Ч Л А Н Ц И И Р А С П.Р.

A B B

СРЕДЊОВЕКОВНИ ЗАБЕЛI

Посебну врсту испаша у средњовековној Србији представљали

су забели. Најстарији помен о њима сачуван је у повељи манастира
св. Ђорђа код Скопља, коју је издао бугарски цар Константин Тих
(1257—1277),1 Међутим далеко већи број података потиче из XIV века.
Они су углавном садржани у нашим манастирским повељама из тог
нериода. Управо захваљујући подацима из српских манастирских по
веља, може се створити одређена слика о забелима уопште, а посебно
уочити њихов значај за средњовековно сточарство.
У историографији забел (забђив), као средњовековни термин,
није остао незапажен. П. Ј. Шафарик и Ђ. Даничић сматрали су да
је забел ограђена шума (silva saepta).“ Ст. Новаковић, расправљајући
о коришћењу сеоских и жупских испаша у | својој студији Село, из
једначује забел са савременим изразом забран, што опет значи да је
и он имао у виду шуму, ограђену или нео ну? К. Јиречек, поред
неких допуна, усваја наведена мишљења када каже: „У српским по
вељама често се помиње ограђена шума (забњлњ); који пут, овакав
забран служио је као зимовник за стоку или се поклањао коме мана
стиру, да се на њему подигне село“ (!).* Из наведених ставова проис
тиче да је забел ограђена шума, односно да је био исто што и савре
мени забран. Овакви би се терени првенствено користили ради паше.
Мишљења П. Ј. Шафарика, Ђ. Даничића, Ст. Новаковића и К. Ји
речека нису до сада била подвргнута било каквој сумњи, већ су се као

* И. и ван о в в., Билгарски старини, Софиa 1931, 581–587.

Ђ.
2 Дани ч и ћ, Рјечник из књижевних старина српских 1, Бeoгрaд 1863,
352. P. J. S s h a fifarik, Serbische Lesekörner, Pesth 1833, 76, Миклошићев Isyićфн
palaeo-slozenico-graeco latiniон није забележио реч забk:њ.
* Ст. Нова ко ви ћ, Село, Глас САН XXIV, Бeoгрaд 1891, 11–12. Исти,
3аконих Стефана Дунава, Београд 1898, 191 (в. тумачење уз чл. 74). Тумачење
Се. Новаковића се не може прихватити, пошто се реч забран односи на нуму (отво
рену или grрађену) у којој је забрањено сећи дрва. Таква објањење за реч забран
даје Вук Караџић (в. Српски рјечник, Београд 1898, 172). Боље, али још увек непот
пуно, тумачење даје В. Мажуранић. По његовом мишљењу реч забел је шостала
од глагола забелити који у нpeнoсном значењу може да значи и омеђити (в. Приноси
за хрватски правно-повјесни рјечник, Загреб 1908–1922, 1627).
* К. Јир е ч ек, Историја Срба 11, Бeoгрaд 1952, 151.
1. Историјски часопис
2 Миложи Благојевић __ -

потпуно исправна усвајала у историографији све до данас.“ Међутим

анализа расположивих података омогућава стварање нових закљу
чака, који се битно разликују од наведених мишљења. Да би се то
видело неопходно је да се размотре следећа питања: прво, каква је
све значења имала реч забел у средњовековним повељама; друго, да
ли је забел био шума, ограђена или неограђена; и најзад, да ли се под
забелом првенствено подразумева шумска, или каква друга врста
испаше?
Да би се одговорило на прво питање, треба указати на један по
датак из Светостефанске хрисовуље који делимично осветљава значење
и употребу речи забел у средњовековној Србији. Краљ Милутин,
оснивајући манастир св. Стефана у Бањској, богато га је обдарио се
лима, катунима, планинама и другим добрима, па му је поред осталог
поклонио: „И рљбарњњ дi. коуште, и с ловиштем“, како не бњи, забвлњ,
кралевства ми, и инњ ник"то да не ловии тоу развb црњкве... кто ли
се обрћТе посиливмњ лове да платии црњкви вi. воловњ. и сии рљ
барив и сљ своими си мiстви како соу бњли и оу кралевњства ми“.“
Ове су се рибарске куће налазиле у Плаву,“ па је и њихово повиште,
за које се каже да је то некадашњи забел „кралевњства ми”, у ствари
један део Плавског језера. Искључиво право риболова на том делу
језера, пре но што је поклоњено манастиру, припадало је српском
владару. За њега су тај посао обављали потчињени рибари из укупно
I4 кућа (..дi. коупите). Краљ Милутин је ових 14 рибарских кућа при
кључио властелинству манастира св. Стефана у Бањској заједно са
једним делом Плавског језера, тј. рибарским ловиштем које се исто
времено назива и забел. Према томе, потпуно је очигледно да забел
није морао бити само шума, ограђена или неограђена, већ је то могао
бити и део неког језера који се користио као краљевски, односно ма
настирски рибњак.
Занимљиве податке о употреби и значењу речи забел доноси и једна
повеља манастира св. Николе у Добрушти. У њој се каже како је пар
Душан поклонио манастиру „планиноу Коритникљ, забћлњ, пpћдоди
телњ моихњ, светаго крала, сљ вcеми мегами и правинами“.“ Овде је
очигледно да се једна планина, у наведеном примеру Коритник, на
зивала и сматрала краљевским забелом још у доба краља Милутина
(светаго крали). На основу тога може се закључити да је и планина
могла да буде забел. Мада у овом случају појам планине обухвата и шум
ске терене, ипак се мора имати у виду разлика која постоји између
* Н. Радојчић, законик цара Стефана душана 1349. и 1354, Београд 1960.
110. У напомени и уз чл. 74 стоји: забел је ограђена шума (Silva saepta), како је већ
П. Ј. Шафарик знао“, да је забел ограђена шума сматра и бугарски историчар Д.
N.: гел о в, Aspapните отошеним в северна и средна Македонин през XIV век, Софил
1958, 150.
" П. Ко вач евић, светостефанска хрисовуља, споменик САН IV, Бeo
град 1890, 5.
* Г. ПI кр. и ван ић, Властелинство св. Стефана у Бањској, Историјски
часопис VII, Бeoгрaд 1956, 191.
* Ст. Но на ковић, Законска споменици, Београд 1912, 719 (у даљем тексту
само: Зак. слом.).
 Срединовсковни забел 3

савременог и средњовековног појма планине. У српским средњо

вековним повељама израз планина обично се односио на високе летње
пашњаке-сувате.“ Њих је било и на Коритнику. Управо они су и пред
стављали највећу вредност за манастирско властелинство на целој
планини, мада су се заједно са шумским теренима називали краљев
ским забелом. У сваком случају, и из овог примера јасно се види да
забел није морао да буде нека ограђена шума, већ цела планина, чији
су шумски терени првенствено коришћени за експлоатацију дрвета,
а сувати за пашу.
Поред овог примера позната су нам још два податка који изричито
говоре да су шумске површине сачињавале део неког забела, или су
били посебни забели. Међутим, и у једном и другом случају, они се
првенствено користе за експлоатацију дрвета. Један од тих података
налази се у хрисовуљи манастира св. Арханђела код Призрена. У њој
се саопштава како је цар Душан поклонио манастиру „ковача Роудла
с коломњ гвоздiнвим и с ковачемљ. Смиломљ“, а затим се даље каже
како уз ову двојицу и коло гвоздено „приложии царство ми књ. колоу
Роуд"ловоу от забњла царства ми Рављнципцоу гороу сљ вcћми мегами”.“
Из наведеног текста сазнајемо да су два ковача, једно гвоздено коло
и једна гора добили новог господара. Управо цар Душпан је поклонио
манастиру, поред гвозденог кола и двојице ковача, један пумски терен
који је пре тога био саставни део неког царског забела. Мада је у на
веденом случају издвојена само „Равњниница гора“, тј. пумски терен,
ипак нам то потврђује да су и површине под шумом могле да буду де
лови неког забела.
До сада смо се упознали да су шуме могле да буду само саставни
делови забела, али у повељи манастира св. Ђорђа код Скопља, коју
је издао краљ Милутин, налазимо директну потврду да су шумски
терени могли да буду и самостални забели. Повељом је манастирском
властелинству било поклоњено „село Калоутеровлаче над” Пшиномњ
св. заселики вго: Калница и Драгинин Долњ с“ Трistiоупомљ, и с” Топо
ловомљ, сљ виногради и сњ нививмљ, св. ливадами, сљ забћити полњскљими
и доубравними”.“ На овом се месту јасно каже да постоје самостални
шумски забели.
Ако сада размотримо и упоредимо последња два податка, а такође
и случај са планином Коритник, лако ће се уочити разлика у погледу
коришћења шумских и обичних забела. У последњем примеру извр
шена је подела забела на „дубравне“ и „пољске“, односно на шумске
и обичне. Међутим, без података о гори Раваништици и планини Ко
ритнику не може се видети суштина постојеће разлике између обичних
и шумских забела. За планину Коритник је већ речено да су њени пум
ски терени првенствено намењени експлоатацији дрвета. Исти је слу
* о значењу речи планина у српским средњовековним повељама види: К. Ј. i
ге ček, Cesty po Bulharsku, Praha 1888, 227.
** Ј. Шафар и к, хрисовуља цара Стефана дуинана, Гласник доo. ХV
Београд 1862, 302 (у даљем тексту само: Гласник ХV).
* P. г руј и ћ , три хиландарске повеље, зборник за историју Јужне Србије
н суседних земаља 1, Скопље 1935, 14.

Iм
4 Милош Благојевић

чај и са гором Гаванштицом. Она је издвојена од царског забела искљу

чиво зато да би била придодата „књ. колоу Роуд”ловоу". Веома је добро
познато да је за функционисање неког „кола“ коришћено дрво као
огревни материјал помоћу којег се тошила руда.“ Значи да је пума
и у овом случају требало првенствено да послужи за експлоатацију
дрвета, а не као испаша. Управо у томе је и основна разлика између
шумских и обичних забела. Шумске површине које су биле забели,
или саставни делови неког од њих, постајале су то првенствено због
коришћења дрвета, док је папа у њима била од споредног значаја.
Свакако овде се не сме занемарити коришћење храстовог и буковог
жира, али не располажемо ни једним податком да је неки забел служио
тој сврси. Пошто је већ реч о шумским забелима, треба напоменути
да су наведени подаци о њима уједно и једини примери који се налазе
у манастирским повељама,
Ако бисмо желели да, на основу свега што је до сада речено, ре
зимирамо какве су површине могле да буду забели, закључићемо:
прво, да су то могли постати делови неког језера, а вероватно и речних
токова, уколико су служили као рибњаци;“ друго, то су могле да буду
и планине, коришћене као високи летњи пашњаци, али и због експло
атације дрвета; треће, дубраве и горе, тј. шуме, у којима се првен
ствено користило њихово дрво, за огрев или грађу; и најзад али и нај
чешће, обични пашњаци. На основу ових закључака, делимично се
одговорило на питања која су у почетку овог рада постављена.
Пошто се рибњаци, шуме и планине веома ретко помињу у пове
Јљама као забели, у даљем излагању ће се углавном говорити само о та
квим теренима који су искључиво служили сточарској привреди,
односно о пашњацима који су претварани у забеле. Овакве испаше имале
су своје господаре. Пошто се у неким повељама помињу забели „кра
левства ми“ или „царства ми“, то нам сведочи да су њихови госпо
дари били српски владари.“ Међутим, најчешће се као власници за
бела у повељама помињу манастирска властелинства.“ О властели
као господарима оваквих терена, нема директних података, једино
се у Раваничкој повељи каже да је међа селу Маковци ишла до „забђла
господарева“.“ Наведени нас податак упућује на претпоставку да је
то био неки властеоски забел. И у Душановом законику има вести
о власницима забела, али се не каже ко су они били, односно којем су
сталежу или класи припадали." Из наведених се примера може једино
закључити да су господари забела били припадници феудалне класе.
За лица која су припадала овој класи не може се на основу сачуваних
* Вл. Скар и ћ, Старо рударско право и техника у Србији и Босни, Београд
1939, *13,На17,
ову18,нас
19,претпостанк
81, 98. у упућује чињеница што су поједини манастири
поседовали рибна ловишта и на неким рекама (Дриму, Вардару). Искључиво право
риболова принадало је манастирском властелинству. Зак, слом. 612, 613, 615, 617, 691.
Свакако
* Зак,
14. саом,због тога
610, што
639, је од
690, сачуваних
694, 719. повеља највећи број припадао поје
F r M i k,1 o si ch,
диним*манастирима Monumenta Serbica, Viennae 1858, 199.
* Ст. Но в ако в и њ, законик снегата душана, чл. 74.
 Средњовековни забел 5

података доказати да су били господари оваквих терена. То нам изгледа

потпуно разумљиво, пошто је село као целина, не само у средњем веку
већ и много доцније, љубоморно чувало сва своја права на таквим
површинама сеоског атара, које је заједнички користило цело село.
То су пре свега пашњаци, планине, шуме и воде. У оваквој ситуацији,
зависни средњовековни сељак као јединка није ни био у стању да се
супротстави колективу села којем је и он припадао. Према томе остаје
као једина могућност да су се само феудални господари села могли
супротставити заједничким интересима становника једног или више
села. Они су били у стању да од заједничких испаша издвоје одређене
површине, које би искључиво служиле потребама појединих вла
стелинстава.
да не би ова констатација имала само општи карактер, указаћемо
на неке податке из којих се бар делимично може видети како су ства
рани поједини забели. Такав један пример налазимо у Милутиновој
повељи манастиру св. Ђорђа код Скопља. Ту се каже: „И постави
кралевство ми забњлњ добиткомљ Светаrо Георгина отњ Жаблан, до
Колоупине Лоуке и до воднћнскљixљ и нерђок'кљжњ виноградњ, и Вери
хино мiсто, и Драгиевљ Лоутњ“ овим се податком јасно истиче кон
кретна радња: стварање новог забела који није раније постојао, са
одређеним међама. Краљ Милутин је новостворени забел поклонио
манастиру. Међутим, из наведеног податка се не може сазнати коме је
раније припадало земљиште на којем је краљ „поставио“ манастирски
забел. Према наведеним међама може се само претпоставити да је оме
ћена површина издвојена из атара неког од суседних села (Водно,
Нерези).
Још потпунију и јаснију слику о карактеру радње при формирању
неког забела, доноси повеља Стефана Дечанског којом се поклањају
села и дају повластице Призренској епископији. У повељи се каже
како је краљ поклонио „село Хочно близњ Лоуке”, а затим нешто даље
и И више тога села оу Градчаници на долb изнес, хрисовоул всеосве
штен ни вишископ, призрћн"скљi Ap'сенике родитела кралевњства
ми, и видš кралевство ми, кере не она земла црковна а отоузета
оу забšлњ, краливвњства ми. И того ради повелt, краливввство ми да си
постави оули и никњ светаа црњкви, да вст., о у поменљ кралевњства
ми и синоу кралнављетва ми младомоу крално“.“ Из овог се податка
види да је приликом стварања краљевског забела извршено одузи
мање земљишта. Одузимањем су били захваћени и неки поседи При
зренске епискошије, што је епископ Арсеније и доказао хрисовуљом
коју је издао краљ Милутин. На основу последња два податка може
се закључити да су српски владари у XIV веку морали извршити оду
зимање нечијег земљишта, ако су желели да створе нове забеле. Веро
ватио су се на сличан начин формирали и већ постојећи забели.
Само по себи се поставља питање: која се земља могла најлакше
одузети и од кога, односно ко су били власници одузетих терена? Сва
в за свом. 618.
* 3ак, спољи... 639.
6 Милош Благојевић

како да је било најлакше извршнити одузимање таквих површина које

су села заједнички искоришћавала. Српски владари, њихова влас
тела, па и манастири располагали су одређеном силом, те су се лако
могли супротставити заједничким интересима феудално зависног ста
новништва оних села која су им била потчињена. Не треба посебно
доказивати да су од највећег економског значаја за привреду једног
средњовековног села, поред обрадивих површина, биле заједничке
сеоске испаше. Село као целина поседовало је на њима dominium utile,
а феудални господари фотinium directum. Са развојем целокупног
сточарства у средњовековној Србији, увећавао се и сточни фонд фе
удалаца. Стoка је била један од најважнијих извора њиховог богатства.
За њену су исхрану били потребни пашњаци, и то такви на којима ће
искључиво право коришћења припадати феудалним господарима.
AMehутим, села су од давнина запосела и користила пашњачке терене
који су лежали у њиховој околини. Феудалцима, који су желели да
се домогну властитих испаша, није ништа друго преостало, већ да од
тих терена изузму одређене површине, претварајући их у своје забеле.
Отуда свакако и имамо појаву да се у повељама веома често помињу
забели као саставни делови сеоских атара.
Да би се поткрепило наведено излагање, корисно ће послужити
један податак из хрисовуље манастира св. Ђорђа код Скопља. Краљ
Милутин, поклањајући манастиру село „Чрешевлани“ дао га је за
једно „св. виногради, св, нивинем, сљ млини, сљ сtsњокоси, св. пашипти,
св. забkљи, св. новиштем, звLриним, св. планиномљ, и сљ вcћми прави
нами“. Набројане површине сачињавале су чрешевљански атар. Међу
њима се налазе и забели. Затим се даље каже: „Чго се обрћTaетљ вњноутрњ
меге више писанне, или чина годе боуде баштина, или коупленица,
или виноградњ, или млин, или нива, или сtљнокос, или периволњ,
или врњлв, или водоваге, кто нibстњ отњлрили, при игоумене Исацћ.
и оузел, при архимоудрит ћ Никодим is, по ошњсти Никодимовћ, никто
да не оузиштет црњкви Светаго Георгина“.“
Ако се сада упореде сви набројани терени и објекти који су посто
јали у чрешевљанском атару, са теренима и објектима које су могли
да поседују поједина лица у истом атару, видећемо да се за пасишта,
забеле, планину и ловиште не каже да су их нека лица могла поседо
вати, односно потраживати. То је и разумљиво, јер је феудални го
сподар поменутих површина био манастир св. Ђорђа код Скопља.
Он је свакако могао дозволити становницима. Чрешевљана да користе
ове површине, али је због тога од становништва убирао одређене даж
бине. ПIто се пак тиче сеоских испаша, манастир није ни могао забранити
мештанима да их користе. Доследнија се забрана могла спровести
једино у погледу коришћења забела. Разлика која је постојала у начину
коришћења сеоских испапа и забела, нашла је своју потврду и у Ду
шановом законику. Члан 74 гласи: „Село са селом да пасе; куде једно
село, туде и друго: разве забел законитих и ливад законитих никто

** Зак, саом. 612.

 Средњовековни забел 7

да не пасе".“ Из овог члана може се закључити да је селима било за

гарантовано право коришћења сеоских пашњака, али не и забела. За
њих је речено да су „законити”, односно да имају своје власнике као
и ливаде.
Пошто смо видели да поједина лица нису била власници забела
у чрешевљанском атару, а из Дуплановог законика сазнајемо да то
није могло бити ни село као целина, онда заиста остаје једина могућност
да је господар и корисник тих забела био манастир св. Ђорђа код
Скопља.
доведемо ли сада у везу све податке који се односе на формирање
краљевских и манастирских забела у XIV веку, са подацима који се
односе на постојеће стање у неким сеоским атарима, из истог периода,
закључићемо да су се делови заједничких сеоских испапа одузимали
у циљу стварања забела. Исти су имали своје господаре, а требало је
да служе потребама појединих властелинстава.
Разматрајући однос атара и забела, потребно је упозорити и на
-број оваквих терена, односно колико је могло бити забела у једном
ceoском атару. На основу расположивих података, може се са сигур
ношћу констатовати да је у једном сеоском атару могло бити и више
од једног забела. То нам потврђује и већ познати случај са селом Чре
шевљани, јер је за њега речено да се поклања манастиру „св. забћити”.
Поред Чрешевљана, у повељи манастира св. Ђорђа код Скопља,
забележено је још неколико села која су такође поклоњена „сљ забћли”.“
Слични се подаци не могу наћи и у другим манастирским повељама.
Напротив, из њих се може сазнати да је обично у једном сеоском атару
нoстојао само један забел.“ Мада је већ речено како је у оквиру сеоских
кеђа могло да буде и више од једног забела, мора се напоменути да не
постоји ни један податак који би саопштио тачан број оваквих испаша.
Но и поред тога, изгледа да тај број није ни био велик, јер само у по
вељи манастира св. Ђорђа код Скопља наилазимо да израз „св. забБли”
стоји уз једно село.
Стварање оваквих терена није се морало вршити једино на тери
торији неког атара. Дешавало се да је забел формиран и на подручју
територијализованог влашког катуна. Ово потврђује један податак
из повеље манастира св. Арханђела нод Призрена. Из њега се види
да су катун Пинушинци и један забел били обухваћени заједничким
деђама.“ Пошто су у питању заједничке међе, онда се овај забел на
нази у истом положају према дотичном катуну, као и сваки забел који
нежи у неком сеоском атару, према селу. А то управо значи да површина
забела чини нераздвојну целину са територијом влашког катуна. На
* Ст. Но на ко в и к, 3аконик Следана Дунана, 191.
* Следећа су села поклоњена манастиру св. Ђорђа код Скоња „св. забšли“:
Козарево, Водно, неpisњ, Рице, Брод. (3ак. слом, 612, 613, 614 и 615), а затим
јон село Кроуша Власи и готовина (Р. Грујић, Три хиландарске повеље, 16, 17).
* Да је у једном сеоском атару постојао само један забел, види се најбоље из
тога што се у повељама записује да је оно поклоњено „св. забtломљ“. Такав је био
g:- са селима Момсулники, Виненa, Брisи н Доброушта (Зак. стом. 421, 518, 690,
117).
* Гасник хw, 297.
8 Милоп Благојевић

помињемо да је ово једини познат случај када катун и забел имају за

једничке међе.
На основу чињеница да су забели веома често улазили у оквир
сеоских (ређе катунских) међа, закључујемо да су се ови терени прос
тирали у близини неког насеља. Постојање забела у близини сеоских
насеља упућује нас на претпоставку да су они лежали у нижим пре
делима и као такви били подесни за пашу већим делом године. О малој
надморској висини ових испаша сведочи нам неколико података из
манастирских повеља. Тако је напр., манастир св. Арханђела код При
зрена поседовао један забел на Овчем пољу;“ преко неког краљев
ског забела ишла је водовађа за Туренско поље;“ затим већ позната
подела забела на „пољске“ и „дубравне”.“ На основу ових примера
може се закључити да је управо пољски карактер неког пашњака био
један од основних елемената који је одлучивао где ће се формирати
забел. Под изразом „пољски”, не треба подразумевати затегнуту рав
ницу, већ и заталасану површину, али свакако без шумског покривача.
IИзгледа да је Арханђеловско властелинство поседовало управо на
таквом терену један забел. Цар Душан, поклањајући поменутом вла
стелинству село „Брђаи“, уступио га је заједно са забелом „Голими
Хл,ми“.“ Назив овог терена једновремено говори и о конфигурацији
тла и о врсти биљног покривача. Терен је морао бити брежуљкаст,
без шумског покривача и подесан за пашу. Име овог забела потпуно
искључује шуму, ограђену или неограђену, јер је то могао да буде само
неки пашњак на брежуљкастом земљишту.
Поред добре паше, коју је требало да има сваки забел, судећи
по неким подацима, водило се рачуна да у његовој близини буде и нека
вода. Тако се напр. неки забел краља Милутина ослањао једном сво
јом страном на Вардар;“ међе забела који је лежао на Овчем пољу,
а припадао властелинству манастира св. Арханђела код Призрена,
ишле су „низњ pisкоу“;“ док су међе забела Крушчице додиривале
неки студенац“
До сада је углавном било речи о забелима који су били саставни
делови сеоских атара. Међутим засебну групу забела чине такве испаше
које у односу на села и њихове атаре, катуне и уопште било какво на
сеље, представљају посебне, издвојене и самосталне целине. До фор
мирања оваквих испаша дошло је вероватно издвајањем одређених
површина из једног, или више сеоских атара, које су у привредном
погледу представљале целину. Индиректну потврду о томе налазимо
у Дечанској хрисовуљи. Ту је саопштено да је забел, по имену Крива
Веја, требало да послужи као заједничко зимовиште за два села, Кума

* Гласник ХV, 301.

* Зак, стом... 610.
27. Види нап. 11.
* Гласник Ху, 284.
* Зам, сном. 610.
* Гласник ХV, 301.
* Гласник ХV, 276.
 Средњовековни забел 9

ново и Радојево.“ До тога је могло доћи једино ако су оба села имала
некаква права у погледу поменутог терена, односно да су оба села
и користила територију забела, пре но што је заједничко сеоско зем
инште претворено у забел. Куманову и Радојеву омогућено је једино
да се користе Кривом Вејом преко зиме. Овакви забели који у односу
на села и катуне представљају самосталне и издвојене целине, обично
имају своја властита имена и међе које су детаљно забележене.“ Они
се у повељама записују на сличан начин као што су забележена даро
вана села, катуни, мање цркве и уопште сви поклони од већег значаја.
То свакако показује да су и у привредном погледу били од већег зна
чаја него остали забели.
Властита имена су могли да имају и забели који су били делови
неких сеоских атара.“ Међутим најчепће се овакве површине не име
нују, већ се једино изреком каже да постоје. Обично се ни њихове
међе не записују детаљно у повељама. Како је већ реч о именима за
бела, мора се указати и на једну групу оваквих испаша за које се обично
наводи само неко место у чијој се близини налазе, или где се простиру.
Њихове се међе најчешће записују сасвим детаљно.“
Одређивање међа неког забела, односно начина на који су оне
забележене у повељама, стоји у најтешњој вези са режимом госпо
дарења оваквим испашама. На питању међа треба се задржати и због
тога што се у неким повељама забели само помињу да постоје, а ништа
се друго о њима не каже, Напр. село „оу Зћтis Момсушики с забеломљ
и сљ брњломљ и сљ правинами“, или „село Вин"на св. метохом и сt, мегами,
и забtломљ“.“ У оба податка међе забела као да не постоје. За први
пример лако се може закључити да оне нису забележене из истог раз
лога што то није учињено ни за село. Међутим у другом се примеру
помињу само сеоске међе и то уопштено и заједничке за цео атар укљу
чујући и забел, Треба нагласити да су познати и такви случајеви да
се сеоске међе бележе сасвим детаљно, док о забелским међама нема
ни једне речи. Због оваквог стања у записивању међа, не сме се ство
рити закључак да забели нису имали међе, ако оне нису биле забележене
у повељама. Напротив, оне су морале да постоје, а у одређеним случа
јевима записиване су у повеље приликом стварања забела. Јасну по
тврду за овакву поставку налазимо у једној хиландарској повељи.
* M. Ми л o j e n и ћ , Дечанске хрисовуље, Гласник Суд, друго одељење,
књ. XII, Бeoгрaд 1880, 27.
* Такви су на пр. били забели: Лествница, 11онорњцњ, Кроуличица, Лаби
кево, Жедњ (3ак, спом. 416, 429, 430, 660). Једино за забел Жедни, нису записане
међе, односно о њима нема сачуваних података.
* тако је манастиру св. Арханђела код Призрена припадало село Брњи и сљ
забјеломљ Гелими Xљин (Гласник ХV, 284), док је Хиландару припадала село Вра
пикit cм мегами и Вkљопљ забlinu, (3ак, сиом. 421}.
* Манастир св. Арханђела код Призрена поседовао је три оваква пашњака:
забkaљоу Слатинв, забњл, на овчи поли и забњл, на Гладрk (Гласник ХV,283, 301,
3049. ilipизренској епископији припадао је забkљ су Чpноочи (Зак, слом. 641). Један
забел без наститог имена, али са тачно назначеним међама, имао је и манастир св.
Ђорђа код Скопља (зак, спом. 618).
* Зак, акои, чан, 518.
T () Милош Влагојевић

У њој се саопштава како су „коњуси” и „станици” бесправно запосели

хиландарски забел на Понорцу и на Крушчици. Поводом овог дога
ђаја цар Душан доноси следећу одлуку: „И посла царство ми соудико
Парабвка, да имв освободи одв станвик, и од контох, забел, црњковнiи
Понор“itљ и Кроушљчицоу и Лабиквво; да нагло од Ораховца вi.
старњпљ добрих, чловћкњ. коуде не мега. Понорцоу и Кроушчици и Ла
бикевоу да отеноу коуде пише хрисовоул, прародители царства ми
светаго крална”.“ Ни у овом случају међе поменутих терена нису по
себно забележене, али је потпуно очигледио да су оне биле уписане
у једној несачуваној повељи краља Милутина, који је поменуте испаше
поклонио Хиландару. Занимљива је улога судије Парабка. Он је имао
задатак да ослободи манастирске поседе од непожељених уљеза, а затим
да уз помоћ 12 стараца из Ораховца који су познавали околину, поново
утврди и „утешне“ међе као што то пише у повељи краља Милутина.
Свакако треба нагласити да су међе Лабићева биле заиста детаљно
забележене у једној од сачуваних повеља краља Милутина. Овом је
повељом Милутин поклонио Лабићево Хиландару, али не као забел,
већ као пасиште.“ Ова чињеница још једном потврђује да су забели
одиста по свом карактеру били пашњаци, а не игуме. Мада је наведени
податак једини пример ове врсте, ипак је довољно убедљив да се на
основу њега може закључити како су забели морали имати међе које су
се редовно утврђивале, а у одређеним приликама и бележиле у повеље,
приликом формирања оваквих поседа. Посебно нам то потврђује и чи
њеница да се оне редовно зани сују у повеље код новостворених забела.
Исти је случај са оваквим испашама које према насељима и атарима
стоје као самосталне целине.
IИз досадашњег излагања може се закључити да забели нису пр
венствено шумске испаше, нити пак шуме. Видели смо да су површине
под нумом могле постати забели, али под специфичним условима, тј.
ако је постојала изузетна потреба за коришћењем њиховог дрвета.
Међутим у свим осталим случајевима забели су били обични пашњаци.
а не пумске испаше. На прави пашњачки карактер забела указују сле
деће чињенице: прво, они су увек били намењени стоци (добљутњкоу)
неког властелинства;* друго, у њима могу да пасу велика стада, не
само једног, већ више господара; треће, за њихово се коришћење
плаћала травнина власнику забела, као што се плаћала травнина за
* Зак, спон. 429, 430.
38. о томе постоји следећи податак: „и видња, краљевљство ми нере не имаше
светаа прjsksи папипце су хвоствнски земљи, и дах, наница Лабикево: метна моу,
како сутиче Рибник, су Дрини садњIPибника оус-поток, на Сњспинца право оуе-Козник,
подвлоу, како се камљивали само иконамо, и на Вели Врњxљ прišзв. Цонерв на Градице
право на Роупе су горње чело Горачева на поутњ, како грisце поут посpћдв Горачева.
гоу Лкбижно, и како оутиче Лкобихвна оу Дримв, а тоу метно оутеса севастњ Обрадњ
Маникака“, Miklosich, Monumenta serbica, 61. Из овог се нpимера јасно види, да се
у хиландарској новељи коју је издао краљ Милутин, Лабићево третира као пањак,
док се у повељи цара Дунана Лабићево унрштава у забеле. Види: Зак. ciом. 429, 430.
* Изричито се то каже у новељи манствара св. Ђорђа код Скопља на следећи
начин: „И постави краљевство ми забtли, добитком, Светаго Георгина“, док се
у Арханђеловској хрисовуљи поклања норед останов „и забisљцрковномоу добитку
на Овчи поли“. Види: Зак. стом... 618, 694.
 Средњовековни забел 11

коришћење било којег пашњака;“ четврто, штета коју учини туђа

стока у забелу изједначује се са штетом која би се могла нанети некој
нинади;“ нето, на њима су у одређеним случајевима морали да бораве
настири који су пазили стоку својих господара;“ и најзад, један овакав
терен по имену Лабићево, назива се у једној повељи „пасиште“, а у
другој забел. Наведене чињенице искључују могућност да су забели
првенствено пумске испаше, односно пуме.
Разматрањем међа оних забела за које су донети детаљни подаци
у новељама може се још уочити да се ни на једном месту не помиње
било каква ограда која је обухватила забел, без обзира да ли је то пум
ски или пашњачки терен. Једино се у „Попису имања хтетовског ма
настира" (Брilјино матери божие хтiroвские) помињу напоредо забел
и нека ограда и то на следећи начин: „Подљ манастњpoм двћ оградњ,
вдна отњ десне стране до распоутиша и до рisке, тако сњ изводомњ и сљ
забњломљ, и дроуга, од, лisве стране до Кривопoрoвe меге и до Кова
чеве мете?...“ Ако нажљиво размотримо обе „orраде”, видећемо да
се за другу не каже ништа више сем да је с леве стране манастира
и докле се простире. Упоредивши другу са првом оградом, која лежи
на десној страни манастира, јасно се уочава да је и за њу речено докле
се простире. Управо на томе би се завршило излагање наведеног по
датка из пописа које се односи на десну ограду. Везивање „извода”
н ,забела" за њу у истој реченици не сме се протумачити као да је по
менута ограда обухватала и забел и извод, јер се у реченици која се
односи на десну ограду врши још и набрајање објеката и терена са
десне стране манастира. Овакве реченичке конструкције налазе се
у многим повељама, нарочито када се поклања неко село па се набра
јају све површине и објекти у сеоском атару. Да се забели одиста нису
orрађивали потврђује и чињеница што је на оваквим теренима исто
времено насло и по неколико стада. Могућност да један забел може
да пружи довољно хране за неколико већих стада упућује на закључак
да се радило о пространијем пашњаку. Није потребно посебно образ
дожење, ако кажемо да се већи пашњаци не могу лако оградити, а по
готову у средњем веку. Веће земљишне комплексе као што су шуме,
папњаци, планине, сеоски атари и сл. швије било потребно, а ни могуће,
ограђивати. Они се једино могу да омеђе.
Имајући на уму целокупно излагање, може се закључити да су
забели омеђене, а не ограђене, пашњачке површине које су створене
одузимањем најчешће појединих сеоских испаша. Мада је на више
места речено да су забели у ствари пашњаци, ипак се у манастирским
повељама прави разлика између њих и свих осталих терена који су
* о томе сведочи следећа одредба из Арханђеловске хрисовуље: и на сине
забtле као оуждене пасти по игоумновоу реченико всак да дане травниноу како нест
закоњ" (Гласник ХV, 301). За коришћење хиландарских планина и забела у „Коу
нарах, пише Секирника“ требало је да се „оузима иномистро по законоу“.
4. Bиди нап. 21.
- Зак, слози, 430, 641.
* lis, e. то ја новић, Стари српски хрисовуљи, акти, биографије, вело
писи, пилици, поменици, записи и др., Споменик СКA III, Бeoгрaд 1890, 36.
12 Милош Благојевић

могли да се користе за пашу. Они нису исто што и пасишта, зимовишта,

летње паше, планине, сенокоси, ливаде, а нису ни шумске испаше.“
Ако се ово има у виду, онда на забеле треба гледати као на такве испаше
које се својим специфичним особинама разликују од свих врста трав
них површина. Те би специфичности биле следеће: забел је имао свог
господара и међе, лежао је у близини неког насеља, а и сам је већим
делом године био насељен пастирима, простирао се на мањим надмор
ским висинама и у морфолошком погледу представљао је равницу,
од осталих пашњака разликовао се и по начину коришћења. Ову по
следњу констатацију треба посебно размотрити, јер се на основу ње
може одредити улога и значај забела у средњовековном сточарству.
Познато нам је да је искључиво право коришћења забела припа
дало господарима ових површина. Међутим, из тога се још не види
које су врсте домаћих животиња првенствено користиле ове пашњаке.
IИ на ово питање дају неке повеље директан одговор. Пошто су се
у средњем веку од свих домаћих животиња највише ценили коњи
и овце, то су и манастирска властелинства водила посебну бригу о уз
гајању ових животиња. Нарочито се водило рачуна о подизању њи
ховог подмлатка, па су забели као пашњаци били намењени пре свега
кобилама и овцама.“ Паша је на овим теренима почињала од раног
пролећа“ и трајала вероватно све док је било довољно траве за исхрану
стоке. Овакве су површине биле веома подесне за узгајање коња, јер
су високи планински пашњаци били неподесни за малу ждребад и ко
биле. Могућност да се неки пашњак користи за узгој коња и оваца,
као и да паша на њему почиње од раног пролећа, чинила га је веома
драгоценим за сточарску привредну грану појединих властелинстава.
Искључиво право коришћења оваквих испаша још више је увећавало
њихову вредност, јер је господарима забела омогућено да у забелима
имају пашњачке резервате, које користе према својим потребама.
Вредност забела и корист од њих за господаре била је знатна. Леп
пример о томе постоји у повељи Призренске епископије коју је издао
Стефан Дечански. Податак гласи: „И проси ме впископњ призрћнскви
Арсенице да моу седино земло влахомњ на Блатци што дрљже лкодине
крализвњства ми, и не дахњ моу, н, придахњ всљ забkљ крализвњства
ми оу Чрњноочи, да си га примедини књ селомљ црњковнимљ, да си по
сади на немњ влахе црњковне и кога си лкоби отњ прњковнвих, лкоди
* Разлика између забела и свих осталих травних површина, најбоље се огледа
у начину записивања. Ако у једном сеоском атару постоје планине, пасипта, зи
мовишта, ливаде, сенокоси и забели, онда се у одређеним повељама посебно запн
сује сваки од наведених терена. Такав је на пр. био случај са већ поменутим селом
Чрепевљани. Види нап. 20.
* У пећ помињаној хиландарској повељи, коју је издао цар Душан, каже се
за забел „на Понорњцоу и на Кроушњици, где насоу манастирске овце и кобилић“
(3ак, слом. 429). Забел Жедињ који је припадао. Хтетовском манастиру, требало је
такођеда послужи кобилама и овнама, али још и као зимовинте. Види: Зак, стом, 660.
* То је било могуће због тога што су забели лежали на мањим надморским
висинама. Међутим извесне индикације о томе могу се наћи и у познатој жалби хн
ландарског игумана како су станици и коњуси бесправно запосели манастирске за
беле. Повеља у којој је овај податак саопштен издата је 2. маја, сасвим је вероватно
да је запоседање извршено раније, бар у априлу, ако не и у марту (Зак, слом. 429).
 Средњовековни забел 13

и да си в црвковно ако и ина села црљковна, а землио црњковноу што

воу дрљжали власи на Блатци не оузе кралневљство ми себisоу замћноу”.“
Из овог податка сазнајемо да је даровани забел по свом економском
значају могао постати раван једном влашком насељу, односно да је
когао постати од истог значаја за сточарску привреду властелинства
као и један влашки катун. Разлика је свакако постојала. Она се у наве
деном случају огледала у томе што је влашко насеље располагало
и људима и испашама, док је забел у Чpноочи представљао само паш
њак. Међутим, енископија је могла да на њему „посади” црквене влахе,
нли кога хоће од својих људи. Тиме би се отклонила постојећа разлика,
па би катун и забел били изједначени у погледу услова за сточарску
производњу, односно располагали би и пашњацима и пастирима.
IIризренска епископија није само могла, већ је и морала да у Чрноочу
доведе своје људе, ако је желела да поклоњену јој испашу користи
као забел. Требало је да се неко брине о црквеним овцама и кобилама
које су знатан део године боравиле у забелу.
АМанастирски људи, којима је било поверено да пазе стоку својих
господара у забелима, били су такође обавезни да штите и саму терито
рију пашњака од упада туђих стада. Због свог труда око стоке и самих
герена, односио њиховог чувања, ови су влњуди ослобађани од свих
работа, изузев напасања манастирских оваца и кобила.“ Из овог би
се могло закључити да је посао поменутих људи био прилично напоран,
пошто су феудални господари забела изједначавали вредност њиховог
рада са вредношћу феудалне ренте коју су убирали од потчињеног
становништва, али у различитим облицима. Страним сточарима био је
дозвољен приступ у нечији забел једино уз пристанак господаразабела,
Њему се за коришћење ове испаше плаћала уобичајена травнина.“
Активност понеких забела није престајала ни преко зиме. Неки су се
од њих користили као зимски пашњаци за стоку. Такав је био случај
са Кривом Вејом која је служила као зимовиште за два села, Куманово
и Радојево, док је забел „Жеднњ” као зимовиште користило власте
динство хтетовског манастира.“
Ако бисмо желели да резимирамо у чему се састоје специфич
ности коришћења забела, може се закључити: прво, да су они наме
њени пре свега подизању и узгоју сточног подмлатка, односно гајењу

* Зак, стом. 641.

48 3ак, сšiози. А30.
* Види нап. 40.
*“ Мил о је ви ћ, Дечанске хрисовуље, 27; 3ак, слом. 660. Забели Крива
вна и Жедн, још једном потврђују да су забели уоппште пре свега нашњаци, као
нда суморали лежати у нижим пределима, ношто се наша на њима могла да користи
н у току зимс. Што се тиче коришћења паше у Кривој Веји, изгледа да се ради о јед
ном специфичном случају. Преко зиме користе га становници села Куманова и Ра
дојева, а од нpoлећа до јесени, вероватно властелинство манастира Дечана. Ово
се последње не каже изричито у манастирској повељи. Но ту се није ни морало да
нагласи, јер се сматрало да је то ненотрcбно. У новељи је забележено само она но
је било специфично. Ми смо већ доказали да су власници забела били припадници
јеудалне класе... Ilрсма томе и у оснодар Криве Веје био је манастир Дечани, који
је овај нашњак уступао становниптву села Куманован Радојева да га користе преко
зиме.
14 ћMилош Благојевић

кобила и оваца; друго, уз ове домаће животиње стално су присутни

пастири који се брину о њима, а имају за дужност да спрече стране
сточаре да уђу у поверене им забеле; треће, паша се на овим теренима
могла да користи од раног пролећа; и најзад, искључиво право кориш
ћења припадало је господарима забела.
Српска средњовековна држава и њени закони штитили су својом
снагом приватну својину забела. Свако лице које би у том погледу
извршило прекршај подвргавано је оштрој казни. У повељи манастира
св. Ђорђа код Скопља краљ Милутин наређује да ће сваки власник
стоке који са њом бесправно уђе у манастирски забел бити кажњен
новчаном глобом од 100 перпера, а поред тога мораће да надокнади
манастиру сву стоку која му уrине.“ У Арханђеловској хрисовуљи
казна је још већа, она износи 300 перпера. Глоба је припадала владару,
док се манастиру плаћао „доходљкњ” по закону.“ И у Душановом за
конику имамо изричиту потврду неприкосновености својине на овој
врсти испаша, јер се за забеле каже да су „законити“. Међутим нису
забеле штитиле само законске одредбе, било је и других начина да се
ови пашњаци обезбеде. О томе се изричито говори у једној хиландар
ској повељи на следећи начин: „И ков лоди поставе да блодоу забвлњ
црњковни, да соу свободнњи отњ всаквих, работа и поданка царњства
ми, твчио да пасоу монастирљске овце и кобилib“.“ Очигледно је да
су манастирски људи, поред чувања оваца и кобила, морали да обез
беђују и сам пашњак од упада страних сточара, како је већ и речено
да „блиодоу забkпљ".
Но и поред свих мера обезбеђења, било је случајева када се забели
нису могли да одбране од упада страних сточара. Овде треба напоме
нути да папу у једном забелу није могло да угрози неко сељачко до
маћинство са својом стоком. Велике су штете могли да причине стада
која су поседовала властела, влашки катуни или цело село. Због тога
се и законске одредбе које су штитиле неприкосновеност забела, пр
венствено односе на властелу, влахе и цела села. Судећи баш по по
менутим одредбама, ови су пашњаци представљали жељну мету свих
сточара, а то уједно потврђује да је паша у њима морала бити заиста
добра. О насилном запоседању манастирских забела је већ нешто ре
чено и у претходном излагању. То је позната жалба хиландарског
игумана Доротеја који се обратио цару Душану са молбом да ослободи
манастирске забеле од „станика” и „коњуха”. Цар је то и учинио преко
свог судије Парабка, а уз то је још наредио: „да не пасе тси забелili
никои властелин, ни мали, ни велик, ни влахњ, ни арбанасинњ. Кто
ли се нагне мал, и велик, и име пасти посиликемљ, всаки настовштiи
кефалица да оузметљ, на нем, т. овновљ за то, и да не соуда, ни пре".“
У поменутој жалби је јасно речено да су станици и коњуси бесправно
запосели хиландарске забеле. Мада су то они учинили, наредба цара
душана се првенствено односи на властелу, влахе и Арбанасе, док се
* Зак, сиом. 618.
* Гласник ху, 301.
* Зак. ciом. 430, чл. III.
* зак, слом. 430, чл. I и II.
 Средњовековни забел 15

станици и коњуси не помињу ни једном речју. Изгледа нам да станов

ници поменутих категорија нису ни чували своје овце и коње, већ су
тај посао обављали за своје господаре. То је могао бити неко од вла
стеле, или сам владар.“
Неколико година доцније десио се сличан прекршај. хиландар
ски игуман, овог пута кир-Јоаникије, пожалио се цару Урошу „и св.
чњстними избраними стар"ци, и говорише царљствоу ми како их, обиде
властеле и властеличики и катоуни влахњ царњства ми на планинах,
и забелех, оу Коунарахњ више Секирника“. Тим поводом цар Урош
је послао свог властеличића Бранила, који је требало на уобичајен
начин, као што је то учинио и Душанов судија Парабко, да са још 12
стараца изнова „утепе“ међе угроженим хиландарским испашама.
Затим је цар наредио, ко у будуће учини сличан прекршај имао би
„да се распе и накаже по законникоу како и невђрникњ".“ Казна је
овде знатно пооштрена, пошто је кривично дело почињено против
манастирске својине на испашама изједначено са „невером“. Ова чи
њеница указује на заиста велику опасност која је претила манастирским
испашама, а посебно забелима, од влашких и властеоских стада. Вла
стела, властеличићи, власи и Арбанаси, као господари већих стада, били
су довољно моћни да силом продру у манастирске забеле, без обзира
што су их чували манастирски пастири.
Из оба наведена примера може се закључити да је централна власт
у српској држави, док је била довољно снажна, енергично интерве
нисала да би заштитила забеле. То потврђује случај са Душановим
судијом Парабком и Урошевим властеличићем Бранилом. Какву су
судбину доживели забели са слабљењем централне власти и продором
Турака у српске земље, може се само претпостављати. У повељама
које су сачуване из ХV века, забели се не помињу. Судећи само по
томе закључило би се да их није ни било, или их је било веома мало.
Слабљење централне власти свакако је допринело њиховом ишчеза
вању, јер становништво које се бави сточарством, због самог начина
коришћења испаша, не признаје својину појединаца на њима. Ме
bутим, са друге стране развитак сточарства као привредне гране у Ср
бији, а посебно на манастирским властелинствима, захтевао је да се
неки пашњаци изузму од заједничког коришћења. Та се потреба веома
пепо манифестовала у стварању и постојању забела. Пошто су нагло
богаћење манастира, а уједно и развитак сточарства као привредне
гране њихових властелинстава, били синхронизовани са ширењем
и јачањем српске државе, то је и процес стварања забела морао добити
снажан подстицај у првој половини XIV века. Слабљење централне
власти у српској држави омогућило је самовољној властели да знатно
окрњи манастирске поседе. Продори Турака су само допринели бржем
сиромашењу манастира и осипању њиховог земљишног фонда. У таквој
ситуацији су влашки катуни са својим стадима несметано залазили
* Више о конкусима и станицима види: А. С о лов је в., Једна српска окупа
на приме царства, Гласник Скопског научног друитива III, Скопље 1928,
9". Јак, слом, иут.
16 Милоша Благојевић

у манастирске забеле. То је свакако чинило и суседно становништво

у чијој су се близини простирали ови пашњаци. Судбина забела била
је заиста незавидна. Шта је остало од њих када се турска власт учвр
стила и завела поредак, тешко је рећи. Једни су свакако били запосед
пути од суседног становништва и влашких катуна, односно претворени
у заједничке испаше, док за неке постоје индиције да су претворени
у оранице.” На тај начин је био прекинут процес стварања забела,
који је отпочео у средњовековној Србији вероватно у оном периоду
када су почела да се стварају и властелинства. Нестанком неликих
манастирских властелинстава и властелинстава уопште нестало је
и одређеног начина производње у сточарској привредној грани српских
земаља. Ова је привредна грана у периоду турске владавине добила
нове организационе облике који су се свакако разликовали од начина
производње на средњовековним властелинствима.

Милош БЛАГОЈЕВИЋ

* Гл. Елезовић, 13 реке споменици 1, Бeoгрaд 1940, 132. на овом се

месту помиње једна њива величине 70 плугова, а налази на се у „синору гетонском
у забелу”. Њива је увакуфљена трећег фебруара 1470. године. Čвакако, ако је нека
њива могла да лежи у неком забелу, онда више не постоји забел као нашњак.
 Le zabcl médiéval. |7

R é s u m é

l\lilns Blagojević

LF. ZABEL MÉDIÈVAL

Lc terme médiéval de гаће! (aañ'lsnb) n’a pas été pas assez étudié
dans l‘historiographie jusqu’à présent. On pensa que le zaba! était une
forêt clown-će, c’est à dire un pâturage forrc'stier. Cependant, l’auteur a prouvé
que cc tenue avait une signification beaucoup plus étendue, car on appelait
зађе/5 des pâturages, des montagnes, des forêts et des Viviers si le droit
d‘exploimtion revenait exclusivement à un maître. Les propriétaires de
miles surfaces étaient pour la plupart des monastères médiévaux, des souve
rains serbes et probablement des seigneurs, c’est à dire la classe féodale,
seulemmt.
' De par sa signification fondamentale le terme гаће! se rapporte, сп
“ et lieu, aux pâturages que les maîtres féodaux du village s’étaient
„ , les détachant des parties déterminées des pâturages villageois
; низ. D’habitude, on s’appropriait les meilleurs pâturages, ceux qui
figuraient être utilisés des les premiers jours du printemps jusqu’à très
avant en automne. Ils étaient facilement accessibles, se trouvant dans les
parties basses, tandis qu’au point de we morphologique ils représentaient
les plaines. Les гаће]: étaient surtout utilisés dans l’élevage du. bétail, prin
cipalement des chevaux et des moutons. Des bergers particuliers prenaient
soin du bétail qui y finissait s‘acquittant de ce travail pour le compte
de leurs seigneurs. De plus, ces bergers dćfcndaiem l‘entrée des ccs pâtu
rages au bétail éiranger. Les propriétaires de bétail ne pouvaient se servir
de sabels d'autrui qu’en possédant le permis du propriétaire du zaba! et
après dédommagement matériel.
L’existence et la création de nouveaux zabels au XII [= et XIVe siècle
témoigne d’un progrès important de l‘élevage du bétail dans la Serbie mé
die'vale.

• ! "aluminum uammc