Еуђенио Гарин: Морепловци и староседеоци, у: Човек

ренесансе, Београд 2005.

Еуђенио Гарин (1909-2004) је један од најзначајнијих и најутицајнијих истраживача

културне историје ренесансе. Рођен је у Ријетиу, студирао филозофију на унверзитету у
Фиренци. Након завршетка студија предавао је филозофију на универзитету у Каљарију,
такође је био уредник часописа: „Ренесансни критички часопис италијанске филозофије.“.
Његова најзначајнија дела су: „Наука и грађански живот италијанске ренесансе“, „ Средњи
век ренесансе“, „Историја италијанске филозофије“ и „Човек ренесансе“. Гарин тумачи
ренесансу као јединствену епоху у којој се филозофија, историја, уметност, политика и
природне науке стапају у једну креативну целину.

Оригинални назив књиге је „Ликови ренесансе“, али се током времена усталио назив
„Човек ренесансе“.У овом поглављу аутор нам даје податке о три значајне личности,
Кристифору Колумбу, Америгу Веспучију и Ернану Кортесу, чијом се заслугом човек
упознао са новим цивилизацијама и донекле употпунио слику света у ком је живео.
Европски човек тог времена је поред нових континената успео и да спозна своју као и
грчко-римску историју. Захваљујући знањем о прошлости он је успео да покори далеко
бројнију популацију новог света. Аутор нас обавештава о начину живота у
новооткривеним земљама, разликама и између домородаца и Европљана, као и о односу
између освајача и локалног становништва. Још једно поређење које се могло уочити јесте
разлика између човека позног Средњег века и човека ренесансе. Она се може уочити на
основу описа о лику Кристофера Колумба и Америга Веспучија. Колумбо у неку руку
представља двоструку личност. У свом подухвату он је вођен верским мотивима, основни
циљ његовог путовање је прикупљање новца за нови кртсташки рат. Поред ове стране
његове личности он је опседнут жељом за новим открићима. Са друге стране Америго
Веспучи по коме је читав нови континент добио име, нема велике заслуге што се самог
истраживања тиче, али су његова дела била веома полуларна. . За разлику од Колумбових
писама, која су више документарног карактера, Веспучијева писма су више налик
књижевним делима. Њега брине да ли ће га читаоци разумети и не бави се, као Колумбо,
тражењем финансијера за своја путовања. Веспучи се бави друштвеним односима међу
Индијанцима,и њиховим начином живота. Цитира античке и савремене писце, не верује у
рај на Земљи и користи га као метафору, чиме се одваја као ренесансни човек, од
Колумба. Код њега не постоје митска бића као код Колумба, већ само људи, а
монструозност коју описује не везује ни за шта натприродно.
 Ова књига као и ово поглаље није посвећено коренима, развоју и особинама ренесансне
културе, већ људима који су је, сваки на свој начин, стварали и чинили великим периодом
светске историје.

Илија Коцић Ис-17-45