Жан Делимо: Цивилизација ренесансе, Сремски Карловци 2007.

Жан Делимо је француски историчар рођен 1923. године у Нанту. Бавио се друштвеном
историјом, историјом менталитете, историјом Римокатоличке цркве и историјом
протестанске реформације. Његова најважнија дела су : Грех и страх, Страх на западу,
Настанак иучвршћивање реформације, Римокатолицизам између Лутера и Волтера и
Цивилизација ренесансе.

Европа у периоду између 1320 и 1600. године представља доба великих промена,
географских открића, развитка науке, нових покрета у култури попут хуманизма и
ренесансе, верске ратове, издизања и пропасти држава и црквене реформације. Временом
се укида феудализам и мења се поредак нижих сталежа који се уздижу у политици и
привреди. Јачањем индустрије градови расту великом брзином, тако да се може уочити
повећање броја становника у односу на XIV век. Европа је у XIV веку у демографском
погледу заостајала у односу на остатак света, пре свега због честих ратова, глади и
епидемија посебно црне смрти која је средином XIV века готово преполовила број
становника. Упоредо са овим дешавањима она се у истом том периоду одликује
политичком динамичношћу коју је веома лако пратити. Француска излази као победник из
стогодишњег рата и ускоро овладава целом својом територијом. Енглеска и Шкотска се
после вековног непријатељства уједињују под истом династијом. Царство остаје лабава
структура малих државица, где ће се вреном издвојити породице Хазбург и Хоенцолер,
које ће имати огроман утицај на светску историју. Шпанија ја се ујединила и постала
светска сила. Италија стиче изглед који ће задржати све до Наполеонових освајања, са пет
главних држава: Венецијом, Миланом, Тосканом, Напуљем и папском државом. На истоку
јача османско цатство под чијим ће налетом нестати Србија и Угарска. Поред османског
царства се уздижу пољско-ливанска држава као и Русија. Иако је око 1320. године Европа
била најслабије насељени континент, са најмање природних ресурса, она је након 300
година успела да подчини већи део тадашњег света.Европљани су наметали своја правила
,вредности, уређење, војну технику, научне идеје и државно уређење другим
континентима. Западна Европа се разликује од источне по моралним вредностима,
институцијама и уређењу. Поједине источне државе као Русија и Османско царство нису
на почетку овог периода биле толико значајне, али се он, поготову Русија у XVII веку
развијају у велике светске силе. Временом систем једног великог универзалног царства
мења систем територијалних држава са националним утемељењем. Неки народи, попут
Чеха, Срба и Грка, мораће да сачекају XIX и XX век да би створили такве државе.
Временом ће се између држава јавти разлике које ће потврдити огромну разноликост
Европе. Свака држава ће настојати да сачува своје обичаје, вредности, институције и
покушаће да уз сваки народ, па и сопствени, вежу неку карактерну црту. Људи те епохе су
писали на латинском, универзалним језиком ученог света тог доба, они су управо на
латинском писали дела која величају националне историје. Временом су хуманисти
настојали да пишу на националном језику. Упоредо са интелектуалцима националим
језиком се све више служи и обични људи, а касније владари у администрацији постепено
замењују латински народним језиком.

Илија Коцић Ис-17-45