делегација са Самоса тражећи помоћ.
Покренута је грчка флота од 110 бродова са острва Дел под командом Спартанца
Леотихида.
Персијанци одлучују да се сукобе са Грцима на копну. Отпловили су до оближњег
полуоства Микале источно од града и формирали су зид од својих бродова. Када је стигла
грчка флота и нашла празан Самос сматрали су да су Персијанци побегли избегавајући
битку. Грци налазе Персијанце на обали са већ оформљеним бојним распоредом. Леотихид
је позвао све Грке са Самоса да се не боре у персијској војсци и да током битке издају
Персијанце. Персијанци су онда разоружали војнике Грке са Самоса, а њихове
непријатеље Грке са Милета поставили су да чувају одступницу, путеве према позадини.
Грци су се искрцали са бродова и спремили се за битку. Спартанци су били на
десном крилу, а Атињани на левом. Атињани су први кренули сами у битку. После кратке
битке Персијанци су били присиљени да се повуку у тврђаву, коју су претходно
припремили. Атињани су заузели и тврђаву. Преживели Персијанци су бежали, а Грци са
Милета који је требало да им чувају одступницу су се такође окренули против њих, тако да
је мало Персијанаца дошло до Сарда.
Када су стигли Спартанци персијски логор је био опљачкан, а бродови на плажи
уништени.
Спартанци су предлагали Атињанима да евакуишу јонске Грке и доведу их у Грчку,
јер су сматрали да није вредно труда стално бранити јонске Грке кад год су нападнути.
Атињани нису хтели да тако губе своје колоније и прихватају јонске градове у савез
против Персије.
Кад су поразили Персијанце, Спартанци су се вратили кући, а јонски градови ушли
су у савез са Атином.

97
Пентеконтаетија

Извори

Пентеконтаетија обухвата период од 479. до 431. године п.н.е, од краја Грчко-

персијских ратова до почетка Пелопонеског.
Један од најзначајнијих извора за реконструкцију овог периода јесте Тукидидова
Историја Пелопонеског рата. Сам Тукидид пентеконтаетију види као педесет најсјајнијих
година хеленске историје. Херодот своје дело завршава годином 479. п.н.е. Мада је
Тукидид текст посветио великом рату између Атине и Спарте, он се надовезује на
Херодотово дело и даје кратак преглед догађаја од 479. п.н.е. до почетка Пелопонеског
рата. Тукидид у сваком тренутку жели да покаже да пре Пелопонеског рата није било тако
значајног догађаја у прошлости Хелена.
Значајни извори за проучавање овог периода су и Историјска библиотека Диодора
са Сицилије, животописи Темистокла, Аристида, Кимона и Перикла, које је саставио
Плутарх, Аристотелов Атински устав. Потом постоје документарна сведочанства:
спискови атинских палих бораца и спискови фороса, који су чланице Атичко-делског
савеза биле дужне да дају Атини. Помоћ пружа и нумизматички материјал, као и разна
археолошка открића.

Спарта напушта Свехеленски савез

Још у јесен 481. године п.н.е. представници градова, који су били спремни да пруже
отпор Персији, састали су се у Спарти на месту касније названом Хеленијум. Том
приликом основан је Свехеленски савез, а вођство је поверено Спарти.
После одлучних победа Хелена у биткама 480. и 479. п.н.е, рат са Персијанцима још
није био завршен. Рат је трајао до половине 5. века п.н.е, тачније, до склапања Калијиног
мира 449. п.н.е. По победи Свехеленског савеза у бици код Платеје 479. п.н.е, Персијанци
напуштају простор Хеладе и карактер рата се мења. Ратне операције се пребацују на море.
Став хеленских градова према наставку рата био је различит. Они градови који су
се бавили поморском трговином и занатством, градови на обалама Мале Азије, Хелеспонта
и Тракије, били су ради да наставе рат са Персијанцима. Међутим, поједини градови, а
међу њима и Спарта, били су заинтересовани за рат само док је претила непосредна
опасност од непријатеља. Стога се градови, заинтересовани за ратовање, окупљају око
Атине, која не само да је имала моћну флоту, већ је била вољна да ратује.
До првог значајног размимоилажења између Атине и Спарте долази непосредно по
бици код рта Микале 479. п.н.е. Пошто су извојевали победу, Хелени су се питали шта да
чине са Јоњанима, које су управо ослободили персијске власти, али које неће моћи до века
бранити. Пелопонежани предлажу да се они градови континенталне Хеладе који су били
наклоњени непријатељу раселе и поново населе Јоњанима. Атињани се противе предлогу,

98
јер им се није свидело да се Пелопонежани мешају у политику њихових колонија.
Пелопонежани тада одустају од свог предлога, а острва Самос, Хиос и Лезбос приступају
Свехеленском савезу. По овоме, флота је отпловила на Хелеспонт с циљем да сруши
мостове, које је својевремено Ксеркс дао да се саграде. Међутим, откривши да су мостови
порушени, Пелопонежани, предвођени спартанским краљем Леотихидом, отпловили су на
Пелопонез, а Атињани су опсели град Сест, који су и освојили.
За то време Атињани, вративши се у опустошени град, стадоше га обнављати и
утврђивати. Ово се никако није свидело Спартанцима, који су почели да осећају све већу
моћ Атињана. Стога шаљу изасланство у Атину с поруком да Атињани обуставе
утврђивање града, јер у случају каквог новог непријатељског напада и заузимања Атике,
непријатељ ће наводно имати добру базу за даље деловање. Спарта чак позива Атину да
заједно поруше околне зидове и оних градова изван Пелопонеза. Тада Темистокле, као
представник Атине, одлази у Спарту. Други атински посланици имали су да одуговлаче
свој одлазак на Пелопонез док атински грађани не заврше одбрамбени бедем. Темистокле
без других посланика Спартанцима није могао да предочи вољу Атињана. Овим је куповао
време. Предложио је Спартанцима да пошаљу у Атину људе од поверења који би испитали
право стање ствари у Атици. Истовремено, Темистокле је тајно послао гласника својима с
поруком да задрже пелопонеске изасланике као таоце, што су ови и учинили. Наиме, бојао
се да када Спарта открије праву сврху атинског плана, неће му дозволити повратак у родни
крај. Онда када су Атињани утврдили град, Темистокле је отворено спартанској влади
предочио намере Атињана. Мада нису били одушевљени, Спартанци су се сложили да је
Атина довољно способна да води политику око сопственог утврђивања.
Пролећа/лета 478. године п.н.е. организоване су две поморске експедиције
Свехеленског савеза. Прва, коју је предводио спартански краљ Леотихида, имала је задатак
да казни оне градове Хеладе који су се определили за Персијанце. Поход је првенствено
био уперен против тесалске породице Алеуада. Међутим, савезници нису имали успеха да
нашкоде овој породици, која се утврдила у Лариси. По овом неуспеху, Леотихида се
вратио у Спарту, где је оптужен за корупцију. Окривљен је и протеран из града. Другу
експедицију предводио је Паусаније, намесник малолетног спартанског краља Полихистра
и истакнути предводник војске у бици код Платеје. Хеленска флота успела је да освоји
Кипар, као и Визант. Међутим, и поред војних успеха, незадовољство осталих чланица
савеза према Паусанији је расло. Извори сведоче да је овај Спартанац строго кажњавао
хеленске заповеднике и да је присвајао за себе велики део ратног плена. Постоји
сведочанство, чија је веродостојност данас спорна, да је Паусанија приликом освајања
каквог града, на слободу пуштао персофилске елементе, да је у редове своје војске примао
Персијанце, напокон, да је почео да се облачи као Персијанац и понаша у складу са
персијским обичајима. Оног тренутка када се у једној завери покушао смакнути Паусаније,
Спартанци су увидели да је њихов положај главнокомандујућих у Свехеленском савезу
озбиљно угрожен. Смењивање Паусанија с другим спартанским краљем Доркидом, није
уродило плодом. Чланице Свехеленског савеза нису желеле да ратују под вођством
Спарте. Стога се 478. п.н.е. Спарта са својим савезницима повукла из савеза.

99
Образовање Атичко-делског поморског савеза

Пошто су Пелопонежани напустили редове Свехеленског савеза, године 477. п.н.е.

представници градова, заинтересовани за наставак борби против Персијанаца, састали су
се на острву Делос. Том приликом је Атина унутар Свехеленског савеза образовала нов
савез, данас познат под називом Атичко-делски. Атина се могла ставити на чело новог
савеза јер је имала подршку острва као што су Самос, Хиос и Лезбос и јер је располагала
највећом флотом. Хамонд тврди да су основу савеза чинили Атињани и Јоњани. Док су
Атињани чинили један дом савеза, други су чиниле савезнице, углавном Јоњани. Чланице
савеза заклеле су се да ће имати исте пријатеље, односно непријатеље, што су потврдиле
бацањем усијаног грумена гвожђа у море, под паролом да док гвожђе не исплива на
површину воде њихов договор неће бити нарушен. Тукидид приповеда да је циљ Атичко-
делског савеза био освета за персијско пустошење Хеладе, као и ослобађање оних градова
који су се још увек налазили под персијским јармом. Хамонд сматра да савез није био
образован само ради заједничке борбе против Персијанаца, већ и ради борбе против сваког
непријатеља савеза.
У почетку све чланице савеза биле су самосталне, а њихову независност
гарантовала је Атина. Врховни орган савеза требало је да буде заједничко веће. Сваки град,
било да га представља један или више делегата, имао је један глас на већу. Одлука већине
обавезивала је све чланице савеза. Функција већа била је везана за разматрање свих
политичких питања савеза, нпр. питање рата, мира, примања нових чланова. Веће би се
састајало у Аполоновом и Артемидином храму на острву Делос, старом верском центру
свих Јоњана. Благајна савеза налазила се под заштитом поменутих божанстава. Атина није
имала право гласа на већу. Међутим, повремено је присуствовала састанцима.
Два дома, Атина и савезници, били су једнаки у моћи. Један предлог могао је бити
усвојен само уз сагласност оба дома.
Обавеза сваког града према савезу састојала се или у давању фороса, прилога у
новцу за покривање заједничких трошкова, или у опремању заједничке флоте давањем
одређеног броја ратних бродова. Атина је била та која је одлучивала који су градови дужни
да дају бродове, а који форос. Плутарх сведочи да су представници градова позвали
Атињанина Аристида, који је био познат по својој праведности, да на основу имовинског
богатства града као и на основу “савезничке подршке”, одреди колико фороса би један
град био дужан да преда. Том приликом Аристид је проценио да су чланице Атичко-
делског савеза у могућности да дају износ од 460 фороса.
О првим војним операцијама Атичко-делског савеза данас знамо веома мало.
Претпоставља се, на основу Тукидидовог излагања, да је у годинама пре 469. п.н.е. савез,
након опсаде, освојио Ејон на Стримону, који су држали Персијанци, и острво Скирос, које
су насељавали Долопи. Атињани су населили Ејон и Скирос пошто је дотадашње
становништво било продато у ропство. Поход на Скирос организован је под изговором да
је на том острву убијен легендарни атински краљ Тезеј, а уствари јер се острво налазило на
повољном стратешком положају и стога што су гусари са овог острва ометали поморску

100
трговину. Пошто су, наводно, на Скиросу откривене кости Тезеја, које су потом пренете у
Атину, Атина је потврдила своје вођство над осталим Јоњанима, као што је својевремено
Спарта своје вођство над Пелопонежанима потврдила стицањем реликвија Ореста. Једно
време савез је ратовао и са Каристом, градом на Еубеји, као и Наксосом, који се одметнуо
од савеза. Наксос је на крају био приморан да остане у савезу и да плаћа форос и даје
бродове, што до тада није морао.
Тукидид наводи заузећа Ејона, Скироса, Кариста и Наксоса не да би посведочио
успех Атичко-делског савеза, већ да би показао пораст моћи саме Атине.
Као посебну значајну акцију Атичко-делског савеза треба поменути битку код
Еуримедонта 466. п.н.е. Наиме, с намером да продру на простор Егеја, Персијанци су
флоту од којих 350 лађа укотвили при обалама Памфилије. Тадашњи заповедник флоте
Атичко-делског савеза био је Кимон, син Милтијада Млађег. Кимон је располагао са око
300 лађа, од којих је 200 тријера дала Атина. Треба имати на уму да се од Темистокловог
времена са дефанзивне поморске политике прешло на офанзивну, те су лађе биле нешто
веће. Кимон је из Книда, пратећи обалу, присвајао околне градове било дипломатијом било
силом. Кимонова база за предстојећу битку са Персијанцима била је у Фазелиди. Пошто су
чекали на осамдесет феничких бродова са Кипра, Персијанци су одлучили да не приме
битку на мору и повукли су се у басен Еуримедонта. Кимон их је пратио. Готово
истовремено, и на копну и на мору, Хелени предвођени Кимоном нанели су катастрофалан
пораз Персијанцима. Убрзо после тог новог пораза у дворској завери убијени су персијски
цар Ксеркс и његов најстарији син Дарије. Нови персијски цар постао је Ксерксов млађи
син Артаксеркс. Ратне операције сада су биле концентрисане на малоазијској обали код
Хелеспонта. Градови Троаде и Еолије постепено су бивали одузимани од Персијанаца.
Новоослобођени градови укључивани су у састав Атичко-делског савеза.

101
Политичке прилике у Атини у периоду од 478. до 466. п.н.е.

Атина је из сукоба са Персијанцима 480. и 479. п.н.е. изашла са додатним

самопоуздањем у своје институције. За успех у рату једнако су биле заслужне све класе.
Хоплити су се истакли у биткама на Маратону и Платеји, док тети као морнари у биткама
код Артемизија, Саламине и рта Микале. После одлучних победа 480. и 479. п.н.е,
заједничким снагама обнављали су град, подстицали остварење атинске поморске државе,
извојевали велику победу код Еуримедонта. Међутим, семе раздора унутар саме државе
дало се опазити још у овом периоду. Прва два разреда углавном су поседовала земљишта
на простору Атике. Стога је за њих веза са Спартом и Пелопонеским савезом била једнако
важна као својевремено рат са Персијом. С друге стране, нижи разреди нису поседовали
земљу. Једини извор прихода за њих представљала је флота. Њихова будућност зависила је
од поморске експанзије.
Током десет месеци 480/479. п.н.е, када је простор Атике био евакуисан и када су
Атињани били под оружјем, Ареопаг, који је и организовао евакуацију, постаје најмоћнији
орган државе. Године 479. п.н.е, пошто се народ вратио у Атину, било је подстицаја да се
обезбеде неке привилегије сиромашнијим разредима становништва. Аристид је, на пример,
сматрајући да народ жели пуну демократију, предложио да сваки грађанин учествује у
државној управи и да се архонти бирају између свих Атињана. Темистокле, залажући се за
развој поморске трговине, предложио је да се странци ослободе плаћања пореза. Овим је
желео да привуче занатлије да населе простор Пиреја, чиме би образовао економску базу
за стварање веће поморске државе. Међутим, ниједан од поменутих предлога није био
усвојен.
Темистокле, желећи да оствари јаку атинску државу, био је спреман да раскрсти са
Спартом. Плутарх приповеда да кад су на амфиктионској скупштини Лакедемоњани
предлагали да се оне државе које се нису са њима бориле против Персијанаца искључе из
учешћа у амифктионији, Темистокле се успротивио. Сматрао је да ако се из скупштине
избаце Тесалци, Агривци и Тебанци онда ће Лакедемонци све друге надгласати и ствари ће
се одвијати по њиховој вољи. Међутим, Темистоклова политика супростављања Спарти с
једне, и рата са Персијанцима с друге стране, није била прихваћена од стране Атињана.
Заједничким напорима Спарте и атинске олигархије, Темистокле је, под сумњом да
сарађује са Персијанцима, 471. п.н.е. остракован. Населио се у демократском Аргосу,
одакле је посећивао друге демократске градове на Пелопонезу подстичући демократски
преврат у њима. У то време спријатељио се са Паусанијом, победником код Платеје 480.
п.н.е, који је планирао да уз помоћ хелота организује устанак у самој Спарти. Наиме, у
доба које разматрамо, у Спарти је вођена оштра борба између ефората и краљева.
Спартанска влада, побојавши се Паусанијевих намера, оптужила га је и окривила за
сарадњу са Персијом. Паусаније је уточиште нашао у храму Атине. Пошто га нису могли
убити у храму, јер је такав чин сматран светогрђем, ефори су зазидали улаз у храм и
оставили га да сконча од глади. Паусанијина смрт снажно се одразила на судбину
Темистокла. Спартанци су обавестили Атињане да је Темистокле наводно сарађивао са

102
Паусанијом и Персијанцима. Пошто је оптужен за издају и пошто му се спремало суђење,
Темистокле се склонио на Коркиру, а одатле у Епир. Уточиште је прво нашао код Адмета,
краља Молошана, а потом код Александра, македонског краља. Већ у то време Атињани су
га осудили на смрт и конфисковали му имовину. Темистокле се лађом упутио на исток.
Десило се да је олуја његов брод избацила на обале Наксоса баш у време када је атинска
флота опседала град. Темистокле је заповеднику флоте открио свој идентитет и предложио
му да га овај пребаци у Азију, за шта ће бити награђен; у случају да га изда, Темистокле је
био спреман да посведочи како га је својевремено поткупио за своју ствар. У нимало
завидном положају, заповедник је изабрао награду, а Темистокле је напокон стигао на двор
Ксерксовог наследника Артаксеркса године 465. п.н.е. Цара је добро служио и на управу
су му била дата три града: Магнезија, Лампсак и Мијунт. Да је боравио у Магнезији
сведочи и пронађен новац који је Темистокле ковао уз дозволу цара. Мада Плутарх тврди
да је Темистокле извршио самоубиство када је на страни цара требало да ратује против
Атињана у Египту, по свој прилици он је умро природном смрћу. Његове кости однесене
су у Атику и тајно сахрањене.
По протеривању Темистокла 471. године п.н.е. и по смрти Аристида, власт у Атини
потпуно прелази у руке олигархије. На њеном челу налазио се Кимон, син Милтијада
Млађег. Пошто је платио казну од 50 талената, коју је његов отац дуговао Атини, Кимон је
свој положај у држави учврстио тиме што је руку своје сестре дао Калијасу, представнику
богатог клана Ceryces и тиме што се сам оженио девојком из рода Алкмеонида. Међутим,
до високог положаја у земљи дошао је само захваљујући својим војним талентима. Када се
народ устручавао да напусти Атину и пређе на Саламину, Кимон их је предводио, пошто је
посветио коњске узде Атини и узео штит из храма. Чврсто се залагао за рат против Персије
и за пријатељство са Спартом. Колико је био наклоњен Спарти сведочи и чињеница да је
свом сину дао име Лакедемоније.
Кимон се посебно истакао у бици код Еуримедонта 466. године п.н.е.

103
Демократске реформе у Атини и раскид са Спартом

После 477. године п.н.е Атина као вођа Атичко-делског савеза знатно је увећала
своју моћ. Када је опасност од персијског напада минула, интереси Атине и савезника
размимоилазили су се. Атињани, посебно тети, били су заинтересовани за очување савеза
који им је доносио добит како у моћи тако и у новцу. Међутим, савезници, пошто су
ослобођени персијског јарма и пошто је море било очишћено од пирата, нису били ради да
и даље дају бродове или форос, служе војску, подмирују трошкове одржавања.
Године 465. п.н.е, пошто је Атина желела да за себе присвоји део прихода тасоских
рудника у Тракији, Ташани су одлучили да повуку своје чланство из Атичко-делског
савеза. Атина такав чин није желела да одобри, те долази до велике поморске битке.
Атинску флоту предводио је Кимон, који је успео да Ташанима нанесе пораз. Потом је
своје трупе искрцао на острво. У међувремену, 10 000 Атињана и савезника населило је
град Девет путова, касније назван Амфипољ, који се налазио на ушћу реке Стримон. Са
овог простора Атињани су желели да продру у унутрашњост земље, која није била позната
само по рудницима сребра, већ и по дрвеној грађи. Међутим, на том путу су их зауставили
Трачани, наневши им тежак пораз код Драбеска. За то време Тасос, будући поседнут, у
помоћ позива Спарту.
Спарта, бојећи се порасти моћи Атине, тајно је обавестила Ташане да ће
организовати један поход на Атику. Међутим, у томе ју је спречио катастрофалан
земљотрес, који се се одиграо 464. године п.н.е. и када је погинуло око 20 000 људи.
Пошто је погинуо и велики број Спартијата, ту околоност искористили су хелоти из
долине реке Еуротас и организовали побуну против својих господара. Спартански краљ
Архидам је у правом тренутку наложио свом трубачу да позове људе на оружје и одбије
напад. Међутим, и хелоти из Месеније дигли су се на устанак, а за своју ствар придобили
су и две групе перијека. Ови су се придружили устаницима који су држали положај на
брду Итоми још од 469. п.н.е. Овај догађај у историји је познат као Трећи месенски рат.
Опасност по Спарту била је озбиљна. Спартанци су били приморани да у помоћ позову
Атињане. Кимон се, наравно, одмах одазвао. Али, да би повео војску морао је да добије
одобрење Народне скупштине, коју су углавном чиниле присталице демократије.
Седамдесетих година 5. века престиж Ареопага је већ опадао. Године 466. п.н.е.
опозицију, коју су раније предводили Темистокле и Аристид, предводили су Ефијалт и
Перикле. У почетку, ова двојица нападала су посебно чланове Ареопага, оптужујући их за
корупцију или злоупотребу положаја. Често су њихове оптужбе биле реалне. У периоду
између 465. и 463. п.н.е. и Ефијалт и Перикле били су макар по једанпут изабрани за
стратеге. Ово само сведочи о порасту моћи њихових присталица. Када је Кимон пред
Народном скупштином захтевао да се помогне Спарти, Ефијалт и његови истомишљеници
устадоше против Кимоновог предлога. Ефијалт је Спарту држао за супарницу Атини и
постоји вероватноћа да је био упознат да је Спарта својевремено желела да помогне
устанак на Тасосу. Међутим, Кимон, упозоравајући да ће Атина без Спарте “остати
хрома”, успео је да добије подршку скупштине и са 4000 хоплита одлази на Пелопонез.

104
 Поред Атине у помоћ Спарти прискочиле су Егина, Мантинеја и Платеја, која је
послала 1/3 своје војске. Захваљујући овој подршци, Спарта је онемогућила продор
побуњеника на њену територију и већ 463. п.н.е. прелази на офанзивну политику.
Непријатеља опкољава на брду Итоми.
Како се ствар одвијала повољно на Пелопонезу, Кимон одлази својима да помогне
око опсаде Тасоса. Ташани су након четири године опсаде капитулирали. Морали су да се
одрекну својих поседа и рудника у Тракији, да плаћају форос и обезбеђују ратне бродове.
После успеха на Тасосу, Кимон се вратио у Атину. Лета 462. п.н.е. Ефијалт и
Перикле оптужили су га за примање мита од Александра, краља Македоније, те и да је то
био главни разлог због кога се устручавао од напада на Македонију. Међутим, оптужбе су
одбачене, јер је сам Кимон био познат по својој непоткупљивости.
У јесен 462. године п.н.е. Спарта, пошто није могла да науди непријатељу који се
утврдио на Итоми, по други пут у помоћ позвала је Атину. Наиме, Атињани су били
познати по својој вештини освајања зидина на јуриш. Народна скупштина одговорила је
слањем војске на челу са Кимоном. Његово одсуство искористио је Ефијалт да се обрачуна
са Ареопагом. Народна скупштина донела је закон којим се Ареопагу одузимају све
дотадашње функције, те постаје обичан судски орган у чију надлежност је спадало
решавање верских спорова. Овим кораком Еклесија (или Народна скупштина) и Хелијеја
ослобођене су надзора који је обезбеђивао Клистенову isonomiu или једнакост права. Пут
је био отворен за пуну демократију, владавину народа. Некадашња надлежност Ареопага
била је подељена између Већа од 500, које постаје главни орган извршне власти с једне, и
Еклесије и Хелијеје с друге стране. У међувремену, на Пелопонезу атински војници,
вероватно под утицајем демократског јавног мњења, нису се нарочито трудили да помогну
Спартанцима. Због таквог понашања, Спарта је одлучила да једино њих од свих савезника
опозове. Таква одлука штетно је утицала на Кимонов одвећ угрожен положај и углед.
Атински грађани су негодовали. Тукидид приповеда да су Атињани одмах по повратку
одреда са Пелопонеза раскинули савез закључен са Лакедемоњанима и склопили савез са
Агривцима, вечитим непријатељима Спарте, а потом и са Тесалијом. Године 461. п.н.е.
Кимон је остракован. Атина у потпуности мења политичку оријентацију.

105
Ефијалтове реформе

Ефијалт је био атински државник и вођа демократског покрета. У другој половини

шездесетих година 5. века старе ере спровео је реформе којим су смањена овлаштења
Ареопага, што је означило почетак "радикалне демократије" по којој је атинска држава
постала чувена.
Након што је Кимон, вођа атинске аристократије, отишао 462. п.н.е. као заповедник
атинског одреда у помоћ Спарти против које се су побунили хелоти, демократи су под
вођством Ефијалта прешли у одлучну офанзиву. Њихов главни ударац био је усмерен
против Ареопага. У Атини је започео низ судских процеса против појединих чланова
Ареопага, под разним оптужбама: подмитљивости, утаје државног новца итд. За разлику
од самог Кимона, човека беспрекорног поштења, многи његови истомишљеници нису се,
изгледа, одликовали том врлином. Тим процесима био је јако уздрман морални ауторитет
многих чланова Ареопага.
На предлог Ефијалта, који је имао и подршку младог Перикла, атинска народна
скупштина донела је 462. п.н.е закон против Ареопага којим су овом телу заувек одузете
његове најважније функције. Ареопагу су остављене само судске функције у случајевима
убиства и у случајевима повреде неких религијских обичаја. Остале функције ареопага
прешле су на Веће пет стотина, народну скупштину и судове. Ово је, у суштини, оно што о
Ефијалтовим реформама каже наш главни извор – Аристотелов Атински устав. Сасвим је
вероватно да се његове реформе нису зауставиле на овоме, али је проблем знати шта су
још обухватиле. Вероватно је да Ареопаг више није имао јурисдикцију у предметима о
издаји државе, и да су такви случајеви пренети на судове.
Такође, смањена су судска овлашћења архоната, који су сада обављали само
прелиминарно саслушање, док је главно претресање случајева прешло на хелијеју. Са
Ареопага на Веће пет стотина прешла је дужност провере квалификација грађана
изабраних жребом за архонте (dokimasia), као и дужност провере понашања архоната када
им је мандат истекао.
После ових реформи, непријатељи демократије прихватили су се последњег
средства које им је још стајало на располагању: Ефијалт је убијен из заседе, али ток
догађаја није се могао тиме изменити. Када се вођа аристократије Кимон вратио у Атину,
нашао се у беспомоћној ситуацији да било шта предузме и ускоро је био кажњен
остракизмом (461. п.н.е.).

106
Атинска офанзива на два фронта (Први Пелопонески рат)

Сукоб између Атине и Спарте који је трајао од 461. до 446. године п.н.е. назива се
Први Пелопонески рат.
По Кимоновом неуспеху на Пелопонезу, Атина је раскинула савез са Спартом и
склопила споразум са Аргосом и Тесалијом. Побуњеници на брду Итоми су после четири
године опсаде капитулирали. Погодили су се са Спартом да се уз сигурну пратњу иселе са
Пелопонеза. У складу са својом новом политиком, Атина је избеглицама понудила
склониште. Ускоро се Атина меша у политику чланица Пелопонеског савеза. Наиме,
Мегара, притиснута Коринтом, напушта Пелопонески савез и приклања се Атини.
Атињани су у овај град и у његову луку Пагу, која се налазила на обали Коринтског
залива, сместили своје гарнизоне. Такође су саградили зид који је спајао Мегару са луком
Нисеј. Коринт, Епидаурус и Егина нашле су се окружене Аргосом, с једне, и Атичко-
делског савеза, са друге стране. Исто тако Атињани, учврстивши се на Истму, заградили су
пут Спарти у средњу Грчку. Сама Спарта била је исцрпљена да би у овом тренутку могла
да одговори Атини.
Године 460. п.н.е. Атичко-делски савез организује поморску експедицију на Кипар,
која је имала задатак да онеспособи феничанску флоту, која се тамо укотвила. У то време
краљ Либијаца Инар, син Псаметиха, подбунио је већи део Египта против персијског цара
Артаксеркса и у помоћ позвао Атину. Атичка флота добила је наређење да обустави
операције на Кипру и помогне устаницима у Египту. Заједничким снагама савезници су
успели да освоје два дела Мемфиса. Мада је персијски заповедник и Даријев син Ахемен у
борбама погинуо, победа савезника није била одлучујућа. Наиме, у трећем делу Мемфиса,
тзв. Белом зиду, утврдили су се персофилски елементи. Рат у Египту се одужио. Трајао је
шест година и економски је исцрпео Атичко-делски савез.
Године 458. п.н.е. Атина се позабавила операцијама у Саронијском заливу. Водила
је борбе промењљивих исхода са Коринтом и Епидауром. У ово време избија и рат Атине
и Егине. Атињани су потукли Егињане у једној поморској бици, искрцали се на њихово
острво и опколили им град. Тукидид приповеда да су Коринћани, искористивши заузетост
Атине на два положаја, у Египту и на Егини, покушали да освоје Мегару. Међутим, сво
преостало мушко становништво у Атини — младићи и старци — опремило се за бој и под
вођством Миронидовим изашли су на мегдан Коринћанима. После низа сукоба, Атињани
су тријумфовали. Успеси Атињана натерали су Спарту да се умеша.
Године 457. п.н.е. одред Пелопонежана, који је бројао 1 500 Лакедемоњана и 10 000
савезника, под вођством Никомеда, намесника спартанског краља Плистоанакта, послат је
у средњу Грчку. По свој прилици у ово време Спарта и Атина још увек нису биле у рату.
На свом путу ка северу Спартанци су избегавали сваки сукоб са Атињанима, надајући се
да ће присуство огромне војске близу Атике нагнати Атињане на мирно решавање
проблема. Пелопонежани су преко Мегариде продрли на простор Беотије, која је била
неутрална. Подстакли су сукоб између Дориде и Фокиде, у коме су подршку пружили
Дориди. У међувремену, док су Спартанци били у Беотији, Атињани су послали педесет

107
бродова око Пелопонеза ка луци Пагу. Ти бродови имали су задатак да нападну
транспортне лађе и тако онемогуће Пелопонежанима повлачење морем. Поред гарнизона
које су имали у Мегари и луци Пагу, Атињани су запосели и стазе преко планине Геранија,
које су представљале копнени пут ка Истму. Овим је повлачење Пелопонежана копном
такође било ризично. У Беотији, Никомед је успео да придобије не само Тебу, већ и друге
градове, непријатељски расположене према Атини. Преко Тебе одржавао је и везу са оним
Атињанима који су тежили рушењу демократске владе и прекидању градње зида ка Пиреју
и Фалерону, који је већ био у својој завршној фази. Када је постало јасно да Атињани
немају намеру да преговарају, Никомед се стао припремати за борбу. Атинским хоплитима
придружило се 1 000 Агривљана, неколико контигената савезника, као и тесалска коњица.
До велике битке између Спарте и Атине дошло је код Танагре. У самом јеку битке Тесалци
су прешли на страну Пелопонежана и Атина је претрпела пораз. Међутим, пошто је и сам
претрпео тешке губитке, Никомед се није усудио да нападне Атику, већ се вратио на
Пелопонез.
Након пораза код Танагре Атина се нашла у тешкој ситуацији, те је на предлог
Перикла из прогонства враћен Кимон који је узео учешћа у преговорима са Спартом о
примирју. Примирје је закључено само на четири месеца. Али, Атињани су успели да
искористе тај рок да поправе свој положај у Беотији.
Лета 457. п.н.е. Миронид је са војском продро на простор Беотије и нанео пораз
Беоћанима у бици код Енофите. Распустио је Беотску лигу, на чијем челу са налазила
олигархијска Теба, а коју је својевремено образовао Никомед. У градовима је заведена
демократија. Градови Беотије, осим Тебе, прикључени су Атичко-делском савезу. Чак су и
градови Фокиде и Локриде Опунтске биле принуђене на савез са Атином. Миронид је из
ових градова као таоце узео представнике аристократије, тако да су на сцену могли
ступити демократски елементи. По свој прилици у овом периоду пада и заузимање
Наупакта, који је припадао Локранима Озолским. Крајем године пала је и Егина, која је
морала да поруши своје зидове, преда своју флоту и плаћа Атини данак. Средња Грчка
сада се налазила под контролом Атине.
Године 456. п.н.е. Атињани су обновили ратне операције против Спарте. Атинска
флота под командом Толмида, опловила је Пелопонез, ушла у спартанску луку Гитиј и
запалила бродоградилиште. Заобишавши Пелопонез, Толмид је извршио напад на Метону
и постигао још низ успеха на обали Етолије. Вероватно су у овом тренутку Атињани
избеглице из Месеније населили у Наупакту. Пловећи од Наупакта ка истоку, Толмид је
освојио Сикион. Зиму је по свој прилици провео у лукама Наупакт и Пагу.
Године 455. п.н.е. Периклу је поверена команда над западном флотом. Он је
опустошио северну обалу Пелопонеза и освојио готово све градове Акарнаније, изузев
Енијаде, која је контролисала улаз у Коринтски залив. Овим је превласт Атињана у грчким
водама била потврђена.
Током наведених година Атичко-делски савез држао је значајне снаге на простору
Египта. Персијанци су 459. п.н.е. покушали да Спарту приволе за свој план, симулиран
поход на Атику у циљу да Атина повуче своје снаге из Египта, али Спартанци нису желели

108
да учествују у овоме. Пролећа 455. п.н.е. персијски цар Артаксеркс опрема велику војску и
шаље је у Египат. На египатском фронту персијске снаге под вођством Мегабиза поразиле
су савезнике у Мемфису. Атињани су се повукли на острво Просопитис, које се налазило
између канала и два рукавца реке Нил. Пошто су се Египћани нагодили са Персијанцима и
пошто је провијант до острва могао стићи једино путем Нила, положај савезника на острву
није био нимало повољан. Персијанцима је пошло за руком да исуше канал и копненим
путем продру до непријатеља. Само се мали број Хелена спасао пробивши се преко
пустиње до Кирене; 6 000 се предало, а остали су пали у боју. Несвесни опасности, 50
бродова, којима су заповедали тек наименовани стратези, а који су имали задатак да
помогну опкољенима на Просопитису, пристали су уз обалу Нила. Њих је пресрела
персијска војска и феничка флота. Већина хеленских бродова је уништена. Такав је био
крај велике експедиције Атичко-делског савеза у Египту.
У међувремену, на простору континенталне Хеладе Атињани, ојачани
контигентима из Беотије и Фокиде, продрли су на простор Тесалије и захтевали поновно
постављање атинских присталица, које су свргнуте са власти после битке код Танагре.
Фарсале је одбио да се повинује овом захтеву. Покушај Атињана да на јуриш освоје град
онемогућила је тесалска коњица. Убрзо по свом повратку, Перикле је са 1 000 маринаца
отпремљен у луку Пагу, где је имао да преузме команду над западном флотом од 100
тријера. Пловећи Коринтским заливом, Перикле је опустошио Сикион и Енијаде.
Зиме 454/3. п.н.е. Атињани су предузели одлучујући корак у свом односу према
савезницима. Благајну Атичко-делског савеза пребацили су са острва Делос на Акропољ у
Атини. Благајна долази под заштиту богиње Атине и под контролу Еклесије. После
катастрофе у Египту Атини је био потребан новац до поврати инцијативу.
Три године Пелопонежани и Атињани нису ратовали и 451. п.н.е. склопили су
мировни уговор на пет година. У исто време Аргос је склопио тридесетогодишњи мир са
Спартом и тиме изашао из Атичко-делског савеза. Атињани су, потом, своју пажњу
усмерили на рат против Кипра, који су у међувремену заузели Персијанци, с циљем да
успоставе таласократију на источном Медитерану. Војску савеза предводио је Кимон,
човек који је заслужан за склапање мира са Спартом. Пошто су га Персијанци потисли у
мочварне крајеве Делте, Амиртеј, наследник Инара, у помоћ зове савезнике. Део
савезничке флоте отпловио је у Египат, а део је опсео Китиј, феничку базу на Кипру. Када
је током зиме Кимон, услед болести, преминуо и када је настала глад, савезници су се
одлучили на повлачење. Приликом повлачења, године 449. п.н.е, код кипарске Саламине
долази до последње велике битке у Грчко-персијском рату. Готово истовремено, и на
копну, где су се савезници борили против Кипрана и Киличана, и на мору, где су се
савезници борили против феничке флоте, Хелени су извојевали победу. Између
Персијанаца и савезника склопљен је тзв. Калијин мир.
Калијин мир назван је по Калији, атинском амбасадору, који је у Сузи преговарао са
Персијанцима око мировног уговора. Вероватно су му помагали посланици из Аргоса, који
су то време обнављали уговор пријатељства са персијским царем Артаксерксом. Мир је
закључен између Персије и Атичко-делског савеза. Овим уговором Грчко-персијски рат

109
напокон је приведен крају. Подразумевао је аутономију хеленских градова у Азији,
превласт Атињана на мору од Памфилије до Босфора, неприкосновену власт Персије над
Кипром и Египтом, слободну трговину. Остаје питање да ли је поменути уговор заиста
постојао, пошто га Тукидид не спомиње. Једно је сигурно — после овог догађаја није
познат ниједан већи сукоб са Персијанцима.
Године 447/6. п.н.е. Лакедемоњани су предузели тзв. Свети рат и светилиште у
Делфима, које су окупирали Фокиђани, вратили су Делфљанима. Пошто су делали као
заштитници верске и политичке слободе, Спартанци наводно својим продором на простор
средње Грчке нису нарушили уговор са Атином. Ипак, Атињани, након њиховог одласка,
освојили су Делфе и предали га Фокиђанима. Продор Спартанаца на простор средње Грчке
подстакао је побуну градова у Фокиди, Локриди, Беотији и Еубеји. Тада Атињани, да би
умирили градове, једну експедицију, под вођством Толмида, шаљу у Беотију, а другу, под
вођством Перикла, на Еубеју. Толмид је освојио Орхомен, Херонеју и неке друге градове
Беотије. Међутим, на повратку у завичај код Коронеје су га напали беотски бегунци из
Орхомена, Локрани и еубејски бегунци. Атињани, претрпевши пораз и изгубивши у бици
Толмида, били су принуђени да признају самосталност беотских градова. Док је Перикле
гушио побуну на Еубеји, одметнула се Мегара, призвавши у помоћ Коринћане, Сикиоњане
и Епидауране. У исто време Пелопонежани, под вођством спартанског краља
Плистоанакта, продрли су на простор Елеузине и Трије. Мада је Перикле угушио устанак
на Еубеји, Атина, како је у ратовима већ изгубила велики број грађана, била је принуђена
да 446/5. п.н.е. са Спартом склопи неповољни 30-огодишњи мир. Атина се одрекла свих
поседа стечених на Пелопонезу — Ахаје, Трезена, Мегаре. Остали су јој само Егина и
Наупакт. Обе уговорене стране одлучиле су да разграниче своје утицајне сфере. Свака од
њих обавезла се да неће у свој савез примити оне који припадају туђем, а такође да у
градовима туђег савеза неће пружати подршку својим присталицама. Овим споразумом
моћ и углед Атине знатно су пољуљане.

110
Перикле

Перикле (495 – 429. п.н.е.) је порекло водио из угледне и богате породице. Његов
отац био је Ксантип, победник код рта Микале, а мајка Агариста из рода Алмеонида,
нећакиња чувеног атинског државника Клистена. За своје доба Перикле је добио одлично
образовање. Дамон га је подучавао музици, Зенон из Елеје дијалектици, а Анаксагора из
Клазомене га је ослободио многих предрасуда.
Перикле, одрастајући у време када су се дани Свехеленског савеза ближили крају и
када је расла моћ Атичко-делског савеза, одлучио је да се бори против Ареопага и утицаја
Спарте; одлучио је да се бори за пуну демократију. Плутарх приповеда да Перикле по
својој природној склоности није био демократа. Међутим, пошто се бојао да се не посумња
како тежи тираниди и пошто је видео да је Кимону аристократија посебно наклоњена,
одлучио је да се придружи народу. Када је решио да стане уз народ, Перикле је променио
начин живота. Одрекао се свих привилегија које је, као угледан и добро ситуиран
грађанин, имао. Својим понашањем и својим говорима, брзо је стекао велики број
присталица међу народом. Перикле се спријатељио са Ефијалтом, који је по изгнанству
Темистокла представљао демос. Везе између Перикла и Ефијалта изгледа да су биле тако
тесне да је због извесне нејасноће извора понекад тешко разлучити подухвате једног од
подухвата другог.
Прво важније сведочанство о Периклу пада 463. године п.н.е. После опсаде Тасоса,
Перикле је учествовао у дизању оптужнице против Кимона, који се теретио за примање
мита. По свој прилици Перикле у овоме није играо неку важну улогу. Мада му се често
приписује напад на Ареопаг 462. или 461. п.н.е, то је искључиво заслуга Ефијалта. По свој
прилици Ефијалт је одговоран и за коначан раскид са Спартом и склапање савеза са
Аргосом и Тесалијом (461. п.н.е.). Онда када су непријатељи демократије убиле Ефијалта,
Перикле несумњиво стиче водећи положај у држави. Издејствовао је да Кимон буде
остракован. Нови представник аристократије и достојан противник Периклу постаје
Тукидид из Алопеке. Тукидид Периклову владавину види као неку врсту аристократије:
она је само по имену демократија, а у ствари је власт била у рукама најугледнијег
грађанина.

111
 Унутрашња политика - Шездесетих година 5. века п.н.е. Перикле је спровео закон
да заклете поротне судије добијају плату. Ова мера омогућила је да сваки грађанин, било
сиромашан било богат, буде судија. Потом, на предлог Перикла, државна благајна почела
је да сиромашним грађанима исплаћује теорикон — позоришни новац. Затим је била
уведена исплата дневница члановима Већа од 500, плате архонтима, плате грађанима који
су се налазили у редовима атинске војске и на бродовима атинске флоте. Да покрије све
ове издатке, Атина се користила приходом Атичко-делског савеза, посебно када је благајна
савеза пребачена у Атину.
До Перикловог времена атинским грађанином сматран је онај коме је отац био
атински грађанин који је морао да призна новорођенче, да над њим изврши одређене
обреде и да га уведе у списак грађана своје деме. Мајка новорођенчета при том није
морала да буде атинска грађанка. Пошто је пораст броја атинских грађана угрожавао
њихове привилегије — финансијске могућности атинске државе нису биле неограничене
— Перикле је у интересу својих суграђана 451. или 450. п.н.е. донео закон према коме
права атинског грађанина добија само онај чији су отац и мајка по свом рођењу спадали
међу праве Атињане.
Перикле је дао да се оснују многе клерухије. Овим је град ослобађао елемената који
су у сваком тренутку били, пошто нису имали посла, спремни на буну. Тиме је тегобу
народа олакшавао и у исти мах савезницима постављао стражу.
Мада су га противници највише због тога нападали, Перикле је посебну пажњу
посветио градитељској делатности. Народ је стао уз Перикла, јер је градња и обнова
захтевала људе различитих занимања, који су за свој рад добијали новац. Надзор над свим
пословима Перикле је поверио архитекти и скулптору Фидији. У Периклово време
саграђени су и обновљени: Партенон — храм богиње Атине, који се градио од 447. до 432.
п.н.е, Ерехтејон, Деметрин храм, Одеон, Пропилеји, а обнова Акропоља трајала је десет
година.

112
 Спољна политика - Године 457. п.н.е. Перикле се истакао у бици код Танагре. По
поразу Атињана, на његов предлог, из прогонства је враћен Кимон, који је са Спартом
склопио мир у трајању од четири месеца.
Године 455/454. п.н.е. Перикле је освојио Сикион и организовао поход на Енијаду.
Године 453. п.н.е. на Херзону трачком основао је клерухију.
После успеха Атичко-делског савеза код кипарске Саламине 449. п.н.е, Перикле је
предложио да сви хеленски градови у Атину пошаљу посланике који ће се договарати: о
подизању хеленских храмова, које су Персијанци спалили, затим о жртвама, које боговима
дугују као завет за Хеладу кад су се борили против Персијанаца; и најзад о морима, како
би сви могли безбедно пловити и држати се утврђеног мира. Међутим, пошто је Спарта
одбила, цео пројекат је пропао.
Године 447. п.н.е. Перикле је Делфе вратио Фокиђанима.
Године 446. п.н.е. добио је задатак да угуши побуну на Еубеји. Међутим, у то време
Спартанци су организовали један поход према Атици и Перикле је био принуђен да се
пребаци на копно. Пошто је навео, вероватно поткупљивањем, спартанске
главнокомандујуће да одустану од похода, Перикле се обрачунао са побуњеницима на
острву.
Године 444/443. п.н.е. Перикле је дао да се оснује град Туриј на југу Италије.
Оснивање овог града поверио је Херодоту, Протагори (законодавац), Емпедоклу (филозоф
природе и лекар) и Хиподамому (архитекта) . Наиме, око 510. године п.н.е. на простору
каснијег Турија, најпре је постојао богат град Сибариду који је у једној инвазији разорен
од стране Кротоњана. Како Сибариђани нису успели да сами обнове град, траже помоћ од
Атињана. Перикле је предложио панхеленску насеобину и то, највероватније, из чисто
економских мотива. Наиме, Атини је била неопходна дрвена грађа за склапање бродова, а
сам Туриј се налазио у близини Силејских xума у Брутији (јужна Италија). Око 407. године
п.н.е. у атичким пословним књигама се и помиње туријска дрвена грађа.
Године 443. п.н.е. Перикле је издејствовао да Тукидид буде остракован.
Године 440. п.н.е. дошло је до побуне на Самосу. Наиме, Самос је водио рат са
Милетом око задобијања града Пријене. Атина је наредила обуставу рата, али Самос није
желео да се повинује њеном захтеву. Сам Перикле је отпловио са флотом према острву.
Пошло му је за руком да обори олигархијску власт и узме 50 најугледнијих грађана и исто
толико деце за таоце, које је послао на острво Лемнос. Међутим, пошто су успели да
побегну, Самњани су организовали борбу против Атињана. Дошло је до велике поморске
битке у којој је Перикле извојевао победу. Међутим, у време опсаде Сама, Перикле је са
делом војске морао да отплови у сусрет Феничанима, који су долазили у помоћ
Самљанима. Самски стратег Мелис искористио је одсуство Перикла да удари на преостале
атинске бродове, који су имали задатак да наставе да опседају острво. Мелис је извојевао
победу. Перикле, чувши за неуспех својих, пожурио им је у помоћ. Након девет месеци
опсаде Самњани су капитулирали. Сада једино Хиос и Лезбос задржавају право држања
војске и флоте.

113
Државно уређење Атине у 5. веку п.н.е.

Извори

Значајни извори за проучавање дате теме су: Аристотелов Атински устав; атински
беседници 5. и 4. века п.н.е, посебно Демостен ; одлуке атинске Народне скупштине.

Еклесија

Право учешћа у Еклесији уживали су сви пуноправни мушкарци, без обзира на

богатство и образовање, који су навршили двадесет година живота. Дакле жене, странци,
робови нису имали права учешћа.
До Перикловог времена атинским грађанином сматран је онај коме је отац био
атински грађанин, који је пак морао да призна новорођенче, да над њим изврши одређене
обреде и да га уведе у списак грађана своје деме. Мајка новорођенчета при том није
морала да буде атинска грађанка. Пошто је пораст броја атинских грађана угрожавао
њихове привилегије — финансијске могућности атинске државе нису биле неограничене
— Перикле је у интересу својих суграђана 451. или 450. п.н.е. донео закон према коме
права атинског грађанина добија само онај чији су отац и мајка по свом рођењу спадали
међу праве Атињане.
Сваком учеснику скупштине била је загарантована слобода говора и законодавна
инцијатива. Дакле, свако је могао да иступи с било каквим предлогом. Народна скупштина
састајала се једном у десет дана. Најчешће је заседала на Пниксу, али је и мењала места. У
5. веку п.н.е. почињала је жртвом богу. У пракси Народне скупштине од највећег су
значаја били: избор стратега, објава рата, закључивање мира, додељивање права
грађанства, доношење закона. Сва питања решавана су јавним гласањем, дизањем руку —
хиротониа. Тајна гласања примењивана су само у изузетним случајевима, на пример,
приликом изрицања казне остракизма. Одлуке скупштине уношене су у записнике. Остали
органи атинске државе сматрани су органима подређеним и одговорним Еклесији.
У време Перикла учешће у скупштини није било плаћано. Они који су морали да
раде нису били у могућности да дођу на сваких десет дана и по више сати проведу на
Пниксу. Стога се сматра да број учесника у Народној скупштини није прелазио 2000 до
3000 од укупног броја становника, који је износио 30 000/35 000. Одлуке скупштине имале
су законску снагу независно од броја грађана који су их донели.

114
Буле

Веће од петсто било је састављено од по 50 чланова из сваке филе. Наиме, у складу

са бројем пуноправних грађана, једна дема или тритија давала је одређен број чланова.
Дема је бирала чланове, годишње, између кандидата који су имали преко 30 година и који
су били из редова или пентакосиодимна или хипеја или зеугита. Избори су вршени
жребањем при чему ниједан грађанин није могао да буде његов члан више од два пута.
Већем није председавало свих петсто чланова. Година је била подељена на десет
периода, тако да су посланици сваке филе преседавали током једне десетине године —
пританеје, око 36.5 дана. Када су били на дужности ова педесеторица називани су
пританеји. Представник делегације пританеја која је била на дужности, епистат, био је
обавезан заједно са једном тритијом да за све време трајања његове пританеје живи у
Толосу. То је била кружна грађевина где су се пританеји окупљали и вечерали о државном
трошку. Толос или Скиас налазио се јужно од Агоре, у близини зграде већа. Стари
Пританеј је остао представник средишта града и средиште архонта.
Функција већа састојала се у припремању предмета за Еклесију и решавању неких
питања другоразредног значаја у времену између два заседања скупштине. Ни једно
питање није могло да се претреса у Народној скупштини, док претходно не прође кроз
веће. Наиме, скупштина због своје гломазности није била у стању да претреса питања са
потребном пажњом и озбиљношћу ако она нису била унапред обрађена.

Хелијеја

Атински суд поротника бројао је 6 000 поротника. Они су били подељени у 10

група (дикастерија) од по 500 људи, с тим да је 100 људи у свакој групи сматрано
резервом. Чланови су могли бити грађани старији од тридесет година, а избор “заклетих”
је вршен жребом. Шездесетих година 5. века п.н.е. Перикле је спровео закон да заклете
поротне судије добијају плату. Ова мера омогућила је да сваки грађанин, било сиромашан
било богат, буде судија.
Да би се спречило подмићивање, судски предмети дељени су коцком. Поротници би
најпре саслушали и подносиоца тужбе и туженог и сведоке, дозвољавали су им да се
свађају, а затим би приступили гласању. Оптужбу у било ком предмету, чак и у
случајевима када се радило о интересима државе, подносио је и бранио свако ко је хтео.
Сматрало се да су државни интереси и безбедност питања савести сваког грађанина и да је,
према томе, сваки грађанин дужан да иступи у њихову одбрану на суду. Професионални
браниоци нису наступали пред судом и сваки грађанин морао је да се брани сам. Ако није
био у стању да се брани, могао је да се обрати стручњаку који би му написао одбрану, а
овај би је научио напамет.

115
Колегијум десеторице стратега

Од службених функционера који су своја овлашћења добијали путем избора у

скупштини највећи значај имао је колегијум десеторице стратега. У 5. веку п.н.е. стратези
нису примали плату, али су у њиховим рукама биле најважније функције
административне, извршне и војне власти. Стратези су командовали атинском флотом и
војском, обављали све послове спољне политике атинске државе и представљали је у
дипломатским преговорима. Били су под сталном контролом Народне скупштине, која их
је могла разрешити дужности и пре истека рока од предвиђених годину дана.

Мере које штите уставни поредак

У Атини су постојале посебне установе које су атинском уставу гарантовале

извесну трајност.

Графе параноном - Подразумева процедуру када се суди сваком ко је предложио

закон против устава. Грађанин који је желео да користи своје право графе параноном
морао је о томе да обавести Еклесију, а потом да положи заклетву да своје право неће
користити на штету атинског народа. Тек по наведеном могао је да изнесе свој приговор на
неки предлог или чак закон. Приговор је аутоматски обустављао вредност предлога, а цела
ствар уступана је Хелијеји. Судије би саслушале обе стране, и оног ко је предложио и оног
ко се предлогу противи, па би затим донеле одлуку. У случају да се утврди кривица
предлагача, он се позива на одговорност и суд га је могао осудити на већу новчану казну,
прогонство или смртну казну.
Дакле, мада је сваки грађанин уживао пуну слободу законодавне инцијативе, на
њега је падала и одговорност. За сваки свој предлог одговарао је својом имовином и
животом. С друге стране, за неосноване притужбе такође је могла бити изречена строга
казна.

Номоје и псефизами - Другу гаранцију постојећег поретка представљала је

нарочита процедура за спровођење закона. У државном праву Атињана разликујемо номоје
или законе и псефизаме или обичне одлуке. За доношење обичних одлука није требала
нека посебна процедура; насупрот томе, спровођење закона се намерно одуговлачило како
би се Народна скупштина сачувала од опасности да на брзину и непромишљено прими
неко решење. Сваке године на првом сазиву скупштине, средином јула, постављало се
питање ревизије старих закона. У случају позитивног одговора, поједини учесници
скупштине иступали су са својим законским пројектима. Сваки примљени пројекат давао
се већу на претрес и редиговање, па би затим био враћен у скупштину на гласање. Текст
предлога истовремено је исписиван на табли ради општег увида. Само под условом
обављања читаве процедуре, могао је да се донесе нови закон.

116
Узрок и повод Пелопонеског рата

Догађаји који су довели до Пелопонеског рата повезани су са двема коринтским

колонијама, Коркиром и Потидејом. Међустраначка борба избила је у Епидамну 435. п.н.е,
што доводи до рата између Коркире и Коринта. Победа Коркирана у поморској бици (435.
п.н.е, у пролеће), после које они освајају Епидамн. Али, Коринт је почео да се спрема за
већу акцију. Припреме су трајале две године. Док је Коринт имао иза себе Пелопонески
савез, Коркира није имала савезника и није пришла ни Атинском, ни Спартанском савезу.
Једноставно политичко решење за њу било је да се повеже са Атином и одлучила је да тако
поступи. Када су Коринћани сазнали за ту њену намеру, покушали су да је осујете.
Посланици Коркире и Коринта заједно су изашли пред Скупштину у Атини. После две
дебате Скупштина је пристала на савез са Коркиром, али на савез дефанзивног карактера.
Уследила је поморска битка код Сиботе 433. п.н.е, коју је Атина добила. Прекид односа са
Коринтом натерао је Атину да се побрине за заштиту својих интереса на полуострву
Халикидици. Град Потидеја, који се налази на истму Палене и чува га, био је атински
савезник који плаћа форос, али је из своје метрополе Коринта добијао годишње
магистрате. Одмах након битке код Сиботе Атињани су захтевали да грађани Потидеје
поруше градске бедеме на јужној страни и да напусте систем управе магистрата из
Коринта. Житељи Потидеје су одбили. Охрабрило их је обећање Спарте да ће напасти
Атику у случају да Атина нападне Потидеју. Али, политика македонског краља Пердике
компликовала је ситуацију. Пердика је раније био пријатељ Атине, а сада јој је постао
непријатељ зато што је неговала пријатељске односе са његовом браћом који су се
удружили против њега. Сковао је план и организовао општу побуну Халкидике против
Атине. Атињани су ратна дејства започели у Македонији, али су убрзо кренули на
Потидеју (432. п.н.е.) и стекли предност над коринтским стратегом Аристејем, који је
стигао са нешто пелопонеских снага. Атињани су тада опсели град. До тога тренутка
Коринћани су сами ратовали. Сада су, видећи опасност у којој је била Потидеја, предузели
енергичне кораке да подстакну Лакедемоњане да објаве Атини рат.
Мегара је помагала Коринту у бици код Сиботе. Атињани су изгласали у
Скупштини меру којом се Мегаранима забрањује приступ на атинску Агору и у
пристаништа империје. Савезници су се појавили у Спарти са формалним оптужбама
против Атине. Пала је одлука да Атињани нису у праву. Та одлука је нужно водила објави
рата. Међутим, спартански савезници нису били дужни да учествују у рату на основу
одлуке спартанске скупштине. Да би се обезбедила њихова помоћ, била је потребна већина
гласова на званичном заседању чланова Пелопонеског савеза. Спарта се сада обратила за
савет Делфима и, добивши уверавање да Аполон подржава њихову страну, сазвала је своје
савезнике у Спарту. Циљ Спарте је био да добије у времену. Због тога је слала у Атину
посланства са тривијалним захтевима. Пошто се рат ближио, уведене су специјалне мере за
ограничавање трошкова. Обустављен је био градитељски програм на Акропољу, а новац се
узимао од годишњег фороса.

117
Архидамов рат

Срединов јуна 431. п.н.е. Архидам упада у Атику и несметано пустоши њене
територије. Атињани су успели да сву своју имовину пребаце у Дуге бедеме одакле су
могли својим очима да посматрају пустошење својих имања, нарочито области Ахарњана
која се налазила на око 9 км удаљена од Атине. Спартанци се повлаче након месец дана да
би следеће, 430. п.н.е. поновили напад. Атика је страдала теже него прошле године. Године
431. п.н.е. атинско-коркирска флота пустоши обале Пелопонеза пресецајући везе Спарте са
Коринтом. Многа острва прелазе на страну Атине. Две године касније коначно пада
Потидеја. Тако ни једна од страна није постигла одлучујући успех.
Атину, међутим, 429. п.н.е. погађају две несреће. Прва је била навала избеглица из
целе Атике у Атину и Дуге бедеме. Због велике пренасељености у Атини избија куга. Сам
Перикле био је жртва болести.
Године 427. п.н.е. Спартанци мењају тактику и не нападају Атику. Од тада па до
Декелејског рата сама Атина неће бити у опасности од непријатељског напада. Следеће,
426. п.н.е. Спартанци освојише Платеју и побише целокупно становништво. На Лезбосу и
Коркири избијају устанци присталица олигархије које Атина брзо гуши.
Након Периклове смрти у Атини се истичу двојица личности - Никија и Клеон.
Никија је био веома богат. Говорило се да му је имовина износила око 100 таланата. Имао
је 1000 робова, а истицао се дарежљивошћу што му је донело популарност међу
Атињанима. Залагао се за мир са Спартом. Клеон је био вођа радикалне демократије.
Уживао је највеће поверење демоса. Залагао се за борбу на територији самог Пелопонеза.
Две супротне политике Никије и Клеона морале су довести до сукоба.
Демостен, чувени атински војсковођа, 426. п.н.е. покреће поход на Етолију. Етолска
кампања се завршила неуспехом што наведе Спарту да у Етолији изврши офанзиву. У
бици код Солија Спарта је у потпуности потучена. Била је то прва већа победа Атине на
копну. Сицилија 424. п.н.е. прогласи неутралност. То је одлучено на конгресу у Гели исте
године.
Атињани се одлучише за десант на Пелопонезу. Спартански краљ Агис управо је
покренуо поход на Атику. За место десанта одређен је Пил. Спартанска флота која је
дошла како би спречила десант потпуно је поражена. Спарта Атини понуди "мир,
савезништво и пријатељство". Међутим, Атињани поставише услове које Спарта није
могла прихватити. Рат се наставио.
Атињани заузимају острво Сфактерију у Етолији. Освајање Пила и Сфактерије
учврстили су положај Клеона у Атини. Због тога Никија покреће поход на Коринт. Он се, и
поред велике флоте коју је Никија ангажовао, завршио мршавим резултатима. Међутим,
следеће, 424. п.н.е. Никија осваја дорску Китеру. Спартанци су се нашли у очајном стању.
Новембра 424. п.н.е. Атињани од Беоћана претрпише највећи пораз у Архидамовом рату. У
бици код Делија Атина је изгубила преко 1000 хоплита.
Изгубивши Пил и Сфактерију Спартанци се нађоше у очајном стању. Њихов једини
циљ сада је био склапање мира и размена заробљеника. Тада се појављује нови војсковођа

118
- Брасида. Брасида покреће поход на Тракију и осваја Амфипољ, новоосновану атинску
колонију Никијиног сина Хагнона. Многи трачански градови прелазе у Пелопонески савез.
Клеон 423. п.н.е. креће Брасиди у сусрет. У бици код Амфипоља (октобар 422. п.н.е.)
Спарта односи победу захваљујући бројнијој војсци. У бици су погинули и Брасида и
Клеон.
Битка код Амфипоља одмах је довела до закључења мира. Мир, чији су главни
творци били Никија и Плистоанакт, склопљен је на педесет година, 421. п.н.е. Атина се
обавезала да ће вратити већину места која је освојила за време рата са Пелопонежанима -
Пил, Китеру, Метану, Аталанту и Птелеј у Тесалији, али је инсистирала да задржи Солион,
Анакторион и пристаниште Нисеју. Лакедемоњани су се обавезали да ће вратити
Амфипољ и напустити Аргил, Стагиру, Акант, Сколос, Олинт и Спартол. Овим градовима
ће бити зајемчена аутономија, ако плаћају форос Атини. Поврх тога, Атини ће бити враћен
Панактон, утврђење на граници на планини Китерону, које су недавно запосели Беоћани.
Према извесним градовима у атинском поседу, попут Тороне, поступиће се по нахођењу
Атине. Сви заробљеници на обе стране ће бити ослобођени. Међутим, Коринт, Мегара и
Беотија одбиле су да потпишу мир, тако да је он био парцијалан.

Сицилијанска експедиција

416. п.н.е. у Атину је стигао позив у помоћ из Сегесте која је била у рату са својим
јачим јужним суседом, Селинунтом. Атињани су поводом овога кренули у поход на
Сицилију. Поступивши неразумно и не послушавши Никију, народ је направио још
крупнију грешку изабравши Никију за заповедника похода, коме се он противио.
Именован је за стратега са Алкибијадом и Ламахом.
Наксос и Катана су прешли на страну Атињана, а атинска флота је у Великој луци
Сиракузе извела демонстрацију силе и заробила један брод. Ништа више није постигнуто
пре него што је Алкибијаду из Атине стигло наређење да се врати како би му се судило
због безбожништва. За то време, Атињани су се упутили ка Сиракузи и извојевали победу,
али Никија није био способан да га искористи до краја. Следећег дана је заповедио да се
цела војска укрца и одједри натраг у Катану. Имао је већи број више но добрих разлога за
то - зимско време, недостатак коњице, новца, савезника. За то време је Сиракузи
остављено да се припреми. Обе стране искористиле су зиму за тражење савезника. Сикели
са острва већином су пришли Атини. Камарина, коју су хтеле да придобију и Атина и
Сиракуза, остала је неутрална. Алкибијад је отишао у Спарту и тамо издејствовао помоћ
од Спартанаца у виду војсковође Гилипа, који је требало да командује сиракушким
јединицама.

119
Опсада Сиракузе, 414. године пре Христа

Војници су похитали узбрдо и запосели Епиполу пре него што је сиракушка војска
схватила шта се догодило. 600 војника је покушало да их истера са Епиполе, али су уз
велике губитке били одбијени. Атињани су тада утврдили место звано Лабдал, у близини
северних литица. Док је опсада Сиракузе трајала, Спартанци су у Грчкој окупирали
Декелеју. То је био погодан положај са кога се могло допрети до свих делова Атике, где
поља више нису обрађивана. Из Декелеје се истовремено лако могао одржавати и
саобраћај са Беотијом. Када су Лакедемоњани још једном примакли ратне операције до
самих капија Атине, од ње је затражено да упути нови контингент војске на запад, по
величини налик првом. Никија је послао кући писмо са једноставним, неулепшаним
извештајем о ситуацији. Требало је учинити једну од две следеће ствари: дићи руке од
подухвата или одмах послати нове војне снаге, по јачини равне онима у првом походу.
Никија је преклињао и да га опозову с образложењем да се разболео. Народ Атине је
поновио своју пређашњу несмотреност, изгласавши походу другу војску и одбивши да
смени Никију, у кога је имао поверење. Наименовали су Еуримедонта и Демостена за
стратеге нове војске.

Други поход

На мору су Сиракужани претрпели пораз. Али, док се у пристаништу водила

поморска битка, копнена војска под командом Гилипа заобилазно је стигла до Племирија и
освојила утврђења на рту. Атински бродови су тако били потиснути до сидришта близу
њиховог двоструког зида северно од луке, чији су улаз сада контролисали Сиракужани.
Атињани су сада били опседнути и са копна и са мора и нису могли да шаљу бродове из
луке осим тек толико да одбију напад. Ускоро је нова поморска сила Сиракузе постигла
знатан успех заробивши код јужне обале Италије неке бродове који су из Атине довозили
намирнице. Најзад су стигле вести да је на путу велика флота под командом Еуримедонта
и Демостена. Сиракужани су истовремено напали бедеме са копна и сидриште под
бедемима са мора. Копнени напад је био одбијен, али се дводневна битка на мору
завршила победом Сиракузе. Доживевши још неколико пораза, Атињани су се повукли.
Око судбине двојице стратега, Демостена и Никије, лебдела је извесна мистерија, али нема
сумње да су немилосрдно погубљени, а има индиција да нису били поштеђени болног
мучења.

120
Декелејски рат (413 – 404)

Извори

Декелејски рат представља завршни период Пелопонеског рата, а трајао је од 413.

до 404. године п.н.е. Тукидид је последњу књигу свог дела Пелопонески рат посветио
почетку Декелејског рата. Мада је сам рат трајао од 413. до 404. године п.н.е. и мада је
Тукидид желео да опише читав рат, његово приповедање прекида се 411. п.н.е. Без икаквог
увода на Тукидидово дело наставља се Ксенофонтова Хеленска историја и он даје преглед
догађаја све до 404. године п.н.е. За реконструкцију датог периода могу да послуже и
животописи Алкибијада, Лисандра и др, које је саставио Плутарх. Треба поменути и
Аристотелов Атински устав.

Агис заузима Декелеју (413. п.н.е.)

На предлог Алкибијада, Спартанци су обновили ратне операције у Атици. Они су

заузели атинску дему Декелеју, која се налазила на око 2 км североисточно од Атине.
Декелеја је била нарочито важна, јер се налазила на путу за Ороп, односно Еубеју, одакле
су Атињани добављали жито. Заузимањем Декелеје, Пелопонежани су били у могућности
да држе под сталном војном контролом Атину и Атику. Након непријатељског заузимања
Декелеје, довоз жита у Атину је поскупео, јер је оно сада морало бити допремано морем.
Пошто је претила опасност да Атина буде нападнута, Тукидид каже да су сви грађани били
под оружјем, једни на утврђењима, други у борбеним редовима.

Спарта се припрема за нове ратне операције

Пошто су Пелопонежани заузели Декелеју 413. године п.н.е. и после неуспеха

Атињана у Сицилијској експедицији (415 - 413), градови-чланови атинске архе стали су се
одметати. Пелопонежани су, знајући у каквој тешкој ситуацији се Атина налази, одлучили
да непријатељу задају одлучујућ ударац. Надали су се да ће преузети вођство читаве
Хеладе.
Еубеја и Лезбос, ради борбе против Атињана, послали су изасланике у Декелеју
спартанском краљу Агису, а Хиос и Еритра у саму Спарту. Своје изасланике у Лакедемон
послали су и персијски сатрапи Јоније и Хелеспонта, Тисаферн и Фарнабаз. Наиме, на
почетку Пелопонеског рата персијски цар Дарије II захтевао је од својих сатрапа да убиру
порез не само од градова који су се налазили под њиховом влашћу, већ и од градова који
су се налазили на територији њихових сатрапија, али су улазили у састав атинске архе и
плаћали форос Атини. Тисаферн и Фарнабаз нису могли да рачунају на то да ће се Атина
добровољно одрећи прихода са ових простора, па су понудили савез њиховим
непријатељима - Спарти. Понуда је била да Персијанци материјалним и војним средствима
помогну Спарту у њеној борби против Атине, под условом да Спарта потом Јонију
препусти Персијанцима.
Лакедемоњани су, на подстицај Алкибијада, одлучили да прво плове на Хиос под
заповедништвом Халкидеја, затим на Лезбос под вођством Алкамена и напокон на
121
Хелеспонт под вођством Клеарха. Решили су да ратне операције прво поведу у Јонији, јер
је тамошње острво Хиос било посебно значајно. Хиос је улазио у састав атинске архе, а на
власти су били олигарси. Уживао је извесну самосталност, за разлику од других чланица
архе. После угушивања устанка на Лезбосу (427. п.н.е.), једино је Хиос располагао
сопственом флотом. Пошто олигарси Хиоса нису били задовољни хегемонијом Атине,
ступили су у везу са Пелопонежанима. Одметањем Хиоса, устанак против Атине убрзо би
се проширио на целу Јонију.
Да би деловала у Јонији, Спарта је морала да изгради флоту. Стога је наредила
савезницима да опреме 100 лађа, а сама се, као и Беотија, обавезла да ће опремити 25.

Ратне операције 412. п.н.е. Уговори Спарте и Персије

Године 412. п.н.е. Пелопонежани су послали своје бродове на исток. Наступали су

под паролом — слобода Хелади.
Спартанцу Халкидеју, са којим је пловио и Алкибијад, пошло је за руком да
одметне Хиос. Будући да се одметнула највећа држава, Атињани су били у опасности.
Стога су укинули казне одређене за онога ко предложи или стави на гласање да се начне
1000 таланата, које је још Перикле похранио у благајну. Новац је Атина искористила да
опреми бродове који су имали да плове у Јонију и спрече побуне у градовима.
У међувремену одметнуо се Милет, а склопљен је и, посредством Тисаферна и
Халкидеја, први савез Пелопонежана и Персијанаца. Наиме, овим уговором обе стране су
се обавезле да ће имати исте пријатеље и непријатеље, као и да ће ратовати против Атине.
Спарта је такође препуштала Персији ,,сву земљу и све градове на које се простире власт
цара и који су били под влашћу царевих предака”.
Када су напокон опремили бродове Атињани су отпловили на Самос, где су
подстакли народ да збаци олигархе са власти. Пошто су олигарси протерани, Атина је
одлучила да Самосу да самосталност.
За то време, Лакедемоњани, према плану, пошто су за своју ствар придобили Хиос,
напали су Лезбос. Допловивши до острва, морнарица одметне најпре Метимну, а потом и
Митилену. Међутим, пошто су Атињани изненада дошли и заузели Митилену, покушај
Лакедемоњана да одметну Лезбос је пропао. Истог лета, Атињани су, под вођством
Фриниха, опсели Хиос и Милет. У једном оружаном сукобу код Милета, живот је изгубио
спартански војсковођа Халкидеј. Ипак, Атињани су се повукли на Самос када се сазнало да
у помоћ Милету стиже велика пелопонеска флота.
Пелопонежанима се чинило да је први уговор са Тисаферном непотпун и да није
њима у прилог. Стога су, посредством спартанског војсковође Теримена, склопили други
уговор. У овом уговору додата је још једна специјална тачка: ,,Без обзира која се војска
налазила по царевом захтеву на земљи цара, цар ју је дужан издржавати”. То је значило да
су Спартанци званично преузели функцију персијских најамника.
Пошто је овај уговор склопљен, Лакедемоњани су послали једанаест својих
представника на Книд да расправе са Тисаферном о дотадашњим догађајима. Изнели су
мишљење да ни један од склопљених уговора, ни Халкидејев ни Терименов, није добар, јер
не одређује јасно над којом територијом цар има право власти. Уговори прописују да се
власт цара протеже над оним земљама којима сам управља и оним земљама којима су
управљали његови претходници. Дакле, оваквом одредбом персијски цар би имао да влада,

122
не само Азијом, већ и острвима, Тесалијом, Локридом, све до Беотије. Изасланици, стога,
траже састављање новог уговора.
Алкибијад бежи Тисаферну

Атињанин Алкибијад, који је у току Сицилијске експедиције пребегао

Лакедемоњанима, у Јонију је дошао заједно са спартанским војсковођом Халкидејем.
Пошто је Халкидеј погинуо у борбама код Милета, Алкибијад сам остаје на истоку.
Успоставио је присне односе са Тисаферном. Међутим, то његово пријатељство са
Тисаферном изазвало је неповерење Спартанца. Тукидид пише: „После смрти Халкидејеве
и битке код Милета, Алкибијад је био Пелопонежанима сумњив, па кад је стигло Астиоху
[спартанском војсковођи] из Лакедемона писмо, да га убије (јер је био мрзак Агиду и
иначе се чинио непоуздан) побоја се и најпре потајно умакне к Тисаферну...
Алкибијад, пошто је прешао код Тисаферна, покушавао је да га наговори да Персија
једнако исцрпи и Атину и Спарту; да, пошто нанесе све веће губитке Атињанима, отера
Пелопонежане из своје земље. Алкибијад је то препоручивао, с једне стране, јер је мислио
да је то најбоље за персијског цара, а са друге стране, јер се надао да ће му веза са
Персијом обезбедити повратак у Атину. Заповедницима флоте, укотвљене на Самосу,
послао је предлог да ће обезбедити помоћ цара, под условом да се влада народа, која га је
протерала, замени владом неколицине. Присталице Алкибијада на Самосу стадоше ковати
заверу против демократије. Против Алкибијадовог предлога устао је атински војсковођа
Фриних. Њему се чинило да је Алкибијаду једнако мало стало и до владе неколицине
колико и до демократије и да је једини његов циљ повратак у Атину. Сматрао је да цару
више одговора савез са Пелопонежанима, који су у том тренутку били надмоћнији но
Атина, а нису му чинили никакво зло. Ипак, завереници су, под вођством Писандра,
отпловили у Атину да раде на укидању демократије.

Олигархијски преврат 411. године п.н.е.

Писандоров први одлазак у Атину - Јануара 411. године п.н.е. Писандар је са

пратњом дошао са Самоса у Атину и пред скупштину изнео предлог да се успостави
олигархија. Само под овим условом Алкибијад је био спреман да се врати у Атину и
помогне граду. Наиме, веровало се да је Алкибијад био једини човек који је Атини могао
да обезбеди савезништво персијског цара у борби против Пелопонежана. Писандровом
предлогу успротивили су се многи, сматрајући повратак Алкибијада нелегалним. Сама
скупштина у почетку је била незадовољна, али када је Писандар истакао да другог спаса
нема, Тукидид пише да је народ из страха пристао. Одлучено је да Писандар отплови са
десет људи и поведе преговоре са Алкибијадом и Тисаферном. Писандар је на истој
скупштини оклеветао стратега Фриниха, тако да је Алкибијадов непријатељ био разрешен
дужности. Пре него што је отпловио на исток, Писандар је такође обишао сва завереничка
удружења, која су од раније постојала у граду да би вршила надзор над судовима и
државном управом, и позвао их да се уједине и пошто се заједнички договоре, да сруше
демократију.
Међутим, преговори са Тисаферном не успевају, јер су обе стране биле
неповерљиве једна према другој. Тада персијски сатрап Јоније склапа трећи уговор са
Спартом. Тек у овом уговору, царски поседи ограничавају се на “царску земљу која се

123
налази у Азији”. Тисаферн се такође обавезао на давање бродова Пелопонежанима, као и
на опремање њихове флоте, где је новац даван у виду позајмице.
Ствари су се неповољно одвијале по Атину. Пролећа 411. године п.н.е. Беоћани су
освојили Ороп. Абидос и Лампсак, градови на Хелеспонту, уз помоћ спартанског
војсковође Деркилида и уз подршку персијског сатрапа Фарнабаза, одметнули су се од
Атињана. Пошто атинском војсковођи Стромбихиду није пошло за руком да поврати
Лампсак, заузео је Сест на Херсонесу.

Писандоров други одлазак у Атину - Писандар са посланицима, дошавши од

Тисаферна на Самос, стао је да наговара самоске племиће да успоставе владу неколицине.
Уједно је закључио да му помоћ Алкибијада није потребна да би увео владу неколицине у
Атини. Тада се упутио по други пут у Атину, али сада са циљем да изврши преврат. Он и
његови другови, пловећи уз обалу, укидали су по градовима демократију и уједно узимали
из неких градова хоплите као своје савезнике. Тако су дошли у Атину, где су присталице
олигархије обавиле значајан део посла. Био је убијен вођа радикалних демократа
Андрокле. Демократске институције формално су функционисале, али су на заседањима
као говорници иступале само присталице олигархије и без дискусије су прихватани
њихови предлози. Предлагали су да нико не треба да прима плату, осим оних који служе у
рату, и да у влади не треба да учествује више од 5000 који су подесни да служе држави
својом имовином и личношћу. Народ је, заплашен терором и стрепећи од издаје, ћутао.
Тукидид пише да би свако ко би се успротивио био убијен првом згодном приликом.
Против оних који би то учинили, није се водила никаква истрага. У оваквом тренутку,
дошла је Писандрова група.
Писандар је сазвао скупштину и предложио да се изабере десет законодаваца са
неограниченом влашћу, који ће у одређени дан изнети пред народ писмени предлог како ће
се најбоље управљати градом. Пошто је предлог усвојен, у одређени дан скупштина је
сазвана на Колону уместо на Пниксу, где је по правилу заседала. Тукидид је уверења да је
као место састанка изабран Колон, јер је место било уско и није могао присуствовати
велики број људи. Предлог је изнео Писандар, а саставио чувени говорник Антифонт.
Наиме, сваком Атињанину било је дозвољено да некажњено изнесе предлог који жели. А
ако би неко хтео да оптужи говорника што подноси противзаконити предлог, или покуша
на неки други начин да му нашкоди, био би кажњен. Функције према дотадашњем уставу
имале су се укинути, као и плате. Предложено је да се изабере пет председника, који ће
изабрати 100 људи, а сваки од ових 100 изабраће по три човека. Затим се предвиђа да ових
четири стотине уђу у већницу, да владају неограниченом влашћу како најбоље знају и да
сазивају скупштину од пет хиљада када буду сматрали да је то потребно. Пошто је
скупштина усвојила предлоге, 400 нових већника продрло је у зграду већа и принудило
500 већника, раније изабраних коцком (бобом), да предају власт.

124
 Сукоб екстремне и умерене олигархије - У преврату су учествовале две групе
олигарха, екстремна и умерена. Програм екстремних олигарха сводио се на напуштање
свих тековина атинске демократије и на враћање уређењу пре Солона. На челу екстремне
групе налазили су се Писандар, Антифонт и Фриних, који је, пошто се уверио у
неминовност преврата, узео активно учешће у догађајима 411. п.н.е. Групу умерених
олигарха предводио је Терамен. Настојао је да ограничи број атинских грађана тиме што
би само 5 000 грађана, који су у стању да себи набаве хоплитско наоружање, уживало
грађанско право. Тако би власт прешла у руке људи који су поседовали тешко наоружање.
Временом сва власт прелази у руке екстремне олигархије. Наиме, скупштина од 5
000 лица требало је да се сазива једино по нахођењу већа од 400, а ово веће чинили су
екстремни олигарси. Аристотел пише да је испало тако да су ,,5000 били изабрани само
као параван, док се фактички управа државом налазила у рукама 400”.
Дошавши на власт, екстремни олигарси почели су да појачавају терор. Тукидид
наводи да су они неке људе убијали, неке позатварали, а неке протерали. Такође су
одлучили да не зову Алкибијада у Атину, тако да је овај и даље остао код Тисаферна.
Олигарси су рачунали да ће као лаконофили релативно брзо и лако склопити мир са
Спартом, и упутили су изасланика Агису, који се налазио у Декелеји. Међутим, Агис је
мировну понуду одбио и напао изненада Атину, сматрајући вероватно да су Дуги бедеми
без заштите због унутрашњих сукоба. Након тога, олигарси су послали изасланика у
Спарту. Међутим, ни тада се преговори нису завршили славно. Спартанци су тражили да
се Атина одрекне своје архе, на шта олигарси нису смели да пристану, плашећи се побуне
демоса.

Самос уводи демократију - Одлучујући ударац екстремним олигарсима, задала је

атинска војска на Самосу. Наиме, на наговор Писандра, 300 самоских племића
организовало је заверу и убило неке Атињане, а међу њима и Хипербола. Народ, увидевши
да завереници теже влади неколицине, у помоћ зове оне атинске војсковође који су се у то
време налазили на острву: Леонта, Диомедонта, Трасибула (заповедника лађе) и Трасила
(оклопника). Ови су потом ишли од војника до војника наговарајући их да то не допусте.
Посебно су се обраћали морнарима брода Парал, који су сви били Атињани и
непријатељски расположени према влади неколицине. Атињани су убили 33 најзначајнија
завереника и осујетили намеру успостављања нове владе.
Самљани су, уз подршку Атињана, одлучили да промене устав и уведу демократију.
Трасибул и Трасил нагнали су своје војнике да се закуну да ће чврсто стајати уз
демократију, да ће ратовати против Пелопонежана, да ће бити непријатељи већу од 400 и
да са њима неће ништа преговарати. Одлучили су да себи позову и Алкибијада, који им је,
како су веровали, могао прибавити помоћ персијског цара.
У међувремену, веће од 400 у Атини, чувши за догађаје на Самосу и уплашивши се,
послало је своје изасланство на острво. Међутим, када је изасланство сазнало да су се
Самљани, као и атински војници, обавезли да неће преговарати, одлучили су да једно
време сачекају на Делосу.
За то време, Пелопонежани, љути на Тисаферна што слабо снабдева њихову војску
у Јонији, а уједно сумњајући да преко Алкибијада преговара са Атињанима, одлучили су
да већу пажњу посвете Хелеспонту и персијском сатрапу Фарнабазу, који је обећавао да ће
добро снабдевати Пелопонежане. Неколико пелопонеских бродова је, под вођством
125
Клеарха, отпловило на Хелеспонт и одметнуло Бизант. Пошто војска није била задовољна
заповедништвом Астиоха, који је био веома близак са Тисаферном, Спарта га је опозвала и
дужност поверила Миндару.
Алкибијад је одговорио на позив Самњана. Дошавши на Самос, био је изабран за
војсковођу и повео је преговоре са Тисаферном. Изасланици, које је Атина послала на
Самос, напокон су од Делоса дошли на острво и покушали да преговарају са војском и
народом. Међутим, ови их нису желели ни саслушати, већ су били спремни да ударе на
Атину. Страсти је смирио Алкибијад. Изасланицима је препоручио да се свргне веће од
400 и сва власт преда скупштини од 5 000. Овим је Алкибијад подршку пружио
Тераменовој групи. Поручивао је још изасланицима да издрже, да ће покушати да их
измири са војницима и да ће ратовати против Пелопонежана.

Пад већа 400 - У таквој ситуацији, екстремни олигарси поново су упутили

посланство у Спарту, са Фринихом и Антиохом на челу, како би закључили мир са
Спартом под било каквим прихватљивим условима. До већег непријатељства међу самим
олигарсима дошло је када су присталице екстремиста стале градити утврђење код Пиреја,
на тзв. рту Етионија, наводно ради одбране од самоске флоте. Умерена олигархија
веровала је да они утврђење граде како би га предали Лакедемоњанима. Као повод за
сукоб послужило је убиство Фриниха, након његовог повратка из Спарте. Тада су пирејски
хоплити, сазнавши за приближавање пелопонеске флоте, порушили утврђења која су била
у изградњи и наоружани кренули у Атину. Почетком септембра одржан је састанак
скупштине у Дионисијевом позоришту, када власт од већа 400 прелази у руке владе од
5000. Поново је була бирана коцком, као у Периклово време, и народна скупштина је
функционисала као и раније. Међутим, политичка права имало је само 5 000 најбогатијих.
Поред тога, обустављени су сви видови исплате сиротињи из државне благајне. На том
заседању скупштине, одлучено је да се допусти повратак Алкибијада, а присталицама
екстремних олигарха изречена је атимија — лишени су политичких права. Вође
екстремних олигарха са Писандром на челу, побегле су Лакедемоњанима у Декелеју.
Антифон, који је остао у Атини, убијен је пресудом суда. Најважније питање за
Тераменову групу, после освајања власти, представљао је споразум са атинском флотом на
Самосу.

Борба за мореузе

Положај Атине у мореузима нагло се погоршавао. Хелеспонт и Босфор имали су

важан стратешки и економски значај по Атину. Контролишући пут за Понт, Атина се
уредно снабдевала житом и рибом, најважнијом храном за опседнуте у граду. Губитак
мореуза неповољно би утицао како на прехрану становништва тако и на финансије.
Већину колонија на овом простору представљале су колоније Милета. Тако је након
устанка у Милету дошло до покушаја отцепљења и његових колонија. У мају 411. п.н.е.
прво се побунио Абидос, два дана касније Лампсак, а затим и Кизик. У августу исте
године, Фарнабазу је у помоћ дошла пелопонеска ескадра од 10 бродова која је подстакла
становнике Византа на устанак. А у септембру исте године, цела пелопонеска флота (86
бродова), под командом Миндара, упутила се ка Хелеспонту, где је у то време било само
18 атинских тријера. Међутим, њима у помоћ стигли су Трасибул и Трасил са својом
126
флотом, и сјединивши снаге код Киносеме (у Карији) нанели су пораз Пелопонежанима.
Ово је прва победа атинске флоте после катастрофалне Сицилијске експедиције, тако да је
у моралном смислу ова битка била значајна за Атињане, али је такође подигла ауторитет
умерених олигарха.
Одлучне битке одиграле су се крајем 411. и почетком 410. године п.н.е. код
Абидоса и Кизика. Пелопонежане је предводио Спартанац Миндар, а помагао им је
персијски сатрап Хелеспонта, Фарнабаз, као и Сиракужани. Битка код Абидоса трајала је
цео дан са променљивим успесима. Ипак, Атињани су тријумфовали захваљујући помоћи
Алкибијада. Значај ове победе за Атињане био је утолико већи што су се по први пут у
другој половини петог века отворено борили против персијске армије. Победа у бици код
Кизика била је још потпунија. Пелопонеску флоту која се кретала уз обалу пратила је
Фарнабазова копнена војска, али се Миндар трудио да избегне сукоб са Атињанима.
Међутим, Алкибијад је напао непријатеља и приморао га на борбу. Терамен и Трасибул, са
својом флотом пресекли су везу Пелопонежана са матичном луком. Пелопонежани су
напустили своје бродове и заједно са Персијанцима борили се на копну. Међутим, и ова
битка завршила се победом Атињана. Због пораза код Кизика, Сиракуза је опозвала и
протерала Хермократа и друге сиракушке војсковође, који су се налазили у редовима
пелопонеске војске.
Након ових победа, Атињани су се бацили на прикупљање пореза, јер је поморски
рат захтевао велике издатке. Трасибул је прикупљао у реону Тасоса, а Терамен у
Македонији. За то време, Алкибијад је у мореузима постигао низ победа. Заузео је Перинт,
Селимбрију, Калхедон и Визант. У рукама непријатеља остао је само Абидос. Пловидба
мореузима поново је била под атинском контролом.
Године 409. п.н.е. Атињани су изгубили Пил.

Обнављање демократије у Атини

Пошто је флота остварила значајне успехе, а њу су чинили тети, који су политички

били обесправљени за време олигархијске власти, сада се поново поставило питање
уставног поретка. Однос снага у Атини променио се у корист радикалних демократа.
Аристотел пише да је народ 410. п.н.е, после победе код Кизика “отео власт” од пет
хиљада. На чело радикалних демократа дошао је власник радионице музичких
инструмената Клеофонт. Он је увео помоћ од два обола најсиромашнијим грађанима, а да
би се омогућила помоћ већем броју становника, обновљена је 409. п.н.е. изградња
Ерехтејона. На првој скупштини, која је одржана по поновном успостављању демократије,
донесена је одлука о чувању устава. Она гласи: ,,Али ако би неко оборио демократију у
Атини, или би обављао неку дужност после обарања демократије, сматраће се за
непријатеља државе и биће убијен, а убица неће бити кажњен. Његова имовина ће бити
конфискована, а десети њен део ће биће предат богињи... Сви Атињани су дужни да се
закуну по филама и демама да ће убити такве људе”.
После битке код Кизика, Спарта је предлагала да се закључи мир — да се изврши
замена Декелеје за Пил и успоставе границе из 410. п.н.е. Међутим, ни Алкибијад који је
владао мореузима, ни демос опијен победама нису на то пристали.

127
Ратне операције у Јонији

Покушај Спарте да створи властиту флоту, скупо ју је коштао и завршен је

тоталним неуспехом. Најбоље снаге те флоте, сиракушки морнари, биле су повучене на
Сицилију за борбу против Картагињана, који су освојили Селилунт и Химеру и успешно
напредовали у дубину земље. Издржавање флоте превазилазило је снаге Спарте, тако да су
се пелопонески морнари претворили у најамнике персијских сатрапа, прво Тисаферна а
затим Фарнабаза. Једина нада лежала је у даљој помоћи Персије. Док је Фарнабаз пружао
подршку Спарти у борби против Атине и давао Пелопонежанима све што им је потребно
за тај рат, Тисаферн се углавном држао Алкибијадовог савета о максималном исцрпљењу
оба противника. Коначно су и Атињани и Спартанци упутили изасланство у Сузу,
персијском цару Дарију II. Обзиром да су Атињани господарили Егејским басеном,
Персија се определила за помоћ Спарти. Атинско посланство никад није ни стигло до цара,
јер га је Фарнабаз три године задржао у Гордиону.
У то време, Кир, син Дарија II, постаје каран или владар Мале Азије.
Пошто су Атињани 407. п.н.е. за стратеге изабрали Алкибијада, Трасибула и
Конона, Алкибијад је оценио да је дошао тренутак његовог повратка у Атину. Његов
долазак био је свечан. Алкибијаду је враћена имовина, а изабран је за стратега са
неограниченим овлашћењима.
У исто време када је у Малу Азију стигао Кир, стигао је и спартански војсковођа
Лисандар. Лисандар је представљао војсковођу нове генерације. Ако је у претходном
периоду идеал Спартанаца био храбар војник, дисциплинован и одан одлукама ефора, сада
спартански војни команданти постепено почињу да делују самостално. Лисандар је успео
да се спријатељи са Киром. Кир је био спреман да пружи помоћ Лакедемоњанима,
рачунајући да ће њихове хоплите једном приликом искористити да преузме власт над
читавим царством. Лисандар је од Кира добио новац за повећање плата веслачима, а за
матичну луку своје флоте изабрао је Ефес.

Битка код Нотија (406. п.н.е.) - Када је у једном тренутку Алкибијад отишао на
север ради прикупљања новца за флоту, његово привремено одсуство искористио је
Лисандар и у бици код Нотија потукао атинску флоту. Он је након тога сазвао
најутицајније људе из малоазијских градова и предложио им да организују хетерије, а он
ће их због тога наградити тако што ће их поставити за управнике градова. Због пораза код
Нотија, у скупштини је кривица бачена на Алкибијада. Алкибијад је, према Диодору, тада
био окривљен за одржавање пријатељских веза са Тисаферном и за намеру да приграби
тиранску власт чим се рат заврши. Тужилац је био вођа радикалних демократа, Клеофонт.
Те године (406. п.н.е.) изабрано је десет нових стратега са Кононом на челу, и не само да
није избран Алкибијад, већ ни један његов присталица. Када је то сазнао, Алкибијад
одлази на своје имање у Тракији. Исте године, Лисандар је опозван од стране ефора, због
својих самоиницијативних акција.

128
 Битка код Аргинуса (406. п.н.е.) - Пролећа 406. п.н.е. Спартанац Каликратида је
уместо Лисандра послат на исток. Он је сматрао понижавајућим да новац узима од једног
Персијанца. Стога, поред 90 бродова које је довео собом, договорио се са олигарсима
Милета да опреми још 50 бродова. Са овом флотом организовао је поход против атинске
флоте, која се налазила код Самоса. Да би натерао Атињане на борбу, Каликратид је напао
и заузео демократску Метимну. Атинска флота кренула је у помоћ Лезбосу, да би је потом
Пелопонежани затворили у Митиленском заливу. Град је остао без хране, а
непријатељских бродова било је три пута више.
Када је у Атину стигла вест о тешком положају флоте, одлучено је да се сагради
још бродова. Тако је Атина по трећи пут за непуну деценију стварала велику флоту. То је
био велики напор и због недостатка новца, али и због потребног великог броја веслача.
Диодор каже да су Атињани давали грађанска права метецима и уопште странцима који су
хтели да ступе у војску. Ксенофонт такође каже да су посаде биле састављене од свих
одраслих становника Атине, како слободних тако и робова. Овом, последњом атинском
флотом у Пелопонеском рату, командовало је 8 стратега.
Близу Лезбоса, код Аргинуских острва, дошло је до сукоба у ком су Атињани
однели победу, уништивши 70 пелопонеских бродова. Овом битком, поново је за кратко
успостављена хегемонија Атине на мору. Спарта се поново обратила Атини са мировном
понудом, али без успеха. Међутим, иако се битка завршила победом Атињана, она ће
имати веома тешке последице по атинску демократију. По повратку, флоту је задесила
бура у којој је потопљено 25 тријера са посадом. Због веома неповољне временске
ситуације, команда флоте није била у стању да сахрани атинске војнике који су ту
погинули, заправо нису могли да покупе њихова тела. Та вест је у Атини изазвала велику
пометњу, негодовање рођака погинулих војника, који су тражили да се стратези позову на
одговорност због непоштовања обичаја сахрањивања, који је код Грка имао велики значај.
Од оних који су учествовали у бици код Аргинуса, у Атину се вратило шест стратега. Ови
стратези-демократи и победници изведени су пред суд својих грађана. Одлуком еклесије
био је укинут уобичајени начин судског процеса и скупштина је већином гласова осудила
стратеге на казну смрћу.

129
Битка код Егоспотама (405. п.н.е.)

После битке код Аргинуских острва, доминација на мору поново је била у рукама
Атињана. Пелопонеска флота имала је око 100 бродова, али без руководства. Ксенофонт
пише да су становници Хиоса и други савезници упутили посланике у Лакедемон тражећи
да им се пошаље Лисандар, као наварх. Ефори су послали Лисандра у Малу Азију, али као
помоћника (епистолеј) команданта, јер им закон није дозвољавао да му два пута дају флоту
на управу. Пошто је Дарије II позвао Кира у престоницу, овај последњи је Лисандру
оставио благајну и текуће приходе његових сатрапија.
Лисандар је најпре на јуриш заузео и опљачкао Лампсак. Тада се атинска флота
упутила за њим и сместила на супротној обали Босфора, код Егоспотама. Алкибијад, који
се ту нашао стицајем околности, увидевши да су Атињани удаљени од сваког града и да
имају проблема са снабдевањем, предложио им је да заузму положај код Сеста, близу
града и луке. Међутим, будући да Алкибијад није био именован да дели савете, атински
стратези наредили су му да се удаљи. После пет дана, када су Атињани напустили бродове
како би се снабдели храном, Лисандар је искористио прилику и ударио на непријатеља. Од
укупно 180 атинских тријера, спасло се само 9 са Конаном на челу, а осталих 170 пало је у
руке непријатеља. Тако је уништена сва атинска флота.
Лисандар је наредио да се погуби 3 000 истакнутих Атињана. Заробљене атинске
гарнизоне пристајао је да ослободи само под условом да оду у Атину, како би се што више
људи нашло у граду и тиме пре дошло до несташице хране и глади. Сам Лисандар је из
Хелеспонта преко Лезбоса кренуо у Атину, заводећи уз пут свуда олигархијску управу.
Плутарх у Лисандровој биографији пише да је овај у свим градовима, без изузетка,
уништио законити државни поредак, поставио владе од десет људи и у градовима многе
људе побио, а многе натерао у бекство. Ксенофонт пише да је тада једино на Самосу
извршен покољ племства и да је завладала народна партија. Због тога су их Атињани
наградили, са закашњењем, тако што су им дали атинско грађанство.

130
Капитулација Атине

Када је вест о исходу битке код Егоспотама стигла у Атину, сазвана је одмах
скупштина на којој је одлучено да се бори до краја. Лисандар је Атину напао са мора, а са
копна су је напала оба спартанска краља, Агис и Паусанија. Атина се поново нашла у
веома тешкој ситуацији: граду је претила глад, непријатељи су је нападали са свих страна,
а у скупштини је, ипак, донета одлука која би предвиђала смрт за свакога ко би изнео било
какав предлог о капитулацији. Чак су амнестирани сви грађани којима су била одузета
политичка права. Међутим, Терамен и његове присталице све више су се залагали за
капитулацију.
После неколико месеци опсаде, град је остао без хране. Атинско посланство
упућено је најпре Агису, а затим и у Спарту, са захтевом за преговоре о миру.
Непријатељи су поставили услов да се поруше Дуги бедеми. Практично, то би значило
безусловну капитулацију, тако да је скупштина одбила захтев. Већина атинских грађана
није желела да се преда, па је Терамен одлучио да присили глађу сиротињу на
капитулацију. Послужио се преваром. Наиме, изјавио је да ће се заложити како би од
Лисандра добио повољније услове за мир.
Терамен је заиста био упућен Спартанцима као изасланик, али он је остао код
Лисандра три месеца не радећи ништа. Након тога вратио се са изговором да су једино
ефори овлашћени за мир. У то време присталице олигархије осудиле су на смрт вођу
радикала, Клеофонта. Као разлог изнето је то што наводно није хтео да се јави у редове
хоплита, а Лисија наводи као разлог то што се Клеофонт изјаснио против рушења Дугих
бедема.
Пошто више није имала избора, Атина се одлучила на нове преговоре са Спартом.
Атинско посланство, предвођено Тераменом, послато је у Спарту да тражи мир. Том
приликом одржан је састанак Пелопонеског савеза. Коринћани и Тебанци захтевали су да
се Атина потпуно разори, али се томе успротивила Спарта. Спарта се плашила да би онда
Коринт могао ојачати на мору, а Беотија на копну. Услови мира били су следећи:

— да се поруше Дуги бедеми и бедеми Пиреја

— да се преда флота са изузетком 12 стражарских бродова
— да се уништи архе
— да Атина ступи у ред Лакедемонских савезника уз потпуно покоравање њиховој
хегемонији
— да се врате сви изгнаници

Ови услови у Атини прихваћени су априла 404. п.н.е. и Лисандар је ушао у Пиреј.
Изгнани аристократи су враћени, а Дуги бедеми, темељ атинске независности, порушени.
Тако је после 27 година завршен Пелопонески рат, а у целој Хелади победу је славила
олигархија.

131
Владавина тридесеторице

Пошто је Атина склопила мир са Спартом априла 404. п.н.е, којим је завршен
Пелопонески рат, сазвана је народна скупштина. Терамен, представник умерене
олигархије, као и представник Атињана у потписивању мировног уговора са
Пелопонежанима, предложио је да се управа града повери тридесеторици изабраних људи.
У супротном, Терамен је упозорио да ће живот и слобода Атињана бити угрожени.
Нову владу, поред спартанског војсковође Лисандра, подржале су и оне
олигархијске групације које су извршиле преврат 411. п.н.е: екстремни олигарси, који су се
ослањали на хетерије и изгнанике-повратнике из Спарте, и умерени олигарси, које је
предводио Терамен. Народ, осећајући немогућност отпора, клонио се политике, а
истакнутији представници демократије, напустили су Атину и склонили се у суседне
полисе. Тако Трасибулова група одлази у Тебу.
Платон приповеда да је на челу преврата стајао 51 човек. Једанаест је вршило власт
у самом граду, десет у Пиреју, а оних тридесет је имало власт над свима. Аристотел пише
да су једанаест у Атини имали задатак да воде бригу о издржавању затвореника, о
извршењу казни над осуђенима, као и да воде рачуна о предаји конфисковане имовине.
Десеторица у Пиреју представљала су уобичајену олигархијску декархију, према узору
олигархијских влада какве је организовао Лисандар. Што се тиче изабраних тридесет
грађана, Терамен је бирао десеторицу, екстремни олигарси такође, а десеторица су
изабрана од стране Лисандра. Тридесеторица су имала задатак да именују 500 лица као
чланове већа, још толико грађана за разне друге дужности, и 2 000 је учествовало у
судству.
Аристотел пише да су у почетку Тридесеторица били умерени и правили се да желе
да обнове устав предака и да раде за народ. Међутим, чим су учврстили власт, нису се
само обрачунали са својим политичким противницима — демократама, већ су прогањали
све оне који су се истицали имовином, пореклом или угледом. То су радили из страха, али
и да се дочепају њихових имања.
Једна од првих мера Тридесеторице јесте дизање оптужбе и кажњавање сикофаната.
Појава која је компромитовала атински судски систем била је улога сикофаната,
професионалних њушкала и потказивача. Они су, искоришћавајући право сваког
грађанина да, у име друштвене заједнице, судски гони преступника који се огрешио о
јавни интерес, шпијунирали имућније грађане и државне функционере, тражећи у
њиховом понашању повод за подношење пријаве. У делатности сикофаната било је увек и
елемената уцењивања. Понекад, тужилац је рескирао да буде кажњен високом глобом, ако
би за тужбени предлог гласало мање од петине судског већа, а за оне за које би се доказало
да се баве потказивањем ради остварења властите материјалне користи, казне су биле још
строже. Тридесеторица су на себе преузели задатак да се обрачунају са овом појавом.
Да би учврстили сопствени положај, Тридесеторица у Атину позивају један
спартански одред, који би финансирали из свог џепа. Спарта шаље гарнизон под
заповедништвом Спартанца Калибија. Мада су у почетку били пријатељи, Терамен и
Критија, један од Тридесеторице, постадоше противници. Наиме, пошто су многи
неправедно страдали и народ се стао љутити на владу Тридесеторице, Терамен је сматрао
да се олигархија неће моћи одржати ако се не узме довољно помоћника за државне
послове. Онда је Критија изабрао 3 000 људи који ће учествовати у јавним пословима и
имати сва права. Аристотел тврди да су Тридесеторица коначан списак тих 3 000 грађана
132
стално одлагали, имена изабраних чували су код себе и кад год би решили да списак
објаве, једна имена су брисали а друга уместо њих уписивали. Терамен је и на ово ставио
приговор. Потом је Критија, уз помоћ спартанског одреда, разоружао све, изузев
изабраних 3 000, и донео закон да Тридесеторица могу без суда да убију све, изузев 3 000
грађана. Том приликом страдало је много људи. Да би обезбедили новац за издржавање
војске, Тридесеторица су одлучила да сваки од њих затвори једног од метека, убије га и
присвоји његову имовину. Терамен у овоме није желео да учествује, те га је Критија
оптуживао за непостојаност. Терамен се оправдао, а Критија позивајући се на законе да ко
је радио на рушењу олигархијског преврата 411. п.н.е, лишава се грађанских права. Пошто
је Терамен учествовао у рушењу преврата, одузета су му грађанска права. Тиме је Критија
добио право, будући да су Тридесеторица могли без суда да убију све, изузев 3 000
грађана, да нареди да се Терамен погуби.
Зиме исте године, Трасибул, који се склонио у Тебу, сакупио је одред од 70
изгнаника и заузео Филу — утврђено место у близини Декелеје. Та акција јако је узбудила
Тридесеторицу и они су кренули против Трасибула са свих својих 3 000 хоплита.
Међутим, одбијени од Филе, вратише своју војску у Атину, а против устаника упутише
спартански одред. Спартанци су претрпели велике губитке јер је Трасибулу прилазио све
већи број људи. Напокон, Трасибул је са својим људима кренуо на Пиреј. Устаници су
брзо напредовали и уз пут су обични грађани масовно прелазили на њихову страну. У
таквој ситуацији, Тридесеторица, да би се обезбедили, пописали су становништво
Елеусине, похапили га и побили. Наиме, у случају опасности желели су себи да обезбеде
место где ће се моћи склонити и утврдити.
У одлучној бици код Мунихија 3 000 поново су биле потучене. У тој бици пао је
вођа Тридесеторице — Критија. Демократе су позвале све Атињане да стану на пут
масовном терору, али тај позив одбили су олигарси, који су се међу собом поделили на
екстремне и умерене. Екстремни олигарси су се повукли у Елеусину и на Саламину, а
умерени олигарси су своје снаге концентрисали у Атини и изабрали руководство од десет
људи. И једни и други тражили су помоћ Спарте против Трасибула и демократа, који су се
учврстили у Пиреју.
Лета 403. године п.н.е, пошто олигарсима тражена помоћ из Спарте није стизала,
Трасибул је обезбедио опсадне справе. Тада је спартанском војсковођи Лисандру пошло за
руком да убеди Спартанце да олигарсима у Атини и Елеусини позајме новац, да га
наименују за главнокомандујућег копнене војске, да његовог брата Либyса именују за
наварха флоте и да војску пошаљу у Атику. Лисандар је поново опколио Пиреј и са копна
и са мора. Међутим, ефори и краљ Паусанија плашили су се претераног јачања Лисандра и
зато је у Атику кренуо и сам Паусанија.
У самој Атини дошло је до новог преврата и на власти се нађоше нових Десеторица,
под вођством Ринона, који су били за споразум са пирејским демократама. Због тога ће
Ринон касније, 403/402. п.н.е, бити изабран за стратега. Пошто ниједна страна није
показивала непријатељство према Лакедемоњанима, Паусанија је предложио примирје:

1) Обе партије престају са ратним операцијама

2) сви добијају натраг своју имовину, изузев Тридесеторице, декарха Пиреја и
Једанаесторице
3) Олигарси остају на власти у Елеусини, а ко жели може да се одсели њима
4) за све политичке преступе учињене раније проглашена је амнестија.

133
 Одмах иза потписивања овог уговора образоване су две државе у Атици: једна у
Елеусини, где су Тридесеторици могле да се прикључе њихове присталице, а друга у
Атини, у којој су демократе и умерени олигарси ујединили своје снаге. Пошто су Атина и
Елеусина обећале да међу собом неће ратовати и да ће исплатити дуг Спарти, Паусанија се
с војском повукао на Пелопонез.
Архин, вођа умерених олигарха у Атини гледао је да се испоштују све одредбе
постигнутог мира. Међутим, пошто је велики број људи намеравао да се пресели у
Елеусину к екстремним олигарсима и са њима се удруже, а на то су имали право по
мировном уговору, постојала је опасност по Атину. Стога, Архин је решио да их задржи и
скрати рок до којег су се морали пријавити за пресељење. Многи су тако били приморани
да остану против своје воље у граду.
Прво су у Атини обновљени Драконови закони везани за убиство и Солонови, а
потом Ефијалтови и Периклови. Када је Трасибул неким метецима и робовима покушао
дати атинско грађанско право, Архин је устао против овог предлога, сматрајући га за
незаконитог. Наиме, према закону из 451. или 450. п.н.е, који је донео Перикле, права
атинског грађанина може добити само онај чији су отац и мајка по свом рођењу спадали
међу праве Атињане.
Тако је у Атини поново успостављена демократија. У међувремену, елеусински
олигарси спремали су се за борбу и позивали себи најамнике. Међутим, 401. године п.н.е.
поубијани су стратези Елеусињана, а обични олигарси вратили су се у Атину, где је био
успостављен демократски устав.

134
Хегемонија Спарте

Извори

Писци који сведоче о овом периоду су: Ксенофонт (Хеленска историја, Анабаза,
Агесилај), Диодор са Сицилије (Историјска библиотека), као и Плутарх (биографије
Лисандра и Артаксеркса)

Елидски рат (401/400. п.н.е.)

По завршетку Пелопонеског рата Спарта је одлучила да казни неке од хеленских

градова који су је у току рата оштетили. Прва на удару била је демократска Елида.
Ксенофонт приповеда да су ефори и скупштина одлучили да казне Елиђане за
увреде које су им ови нанели у периоду сумњивог мира (421-416). Као повод за рат
послужило је одбијање Елиђана да се повинују захтеву Спарте да распусте савез и дају
аутономију градовима. Одлучено је да спартанску војску и савезнике предводи, већ веома
стар, спартански краљ Агис. Атињани су у овом походу били принуђени да ратују на
страни Спарте. Елиђани су одолевали нападу пуне две године, док је непријатељ
немилосрдно пустошио њихову земљу. Није поштедео ни околину Олимпије. Порушена су
предграђа града Елиде, као и чувене гимнатије у којима су тренирале олимпијске атлете.
Спартанци су покушали да преко својих присталица оборе демократију у Елиди, и силом
поставе олигархију. Међутим, то је спречио народ под вођством Трасидеја. Ипак, на крају
Елиђани пристају да распусте свој савез и ступе у савез са Лакедемоњанима, под условом
да задрже право управљања олимпијским храмом и руководство олимпијским
свечаностима. Године 399. п.н.е, под изговором освете за нанесене увреде, Спарта се
обрачунала и са становништвом Хераклеје (у Фтиотиди) и Етеје.

Однос Спарте и Персије (401/400 - 395)

По завршетку грађанског рата у Атини, Кир Млађи позива Спарту у помоћ ради
заједничке борбе против његовог брата, а персијског цара, Артаксеркса. Пошто јој је
својевремено овај каран Мале Азије помогао у борби против Атине, Спарта шаље помоћ
од 10 000 ратника. Ова помоћ биће повод каснијег рата између Спарте и Персије.
У рату против Артаксеркса, Кир је погинуо 03. септембра 401. п.н.е. у бици код
Кунаксе, града на обали Еуфрата. Грчке војсковође, које су ратовале на страни Кира, на
превару су убијене. Грчки најамници, у страху за свој положај, одлучили су да се пробију
назад у отаџбину. На челу најамника нашао се грчки историчар Ксенофонт, који је ово
повлачење војске описао у свом делу Анабаза. Војска се више од шест месеци повлачила
преко планинских стаза Курдистана и Јерменије, а све време пратили су је одреди

135
Персијанаца и нападала ратоборна локалних племена. Напокон је стигла до обала Црног
мора и пребацила се до Византа.
У међувремену, по смрти Кира, нови каран Мале Азије постаје Тисаферн. Он је, за
разлику од свог претходника, укидао по градовима олигархијске режиме и успостављао
демократске управе. Олигарси малоазијских градова у помоћ зову Спарту да заштити
њихову земљу од пустошења, као и слободу.
Спарта се већ носила мишљу да градове у Малој Азији подведе под своју власт, а
овај позив био јој је више но добродошао. Под изговором да градове жели да ослободи
персијског јарма и обезбеди им аутономију, Спарта у Азију шаље војску под вођством
хармоста Тиброна. Овој војсци придружили су се грчки најамнички одреди, који су
својевремено ратовали са Киром и били принуђени да се повлаче пред гневом новог
персијског цара.
Рат Персије и Спарте свео се на мање пљачкашке походе. Наиме, у то време
главнина персијске војске била је заузета гушењем побуна у Египту.
Тиброна је на положају заменио Спартанац Деркилида. Деркилида, споразумевши
се са Тисаферном, повео је војску у Фарнабазову земљу, јер је више волео да ратује са
једним, него истовремено са обојицом. Деркилида је “ослободио” неке градове на
Хелеспонту и потом склопио примирје и са Фарнабазом.
Године 396. п.н.е. Спарта шаље спартанског краља Агесилаја и војсковођу
Лисандра као помоћ својима у Малој Азији. Агесилај је желео да из Аулиде пође на исток,
као што је својевремено легендарни микенски краљ Агамемнон из Аулиде повео Хелене у
рат против Троје. Међутим, жртвену свечаност у овом граду изненада су прекинули
беотски коњаници. Ово је разгневило Агесилаја, али сада није имао времена за обрачун са
Беоћанима.
За то време Тисаферн, пошто је очекивао да ће непријатељ ударити на Карију, у ову
област повлачи војску. Међутим, Агесилај из своје базе у Ефесу прве године напада
Фригију, а следеће и Лидију. У једној бици недалеко од Сарда Агесилај је нанео страховит
пораз Персијанцима. Тисаферн није учествовао у бици, због чега ће касније бити оптужен
за издају и осуђен на смрт. На место Тисаферна долази Титрауст, који се споразумео са
Агесилајем да овај последњи, пошто га Титрауст снабде храном и новцем, оде да пустоши
Фарнабазову земљу.
Титрауст, пошто је привремено уклонио непосредну опасност коју је представљао
Агесилај, шаље Тимократа Рођанина у Хеладу да поткупи градове на устанак против
Спарте. Ксенофонт тврди да су новац примили и обавезли се на устанак Теба, Коринт,
Аргос и Атина.

136
Однос Спарте и Беотије (395. п.н.е.)

После битке код Егоспотама, Лисандар је у многим градовима укинуо демократију

и увео олигархијски режим: владе десеторице (декархије) на челу са хармостима. У
градовима је остављао спартанске гарнизоне. Некадашњи атински савезници остали су у
истом положају, само су сада уместо форос Атини, давали данак Спарти. Сваки покушај
осамостаљивања немилосрдно је кажњаван. Спарта је почела да се надмено понаша чак и
према својим старим савезницима, па су тако у Коринту и Теби све више премоћ добијале
снаге непријатељски расположене према Спарти.
Теба је током Пелопонеског рата подржавала Спарту. После капитулације Атине,
Теба је тражила да се град поруши до темеља, а становништво прода у робље. Међутим,
политика Спарте према својим савезницима довешће Тебу у антиспартански табор. Наиме,
у Теби на власт долази групација, која није била наклоњена Спарти, а на чијем челу су се
налазили Исменија и Андроклид. Они су, рачунајући на новчану помоћ коју је обећавала
Персија, настојали да сруше власт Лакедемоњана.
Лета 395. п.н.е. Тебанци су напали Фокиду која је остала верна Спарти. Спарта
шаље војску у Фокиду под вођством спартанског краља Паусаније и војсковође Лисандра.
Уплашивши се, Теба у помоћ зове Атину. На предлог Трасибула, вође атинске
демократије, Атина се одазива позиву. Затим је склопљен и уговор о савезништву, чији
нам је текст и делимично сачуван. Спарта је потценила снаге непријатеља. Лисандар је
врло брзо био опкољен у беотском граду Халијарт. Погинуо је у сукобу до кога је дошло, а
његова војска се разбежала. Паусанија је закаснио да помогне свом колеги. Дошавши пред
Халијарт и закључивши да нема изгледа на победу, пристао је на услове непријатеља - да
покупи и сахрани погинуле, а потом напусти земљу. Вративши се у Спарту, Паусанија је
оптужен због кашњења код Халијарта и споразума са непријатељем.
Пошто је осуђен на смрт, побегао у Тегеју, где је и умро око 381. п.н.е.
Пораз Спарте код Халијарта убрзо је изазвао устанке у већем делу Грчке. Тебанско-
атинском савезу одмах су се прикључили Аргос, Коринт, Еубеја, Акарнанија, Локрида,
градови Халкидика и део Епира. У Тесалији је оживела партија непријатељски
расположена према Спарти и заједно са њом Исменија је успео да протера Спартанце из
Фарсале коју су били освојили. Затим је ослободио Хераклеју Трахинску, Фокиду и тако
ослободио средњу Грчку од спартанског јарма.

137
Коринтски рат (394 - 386. п.н.е.)

Битке код Нотија, Коронеје и Книда - Почетком лета 394. године п.н.е. у Коринту
је одржан савезнички конгрес на коме су присуствовали Теба, Атина, Коринт и Аргос.
Вођа коринтских демократа Тимолај, предложио је да се изврши неодложан напад на
Спарту, пре него што јој у помоћ прискоче савезници. Предлог се присутнима свидео, те
су непријатељи Спарте убрзо почели да концентришу војску јужно од Коринтске превлаке,
код Немеје. Овим почиnjе Коринтски рат.
Спарта није седела скрштених руку и чекала да је непријатељ нападне, већ је
прикупљала војску, а позвала је у помоћ и Агесилаја, који се у то време налазио у Малој
Азији.
До прве битке дошло је на реци Немеји. Спартанци су успели да потисну
непријатеља и спрече поход на Спарту. Међутим, непријатељ се учврстио на Истму и тако
пресекао Спартанцима пут у средњу Грчку.
За то време је Агесилај, како тврди Ксенофонт, пут преко Хелеспонта и Тракије, за
који је Даријевој војсци требало годину, прешао за месец дана. Агесилај је успео да прође
кроз Тесалију и Беотију. У бици код беотског града Коронеје потиснуо је удружене снаге
непријатеljа, које су покушале да му препрече пут. У овој бици спартански краљ био је чак
и рањен. Покушај његовог заменика Гилида да продре у Локриду, претрпео је неуспех.
Пошто су Коринтску превлаку држали непријатељи, Агесилај се вратио у отаџбину
морским путем.
Што се тише ратних операција на мору, овде је одлучујућу улогу играло персијско
злато. Године 396. п.н.е. Персијанци су за врховног заповедника флоте унајмили
Атињанина Конона, а врбовали су и хеленске морнаре. Конон је 395. године п.н.е. успео да
заузме Родос. Пошто је на острву укинуо олигархију, грађани су каменовали на градском
тргу олигархе. Тада Родос постаје савезник Атине. Лета 394. п.н.е. персијско-феничанска
флота, пред битку код Коронеје, поразила је пелопонеску флоту код Книда (близу Родоса).
Фарнабаз је као наварх предводио Феничане, а Конон хеленску морнарицу.
Током ове и следеће године Фарнабаз и Конон из градова на које су наилазили
протеривали су спартанске гарнизоне, укидали олигархију и заводили демократска
уређења. Конона су славили као ослободиоца. Пролеће 393. п.н.е, пошто је попунио флоту
великим бројем грчких бродова са Хелеспонта и Јоније, Конон се упутио према
Пелопонезу и пљачкао његове обале. Тада Фарнабаз и Конон као базу за даље операције
узимају Мелос. Будући да је свој део посла обавио и да је било време да се врати на
Хелеспонт, Фарнабаз се повукао и Конону оставио средства за обнављање Дугих бедема и
Пиреја, а Коринћанима за бродове.
Конон је постао први грађанин Атине и прозвали су га други Темистокле .

138
 Грађански рат у Коринту (392. п.н.е.) - У Коринту, у време Еуклеја, празника у
част Артемиде, лаконофилски оријентисани олигарси, присталице мира како их назива
Ксенофонт, заузели су Акрокоринт. Међутим, били су принуђени да се повуку у Сикион, у
коме се налазио спартански гарнизон. Коринтски изгнаници и преживели олигарси у граду
позвали су Спарту у помоћ. Спарта није успела да освоји Коринт, јер су му дошли у помоћ
Агривљани и Атињани, али је заузела његову луку Лехеј. Коринтска демократија ступа у
савез са Аргосом и чак уводи заједничке државне органе.
Атински стратег Ификрат продире на Пелопонез, док Агесилај ратом приморава
Акарнанце на савезништво са Спартом.

Конгрес у Сарду (392. п.н.е.). Конгрес у Спарти (391. п.н.е.) - Постепено је јачао
утицај Атине. Конон, пошто је довршио изградњу атинских бедема, посветио се
обнављању атинске флоте. Уз то, већина држава у Егејском мору, које је Конон ослободио
спартанске власти, тражила је подршку и савез Атине - Родос, Кос, Хиос, Киклади, Лезбос,
Имброс, Скирос. Атинска влада преговарала је и са највећим малоазијским градовима и
градовима Пропонтиде - Ефес, Кизик, Лампсак. Спартанци, видевши све то, а како војним
путем ништа нису могли постићи, одлучили су да пошаљу спартанског наварха Анталкида
у Сард. Анталкид саставши се Тирибазом, сатрапом Јоније који је заменио Тисаферна,
упозори га је на сву већу моћ Атине. Потом му је предложио да посредује у склапању мира
између Спарте и Атине.
Крајем 392. п.н.е. у Сарду је одржан конгрес на коме су присуствовали и
представници Атине. Спарта је била спремна да се одрекне претензија на хеленске градове
у Азији, под условом да се распусте сви савези, изузев Пелопонеског. То, пре свега, није
одговарало Атињанима, али ни Персији, тако да до споразума није ни дошло. Тирибаз је
тада ухапсио Конона, под изговором да он ради против цара, а Лакедемоњанима је дао
новац за обнављање флоте која је требало да спречава успехе Атињана.
Следеће године (391. п.н.е.), сазван је други конгрес, у Спарти. Спарта је
предлагала да се призна постојање Беотског савеза и да Атина сачува власт над Лемносом,
Имбросом и Скиросом. Међутим, атински демос понуду није прихватио јер је желео
обнављање своје државе у пуном обиму.

Рат се наставља (391 – 386. п.н.е.) - Рат се наставио још 5 година, али без
значајнијих промена и улагања енергије, како с једне, тако и са друге стране. Атињани са
савезницима залагали су се да блокирају Спартанце на Пелопонезу и онемогуће им прелаз
преко Истма. Они су чврсто држали Коринт и његове Дуге бедеме. Спартанци су се
ограничили на поједине упаде на територију савезника - на Акарнанију, Арголиду, мања
насеља и градове Истма, а чврсто су држали и коринтску луку Лехеј. Борба се углавном
сводила на исцрпљивање противника. У ратним операцијама на мору од Лакедемоњана у
борбама истакао се Телеутиј, а од Атињана Трасибул.

139
 Атина под притиском Спарте и Персије - Спартанци на челу са Анталкидом
настојали су да дипломатским путем прекину везе између Персије и Атине. Спартанским
тенденцијама помагали су и успеси Атињана на мору.
Године 389. п.н.е. атинска флота са Трасибулом кренула је према трачким обалама
где су радили на успостављању атинског утицаја. Острва Тасос, Самотрака, Тенедос,
градови Херсонеса Трачког, Визант, Калхедон дочекали су Атињане раширених руку. Уз
помоћ Митилене, где је успостављена демократија, Трасибул је очистио већину градова
Лезбоса од лаконофилских олигархија. При том је протеривање олигарха праћено
конфискацијом имовине и њеном поделом најсиромашнијим грађанима.
Међутим, помоћ Персије није дуго трајала. Персијанци нису желели да дозволе
јачање Атине, која је по њу могла бити опаснија но нестабилна хегемонија Спарте. Чим је
обустављено финансирање Атине од стране Персијанаца, њена благајна се испразнила.
Овим су Атињани били принуђени да рат воде као и њихови непријатељи, пљачкајући
малоазијске обале и градове. Због тога су страдали Халикарнас, који је непријатељски био
расположен према Атини, као и град Аспенд у Памфилији. Становници Аспенда,
разгневљени, једне ноћи напали су атински логор и убили Трасибула у његовом шатору.
У Атини је, на основу жалби увређених савезника, поведен процес поводом
злоупотреба које су наводно вршили стратези. Пошто је Трасибул био мртав, пред суд су
извели његовог помоћника Ергокла. Читава ствар приказана је тако да су стратези у ствари
радили из личног користољубља. Ергокле је осуђен на смрт а имовина му је конфискована.
За то време, Анталкида је коначно успео да придобије Персијанце за Спарту.
Заједничким снагама успели су да блокирају атинске бродове који су се налазили у лукама
Босфора и Пропонтиде. Сада је атинским бродовима који су превозили жито са Црног
мора претила опасност да постану плен непријатеља. Пошто је непријатељска флота била
доста бројнија, Атињани се нису усудили да делују.

Царски мир (386. п.н.е.) - Пролећа 386. п.н.е. Тирибаз је сазвао конгрес делегата,
спартанских и атинских, у Сард, и пред њима прочитао царски декрет којим се наређивало
зараћеним странама да закључе мир, под условима које је Анталкида предложио још 392.
п.н.е.
Лакедемоњани су постали чувари услова мира које је поставио цар. Противници
Спарте били су приморани да распусте све своје поморске и копнене контигенте. Тебанци
да ликвидирају Беотски савез и да признају аутономију свим градовима Беотије. Атињани
да се одрекну свих пријатеља и савезника. Аргос и Коринт да раскину свој савез. Свуда су
се враћали изгнаници, присталице Спарте и поново су успостављане лаконофилске
партије. Грци су овај Анталкидин, или како се чешће називао Царски мир, доживљавали
као највеће понижење.

140
Хегемонија Спарте (386 - 379)

Спарта заузима Мантинеју (385. п.н.е.) - Спарта је после Коринтског рата

постепено почела да преузима вођство у Грчкој. Најпре је настојала да учврсти свој
положај на Пелопонезу, а затим су Спартанци одлучили да казне оне своје савезнике који
су током рата били њихови непријатељи.
Прво је била погођена Мантинеја, која се наводно у току рата радовала неуспесима
Спарте и тајно достављала храну највећем спартанском непријатељу - Аргосу. Спарта је
наредила Мантинеји да поруши бедеме, а како су ови одбили наређење, Лакедемоњани су
опсели град (385. п.н.е.). Мантинејани су били принуђени да се предају јер је река која је
текла кроз град, пошто су Спартанци поткопали темеље града, успела да поплави улице.
Порушени су зидови града, а становници су расељени у четири села, како је било раније.
Исте године када је заузела Мантинеју, Спарта у Флијунт враћа изгнанике.

Однос Спарте и Халкидичког савеза - У северној Грчкој појавио се у то време

нови противник Спарте - Халкидички савез, са Олинтом на челу. Наиме, изасланици
Аканта и Аполоније на састанку Пелопонеског савеза позивају Спарту и савезнике у борбу
против Халкидичког савеза. Том приликом упозорили су Пелопонежане да у састав тог
савеза улазе већина градова Халкидика, а почели су му се прикључивати и градови са
македонске територије (Пела), јер је у то време македонски краљ Аминта био потиснут са
знатног дела своје територије од стране Илира. Овај савез располагао је многобројним
лукама и рудницима злата, тако да је био знатно јачи од постојећих савеза. Изасланици су
истакли да је Халкидички савез започео преговоре са Атином и Тебом о заједничком
отпору према Спарти. Ово је било довољно да се Пелопонежани одлуче на рат и
реорганизују војску савеза. Предложено је да савезничке државе могу заменити опремање
војних контигената новчаном уплатом: егински триобол за човека или да за коњаника
плате као за четири хоплита. У случају да је нека држава избегавала да подмири своје
обавезе, Лакедемоњани су имали право да јој наплате казну. Такође је образовано десет
војних округа.
Године 382. п.н.е. Спартанац Еудамида послат је на Халкидик. Он узима Потидеју
као базу за организовање даљих ратних операција. Исте године, Фебид је послат као
подршка своме брату Еудамиду на Халкидик. Међутим, позван од стране тебанске
олигархије, Фебид изненада упада у Тебу и заузима Кадмеј, сместивши у тврђаву
спартански гарнизон. Том приликом Тебанац-демократа Исменија је заробљен, потом
одведен у Спарту и погубљен. Остале демократе, њих три стотине са Пелопидом и
Андроклидом на челу, уточиште су нашле у Атини. Пошто су многи негодовали због ове
акције, Спартанци су, да би смирили ситуацију у Хелади, наводно осудили Фебида и
казнили га великом новчаном казном. Међутим, свој гарнизон нису повукли из Кадмеје.
У међувремену Телеутија, брат спартанског краља Агесилаја, послат је на
Халкидик. За своју ствар придобио је и македонског краља Аминта. У пролеће 381. п.н.е.

141
поред бедема Олинта одиграла се битка у којој је спартанска армија потпуно поражена и
растурена. Том приликом погинуо је и Телеутије, који се истакао у Коринтском рату.
Спарта је била приморана да прикупља другу војску још већу од претходне.
Пелопонежани су на Халкидик послали спартанског краља Агесиполида. Он је
успео да заузме Торону, али је после болести умро. Место Агесиполида на Халкидик
долази хармост Полибијад. Полибијад је сматрао да је најбоље применити тактику дуге и
исцрпљујуће опсаде. Тако је лета 379. п.н.е. после две године опсаде освојен Олинт, када
су у граду биле потрошене последње залихе хране. Халкидичка лига је распуштена,
македонски градови враћени су македонском краљу, а Олинт и други градови Халкидика
присиљени су да уђу у спартански савез.

Спартанска опсада Флијунта (381 – 379. п.н.е.) - Под изговором да демократи

Флијунта вређају лаконофиле, ефори су организовали поход на овај град. Пелопонежане је
предводио сам Агесилај. Он је Флијунћанима поставио захтев да предају акропољ и да
допусте постављање спартанског гарнизона у град. Становници Флијунта одлучили су да
пруже отпор и скоро две године одолевали су нападима Агесилајеве војске. Град је био
приморан на предају јер није имао хране.
Током лета 379. п.н.е. моћ Спарте била је на врхунцу. Она је под својом влашћу
држала скоро целу Грчку.

Обнова Беотског савеза (379. п.н.е.)

Крајем јесени 379. п.н.е. избио је устанак у Теби који је начинио прекретницу у
историји спартанске власти у Грчкој. Овај устанак припремили су тебански изгнаници,
иначе демократи који су се налазили у Атини. На челу устаника налазио се Пелопида
(Ксенофонт тврди Мелон). Он је са својим пријатељима, наводно је било само седам људи,
тајно отишао у Тебу и током ноћи побио руководиоце владајуће олигархијске партије.
Затим су завереници из затвора пустили своје присталице, похапшене демократе,
наоружали их и позвали остале грађане на устанак. Потом су напали Кадмеју, где је био
смештен тебански гарнизон, који је убрзо био приморан да се преда.
На првом заседању тебанске скупштине, на предлог једног од учесника устанка -
Епаминонде, остали организатори устанка су проглашени за спасиоце и добротворе,
обновљена је демократија, као и Беотски савез.
Беотски савез је сада представљао демократску државу организовану на бази
синојкизма. Становници свих беотских градова учествовали су у општебеотској влади, на
избору архонта-епонима, чланова општебеотског већа, беотарха и на гласању у
општебеотској скупптини која се састајала у Теби. За ту организацију било је тешко
придобити само Орхоменос, Теспију и Платеју, јер су се у њима дуго задржавали велики
спартански гарнизони и господарили спартански хармости.

142
 Спартанци, сазнавши за преврат у Теби, одмах су послали казнену експедицију под
вођством краља Клеомброта. Међутим, Атињани су им већ били препречили пут за
Беотију кроз Елеутеру, па су Спартанци били приморани да крену по тешкој зими преко
планине Китерон. Пошто није имао везу са позадином, спартански краљ није се одлучио да
нападне Тебу, већ је појачао спартанске гарнизоне у Платеји и Теспији. Почетком зиме
спартански краљ вратио се на Пелопонез, а спартански хармост Сфодрије у Теспији,
“самоинцијативно” је одлучио да са војском крене према Пиреју, чија утврђења још нису
била довршена. На знак узбуне сви атински грађани су се наоружали и припремили на
одбрану. Спартанци су били приморани да одустану од напада и повуку се. Овај инцидент
послужио је као повод за отворен раскид између Атине и Спарте и почетак новог рата.

Други атински поморски савез (378. п.н.е.)

Атина је после Анталкидиног мира била изолована, али је и после овог мира успела
да обнови градске бедеме и Дуге бедеме и поново је располагала флотом од око 100
бродова. Враћена су јој острва Лемнос, Имброс и Скирос, а пошто јој је веран остао и
Визант, Атина је у потпуности контролисала поморски пут у Црно море. Атина је имала
јак ослонац у Тракији, а пријатељске везе сачувала је и са Родосом, Хиосом и Лезбосом.
Године 378. п.н.е, тачно 100 година после оснивања првог, основан је Други
поморски савез. Пет полиса с демократским уређењем који су према Атини били
пријатељски расположени — Хиос, Митилена, Метимна, Визант и Родос — одлучили су
да са Атином склопе споразум о трајном војном савезу — симахији. Споразум је на
предлог Аристотела из Маратона, једног од вођа атинске демократије, био потврђен на
атинској народној скупштини 377. године п.н.е.
Савезници су признали атинској држави приоритет у савезу и њену водећу улогу у
усмеравању спољне политике. Атински стратези признати су као једини извршиоци свих
задатака који су се налазили пред савезом. С друге стране, савезници су у уговору јасно
прецизирали сва евентуална нарушавања њихове аутономије од стране Атињана. Овим су
се желели обезбедити од понављања праксе Атичко-делског поморског савеза који се
сачувао у веома негативној успомени.
На челу савеза налазила су се два пуноправна органа — Атинска народна
скупштина и Синедрион савезника, који су заједнички руководили пословима савеза.
Синедрион је представљао тело са сталним седиштем у Атини. Свака савезничка држава,
осим Атине, имала је по један глас у њему, а све одлуке доношене су већином гласова.
Свако савезничко питање морало је да добије дозволу оба органа, нарочито када се радило
о питањима објаве рата, склапања мира, примања нових савезника...
Новчана давања сада су, за разлику од ранијег фороса, представљала добровољни
допринос за ратне потребе и названа су синтаксис или улог. Висина синтаксиса је сада
била знатно нижа од фороса. На пример, Еретрија је сада давала око 5 таланата, док је њен
форос у време Пелопонеског рата износио 15 таланата.

143
Спарта, Атина и Теба у периоду од 377. до 371. п.н.е.

Битка код Наксоса (376. п.н.е.) - У периоду од 378. до 377. п.н.е. спартански краљ
Агесилај организује два безуспешна похода на Беотију. Године 376. п.н.е. Спарта одустаје
од напада на Беотију и своје снаге за борбу концентрише на мору. Желела је да предузме
поморску блокаду Атине на простору између Егине, Скироса и Андроса, с циљем да
спречи снабдевање Атине житом и на тај начин сломи њен отпор. Међутим, у бици код
Наксоса, октобра 376. п.н.е, атински стратег Хабрија успео је да потпуно потуче
пелопонеску флоту.
Хабрија, који се у Атину вратио са великим пленом у новцу, ратним бродовима и
заробљеницима, дочекан је уз изванредне почасти - подигнута му је статуа и дарован
златни венац.
Победа код Наксоса имала је велики значај за Атину и савезнике, јер су након ове
убедљиве победе њима почели да прилазе многи аутономни градови са обала и многа
острва. Атињанима није било довољно само Егејско море, већ је њена флота опловила
Пелопонез под командом Тимотеја и придобила Кефаленију и акарнанске градове за
улазак у Атински савез. Ксенофонт пише да је укупан број чланова порастао на 52.
Године 375. п.н.е. Беотија напада Фокиду, а Спарта у помоћ Фокиди шаље
спартанског краља Клеомброта. У бици до које је дошло Беоћани су извојевали победу,
док је сам спартански краљ изгубио живот.

Мировни конгрес у Спарти (374. п.н.е.) - После успеха Беоћана у ратним

операцијама, као и Атињана, Спарта се нашла у тешком положају. За помоћ се обратила
персијском цару Артаксерксу, као и тиранину Сиракузе Дионисију. Године 374. п.н.е. у
Спарти је одржан мировни конгрес на ком су, поред осталих, присуствовали и персијски и
сиракушки делегати. Тада је Спарта понудила да призна Атински поморски савез и да
повуче своје војне гарнизоне из беотских градова — Теспије, Платеје, Орхомена. Мир је
одговарао и Атини јер је финансијски била исцрпљена. Мировни уговор је потписан.
Атињани су славили победу, као и Тебанци. Међутим, Диодор каже да су потписнице овог
мира само кратко чувале мир а затим наставиле рат.
Рат се наставља у време мира, а атински стратег Ификрат у овом периоду заузима
Коркиру.

144
 Мировни конгрес у Спарти (371. п.н.е.) - После извесног времена Спарта се
покајала што је прекршила мировни уговор из 374. п.н.е. и послала је Анталкиду код
персијског цара да моли за помоћ. У лето 371. п.н.е. Спарта је поново сазвала мировни
конгрес. Ксенофонт, који је желео да прикрије пораз Спарте, приказао је Атињане као
иницијаторе овог скупа коме је, поред делегације Персије и Дионисија Сиракушког,
присуствовао и македонски краљ Аминта. Атињани, које је заступао Калистрат, су
пристајали на мир само под условом признавања Атинског поморског савеза. Персија је
била забринута збивањима око Египта, који се отцепио од ње, тако да није имала времена
да се озбиљније ангажује око прилика у Грчкој. Спарта се морала обавезати да ће поново
повући своје гарнизоне из запоседнутих градова, а Епаминонда, који је присуствовао као
члан тебанске делегације, предложио је да се да аутономија чак и градовима Лаконије.
Овим разгневљен, спартански краљ Агесилај из списка потписаника за мир избацио је
Тебу.
Овим миром учињен је крај претензијама спартанске олигархије на превласт у
Грчкој.

145
Тебанска хегемонија

Битка код Леуктре 371. п.н.е.

Тебанци су осамдесетих година 4. века п.н.е. обновили Беотски савез и угрозили

хегемонију Спарте. Стога су Спартанци, нарочито спартански краљ Агесилај, настојали да
се обрачунају са Беотијом.
На мировном конгресу у Спарти 371. п.н.е, Епаминонда, представник Беотског
савеза, захтевао је да се потпис “Тебанци” мења и да се место њега стави “Беоћани”, тј.
захтевао је званично признање беотске државе. Агесилај је том приликом захтевао од
Епаминонде да каже одређено хоће ли Тебанци дати аутономију беотским градовима.
Епаминонда је на исти начин упитао њега да ли ће Спартанци дати аутономију градовима
Лаконије. Ово је разгневило Агесилаја и он је из списка потписаника за мир избацио Тебу
и објавио им рат. Тако се Беотски савез нашао као и пре у стању рата са Спартом.
Исте године спартански краљ Клеомброт, који је лично био против такве политике,
послат је у Беотију да обезбеди аутономију тамошњим градовима и тиме распусти Беотски
савез. На предлог Епаминонде, Беоћани су одлучили да пруже отпор. Том приликом
Беоћанима је подршку пружио тесалски тиранин Јасон. Пшxто је Спарта претендовала на
Тесалију, Јасон јој није био наклоњен и за сад је наступао као савезник Беотије и Атине.
До сукоба између Пелопонежана и Беоћана дошло је почетком августа 371. п.н.е.
код беотског града Леуктре. Код Леуктре беотска војска је потпуно поразила непобедиву
спартанску армију. У борби је погинуо и краљ Клеомброт. Као највећи јунак показао се
беотски војсковођа Епаминонда.
Претпоставља се да је Јасон омео Беоћане да до краја униште Спартанце како би
наводно спречио њихово јачање. Како било, ова битка је потпуно пољуљала величину и
ауторитет Спарте у грчком свету. Локрида, Фокида, Етолија, Акарнанија и Еубеја одмах су
ступиле у савез са Беотијом.

146
Демократски покрет на Пелопонезу (370. п.н.е.)

Вест о поразу Спарте изазвала је велике социјалне потресе на Пелопонезу. Најпре је

дошло до устанка демоса у Коринту (370. п.н.е.). У Аргосу је сиротиња моткама напала
богате, побила око 1 200 људи и њихову имовину расподелила.
Аркађани су поново вратили демократско уређење, које им је Спарта укинула.
Елиђани су запосели оне градове на југу Елиде које им је одузео Агис. Пошто је из Тегеје
протерано 800 спартанских присталица, град ступа у Аркадски савез. Поново су
Пелопонежани изградили Мантинеју, коју су раније срушили Спартанци.
Знајући да ће Спарта покушати да поврати изгубљену власт на Пелопонезу,
Аркадија се за помоћ обратила истовремено и Атини и Теби. Атина је молбу Аркадије
примила хладно јер није била заинтересована за поновне сукобе и рат. Истовремено,
Атина је била забринута због све већег јачања Тебе и победу код Леуктре није примила са
одушевљењем. Такође ју је бринуло и јачање Јасона: он је већ запосео пролазе у средњу
Грчку и спремао се да се са свом тесалском војском и својим многобројним најамницима
појави на Питијским свечаностима у Делфима. Претпостављало се да има намеру да
присвоји благо Делфског храма и да на тај начин стекне превласт над свим својим
савременицима. У таквој ситуацији, Атина се ограничила на дипломатску демонстрацију:
крајем 371. п.н.е. сазван је конгрес представника грчких држава којим су Атињани
постигли то да се све државе Грчке закуну на верност условима Царског мира. С друге
стране, Беоћани су се одмах одазвали позиву Аркађана.

147
Поход Беоћана и Аркађана на Пелопонез (370/369)

Беотска савезничка војска под командом Пелопиде и Епаминонде ушла је у

Аркадију и окупила око себе војске свих демократских држава Пелопонеза — Аркадије,
Елиде и Аргоса, које су се дигле против Спарте. Ова војска је извршила упад у Лаконију
децембра 370. п.н.е. и кренула обалом реке Еурот према Спарти. То је био први пут од свог
постанка да је Спарта била суочена са непријатељем на прагу свог града.
Тешку ситуацију у којој се нашла Спарта искористили су хелоти да дигну устанак и
ступе у везу са спартанским противницима. Перијеци су одбили да пруже помоћ Спарти и
прелазили су такође на страну непријатеља. Плутарх пише како је краљ Агесилај прво
морао да се бори против панике која је обузела град. Ситуација је била тако тешка за
Спарту да је била приморана да наоружава преостале хелоте, обећавајући им слободу.
Међутим, ови робови чим би добили оружје прелазили су на страну непријатеља.
Савезничка војска је прешла реку и, пустошећи области кроз које је пролазила,
спустила се на југ Пелопонеза и заузела спартанску луку Гитиј. Пошто је Спарта успела да
добије извесну помоћ, јер су јој пристигли Коринћани и други верни Пелопонежани,
беотарси су склонили главнину своје армије у утврђени логор и почели да се баве
пословима других пелопонеских држава што су сматрали важнијим од потпуног и
коначног разорења престонице спартанске државе.
На југу Аркадије, према Лаконији, још 371. п.н.е. по савету Епаминонде, Аркађани
су приступили изградњи нове престонице — Мегалепоља. Нови град требало је да постане
упориште аркадске државе у борби против Лакедемоњана. Многи људи напустили су своја
насеља и преселили се у нови град који је био опасан бедемима. У Мегалепољу је
изграђена зграда која је примала 10 000 људи и која је по имену свог градитеља добила
име Ферсилион. Касније се ту налазило највеће позориште у читавој Грчкој. Сада, после
коначне победе над Спартом и разарања целе спартанске државе, Епаминонда је настојао
да потпуно заврши изградњу Спартиног евентуалног наследника — Аркадију.
Истовремено је био донет устав “Аркадске лиге” према коме је сва заједничка питања
требало да решавају савезничко веће и збор од 10 000 грађана, који су могли себе да
наоружају и који су, у ствари, чинили основу општеаркадске војске. Наредбодавна власт
припадала је стратегу и педесеторици демијурга које је веће издвајало из своје средине
према принципу пропорционалног представништва разних савезничких градова.
Најсиромашнијем становништву створени су услови за то да не мора да одлази из земље у
потрази за зарадом, већ је служило у најамничком одреду епарита који је бројао 5 000
људи и обављао гарнизонску и полицијску службу. Друкчије, још више демократско
уређење створено је уз сарадњу Епаминонде у Месенији, која се одвојила од Спарте.
Прогласивши слободу Месеније, Епаминонда је позвао хелоте из Лаконије и месенске
изгнанике да се врате у Месенију. На падинама планине Итоме пролећа 369. п.н.е. утврђен
је зидинама град Месена. По губитку Месеније, најплодније области Пелопонеза, Спарта
се више није опоравила.
У ово време Спарта моли Атину за помоћ.

148
Савез Спарте и Атине (369. п.н.е.)

На атинској скупштини, на којој су спартански посланици тражили помоћ,

присуствовали су и Тебанци који су инсистирали да се Атина не меша. Међутим,
Калистрат је сматрао да Атина треба да сарађује са Спартом и његов став подржан је
већином гласова. Наиме, јачање нове демократске беотске државе није одговарало Атини.
Стога је атински стратег Ификрат послат да утврди коринтску превлаку и натера
непријатеља да одустане од опсаде Лаконије. Лета 369. п.н.е. Атина и Спарта склопиле су
и формални савез, а комбиноване атинско-спартанске снаге послате су на коринтску
превлаку да онемогуће даље упаде беотске војске на Пелопонез.

Рат се наставља (369 - 367)

У ово време, пошто је Јасон преминуо и пошто је македонски краљ Александар

окупирао део Тесалије, беотска влада била је приморана да део својих снага, под вођством
Пелопиде, упути у Тесалију, а део, под вођством Епаминонде, на Пелопонез. Ни једна ни
друга експедиција нису постигле значајније резултате. Пелопида је једино успео да заузме
Ларису и склопи споразом са Птолемејем, који је устао против македонског краља
Александра. Епаминонда, освојивши Сикион и Пелену, претрпео је низ пораза приликом
покушаја да заузме Епидаур, Тресен и Коринт. Због својих неуспеха привремено је
искључен из колегијума беотарха.
Следећих година беотска влада је малу пажњу поклањала Пелопонезу и тиме је
било изазвано незадовољство Аркадије која је морала да води борбу против Спарте
властитим снагама. Њој је пошло за руком да окупира перијечке градове у северној
Лаконији, да припоји Трифилију Аркадском савезу и да склопи савез са Месенијом.
Међутим, није јој пошло за руком да освоји главне пелопонеске луке — Епидаур, Трезен,
Азину, због чега су демократске државе још биле одсечене од мора. Спартанац Архидам је
једном чак успео да, уз помоћ одреда који му је послао Дионисије Сиракушки, зада пораз
удруженим снагама Аркађана и Агривљана.

149
Мировни конгрес у Делфима (368. п.н.е.). Мировни конгрес у Сузи (367. п.н.е.)

Тешку ситуацију у којој се нашла Грчка седамдесетих година 4. века п.н.е. додатно
је отежавало уплитање Персије. На захтев Персије одржан је мировни конгрес у Делфима
368. п.н.е. Персија је захтевала да се обнове мировни преговори на основу услова Царског
мира из 386. п.н.е. Међутим, читава ствар завршила се без успеха јер је Теба одбила да
призна право Спарте на Месенију. Рат је настављен. Следеће године (367. п.н.е.), сама
Спарта затражила је посредовање персијског цара, као врховног арбитра у грчким
пословима. Исте године на јесен, у Сузи је одржан конгрес на ком су присуствовали
делегати свих грчких држава. Присутни су се такмичили ко ће се више додворити цару.
Међутим, једино се тебански делегат Пелопида држао неподмитљиво и независно, што је
изазвало симпатије самог цара.
Одлуке које је тада донео персијски цар у свему су одговарале интересима Беотије:

— Месенији је била призната независност

— Погранични спорови Пелопонежана регулисани су по жељи Беотије
— Атињани су добили наређење да своје бродове извуку на копно
— Сви који би одбили да се покоре овим одлукама, сматраће се непријатељима и
против њих ће деловати удружене снаге свих грчких држава.

Ова царска наредба изненадила је већину грчких држава. Анталкида, који је био
иницијатор уговора из 386. п.н.е. и који је сада био члан спартанске делегације у Сузи, није
смео да се врати кући и извршио је самоубиство. Атински делегат Тимагора изведен је
пред суд и погубљен. Аркадија је такође била незадовољна јер је изгубила Трифилију која
је припојена Елиди. Због тога, она је отказала даљу помоћ Беотији и приближила се Атини:
она је пристала да обустави своје нападе на територију Спарте под условом да Атина
гарантује обустављање ратних операција са стране Спарте.

Епаминонда војује на Ахају (367. п.н.е.)

По мировном конгресу у Сузи, Епаминонда је организовао свој трећи поход на

Пелопонез. Том приликом приморао је Ахају да се одрекне савеза са Спартом. Исте године
(367. п.н.е.), македонска војска протерана је из Тесалије. Беоћани су склопили савез са
Птолемејем, који је посла убиства Александра постао регент Македоније.

150
Елидски рат

Битка код Мантинеје (362. п.н.е.) - Битка код Мантинеје одиграла се 362. п.н.е. на
иницијативу Епаминонде, који је непријатеља напао изненада. Своју војску поређао је у
коси строј, као и код Леуктре 371. п.н.е. У тренутку када је победа била на домаку,
Епаминонда је смртно рањен и није се нашао нико ко би га заменио. Његова смрт створила
је забуну у редовима беотске војске и без обзира што је непријатељска војска бежала,
хоплити нису никога убијали нити су се померали са места где се битка одиграла. Читава
ствар била је тако неодређена да су обе стране подигле победничке трофеје. Убрзо након
тога, зараћене стране ступиле су у преговоре и закључиле мир под условом признања
тренутног стања: Мантинеја је остала подељена на два дела, јужни део с Мегалепољом на
челу наставио је да одржава везе са Беотијом, док је северни део с Мантинејом склопио
савез са Атином. Месенија је задржала самосталност и наставила рат са Спартом
У Атини су се водиле оштре социјалне борбе које су изазване све већим протестом
материјално упропашћених и изгладнелих народних маса против богатих слојева атинског
друштва, који су у рукама држали власт. Што се тиче спољне политике у ово време, Атина
је, не обазирући се на низ неуспеха, покушавала да се учврсти на Халкидичком полуострву
и да заузме Амфипољ. Због тога је ушла у сукоб са македонским краљем Пердиком. У исто
време упорно је покушавала да освоји власт на Херсонесу трачком и Хелеспонту. Њени
доскорашњи савезници, Визант, Калхедон и Кизик због тога су склопили међусобни
споразум 362. п.н.е. и почели да пљачкају атинске бродове који су превозили жито. Свака
поморска кампања, атинску државу коштала је на стотине таланата, али је у исто време
учесницима пружала знатну могућност зараде. Атина је настојала да током тих акција
обезбеди што већи број клерухија за своје сиромашне грађане, а истовремено је судским
путем кажњавала стратеге који нису били у стању да то обезбеде. Због овакве политике,
погоршавали су се односи између Атине и њених савезника.
Године 357. п.н.е. дошло је до устанка против Атине. Повод за рат било је одбијање
Хиоса да плати Атини порез којим је требало помоћи њен рат против Македоније. У савез
против Атине ушли су Хиос, Родос, Кос, Визант, Калхедон и Селимбрија. Чланице овог
савеза почеле су да пљачкају острва која су остала верна Атини, као што су Имброс,
Лезбос и Самос. Ипак, Атина се нашла у тешком положају. Визант је прекинуо везе Атине
с Понтом, Атина се умешала у сукобе персијских сатрапа у Малој Азији који су трајали
две године и за то време атинска благајна потпуно је испражњена. Пошто су изгубили
црноморске мореузе, 355. п.н.е. Атина је била приморана да поклекне под притиском
неповољних околности, да се помири са Персијом и призна потпуну аутономију
савезницима који су се дигли против ње. Тада је коначно престао да постоји Други
атински поморски савез, а Атињани су још једино одржавали везе са Еубејом, Лезбосом,
Имбросом, Скиросом и Самосом.
Сви покушаји Грчке за уједињењем у 4. веку п.н.е. завршили су се неуспешно.
Битка код Мантинеје наговестила је доба хаоса: Грчка је трајно разбијена, ни једна грчка
држава није у стању да преузме вођство и у таквој ситуацији наступа Македонија.

151
Јонски додекаполис

Јонска лига, такође позната и као Панонска лига, била је конфедерација формирана
по завршетку Мелијског рата средином VII века п.н.е, која је обухватала 12 јонских
градова (додекаполиса).
На Херодотовом списку ових градова налазили су се:

1) Милет, Мијус и Пријена - ови градови налазили су се у Карији (у Малој Азији) и

говорили су истим дијалектом;
2) Ефес, Колофон, Лебедус, Теос, Клазомена и Фокеја - ови градови налазили су се
у Лидији, на простору данас познатом као Јонија (такође у Малој Азији) и они су говорили
неким другим дијалектом;
3) Острво Хиос и Еритреја (малоазијска), који су имали заједнички дијалекат;
4) Острво Самос, са сопественим дијалектом

Након 650. п.н.е. Смирна, изворно еолски град, била је позвана да умањи Еолију и
повећа Јонију уласком у лигу, што је тај град прихватио. Један од најранијих историјских
извора, Херодотова Историја, и рани натписи, говоре о правно конституисаном телу, које
се уобичајено преводи као “Лига” или “Јоњани”, у посебном смислу градова које је
укључивало. Један од ових извора, чита градове као Савет или Одлуке Јоњана. Писци и
документа хеленистичког периода, експлицитно користе термин koinon или термин синод
Јоњана. Лига је била расформирана неколико пута, као и неколико пута реорганизована, и
у тим периодима моћ лиге је варирала. Под римским царстовм имали су дозволу за ковање
сопственог новца, са именом koinon, на једној страни кованице, и ликом владара са друге
стране.
Мелијски рат био је коначни обрачун између античке државе Карије и Јоњана, који
су према Менандару били насељени у Карији већ неколико векова. Њихово упориште била
је тврђава Мелија са северне падине Микале, где је лоцирано њихово седиште
богослужења Посејдону. Ово утврђење конструисано је на самом почетку VII века п.н.е.
Каријци и Јоњани су генерацијама живели заједно, све док коалиција јонских градова није
поразила Каријце и поделила земљу.
Због пораста претње Персијанаца, савез јонских градова одлучио је да настави са
коалицијом као Јонска лига, изградивши нови религијски и политички центар у Мелији.
Делегати ове лиге окупљали су се како би прославили Панонију (религијски фестивал и
панегирици посвећени Посејдону, у његовом уточишту званом Панонијум). Јоњани су
одлучили да наставе са поштовањем Посејдона. Нови Посејдонов храм подигнут је око
540. п.н.е. и налазио се у Мелији, и њега је открила 2004. експедиција предвођена
истраживачем Лохманом. Осим Јонског, постојала су још два додекаполиса: Еолски и
Етрурски додекаполис.

152
Ахајски савез

Ахајски савез, или Ахајска лига, био је конфедерација грчких градова у Ахаји,
територији на северној обали Пелопонеза. Првобитни савез постојао је током 5. и 4. века
пре нове ере.
Порекло Ахајског савеза вуче корене из V и IV века пре нове ере. Историјски
извори наводе да су градови Ахаје (Пелопонеза) суочени са нападима пирата, прибегли
заједничким мерама борбе против њих. Друга ствар која је везивала градове било је
заједничко обожавање бога Зевса у храму у Егијуму.
Савез је имао учешћа у супротстављању македонском освајању Грчке и успео је да
се одржи у периоду после освајања, као и после Александрове смрти. Око 288. п.н.е. савез
је распуштен од стране Антигона Гонате, пошто је представљао политичку опасност. Али
то није трајало дуго. Подстакнути заузетошћу краља, поновним успоном Спарте, као и
богатим донацијама Птолемејида и богатих авантуриста - савез Ахајаца је обновљен
поново у периоду после 280. п.н.е.
Наредни период, под вођством стратега Арата, означиће како територијалну
експанзију савеза тако и стварање унутрашњег јединства и институција које у много чему
наликују федералним. Полиси су ипак задржали практично неокрњену унутрашњу
сувереност (бар на почетку), а савез је имао контролу у области рата и спољне политике.
У време процвата Ахајског савеза, заједнички централни законодавни орган била је
скупштина која се састајала у Егијуму на три дана у пролеће и јесен, да би донела
заједничке законе и изабрала магистрате. На њој су могли говорити сви грађани из
градова-савезника, старији од 30 година, али приликом гласања сваки град је носио само
један глас. Ово је битно из два разлога.
Први, што се овим обележјем ова скупштина представља као орган представништва
градова-чланица, а не самих грађана. Пошто није било друге скупштине, ово показује да
степен уједињености није био толики да доведе до праве заједничке, демократске
скупштине где би гласали грађани.
Други, што ово указује на једнакост чланица, која је била апсолутно поштована.
Други орган који се спомиње је веће од 120 чланова из свих градова, које је
обављало више функција, од спољнополитичке до неких које наликују данашњим уставно-
судским. У надлежности тог већа било је изрицање казне прекршиоцима правила савеза
као и решавање спорова. Детаљи о свим функцијама као и примери рада нису познати, али
се и из овога могу извући неки закључци. Ово централно тело није задирало у питања
унутрашњег уређења градова, што указује на висок степен аутономије конституенса. И
друго, постојање судске функције, поред већ присутне законодавне, указује на одређени
степен снаге централне власти.
Следећи орган који се спомиње је једно мало тело од 10 чланова које је
председавало скупштином, чинећи тако један президијум.
Последњи значајнији орган који се спомиње је стратег, који је номинално имао
војну контролу. Извори, пак, показују да је потпуна контрола над војском чланица била

153
употпуњена и великом цивилном влашћу. Стратег је имао право вета на предлоге поднете
скупштини, а у каснијем периоду је готово преузео монопол над законодавном
иницијативом. Ово указује на прилично јаку централизацију али такође и на слабљење
демократског начела и јачање персоналне власти.
Друга обележја која указују на федерализацију су то да се у чланицама користио
заједнички новац и још битније – да су се заједнички закони заиста и примењивали, некад
мењајући већ постојеће градске. Слично конфедерацијама, полиси су ове законе
примењивали самостално. Разлози њихове успешне примене су овде нешто друкчији:
полиси су имали поверења у заједничку власт, желели су да остану у систему заједничке
одбране, а уз то командовање војском им је било одузето. Даље, донети закони нису били
бројни и никада, свесно, нису задирали у основе уређења полиса.

Етолски савез

Етолски савез је настао у IV веку пре нове ере као племенски савез племена области
Етолије у централној Грчкој. Слично Ахајском, савез је војнички јачао и ширио се,
обухвативши и тако значајне градове као што су Делфи и Локрис. У најдужем периоду
постојања савез се бавио борбом против македонске хегемоније, али и борбом за превласт
са Ахајским савезом. Крај савеза почиње доласком Римљана. Почетком тог периода
Етолци су у савезништву са Римљанима поразили Македонце. Али убрзо долази до
разлаза, потом и рата са Римљанима који се окончава 189. п.н.е. Етолски савез је потом
остао само по имену, потпавши под потпуну контролу Рима.
Оно што карактерише уређење етолских градова је федералистичко уређење које је
готово у потпуности налик Ахајском. Заправо, сматра се да је ово уређење било узор
Ахајцима. Упоређивањем органа долазимо до закључка о готово истоветности. Постојала
је заједничка скупштина која је обухватала све пунолетне грађане градова-чланица (није
било старосног цензуса) и која се састајала двапут годишње. Главни град био је Терм, где
се одржавала скупштина на којој су се бирали функционери. Уколико је скупштина
расправљала о другим питањима могла се састати у било ком граду-члану. Овде је
скупштини председавао стратег, који је био биран на годину дана и имао војну власт.
Постојало је веће (буле) које је нагледало међусобне односе градова и имало друге
управне дужности. Градови су били представљени у овом телу према контингенту војске
који су давали.
Друго веће је веће апоклита и имало је функције стратеговог кабинета и играло
кључну улогу у време рата када је добијало широка овлашћења.
Карактеристично за овај савез је да су градови изван етничког подручја Етолије
добијали специјалан статус придружених чланова, који су имали цивилна, али не и
политичка права.
Федерализам је био појачан, слично Ахајском савезу, увођењем заједничких закона,
монете и система мера.

154
Панхеленске игре

1) Олимпија (венац од дивље маслине);

2) Немеја (у част немејског Зевса);
3) Истам (награда је дивљи целер, као и у Немеји; установио их је Коринт у част
Посејдона);
4) Делфи (ловорово лишће)

Ове четири панхеленске светковине помогле су да се одржи осећање заједништва

међу свим Хеленима. Ове тенденције ка уједињењу никада нису уродиле политичким
уједињењем целе Хеладе. Хеленска племена никада нису постала хеленски народ јер је
идеја панхеленства била слабија од љубави према локалној независности.

155
Македонија у 5. веку п.н.е.

Након кратког периода персијске доминације под Даријем I, Mакедонија је поново

стекла независност под краљем Александром I Mакедонским (495-454.п.н.е.). У периоду
пре 4. века п.н.е. македонско краљевство заузимало је подручје које oтприлике одговара
данашњој области грчке Македоније. Aлександар I, кojи је био савременик и савезник
персијског краља Ксеркса, и који је играо неку врсту двоструке игре током Грчко-
персијских ратова, значајно је проширио територију македонске државе. Успостављени су
добри односи са атинским тиранином Пизистратом и његовим синовима. У том периоду је
почео процес све јаче хеленизације Македоније. Грци су покушавали да спрече
Александра I да учествује на Олимпијским играма, тврдећи да је он варварин, aли су
судије прихватиле његово аргивско порекло и дале му дозволу да се такмичи. Имао је три
сина: Алкета II, Пердика II и Филип.
Александров наследник Пердика II (452-413. п.н.е.) водио је једнако несталну
спољну политику кao и његов претходник, стално балансирајући између Атине и Спарте
током Пелопонеских ратова. Њега је 413.п.н.е. наследио Архелај, кога је Платон у Горгији
приказао као окрутног насилника. Ипак, он је свој двор у Пели претворио у средиште
окупљања грчких уметника и песника, међу којима су били Еурипид, Агатон, Херил из
Самоса, Теутеј и Зеуксис.
Године 434. п.н.е. је Филип, уз помоћ Атине и елимејског краља Дарде, покушао да
свргне Пердику. Maкeдонски краљ је на то реаговао подстицањем Потидеје да се побуни
против атинске власти. Aтињани су на то послали експедицију, кoја је заузела Терме. Када
су Коринћани покренули рат против Атине, склопљен је мир између Пердике и Атињана.
Пердика га је одмах прекршио, aли је 431. п.н.е. aтински дипломата Нимфодор склопио
савез са Ситалком, трачким краљем, a касније и са Пердиком, чиме се Атина одрекла
подршке Филипу.
Пердика је, међутим, 429. п.н.е. издао своје атинске савезнике и пришао Спарти,
којој је помогао у нападу на Акарнанију. Као одговор на то Ситалк је напао Македонију,
али је Пердика, венчавши своју сестру за Ситалка, издејствовао мир.
Године 424. п.н.е. Пердика је помогао спартанском војсковођи Брасиди у нападу на
Амфиполис. Спартанци су му заузврат, помогли у рату са краљем Архабејем. Поход се,
међутим, изјаловио кaда су Пердику издали његови илирски савезници, а приликом
повлачења, Спартанци су опљачкали македонски логор. Након тога Пердика је прекинуо
савез са Спартом и 423. п.н.е. поново прешао на страну Атине.
Године 417. п.н.е. Пердика је поново прешао на страну Спарте, да би непосредно
пред смрт прешао поново на страну Атине. Наследио га је син Архелај.
Архелај I Македонски, био је македонски краљ од 413. п.н.е. до 399. п.н.е. Био је
способан владар, познат по великим реформама администрације, војске и трговине. Био је
значајан атински савезник опскрбљујући их дрвеном грађом за бродове. Престоницу је

156
преместио из Еге у Пелу, која је постала важно културно седиште где су једно време
живели песници попут Еурипида или сликари попут Зеуксида.
Према Платону, био је син македонског краља Пердике II и једне робиње, па је
према томе био Пердикин незаконити син. Домогао се трона након убиства свога стрица
Алкете, Алкетинога сина и седмогодишњег полубрата, који је био легитимни Пердикин
син и наследник. Осигурао се оженивши се маћехом Клеопатром.
Атини је након катастрофалног окончања Сицилијанске експедиције 413. п.н.е.
била потребна нова флота. Требало им је много квалитетне грађе за бродове, а Македонија
је у то доба била главни снабдевач квалитетним дрветом. Архелај је тада био у прилици да
уцењује. Уместо тога, Архелај је био дарежљив и снабдевао је Атињане грађом за бродове.
Током 411. п.н.е. дозволио је Андокиди да сече велику количину дрвета, коју је Андокида
онда продао атинској флоти на Самосу. Током 407/406. п.н.е. дозволио је Атињанима да
граде бродове у Македонији, па су захвални Атињани због тога Архелају и његовим
потомцима дали почасне титуле атинских амбасадора и доброчинитеља.
Пидна се 410. п.н.е. побунила против Архелаја, па је он онда са великом војском
опседао град. У помоћ су му дошле атинска војска и морнарица под командом Терамена,
али како се опсада отегла Терамен је отпловио за Тракију. Ипак, Архелај је успео да сломи
побуну. Да би Пидну одржао у покорности, а обалу под својом контролом одлучио је да
поново изгради град на око 4 km од мора.
Архелај је започео са многима реформама у Македонији. Почео је да кује нови
квалитетнији новац са већим садржајем сребра, али још увек македонски новац био је
слабији од новца македонских јужних суседа. Градио је утврђења и просекао је равне
путеве значајне за кретање војске. Побољшао је војну организацију, набавио нову војну
опрему, унапредио коњицу и хоплитску тешку пешадију више од свих македонских
краљева пре њега.
Архелај је своју старију ћерку дао краљу Алимеје, а млађу је дао његовом сину
Аминти II, са циљем да се избегне борба за власт између рођака, односно реприза
Архелајевога успона на трон. Архелај је хтео да обезбеди сигуран трон за свога сина
Ореста. Други разлог била је подршка, коју је од њих очекивао у рату са краљем Линка
Арабејем и са Илиром Сиром.
Према Диодору један од краљевих пажева, Кратер, убио је у лову Архелаја 399.
п.н.е. Међутим, према Аристотелу постојало је неколико убица, који су убили због освете.
До тога тренутка Архелај је успео да од Македоније створи значајну и снажну силу.
Тукидид је истицао да је Архелај за Македонију учинио више него сви његови
претходници заједно. Међутим, након Архелајеве смрти уследила је грчевита борба за
власт. Архелајевог сина Ореста убио је стриц Ероп. Од 399. п.н.е. до 393. п.н.е. сменила су
се четири владара Македоније: Орест, Ероп, Еропов син Паусаније и Аминта II. На крају је
на власт дошао Аминта III.

157
Успон Македоније

Филип II Македонски

Први Филипов корак био је да поткупи Пајонце позамашном свотом новца. Следећи
корак био је да се ослободи противкандидата. Једноме од њих, Аргеју, помагала је Атина
јаком флотом. Филип га је поразио и све је дао од себе да са Атином склопи споразум.
Ослободио је без откупнине Атињане које је заробио у бици и одрекао се свих права на
Амфипољ, град у коме је његов брат, краљ Пердика, држао гарнизон. Злато је лако
подстакло Трачане да напусте Филиповог противкандидата (359. п.н.е), ради чије су
помоћи кренули. Када се навршило пролеће, имао је 10 000 пешака и 600 коњаника. Са
овом војном силом кренуо је на Пајонце и поразио их је у једној јединој бици. Затим се
окренуо против Илира који су одбили да напусте градове које су држали на теригорији
Линкеста. Дошло је до велике битке у којој је Филип извојевао победу и натерао их на
покорност 358. п.н.е.
Пошто је тако успоставио власт над вазалним областима и очистио земљу од
непријатеља, Филип је закратко продро на исток према Тракији. На Филипов подстицај,
известан број грађана са оближњег острва Таса, где су људи добро нознавали рударску
вештину, прешао је преко у Крениде, близу планине Пангаја и ту се населио. Али, да би
држао под контролом нове руднике, неопходно је било да загосподари Амфипољем. Тако
су се Филипови интереси директно сукобили са интересима Атине. Када се Филип са
војском устремио на њихов град, становници Амфипоља су замолили Атину да им
помогне. Међутим, Атињани су били заокупљени немирима на Еубеји и на Херсонесу,
нису упутили помоћ и Амфипољ је убрзо пао. Међутим, Филип је водио рачуна да
непотребно не увреди Атину, па је ослободио атинске заробљенике ухваћене у граду.
Недуго потом Филип је заузео Пидну 356. п.н.е. Освојио је затим Потидеју, али
уместо да је задржи за себе, град је предао Олинћанима којима је уступио и Антемунт.
Пошто су се Олинћани узнемирили због његових ратних операција на Стримону, упутили
су Атини предлоге за заједничку акцију против Македоније. Атињани, који су поверовали
Филипу, одбацили су те предлоге. Изузев Метоне, Атињани сада нису имали упориште на
обалама Термајског залива. Склопили су савез са Трачанима на западу, који су били
огорчени што су Македонци окупирали Крениде, и са пајонским и илирским краљевима.
Али, Филип је спречио заједничку акцију савезника. Принудио је Пајонце да постану
његови вазали. Парменион, његов најспособнији генерал надмоћно је поразио Илире, а
Трачани, које је поново поткупио, одрекли су се својих права на планину Пангај. После
ових успеха створено је Македонско краљевство.

158
Маусол из Карије

Карију су, као и Македонију, настањивала два народа, аутохтони Каријци и грчки
насељеници на обали. Грађанин Миласе по имену Хекатомно, по Тисаферновој смрти,
успео је да наметне своју власт целој земљи и Велики краљ је оценио да би било разумно
да призна династа Карије за свог званичног сатрапа. Ни Хекатомно ни његов син Маусол,
који га је наследио, никада нису пропустили да плате свој данак благајни у Суси, или да
искажу одговарајућу покорност персијском краљу. Велика острва Родос, Кос и Хиос, за
којима је Маусол жудео, припадала су Атинском поморском савезу. План каријског
владара био је да прво та острва подстакне да се одметну од Атине и да их потом потчини
својој власти. Распирио је пламен незадовољства и три острва су се заједнички одметнула
од Атинског поморског савеза 357. п.н.е. и подржао их је Бизант. Атина је одмах послала
бродове и копнене снаге на Хиос под командом Хабрије и Харета. Али, док је покушавао
да уплови у пристаниште, Хабрија који је био на челу, био је нападнут са свих страна и
погинуо је у борби. Дошло је до битке код Ембата, коју су Атињани изгубили. Тимотеј,
један од стратега, је у Атини осуђен на смрт 356. п.н.е. због неуспешне операције.
Харет је сада испловио, као једини заповедник, да настави ратовање против
побуњених савезника, али није имао довољно новца да исплати своје војнике. Нашао је
начин да надокнади недостатак средстава у немирима до којих је дошло у Малој Азији.
Побунио се Артабаз, сатрап Хелеспонтске Фригије, али није имао довољно јаку војску да
се сам супротстави краљевим војницима. Харет му је притекао у помоћ и извојевао је
бриљантну победу над сатрапима који су се постројили против њега. Од захвалног
Артабаза примио је новац који му је омогућио да исплати и држи војску. Атињанима су се
свидели и победа и новац, али Артаксеркс је био разјарен. У Атину су ускоро стигле вести
да Велики краљ скупља огромне војне снаге у Сирији и Киликији, да би се осветио за
Харетову дрскост. Демостен, кога је сада све више запажала јавност, одржао је у том
тренутку говор који је био умеснији но многи његови каснији славни говори. Показао је да
је узбуна преурањена и да је идеја да се у градове широм Хеладе упуте позиви за помоћ
будаласта. На крају су мудри савети превагнули. Харет је опозван, започели су преговори
са побуњеним савезницима и склопљен је мир. Атина је признала аутономију трима
острвима, Хију, Коју, Роду и граду Бизанту. Није много протекло, а Лезбос се такође
одметнуо од Атинског поморског савеза који је на овај начин изгубио све своје значајне
чланове у источном делу Егејског мора. На западу се истовремено одметнула и Коркира.
Маусол је убрзо након успеха своје политике против Атине умро и оставио својој
жени Артемисији власт. Присталице демократије са Рода су искористили прилику да
поврате своју слободу и обратили су се за помоћ Атини. Њихова молба била је одбијена.
Артемисија је убрзо поново успоставила своју власт на Роду.

159
Фокида и Свети рат

Сада је ред дошао на Фокиду и она је избила у први ред и уживала кратак период
експанзије и победе. На једном заседању Амфиктионаца, убрзо након битке код Леуктре,
Тебанци су оптужили Спартанце зато што су у доба мира заузели Кадмеју. Спартанци су
осуђени на 500 таланата глобе. Глоба се заиста није могла утерати, али несумњиво су им
ускратили приступ у делфски храм. Тебанци су одлучили да против Фокиде примене исти
механизам који су претходно испробали на Спарти. Људи уплетени у наводно светогрђе
одлучили су да се супротставе. Филомел, богати грађанин Ледонта, био је човек који је
преузео вођство у организовању отпора. Филомелове предлоге су усвојили и наименовали
су га за стратега аутократора фокидских снага. Кренули су у акцију и 356. п.н.е. заузели су
Делфе. Први Филомелов циљ био је да придобије хеленско јавно мњење. Упутио је
посланике у Спарту, у Атину, чак у саму Тебу, да образложе положај Фокиде. Због ових
посланстава Спарта је одбацила своју уздржаност и отворено се повезала у савез са
Фокидом, док су Атина и неке мање државе обећале своју подршку. Тебанци и њихови
савезници у Амфиктионији одлучили су да поведу рат.
У међувремену, Филомен утврђује Делфе и наноси пораз Локриђанима. Ова победа
натерала је Тебанце да се припреме за интервенцију. Извесно време ратовало се са
Тебанцима и Локриђанима без одлучујућег исхода, док напокон Фокиђани нису претрпели
тежак пораз близу Неона, на северној страни планине Парнаса. Тебанци су мислили да
Филомелова погибија значи пропаст фокидске стране и одступили су после битке. Али,
њега је наследио Ономарх. На западу је принудио локридску Амфису да му се потчини, на
северу је покорио Дориду, прешавши преко прелаза планине Ојте, загосподарио је
Термопилама и освојио је локридски Трониј, у близини источног улаза у теснац. На истоку
је окупирао Орхомен. Филип је недавно, заузевши Метону, лишио Атину последњег њеног
савезника у Термајском заливу. Атински војни контингент послат као помоћ опседнутој
Метони прекасно је стигао. Филип је спремно пристао на захтев Тесалаца да врши
дужност њиховог стратега. Ликофрон из Фере није имао изгледа да се сам супротстави
војним снагама које је Филип довео као потпору Тесалском савезу. Тиранину није било
спаса уколико му не помогну они који су златом платили његово савезништво. А
Фокиђани га нису оставили без помоћи: снага Ономархова била је тако велика, да је могао
одвојити војску од 7000 људи да ратује на северу. Међутим, Филип је његовог брата
Фаила, коме је Ономарх поверио команду, поразио и истерао из Тесалије. Тада Ономарх
лично преузима команду над целом фокидском војном силом (око 20 000 бораца) да би
спасао свога савезника. Пошто је био знатно надмоћнији, Ономарх је победио македонску
војску у двема биткама, наневши озбиљне губитке непријатељској страни. Филип је био
принуђен да се врати у Македонију и Ономарх је предао Тесалију у руке Ликофрону.
У том је тренутку (353/2. п.н.е.) моћ Фокиде била на свом врхунцу. Њена
супремација се протезала од обала Коринтског залива до падина Олимпа. Били су
господари Термопилског теснаца и држали су све важне базе у западној Беотији.
Филип Македонски се брзо опоравио од понижења које је претрпео од својих
непријатеља Фокиђана. Наредне године поново се спустио у Тесалију и одатле их истерао.
Пошто је Филип тако загосподарио Тесалијом, припремао се да са војском одмаршира на
југ и ослободи Аполоново светилиште од окупације Фокиђана. Спарта, Ахаја и Атина
напокон су одлучили да јој активно помогну. Нису смели да допусте Македонцима да
прођу кроз Термопиле. Државник Еубул одмах је реаговао и упутио велику копнену силу,

160
под командом Наусикла, да брани теснац. Филипу је одмах било јасно да би крајње
рискантни покушај био освајање положаја јуришом и повукао се.
Помажући Фокиди, Спартанци су имали у виду своје циљеве. Нису напустили своје
наде да ће поново освојити Месенију и разорити Мегалепољ. Свестан опасности,
Мегалепољ се обратио Атини за помоћ. Није био интерес Атине да се у овом тренутку
уплиће на Пелопонезу. Њена суштинска политика била је да одржава пријатељске односе
са Спартом и да заједно са њом помаже Фокиди да се супротстави Теби, Тесалији и
Македонији.
Рат на Пелопонезу избио је 352. п.н.е, убрзо након заустављања Филипа код
Термопила. Док је Атина остала неутрална, Ахаја и Елида, Флијунт и Мантинеја подржали
су Спарту. Фокиђани су јој послали у помоћ 3000 војника. Али, све ове снаге биле су
надмашене бројношћу Месењана, Аркађана и Аргиваца, којима су Тебанци послали знатну
помоћ. Дошло је до низа ратних сукоба. Скоро су сви били нерешени, али су спасли
Месенију, Мегалепољ и осујетили Спартине планове. Ономарховом смрћу, вођство
фокидског савеза пренело се на његовог брата Фајила. У почетку су Фокиђани једва
одржали своје базе у западној Беотији, али сада - по повратку помоћних чета, које су
упутили на Пелопонез, напали су Епикнемидске Локране и ставили су под опсаду Нарик
који су на крају освојили. Тако је Фајило очувао фокидску моћ отприлике две године, али
га је покосила заразна болест и наследио га је његов братанац Фалајк, Ономархов син. Под
Фалајком се рат одужио још за неколико година без неког значајног успеха. Тебанци су
побеђивали у неважним биткама и пустошили Фокиду, а Фокиђани су задржавали своју
власт у западној Беотији.

Напредовање Македоније

Македонски монарх је сада загосподарио не само Термајским заливом и ушћем

Стримона, него и басеном Пагасе и почео је да ствара флоту.
Само што се вратио из Тесалије, Филип је кренуо на Тракију 352. п.н.е, стигао је до
Пропонтиде, ставио је под опсаду Херин зид, Керсоблептову престоницу. Принудио је
затим овог династа да призна врховну власт Македоније. Филип се разболео - то га је
натералао да одустане од даљих ратних операција и Херсонес је био спасен.
Најистакнутији противник Филипа био је Демостен, који је против њега држао
говоре. Следећа фаза у напредовању Македоније била је присаједињење Халкидике. Чим
се Филип опоравио од болести, усмерио је пажњу на овај део света и покорио га 349. п.н.е.
Олинт је затражио савез са Атином и у тој прилици су вође атинске Скупштине и
заговорници политике рата били сложни. Филип је дуго сплеткарио и роварио на Еубеји и
сада се Еретрија побунила и истерала Плутарха, тиранина који је у име Атине владао
градом. Суседна Халкида и Ореј на северу повели су се за овим примером. Еубеја се
налазила у стању побуне. Атињани су упутили стратега Фокиона 348. п.н.е. у поход на
Еубеју, али он није имао успеха. Непријатељ је заробио известан број атинских војника за
чији је откуп Атина морала да плати 50 таланата и одлучено је да нема другог решења него
да признају аутономију градовима на Еубеји, изузев Каристу, који је остао лојалан Атини.
За то време Филип је жестоко нападао Олинт и Олинћани су у Атину слали упорне
молбе за помоћ. Овога пута Демостенов предлог био је одобрен; 2000 грађана - војника
отпловило је на север. Нажалост, прекасно. Олинт је био освојен пре но што су Атињани
стигли 348. п.н.е.
161
Филократов мир

Филип је желео да са Атином склопи мир и да постане члан Амфиктионског већа.

Ка овом другом циљу пут су му прокрчили Тебанци који су заједно са Тесалцима упутили
Филипу молбу да прихвати улогу хегемона Амфиктионског савеза и да порази Фокиђане.
Први кораци ка склапању мира предузети су из Атине. Атињани су послали у Пелу десет
својих посланика 347. п.н.е. са представником Синедрија атинских савезника, да
преговарају о условима мира са македонским краљем. Посланици су се вратили кући са
Филиповим писмом атинском народу. За њима су кроз неколико дана стигла и три
македонска делегата наименована да приме заклетве Атињана и њихових савезника
346.п.н.е. На предлог Филократа Атина је прихватила мир, под условима које је понудио
Филип. Мир је сада био закључен на једној страни, преостало је да атински посланици
узму заклетве од Филипа и његових савезника. Исти посланици, који су посетили
Македонију да уговоре услове мировног споразума, кренули су да узму заклетве. Филип је
за то време освојио трачке тврђаве које је и наумио да освоји и присилио је Керсоблепта да
постане македонски вазал. Када се вратио у Пелу, није затекао само посланство из Атине,
него и посланике из многих других хеленских држава, како ишчекују његов долазак. Док
се мир формално закључивао, није било проблема. Али, атински посланици су добили
пуномоћје да даље преговарају са Филипом ради неких заједничких одлука о решавању
питања Фокиде и северне Грчке.
За то време Филип је напредовао према југу. Термопилски пролаз држао је Фалајк.
Пре но што ће стићи у Термопиле, Филип је у Атину послао два пријатељска писма са
позивом Атињанима да пошаљу војску ради сређивања прилика у Фокиди и Беотији.
Пошто атински грађани нису волели да ради војне службе напуштају Атину, спремно су
поверовали апсурдним страховима које им је Демостен дочаравао, изневши мишљење да
ће Филип задржати њихову војску као таоце. Стога су се задовољили да упуте посланство
(у коме је Демостен одбио да учествује) са задатком да обавести Филипа о декрету који су
изгласали против Фокиђана. Пошто је било јасно да се због Демостеновог става Филип не
може поуздати у Атину, био је принуђен да дела у спрези са њеним непријатељем Тебом.
Градови у западној Беотији које су држали Фокиђани, враћени су Беотском савезу.
Десило се да прослава Питијских игара баш падне у годину склапања мира. Атина
није послала представника на заседање Амфиктионије, где су Филипа изабрали да
председава свечаности, а ни делегате на саму свечаност. Овај упадљиви изостанак био је
протест против прихватања Македоније у Амфиктионски савез и Филип га је тако схватио.
Пошто се Филип изборио за место Македоније у религијском савезу, следећих годину или
две искористио је да ојача своју малу флоту, да успостави управу у Тесалији и да стекне
утицај на Пелопонезу. Тесалски градови су краља Македоније изабрали за свог архонта.
Демостен је, насупрот другима, водио антимакедонску политику. Затичемо
Демостена како учествује у посланству упућеном у пелопонеске градове да својим
беседништвом подрије Филипов утицај. Надмоћ коју су сада стекли Демостен и његови
партијски пријатељи охрабрила их је да изврше велики напад на своје политичке
противнике и да тиме Филипу задају ефикасан ударац. Хиперид је поднео тужбу због
издаје против Филократа, чије је име било посебно везано за мир. Исход суђења чинио се
тако застрашујућим, да је Филократ побегао и био је осуђен на смрт због омаловажавања
суда. Охрабрен овим успехом, Демостен је поново покренуо своју оптужбу против Есхина,
али Есхин није узмакао. Есхин је убрзо ослобођен. Савезништва Атине са Мегаром и
Халкидом склопљена су 343/2. године п.н.е.
162
 Женидбом са кћерком епирског краља, Филипу је аутоматски припала дужност да
интервенише у борбама око епирског престола, које су уследиле по смрти његовог таста.
Подржао је жениног брата Александра против њеног стрица Арибе. Умарширао је са
војском у земљу и довео је на власт Александра. 342. п.н.е. Филип је кренуо у поход на
Тракију. Трачки краљ је свргнут са престола и његово краљевство постало је покрајина.
Посланици су разаслани на све стране да дигну узбуну. Демостен се лично упутио
на Пропонтиду. Успео је да отцепи из савеза са Македонијом Бизант и Перинт. У исто
време атински војници упућени су на Еубеју, владе у Ореју и Еретрији су оборене, ови
градови су се придружили независном еубејском савезу чији се Синод састао у Халкиди.
Филип је опсео Перинт, који није освојио, али се убрзо дигао на Бизант. Атина је због овог
акта ушла у рат са Македонијом. Послала је флоту у помоћ Бизанту. Филип се за то време
поново повукао у дивљине Тракије. Скити у близини ушћа Дунава су се побунили, и да би
угушио побуну прешао је венац планине Балкана.

Херонејска битка

Грађани Амфисе у Озолској Локриди почели су да обрађују свету земљу јужно од

Делфског пророчишта. Амфиктионички савез објавио је Свети рат против Амфисе.
Делегати из Тесалије предложили су да Филип преузме вођство у том рату. Ово је био
погодан изговор Филипу да доведе своју војску у централну Грчку. Филип је успео да
продре у централну Грчку и заузме Амфису и тако оконча Свети рат. Фокиђани су га
радосно дочекали кад је стигао у њихов град. Атињани су били у паници. Послали су
посланике у Тебу да траже склапање савеза. Исто је урадио и Филип. Међутим, Теба је
приступила Атини. Августа 338. п.н.е. дошло је до битке код Херонеје у којој је Филип
победио.

Коринтски савез. Филипова смрт

Коринтски савез био је савез грчких полиса које је зими 338/337. п.н.е. основао
македонски краљ Филип II. Чланови савеза имали су право да задрже властите уставе, али
су, с друге стране, били дужни да спрече сваки чин агресије, односно да дају одређени број
војника у заједничку стајаћу војску, сразмерно својој величини. Савез је имао заједничку
скупштину - синедриј - који се састајао у Коринту. Филип II је одмах по оснивању од
стране синедрија именован командантом војске.
Разлог због кога је Филип основао Савез било је настојање да себи осигура
савезнике пред предстојећи поход на Персију. Филип је као разлог за повод навео одмазду
за пустошења које су Персијанци починили по Грчкој за време Грчко-персијских ратова
480. п.н.е.
Теба је била веома оштро кажњена, док је Атину Филип благо казнио. Пошто је
Атина имала флоту, Филип је остао у добрим односима с њом, за случај да зарати са
Персијом. Такође је склопио мир са Коринтом и Халкидом, у које је поставио своју посаду.
Све државе, сем Спарте, постале су чланице Коринтског савеза. 336. п.н.е. објављен је рат
Персији и Филип је изабран за стратега, али је убрзо убијен у дворској завери. Након
Филипове смрти део чланица савеза се побунио, али је ту побуну угушио Александар, па је
Коринтски савез учествовао у његовом походу на Азију. Савез се распао 322. п.н.е.
163
Александар Македонски

Александров први силазак са војском у Хеладу

На вест о Филиповој смрти побуниле су се многе грчке државе, укључујући Тебу,

Атину, Тесалију и трачанска племена северно од Македоније. На вест о побуни
Александар је брзо реаговао. Саветници су му препоручивали да покуша да изглади
проблеме дипломатским средствима, али Александар се одлучио на војна средства.
Окупио је 3000 коњаника и запутио се према Тесалији на југ. Тесалци су заузели прелаз
Темпе између планине Осе и Олимпа, али Александар је са војском прошао кроз Осу и
нашао се Тесалцима иза леђа. Тесалци су се због тога предали, па је Александар имао на
располагању и тесалијску коњицу и кренуо је према Пелопонезу. Зауставио се код
Термопила, где су га признали за вођу Амфиктионског савеза. Одатле је кренуо према југу.
Атина је молила за мир, па је Александар опростио свима, који су учествовали у побуни. У
Коринту су га именовали хегемоном грчких снага у предстојећем рату против Персије.

Александрова ратовања у Тракији и Илирији

Пре похода на Персију, Александар је требало да осигура северне границе. Због

тога је у пролеће 335. п.н.е. кренуо у Тракију против Илира и Трибала, за које је знао да
припремају побуну. Док је пролазио кроз Тракију нека племена су се препала, па су се
покорила, а придружило му се и трачко племе Агријана. Кренуо је из Амфипоља, прешао
је реку Нес и стигао је десетога дана до планине Хема (Балкана). Ту је македонска војска
победила Трачане, који су били заузели планинске висове. Након тога Александар
Македонски је кренуо у земљу Трибала, које је победио на реци Лигин, притоци Дунава.
Три дана након битке на Лигину, Александар је дошао до Дунава, суочавајући се са
Гетима, који су се налазили са друге стране реке. Македонска војска је изненада ноћу
прешла Дунав, изненадила је и победила Гете и заузела им и срушила град. На повратку са
Дунава Александар је сазнао да се побунио Клитија Илирац, краљ Илира, а да му
помаже Глаукија, краљ Таулантијана. Александар се вратио у Илирију и победио је оба
владара и прислио их на повлачење. На тај начин Александар је осигурао северну границу
Македоније.

Александров други силазак са војском у Хеладу

Док је Александар Велики ратовао северно од Македоније поново се побунила

Атина и Теба. Александар је одмах реаговао, па су градови поново почели да оклевају, а
једино је Теба одлучила да се одупре. Теба је била сравњена са земљом, а њена територија
је подељена између беотских градова. Пад Тебе присилио је Атињане да моле за мир.
Грчка је поново била пацифицирана. Александар Македонски је кренуо на азијски поход, а
Антипатра је оставио иза себе као регента у Македонији и Грчкој.

164
Припреме за Александров поход на Персију. Положај Персије

Пошто је провео зиму у припремама за ратовање и пошто је средио прилике у свом

краљевству за случај дужег одсусутва, Александар је у пролеће 334. п.н.е. кренуо да освоји
Азију. Да би обезбедио Македонију од суседа и њених поданика за време свог одсуства,
Александар је био принуђен да остави велики део националне војске за собом. Управу је
поверио Антипатру, помоћнику свога оца.
Персијско царство било је слабо и лабаво повезано, а сада је њим владао и слаби
монарх. Не може се порећи да би Дарије био у великој предности да је био вешт и искусан
у рату и способан да води људе. Прво, била му је на располагању страшна маса војника.
Друго, док су ковчези са новцем из Пеле били наводно испражњени пре но што је
Александар кренуо у Азију, Велики краљ је господарио непроцењивим богатством -
благајна у Суси била је пуна, а у дворцу у Персепољу нагомилане су биле неисцрпне
залихе злата. Треће, располагао је морнарицом која је доминирала морима у приобаљу
Мале Азије, Сирије, Египта и требало је да ствара непремостиве препреке освајачу који
није имао одговарајућу поморску силу. И четврто, премда у огромном царству није било
кохезије или јединства у централизованој власти, управо због тога је било мало, или
нимало националног незадовољства у сатрапијама. Египат је био изузетак. Али, све ове
предности биле су протраћене зато што није било памети да се све држи под контролом и
воље да се доминира. Поврх свега, Персија је заостала у техници ратовања. Није одржала
корак са развитком војне вештине у Хелади, у претходних педесет година. Персијски
заповедници нису имали воље да проучавају тактику свог непријатеља и да изналазе нове
методе да јој се супротставе. Нису знали да створе сопствене стратешке планове,
једноставно су чекали на покрете непријатеља. Уздали су се у бројност, личну храброст и
срповима наоружана борна кола.

Освајање Мале Азије

Када је средио прилике у Грчкој Александар Велики је сазвао своје генерале и

пријатеље на саветовање о походу на Персију и о томе како водити
рат. Антипатар и Парменион су га саветовали да најпре обезбеди наследника, па да тек
онда крене у поход. Александар је сматрао да је срамота да чека наследника и заложио се
да крену одмах. Александар је 334. п.н.е. прешао Хелеспонт. Када је ступио на тло Мале
Азије код Илија, бацио је копље у азијско тло и изјавио да прихвата Азију као поклон од
богова. Александар је победио удружену војску малоазијских персијских сатрапа у бици
на Гранику 334. п.н.е. Након битке, цела сатрапија Фригија пала је под власт Александра
Великога, који је онда кренуо на Лидију, где је сатрап Митрен предао Сард. Александар је
веома брзо након битке код Граника ослободио грчке градове Мале Азије, укључујући и
Милет. У граду јаких бедема, Халикарнасу, утврдио се Мемнон са Родоса и Оронтобат са
персијским снагама, па је Александар први пут дуже опседао један град и на крају их
присилио да се повуку. Власт у Карији оставио је Ади од Карије. Александар је након
Халикарнаса кренуо кроз планинску Ликију и преко Памфилије. Успут је преузимао
контролу над свим обалним градовима, да би Персијанце лишио лука. Од Памфилије више
није било већих лука, па је кренуо према унутрашњости. У древној фригијској
престолници Гордију Александар је решио до тада нерешив Гордијски чвор.

165
Битка код Иса

Док је Александар био у Тарсусу, на граници данашње Турске и Сирије, чуо је

да Дарије III припрема велику војску у Вавилону. Ако Дарије III заузме Ис, то би значило
да може користити помоћ персијске флоте у Медитерану, олакшавајући снабдевање.
Александар шаље Пармениона да заузме обалу око Иса. Сазнавши да је Персијска армија
дошла у Сирију, Александар одлучује да јужно напредује од Иса. Дарије III је знао да
Парменион држи планинске превоје и зато, да би избегао заседе и неповољан терен,
изабрао је северни, много дужи пут. Персијанци улазе у Ис и убијају све заробљенике.
Тако је Дарије поставио своју армију иза непријатељских линија и сасекао јој линије
снабдевања. Поставио се на добру позицију за битку и чекао Александра.
Александар је водио дефанзиван рат, према савету свог ратног савета. Избегавао је
обрачун са већом персијском војском. Дарије са друге стране је имао проблем са
снабдевањем толике војске током зиме, а и градови у Феникији су се бунили. Дарију је
зато била потребна битка. Терен који је одабран даје предност мањој војсци, а не већој.
Александар је био принуђен да прихвати битку, јер је Дарије заузео важно место.
Македонци су прошли кроз Сиријска врата до реке Пинар, где их је чекао Дарије.
Александар се налазио на десном крилу са елитном коњицом. Коњица тесалских Грка је
била на левом крилу, а средином са Македонском фалангом командовао је Парменион.
Дарије је тешку коњицу концентрисао уз обалу, насупрот тесалске коњице. Поред
њих распоређује фаланкс од грчких плаћеника величине 12.000 људи. Поред грчке фаланге
распоређује персијску пешадију, дуж реке и уз планине. Распоред Даријеве војске је имао
облик грчког слова гама. Дарије је сместио у средишњицу са најбољом пешадијом, грчким
плаћеницима и краљевском гардом. Персијска коњица је била на левој страни снажнија од
грчке и прва је започела битку ударом по левој страни, по Парменионовој коњици. Али
Парменион, иако слабији, држао се довољно дуго, да са десне стране Александар својом
елитном коњицом направи рупу по десној страни кроз Персијске линије. После прављења
рупе Александар са коњицом удара директно према Дарију, који бежи са бојишта. Услед
тога Персијанци напуштају битку, а Александрова коњица чини масован покољ
Персијанаца у бегу.

166
Освајање Сирије

Александар је зимовао у Малој Азији, а онда је 333. п.н.е. прошао са војском кроз
Киликијска врата. Победио је много пута већу персијску војску под заповедништвом
персијскога цара Дарија III у бици код Иса. Александар је са елитном јединицом коњаника
пратилаца напао персијски центар, где се налазио цар Дарије. Када је Дарије III побегао са
бојишта то је изазвало панику у персијским редовима и тешки пораз. Дарије је иза себе
оставио своју фамилију, мајку и жену, које су Македонци заробили. Дарије је Александру
нудио мировни споразум, по коме би се одрекао изгубљених територија и поред тога
платио 10.000 таланата за своју фамилију. Међутим, Александар је одбио. Александар је
наставио са освајањем Сирије и обале Леванта. Током 332. п.н.е. био је присиљен да
нападне добро утврђени Тир. Персијанци су у то време господарили морем са Кипра и из
Египта, а Тир је био од великога значаја, јер је био последња лука у Феникији, која није
била под Александровом контролом. Није могао да крене у поход на Египат, а да иза себе
остави Тир под персијском контролом. Опсада Тира трајала је преко годину дана и Тир је
заузет августа 332. п.н.е. Александар је био љут због изгубљенога времена, средстава и
људи током десетомесечне опсаде, па је након заузимања града 30.000 становника Тира
побио или продао у робље.

Освајање Египта

Након освајања Тира брзо су падали сви градови на путу за Египат, сем Газе.
Утврђење у Гази било је добро утврђено на брду, па је било потребно да се опседа. Након
три неуспешна напада Газа је заузета, али приликом освајања Александар је био озбиљно
рањен. Као и у Тиру, побијено је све мушко становништво, а деца и жене су продане у
робље. Јерусалим се одмах предао, па је био поштеђен разарања. Александар Велики је
крајем 332. п.н.е. ушао у Египат, где је дочекан као ослободилац. Основао је у Египту град
Александрију. Кренуо је на дуги пут кроз пустињу до Амоновога храма, који се налазио у
оази Сива. Посету храму искористио је за пропагандни ефекат на становништво Египта и
да би могао да се позива на одобрење богова за освајање Персије.

Битка код Гаугамеле и освајање Вавилоније

Александар Македонски је 331.п.н.е. напустио Египат и кренуо је према

Месопотамији. Прешао је Еуфрат и Тигар готово без икаква отпора. Персијски цар Дарије
III је сакупљао огромну војску из свих крајева свога царства. Планирао је да победи
македонску војску помоћу вишеструко бројније персијске војске. Осим тога планирао је и
да се коначна битка са македонском војском одвија у равници, где би могао да искористи
бројчану надмоћ. Дарије је сачекао Александра у равници код Гаугамеле са далеко
бројнијом војском. У бици код Гаугамеле 331. п.н.е. Александар Велики је поново победио
персијску војску. Дарије III успео је да побегне преко јерменских планина у Медију.
Планирао је да у источним сатрапијама сакупи нову војску против Александра. Након
битке Александар је крајем 331. п.н.е. заузео Вавилон.

167
Освајање Сузијане и Персије

Док је Александар напредовао од Вавилоније до Персепоља, дотле је Дарије

III остао у Екбатани у Медији, настојећи да окупи нову војску из источних сатрапија.
Александар је спроводио либералну политику и у Вавилонији и у Персији, па је
придобијао Даријеве поданике. Александар је заузео и Сузу, а краљевски пут повезивао је
Сузу са Персепољем и Пасаргадом и Александар је напредовао дуж ње. Ариобарзан је од
Дарија добио задатак да спречи продор македонске војске у ужу Персију. Персија се могла
лако бранити зато што се могло доћи до ње само преко неколико могућих прелаза преко
планина Загрос. Да би дошао до уже Персије Александар је морао да пређе узак планински
кланац Персијска врата. Ариобаразан је око месец дана у јануару 330. п.н.е. успешно
спречавао продор македонске војске преко Персијских врата. Био је то последњи отпор
персијских снага пред престоницом Персепољем. Након победе код Персијских
врата Александар је лако дошао до Персепоља и заузео га. У Персепољу је била највећа
персијска ризница, огроман новац, који је дуго био ван оптицаја. Од тада је Александар
имао огромне новчане резерве, да је постао финансијски неовисан о грчким државама.
Александар је дао војсци да неколико дана пљачка град. У Персепољу је остао пет месеци.
Током његова боравка избио је пожар у Ксерксовој палати, а ватра се тако раширила да је
цели град завршио у пламену. Плутарх наводи две могућности како је спаљен
Персепољ. Према једној од њих Александар је спалио Персепољ да се освети због
персијскога спаљивања Акропоља у Атини 480. п.н.е. Према другој верзији Александра је
пијана војска наговорила да спали Персепољ.

Даријева смрт

Александар је кренуо за Даријем III прво према Екбатани у Медији, а онда према
Партији. Међутим, пошто није успео да довољно брзо окупи нову војску, Дарије је морао
да бежи према Бактрији. Имао је на располагању 30.000 Персијанаца. Кренуо је кроз
Каспијска врата. Александар је кренуо за њим у потеру. Циљ му је био да ухвати Дарија и
сам тиме постане неприкосновени цар Персије. Војска која је пратила Дарија била је
деморалисана и имала је много дезертера. Сатрап Бес је убио Дарија, настојећи на тај
начин да одобровољи Александра. Бес се прогласио новим персијским царем и повукао се
у Централну Азију са циљем да ту започне герилски рат против македонске војске.
Александар је сахранио Дарија по персијској церемонији, а тврдио је да је Дарије њега
именовао као наследника персијскога трона. Сматра се да је Даријевом смрћу Персијско
царство престало да постоји.

168
Хирканија, Арија, Бактрија, Согдијана

Александар је Беса проглашавао узурпатором персијскога трона и кренуо је према

Бактрији у поход против њега. Поход против Беса претворио се у велики поход у
централној Азији. Александар је на том походу основао низ нових градова, укључујући и
Кандахар у Авганистану. Александар је напредовао кроз Медију, преко Партије, Арије
(западни Авганистан), Дрангијане, Арахозије (јужни и централни Авганистан), Бактрије
(северни Авганистан) и Скитије. Спитамен је издао Беса, па је Бес био погубљен.
Међутим, касније, док је Александар био на Јаксарту (Сир Дарји) у походу против Скита,
Спитамен је подигао устанак 329. п.н.е. против македонске власти. У Согдијани су се
подигли многи градови. Чак се и део Бактрије придружио побуни. Спитамен је опседао и
македонски гарнизон у Мараканди (Самарканду), а касније је потпуно уништио мању
македонску војску од око 2400 војника. Александар је након победе над Скитима на
Јаксарту кренуо против Спитамена, који се повукао. Спитамен је поражен тек 328. п.н.е.
Потом се Александар оженио се бактријском принцезом Роксаном 327. п.н.е.

Освајање Индије

Главнина македонских снага кренула је у подручје данашњег Пакистана кроз

Кајберски прелаз. Мањи део кренуо је са Александром 327. п.н.е. севернијим путем и
успут су заузели тврђаву Аорн. Аорнова стена представљала је место митолошкога значаја
за Грке, јер по легенди Херакле на свом путу у Индију није успео да је заузме. Током
пролећа 326. п.н.е. Александар је удружио своје снаге са савезником, краљем Таксилом,
који је био у непријатељству са краљем Пором. Требало је да покори краља Пора у
Пенџабу, да би наставио напредовање на исток према Индији. У бици код Хидаспа 326.
п.н.е. Александар је победио краља Пора и заробио га. Александар му је дозволио да и
даље влада својом краљевином, али у Александрово име. Порова краљевина постала је
Александров вазал. Александар Велики је на месту битке с једне стране реке основао град
Никеју, а са друге стране реке основао је град Букефалију, у част свог коња Букефала, који
је крепао непосредно након битке.
Током 326. п.н.е. Александар је ишао даље на исток, дубље у Индију. Када је дошао
до граница Магаде, тј до реке Хифразис (Беас) војска му се побунила. Били су исцрпљени
и хтели су да се врате кући. Александар Македонски је био љут, али на састанку са
главним официрима Коин је уверио Александра да је боље да се врате.

169
Александров повратак у Вавилон

Александар је морао да пристане и након осигурања граница почео је да се враћа на

запад, односно југозапад. Кретао се дуж реке Инд, успут покоравајући Малије и друга
индијска племена. Током 325. п.н.е. Александар Велики је наредио Кратеру да се враћа на
запад једним путем кроз Арахосију и Дрангијану. Александар је са другом војском дошао
до Индијскога океана, па је део пута прешао бродом, а делом прешао кроз пустињу у
Гедросији, у којој је изгубио много војске. У Карманији (јужни Иран) његова војска се
поново састала са Кратеровом војском. Александар се у међувремену обрачунао са
локалним управницима који су злоупотребљавали власт.
У Сузу су стигли марта 324. п.н.е. Када је стигао у Опиду Александар Велики је
објавио да намерава да пошаље кући у Грчку 10.000 ислужених ветерана. Обећао је да ће
их све збринути. За војску, која је већ раније била незадовољна многим Александровим
поступцима, тај поступак представљао је кап која је прелила чашу. Избила је побуна у
Опиди августа 324. п.н.е. Александар је угушио побуну хапшењем и погубљењем
најистакнутијих побуњеника. Александрова нова политика је ипак на крају прихваћена,
а Кратер је повео 10.000 ветерана према Македонији.
Хефестион је био Александров пријатељ од раног детињства, телохранитељ и
командант елитне јединице коњаника пратилаца. Александар га је поставио за хилијарха,
формално другог у заповедништву. У Екбатани је 324. п.н.е. Александар организовао
музичка и гимнастичка такмичења. Одржавао је и велике пијанке са својим пратиоцима. У
то време Хефестион се разболео и након седам дана је умро. Александар је био толико
жалостан, па је наредио да се свима коњима и магарцима остриже грива. Трошкови
Хефестионове сахране процењују се на 10.000 таланата. Александар је наредио да се угаси
персијска света ватра, а она се гасила само кад умру краљеви.
Крајем године, Александар је кренуо у Вавилон и успут је покорио Косајаце, брђане
Ларистана, разбојнике који су пљачкама ометали трговину.
Када су Александра могли опазити из Вавилона, у сусрет му је изашло посланство
халдејских свештеника који су га упозорили да не улази у град, јер им је њихов бог Бел
открио да му то неће изаћи на добро. Одговорио је Халдејцима Еурипидовим стихом:
„најбољи пророк је онај што прориче срећу“ и ушао је у град на челу војске. Прва брига му
је била да предузме мере за обнову Беловог храма, која је каснила због намерног немара
халдејских свештеника, јер нису хтели да своје приходе уложе у то.

170
Припреме за поход на Арабију. Александрова смрт

Још од Неарховог успешног путовања, Александру су се врзмали у мислима многи

смели поморски подухвати. Решио је да истражи северни и јужни океан. Требало је да
поход отпочне у лето и краљ је искористио део времена пре почетка похода да, пловећи
низ Еуфрат, разгледа одводни канал Палакопас. Стога је послао Неарха да плови
вавилонским мочварама, а сам је извршио реформу фаланге.
Требало је да краљ обави још једну ствар која му је лежала на срцу - Хефестионов
погреб (мај 323. п.н.е.). Из Амоновог пророчишта потражен је савет поводом почасти које
треба да се укажу покојнику. Стигло је упутство да му се укажу почасти као хероју.
Александар је стога наредио да се Хефестиону саграде херојска светилишта у египатској
Александрији, као и у другим градовима.
Најзад је све било спремно за војни поход на југ. Једнога дана, почетком јуна,
Неарху и његовим поморцима у част, приређена је била краљевска гозба, непосредно уочи
почетка пловидбе океаном. Тек што се Александар у касне сате повукао у своју ложницу,
пријатељ по имену Медије одвео га је да остатак ноћи проведе у жестоком пијанчењу.
Сутрадан је краљ дуго спавао. Увече је обедовао са Медијем и уследила је још једна
теревенка. Након купања и доручка у раним јутарњим часовима, краљ је запао у грозничав
сан. Пошто се пробудио, инсистирао је да се по његовом обичају припреме жртве за тај
дан. Али, још увек је био грозничав, није могао да хода и однели су га на носиљци до
жртвеника. Тај дан је провео у постељи, веома живо је са Неархом расправљао о војном
походу чији је почетак одредио кроз четири дана. У вечерњој свежини однели су га до реке
и превеслали су до летњиковца у врту на другој страни реке. Шест дана је лежао ту у
великој температури, али је редовно обављао обреде жртвовања и сваког дана је одлагао
полазак војног похода. Тада му се стање погоршало и пренели су га натраг у двор, где јe
закратко утонуо у сан, али температура није попустила. Александар Велики умро је у
Вавилону 323. п.н.е.

Хелада под Македонијом

Када је Александар кренуо у освајање Персије, именовао је Антипатра главним

заповедником целе војске у Европи. Током 331. п.н.е. избила је побуна у Тракији.
Антипатар је тада са целом војском кренуо да сломи побуну. Трачку побуну и
Антипатрово одсуство искористио је спартански краљ Агис III, па је објавио рат против
Македоније. У бици на Пелопонезу победио је македонског генерала Корага, па су се
Спарти прикључили и други чланови савеза: Елида, Ахаја и Аркадија. Антипатар је онда
окончао рат у Тракији што је могао брже и кренуо на југ. Антипатар је у бици код
Мегалопоља 331. п.н.е. победио спартанску војску под заповедништвом спартанског краља
Агиса III. Агис је погинуо у тој бици. Спарта је морала да пошаље таоце Александру.
Македонска империја још није била довољно дуготрајна да трговину у Медитерану
преусмери новим каналима и Атина је још увек уживала у веома успешној трговини.
Упутила је колонију у неко непознато место у приморју Јадранског мора, да буде база за
одбрану од етрурских пирата, чија је пљачкашка похлепа била стална претња трговцима у
тим морима. У вези са напретком Атине и њеним великим јавним расходима, важно је
напоменути да су рудници сребра у Лаурију поново отворени и интензивно експлоатисани.

171
Администрација Александра Македонског

Александар се у управљању државом користио македонским и персијским

методама. Персијски сатрапи у Азији омогућили су Александру да управља великим делом
територије. У Индији је заменио непријатељски расположене владаре и на њихово место
довео оне који су му били верни и који су успели да прошире своју територију. Користио
се македонском вештином оснивања градова да би поспешио верност урођеника. Иако је
омогућавао Персијанцима и Индијцима да напредују у његовој администрацији, највише
заступљени били су Македонци.
Након очеве смрти, Александар је у дошао на чело Коринтског савеза. Тамо је
добио одобравање Грка да ослободи Грке у Малој Азији од Персијанаца. Неки његови
противници су се повукли, а други су пребегли Персијанцима. Убрзо је успео да скрши
побуне варварских племена на северним границама.
У Грчкој је наставио политику свог оца. Дозволио је постојећем политичком
поретку и администрацији Грка да остану какве су и биле. Као хегемон Коринтског савеза,
Александар је самостално водио спољну политику у име Грка, али им је оставио
аутономију у политичком и друштвеном уређењу.

172
Доба дијадоха (323-281)

Антички извори

— Хијероним из Кардије на Хелеспонту саставио је једну историју дијадоха која је

обухватала педесетогодишње раздобље, од 323. године п.н.е. до Пирове смрти 272. п.н.е.
Хијероним је био земљак и пријатељ Еумена. Налазио се у његовој пратњи све до његове
смрти. Потом прелази у службу Антигона и Деметрија. Очевидац је битке код Газе, као и
код Ипса. Нажалост, његово дело, изузев неколико фрагмената, данас није сачувано.
Препознајемо га код каснијих писаца.
— Дурид са Сама, тиранин, био је савременик Хијеронима. Саставио је једну историју у 27
књига, која је обухватала период од 371. до 281. године п.н.е. Ни ово дело данас није
сачувано. По својој историјској вредности било је слабије но Хијеронимово.
— Диодор са Сицилије је од сачуваних историографских извора најзначајнији. Историја
дијадоха до 302. п.н.е. обрађена је у 18, 19. и 20. књизи његове Историјске библиотеке.
Диодорово дело обухватало је цео хеленистички период до Цезаровог времена у 40 књига,
али друга половина није сачувана. Користио се Хијеронимом из Кардије и Дуридом.
— Помпеј Трог, романизовани Гал, у 1. веку п.н.е. саставио је једну општу историју.
Јустинов извод из тога дела је једини сачувани извор у коме је цело раздобље дијадоха
обрађено као целина.
— Аријан из Никомедије је у десет књига описао догађаје који су се одиграли у времену
од Александрове смрти до 320. п.н.е. Данас су сачувани само фрагменти.
— Плутарх из Херонеје који је саставио животописе Фокиона, Еумена, Деметрија и Пира.
Користио се Хијеронимом из Кардије и Дурисом.
— Паусаније, у чијем делу Bios Hellados налазимо један историјски екскурс о дијадосима.

Документарна грађа

— Писма дијадоха сачувана у делима античких писаца

— Хронике: Marmor Parium — бележи догађаје од доласка Александра на власт до 299/8.
п.н.е; Оксириншка хроника — обухвата период од 355. до 316. п.н.е, а хронологија је дата
по олимпијадама и атинским архонтима; Вавилонска клинописна хроника — важна за
селеукидску рану хронологију, од Александрове смрти до 306. п.н.е; Стела сатрапа —
нађена у храму Буто у северном Египту, настала 316/5, у којој Птолемеј званично
обнародује своју одлуку да настави са политиком својих претходника
— споменици приватно-правног карактера
— новац

173
Договор у Вавилону (323. п.н.е.)

Питање наслеђа - Александар Велики умро је 13. јуна 323. п.н.е у Вавилону. За
собом није оставио правог наследника. Пошто је последњих дана живота био лишен моћи
говора, једини гест којим је дао на знање својим друговима коме поверава бригу о царству
било је давање прстена са царским печатом соматофилаку и хилијарху Пердики.
Према македонском обичају, у сличним случајевима када је земља остајала без
краља, о томе коме ће припасти престо одлучивали су Македонци окупљени под оружјем.
Међутим, по Александровој смрти, македонска војска није била сва на окупу у Вавилону.
Скупштина Македонаца — како се назива македонска војска окупљена под оружјем
као највиши орган власти — имала је врло ограничене могућности за избор личности која
би могла да преузме краљевство. Александар је истребио све претенденте на македонски
престо. Једини преживели члан Филипове породице био је Александров полубрат Аридај.
Сачувани извори сведоче да је, мада се данас око тог питања воде многе расправе, Аридај
био слабог физичког и менталног здравља. Око Аридаја као јединог човека Филипове лозе
окупили су се војници македонске фаланге предвођени хетером Мелеагром.
Курције Руф пише да је на првом састанку хетера Пердика ставио Александров
прстен на престо и први поставио питање Александровог наследника. Сам је предложио да
се сачека порођај Александрове жене Роксане. У случају да новорођенче буде мушко, да се
оно именује краљем. Присутне је позвао да се за сада побрину само око питања регенства.
Неарх, пак, као новог македноског краља предлаже Херакла, наводног Александровог сина
из везе са Барсином, Мемноновом удовицом. Међутим, овај предлог наишао је на опште
неодобравање. Птолемеј је предложио да се образује управни колегијум првих генерала.
Мада се многима овај предлог допао, ипак није усвојен. Највише присталица освојио је
Пердикин предлог. Соматофилак Аристонус је чак предложио Пердику за регента и позвао
га да узме прстен са престола. Међутим, овоме су бучно супроставио Мелеагар, вођа
македонске фаланге и присталица Аридаја као краља.
Сукоб је трајао дуго. На крају су обе стране увиделе да не могу победити и
потражиле споразум. Посредовао је Грк Еумен, Александров секретар, који је бранио
интересе целе краљевине. Хетери су признали Аридаја за краља под именом Филипа III, с
тим да и Роксанино дете, ако буде мушко, постане краљ под именом Александар. Влада
Аридаја била је само номинална. Стварну власт у држави имала су три човека: Кратер,
Пердика и Антипатар. Антипатар је задржао положај који је имао за Александровог
живота — сједињавао је, као краљев намесник, војну и цивилну власт у европским
деловима царства. Аријан сведочи да је највиша власт у држави била поверена Кратеру,
док је Пердика именован за главнокомандујућег војске. Међутим, Диодор тврди да је
Пердики била поверена управа над свим. Оваква противречност у изворима налази једино
своје објашњење у томе што Кратер није могао да преузме поверену му дужност, јер је у то
време био на путу: водио је у Македонију 10 000 отпуштених војника.

174
 Осим тога, одлучено је да се изврши подела највиших положаја у царству - Кратер
је постао prostates tes basileias, Пердика хилијарх. Мелеагар је одређен за Пердикиног
хипарха (али је он ускоро убијен). Антипатар је остао и даље стратег Европе.

Подела сатрапија - Аријан сведочи да се Пердика, пошто се бојао за свој положај,

удаљио из Вавилона и из краљеве близине све своје супарнике, доделивши им сатрапије.
То су били на првом месту соматофилаци и Александрови пријатељи. У административној
подели царства ништа није измењено. У источном делу царства остали су углавном стари
сатрапи, сем Иранаца који су смењени. Западне сатрапије добиле су нове управљаче.
Наравно, генерали које је Пердика на тај начин удаљавао из Вавилона морали су бити
сагласни с тим. Они су у свом постављењу на чело сатрапија видели могућност да се
учврсте у областима које добију под управу и тако дођу до веће самосталности, док је
Пердика рачунао да ће у случају њихове непокретности лако моћи да их с краљевом
војском и у име краља присили на послушност и да спречи покушаје узурпирања власти.

Птолемеј – Египат. У време Александра Египат није био сатрапија. Александар је

Египат поделио на две номе: горњи и доњи Египат. Цивилну управу над земљом поверио
је двојици урођеника, а војну команду поверио је Македонцима. Простор Либије дао је на
управу Аполонију. Простор Арабије поверен је Клеомену. Клеомен је такође уживао
положај финансијског начелника. Године 323. п.н.е. Птолемеј постаје намесник Египта,
Либије и оног дела Арабије који се граничи са Египтом.
Лаомедонт – Сирија с ове стране Еуфрата. Сирију с ове стране Еуфрата добија
Лаомедонт. Феникија је задржала домаће краљеве и кнезове, а обавеза градова састојала се
у плаћању пореза. Градови су финансијски били везани за Сирију.
Антигон Једнооки - Велика Фригија и Писидија. Антигон Једнооки добио је већ
333. године п.н.е. Велику Фригију као сатрапију. Антигон је на југу проширио своју
сатрапију припојивши јој Писидију. Седиште Антигонове сатрапије налазило се у граду
Келаинаи.
Еумен - Пафлагонија, Кападокија и понтска област до Трапезунта. Северни део
Мале Азије никада није признавао македонску власт. Еумену је стављено у задатак да
освоји ову област.
Леонат - Фригија хелеспонтска .
Антипатар - Европа
Лизимах - Тракија
Селеук - Селеук на управу није добио сатрапију, већ је остао у Вавилону као
командант коњице хетера.

Од Вавилона до Трипарадисоса
175
Побуна Грка

Побуна Филона Енијанца - Диодор пише да су 325. године п.н.е. у Бактрији и

Согдијани грчке трупе под вођством Филона Енијанца дигле устанак и покушале да
организују повратак у отаџбину. После Александрове смрти број од 3 000 устаника
порастао је на 23 000. Ову побуну, мада је сам желео да устанике придобије и омогући им
повратак у отаџбину, Питон је по налогу Пердике у крви угушио.
Године 323/2, како тврди Диодор, Атињани су против Антипатра повели рат познат
под именом Ламијски рат.

Ламијски рат

Почетак рата - Постоји недоумица о самом почетку Ламијског рата, будући да наш
главни извор – Диодор - доноси две различите верзије: једну у 17. књизи, а једну на
почетку 18. књиге.
У седамнаестој књизи Диодор говори о немирима у Грчкој из којих је проистекао
Ламијски рат. Наиме, најамници на острву Тенарону су се побунили и за стратега
аутократора изабрали Атињанина Леостена. Леостен је био син истоименог стратега у
Савезничком рату. Диодор тврди да је Леостеново ратно искуство и антимакедонско
расположење пресудило да га најамници изаберу за свог вођу. Леостен је озбиљно схватио
предстојећи рат. Повезао се са атинском булом и добио 50 талената за хитне случајеве.
Повео је преговоре са Етолцима о савезништву. Дакле, према овој Диодоровој верзији
Атина није била одговорна за рат.
У осамнаестој књизи Диодор пише да су Атињани повели рат против Антипатра,
јер су били незадовољни Александровом одлуком донетом 324. године п.н.е. Александар је
уочи Олимпијских игара послао Никанора Стагиранина, усвојеника Аристотела, и дао му
писмо са прогласом о повратку прогнаних. Наредио је да грчки градови морају да приме
натраг све политичке емигранте, а којих је било око 20 000. Овај захтев за Атину је
представљао губитак острва Самоса, јер су се на поседима протераних населили атински
клеруси. То је била “кап која је прелила чашу”. Антимакедонске странке у Атини
предвођене Хиперидом и Демостеном добијају ширу подршку. Хиперид се залагао за
ослобађање свих Грка од Македонаца. Материјалну базу за вођење рата представљали су
новац који је остао од Харпалове афере, као и 8 000 најамника код Тенара. Леостену је
поверен задатак да на своју одговорност (без одлуке демоса) отпутује на острво и
организује најамнике у војне редове. Тајност је била неопходна, како би Антипатар
неприпремљен дочекао рат. Тек онда када је вест о Александровој смрти потврђена демос
доноси одлуку о рату. Дакле, према другој верзији Атина је одговорна за рат.
Припрема за рат - Године 323/2. атинска народна скупштина донела је одлуку да
се атински народ побрине за општу слободу свих Грка, као и да ослободи градове

176
македонских гарнизона. Три атинске филе требало је да остану у Атици да бране земљу, а
седам је опремљено за рат ван граница. Леостен је именован за стратега хоплита, тј.
команданта атинских снага које излазе из земље. Атина је опремила 240 ратних бродова и
расписала општу мобилизацију свих мупкараца до 40 година старости. Упућена су
посланства другим грчким градовима с позивом да се придруже борби против Македоније.

Рат - Леостен, који је послат на Тенарон да организују војску најамника, сада

напушта Пелопонез и продире у средњу Грчку. Своје снаге спојио је са регуларном
атинском војском, а добио је подршку Етолаца (7 000 ратника), Фокиђана и других
средњогрчких градова. Беоћани, бојећи се рестаурације Тебе, покушали су да онемогуће
ово спајање, али у томе нису успели.
Антипатар није располагао са војском већом од 13 000 ратника и 600 коњаника.
Мада су му Тесалци обећали помоћ, Антипатар подршку тражи још од Кратера, који се у
то време налазио у Киликији. Будући да је Леостен заузео Термопиле, Антипатар више
није могао да чека на Кратера, већ је сам напао Грке северно од Термопила, недалеко од
Хераклеје. Међутим, Тесалци су га изневерили и прешли на Леостенову страну. Антипатар
је одлучио да се повуче у тесалски град Ламију, док не стигне Кратерова помоћ. Али,
Леостен га је у Ламији одсекао од осталог света.
Први успеси Грка повећали су број савезника. Образован је ратни савет од
представника појединих држава, док је Атини дата хегемонија, а Леостену главна команда.
Леостен је желео да што пре освоји Ламију, док је Антипатар сам, а воља савезника
непоколебана. Антипатар је чак изразио спремност на преговоре, али је Леостен тражио
безусловну капитулацију. Рат је настављен, а у једном окршају Леостен је смртно рањен.
Посмртно слово одржао му је сам Хиперид. Био је то тежак губитак за савезнике.
У време опсаде Ламије Етолци су се повукли из рата под изговором неких домаћих
послова. У међувремену, Антипатру је у помоћ прискочио Леонат, намесник хелеспонтске
Фригије. Хелени су морали да одустану од опсаде Ламије и организују напад против новог
непријатеља. До сукоба је дошло у Тесалији, када је Леонат убијен. Његова војска се
придружила Антипатру и с њим повукла у Македонију.
Атини је срећа окренула леђа и на мору. Атинске лађе нису успеле да спрече
Леонатов прелаз преко превлаке, као ни Кратеров. Један део атинске флоте остао је да
мотри на Антипатрове лађе, док је други кренуо ка Хелеспонту. Ове последње је код
Абида поразила феничанска флота предвођена Клитом. Затим је Клит своје снаге спојио са
Антипатровим и 322. п.н.е. код Аморга преосталој атинској флоти задао пораз.
Пораз код Аморга одразио се и на ситуацију на копну. Кратер је продро у Грчку и
код Кранона се суочио са савезничком војском. Мада је сукоб био нерешен, један за
другим полиси су напуштали редове устаника, тако да се коалиција распала. Деморалисана
Атина била је расположена за мир.
Крај рата - Антипатар је одбио да призна Хеленски савез, већ је са сваком државом
преговарао посебно.

177
 У Атини на власт поново долазе Демад и Фокион, који су повели преговоре са
Антипатром. Према постигнутом договору, Демостен и Хиперид су морали да се предају.
Демократско уређење је укинуто и уместо њега уведена је олигархијска влада. Политичка
права имали су само они грађани чији је ценз био изнад 2 000 драхми. Укинуто је правило
да нико не може бити боулеут или архонт више од два пута, тако да се власт сада налазила
у рукама имућних грађана. Атина се обавезла да плати ратну одштету, а македонска посада
је смештена у Мунихијску тврђаву као гарант новог поретка. Питање Сама остављено је на
решавање Пердици као стратегу Азије. Пердика је питање решио неповољно по Атињане.
Етолци су наставили рат. Захваљујући свом природном положају дуго су одолевали
нападима Антипатра. Заинтересовавши се за прилике на истоку и предстојећи рат против
Пердике, Антипатар је са Етолцима склопио примирје 322. године. п.н.е.

Први сукоб дијадоха

178
 После Александрове смрти у царству није било правог намесништва. Жељом да
свима наметне своју вољу, Пердика је изазвао отпор осталих дијадоха. Преузео је на себе
улогу регента и сматрао да му сви дугују послушност.
Први покушаји отпора јављају се убрзо после Александрове смрти. На пример,
побуна Мелеагра, вође македонске фаланге, затим покушај медског сатрапа Питона да се,
искористивши побуну Грка у Бактрији, осамостали и напокон Антигоново одбијање
Пердикиног захтева да прискочи у помоћ Еумену.
Ситуација постаје још сложенија када у Малу Азију долазе две македонске
принцезе: Александрова сестра Клеопатра и Александрова полусестра Кинана.
Олимпијада је руку Клеопатре понудила Пердици. У то време Пердика је већ био заручен
за Антипатрову ћерку Никају. Није раскинуо веридбу са овом последњом, али није одбио
ни Клеопатру. Оваквим понашањем Пердика је изазвао незадовољство Антипатра.
Принцеза Кинана, упркос противљењу Антипатра, долази у Азију како би своју
кћер Адају удала за краља Филипа Аридаја. Мада је Пердика наредио да се Кинана погуби,
није успео да спречи планирани брак. Адаја као краљица узима име Еуридика и тежи да
влада уместо свог неспособног мужа.
Однос између Пердике и Птолемеја такође није био најбољи. Птолемеј је дао да се
погуби Клеомен, кога му је Пердика доделио као финансијског начелника. Однос ће се
знатно погоршати када Птолемеј на превару сахрани Александрово тело у Мемфису.

Александрова сахрана - За питање наследства Александрове власти било је од

велике важности где ће и ко сахранити преминулог краља. Земља у којој се буде налазио
Александров гроб имала би неоспорно највећи престиж. Да не би дошло до тога да неко
тим путем стекне предност над осталима у борби за власт, дијадоси су се у Вавилону
договорили да Александар буде сахрањен као Амонов син у оази Сивах. Аридај, познији
сатрап, добио је налог да се побрине за израду саркофага.
Аридај је кренуо на пут без наређења и знања Пердике. У међувремену, Пердика је
сазнао да Птолемеј нема намеру да пусти поворку да прође кроз Египат у правцу оазе, већ
да жели да сахрани Александра у Мемфису, како би се његов гроб налазио на територији
његове сатрапије. Одлучио је да изигра Птолемеја и да сахрани Александра у Македонији,
у старој краљевској некрополи у Егама. Међутим, Птолемеј се договорио с Аридајем да
поворка скрене према југу и дође до Дамаска. Кад је стигла у Сирију, Птолемеј ју је с
војском приморао да промени правац и уместо да пође на север према Малој Азији и
Македонији, поворка је кренула пут Египта. Александар је привремено сахрањен у
Мемфису, док се у Александрији не подигне маузолеј који ће примити његове остатке.
Овај инцидент значио је отказивање послушности Пердики, те је сукоб био
неминован.

Прва коалиција - У међувремену, Антигон је прешао из Мале Азије у Македонију

како би придобио Антипатра и Кратера за заједничку борбу против Пердике. Овој
коалицији придружују се Птолемеј и Лизимах.

179
 Ово је прва у низу коалиција које ће се склапати у следећим годинама кад год се
један од дијадоха осили толико да покуша да наметне своју вољу осталима.

Пердика против коалиције - Савезници су одлучили да Кратер, поред регентства,

добије и команду над азијским снагама, затим да Антипатар и Кратер пређу у Азију и
напокон да Антипатар управу над Македонијом остави Полиперхонту.
Да би спречио прелаз Антипатра и Кратера, Пердика на Хелеспонт шаље Еумена са
највернијим официрима. Сам пак одлучује да са главнином војске удари на Птолемеја у
Египту. Сматрао га је најопаснијим противником, будући да је Птолемеј већ утврдио своју
власт у Египту.
Почетком 321. п.н.е. Пердика долази с војском у Египат. Са собом је повео краљеве,
желећи да овај свој подухват прикаже као поход за ослобађање Александровог леша и
његово враћање правим наследницима, краљевима. Међутим, Пердика је у Египту
претрпео велике губитке. Војска је у више наврата страдала када је покушала да пређе
набујали Нил. Искористивши незадовољство до којег је потом дошло у војсци, сатрапи
Питон и Селеук га убише. Пердикина војска се, пак, окупила око Птолемеја и краљева и
изразила спремност да врховну команду повери Птолемеју. Међутим, овај је част одбио, па
је одлучено да Пердикино место привремено заузму Питон и Аридај.
Док се то одигравало у Египту, у Малој Азији савезници су поделили своје снаге.
Антигон је с војском отишао на Кипар, како би одатле помогао Птолемеју, Антипатар у
Киликију, да с леђа удари на Пердику, а Кратер се упутио против Еумена. У одлучујућој
бици до које је дошло између Кратера и Еумена, а чије место одигравања нам данас није
познато, Кратер је претрпео пораз и изгубио живот. Кратерова војска није прешла Еумену,
већ га је осудила на смрт и кренула према Сирији да се код места Трипарадисоса састане
са Антипатром и Антигоновим трупама. Ту је дошло до првог договора међу дијадосима.

Трипарадисос

У јесен 321. п.н.е. одржан је састанак дијадоха у Трипарадисосу, у северној Сирији.

На састанку је одлучено да Питон и Аридај дају оставке на положаје главних
команданата. Антипатру, најстаријем и најутицајнијем, поверен је положај намесника са
неограниченим овлашћењима (епимелет аутократор), као и задатак да реорганизује
државу. Антипатар је поверио Антигону положај команданта азијских снага, као и руку
своје кћери Филе. Птолемеју је признао неограничену власт у Египту. Свом сину Касандру
поверио је положај команданта краљевске коњице. Овим састанком завршава се први
двогодишњи период епохе дијадоха.
Од Трипарадисоса до Еуменове смрти (321-316)

Намесништво Антипатра

180
 Две године Антипатровог намесништва (321-319) испуњене су ратовима против
Еумена и других Пердикиних присталица.
После победе над Кратером Еумен је постао господар простора од Хелеспонта до
Таура. Пердикин брат Алкета налазио се у Писидији. Атал, пак, из Пелузија прелази у Тир,
где је од фрурарха добио новац. Овим новцем организовао је велику војску. Међутим,
међу Пердикиним присталицама није било јединства; свако је гледао своје интересе.
Антипатар није желео да нападне Еумена пре него што стигне Антигон са
краљевским трупама. Када се појавио, Антипатар се повукао у Македонију заједно с
краљем Филипом Аридајем, краљицом Еуридиком, Роксаном и малим Александром.

Антипатрова смрт - У Македонији, Антипатар је обновио ратне операције против

Етолаца. Међутим, већ у лето 319. п.н.е. је умро. Са њим нестаје последњи представник
старе Филипове гарде, оних људи који су у најкритичнијим моментима остали верни
краљевској кући Аргеада.

Тестамент - Антипатар је тестаментом намесништво поверио Полиперхонту.

Касандра није именовао за намесника, јер је увидео да је овај сувише млад да би се могао
наметнути осталима као први човек у царству. С друге стране, Касандар је презирао
Александрову породицу и као намесник би искористио прву прилику да их се отараси.

Антигон и Еумен

У пролеће 320. године п.н.е. због издајства својих официра, Еумен је претрпео
тешке губитке. Антигону је пошло за руком да га у сукобима надвлада. Ускоро га је
опколио у кападокијској тврђави Нори. Годину дана Еумен је издржао под опсадом. Није
хтео да прихвати Антигонове услове за преговоре, надајући се промени среће. Тада је
стигла вест да је Антипатар умро. Антигон, желећи да постане господар Азије, послао је
Еумену историчара Хијеронима с понудом склапања пријатељства. Наиме, Еумен је
требало да положи заклетву верности Антигону. Међутим, Еумен је редиговао текст
заклетве тако да се обавезивао на верност и Антигону и краљевима и Олимпијади.
Македонци, сматрајући да је ова друга верзија праведнија, дигли су опсаду и рекли
Антигону да је Еумен положио заклетву.

Птолемеј

У ово време (319. п.н.е.) Птолемеј организује свој први поход на североисток.
Диодор пише да је том приликом заробио Лаомедонта.

181
Касандар и Полиперхонт

Касандар је као хилијарх, командант коњице хетера, заједно са оцем дошао у

Македонију. Није наследио оца на положају намесника, већ је остао хилијарх. Он се у
почетку претварао да прихвата положај који му је отац одредио, иако је био незадовољан.
Папазоглу тврди да није имао амбиција да завлада целим царством, већ Македонијом и
Грчком. Припремајући се за отпор Полиперхонту, он је испитивао расположење код
осталих сатрапа, а тајним путевима придобијао је и савезнике у грчким градовима. Једног
дана напустио је Македонију и прешао у Азију.

Друга коалиција - Убрзо је образована друга коалиција: Касандар, Антигон,

Птолемеј и Лизимах против Полиперхонта и Еумена, које је подржавала Олимпијада. У
новом сукобу дијадоха који ускоро избија, операције су се водиле на два фронта: у Грчкој,
између Полиперхонта и Александра, и у Малој Азији, између Антигона и Еумена.

Полиперхонтов едикт

Касандар, ослањајући се на македонске поседе и олигархијске владе које је

Антипатар увео у грчким градовима, уживао је превласт у истој. Полиперхонт, да би му се
супроставио, одлучио је да изда едикт којим ће прокламовати ослобађање грчких градова,
укидање олигархије и обнову демократије.
Други потез Полиперхонтов тицао се краљевске породице. Узео је на себе улогу
заштитника чланова краљевског дома. Позвао је Олимпијаду да се из Епира врати у
Македонију и да преузме бригу о малом Александру. Најзад, Полиперхонт је упутио писмо
Еумену у коме га позива да настави рат с Антигоном. У писму је стајало да Еумен сам
одлучи да ли жели да дође у Македонију и с њим дели намесништво или пак да остане у
Азији као стратег са неограниченом влашћу. Еумену се обратила и Олимпијада, молећи га
за помоћ и заштиту младог краља.

Касандар - господар Македоније

Сукоб између Полиперхонта и Касандра почео је у Атини. Касандар се на време

побринуо да за команданта гарнизона у Мунихији постави свог човека, Никанора из

182
Стагире, Аристотеловог усвојеника. Када су после проглашења Полиперхонтовог едикта
Атињани покушали да се ослободе гарнизона, Никанор је ствар одлагао. Поред Мунихије,
заузео је чак и Пиреј. Тада Полиперхонтов син Александар долази пред Атину. Атињани
су се понадали да ће им помоћи и вратити им Мунихију и Пиреј. Међутим, Александар их
је желео заузети за потребе рата. Фокион је предложио Александру да остане док се не
заврши рат са Касандром. Александар је послушао Фокионов савет и у међувремену води
тајне преговоре са Никанором. Атињани, осетивши се превареним, свргоше Фокиона са
положаја стратега. Он је покушао да се оправда Полиперхонту, али у томе није успео.
Атињани су га осудили на смрт. Фокион је умро попивши кукуту (318. п.н.е.).
Ускоро, у Пиреј стиже Касандар с војском коју му је дао Антигон и ту се учврстио.
Полиперхонт, пошто није могао да помогне Атини, прво се склонио на Пелопонез, а потом
одлази у Македонију. Његова морнарица није успела да спречи прелаз Антигона преко
Босфора.
У међувремену, пролећа 317. п.н.е. Касандар је приморао Атињане да успоставе
режим заснован на цензу, с тим да је висина ценза смањена на 1 000 драхми, и да приме
као управника једног Атињанина кога он одреди. Избор је пао на Деметрија из Фалерона,
филозофа перипатетичара, ученика Аристотеловог и пријатеља Теофрастовог. Он је
Атином управљао десет година као просвећени тиранин.
У ово време, посумњавши у оданост Никанора, Касандар је наредио да се погуби.
Средивши ситуацију у Атини, Касандар се упутио у Македонију. Тамо је краљица
Еуридика већ узела власт у своје руке. Бојећи се Олимпијадиног повратка, Еуридика је у
име свог мужа издала декрет којим је намесништво одузела Полиперхонту и пренела га на
Касандра. Читав поступак био је нелегалан. Касандар је, пошто је преузео Полиперхонтову
војску, поново кренуо на Пелопонез.
У јесен 317. п.н.е. Полиперхонт се вратио у Македонију заједно са Олимпијадом.
Еуридика је покушала да се супростави, али су њене трупе прешле на Олимпијадину
страну. Олимпијада ју је, заједно с мужем, ухапсила. Наредила је да се Филип убије, а
Еуридику приморала на самоубиство. Касандрови пријатељи и рођаци такође су убијени.
Вест о овим догађајима стигла је Касандру док се налазио на Пелопонезу
опседајући градове. Одмах је напустио бојиште и кренуо у Македонију. Блокирао је и с
копна и мора град Пидну, у који се склонила Олимпијада с Роксаном, малим Александром
и другим члановима краљевске породице. Опсада је трајала до пролећа 316. п.н.е. Пролећа
316. п.н.е. Олимпијада је бродом покушала да побегне, али ју је Касандар заробио. Рођаци
Олимпијадиних жртава оптужили су Олимпијаду пред скупштином Македонаца.
Македонци су је осудили на смрт. Касандар је Роксану и малог Александра затворио у
амфипољској тврђави.
Филипа Аридаја, Еуридику и њену мајку Кинану Касандар је свечано сахранио у
Егама. Овим гестом желео је да се покаже као заштитник праве краљевске породице. Да би
озаконио своју власт, оженио се Филиповом ћерком, а Александровом полусестром
Тесалоником. Њој у част подигао је истоимени град у Термајском заливу. Подигао је
такође још један величанствен град - Касандреју - на месту некадашње Потидеје. Власт над

183
Македонијом Касандру је обезбедила и власт над Грчком. Полиперхонт је побегао
Етолцима. Касандар га је пратио. Обновио је Тебу, продро на Пелопонез, заузео неколико
утврђења и вратио се у Македонију.

Еуменова смрт

На истоку, Антигон је ратовао против Еумена.

Одлуком на састанку у Трипарадисосу Еумен је био осуђен на смрт. Међутим,
после Антипатрове смрти (319. п.н.е.) Полиперхонт га је именовао за команданта азијских
снага. Дакле, Еумен је требало да замени Антигона.
Организовавши војску на истоку, Еумен је планирао да продре до сиријске обале и
обрачуна се са Птолемејем, који је овај простор неправедно заузео. Међутим, пораз
Полиперхонтове флоте код Босфора нагнао је Еумена да одустане од овог плана. Окренуо
се ка унутрашњости земље с циљем да загосподари источним сатрапијама. Продро је до
Сузијане. Мада није добио подршку Селеука и Питона, придружили су му се други
локални сатрапи: Персије, Карманије, Арахозије, Паропамисаде, Арије и Дрангијане,
Индије. Образован је ратни савет. Дакле, Еумен није био изабран за врховног команданта,
али је уживао право да благајну у Сузи користи за потребе своје војске.
Године 317/6. п.н.е. Антигон с војском долази у Вавилонију. Тамо је склопио војни
савез са Питоном и Селеуком. У међувремену, Еумен напушта Сузу и одлази ка
Паситигру. Из Вавилоније Антигон продире у Сузијану, где као сатрапа поставља Селеука.
Организује поход на Егбатану у Медији, сматрајући да је одатле лакше заузети горње
сатрапије. Еуменови савезници, сазнавши за Антигонове намере, међу собом су се
поделили: једни су били за одбрану горњих сатрапија, а други да се с војском спусте ка
обали. Превладао је први предлог и Еумен креће ка Персији. У Персији, савезнике је
свечано дочекао сатрап Пеукест. У међувремену, Антигон продире на простор Персије.
Еумен је одлучио да му крене у сусрет. До прве значајније битке између Антигона и
Еумена дошло је негде на путу за Габијену. Мада је битка била нерешена, страдало је
много људи на обе стране.
У току зиме 317/6. дошло је до одлучујуће битке између Антигона и Еумена. У току
битке Антигон је заузео македонску комору и потиснуо Пеукеста. После битке, Македонци
су тајно преговарали са Антигоном и издали Еумена. Мада га је желео сачувати у животу,
већина Македонаца је била за смрт. Године 316. п.н.е. Еумен је погубљен као издајник.

Време Антигонове превласти

До мира 311. године п.н.е.

184
Трећа коалиција

Јачање Антигона - После Еуменове смрти Антигон остаје једини господар Азије.
Дао је да се погуби медски сатрап Питон и сменио је Селеука са положаја сатрапа
Вавилона. Антигону су у Вавилону указане краљевске почасти. У Азији се домогао
великих блага, што му је омогућило да држи моћну војску и да завлада Азијом.

Трећа коалиција - Против Антигона је створена коалиција Птолемеј, Касандар,

Селеук и Лизимах. Захтевали су да Сирију и Феникију уступи Птолемеју, да Касандру
призна власт над Европом, да Селеуку врати Вавилон и да Хелеспонтску Фригију преда
Лизимаху. Ултиматум је одбијен и рат је био известан.

Припреме за рат - Савезници су били јачи на мору. Да би спречио њихово

искрцавање на простор Мале Азије, Антигон је одлучио да заузме луке и бродоградилишта
у Сирији и Феникији. Затим, носио се мишљу да освоји још непокорене области на истоку.
Напокон, ступио је у везу са Полиперхонтом и његовим сином Александром, а који су се
налазили у Грчкој. Полиперхонту је понудио положај стратега Пелопонеза. Будући да
после убиства Филипа и Еуридике Полиперхонт није држао никакав легалан положај,
задовољио се Антигоновим предлогом. Његов син Александар чак је отишао у Азију и
озваничио савез.

Тирски манифест - Град Тир пружио је Антигону снажан отпор. Испред Тира, који
је опседао, Антигон је 315. п.н.е. сазвао скупштину Македонаца која је имала да реши
питање највише власти, слично скупштинама у Вавилону 323. п.н.е. и у Трипарадисосу
321. п.н.е. На тој скупштини Антигон иступа као представник краљева. Оптужује Касандра
за убиство Олимпијаде и захтева ослобађање Роксане и Александра. Тражи од Касандра да
му се покори као законитом наследнику Антипатра. Такође прокламује слободу грчких
градова. Као што видимо Тирски манифест био је у првом реду уперен против Касандра.
Поставља се питање како је уопште Антигон добио намесништво — да ли одлуком
македонске скупштине или Полиперхонтовим одрицањем у корист Антигона.

Мисија Милећанина Аристодема - Припремајући се за рат против савезника,

Антигон је у Грчку послао неког Милећанина Аристодема са 1000 талената. Добивши
одобрење Спарте, Аристодем је на острву Тенарону врбовао 8000 ратника. Потом је
ступио у везу са Полиперхонтом, који је држао Коринт, Сикион и друга утврђења на
Пелопонезу. У то време у Грчку се вратио и Полиперхонтов син носећи са собом новац
који му је дао Антигон.

185
 Касандар такође приступа дипломатији. Понудио је Александру Полиперхонтовом
положај стратега Пелопонеза, под условом да се одметне од Антигона, на шта овај
пристаје. Тада Аристодем одлази Етолцима, које придобија за савез са Антигоном. У
међувремену, Александар заузима градове на Пелопонезу. Убијен је у Сикиону 314. п.н.е.
Његову власт наследила је његова жена Кратесиполис.

Операције на мору - Антигон је на мору имао више успеха. Мада је и сам Птолемеј
прокламовао слободу грчких градова, Киклади су пре пришли Антигону. Антигон оснива
Савез острвљана. Мада је мисија Милећанина Аристодема била неуспешна, Антигон не
одустаје од Грчке, где шаље свог рођака Полемаја. Ипак, догађаји у Азији нагнали су га да
се за тренутак мане овог простора.

Битка код Газе - Када је Антигон кренуо у Малу Азију да тамо доврши освајање
области које нису признавале његову власт, у Сирији је оставио свога сина Деметрија. До
313. п.н.е. Птолемеј није могао да се упусти у ратовање у Сирији. Наиме, мада је заиста
био заинтересован за простор Сирије, Птолемеј је тренутно био заузет гушењем устанка у
Кирени и сређивањем односа са Кипром. Тек када је ствари решио у своју корист, на
подстрек Селеука, одлучио је да са војском крене у Коиле Сирију. Преко Пелузија дошао
је до Старе Газе, где му је Деметрије Антигонов изашао на мегдан. Код Газе долази до
сукоба, у коме је Деметрије претрпео потпуни пораз. Селеука, који је ратовао на страни
Птолемеја и који је много допринео његовој победи, Птолемеј је наградио давши му одред
коњице с којом је овај кренуо у освајање Вавилона.
У међувремену, Антигон је спојио своју војску са Деметријевом. Птолемеј решава
да се не суочава са удруженим непријатељским снагама и повлачи се у Египат. Тако је
Антигон без борбе повратио Феникију и Сирију.

Мир 311. године п.н.е. - Мир је склопљен 311. године п.н.е. између Антигона и
чланова коалиције - Касандра, Птолемеја и Лизимаха. Уговором је одлучено да Касандар
остане стратег Европе до пунолетства Александра, да Лизимах остане господар Тракије,
Птолемеј Египта, а Антигон читаве Азије. Уговором није обухваћен Селеук, што води
претпоставци да је рат између Антигона и Селеука настављен.
Уговором је признат краљ и Касандар као његов епимелет. Међутим, Касандар ће
убрзо злоупотребити свој положај и 310/9. у тајности погубити Роксану и Александра, што
је био крај династије Аргеада.
Мир је садржао и једну одредбу која је предвиђала слободу грчких градова.
Од мира 311. до битке код Ипса 301. п.н.е.

Догађаји у Атини

Влада Деметрија из Фалерона - Деметрије из Фалерона управљао је Атином

десет година, од 317. до 307. године. Касандар га је поставио као свог намесника у једном

186
формално слободном граду. Мада се влада Деметрија из Фалерона одликовала миром и
благостањем, није била омиљена будући да се заснивала на македонској подршци.
Дошавши на власт (317. п.н.е.) Деметрије из Фалерона прогласио је општу
амнестију и до краја његове владе није било прогона. У једном тренутку (309. п.н.е),
ситуација се чинила тако стабилном да је Деметрије изразио спремност да своје звање
стратега замени положајем архонта. Исте године спроведен је први попис становништва у
историји Грчке. Атина је бројала од 100 до 125 хиљада становника.
Деметрије из Фалерона истакао се као законодавац; сматран је трећим атинским
законодавцем, после Дракона и Солона. Саставио је једну збирку Закона. Деметрије је
донео низ мера којим ограничава луксуз, али положај сиротиње није побољшао.
У целини узев, његова влада оцењена је као олигархија на речи, а монархија, тј.
просвећена тиранија на делу.

Антигон и син му Деметрије као спасиоци Атине — Године 311. п.н.е. између
Антигона и чланова коалиције - Птолемеја, Касандра и Лизимаха склопљен је мир. Једна
одредба мировног уговора предвиђала је слободу грчких градова. Међутим, сама одредба
је делимично спровођена. На пример, Антигон је повукао своје трупе из Халкиде, али
Касандар је оставио гарнизон у Атини. Како је Антигон био заузет ратом против Селеука
на истоку, борба око Атине почеће тек 307. п.н.е.
Године 308. п.н.е. Птолемеј је посетио Грчку. Заузео је Коринт, Сикион, а које је
држала Полиперхонтова снаја. У Коринту је сазвао конгрес на коме је прокламовао
слободу Грчке. Позвао је присутне да новцем и намирницама подрже обнављање
Хеленског савеза. Више од обећања није добио. Потом се договорио са Касандром да свако
задржи своје. Поставивши посаде по утврђењима на Пелопонезу, Птолемеј напушта Грчку
и враћа се у Египат.
Године 307. п.н.е. Антигонов син Деметрије допловио је до рта Суниона, а одатле
са 25 лађа кренуо ка Атини. Властодршци у Атини били су уверења да им то Птолемеј
долази, будући да је претходне године посетио Пелопонез. Међутим, када су увидели да су
се преварили Деметрије се већ укотвио у Пиреју.
Деметрије је преко изасланика обавестио Атињане да га је отац послао да повуче
македонски гарнизон, обезбеди слободу и демократско уређење града. Ова вест је са
одушевљењем примљена. Атињани су назвали Деметрија спасиоцем (сотером) и позвали
га да уђе у град. Деметрију из Фалерона дозвољено је да у миру напусти град. Овај прво
одлази у Тебу, а затим се склања код Птолемеја у Египат. Антигонов син ушао је у град,
сазвао народну скупштину и прогласио слободу. Народна скупштина и новообразована
демократска влада осудила је Деметрија из Фалерона на смрт, а његове пријатеље под
оптужбом да су радили против демократије, позвала на одговорност. Изнет је предлог
закона да се забрани свако оснивање филозофских друштава без одобрења еклесије.
Наиме, Деметрије из Фалерона, као и његови пријатељи (Теофраст) били су филозофи.
Овај предлог је одбачен будући да се косио са једним законом из Солоновог времена, а
који је говорио о слободи удруживања.

187
 Почасти - Антигон и Деметрије, као ослободиоци, добили су највеће почасти у
Атини. Плутарх пише да су Атињани први назвали Антигона басилеусом, титула која је до
тада била омражена и којом су дијадоси називали само чланове династије Аргеада. Овом
приликом Антигон се одрекао почасти и тиме показао да се наводно не сматра
Александровим наследником.
Иначе, Атињани нису имали мере у одавању почасти Антигону и Деметрију:
подигли су им златне статуе на Агори поред кипова Хармодија и Аристогитона, основали
две нове филе Антигонис и Деметриас, доделили им венце у вредности од 200 талената,
посветили им култ и једног свештеника, увели праксу да се њихови ликови уткају у пеплос
Атине за Панатенејске свечаности, приредили им празнике и такмичења...

Рат на истоку

Прави обрачун међу дијадосима одиграо се у Азији, где је најопаснији Антигонов

противник био Птолемеј.

Битка код Саламине - Пошто се утврдио на Кипру, Птолемеј је наставио да

проширује своје поседе на сиријској и малоазијској обали. Борба против Птолемеја је
присилила Антигона да Деметрија опозове из Атине. У Киликији, Деметрије преузима
флоту, коју му је припремио његов отац, и креће на Кипар. Потукао је Птолемејевог брата
који се повукао у град Саламину опасан јаким зидинама. Овде је Деметрије први пут
применио своју вештину опседања утврђених градова због које је добио надимак
Полиоркет. Он је дао да се у подножју зидина изграде справе за опсаду, између осталих и
џиновски хелеполис — 44 метра висока справа на девет спратова, монтирана на четири
точка, начичкана овновима, катапултима и баластима. Флоту која је дошла у помоћ
Саламини предводио је лично Птолемеј. Одиграла се поморска битка у којој је
тријумфовао Деметрије.

Дијадоси постају basileus

Победа код Саламине (306. п.н.е.) обезбедила је Антигону и Деметрију власт над
Егејским морем и источним Средоземљем. Плутарх тврди да је човек који је Антигона
обавестио о саламинској победи, ословио га титулом басилеус. Ову титулу потврдила је и
војска и народ. Антигон и Деметрије прихватају част и иступају као Александрови

188
наследници. Поводећи се њиховим примером, убрзо (306/5) краљевске титуле узимају
Лизимах, Птолемеј, Селеук и Касандар. На тај начин, царство је и с формалне стране
подељено на пет делова.

Антигонова амбиција - Док остали дијадоси нису претендовали на цело царство,

Антигон је тежио остварењу светске монархије. Исте године када је узео титулу краља,
своју резиденцију из Фригије преселио је у нову престоницу Антигонију на Оронту. Овим
је била лакша контрола малоазијске и сиријске обале.

Селеук у Индији

Антигон је држао све земље до Еуфрата. Источне сатрапије до Индије припале су

Селеуку. Селеук је уступио индијском краљу Чандрагупти: Пенџаб, Парапамисаду,
Арахозију и можда Гедрозију и Арију.

Борба за Египат. Опсада Родоса

По победи код Саламине, Антигон је одлучио да Птолемеја нападне у Египту.

Међутим, његов поход био је безуспешан.

Опсада Родоса - Антигон није дигао руке од даље борбе. Да би блокирао Египат и
спречио довоз робе и људства, он је предузео напад на острво Родос. Родос својевремено
није прихватио Деметријев захтев да да 100 талената и право коришћења лука. Деметрије
је са великом флотом од Кипра допловио до Родоса и приступио опсади града 305. и 304.
године п.н.е. Након једногодишње опсаде, Деметрију није пошло за руком да освоји град,
али је са Рођанима склопио мировни споразум. Родос је пристао да да таоце и да уђе у
савез с Антигоном, под условом да остане неутралан у рату са Птолемејем.

Хеленски савез

Деметрије као ослободилац Грчке јужно од Термопила - Одсуство Деметрија

искористио је Касандар да поново нападне Атину. Међутим, овај пут град је био спреман.
Обновио је флоту, а ступио је и у везу са Етолцима. Утом, (304. п.н.е.) после опсаде
Родоса, Деметрије се вратио у Атину. Атињани су га назвали доброчинитељем и

189
спаситељем. Место на које је сишао са коња проглашено је светим. Касандар пак није имао
друге до да се повуче до Термопила. Тако Деметрије и његов отац Антигон постају
господари средње Грчке. Зиму 304/3. Деметрије је провео у Атини, а следеће године
организовао је поход на Пелопонез. Пре експедиције, повезао се са Етолцима и поверио им
чуваnjе реда и мира у средњој Грчкој. До 302. п.н.е. готово сви градови Арголиде и
Аркадије, изузев Мантинеје, пришли су Деметрију. Деметрије је прогласио слободном
целу Грчку јужно од Термопила.

Хеленски савез - Године 302. п.н.е. позвао је делегате многих грчких градова на
Истамске игре у Коринту. Том приликом у име свог оца и своје име обновио је Хеленски
(Коринтски) савез под истим условима под којим га је Филип створио 337. п.н.е, а
Александар обновио 335. п.н.е. Уговор о обнови савеза сачуван је на једном натпису из
Епидаура. Разлике које постоје, последица су измењених односа. Тако је ово уговор о
пријатељству, а не о миру, и Антигон и Деметрије се појављују као басилеус, а не као
хегемони.
Према одредбама уговора, град-члан савеза задржава своје уређење. Обавеза града
према савезу је давање контигента ратника за савезничку војску, као и делегата за
Синдерион. Уколико град-члан не подмири своје обавезе, следи новчана казна. Синдерион
је врховни орган власти савеза. Састојао се од представника свих градова-чланова.
Сазивали су га проедри, а којих је било пет. Проедри су бирани коцком из редова чланова
Синдериона, с тим да један град није могао дати више од једног проедра. Проедри нису
само сазивали Синдерион, већ су њиме и председавали. Сам Деметрије добија право да док
ратује са Касандром држи посаде у Коринту и Атини.

Четврта коалиција

Четврта коалиција - Хеленски савез био је уперен против Касандра. Године 302.
п.н.е. Касандар је послао изасланика Антигону у Азију. Изразио је спремност на мировне
преговоре. Међутим, Антигон је захтевао безусловну капитулацију. Тада се Касандар
окренуо другим дијадосима и позива их у борбу против Антигона и Деметрија. На позив се
први одазвао Лизимах. Лизимах је управљао Тракијом и претпостављао да ако Македонија
падне, његова територија ће бити следећа. Касандру и Лизимаху се потом придружио
Птолемеј, који је желео да поврати Кипар и поседе у Сирији и Палестини. Напокон
коалицији прилази и Селеук.
Антигон против коалиције - Савезници су одлучили да тежиште рата пребаце на
исток. Лизимах напушта Тракију и прелази у Малу Азију. За кратко време под своју власт
је подвео хелеспонтску Фригију. Антигонов војсковођа Докимос је капитулирао и
Лизимаху предао фригијски град Синаду.

190
 Касандров војсковођа Препелаос с делом македонске војске такође прелази на
простор Мале Азије. Напредује дуж егејске обале и заузима градове, између осталих, Ефес
и Колофон. Опустошио је Еритреју и Клазомене, продро на простор Лидије и заузео Сард.
У то време Антигон се налазио у својој престоници Антигонији на Оронту.
Сазнавши за напредовање непријатеља, опрема војску и преко Кападокије продире у
Фригију. Успео је да поврати овај простор. Лизимах се повукао на север, у равницу јужно
од Хераклеје понтске (коју је држала његова жена Амастрида), у очекивању Селеука.
Наиме, Селеук опремивши војску и слонове, журио је на запад да се придружи Лизимаху.
Птолемеј напушта Египат и организује поход на североисток. Заузима низ градова
у јужној Сирији. Тада му је стигла лажна вест да је Антигон поразио удружене снаге
Лизимаха и Селеука и да се спрема за инвазију на Египат. Птолемеј се повукао ка Египту.
Загосподаривши Фригијом, Антигон се учврстио у граду Дорилеј. Очекујући
долазак Селеука, шаље позив Деметрију да напусти Грчку и пребаци се на исток. У то
време Деметрије је продро у Тесалију. Касандар није пружио отпор, већ се повукао у
Македонију знајући да је само питање времена када ће Антигон позвати Деметрија у
Азију. Када се то напокон десило, Касандар је пристао на мировне преговоре са
Деметријем. Уговор је предвиђао аутономију грчких градова. У ствари, једини господар
Европе остао је Касандар.

Битка код Ипса

До сусрета непријатеља дошло је код Ипса у Фригији, пролећа 301. п.н.е. На челу
елитне коњице, Деметрије се бацио на Селеукову коњицу и натерао је у бекство. Понесен
овим успехом, непромишљено је напустио бојно поље и дао се у прогањање непријатеља.
Када је хтео да се врати и придружи пешадији, пут су му препречили Селеукови слонови.
Антигон, напуштен од својих, погинуо је на бојном пољу. Победа Лизимаха и Селеука
била је потпуна. Деметрије се спасао бекством.
Птолемеј није учествовао у бици код Ипса. Наиме, он је такође кренуо у акцију.
Упао је у Сирију и освајао градове, када му је стигла лажна вест да је Антигон победио и
кренуо је на Египат. Птолемеј се тада повукао.
Савезници су приступили подели Антигонове државе. Сирија и јужни део Мале
Азије припали су Селеуку. Већи део Мале Азије Лизимах је припојио својим поседима.
Птоломеј је приграбио Палестину и јужну Сирију, иако није учествовао у бици. Касандар
је остао господар ситуације у Грчкој и Македонији.

Од Ипса до Курупедиона

Деметријев крај

191
 Деметријев повратак у Грчку. Хладан пријем Атине - У бици код Ипса Антигон
Једнооки и његов син Деметрије, звани Полиоркет, претрпели су пораз од стране
удружених снага Селеука и Лизимаха. У самој бици Антигон је нашао смрт, али се
Деметрије спасао бекством.
Иако није имао успеха у последњој борби, Деметрије је и даље располагао
најбољом флотом од свих дијадоха. Држао је важна пристаништа. На пример, Тир и Сидон
у Феникији, Ефес и Милет у Малој Азији, Коринт и Мегару у Грчкој. Цела Грчка до
Термопила била је формално под његовом влашћу. Пошто се највише уздао у помоћ
Хеленског савеза, с остатком војске прелази преко Ефеса у Грчку.
Међутим, његове наде у савез показале су се неоправданим. Атина је хладно
дочекала човека кога је некад називала својим доброчинитељем и спаситељем. Не треба
заборавити да је 302. године п.н.е. Деметрије на позив оца напустио Грчку и тиме Атину
оставио на милост и немилост Касандру. Касандар је за тиранина Атине поставио извесног
Лахареса, као и своју посаду. Дакле, властодршци у Атини били су Касандру наклоњени
људи. Поред Касандра, Атина је сада уживала и подршку Лизимаха. Дакле, Атина се
осећала слободном да не призна никаквог суверена. Сам Деметрије није био спреман да
нападне Атину, односно Касандра. Како се његова власт није протезала на више од
неколико градова на Истму, у Аркадији и Ахаји, одлучио је да старање о градовима повери
свом зету Пиру, а сам се врати на исток надајући се каквим војним успесима.

Однос дијадоха после битке код Ипса - Однос дијадоха после битке код Ипса
није био пријатељски. Селеук је замерао Птолемеју заузимање јужне Сирије. Наиме,
будући да Птолемеј није узео учешћа у бици код Ипса, није могао учествовати ни у подели
некадашње Антигонове територије. Простор који Птолемеј заузео договором између
учесника у бици требао је припасти Селеуку. Камен спотицања између Селеука и
Лизимаха била је Мала Азија, где је Лизимах заузео неке градове, а које је Селеук сматрао
својим поседом. Заједнички интерес, страх од Селеука, приближиће Птолемеја и
Лизимаха. Савез ове двојице потврђен је династичким браком — Лизимах се оженио
Птолемејевом ћерком. Селеук није могао да рачуна на подршку Касандра, јер је овај
одувек био у добрим односима са Лизимахом. Треба имати на уму и да је Касандров брат
Плеистарх држао Карију и Киликију, пут ка Селеуковим сиријским поседима. У таквој
ситуацији Селеук није имао друге до да се повеже са Деметријем. Савез ове двојице
потврђен је Селеуковом женидбом за Деметријеву ћерку Стратонику.
Као што видимо, Селеук се почео све више интересовати за запад. Његово
интересовање за источно Средоземље потврђује и оснивање нове престонице Антиохије у
Сирији.
Ратне операције до 296. п.н.е. - У периоду од 300. до 296. године Деметрије је од
Плеистарха узео Киликију и Карију. У киликијском граду Кинди запленио је
Александрову благајну тешку 1 200 талената. Ово благо пренео је на Саламину и исковао
га у новац. Деметрије први од дијадоха кује новац различит од Александровог типа.

192
 Деметрије је одбио да Селеуку преда новоосвојена подручја, што доводи до
захлађивања односа. Године 296. п.н.е. Деметрије напушта исток и враћа се у Грчку.
Његово одсуство искористио је Птолемеј да поново заузме Кипар, Селеук да
продре у Киликију, а Лизимах да под своју власт подведе неке градове Мале Азије, између
осталих, Ефес.

Деметријев повратак у Грчку 296. п.н.е - У међувремену, ситуација у Грчкој се

значајно изменила. Године 298/7. преминуо је Касандар. За собом је оставио три сина, од
којих је најстарији убрзо умро. Два млађа сина, Антипатар и Александар, владала су једно
време под туторством своје мајке Тесалонике, али 296. године п.н.е. долази до
братоубилачког рата што је и повод Деметријевог повратка у Грчку.
После смрти Касандра, Атином је наставио да влада Лахарес. Његова оштра
владавина условила је државни удар. Опозиција се утврдила у Пиреју. Овим последњим у
помоћ је прискочио Деметрије. У првом нападу на Атину није имао успеха и морао се
повући на Пелопонез. Међутим, приликом другог напада продро је у град. Лахарес је
побегао, а Деметрије се према неверним Атињанима показао милостив. Формално је
обновио демократију, али је своје посаде оставио у Пиреју и Мунихији.
У Македонији пак трајао је рат између Антипатра и Александра. Александар је
позвао у помоћ истовремено и епирског краља Пира и Деметрија.

Епирски краљ Пир - Пиров отац био је епирски краљ Ајакид. Када је Пир имао
две године његов отац је свргнут с власти. Сам Пир одведен је илирском краљу Глаукији.
Пир је одрастао на илирском двору заједно с краљевом децом. Године 305. п.н.е. уз помоћ
Глаукије вратио се у Епир. Међутим, ни овај пут није имао среће. Надвладала је друга
владарска кућа на челу са Неоптолемом. Године 302. п.н.е. Пир се склања код Деметрија,
који је био ожењен његовом сестром Деидамејом. Пир је учествовао у бици код Ипса и
истакао се својим јунаштвом. Године 301/300. Деметрије му је поверио управу над грчким
градовима. Доцније, када буде склопио савез са Птолемејом, Деметрије ће га послати у
Египат. Тамо је потпао под јак утицај Беренике, Птолемејеве полусестре и касније жене.
Пир се чак оженио Береникином ћерком Антигонејом. Добивши војску и новац од
Птолемеја, враћа се у Епир. Једно време је владао са Неоптолемом, али га се убрзо решио.
У част Беренике подигао је град Береникис на Херсонесу епирском, а у част своје жене
подигао је град Антигонеју. Пир је свој положај учвршћивао склапањем политичких
бракова. По смрти Птолемејеве ћерке, оженио се Ланасом, ћерком сиракушког тиранина
Агатокла. Такође је за жену узео ћерку илирског краља, као и једну пеонску принцезу. У
периоду који следи Пир ће ратовати против свог некадашњег пријатеља и доброчинитеља
Деметрија за превласт над Македонијом.
Деметрије - краљ Македоније — Године 295. п.н.е. Александар је, као што смо
већ рекли, истовремено позвао у помоћ и Пира и Деметрија. Изгледа да је Деметрије био
нешто бржи. Антипатар се склонио код Лизимаха и оженио његовом ћерком. Александра

193
је пак Деметрије убио. Деметрије постаје нов краљ Македоније. Владао је седам година, од
295. до 288. Његова влада није била омиљена. Сматран је туђином.
Деметрије је сањао о новим освајањима на истоку. Градио је бродове огромних
размера у Коринту, Пиреју, Пели, Халкиди. Године 290. п.н.е. ћерка сиракушког тиранина
Ланаса напустила је мужа, повукла се на Коркиру и позвала Деметрија. Деметрије је заузео
острво, оженио се Ланасом и први пут заинтересовао за запад. Ускоро упада у Епир, али га
је Пир потиснуо.

Пир - краљ Македоније — Године 288. п.н.е. Лизимах, иступајући тобоже у име
свог зета Антипатра, и Пир, у договору с њим, упадају истовремено у Македонију, једни с
истока, други са запада. У исто време појављује се и Птолемејева флота у егејским водама
позивајући Грке у борбу за ослобођење од Деметријеве власти. Деметрије је најпре кренуо
против Лизимаха, али се није усудио да прихвати битку са старим искусним војсковођом.
Рачунао је да ће с Пиром бити лакше. Преварио се. На крају, Деметрију није преостало
ништа друго до да збацивши са себе гримиз и прерушивши се “као глумац, а не краљ”
(Плутарх), побегне из Македоније. Године 288/7. Пир је проглашен за македонског краља,
док је Лизимаху припала источна Македонија, вероватно до реке Вардара.

Деметријев крај - Пошто је оставио свог сина Антигона у Грчкој да управља

Коринтом и Деметријадом, године 287. п.н.е. Деметрије напушта Грчку и одлази на исток.
У Азији Селеук и Лизимахов син Агатокле наметнули су Деметрију исцрпљујућ рат. На
крају се Деметрије сам предао на милост и немилост Селеуку. Селеук га је затворио у
сиријском граду Херсонезу. 283. п.н.е, после три године заточеништва, Деметрије је
преминуо.

Крај доба дијадоха

194
 Јачање Лизимаха - Пошто је Деметрије отпловио у Азију (287. п.н.е.), пратимо
јачање Лизимаха. Године 284. п.н.е. без борбе заузео је Македонију и Тесалију. У
међувремену, Пир се повукао у Епир, а затим у Италију. Лизимах је проглашен за
македонског краља.
Лизимах је био суров човек. Наредио је да се погуби његов зет Антипатар, када је
овај последњи затражио учешће у деоби освојених територија, као и његов син Агатокле.
Наиме, Агатокле је био Лизимахов син из брака са Никајом Антипатровом. Касније се
Лизимах оженио Арсинојом, Птолемејевом ћерком, са којом је такође имао синове.
Арсиноја, желећи да обезбеди престо свом потомству, оклеветала је Агатокла. Лизимах је
поверовао клеветама и дао да се његов син погуби. Овај чин изазвао је гнушање јавности.
Селеук је иступио као заштитник Агатоклове породице и примио их себи.
Однос између Лизимаха и Птолемејевог двора није био пријатељски. Године 283.
п.н.е. преминуо је Птолемеј Сотер, оснивач династије. На престолу га је наследио
Птолемеј Филаделф, син из брака са Береником. Птолемеј Кераун, син из брака са
Еуридиком Антипатровом, напушта Египат и склања се код Лизимаха.

Битка код Курупедиона - Јачање Лизимаха, као и сложени породични односи,

сметали су Селеуку. Године 281. п.н.е. код Курупедиона, западно од Сарда, одиграла се
одлучујућа битка између два преостала дијадоха - Селеука и Лизимаха. У бици је Лизимах
поражен и убијен. Лизимахова територија долази под власт Селеука.
Исте године на путу за Македонију, Селеук је пао у руке Птолемеју Керауну.
Војска је Керауна, пошто је наводно осветио Лизимаха, прогласила за краља.
Селеуковом погибијом завршава се борба око Александровог наслеђа.

Кераун - краљ Македоније – Године 280. п.н.е. Птолемеј Кераун изабран је за

македонског краља. Он је кратко владао, а убијен је од стране Келта 280. п.н.е, када су они
упали у Македонију.

Антигон Гоната - краљ Македоније – У бици код Лизимахије 277. п.н.е,

Антигон Гоната поразио је Келте и потом је проглашен за новог македонског краља.
Оснивач је династије која је владала Македонијом, све док земља није потпала под власт
Римљана.
Александрова држава се коначно распала на три велика краљевства: Македонију
Гоната, Египат Птолемеида и државу Селеукида. Митридат је основао своју државу на
северној обали Мале Азије и после Лизимаховог пада код Курупедиона, прогласио се за
краља Кападокије Понтијске, касније назване Понт. Од Лизимахове државе отцепио се
Зипот, владар у Битинији и Пафлагонији, и прогласио се за краља Битиније. У то време
образована је и Босфорска краљевина са династијом Спартакида. Поред тих држава биле
су и мање - Родос и Пергам.

195